Milenko S. Filipović Čovek među ljudimaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1]Основни биографски подациРођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота.ШколовањеОсновну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара.Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота.Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”.Научни радУ чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”.Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика.На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну.Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају.Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих.Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд.Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2]Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2]СмртПрофесор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.9/59/14

Milenko S. Filipović Čovek među ljudima Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Srpska knjizevna zadruga, Beograd, 1991 godine. Tvrd povez, 484 str, odlično očuvana O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Milenko S. Filipović Čovek među ljudima Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga odlično očuvana O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga „Moć podsvesti` dr Džozefa Marfija prvi put je objavljena 1963. godine i do danas je prodata u milionima primeraka širom sveta, nakon što svake godine nastavlja da privlači nove generacije obožavalaca. Džejms Džensen, poznati lajfkouč, odlučio je da ovu autoritativnu knjigu dopuni svežim lekcijama i modernim praktičnim vežbama, te na taj način postaje praktični priručnik koji će vam pomoći da iskoristite svoju podsvest i živite na najbolji mogući način. Čitalac ove knjige otvoriće vrata koja vode u život prepun potencijalnih uspeha i proširenih mogućnosti. Tehnike i principi koji su ovde predstavljeni ne samo što su vrlo praktični već su i dokumentovani u modernoj nauci. Uvidećete kako: - podsvest funkcioniše drugačije od svesnog uma; - da iskoristite podsvest za kreativno rešavanje problema; - vam vaša podsvest može pomoći da budete bolji vođa; - podsvest može poboljšati vaše međuljudske odnose. Džozef Denis Marfi rođen je u Bejlidahobu, u okrugu Kork, u Irskoj, kao sin direktora privatne dečačke škole i odgajaen je kao rimokatolik . Pridružio se jezuitima . U dvadesetim godinama, pre nego što je postavljen za sveštenika, iskustvo lekovite molitve navelo ga je da napusti jezuite i emigrira u Sjedinjene Države 1922; putovao je kao kormilar na brodu RMS Sedrik, ploveći iz Liverpula u Engleskoj do luke Njujork; na brodskom manifestu za putnike njegovo zanimanje navedeno je kao hemičar, britanski termin za farmaceuta. U Njujorku je postao profesionalni farmaceut (do tada je diplomirao hemiju ). Ovde je pristupio Crkvi Isceljujućeg Hrista (deo Crkve Božanske nauke ), gde je Emet Fok postao poglavar 1931. [1] Karijera Marfi je putovao u Indiju i proveo dosta vremena sa indijskim mudracima, učeći hinduističku filozofiju . Kasnije je u Americi formirao novu crkvu sa hinduističkim ideologijama. Sredinom četrdesetih godina preselio se u Los Anđeles, gde je upoznao osnivača religiozne nauke Ernesta Holmsa, a Holms ga je 1946. zainteresovao za religijsku nauku, nakon čega je predavao u Ročesteru, u Njujorku, a kasnije i na Institutu za religijsku nauku u Los Anđelesu. Sastanak sa predsednikom Udruženja za božansku nauku Ervinom Gregom doveo ga je do premeštanja u Božansku nauku, a on je postao poglavar Crkve Božanske nauke Los Anđelesa 1949., koju je izgradio u jednu od najvećih kongregacija Nove misli u zemlji.[traži se izvor] [ цитирање потребно ] Privatni život i smrt U sledećoj deceniji Marfi se oženio, doktorirao psihologiju na Univerzitetu Južna Kalifornija i počeo da piše. Nakon što mu je prva supruga umrla 1976. godine, oženio se svojom dugogodišnjom sekretaricom. Preselio je svoje poglavarstvo u Laguna Hils u Kaliforniji, gde je i umro 1981. godine. Njegova supruga, dr. Džin Marfi, nastavila je da radi u ovom poglavarstvu nekoliko godina nakon toga. Bibliografija To je to ili umetnost metafizičke demonstracije (1945) Točkovi istine (1946) Savršeni odgovor (1946) Vrhovno majstorstvo straha (1946) Sveti Džon Spiks (1948) Ljubav je sloboda (1948) Mistično objašnjeno ( dvanaest sila) (1948) Bogatstvo je vaše pravo (posebne meditacije za zdravlje, bogatstvo, ljubav i izražavanje) (1952) Čuda vašeg uma (1953) Božiji miris (1953) Magija verovanja (1954) Značenje reinkarnacije (1954) Veruj u sebe (1955) Kako privući novac (1955) Putovanje sa Bogom (1956) Mir u sebi (revidiran Sveti Džon Spiks) (1956) Molitva je odgovor (1956) Kako koristiti svoju isceljujuću moć (1957) Tihi trenuci s Bogom (1958) Moli svoj put kroz to (1958) Lekovita moć ljubavi (1958) Ostanite mladi zauvek (1958) Mentalni otrovi i njihovi antidoti (1958) Kako se moliti s špilom karata (1958) Živeti bez naprezanja (1959) Tehnike molitvene terapije (1960) Nuklearna religija (1961) Gospod nas uči da se molimo (drugo poglavlje putovanja sa Bogom) (1962.) Zašto se ovo dogodilo meni? (1962) Moć vašeg podsvesnog uma (1963) Čudesa umne dinamike (1964) Neverovatni zakoni moći kosmičkog uma (1965) Vaša beskrajna moć da budete bogati (1966) Kosmička snaga unutar vas (1968) Beskonačna moć za bogatije življenje (1969) Tajne prvog Činga (1970) Psihička percepcija: magija ekstrasenzorne percepcije (1971) Čudesna moć za beskonačno bogatstvo (1972) Telefizika: Čarobna moć savršenog življenja (1973) Kosmički enerdžajzer: Čudesna snaga univerzuma (1974) Velike biblijske istine za ljudske probleme (1976) Moć je u vama (1977) Božije pesme (1979) Kako koristiti zakone uma (1980) Ove istine mogu vam promeniti život (1982) Zbirka eseja Džozefa Marfija (1987)

Autor - osoba Anders, Günther, 1902-1992 = Anders, Ginter, 1902-1992 Naslov Kafka - za i protiv : (osnovi spora) / G. Anders ; [s njemačkog preveo Ivan Foht] Jedinstveni naslov Kafka - pro et contra. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski, srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1955 (Sarajevo : `Veselin Masleša`) Fizički opis 133 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Focht, Ivan, 1927-1992 = Foht, Ivan, 1927-1992 Zbirka Džepna biblioteka ; 20 (Broš.) Napomene Prevod dela: Kafka - pro et contra / Günther Anders Str. 121-133: Pogovor djelu / prevodilac. Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Na nekoliko mesta podvučeno grafitnom olovkom, može se izbrisati. Ginter Anders u svojoj knjizi pod imenom „Kafka: pro et contra“ na svoj način tumaču Kafkino delo, pritom ga postavljajući u široko razvijeni horizont moralnih, religioznih, filozofskih, društvenih i literarnih problema. Franc Kafka je za njega realistički basnopisac i proročki realista, jer je tema njegovih literarnih tvorevina upravo stvaran svet. Samo je način na koji on to čini poseban i sastoji se u tome da Kafka unakažava da bi odredio, to jest, ono što je u našem svetu prividno normalno on pomera da bi nam pokazao kako je taj svet sulud, a onda upravo sa ovim suludim izgledom postupa kao sa nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan. Ovaj postupak nije nov i koristi se u prirodnim naukama, kada se pokusni predmet stavlja u veštačku, eksperimentalnu situaciju, i cilj eksperimenta je određenje. Ovo Franc Kafka radi sa ljudima, a sličan postupak, prema Ginteru Andersu, primenjuje i Breht. Kafkin se metod sastoji u tome da zamenjujući etikete uklanja predrasude vezane uz njih i time omogući da se dođe do sudova bez predrasuda. Poznati je primer Kafkina priča o odradeku – predmetu čija je funkcija u tome da nema funkciju. Odradek je naoko besmislen, ali pričati o njemu nije besmisleno, jer nas podseća na sve one predmete koji su toliko tehnicizirani da njihovi učinci imaju malo veze sa stvarnim potrebama ljudi. Osobeno kafkijansko svojstvo je uvođenje nenormalne situacije koja se, međutim, dalje razvija kao da je potpuno normalna, to jest njegova bića na neobične situacije reaguju sasvim bez uzbuđenja i svet se nastavlja tamo gde je stao. Kada se Gregor Samsa probudi kao buba, to njemu nije čudno. Nema afektivnog reagovanja na nadrealnu situaciju; piščev ton prikazivanja stvarnosti ostaje isti – miran i neuzbuđen. Ova nesklonost prema senzacijama što se očituje u tonu, ovo neupozoravanje na neobičnosti daje neobičnom, pa čak često i strašnom jednu sasvim naročitu malograđansku ugodnost. Ovaj proizvod mešavine grozote i ugodnosti izgubio je danas nesumnjivo svoju čudnovatost koja je prvom čitaocu pravila utisak o suludosti. Ovde Ginter Andres daje sliku udobno opremljenih soba nacističkih upravnika logora koje su se nalazile tik uz gasne komore. U praksi je ubica masa sredstvima moderne industrije i prijatni otac porodice jedan isti čovek. Jezik koji u svojim delima upotrebljava Franc Kafka U duhu afektivno ravnog pripovedanja je i Kafkin jezik, koji Anders naziva jezikom protokola i jezikom distance, i čija je glavna karakteristika ujednačen otuđujući ton službene objave. Pošto je to jezik izopštenika iz društva koji nastoji u društvo biti primljen, on ne može govoriti drugačijim tonom do službenim jezikom molioca ispred nekog nadleštva. Takođe, Kafkin idiom je uvek isti, nema razlike u jeziku njegovih likova, bilo da su pametni, glupi, mali, veliki. Nema zvukova poverljivosti, entuzijazma, tuge, bola, pobune. A lakoću Kafkine proze Ginters objašnjava kao doskočicu nemoći. Upravo zato što je svet apsolutno nadmoćan i isključuje svaku efektivnu slobodu, jezik se rasprskava u hiljade misaonih mogućnosti, konjuktiva i pogodbenih rečenica, da bi se tako, neopterećen stvarnošću, igrao. Reprezentativni primer ovakve igre jezika je prva rečenica Kafkine pripovetke Na galeriji. KAD BI NEKU SLABAŠNU, GRUDOBOLNU JAHAČICU U MANJEŽU, NA KONJU KOJI SE TETURA, PRED NEUMORNOM PUBLIKOM, NEMILOSTIVI ŠEF MESECIMA BEZ PREKIDA GONIO UKRUG, VITLAJUĆI BIČEM, PRIMORAVAJUĆI JE DA STOJI NA KONJU DOK JOJ VAZDUH ZUJI OKO UŠIJU, DA BACA POLJUPCE, DA SE PREVIJA U STRUKU, I KAD BI SE TA IGRA, UZ NEPRESTANO HUČANJE ORKESTRA I VENTILATORA, PRODUŽILA KA SIVOJ BUDUĆNOSTI ŠTO SE STALNO OTVARA SVE DALJE I DALJE, UZ PRATNJU ZAMIRUĆEG ILI PONOVO NABUJALOG TAPŠANJA RUKU, KOJE SU ZAPRAVO PARNI ČEKIĆI – MOŽDA BI ONDA NEKI MLADI POSETILAC SA GALERIJE POHITAO NIZ DUGAČKE STEPENICE KROZ SVE REDOVE, UPAO U MANJEŽ I POVIKAO: „STOJ!” KROZ FANFARE ORKESTRA KOJI SE UVEK PRILAGOĐAVA. Navedeni odlomak ima još jedno svojstvo karakteristično za Kafkin postupak. Reč je o istovremenosti irealiteta i preciznosti u njegovim slikama drugog stepena. Slika prvog stepena je, recimo, likovni prikaz cirkuske jahačice. Franc Kafka takođe rečima slika cirkusku jahačicu, ali ovoj slici oduzima realitet time što je premešta u jednu bezmerno dugu pogodbenu rečenicu i time irealizaciju sprovodi do krajnjeg stepena. Međutim, umesto da, kako se očekuje, ova slika drugog stepena izgleda razvodnjeno, Kafka je crta skrupulozno, do najsitnijih pojedinosti, i tako nastaje šokantna diskrepancija između krajnje nestvarnosti i krajnje preciznosti. Anders primećuje da u modernoj umetnosti postoji samo jedan analogon Kafkinim slikama na potenciju. To su Diznijevi crtaći. Kada se brod istetoviran na telu mornara počne da ljulja i na kraju se i prevrne, zbog ispremetanosti stepena realiteta, stvara se svojstvo koje prevazilazi obični komični efekat i ispunjava nas grozom. U današnje vreme se ovaj efektat široko koristi; u knjigama i filmovima o Hariju Poteru je redovan, tamo su u novinama i na zidovima sve same žive slike, ali i dalje izaziva jeziv osećaj. Ovaj Kafkin postupak ima didaktički efekat, budući da on smatra da se mnoge pojave koje se smatraju realnim nesumnjivo ideološke, i obrnuto, opaža da se druge čija se realnost skriva ili briše vrlo realne, on pokušava da uzdrma temelje onoga što se smatra stvarnim ili nestvarnim. Bezlični likovi Franca Kafke Za razliku od realističke književnosti 19. veka, koja je opisivala ljude u sveukupnosti njihovog bivstvovanja, Kafkini likovi su samo i isključivo ljudi poziva. Njegovi likovi retko imaju ime i prezime. Majka je samo majka. Otac je samo otac. Sestra samo sestra. Podstanari su samo podstanari. Prema Andersu, i ovde je Kafka istinski realist, jer su u birokratskim društvenim mašinama ljudi zaista svedeni na funkcije, dok je prikazivanje potpunog, slobodnog čoveka u tradicionalnim romanima davalo lažnu predstavu o čovekovom mestu u svetu. Međutim, ovu pojavu dalje Franc Kafka dovodi do apsurda izmišljajući apsurdne pozive bičevaoca u Procesu, molioca iz Započetog razgovora s bogomoljcem čija je funkcija da bude posmatran (svrha moga moljenja je da me drugi posmatraju, kaže on o sebi), umetnika u gladovanju… S druge pak strane, u uzaludnom nastojanju Kafkinih junaka da budu primljeni u svet, njihovim očima posmatrani, ljudi poziva imaju težinu, oni su stvarni, odrasli. Gostioničar je gostioničar, arhitekta je arhitekta, poslužitelj je poslužitelj, svi oni imaju određena mesta u društvenom ustrojstvu, i bez dvoumljenja čine ono što je njihova funkcija. U primeru bičevaoca iz Procesa, koji K-ovom nehotičnom greškom ima dužnost da neprestano tuče dva službenika, ponovo je neizbežno poređenje sa fašizmom. U potpunosti lišeni sopstvene odgovornosti, nameštenici koncentracionih logora su (samo!?) radili ono što im je određeno, bili su točkići ubilačke đavolje mašinerije. Već je rečeno da Kafkini junaci uzaludno teže da budu primljeni u svet iz kojeg su isključeni. Dakle, nije reč o slobodi, bekstvu ili suprotstavljanju, nego o njihovom obigravanju oko nedostižnog sveta, pokušajima ulaska i prilagođavanja. Sloboda ne dolazi u obzir. U Izveštaju jednoj akademiji, dok zarobljeni majmun (onaj koji će kasnije steći obrazovanje prosečnog Evropljanina) gleda kroz rešetke kaveza koji se nalazi u potpalublju parobroda on razmišlja: Ne, slobodu nisam želeo. Samo neki izlaz; desno, levo, kud bilo; nisam postavljao nikakve druge zahteve; pa makar izlaz takođe bio samo obmana… Upravo je kod Kafke pozicija posmatranja sveta kroz rešetke kaveza slika koja najbolje opisuje položaj onog koji je iz sveta isključen i koji sa čežnjom u taj svet gleda, jer jedini izlaz je u njega biti primljen. Ginter Anders smatra da se celokupna Kafkina proza svodi na sintaksu neslobode. Još jedno paradoksalno svojstvo Kafkinog sveta je da niti Kafkini junaci koji ne pripadaju svetu, niti viši ili čak visoki članovi društvene mašine ne proziru i ne poznaju svrhu svog obavljanja propisanih im dužnosti, odnosno nemaju predstavu o celini društvenog ustrojstva čiji su oni deo. I sam njihov tvorac im u tome ne pomaže jer se ne ponaša kao sveznajući pripovedač. Zašto Kafkine kreature ne znaju ništa o stvarima koje bi im morale biti važne? Zato što nemaju prava da znaju. Nemoćni, udaljeni od centara moći, oni nemaju prava da budu informisani. Nesloboda i agnosticizam su samo nazivi za jednu i istu pojavu – zaključuje Anders. Kada čovek ne prozire društvo/birokratiju u koju bi da se uključi, ne može da prozre ni pojedine njene delove, te nema jasnu predstavu ni šta treba da čini, da li to čini kako valja, koje posledice može da ima njegovo delovanje ne samo s obzirom na njegovu težnju već i u celini isprepletanih društvenih odnosa, onda se sva čovekova koliko-toliko preostala živa energija pretvara u bes za tumačenjem. Junakov položaj se sastoji u preispitivanju bezbrojnih mogućnosti delovanja sa njihovim mnogostrukim potencijalnim posledicama, što naravno na nivou iskaza prate konjunktivi (ako … onda, možda, kad bi, kad ne bi…), mnogostruka i neplodna tumačenja stvarnosti koju ne razume, jer mu je otuđena. Znači, Kafkinim junacima ostaje samo da tumače stvarnost, kad već ne mogu da utiču na nju, i da je menjaju. Ginter Anders savetuje oprez prilikom čitanja Kafke. Njegovo je mišljenje da samo zahvaljujući kaligrafskom beleženju mizerije Kafkin svet zadobija svoju strašnu lepotu. Što nikako ne znači da ga ne treba čitati, već da ga treba čitati sa razumevanjem: razjasniti tako njegove nihilizme, kako bi oni izgubili svoju primamljivost. MG40

Autor - osoba Bhaktivedanta Svami Prabhupada, A. Č. Naslov Ambrozija Predanosti i Ambrozija Podučavanja : sažeto proučavanje Śríla Rúpa Gosvámíjevog Bhakti-rasámrta-sindhua / Śrí Srímad A.C. Bhaktivendanta Swami Prabhupáda ; [sa engleskog prevela Rádhika Prasád] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja [Zagreb] : Garuda, 1984 Fizički opis XX, 374 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Prasad, Radika Zbirka Dela / Srí Srímad A.C. Bhaktivedanta Swami Prabhupáda Napomene Prevod dela: The Nectar of Devotion ; The Nectar of Instruction Pravo ime autora Sákara Mallik. Bhaktivedanta Svami Prabhupada (rođen Abhaj Haran De; 1. september 1896.[3] – 14. november 1977) bio je indijski spiritualni učitelj i osnivač-učitelj Međunarodno društva za svesnost o Krišni (ISKCON), poznato kao „Hare Krišnin pokret”. Članovi ovog pokreta smatraju Bhaktivedanta Svamija za predstavnika ili glasnika Krsne Čajtanja. Počeci Prvi put je sreo svog duhovnog učitelja, Srila Bhaktisidhanta Sarasvati Gosvamija, u Kalkuti 1922. godine. Bhaktisidhanta Sarasvati, istaknuti religijski učenjak i osnivač šezdeset četiri Gaudija Mata (vedskih instituta), zavoleo je ovog obrazovanog mladića i uverio ga da posveti svoj život širenju vedskog znanja. Srila Prabhupada je postao njegov učenik, a jedanaest godina kasnije, 1933. godine, u Alahabadu i njegov službeno inicirani učenik. Prilikom njihovog prvog susreta, 1922. godine, Srila Bhaktisidhanta Sarasvati Takura je zamolio Srila Prabhupadu, da raširi vedsko znanje na engleskom jeziku. Širenje vedskog znanja U godinama koje su sledile, Srila Prabhupada je napisao tumačenje Bhagavad-gite, pomagao Gaudija Matu (institutu), a 1944. godine je bez ičije pomoći pokrenuo časopis na engleskom jeziku koji je izlazio svake druge nedelje, uređujući ga, unoseći rukopise i vršeći korekture. Čak je i delio pojedinačne primerke i borio se da časopis redovno izlazi. Jednom pokrenut, časopis nikad nije prestao sa objavljivanjem. U današnje vreme ga izdaju njegovi učenici na Zapadu na preko dvadeset jezika. Visoko ceneći Srila Prabhupadinu filozofsku zaleđinu i posvećenost, Gaudija Vajsnava društvo mu je 1947. godine dodelio počasnu titulu „Bhaktivedanta”. Srila Prabhupada se 1950. godine, u svojoj 54. godini života, povukao iz bračnog života prihvaćajući vanaprastu (povučeni red života) s namerom da posveti više vremena svom proučavanju i pisanju. Otputovao je u sveto mesto Vrndavanu, gde je živio vrlo skromno u istorijskom srednevekovnom hramu Rada-Damodara. Tamo je proveo nekoliko godina u intenzivnom proučavanju i pisanju. Godine 1959. je prihvatio odvojeni red života (sanjasu). U Rada-Damodara hramu Srila Prabhupada je otpočeo rad na svom životnom delu: prevodu i tumačenju osamnaest hiljada stihova Srimad-Bhagavatama (Bhagavata Purane). Tu je takođe napisao i „Lako putovanje na druge planete”. Boravak u SAD Nakon izdavanja tri toma Bhagavatama, Srila Prabhupada je 1965. godine otišao u Sjedinjene Američke Države da bi ispunio misiju svog duhovnog učitelja. Posle toga je napisao više od šezdeset tomova ovlaštenih prevoda, komentara, sažetih studija indijskih filozofskih i religioznih dela. Kada je 1965. godine došao brodom u Njujork, Srila Prabhupada je imao samo nekoliko rupija u džepu. Nakon godinu dana je uz velike teškoće osnovao Međunarodno društvo za svesnost Krsne u julu 1966. Pod njegovim brižnim vodstvom, Društvo je tokom dvanaest godina izraslo u svetsku organizaciju koja se sastojala od preko stotinu asrama, škola, hramova, instituta i farmi. Godine 1972. Srila Prabhupada je uveo vedski sistem osnovnog i srednjeg obrazovanja na Zapadu osnovavši Gurukula školu u Dalasu, Teksas. Od 1972. godine do početka 1975. godine broj učenika se povećao sa 3 na 150. Nasleđe Srila Prabhupada je takođe pružio podsticaj za izgradnju velikog međunarodnog centra u Sridhama Majapuru u Zapadnom Bengalu, Indija. Sličan projekt je veličanstveni hram Krsna-Balarame i International Guest House u Vrndavani, Indija. Ovo su centri u kojima ljudi sa Zapada mogu živeti da bi neposredno doživeli vedsku kulturu. Srila Prabhupadin najveći doprinos su, međutim, njegove knjige. Visoko uvažene u akademskim krugovima zbog svoje stručnosti, dubine i jasnoće, koriste se kao udžbenici na brojnim visokoškolskim ustanovama. Njegove knjige su prevedene na više od pedeset jezika. Bhaktivedanta Book Trust, koji je osnovan 1972. godine da bi izdavao dela „Njegove božanske milosti”, tako je postao najveći izdavač knjiga s područja indijske religije i filozofije u svetu. Za samo dvanaest godina, uprkos svom poodmaklom dobu, Srila Prabhupada je proputovao svet četrnaest puta, održavajući predavanja na šest kontinenata. Uprkos tako intenzivnom programu, Srila Prabhupada je nastavio s plodonosnim spisateljskim radom. Njegova dela sačinjavaju pravu biblioteku vedske filozofije, religije, književnosti i kulture. Dela Bhagavad-gita As It Is / Bhagavad-gita kakva jeste -{Srimad-Bhagavatam, pjevanja 1-10(12 delova) Sri Caitanya-caritamrta (17 delova) Teachings of Lord Caitanya / Učenja gospodina Kajtanje The Nectar of Devotion / Nektar predanog služenja The Nectar of Instruction / Nektar instrukcija Sri Isopanisad Easy Journey to Other Planets / Lako putovanje na druge planete Krsna Consciousness: The Topmost Yoga System / Svesnost Krišne: Vrhunski sistem joge Krsna, The Supreme Personality of Godhead (3 vols.) / Krišna, svevišnja božanska osoba (3 dela) Perfect Questions, Perfect Answers / Savršena pitanja, savršeni odgovori Teachings of Lord Kapila, the Son of Devahuti / Učenja gospodina Kapile, Sina Devahuti Trascendental Teachings of Prahlada Maharaja / Transcendentalna učenja Prahlada Maharaja Dialectic Spirizualism - A Vedic view of Western Philosophy / Dijalektički spiritualizam - Vedski pogled na zapadnu filozofiju Teachings of Queen Kunti / Učenja kraljice Kunti Krsna, the Reservoir of Pleasure / Krišna, rezervoar zadovoljstva The Science of Self-Realization / Nauka samospoznaje The Path of Perfection / Put savršenstva Search for Liberation / Traganje za oslobođenjem Life Comes from Life / Život nastaje iz života The Perfection of Yoga / Savršenstvo joge -{Beyond Birth and Deathv / Iznad rođenja i smrti On the Way to Krsna / Na putu ka Krišni Geetar-gan (Bengali) Vairagya-vidya (Bengali) Buddhi-yoga (Bengali) Bhakti-ratna-boli (Bengali) Raya-vidya: The King of Knowledge / Raja-vidja: kralj znanja Elevation to Krsna Consciousness / Uzdizanje do svesnosti Krišne Krsna Consciousnes: The Matchless Gift / Svesnost Krišne: Neprocenjiv dar Back to Godhead magazine (founder) / Povratak Bogu (osnivač) MG28

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine