Razlog 1972 Retko u ponudi Zbirkom kratkih proznih tekstova Sveti bunar (1972) Stjepan Tomaš predstavio se kao pripadnik naraštaja fantastičara. Napisali su o `Svetom bunaru` Stjepana Tomaša: Tomaš nije nekakav etablirani mladi karijerist „velikogradskog“ tipa – kakvih kod nas ima na buljuke – nego se svojom začuđujuće kulturnom frazom javlja iz takozvane pokrajine (živi i radi u Belom Manastiru). On pokazuje da talentiranost niče tamo gdje je ne siju, nego tamo gdje mora. (Igor Mandić) `Sveti bunar`, prozni prvijenac napisan je u godinama prvog sazrijevanja, u onima u kojima se postaje tolerantnijim prema nenadanim klonućima svojih bližnjih, i u kojima sjećanja na siromašne trpeze božićnih večera rađaju blagost prema roditeljskom trudu, što je s puno napora pokušavao istinu učiniti nevidljivom dječjim očima. (Julijana Matanović) Do izlaska zbirke pripovijedaka `Sveti bunar` ime njenog autora malo je kome bilo poznato: Tomaš se nije `najavio` prethodnim „vježbama“ u listovima i časopisima, kako je to inače uobičajeno. Stoga je njegova knjiga djelovala kao iznenađenje, a u tekućoj kritici dočekana je – za mlada pisca- laskavim ocjenama. (Strahimir Primorac) `Sveti bunar` je prva zbirka priča Stjepana Tomaša. Ta njegova prva knjiga u isti mah je i jedna izuzetno dobra knjiga među knjigama hrvatskih prozaista mlađe generacije. (Predrag Protić) Tomaš Sjepan daje fascinantne slike pojedinih ljudskih sudbina… fascinantne slike čitavih naraštaja. On je uistinu vrsni, samosvojni prozaik koji ne nastupa tek obećanjem, nego i ozbiljnim ostvarenjem. Budući antologičari hrvatske proze morat će uzeti u obzir i Tomašev `Sveti bunar`. (Dubravko Horvatić) Upečatljiva svijetlomagijska fantastika kratkih priča `Svetog bunara`. (Goran Rem)

Izgnanici na izvoru duša Džek L.Čakler Dobrodošli u bunar, konstrukt drevne nestale rase poznate kao Markovičani. Svet bunara deluje i kao kontrolor i kao kapija za 1560 svetova koje su stvorili Markovici na kraju svog vremena. Gilgam Zinder konačno otkriva tajnu Markovskog bunara, ali ga onda zli političar i diler droge Antor Trelig primorava da razvije kompjuter koji može da kontroliše veštačku konstrukciju. Mavra Čang je pilot teretnog broda angažovan da spase Zinderovu ćerku, koju je oteo Trelig, i da spase svetove koji naseljavaju konstrukt od Treligovih zlonamernih planova. U tom procesu, Obie, samosvesni kompjuter, slučajno prouzrokuje da se ceo svet automatski transportuje oko Sveta bunara, uzrokujući da se Mavrin brod sruši na „netehnološki“ hek-svet. Dok stanovnici okolnih heks-svetova počinju da shvataju šta se dešava, oni se bore da sakupe delove razbacanog broda u nadi da će pobeći sa planete, što dovodi do haotičnog rata između različitih rasa koji bi mogao da dovede do uništenja bunara Sam svet. Izgnanici na izvoru duša je druga knjiga smeštena u univerzumu Vell Vorld. PENGUIN BOOKS 1978. 335 str. odlično očuvana

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Žena crvene kose - Orhan Pamuk Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2021 Broj strana: 249 Format: 20 cm Povez: Broširani Šta spaja antički mit o kralju Edipu, persijsku priču o Rustemu i Suhrabu, slučajnu ljubav gimnazijalca i putujuće glumice crvene kose sa kopanjem bunara na starinski način? U kojoj meri je ljudska sudbina plod svesnih odluka, a u kojoj je određuju slučajnosti? Da li se mitovi obistinjuju? Knjiga koja se beskompromisno spušta u bunar ljudske duše. Orhan Pamuk – pisac nepresušne spisateljske energije ponovo pred čitaocima sa efektnom i uzbudljivom pričom koja odgoneta misteriju odnosa između oca i sina i koju svako može da pročita na svoj način i da bude u pravu.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Mutni nagoveštaj kiše - Jelena Lengold Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2005 Broj strana: 50 Format: 21 cm Povez: Broširani Uzbudljiv povratak Jelene Lengold poeziji posle knjige Bunar teških reči nastavlja se u pesmama iz nove knjige Mutni nagoveštaj kiše. Taj povratak je u znaku obnove svakodnevice kao povlašćenog prostora pesničke imagincije. U svakodnevici se, a ne na nekom anonimnom, izdvojenom i izuzetnom mestu, utvrđuju suštinska iskustva ljudskog života, doživljavaju uzleti i padovi, prepoznaju trenuci prosvetljujućeg smisla i trenuci u kojima je zamračen ceo horizont, nastaju događaji vredni pamćenja i vredni same pesme. O tome govore pesme Jelene Lengold, istinito i duboko, mirno i pronicljivo, jednostavno i proživljeno. Oblikovane kao male i zaokružene priče u formi pesama, one niti ulepšavaju svakodnevicu, niti se ustežu da pogledaju u lice onome što je tu i onome što će tek doći.

Odlično očuvana knjiga... K41 Pre pet vekova flota splavova tajanstveno je pristala na jedno ostrvo na moru. I upravo tu je drevni narod sa Anda sakrio svoje blago, veće od bilo kog faraonskog. Potom su i oni kao i njihovo zlato nestali u magli istorije. Sve do sada... Vreme sadašnje, planinski lanac Anda, Peru. Dirk Pit zaranja u prastari žrtveni bunar kako bi spasao dvoje američkih arheologa od sigurne smrti. Ali ovim podvigom priča tek počinje, jer Pit potom upada u kovitlac mraka i opasnosti, korupcije i izdaje. Opaki kriminalni sindikat prati trag davno izgubljenog blaga – vrednog skoro milijardu dolara – od Anda do skrivene podzemne reke koja teče ispod Meksičke pustinje. Sve što želi beskrajno pohlepan i nemilosrdno krvožedan sindikat jeste da što pre stigne do svoje nagrade u zlatu... i da ukloni jedinog čoveka koji u tome može da ih spreči.

Format: 14x205cm; obim: 502 strane Povez: broširan Sadržaj: Zaklana u Lapis Lazuliju 9 Onaj koji nema dušu 26 Crnji od olujne noći 31 Protiv Irvinga 42 Oči koje govore nebu 54 Čovek koji je ubio leptira 60 Ubica bez milosti 69 Prosjak i kockar 73 Srećnik 77 Diabologika 80 Vučji 87 Ukus pacova 92 Hoda kao čovek 95 Negde u Srbiji bunar 106 Otisak zveri u pepelu 115 Naselje sunca 148 Valcer pored lepog plavog Dunava 182 Dolina neupaljenih sveća 206 Ljudi bez senki 209 Taar nepobedivi 216 Noć kao stvorena za strah 227 Demon straha 236 Ritam straha 252 Lovac Grahus, možda 273 Noć koja neće doći 275 Dan četrnaesti 284 Njegov zadatak je moja smrt 286 Rođeni na Zemlji 296 Natanovo zdanje 308 Noć meteora 318 Senka u noći 323 Sofija dolazi na Zemlju 325 Ljudi ne ubijaju svoje sestre 333 Tehnologija vlasti 376 Davidov beg 391 Igra vetra 394 Tu negde, među nama 395 Zoran Stefanović: Slobodan, i pomalo otpadnik: Boban Knežević u svom vremenu i opusu 396

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Sjećanja - Meša Selimović Godina izdanja: 2018 Broj strana: 254 Povez: Mek Meša Selimović je na stranicama ove knjige zabeležio sve pojedinosti koje su obeležile njegov život, a koje su ostale urezane duboko u njemu kao neizbrisivi tragovi jednog detinjstva, zavičaja, ratnih godina, književnog stvaralaštva i velikih prijateljstava. Iako o minulim godinama pripoveda sa određene vremenske distance, on uspeva da ih dočara tako živopisno– kao da sada iskrsavaju pred njegovim i našim očima. Kada čitalac dođe do poslednje stranice ove knjige shvatiće da je uborbi čoveka saprolaznošćupobednik čovek – sve dok žive njegova sećanja.„Prva moja sjećanja vezana su za rodnu kuću, mada je to čudno, jer sam bio suviše mali da bih mogao nešto zapamtiti. Pa ipak mi u sjećanju nejasno stoji širok trijem i drveno stepenište što vodi na sprat, pamtim bunar u dvorištu i voćnjak iza kuće. Ali nisam siguran u svoje sjećanje, možda sam sve izmislio ili u sebi naknadno dogradio prebacujući buduće viđene slike u ranije vrijeme. Ali se potpuno sjećam velikog paunovog pera što ga nosi moj brat iz stare kuće u novu, dok ja, trogodišnjak, nosim majčinu posudicu za podvlačenje surme (crnilo za obrve). Ako mi je i ovo sjećanje brat sugerirao svojim pričanjem, onda je čudno što je tako živo, plastično, bogato detaljima, ubjedljivo po mome prisustvu. Ili su ta rana sjećanja složena, vanvremenska, sastavljena od mnogih sjećanja, svojih i tuđih, strukturirana u višeslojnu tvorevinu koja djeluje uvjerljivo bogatstvom stvarno doživljenih detalja, mada ne svih u jednom trenutku.“

Kao novo. Bez posvete. Svetilišta i nadališta - Novo Tomić Godina izdanja: 2016 Broj strana: 348 Povez: Mek Čudotvorna mesta i sveti predmeti u verovanju Srba.MANASTIRI ■ VODICE ■ CRKVE ■ MOŠTI ■ ČUDOTVORNE IKONE I STATUEOvo je prva knjiga u kojoj su detaljno prikazana najznačajnija mesta na koja je srpski narod vekovima dolazio i na koja i danas dolazi kako bi potražio pomoć, verujući u čudotvornu moć materijalnih stvari koje su bile u dodiru sa višim silama. Uz obilje podataka, dokumenata, svedočenja i priča, knjiga Svetilišta i nadališta je najtemeljniji vodič za upoznavanje sa jednim važnim poljem nacionalne kulture, koje postoji vekovima i koje je, na različite načine, neizbežan deo svačijeg života.Svetilišta i nadališta namenjena su svima koji veruju, koji žele da bolje razumeju srpski narod i njegovu kulturu, kao i svima koji žele da prošire granice svog znanja. Nenametljiva, prijemčiva i edukativna, ova mala enciklopedija podeljena je na teritorije i regione u Srbiji i van nje i detaljno opisuje mesta na kojima ljudi traže kako telesno izlečenje tako i najvažnije utočište – utehu i nadu. Bogorodica Beogradska ● Čestica moštiju Sv. Petke u Bogorodičinoj Crkvi Ružici ● Deo moštiju Sv. kneza Lazara u Sabornoj crkvi u Beogradu ● Izvor Vilina vodica kod Sremskih Karlovaca ● Čudotvorni izvor u Manastiru Đunisu ● Mošti kneza Lazara u Ravanici ● Deo moštiju (leva ruka) Sv. Save i pastirski štap Sv. Save u Manastiru Mileševi ● Ćivot prepodobnog Martirija Sinaita u Rukumiji kod Kostolca ● Bogorodica u kamenu u Sokobanji ● Deo moštiju prepodobnog mučenika Stefana Novog u Gračanici kod Prištine ● Čudotvorna mermerna statua Presvete Bogorodice u Manastiru Sokolica kod Zvečana ● Loza Sv. Simeona Mirotočivog, bunar Sv. Save Srpskog, čudotvorne ikone u Manastiru Hilandaru na Svetoj Gori ● Mošti Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca u Manastiru Ostrogu ● Mošti Sv. Petra Cetinjskog Čudotvorca i desna ruka Sv. Jovana Krstitelja u Cetinjskom manastiru ● Čudotvorna ikona Sv. Jovana Krstitelja u Bigorskom manastiru u Makedoniji ● Nekadašnji grob Sv. Save u Velikom Trnovu u Bugarskoj

O knjizi Čudotvorna mesta i sveti predmeti u verovanju Srba. MANASTIRI ■ VODICE ■ CRKVE ■ MOŠTI ■ ČUDOTVORNE IKONE I STATUE Ovo je prva knjiga u kojoj su detaljno prikazana najznačajnija mesta na koja je srpski narod vekovima dolazio i na koja i danas dolazi kako bi potražio pomoć, verujući u čudotvornu moć materijalnih stvari koje su bile u dodiru sa višim silama. Uz obilje podataka, dokumenata, svedočenja i priča, knjiga Svetilišta i nadališta je najtemeljniji vodič za upoznavanje sa jednim važnim poljem nacionalne kulture, koje postoji vekovima i koje je, na različite načine, neizbežan deo svačijeg života. Svetilišta i nadališta namenjena su svima koji veruju, koji žele da bolje razumeju srpski narod i njegovu kulturu, kao i svima koji žele da prošire granice svog znanja. Nenametljiva, prijemčiva i edukativna, ova mala enciklopedija podeljena je na teritorije i regione u Srbiji i van nje i detaljno opisuje mesta na kojima ljudi traže kako telesno izlečenje tako i najvažnije utočište – utehu i nadu. Bogorodica Beogradska ● Čestica moštiju Sv. Petke u Bogorodičinoj Crkvi Ružici ● Deo moštiju Sv. kneza Lazara u Sabornoj crkvi u Beogradu ● Izvor Vilina vodica kod Sremskih Karlovaca ● Čudotvorni izvor u Manastiru Đunisu ● Mošti kneza Lazara u Ravanici ● Deo moštiju (leva ruka) Sv. Save i pastirski štap Sv. Save u Manastiru Mileševi ● Ćivot prepodobnog Martirija Sinaita u Rukumiji kod Kostolca ● Bogorodica u kamenu u Sokobanji ● Deo moštiju prepodobnog mučenika Stefana Novog u Gračanici kod Prištine ● Čudotvorna mermerna statua Presvete Bogorodice u Manastiru Sokolica kod Zvečana ● Loza Sv. Simeona Mirotočivog, bunar Sv. Save Srpskog, čudotvorne ikone u Manastiru Hilandaru na Svetoj Gori ● Mošti Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca u Manastiru Ostrogu ● Mošti Sv. Petra Cetinjskog Čudotvorca i desna ruka Sv. Jovana Krstitelja u Cetinjskom manastiru ● Čudotvorna ikona Sv. Jovana Krstitelja u Bigorskom manastiru u Makedoniji ● Nekadašnji grob Sv. Save u Velikom Trnovu u Bugarskoj

O knjizi Čudotvorna mesta i sveti predmeti u verovanju Srba. MANASTIRI ■ VODICE ■ CRKVE ■ MOŠTI ■ ČUDOTVORNE IKONE I STATUE Ovo je prva knjiga u kojoj su detaljno prikazana najznačajnija mesta na koja je srpski narod vekovima dolazio i na koja i danas dolazi kako bi potražio pomoć, verujući u čudotvornu moć materijalnih stvari koje su bile u dodiru sa višim silama. Uz obilje podataka, dokumenata, svedočenja i priča, knjiga Svetilišta i nadališta je najtemeljniji vodič za upoznavanje sa jednim važnim poljem nacionalne kulture, koje postoji vekovima i koje je, na različite načine, neizbežan deo svačijeg života. Svetilišta i nadališta namenjena su svima koji veruju, koji žele da bolje razumeju srpski narod i njegovu kulturu, kao i svima koji žele da prošire granice svog znanja. Nenametljiva, prijemčiva i edukativna, ova mala enciklopedija podeljena je na teritorije i regione u Srbiji i van nje i detaljno opisuje mesta na kojima ljudi traže kako telesno izlečenje tako i najvažnije utočište – utehu i nadu. Bogorodica Beogradska ● Čestica moštiju Sv. Petke u Bogorodičinoj Crkvi Ružici ● Deo moštiju Sv. kneza Lazara u Sabornoj crkvi u Beogradu ● Izvor Vilina vodica kod Sremskih Karlovaca ● Čudotvorni izvor u Manastiru Đunisu ● Mošti kneza Lazara u Ravanici ● Deo moštiju (leva ruka) Sv. Save i pastirski štap Sv. Save u Manastiru Mileševi ● Ćivot prepodobnog Martirija Sinaita u Rukumiji kod Kostolca ● Bogorodica u kamenu u Sokobanji ● Deo moštiju prepodobnog mučenika Stefana Novog u Gračanici kod Prištine ● Čudotvorna mermerna statua Presvete Bogorodice u Manastiru Sokolica kod Zvečana ● Loza Sv. Simeona Mirotočivog, bunar Sv. Save Srpskog, čudotvorne ikone u Manastiru Hilandaru na Svetoj Gori ● Mošti Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca u Manastiru Ostrogu ● Mošti Sv. Petra Cetinjskog Čudotvorca i desna ruka Sv. Jovana Krstitelja u Cetinjskom manastiru ● Čudotvorna ikona Sv. Jovana Krstitelja u Bigorskom manastiru u Makedoniji ● Nekadašnji grob Sv. Save u Velikom Trnovu u Bugarskoj

Pripovijedajući o snažnoj ljubavi koju je trideset godina ranije doživio jedan gimnazijalac u kasabi u blizini Istanbula, Orhan Pamuk nas u romanu Crvenokosa upoznaje sa jednim velikim ljudskim zločinom. Dok sredinom osamdesetih godina majstro Mahmut, koji je kopao bunare na tradicionala način i njegov šegrt "mladi gospodin" Džem, traže vodu na nepristupačnom terenu, jedna tajanstvena glumica svake večeri iznova priča stare bajke i priče u žutom šatoru koji se nalazi odmah izvan kasabe. Sa jedne strane, roman govori o istinskom upoznavanju mladog junaka sa ljubavlju, ljubomorom, osjećajem odgovornosti i slobode, a sa druge, raspravlja o temama kao što su odnosi između oca i sina "autoritarizam" i razvoj individualnosti u različitim civilizacijama. . Povez knjige : tvrd Strana : 240 Format : 13 x 20 cm Pismo : latinica

Opis "Crvenokosa - Orhan Pamuk" Pripovijedajući o snažnoj ljubavi koju je trideset godina ranije doživio jedan gimnazijalac u kasabi u blizini Istanbula, Orhan Pamuk nas u romanu Crvenokosa upoznaje sa jednim velikim ljudskim zločinom. Dok sredinom osamdesetih godina majstro Mahmut, koji je kopao bunare na tradicionala način i njegov šegrt "mladi gospodin" Džem, traže vodu na nepristupačnom terenu, jedna tajanstvena glumica svake večeri iznova priča stare bajke i priče u žutom šatoru koji se nalazi odmah izvan kasabe. Sa jedne strane, roman govori o istinskom upoznavanju mladog junaka sa ljubavlju, ljubomorom, osjećajem odgovornosti i slobode, a sa druge, raspravlja o temama kao što su odnosi između oca i sina "autoritarizam" i razvoj individualnosti u različitim civilizacijama.. Povez knjige : tvrd Strana : 240 Format : 13 x 20 cm Pismo : latinica

Branislav Babić Kebra : RECI PRAVO / [crteži Kebra ; autor fotografija Jovan Milinov Toba] poezija Novi Sad : Prometej, tvrdi povez, Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 19 cm S a d r ž a j: Siguran čovek (5); Neobavezna dešavanja (6); Izgubljen (7); Ogledala (8); Susret (9); The fall (10); Tvoj kurs za mene (11); El test (12); Vi ste ljudi (13); Wild America (14); Kuda li me voziš (15); Naše kiše (16); Džepovi su jako bitni (17); Festival in Deptford (18); Pametni i lepi (19); Razmišljalac (20); Zaboravili ste kutiju cigareta i upaljač (22); U - mor (23); Razum na vetru (24); Torbe (25); Dimitrije dobar drug (26); Zloduh (27); Margate (28); Kočnice 2 (29); Rođen - dan (30); To je kao put (31); Molim se za tvoje zdravlje (32); Spavač (34); Umnožavanje prosta reprodukcija (35); Štaje za tebe sreća (36); Ukrštanja (37); Šta to osvaja moj pogled (38); Svako ima svoje stilove (40); Ispiranje (41); Colour, line and silhouette (42); A + B + C + D - avioni (43); Prazan predmet odvažnog nestajanja (44); Pokušaj i ti (45); Srđan Valjarević Moguće da ja u stvari tražim ženu (46-49); Nikola (50); Čelične lokomotive (51); Bunar želja (52); Pa da (53); Disanje (54); Halo - Lulu (56); Ljubomorno čuvam bol (57); Mlaka voda i cvekla (58); Reforma u vašoj glavi (59); Sigurnost (60); Šta ja očekujem od ptice (62); Čokolada (63); 8024 (64); Jako ste bolesni (65); To niko ne želi (66); Razgovor (67); Pra - istorija (68); Kadilak (69); We shall have to work hard (70); Gde si sada (71); Film (72); Tebe tražim (73); Klikeranje (74); Mirno more more (75); R + R (76); Prstaranje (78); Eliot je sreda (79); Samo vi letite i odletite (80); Jednakost u nizu (81); Obraz i odraz (82); Težine jutra (83); Dr (84); Alo - alo (85); Smeh (86); Dvorište ispred zgrade (88); Svetske nesreće (89); Voda (90); Gde ti je kapa (92); Čarobna su osećanja (93); Suze potočare (94); Opasan (95); Snaga sna (96); Vibra (97). Rock poezija -- Obojeni program -- Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Novosadski bend `Obojeni program` je novim albumom obeležio 41. rođendan. Branislav Babić Kebra je jedini nepromenjeni član i frontmen grupe od početka. Osim što peva i piše pesme, piše i romane i stvara digitalnu likovnu umetnost.

Većinom dobro i odlično očuvano 5.6 kg poštarina kao paket pošte 300 dinara 1. Novi sad - grad na reci - 555 grama 2. Dobar dan španijo - stojan protić - 225 grama 3. Pravo evropske unije - 600 grama 4. Ginko - zlatno drvo života - radiša jančić - 280 grama 5. Filip pulman - tigar u bunaru - 475 grama 6. Majkl keningem - meso i krv * novo - 400 grama 7. Džej mekinerni - priča mog života - 250 grama 8. Peter adolfsen - mašina * novo - 100 grama 9. Francoise sagan - malo sunca u hladnoj vodi - 300 grama 10. Joe lederer - tri dana ljubavi / dovedi me kući - 300 grama 11-12. Džon golsvordi - saga o forsajtima vol 2 - 2 kom - 1025 grama 13.-14. Mir-jam ranjeni orao prva i druga knjiga - 2 kom - 450 grama 15. Tode nikoletić - volim te kozo jedna - 150 grama 16. Francusko-srpskohrvatski rečnik , branislav grujić - 500 grama

Autor: Ivan Aleksejevič Bunjin Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Br. strana: 290 Format: 14,5 x 21 Gospodin iz San Franciska – izabrane priče nastale u Rusiji, od ranih radova do konačnog odlaska iz otadžbine. `…jesu li patila sva ta gospoda muke Kaina ili Raskoljnikova? Jesu li patile svakojake ubice tirana, ugnjetača, zapisane zlatnim slovima u takozvanim tablicama istorije? Patite li vi dok čitate da su Turci zaklali još sto hiljada Jermena, da Nemci truju bunare bacilima kuge, da su rovovi zatrpani leševima u truležu, da vojni avioni bacaju bombe na Nazaret? Pati li tamo nekakav Pariz ili London, sagrađen na ljudskim kostima, a koji cveta iz najsvirepije i najsvakidašnjije surovosti prema, takozvanom, bližnjem? Patio je, izgleda, samo jedan jedini, Raskoljnikov, i to samo iz sopstvene malokrvnosti i po volji svoga pakosnog autora koji je trpao Hrista u sve svoje bulevarske romane` - iz priče „Omčaste uši“.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. 7 svetskih čuda staroga i novoga sveta: 7 srpskih čuda graditeljstva i prirode - Josipa Žerjav Godina izdanja: 2019 Broj strana: 235 PRED VAMA SU `SEDAM ATRAKCIJA NASELJENE ZEMLJE KOJE TREBA OBAVEZNO VIDETI`Krenite u šetnju Keopsovim horizontom i poput Aleksandra Makedonskog ili Napoleona, udahnite miris prohujalih vekova; doživite raskoš Semiramidinih vrtova, oslušnite eho svete ptice kvecala na obroncima Kukulkana i odsanjajte ,,san u mermeru`.Saznajte gde se nalazila prva opservatorija na svetu, koja statua je bila inspiracija za njujorški Kip slobode, da li su suze zaista srušile deo Kineskog zida i kada su se na licu Hrista Spasitelja pojavili prvi grafiti.Mnoge legende odvešće vas do zagonetne Đavolje varoši i Rimskog bunara, koji nije ostavio ravnodušnim ni čuvenog Alfreda Hičkoka, a možete se i provozati našim starim Ćirom, zaploviti meandrima Uvca ili Đerdapskom klisurom, napraviti 365 koraka obalom rečice Godine...SVE DO „NAJKRASNIJEG MESTA OD DAVNINE` - „PREVELIKOG GRADA, BEOGRADA`

Prva knjiga Jelene Lengold objavljena u kultnoj ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije. Rikna požutela, unutra odlično očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Lengold, Jelena, 1959- = Lengold, Jelena, 1959- Naslov Raspad botanike / Jelena Lengold Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1982 Fizički opis 30 str. ; 20 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Pegaz ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Broš.) Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. – Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. – Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. – Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. – Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina XX. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. – Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. – Bojana Stojanović Pantović Jelena Lengold rođena je 1959. godine u Kruševcu. Do sada je objavila šest knjiga poezije, šest knjiga priča i jedan roman. Njene knjige su prevedene na brojne svetske jezike. Dobila je književne nagrade: Đura Jakšić, Biljana Jovanović, Žensko pero, Zlatni Hit liber, Jefimijin vez, kao i nagradu Evropske unije za književnost. Radila je kao novinar Radio Beograda, a zatim kao projekt-koordinator Nansenskolen humanističke akademije u Norveškoj. Sada je samostalni umetnik. Bibliografija: RASPAD BOTANIKE, poezija, Pegaz, 1982. VRETENO, poezija, Nolit, 1984. PODNEBLJE MAKA, poezija, Nolit, 1986. PROLAZAK ANĐELA, poezija, Nolit, 1989. SLIČICE IZ ŽIVOTA KAPELMAJSTORA, poezija, Prosveta, 1991. POKISLI LAVOVI, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994. LIFT, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999. BALTIMOR, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003; Drugo izdanje, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2011. VAŠARSKI MAĐIONIČAR, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2008, 2009, 2012. PRETESTERIŠI ME, izabrane priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2009. BUNAR TEŠKIH REČI, poezija, Arhipelag, Biblioteka Element, 2011. U TRI KOD KANDINSKOG, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2013, 2014. RAŠČARANI SVET, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2016. MG112 (K)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. More tišine - Silven Tridel Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2008 Broj strana: 199 Format: 20 cm Povez: Broširani Evo devet priča, moćnih i uznemirujućih kao voda u dubokom bunaru; u njima se mešaju humorno i tragično, himera i katastrofa, sećanje i strepnja. Devet priča, međusobno u kontrastu, u kojima ljudi, spokojni i blagi, ili pak slomljeni nasiljem i fatalnošću, tragaju za srećom u životu i nadaju se mirnoj smrti. Nakon svog gorko potresnog romana Živa pod jezikom, Silven Tridel nam nudi priče jednako čarobnog stila, u kojima mašta, erudicija i osećajnost zajedno čine opčinjavajući buket. Za ovu knjigu piscu je dodeljena Guvernerova nagrada za 2007. godinu. Silven Tridel, kanadski pisac koji je stekao visoko obrazovanje iz oblasti egzaktnih nauka i kinematografije, od 1985. godine bavi se, uspešno, isključivo pisanjem. Prvi roman ovog ‘filozofa i pesnika života’ Dah harmatana, dobio je od Kvebečke književne akademije Nagradu Moazon (1987), a dodeljena mu je i nagrada Kanada-Švajcarska (1988). Njegova zbirka priča Proroci dobila je nagradu Edgar-Lesperans (1994). U književnoj javnosti zapažene su i Tridelove knjige za mlade i Fondacija Espas-anfan dodelila mu je nagradu Vilaž du livr (za knjigu Potkrovlje gospodina Bazila, 1998), kao i nagradu za ukupo delo, Sent-Egziperi 1998. godine u kategoriji frankofonije. Pre nego što je za knjigu priča More tišine dobio Guvernerovu nagradu, 2007. godine, dva puta je bio nominovan za to prestižno književno priznanje (1986. i 1994.) Silven Tridel živi u Kvebeku.

Odlično stanje Retko Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Slavko Almažan Лични подаци Датум рођења 10. март 1940. Место рођења Orešаc, Vojvodina, Srbija Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije.[4] Živi u Novom Sadu. Dela Уреди Poezija Pantomima za nedeljno popodne (1968) Muškarac u tečnom stanju (1970) Kuća pustinje (1971) Liman tri (1978) Rotativni lavirint (1986) Kako su patuljci zaboravili da rastu (1987) Pomeranje tačke (1988) Efekat kontrasta (1989) Antistress show (1996) Jahač iz Vavilona (1996) Post-restant u arhipelagu (1999) Izlazak iz peščanika (2000) Dela imaginarnog (2004) Fotograf iz Ronkonkome (2009) Epska sudbina (2011) Mansarda sa zapadne strane (2012) Riba je iskočila iz akvarijuma (2017) Proza Noć od hartije (1971) Klavir sa paukovima (1991) Zaumne priče (2011) Rođendanski piknik jednog anđela (2014) Eseji Metagalaksija manjina (1996) Hacijenda sa beladonama (2003) Kraljica žitnog klasja ili Paralelni život Marije Balan (2003) Slojevitost i fascinacija suprotnosti (2007) Bele noći na Devojačkom bunaru (2010) Bežanje sa ivice (2019) Književne nagrade Уреди Oktobarska nagrada za poeziju (1974); Povelja grada Novog Sada (1984); Grand Prix za poeziju „Lućijan Blaga”, Kluž-Napoka (1996); Zlatna značka, za celokupnu književnu aktivnost, Beograd (1996); Nagrada `Opera Omnia` Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku`, Krajova (2000); Nagrada Marin Soresku(2003); Orden `Mihaj Eminesku` za književnost, Jaši (2003); Nagrada `Vasile Vasko Popa` Društva književnika Vojvodine (2004); Nagrada Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku` za poeziju, Krajova (2006); Zvanje „Pesnik Jašija” (2014); Nagrda za prozu na Mađunarodnom festivalu poezije, Krajova (2015); Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije (2015); četiri puta je bio dobitnik Nagrade za knjigu godine.[5] Poezija vojvođanske neoavangarde vojvođanskih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! •Bio je jedan od najznačajnijih i najplodotvornijih slovačkih književnika u nekadašnjoj Jugoslaviji, preteča egzistencijalnog i nadrealističkog izraza u slovačkoj poeziji Mihal Babinka je rođen 25. avgusta 1927. godine u Padini, gde je završio osnovnu školu da bi gimnazijsko školovanje započeo u Bačkom Petrovcu, a završio u Pančevu. Po završetku pedagoške škole, od 1958. do 1961. godine, radio je kao učitelj u Ostojićevu, Padini i Ilovači. Bavio se i novinarstvom, radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku, kao i u slovačkom listu Hlas Ljudu, uređivao je i časopis za književnost vojvođanskih Slovaka Novi život, a bio je i ugledni publicista i pozorišni kritičar. Za njegova života izdato je više zbirki njegovih, stilski posve specifičnih pesama, koje su bile govor njegove duše, a dosta njih ostalo je i u rukopisu. Sem na slovačkom i češkom jeziku, iza njega su, zahvaljujući prevodiocu Mihalu Harpanju, ostale i dve zbirke pesama na srpskom, pod nazivima „I bi zemlja“ i „Zavičaj magle“. Babinka je imao je dva braka. U prvom, sa Marijom Nazarčić, dobio je ćerke Lidiju i Sašku, koja se nesrećnim slučajem udavila u bunaru, posle čega je pao u beznađe, te u njegovom stvaralaštvu preovlađuju motigvi smrti, melanholije i besmisla života. Utehu je bezuspešno pokušao da nađe u piću, da bi u drugom braku, sa Zuzanom Kardelis, doživeo još jednu strašnu tragediju. Sin Feđa, rođen u braku sa Zuzanom, takođe pesnička duša, u 20. godini, skokom s mosta, izvršio je samoubistvo. Boreći se s velikim životnim iskušenjima, ne nalazeći uspešne puteve za njihovo prevazilaženje, Mihal Babinka se ubrzo razboleo da bi, 4. jula 1974. godine, posle neuspešnog lečenja na Institutu u Sremskoj Kamenici, umro od teške i neizlečive bolesti. Sahranjen je u Novom Sadu, a onda su, 2007. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padini. U Novom Sadu, zahvaljujući insistiranju velikog Mike Antića, a „u ime poezije i zajednice naroda“, kome je prijatelj Babinka pomogao da se skući kad je sa suprugom došao u Novi Sad, postoji ulica sa njegovim imenom, a Scena svih kreativnih već 11 godina organizuje Festival „Mihal Babinka“, koji promoviše dečje stvaralaštvo. Dom kulture u Padini, gde je Babinka rođen, s ponosom nosi ime Mihala Babinke, čoveka koji je ostavio neizbrisive tragove u kulturi slovačkog naroda i u čiju čast se svake kodine organizuju „Babinkini susreti“, posvećeni ovom velikanu slovačkog kulturnog neba. ihal Babinka (slč. Michal Babinka; Padina, 25. avgust 1927 — Sremska Kamenica, 4. jul 1974) je bio jedan od najznačajnijih slovačkih književnika iz nekadašnje Jugoslavije[1], koji se bavio još i novinarstvom i prevođenjem.[2][3] Završio je pedagošku školu i radio kao učitelj u selima Ostojevićevo, Padina i Ilovača. Pisao je za srpski Dnevnik, slovački nedeljnik Hlas ljudu (Hlas Ľudu) i uređivao časopis za književnost vojvođanskih Slovaka Novi život (Nový život).

Autor - osoba Kukavica, Edin Urjan Naslov Otkrivenje / Edin Urjan Kukavica Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2023 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 382 str. ; 21 cm Zbirka Savremena bh književnost ISBN 978-953-378-030-6 (Zagreb) Napomene O autoru: str. [381]-382. U „Otkrivenju“, drugom dijelu zamišljene trilogije pod naslovom „Preobraženje (Predodređenje, Otkrivenje, Proživljenje)“, Edin Urjan Kukavica nastavlja sagu o Mislavu, posljednjem didu Crkve bosanske i njegovom istoimenom učeniku, preispitujući temeljne postavke kontroverznog vjerovanja bosanskih krstjana, njihov pristup tumačenju biblijskih knjiga, Ivanovog otkrivenja napose, te susreta s islamom. Priča se i dalje odvija u Svetoj Svezemlji u kojoj Kukavica identificira biblijski Nebeski Jeruzalem s Bosnom i Hercegovinom, smještajući radnju u simultano vrijeme i prostor u kojima se toponimi, događaji i vrijeme u kojima se dešavaju, pretapaju i poistovjećuju bez obzira na geografsku ili historijsku udaljenost. Posebna pažnja ovom, drugom dijelu, trilogije posvećena je zamišljenim kontroverzama u biblijskom tekstu, koje su – prema autorovoj imaginaciji – bosanske krstjane učinile drugačijim i suprotstavljenim dominirajućem religijskom narativu srednjeg vijeka. Ta različitost bila je povod nekoliko inkvizicijskih istraga, progona, suđenja i egzekucija viđenijih pripadnika viših staleža vjerske hijerarhije bosanskih krstjana, najmanje jednog križarskog pohoda pokrenutog od Vatikana, a preko mađarskog kralja i vlastele, te mnoštva sukcesivnih ataka na samu suštinu Bosne i Hercegovine. Naporedo s tim, Kukavica povlači nevidljivu paralelu između takozvane katarske hereze koja je u predmetnom historijskom periodu, u 14. stoljeću cvjetala na području južne Francuske, a temeljem autentičnih historijskih dokumenata koji su svjedočanstvo malo poznate činjenice da je u Bosni i Hercegovini postojao univerzitet na koji su po viša vjerska znanja dolazili sljedbenici svih evropskih religijskih sljedbi koje je zvanična Crkva smatrala i proglasila hereticima. Time autor na naročit način potvrđuje reputaciju Bosne i Hercegovine kao Svete Svezemlje dodajući insinuaciju da su templari poslije posljednjeg velikog pogroma umjesto na „nepoznatu lokaciju“ Sveti gral donijeli u Bosnu i Hercegovinu. Posebno zanimljivo jeste to što se autor u cijelom jednom poglavlju bavi i legendom o slanju izaslanika, pripadnika Crkve bosanske u Medinu, posljednjem Božijem poslaniku da mu protvrde poslanstvo, saopće svoj način čuvanja vjere i vjerovanja prethodnog poslanika Isaa i daju zavjet na vjernost. Tim činom je konačno objašnjen kontinuitet vjerovanja i prakticiranja vjere između bosanskog srednjovjekovnog krstjanstva i islama. Edin Urjan Kukavica (Sarajevo, 1967), bosanskohercegovački je književnik i kolumnista, šejh rifaijskog i nakšibendijskog tarikata. Životopis Edin Kukavica je rođen u Sarajevu 1967. godine. Bosanskohercegovački i bošnjački je književnik s četiri objavljena romana, autor nekoliko knjiga iz oblasti povijesti, islamske filozofije i duhovnosti, te tri knjige politološko-socioloških eseja, prijevoditelj knjiga iz oblasti islamske duhovnosti i lijepe književnosti, urednik nekoliko časopisa, zbornika radova sa znanstvenih skupova i knjiga, kolumnist i publicist s više od 800 objavljenih tekstova. Središnja područja njegovog zanimanja su filozofija, duhovnost, povijest i politička teorija, a posebno pitanja slobode i etike u svim spomenutim područjima. Aktivan je društveni i kulturni djelatnik i promatrač i kritičar suvremene stvarnosti Bosne i Hercegovine. Doktor je odgojnih znanosti i doktorand na Fakultetu političkih znanosti u Sarajevu. Edin Kukavica je učitelj islamske duhovnosti (šejh) dvije škole, dva tarikatska pravca, nakšibendijskom-husejnijskom i rifa`ijskom-sejjadijskom odakle i drugo ime Urjan. Nakon nekoliko godina predavanja iz fikha, akaida, kur’anske logike, hadisa i tefsira kod osnivača i direktora Instituta Mulla Sadra šejh Akbar Aydija, biva pozvan u blizinu Sejjida šejh Mesud ef. Hadžimejlića. Iniciran je (daje bejat) 2001. godine; 2006. godine promoviran u vekila (zamjenika) a 2008. u punopravnog učitelja (šejha) tarikat-i nakšibendijje-husejnijje, a 2009. godine prima hilafet (namjesništvo) tarikat-i rifa’ijje-sejadijje i još jedan hilafet tarikat-i nakšibendijje s ruku Sejjida šejha Husejna Dža’fera Tajjara. Djela Romani Prvorođeni Dun’ja (2001) Beš (Sarajevo, 2005) Vjernik (Sarajevo, 2012) Predoređenje (Sarajevo, 2021) Povijest, filozofija, duhovnost Bajramijje-melamijje – Hamzevijje (Sarajevo, 2009) Antropologija tesavvufa: tesavvuf iznutra (Sarajevo, 2011) Antropologija futuvveta: futuvvet iznutra (Sarajevo, 2011) Historijski putopis kroz Bosnu i Hercegovinu (Zagreb, 2012) Islam na Balkanu (Zagreb, 2012) Anatomija ibadeta: ibadet u šeri`atu, tarikatu i hakikatu (Sarajevo, 2015) Eseji Kamo dalje, rođače: izabrane kolumne 2012– 2016. (Sarajevo, 2017) Priručnik za revoluciju: dekonstrukcija etnonacionalističkog narativa u BiH kao uvjet za promjenu političke paradigme: (zajedničkim vrijednostima ka pozitivnoj kolektivnoj identifikaciji.) (Sarajevo, 2018) Fantom slobode: izabrane kolumne (Sarajevo, 2018) Prijevodi Živi sufizam: ogledi o sufizmu (Sarajevo, 2004) Islamska umjetnost i duhovnost (Sarajevo, 2005) Alkemija – znanost o kosmosu, znanost o duši (Sarajevo, 2005) Sveta umjetnost na Istoku i na Zapadu: njena načela i metodi (Sarajevo, 2005) Uvod u islamske kozmološke doktrine : koncepcija prirode i metodi njenoga proučavanja po Ikhwan al-Safa`, al-Biruniju i Ibn Sinau (Sarajevo, 2007) Sufijski kuhar – kako dočekati i ugostiti musafira (Sarajevo, 2008) Sejjid Husein Nasr, Islamska umjetnost i duhovnost, Lingua Patria, 2005, Sarajevo, (naslov izvornika: Seyyed Hossein Nasr, Islamic Art & Spirituality, State University of New York Press, 1987, Albany, USA); Titus Burkhardt, Alhemija, znanost o kosmosu - znanost o duši, Lingua Patria, Sarajevo, (naslov izvornika: Titus Burckhardt, Alchemy, Science of the Cosmos, Science of the Soul, Fons Vitae, 1997, Louisville, Kentucky, USA); Šejh Abbas Kumi, Kerbela – zemlja tuge i bola, 2005, tekija „Mesudija”, Kaćuni; (naslov izvornika: Shaykh Hajj Abbas, Nafasu’l-Mahmum fi Maqtal al-Husayn al-Mazlum); Behauddin Muhammed Husein Hatibi Belhi, Ma`arif – ekstatički zapisi Bahauddina, oca Mevlane Rumija, Dobra knjiga, Sarajevo; (naslov izvornika: Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi Balkhi, Ma`arif - A Collection of Preaching and Sayings of the King of the Erudite, Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi of Balkh known as as Bahauddin, Father of Rumi, Coleman Barks and John Moyne, Harper, San Francisco; knjiga historiografskih eseja Bajramijje-melamijje - Hamzevijje (Sedam, Sarajevo); Ma’arif – knjiga iz bunara (Sarajevo, 2008) 40 pravila o ljubavi: roman o Rumiju (Sarajevo, 2013) Čast (Sarajevo, 2014) Istanbulsko kopile (Sarajevo, 2015) Mimarov šegrt (Sarajevo, 2015) Crno mlijeko (naslov izvornika: The Black Milkč Elif Şafak), Buybook, (Sarajevo, 2017) MG140 (L)

Srpska književna zadruga, 1981. Prevod Zora Minderović Obod zadnje korice blago ugnječen, beznačajno, sve se vidi na slikama; inače, verovatno nekorišćena. Henri Dejvid Toro (Henry David Thoreau, 1817-1862), američki pisac, filozof i borac za ukidanje ropstva, u svom opusu ima esej `O građanskoj neposlušnosti: Otpor građanskoj vlasti` (1849). Radi se, zapravo, o transkriptu njegovog predavanja koje je početkom 1848. održao na Liceju u svom rodnom Konkordu (Masačusets), dve godine nakon izlaska iz lokalnog zatvora, sredinom 1846. godine. Razlog hapšenja: odbijao je da plati `glasački` porez punih šest godina u znak protesta protiv trošenja tih para na besmisleni rat SAD sa Meksikom (1846-1848) i zbog toga što su američke vlasti odbijale da ukinu ropstvo na svojoj teritoriji. Iz zatvora je pušten narednog dana jer je porodica, uprkos njegovom protivljenju, uplatila iznos poreza. Pod jakim uticajem ovog iskustva, održao je javno predavanje koje je nazvao `Prava i obaveze pojedinca u odnosu na vlast`. Toro je svoje predavanje započeo na sledeći način: `Svim srcem sam prihvatio moto Najbolja je ona vlast koja najmanje vlada, i voleo bih da do toga dođe daleko brže i sistematičnije. Kada se to desi, konačno će dovesti (u šta takođe verujem) do stanja da je Najbolja vlast ona koja uopšte ne vlada, i da ćemo takvu vlast imati onda kada svi budu za nju spremni. Po svojoj definiciji bi vlast trebala da bude podesna; međutim, većina vlasti su obično, a sve ponekad, nepraktične i neodgovarajuće. Prigovori protiv stajaće vojske su brojni i veoma ozbiljni, i kao takvi zaslužuju da budu uvaženi. Sve se to da primeniti i protiv `stajaće` vlasti, jer je stajaća vojska samo produžena ruka stajaće vlasti. Ova vlada je samo jedan jedan od modela, onaj koji je narod odabrao za sprovođenje svoje volje, i podjednako je podložna zloupotrebi i kvarenju poput naroda koji bi da kroz nju dela. Svi smo svedoci aktuelnog rata sa Meksikom; to je maslo nekolicine pojedinaca koji koriste stajaću vlast kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Da je ovo na početku znao, narod ne bi pristao na takav model.` Džejms N. Polk (James Knox Polk, 1795-1849) postao je predsednik SAD u martu 1845. godine, kao kandidat Demokrata na izborima. Pun samopouzdanja i uz dosta agresivnosti, taj politički autsajder se nameračio da osnaži svoju zemlju i istakne njenu nadmoć u odnosu na druge svetske sile, a naročito Meksiko i Veliku Britaniju. Godinu dana nakon inauguracije, objavio je totalni rat Meksiku zbog svađe oko teksaške granice - u stvari, isprovocirao je rat sa Meksikom kako bi opravdao teritorijalno proširenje SAD; ubrzo nakon toga je počeo da zvecka oružjem prema Britancima povodom koškanja oko vlasništva nad teritorijom Oregona (razlog je bio isti kao i onaj za rat sa Meksikom). Da bi kompletirali Polkov imidž, dodaćemo činjenicu je on bio vatreni apologeta ropstva koji je odbacio argumente abolicionista proglasivši ih naivnim i sentimentalnim. Kao predsednik je bio veoma popularan, i mnogi su mu se divili zbog njegovog `o-ruk` manira. Međutim, postojala je i ne tako beznačajna manjina građana koja ga uopšte nije podnosila. Jedan od naročito posvećenih njegovih protivnika je bio Henri Dejvid Toro, pisac iz Masačusetsa. Toro danas predstavlja jednu od ikona američke literature; njegovo remek-delo `Valden` se proučava u svim srednjim školama. Pored književne, postoji i druga strana Henrija Dejvida Toroa - ona mnogo više politička, koju danas mnogi pokušavaju da izbrišu iz njegove biografije zbog toga što je izbila u prvi plan povodom njegovog odnosa sa predsednikom Polkom. Toro je vrlo brzo uvideo da je protiv svega za šta se Polk zalagao: mrzeo je ono u šta se pretvorio američko-meksički rat, instinktivno se stavljajući na stranu poraženih Meksikanaca. Bio je i veoma uzdržan u vezi Polkovih prepiranja sa Britanijom oko Oregona. Konačno, zaprepastila ga je vladina politika lova i vraćanja odbeglih robova (repatrijacija) njihovim gospodarima na Jugu. H.D. Toro (1861) Svoj gnev prema predsedniku strastveno je izrazio u eseju objavljenom 1849. godine, koji je danas poznat pod nazivom `Građanska neposlušnost`. Srž eseja predstavlja pitanje o tome šta bi pošteni građanin trebalo da uradi u odnosu na predsednika sa kojim se svim srcem uopšte ne slaže. Preovlađujuće mišljenje je nalagalo da, zbog toga što je Polk osvojio većinu, oni koji su protiv njega treba da umuknu. Često se moglo čuti kako je dužnost svakog dobrog građanina da odloži na stranu svoje primedbe i poštuje volju većine. Upravo to je bila poruka koju je Toro želeo da istraži, raskrinka i preokrene. Ukazao je da pravi patriota nije onaj ko slepo sledi vlast, već onaj ko sledi svoju savest i naročito principe zdravog razuma. Smatrao je da nezavisna misao treba da ima primat u odnosu na slepu poslušnost. Plemenitog građanina Republike, pravog Amerikanca, po Torou, ne karakteriše to što će ćutati pred autoritetom vlasti već to što će razmišljati o sebi i sopstvenom životu svakoga dana tokom mandata jedne vlasti. Samo na osnovu ovakvog nezavisnog mišljenja, Toro je poslao jasan radikalno opozicioni stav u odnosu na Polkovu vlast. Javno je osudio rat sa Meksikom, repatrijaciju robova i opšte stavove vlade. Kako bi naglasio svoje protivljenje takvom ponašanju vlasti, odbijao je da plaća poreze državi. Kada je, u julu 1846. godine, krenuo do obućara da odnese cipele na popravku, policija ga po prijavi poreznika hapsi i odvodi u lokalni zatvor u Konkordu. Toro nije smatrao da ima bilo čega nečasnog u tome da provede neko vreme iza rešetaka, pa je napisao sledeće: `Pod vlašću koja nepravedno hapsi ljude, zatvor je pravo mesto za pravednika. Svaka mašina se tare, haba i troši, ali kada nepravda postane velika i nepodnošljiva, slobodan čovek mora upotrebiti sopstveni život kao kočnicu da zaustavi tu pomahnitalu mašinu licemerja i nemoralnih zakona. Stvarno slobodna i prosvećena, država nikada neće moći da bude sve dok ne prizna pojedinca kao višu i nezavisnu moć - od koje potiču sva moć i ovlašćenja te države - i prema njemu se ponaša u skladu sa tim. Zalažem se u ovom trenu, ne za ukinutu, već za bolju vlast.` Toro nije zastupao neplaćanje poreza kao pravilo otpora sumanutoj vlasti (konačno, njegovi rođaci su umesto njega platili poreski dug kako bi ga izvukli iz zatvora). Neplaćanje obaveza je predstavljalo samo jedan od mnogo načina nenasilnog otpora demokratski izabranoj vlasti kada ona počne da se ponaša agresivno i nerazumno. Na izborima se odlučuje o tome ko bi mogao da postane predsednik - a ne o tome da je, šta god da radi, predsednik uvek u pravu i da ljudi jednostavno ne treba ništa povodom toga da čine do narednih izbora. Toro iznad svega nije podnosio političku pasivnost, na račun koje je napisao ciničan komentar: `Postoje hiljade onih čije se mišljenje protivi postojanju ropstva i ratu, a koji u stvari ne rade ništa da tome dođe kraj. Sebe smatraju potomcima Vašintona i Frenklina, a samo sede, drže ruke u džepovima i kukaju kako ne znaju šta da rade - pa ne rade ništa. Odakle to, kako smo došli do ovakvog ponašanja građana prema današnjoj vlasti? Takvo ponašanje i građane ne možemo dovesti u vezu a da ne zažmurimo na sramotu koja se tu neizostavno podrazumeva.` Smatrao je da građanin nikada ne sme svoju savest podrediti zakonodavstvu i sebe staviti u službu nekog beskrupuoznog lika koji je trenutno na vlasti. Izrugujućim stilom, karakterističnim za njega, tvrdio je da će većina zakonodavaca (članova Kongresa), političara, pravnika, ministara i službenika u Adimistraciji `pre služiti Đavolu, čak i bez namere, kao da je on Bog.` Toro ne bi pristao na takvo podaništvo. On je verovatno bio `najamerikanskiji Amerikanac od svih tamošnjih pisaca` (kako ga je nazvao Gandi), upravo zato što je odlično znao kome i čemu bi jedino bilo ispravno služiti: sopstvenom umu i savesti. Nedugo po objavljivanju Toroovog eseja `O građanskoj neposlušnosti`, Džejms Polk je izgubio na narednim predsedničkim izborima. vek nakon Toroa i ukidanja ropstva: maltretiranje građanskih aktivista koji su se `50 i `60 godina borili za ukidanje rasne segregacije u SAD, i njihov nenasilni otpor tome nenasedanjem na provokacije rasista Iako su ga nazivali anarhistom, pa čak i `lujkom` (zbog životne filozofije naturalizma i transcedentalizma), Toro je bio priznat i cenjen od strane savremenika kao jedan od najvećih pobornika građanskih sloboda i individualizma garantovanih američkim Ustavom i Poveljom nezavisnosti, što je potom uticalo i na mnoge događaje i poznate ličnosti širom sveta čak i vek kasnije - od Lava Nikolajeviča Tolstoja, preko Mahatme Gandija, danskog pokreta otpora nacističkoj okupaciji, do Martina Lutera Kinga i Nelsona Mandele. Čak je i Srbija, ovako blesava, imala svoje svetle trenutke građanske neposlušnosti i `toroovskog` nenasilnog otpora poludeloj vlasti, oličene u studenstskom protestu 1996/1997 godine. Čak i Srbija. Dakle, uvaženi preci i potomci studenata iz 1996/97, šta se to desilo pa da svi posedamo za kompjutere, nabijemo ruke u džepove i na tastature, psujemo i kukamo po fejsbuku kako ne znamo šta da radimo sa ovim našim Polkovima i ostalim barabama iz miloševićevskog crno-roze nakota, i tako nađemo sraman izgovor da ne uradimo ništa konkretno u sopstvenu korist i opšte dobro? Odakle to, kako smo došli do ovakvog ponašanja građana prema današnjoj vlasti? Takvo ponašanje i građane ne možemo dovesti u vezu a da ne zažmurimo na sramotu koja se tu neizostavno podrazumeva. Imala je Srbija ovdašnje Toroe tokom poslednja dva veka svoje savremene državnosti, duge skoro kao i američka, samo što ih ovde - kako nekad, tako i sad - i dalje smatraju `lujkama` silni Polkovi palanačkog podaništva sili u rukama najobičnijih lokalnih bitangi. Mi smo im dali u ruke tu silu, nije da nije, samo nikako da im je uzmemo i povratimo natrag, tamo gde pripada. Čudo jedno. Uvrstiti Toroa u obaveznu školsku lektiru, bio bi ogroman korak napred za svako a ne samo ovo društvo. I dosta više, jednom za sva vremena, besmislenog divljenja idiotskom `o-ruk` maniru ponašanja vlasti koja je samonabeđena da je uvek u pravu samo zato što je na izborima imala nekoliko pokradenih glasova više od ostalih konja i magaraca koji su učestvovali u toj trci. Čudo, baš. Henri Dejvid Toro (engl. Henry David Thoreau; 12. jul 1817 — 6. maj 1862; pravo ime Dejvid Henri Toro)[1] bio је američki prirodnjak, esejista, pesnik i filozof.[2] Vodeći transcendentalista,[3] najpoznatiji je po knjizi „Valden“, razmišljanju o jednostavnom životu u prirodnom okruženju, i eseju „Građanska neposlušnost“ (prvobitno objavljen kao „Otpor građanskoj vlasti“), argumentu za neposlušnost nepravedna država. Torove knjige, članci, eseji, časopisi i Toro poezija iznose više od 20 svezaka. Među njegovim trajnim doprinosima su njegovi spisi o prirodnoj istoriji i filozofiji, u kojima je predvideo metode i nalaze ekologije i istorije životne sredine, dva izvora modernog ekološkog okruženja. Njegov književni stil isprepliće pažljivo posmatranje prirode, ličnog iskustva, istaknute retorike, simboličkih značenja i istorijskog umotvorine, dok pokazuje poetski senzibilitet, filozofsku strogost i pažnju na praktične detalje.[4] Takođe je bio duboko zainteresovan za ideju preživljavanja suočenih sa neprijateljskim elementima, istorijskim promenama i prirodnim propadanjem; istovremeno se zalagao za napuštanje otpada i iluzija kako bi se otkrile istinske suštinske životne potrebe.[4] Toro je bio doživotni abolicionista, držeći predavanja koja su napadala Zakon o odbeglom robu, hvaleći pisanja Vendel Filipsa i braneći abolicionistu Džona Brauna. Torova filozofija građanske neposlušnosti kasnije je uticala na političke misli i postupke takvih značajnih ličnosti kao što su Lav Tolstoj, Mahatma Gandi i Martin Luter King mlađi.[5] Он se ponekad naziva anarhistom.[6][7] U „Građanskoj neposlušnosti“, Toro je napisao: „Srdačno prihvatam moto :„Vlada je najbolja ako najmanje upravlja“ i voleo bih da vidim da se postupa brže i sistematičnije`. Izvedeno, konačno iznosi ovo, što takođe verujem - „Vlada je najbolja ako uopšte ne upravlja;“ a kada se ljudi za to pripreme, to će biti ona vrsta vlade koju će oni imati. [...] Tražim, ne odjednom nijednu vladu, već odjednom bolju vladu.“[7] Biografija Jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Henri Dejvid Toro zapamćen je po svojim filozofskim i naturalističkim spisima. Rođen je i odrastao u Konkordu u državi Masačusets, zajedno sa starijom braćom i sestrama Džonom i Helenom i mlađom sestrom Sofijom. Njegov otac je upravljao lokalnom fabrikom olovaka, a majka je iznajmljivala delove porodičnog doma konobarima. Kao pametan student, Toro je na kraju otišao na Harvard College (danas Harvard Univerziteit). Tamo je učio grčki i latinski kao i nemački. Prema nekim izveštajima, Toro je neko vreme morao da predahne od školovanja zbog bolesti. Diplomirao je na fakultetu 1837. godine i borio se s tim šta dalje. U to vreme, obrazovan čovek poput Toroa mogao bi da se bavi pravom ili medicinom ili crkvom. Ostali diplomci su se upisali u obrazovanje, putem koji je on kratko sledio. Sa svojim bratom Džonom osnovao je školu 1838. godine. Poduhvat je propao nekoliko godina kasnije nakon što se Džon razboleo. Toro je zatim jedno vreme otišao da radi kod oca. Posle koledža, Toro se sprijateljio sa piscem i kolegom iz Konkorda Ralfom Valdom Emersonom. Kroz Emersona je postao izložen transcendentalizmu, školi mišljenja koja je isticala važnost empirijskog mišljenja i duhovnih pitanja nad fizičkim svetom. Podstaklo je naučno istraživanje i posmatranje. Toro je upoznao mnoge vodeće ličnosti pokreta, uključujući Bronson Alkot i Margaret Fuler. Emerson je delovao kao mentor Torou i podržavao ga na mnogo načina. Jedno vreme je Toro živeo sa Emersonom kao domar njegovog doma. Emerson je takođe koristio svoj uticaj da promoviše Torove književne napore. Neki od Torovih prvih radova objavljeni su u časopisu The Dial, transcendentalističkom časopisu. A Emerson je dao Torou pristup zemljama koje će inspirisati jedno od njegovih najvećih dela. Valden Pond Toro je 1845. godine sagradio mali dom na jezeru Valden, na imanju u vlasništvu Emersona. Tamo je proveo više od dve godine. Tražeći jednostavniji tip života, Toro je preokrenuo uobičajenu rutinu vremena. Eksperimentisao je sa radom što je manje moguće, umesto da se bavio šablonom od šest dana uz jedan slobodan dan. Ponekad je Toro radio kao geodet ili u fabrici olovaka. Osećao je da mu je ovaj novi pristup pomogao da izbegne bedu koju je video oko sebe. „Masa muškaraca živi živote tihog očaja“, jednom je napisao Toro. Njegov raspored dao mu je dovoljno vremena da se posveti svojim filozofskim i književnim interesima. Toro je radio na Nedelje na rekama Konkord i Merimak (1849). Knjiga je nastala putovanjem na brodu koji je 1839. godine krenuo sa bratom Džonom. Toro je na kraju počeo da piše i o svom eksperimentu sa Valden Pondom. Mnogi su bili znatiželjni prema njegovom revolucionarnom načinu života, a ovo interesovanje je stvorilo kreativnu iskru za zbirku eseja. Objavljeno 1854, Valden; ili, Život u šumi je prihvatio život u blizini prirode. Knjiga je postigla skroman uspeh, ali tek mnogo kasnije knjiga je dosegla širu publiku. Tokom godina, Valden je inspirisao i informisao rad prirodnjaka, ekologa i pisaca. Dok je živeo kod jezera Valden, Toro se takođe susreo sa zakonom. Proveo je noć u zatvoru nakon što je odbio da plati porez na biralište. Ovo iskustvo navelo ga je da napiše jedan od svojih najpoznatijih i najuticajnijih eseja „Građanska neposlušnost“ (poznat i kao „Otpor civilnoj vlasti“). Toro je imao duboka politička shvatanja, suprotstavljajući se ropstvu i meksičko-američkom ratu. Dao je snažne argumente za postupanje po savesti i ne slepo sleđenje zakona i vladine politike. „Jedina obaveza koju imam pravo da preuzmem je da radim u bilo kom trenutku ono što smatram ispravnim“, napisao je. Od svog objavljivanja 1849. godine, „Građanska neposlušnost“ inspirisala je mnoge vođe protestnih pokreta širom sveta. Ovaj nenasilni pristup političkom i socijalnom otporu uticao je na aktivistu američkog pokreta za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg i Mahatmu Gandija, koji su, među mnogima, pomogli Indiji da stekne nezavisnost od Velike Britanije. Kasnije godine Nakon što je napustio Valden Pond, Toro je proveo neko vreme čuvajući Emersonovu kuću dok je bio na turneji u Engleskoj. I dalje fasciniran prirodom, Toro je svoja zapažanja o biljnom i divljem svetu zapisao u rodnom Konkordu i na svojim putovanjima. Nekoliko puta je posetio šumu Mejna i obalu Kejp Koda. Toro je takođe ostao posvećeni abolicionista do kraja svog života. Da bi podržao svoj cilj, napisao je nekoliko dela, uključujući esej „Ropstvo u Masačusetsu“ iz 1854. godine. Toro je takođe hrabro zastupao kapetana Džona Brauna, radikalnog abolicionistu koji je vodio ustanak protiv ropstva u Virdžiniji. On i njegove pristalice napali su savezni arsenal u Harpers Feriju da bi se naoružali u oktobru 1859, ali njihov plan je osujećen. Povređeni Braun je kasnije osuđen za izdaju i usmrćen zbog svog zločina. Toro je ustao da ga brani govorom „Molba za kapetana Džona Brauna“, nazivajući ga „anđelom svetlosti“ i „najhrabrijim i najhumanijim čovekom u celoj zemlji“.[8] Smrt U kasnijim godinama, Toro se borio sa bolešću koja ga je mučila decenijama. Imao je tuberkulozu od koje je oboleo decenijama ranije. Da bi obnovio zdravlje, Toro je otišao u Minesotu 1861. godine, ali putovanje nije poboljšalo njegovo stanje. Napokon je podlegao bolesti 6. maja 1862. Toro je u nekim od svojih čitulja najavljivan kao „originalni mislilac“ i „čovek jednostavnog ukusa, čvrstih navika i nadnaravne moći posmatranja“. Dok su drugi pisci iz njegovog vremena nestali u mraku, Toro je izdržao jer je toliko toga o čemu je pisao i danas relevantno. Njegova pisanja o vladi bila su revolucionarna, a neki su ga nazivali ranim anarhistom. Torova proučavanja prirode bila su podjednako radikalna na svoj način, što mu je donelo ime „otac ekologije“. A njegovo glavno delo, Valden, ponudio je zanimljiv protivotrov za život u modernoj trci pacova. Sekslualnost i odnosi Toro se nikada nije ženio i bio je bez dece. Trudio se da sebe prikaže kao asketskog puritanca. Međutim, njegova seksualnost je dugo bila predmet nagađanja, uključujući i njegove savremenike. Kritičari su ga nazivali heteroseksualnim, homoseksualnim ili aseksualnim.[9][10] Nema dokaza koji ukazuju na to da je bio u fizičkim odnosima sa bilo kim, muškarcem ili ženom. Neki naučnici sugerišu da se kroz njegova dela provlače homoerotska osećanja i zaključili su da je homoseksualac.[9][11][12] Elegiju „Simpatija“ inspirisao je jedanaestogodišnji Edmund Sevel, sa kojim je 1839. pešačio pet dana.[13] Jedan naučnik sugeriše da je pesmu napisao Edmundu jer nije mogao da se napiše Edmundovoj sestri[14], a drugi da su Torova „emocionalna iskustva sa ženama obeležena pod kamuflažom muških zamenica“,[15] drugi naučnici ovo odbacuju.[9] Tvrdilo se da je dugačak paean u Valdenu do francusko-kanadskog drvoseče Aleksa Terijena, koji uključuje aluzije na Ahila i Patrokla, izraz sukobljene želje.[16] U nekim Torovim spisima postoji osećaj tajnog sebe.[17] 1840. godine u svom časopisu piše: `Moj prijatelj je izvinjenje za moj život. U njemu su prostori koje moja orbita prelazi`.[18] Toro je bio pod snažnim uticajem moralnih reformatora njegovog doba, a ovo je možda ulilo teskobu i krivicu zbog seksualne želje.[19] Politika Toro je bio žestoko protiv ropstva i aktivno je podržavao abolicionistički pokret. Učestvovao je kao dirigent u Podzemnoj železnici, držao predavanja koja su napadala Zakon o odbeglim robovima, a suprotno tadašnjem popularnom mišljenju, podržavao je lidera radikalne abolicionističke milicije Džona Brauna i njegovu stranku.[20] Dve nedelje nakon zlosretnog prepada na Harpers Feriju i u nedeljama koje su prethodile Braunovom pogubljenju, Toro je održao govor građanima Konkorda u Masačusetsu, u kojem je američku vladu uporedio sa Pontijem Pilatom i uporedio Braunovo pogubljenje sa raspećem Isusa Hrista: Pre nekih osamnaest stotina godina Hristos je razapet; jutros je, možda, kapetan Braun obešen. To su dva kraja lanca koji nije bez svojih karika. On više nije Stari Braun; on je anđeo svetlosti.[4] U Poslednjim danima Džona Brauna, Toro je reči i dela Džona Brauna opisao kao plemenite i primer junaštva.[21] Pored toga, žalio je urednike novina koji su Brauna i njegovu šemu smatrali „ludima“.[21] Toro je bio zagovornik ograničene vlade i individualizma. Iako se nadao da će čovečanstvo potencijalnim putem poboljšanja moći imati onu vrstu vlade koja „uopšte ne upravlja“, distancirao se od savremenih „ne-vladinih ljudi“ (anarhista), napisavši: „Tražim, ne odjednom da nijedna vlada ne vlada, ali da odjednom vlada bolja vlada.“ Toro je evoluciju od apsolutne monarhije do ograničene monarhije smatrao demokratijom kao „napredak ka istinskom poštovanju pojedinca“ i teoretizovao o daljim poboljšanjima „ka priznavanju i organizovanju ljudskih prava.“[22] Ponavljajući ovo uverenje, nastavio je sa pisanjem: „Nikada neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne prepozna pojedinca kao višu i nezavisnu silu, iz koje proističu sve njene moći i autoritet, i da se prema njemu lepo ophodi.`[22] Na toj osnovi bi Toro mogao tako snažno da se protivi britanskoj administraciji i katoličanstvu u Kanadi. Toro je tvrdio da je despotski autoritet slomio osećaj domišljatosti i preduzimljivosti; kanadski stanovnici su se, prema njegovom mišljenju, sveli na neprestano dečje stanje. Ignorišući nedavne pobune, on je tvrdio da neće biti revolucije u dolini reke Sveti Lorens.[23][24] Iako je Toro verovao da otpor nepravedno izvršenom autoritetu može biti i nasilan (što je prikazano u njegovoj podršci Džonu Braunu) i nenasilni (njegov sopstveni primer poreskog otpora prikazan u Otporu građanskoj vladi), on je smatrao da je pacifističko neopiranje iskušenje pasivnosti, pisao je: „Neka naš mir ne bude proglašen rđom na našim mačevima ili našom nesposobnošću da ih izvučemo iz korica; već neka ima barem toliko posla na rukama da te mačeve održi svetlim i oštrim.“ [25] Dalje, u formalnoj debati o liceju 1841. godine, on je raspravljao o temi „Da li je ikada prikladno pružiti prisilni otpor?“, Tvrdeći potvrdno.[26] Isto tako, njegova osuda meksičko-američkog rata nije proizašla iz pacifizma, već zato što je smatrao da je Meksiko „nepravedno pregažen i pokoren od strane vojske“ kao sredstvo za proširenje ropske teritorije.[27] Toro je bio ambivalentan prema industrijalizaciji i kapitalizmu. S jedne strane, trgovinu je smatrao „neočekivano samopouzdanom i spokojnom, avanturističkom i neumornom“ i izrazio je divljenje povezanom kosmopolitizmu, napisavši:[4] Osvežavam se i proširujem kad teretni voz zagrmi pored mene i osećam prodavnice koje oduzimaju svoje mirise sve od Long Varfa do jezera Čamplejn, podsećajući me na strane delove, koralne grebene i Indijski okean i tropske klime, i obim globusa. Više se osećam kao građanin sveta pri pogledu na palmin list koji će sledećeg leta prekriti toliko lanenih glava Nove Engleske.[4] S druge strane, omalovažavao je fabrički sistem: Ne mogu da verujem da je naš fabrički sistem najbolji način na koji muškarci mogu dobiti odeću. Stanje operativaca svakim danom postaje sve sličnije Englezima; i to se ne može čuditi, jer, koliko sam čuo ili primetio, glavni cilj nije da čovečanstvo može biti dobro i iskreno odeveno, već, nesumnjivo, da se korporacije mogu obogatiti.[4] Toro je takođe favorizovao bioregionalizam, zaštitu životinja i divljih područja, slobodnu trgovinu i oporezivanje škola i autoputeva. Nije odobravao potčinjavanje Indijanaca, ropstvo, tehnološki utopizam, konzumerizam, filistinizam, masovnu zabavu i neozbiljne primene tehnologije.[20] Intelektualni interesi, uticaji i afiniteti Indijski sveti tekstovi i filozofija Toro je bio pod uticajem indijske duhovne misli. U Valdenu ima mnogo otvorenih referenci na svete tekstove u Indiji. Na primer, u prvom poglavlju („Ekonomija“) on piše: „Koliko je Bagavat-Gita divnija od svih ruševina Istoka!“ [4] Američka filozofija: Enciklopedija ga svrstava u jednu od nekoliko figura koje „zauzeo panteistički ili pandeistički pristup odbacujući poglede na Boga kao odvojenog od sveta“,[28] takođe karakteristiku hinduizma. Dalje, u „Ribnjaku zimi“ on poistovećuje Valden Pond sa svetom rekom Gang, pišući: Ujutro kupam svoj intelekt u neverovatnoj i kosmogonalnoj filozofiji Bhagvat Geete od čijeg su sastava protekle godine bogova i u poređenju sa kojim naš savremeni svet i njegova književnost deluju škrto i trivijalno; i sumnjam da se ta filozofija ne može odnositi na prethodno stanje postojanja, toliko je udaljena njena uzvišenost od naših shvatanja. Odložim knjigu i odem do svog izvora po vodu, i eto! Tamo srećem slugu Bramina, sveštenika Brahme i Višnua i Indru, koji i dalje sedi u svom hramu na Gangu čitajući Vede, ili boravi u korenu drveta sa svojom koricom i bokalom za vodu. Upoznajem njegovog slugu kako dolazi da crpi vodu za svog gospodara i naše kante kao da su naribane u isti bunar. Čista voda Valdena pomešana je sa svetom vodom Ganga.[4] Toro je bio svestan da su njegove slike Ganga mogle biti činjenične. Pisao je o berbi leda na jezeru Valden. I znao je da trgovci ledom iz Nove Engleske dopremaju led u strane luke, uključujući Kalkutu. Pored toga, Toro je sledio razne hinduističke običaje, uključujući dijetu koja se uglavnom sastojala od pirinča („Bilo je u redu da uglavnom živim od pirinča, koji je toliko voleo indijsku filozofiju.“ ), sviranja flaute (podsećalo ga na omiljena muzička zabava Krišne) i jogu.[4] U pismu iz 1849. godine svom prijatelju H.G.O. Blejku, pisao je o jogi i njenom značenju za njega: Slobodni na ovom svetu kao ptice u vazduhu, odvojene od svih vrsta lanaca, oni koji se bave jogom okupljaju u Brahmi određene plodove svojih dela. Zavisi od toga da bih, nepristojan i neoprezan kakav jesam, bio sklon vernom vežbanju joge. Jogi, zaokupljen kontemplacijom, svojim stepenom doprinosi stvaranju; udiše božanski parfem, čuje divne stvari. Božanski oblici ga prelaze ne razdirući ga, i ujedinjeni sa prirodom koja mu je svojstvena, on deluje kao oživljavanje izvorne materije. U određenoj meri, i u retkim intervalima, čak sam i ja jogi.[29] Toro je čitao savremena dela iz nove nauke o biologiji, uključujući dela Aleksandera fon Humbolta, Čarlsa Darvina i Ase Greja (najstariji američki saveznik Čarlsa Darvina).[30] Toro je bio pod dubokim uticajem Humbolta, posebno njegovog dela Kosmos.[31] 1859. Toro je kupio i pročitao Darvinovo O poreklu vrsta. Za razliku od mnogih prirodnih istoričara u to vreme, uključujući Luisa Agasiza koji se javno suprotstavio darvinizmu u korist statičnog pogleda na prirodu, Toro je bio oduševljen teorijom evolucije i prirodnom selekcijom i podržao je,[32] navodeći: Teorija razvoja podrazumeva veću vitalnu silu u prirodi, jer je fleksibilnija i prilagodljivija i ekvivalentna nekoj vrsti stalnog novog stvaranja. (Nakon ove rečenice sledi citat iz knjige „O poreklu vrsta“).[30] Uticaj Ipak, Torovi radovi su uticali na mnoge javne ličnosti. Politički lideri i reformatori poput Mahatme Gandija, američkog predsednika Džona F. Kenedija, američkog aktiviste za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg, sudiju Vrhovnog suda SAD Vilijama O. Daglasa i ruskog autora Lava Tolstoja. Svi su govorili su o tome da su Torovi radovi snažno uticali na njih, posebno Građanska neposlušnost, kao i „desni teoretičar Frank Čodorov [koji] je čitav broj svog mesečnika „Analiza“ posvetio uvažavanju Toroa“.[33] Ken Kifer, Analysis and Notes on Walden: Henry Thoreau`s Text with Adjacent Thoreauvian Commentary Martin Luter King mlađi je u svojoj autobiografiji primetio da je njegov prvi susret sa idejom nenasilnog otpora bio čitanje knjige `O građanskoj neposlušnosti` 1944. godine dok je pohađao koledž Morhaus. U svojoj autobiografiji napisao je da je Evo, kada sam se upoznao sa ovim hrabrim stanovnikom Nove Engleske koji je odbio da plati porez i umesto toga odabere zatvor, umesto da podrži rat koji će proširiti teritoriju ropstva u Meksiku, tada sam uspostavio prvi kontakt sa teorijom nenasilnog otpora. Fasciniran idejom da odbijam saradnju sa zlim sistemom, bio sam toliko duboko dirnut da sam nekoliko puta ponovo pročitao delo. Uverio sam se da je nesaradnja sa zlom jednako moralna obaveza koliko i saradnja sa dobrim. Nijedna druga osoba nije bila elokventnija i strasnija u prenošenju ove ideje od Henri Dejvid Toroa. Kao rezultat njegovog pisanja i ličnog svedočenja, naslednici smo nasledstva kreativnog protesta. Torova učenja su oživela u našem pokretu za građanska prava; zaista su življi nego ikad pre. Bilo da je to izraženo u zasedanju za šankovima, rukovanju slobodom u Misisipiju, mirnom protestu u Olbaniju u državi Džordžija, bojkotu autobusa u Montgomeriju u Alabami, ovo su izdanci Torovog insistiranja da se zlu mora odupreti i da nijedan moralni čovek ne može strpljivo da se prilagodi nepravdi.[34] Američki psiholog B. F. Skiner napisao je da je u mladosti sa sobom nosio kopiju Toroovog Valdena.[35] 1945. napisao je Valden 2, izmišljenu utopiju o 1.000 članova zajednice koji žive zajedno inspirisana Torovim životom.[36] Toro i njegovi kolege transcendentalisti iz Konkorda bili su glavna inspiracija kompozitora Čarlsa Ivesa.[37] Torove ideje uticale su i odjeknule različitim vrstama anarhističkog pokreta, pri čemu ga je Ema Goldman nazivala „najvećim američkim anarhistom“.[38] Zeleni anarhizam i anarho-primitivizam posebno su iz dela Toroa izvukli su inspiraciju i ekološka gledišta. Džon Zerzan je uvrstio Torov tekst „Izleti“ (1863) u svoju uređenu zbirku dela u anarho-primitivističkoj tradiciji pod naslovom Protiv civilizacije: čitanja i razmišljanja.[39] Pored toga, Marej Rotbard, osnivač anarho-kapitalizma, smatra da je Toro bio jedan od „velikih intelektualnih heroja“ njegovog pokreta.[33] Toro je takođe imao važan uticaj na anarhistički naturizam krajem 19. veka.[40] Globalno, Torovi koncepti takođe su imali značaj u individualističkim anarhističkim krugovima[41] u Španiji,[40][42] Francuskoj,[41] i Portugaliji.[43] Dela The Service (1840) A Walk to Wachusett (1842) Paradise (to be) Regained (1843) The Landlord (1843) [1] Sir Walter Raleigh (1844) Herald of Freedom (1844) Wendell Phillips Before the Concord Lyceum (1845) Reform and the Reformers (1846-8) Thomas Carlyle and His Works (1847) A Week on the Concord and Merrimack Rivers (1849) [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2007) Resistance to Civil Government, or Civil Disobedience (1849) An Excursion to Canada (1853) [3] Slavery in Massachusetts (1854) Walden (1854) A Plea for Captain John Brown (1859) Remarks After the Hanging of John Brown (1859) The Last Days of John Brown (1860) Walking (1861) [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2007)[5] Autumnal Tints (1862) [6] Wild Apples: The History of the Apple Tree (1862) [7][8] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2007) Excursions (1863) Life Without Principle (1863) Night and Moonlight (1863) [9] The Highland Light (1864) [10] Poštanska marka iz 1967. u čast Toroa The Maine Woods (1864) [11] Cape Cod (1865) [12] Letters to Various Persons (1865) A Yankee in Canada, with Anti-Slavery and Reform Papers (1866) Early Spring in Massachusetts (1881) Summer (1884) Winter (1888) Autumn (1892) Misellanies (1894) Familiar Letters of Henry Dejvid Toro (1894) Poems of Nature (1895) Some Unpublished Letters of Henry D. and Sophia E. Toro (1898) The First and Last Journeys of Toro (1905) Journal of Henry Dejvid Toro (1906)[13]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od svog prvog objavljivanja 1830-ih i 1840-ih, izvanredne gotičke priče Edgara Allana Poea etablirale su se kao klasici horor fikcije i također su stvorile mnoge konvencije koje još uvijek dominiraju žanrom detektivske fikcije. Ipak, osim što su vrlo ugodne, Poeove priče su djela vrlo stvarnog intelektualnog istraživanja. Napuštajući kriterije karakterizacije i zapleta u korist zamagljenih granica između sebe i drugoga, volje i morala, identiteta i sjećanja, Poe koristi gotiku za propitivanje integriteta ljudskog postojanja. Doista, Poea manje zanima rješavanje zagonetki ili moralna odmazda nego razotkrivanje pogrešnih predodžbi zbog kojih se stvari uopće čine `tajnovitim`. Obraćajući pozornost na povijesne i političke dimenzije ovih vrlo američkih priča, ovo novo kritičko izdanje odabire dvadeset i četiri priče i smješta najpopularnije - `Pad kuće Usher`, `Maska crvene smrti`, `Umorstva` u Rue Morgue; i `Ukradeno pismo` - uz manje poznate putopisne priče, metafizičke eseje i političke satire. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Светислав Пушоњић ЗНАЧЕЊЕ ПРВОБИТНОСТИ У РОМАНУ ``ПЛОДОВИ ЗЕМЉЕ`` ( Поговор роману ``Плодови земље`` Кнута Хамсуна, који је изашао 2016. у издању ``Алгоритма`` из Београда ) Романи Кнута Хамсуна јављају се у последњој деценији XIX и првим деценијама XX века, дакле у доба када цивилизацијски прогрес улази у своју најинтензивнију – модерну фазу – и када је одушевљење науком, техником, тржишном економијом и другим „благодатима” такорећи неподељено. Дуго времена по страни од јавног живота и званичних ауторитета из редова прогресистичке интелигенције, од самих почетака свог стваралаштва Хамсун показује знаке отпора према друштвеним идеалима које су проповедници напретка увелико третирали као неприкосновене. У сталном техничком усавршавању, бесомучној експлоатацији природе, ширењу индустријских постројења и трговинских ланаца, увећавању градова, масовном и дуготрајном школовању, женској еманципацији, Хамсун није видео што већина његових савременика – пут човечанства у све већи и лепши бољитак – већ нешто што се не да лако сагледати испод заводљиве хуманистичке фразеологије, а што се њему откривало као поткопавање вечних основа живота, изазивање раскола између човека и природе и разарање матрица органске културе без којих људске заједнице не могу да постоје. Тумачећи „брзе људе данашњицеˮ каже његов Гајслер у Плодовима земље: „Човек и природа не ратују између себе, одобравају једно другом, не такмиче се, не утркују се за неком предрасудом, иду заједно... Погрешка је што они неће да иду у корак са животом, већ хоће да буду бржи него живот, они терају, гоне, они сами себе као клинце утерују у живот... И живот их тад преломи, учтиво, али поуздано. И онда настаје кукњава над животом, бес против живота.” Кроз судбине скитница, пустолова, рибара, горштака, међу којима је провео највећи део младости, Хамсун трага за љубављу, истином, лепотом у њиховим изворним и неизвештаченим облицима. Чежња за слободом и неспутаним животом његове јунаке отуђује од главних друштвених токова, што варира од нехајности према њима ( као код Абела у роману Круг се затвара ) до потпуног удаљавања од њих и налажења уточишта у девичанској природи ( као поручник Томас Глан у роману Пан ). И у другим Хамсуновим романима као што су Викторија, Под јесењом звездом, Последње поглавље, до изражаја долази његов усхит органским животом у природи, где је све чисто, непосредно и од Бога дато, наспрам таштине, похлепе и лицемерја грађанског живота, као и компликованост међуљудских односа ( изнад свега односа мушкарца и жене ), проистекла из судара ових двеју стихија, тако карактеристична за живот модерних друштава. У низу таквих дела Плодови земље представљају врхунац Хамсунове прозе, где се најпотпуније спаја његова изразита осећајност, особен иронијски подтекст и реалистички однос према модерном друштву и његовим конвенцијама. Необично је да управо овај Хамсунов роман, који као ретко које дело XX века баца сенку и доводи у питање основне постулате модернизма, готово на самим његовим почецима, бива овенчан Нобеловом наградом 1920. године. Разлог томе можемо тражити и у непосредном искуству Првог светског рата, када је техника подигнута на ниво култа први пут разоткрила своје ружно наличје – да уместо усрећења и уређења људског рода она може постати средство његовог масовног уништења, на начин који унапред обесмишљава човека, његов положај у свету, па чак и ратне врлине познате нам из предмодерних епоха. Оно што у Плодовима земље нарочито плени јесте атмосфера првобитности, дах искона, нешто из тајанствених маглина људских почетака. „Дуга, дуга стаза преко мочваре у шуму, - ко ју је угазио? Мушкарац, човек, први који је био ту”, почетак је овог романа. А ко је мушкарац са чијим првим корацима кроз шуму и мочвару норвешког севера започиње радња ове приче? Писац га дочарава као крупног и снажног човека неугледне спољашњости, о чијој прошлости и пореклу не саопштава ништа, осим да се зове Исак. Грубог лица са бразготинама, неуредне косе и браде, храпавог гласа, без углађености и речитости, Исак не беше „баш никако ни мио ни леп”, каже Хамсун. Стога му као супруга сасвим пасује несрећна девојка Ингер, обележена и презрена због свог физичког недостатка ( зечије усне, рње ), која ће се једног дана, подстакнута вешћу о чудаку у недођији коме треба жена, појавити пред његовом земуницом. И тако, двоје људи започињу спонтан заједнички живот у тишини планинског предела – пустог и језовитог у својој дивљој лепоти. Чедни и простодушни, они се попут прогнаних Адама и Еве враћају нетакнутој природи да би своју палост искупили вредним радом „у зноју лица свог”, да би живели не од индустрије, трговине, администрације, не од колебљивих хирова модерне цивилизације који се мењају од тренутка до тренутка, не дакле од секундарног и изведеног, већ од онога примарног и најважнијег – од плодова земље. Призор готово архетипски, као у освит човечанства, а догађа се на врхунцу индустријске и технолошке експанзије. Тим контрастом Хамсун указује на мистичку снагу древних животних образаца који и у кризним временима и под најнеповољнијим околностима налазе начин да се обнове и заметну клицу из које ће се развити органски живот. У обновљеном јединству човека и природе, у атмосфери рада и стварања, прича о Исаку и Ингер израста у епопеју о настанку имања, дома, породице, уже и шире заједнице. Док Исак крчи шуме, разорава њиве и на својим широким плећима довлачи балване за будућу кућу, Ингер брине о стоци, прави сиреве, готови јела и одржава ред у земуници. Они хвале и бодре једно друго, налазе начина да превазиђу сушу, неродну годину и сваку другу невољу, заједно дижу чак и гломазне греде за кућу и радују се као деца свакој победи. И једно и друго потврђују се као људи огромне животне снаге и беспоштедне жртве, из године у годину њихово имање се шири, стока умножава, а дом опскрбљава. Исак и Ингер постају господари великог поседа Селанро по коме трчакарају синови Елесеус и Сиверт, а мештани из најближег, иако веома удаљеног насеља, гледају их са све већим поштовањем, па се неки од њих, попут бившег пандура Бреде Олсена, поводе за њиховим примером и настањују у комшилуку. Стаза кроз шуму коју је угазио Исак израста у колски пут дуж кога се нижу имања нових досељеника, па некада пуст предео сада постаје насеобина. И свему томе родоначелник беше овај скромни и неугледни дошљак, који је у пусту дивљину пао као човек-семе, да би се из њега као из клице развио читав нови свет. Да би из ништа настало нешто, као у библијској Књизи Постања. А негде по долинама, далеко од тог места, по малим и великим градовима, бректи цивилизација са својим неуротичним ћудима, у којој се све подређује власти профита, индустријске производње и трговачког обрта. Цивилизација чије бирократе, инжењери, накупци долазе и у Селанро да попишу имања, разрежу порезе, нанижу телеграфске стубове дуж колског пута, отворе рудник бакра и позапошљавају локално становништво, одвлачећи га од земље, стоке и природног живота. На том месту Хамсун разоткрива необичан парадокс: да су људи попут Исака, дакле они који теже органском животу у првобитности Богом створеног света, нетакнуте дивљине, да баш они и нехотећи узрокују настанак секундарних и терцијарних нивоа привређивања са којима почиње оно што се уобичајено назива „развијена цивилизација”. Јер сав гламур и отменост цивилизације, сва њена индустрија, трговина, технологија, све је то посредовано и другостепено у односу на прво и најважније – живот на земљи и од земље. И не само у економском и материјалном смислу, већ и на плану вечног и непролазног, обзиром да су етички кодекси и архетипске матрице на којима се темеље дух, традиција и култура било које људске заједнице, настајали међу земљорадницима и сточарима, на њиховим имањима, у интими породичних, фамилијарних и завичајних кругова. У оној мери у којој је тога свесна, и спремна да себе подреди примарности из које је настала, и сама цивилизација се може надати некој евентуалној виталности и дугорочности. У роману Плодови земље носилац такве свести јесте бивши општински поглавар Гајслер, особењак који се изненада појављује и нестаје међу горштацима са Селанроа, као дух-бранитељ који их штити од бирократског терора цивилизације. Своје правничко знање, чиновничко искуство и друге вештине он ставља на располагање Исаку и другим мештанима, како би се успостављени ритам њиховог бивствовања, према коме осећа најдубље поштовање, остваривао без ометања од државних установа, окамењених у једносмерној вољи да читав живот подведу под параграфе и прописе уништавајући сваку спонтаност и природност. Мудро и смишљено он успева да издејствује смањење пореза, ослобађање од казни на судским процесима, помаже око наводњавања поља и набавке пољопривредних машина, успева чак да Исаковој породици обезбеди своту новца од експлоатације бакарне руде, по основу делимичног власништва над земљом где се отворио рудник. Кроз пријатељство Гајслера са Исаком и његовом породицом, као и другим брђанима у околини, Кнут Хамсун као да наговештава могућност људског и историјског идеала који је философ Николај Фјодоров означио као „савез учених и неуких” ( што ће свој потпун уметнички израз касније добити у роману И дуже од века траје дан Чингиза Ајтматова ). Реч је органском јединству на темељима чисте људскости и свести о заједничкој одговорности према васцелој творевини, чиме се она може и сачувати, и обновити, и васкрснути у првобитној лепоти. Али издвајање учених у посебан сталеж и узношење култа интелектуализма, довело је, по речима Фјодорова, до „хипнотизма ( обмањивања)”, „претварања света у фикцију” и „разних видова опијености сопственом личношћу”. Кнут Хамсун је то осећао боље од савременика, између осталог што је за разлику од других стваралаца, махом из добростојећих грађанских породица, он одрастао међу занатлијама и горштацима, и велики део живота провео као рибар, сезонски радник, трговачки помоћник, дакле са народом и у народу, непосредно у реалном и спонтаном животу. Стога учени ( интелектуалци ) углавном не пролазе добро у његовим романима, јер у њиховом кабинетском мудровању, далеко од стварности, у претенциозним доктринама о сталном усавршавању човека и друштва применом научних рецепата, наслућује нешто од „фарисејског квасца”, лажност и опсенарство које нарушавају хијерархију вредности, компликују људске односе и изазивају тешке друштвене поремећаје. Но управо на научним и хуманистичким основама модерна цивилизација себе проглашава за идола, а код људи распаљује утопијске снове о брзој заради и животу у лагоди и отмености, без моралних обавеза према било чему суштом и непролазном. Тако се Ингерина рођака, стара пакосна Олина, хвали ћерком која „носи шешир у Бергену” као својим великим животним успехом. На много гори и деструктивнији начин то чини и Барбро Олсен, којој је боравак у градској средини и службовање по канцеларијама потпуно изопачило нарав, те вредног брђанина Аксела Стрема буквално злоставља својим бездушним каприцима, злоупотребљавајући његову љубав да би их задовољила. Па и сама Ингер, након вишегодишње робије због чедоморства у женском казненом заводу у Тронтјему, одатле се враћа са оперисаном и зашивеном усном, лепша и елегантнија, али не онако једноставна и безазлена каква се некада појавила пред Исаковом земуницом, већ са охолим достојанством жене која је „видела света”, усвојила градске манире, читала илустроване магазине и научила да шије по моди. Она се све мање бави стоком, а све више шиваћом машином, око себе окупља женско друштво коме прича о катедрали у Тронтјему, бунару светог Олафа и другим градским чудесима, док Исаку пребацује што јој не набавља златан прстен и не доводи служавку. И тај би помодни егоцентризам ишао ка све даљим и бестиднијим прохтевима да је Исакова груба реакција у налету беса није дозвала себи и повратила некадашњој скромности и једноставности. „Једно јако, способно женско чељаде је дуг боравак у вештачком поднебљу био збунио, – устремила се била жена на мужа, али је овај, међутим, пречврсто стајао на својим ногама”, каже се у роману: „Ниједнога тренутка није напуштао своје природно место на земљи, на своме рођеном тлу. Њега ништа није могло одгурнути”. Кроз супротност вештачког поднебља и рођеног тла Хамсун указује и на супротност женског и мушког принципа. Вештачко поднебље града подстиче лакомисленост, празне сањарије, нарцизам, све чему је женска природа подложнија од мушке, док рођено тло храни укорењеност, стабилност, постојаност, што поред житарица, поврћа, воћа, млечних и месних производа такође спада у плодове земље – оне нематеријалне, суште, без којих живот такође није могућ. Стога у такозваној „женској еманципацији” као једној од доминантних тековина прогреса, Хамсун види нарушавање органског јединства и природне равнотеже у односу мушкарца и жене, али и пут који саму жену води у несрећу и пропаст. Без ослонца у мушкој природи, без потчињавања вољи и ауторитету мушкарца као главе и домаћина ( при чему она не губи ништа од достојанства личности ), женска природа се претвара у разорну стихију, а такозвана еманципација отвара широко поље за њено испуцавање и легитимише сав хаос који из тога настаје. Барбро Олсен убија своје тек рођено дете без трунке гриже савести, а несрећном Акселу равнодушно појашњава како је међу „отменим светом по градовима” чедоморство сасвим уобичајена ствар према којој је закон све попустљивији, што је несумњиви доказ усавршавања правног поретка. На суду је брани лично супруга општинског поглавара, заклета феминисткиња, која Барбро представља као „жртву друштвене неправде” и „мушке себичности”, те судско веће, гануто њеним тирадама, оптужену ослобађа кривице. Свогa вереника Барбро непрестано кињи да не чини ништа за породицу њеног оца Бредеа, иако сви паразитирају на Акселовој грбачи, затим кокетује са Елесеусом и другим мушкарцима, а напослетку се из чистог хира пакује и одлази у Берген. Где год се појави Барбро изазива немир, несрећу и хаос, и у њеном лику оваплоћена је сва карактерна изопаченост коју су у женској природи произвела интелектуална мудровања о „неједнакости међу половима”. Све већи број абортуса, разведених бракова, пропалих породица у нашем времену, као и најновије либералне доктрине о „родној равноправности” које настоје да легализују све облике сексуалних настраности, у хипертрофираном облику потврђују оно на шта је Хамсун указивао још почетком ХХ века. Међутим, површност и лакомисленост није својство само „еманциповане” женске природе, већ и оног дела мушког рода недовољно укорењеног у рођеном тлу и олако потпалог под утицај малограђанског конформизма, егоизма и користољубља. Хамсун то показује кроз ликове Исаковог комшије Бреде Олсена, Исаковог старијег сина Елесеуса и трговца Аронзена. Уместо рада на сопственом имању Бреде Олсен се прихвата надзора над телеграфом и тумарања по брдима у потрази за бакарним камењем, у нади да ће доћи до богатства преко ноћи. Он непрестано њушка по околини вребајући шансу да на лак начин дође до великих количина новца, због чега његово имање напослетку развлаче банкарски повериоци код којих се задужио, а Бреде са породицом доспева на саму ивицу пропасти. За разлику од млађег брата Сиверта, који је Исакова слика и прилика, старији Елесеус се грози саме идеје да остане на земљи и продужи дело свога оца, он мења слабо плаћене послове у граду и крајње бестидно и неодговорно крчми родитељску уштеђевину да би подмирио високе трошкове кицошког одевања, честих путовања и живота на високој нози. Када се уштеђевина истопи он је „растројен и упропаштен”, и за себе не види никакву могућност осим да се укрца на први прекоокеански брод и заувек нестане у далекој туђини. Трговац Аронзен се расипа раскоши коју му доноси продавница у близини новоотвореног рудника, али када бакарна жила пресуши а рудари напусте планину, он остаје готово без икаквих прихода, због чега пада у очај и напушта сасвим солидно имање које не намерава да обрађује. Баш као што се ни Исакови мештани не желе вратити начину живота каквим су живели пре отварања рудника, већ ишчекују да инжењери нађу нова налазишта бакра како би се рад рудника обновио, а са њим и малограђански комфор, јер „навикли су се они били на белу кашу и бели хлеб, на куповна одела, високе наднице, на весео живот – да, људи су се били навикли да имају много новца”. У колебљивости и несталности ових плитких карактера, у њиховом лакомисленом и утопијском убеђењу да ће им везивање за идоле прогреса донети „обећани рај”, огледа се сва страхота отуђења од родног и првобитног, што је у исти мах отуђење од органског и вечног. Где се родна земља не доживљава као светиња, где нема осећања захвалности због плодова којима нас дарује и одржава, где нема осећања дуга према родитељима и прецима, према завичајном и рођеном, тамо нема смисла и хармоније, нема духовне зрелости, нема целовите личности, а напослетку се ( по јеванђелској „узеће му се и оно што има” ) остаје и без саме материјалне егзистенције. Далекосежност Хамсунових предвиђања на почетку ХХ века потврђује и болно српско искуство након Другог светског рата, када је процесе свеопште индустријализације, осим масовног напуштања села, пратило и охоло изругивање свих традиционалних вредности као „назадних” и „превазиђених” у име некаквих „светлих идела” и „лепше будућности” коју је обећавао прогрес. А када је „лепша будућност” стигла у виду сасвим опустелих села и пренасељених градова, социјално-економског расула и свеопште хипокризије, ни тада није дошло до покајања и духовног сазревања, до обнављања хијерархије вредности искорењених „напредним визијама” разних учених и просвећених, већ је утопијска свест наставила да машта о „страним инвестицијама”, „уласку у Европску Унију”, „регионалним и светским интеграцијама”, не би ли се поново вратио богат и безбедан живот у материјалном обиљу. Живот у коме се све подређује новцу, а то значи и силама немерљивим које управљају његовим токовима, није живот каквом жели да се приклони Исак. Он не жели да се прихвати надгледања телеграфске линије ( што ће уместо њега учинити Бреде Олсен ) без обзира што му државни надзорник ставља у изглед солидну зараду, јер „зарада” не може бити важнија од бављења њивама и стоком. Исакова егзистенија једина на зависи од отварања и затварања рудника као ни било којих других производно-потрошачких стихија, непредвидивих у својим наглим осцилацијама. Он не вреба „срећне случајеве” већ се ослања на сопствени труд и снагу, његово имање живи по својим унутрашњим законима, развија се на природан начин и не доводи себе у зависност од било чега спољашњег. У тој доследној примарности, у истрајности да обема ногама чврсто стоји на земљи Исак није сасвим одбојан према тековинама прогреса, и у подесним околностима он набавља косачицу, малу ковачницу, струг за пилану. Али он то не чини због помодног одушевљења техничким изумима, нити на начин који би довео у питање унутрашњу структуру његовог поседа и поредак који на њему влада, већ управо супротно – подређујући тој структури и поретку новине спољашњег света у мери у којој их оне не могу угрозити. Хамсун показује да чак и оно што је изведено и секундарно може имати смисла само ако се подређује ономе што је првобитно, а да тај смисао моментално губи ако негира сваку првобитност, ако се од ње отуђује и над њом охоли као нешто наводно савршеније. Тога је свестан и већ поменути Гајслер, који у разговору са Сивертом, пред крај романа каже: „Код вас једно колено следи друго, кад једно изумре, друго на његово место ступа. То и ништа друго и јесте вечити живот. А шта имате зато? Живљење у праву и правди, живљење у истинитом и искреном ставу према свему.” Пратећи судбину Исака са Селанроа Хамсун је изградио громадни књижевни лик, вероватно један од најзначајнијих у литератури ХХ века. Лик свевременог и целовитог – вечног човека – на коме почива живот и који стоји наспрам „економског човека”, „просечног грађанина” и других обескорењених индивидуума на којима се успостављају модерне цивилизацијске форме. Осим што је на реалистичан и убедљив начин указао на илузорност тих форми, романом Плодови земље Хамсун је отворио питања којима наше доба, са поразним резултатима на пољу духа, морала, привреде, екологије, даје важност и актуелност у већем степену него и у време када је роман настао.