Bunar u Tamnoj Sumi-Filip David Knjzicu izdaje nin meki povez 94 strane stanje skoro odlicno ocuvano iz licne privatne kolekcije.

Tvrde platnene korice,dobro ocuvana 139 strana M-34

tvrd povez odlično očuvana

Posveta pisca... Аутор - особа Думбравеану, Ангел, 1933-2013 = Dumbrǎveanu, Anghel, 1933-2013 Наслов Бунари Србије / Ангел Думбравеану ; приредили Адам Пуслојић, Срба Игњатовић, Мома Димић и Младен Гверо ; [превели Адам Пуслојић, Мома Димић, Славомир Гвозденовић] Врста грађе поезија Језик српски Година 1993 Издавање и производња Београд : Апостроф` ; Неготин : Крајински круг : Шатор, 1993 ([б. м. : б. и.]) Физички опис 40 стр. : илустр. ; 23 цм Други аутори - особа Пуслојић, Адам, 1943- = Puslojić, Adam, 1943- Ignjatović, Srba Димић, Мома, 1944-2008 = Dimić, Moma, 1944-2008 Gvero, Mladen Gvozdenović, Slavomir Збирка Едиција `Јубилеји` ; књ. 1 Напомене Тираж 300.

Iz sadržaja: Zlatni jelenak U Maelstromskom vrtlogu Pad kuće Usher Maska Crvene smrti Ubistva u ulici Morgue Ukradeno pismo William Wilson Crna mačka Bunar i šetalica Činjenice o slučaju g. Valdemara Eleonora Morela ✰Izdavač: Bratstvo-jedinstvo ✰Godina: 1952. ✰Povez: broširan, odvaja se prednja korica. ✰Strana: 189 ✰Podvlačena: Ne ✰Posveta: Da ✰Težina: 180 grama

59297) ZLATNI JELENAK , Edgar Alan Po , Izdavačko preduzeće Bratstvo - jedinstvo Novi Sad 1952 , pripovetke, sadržaj : Zlatni jelenak ; U Maelströmskom vrtlogu ; Pad kuće Usher ; Maska Crvene smrti ; Ubistva u ulici Morgue ; Ukradeno pismo ; William Wilson ; Crna mačka ; Bunar i šetalica ; Činjenice o slučaju g. Valdemara ; Eleonora ; Morela mek povez, format 15 x 20,5 cm , zaštitni omot sa zacepljenjima duž ivica, latinica, 189 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Raščarani svet - Jelena Lengold U ovoj knjizi sugestivnih i snažnih priča, koje se neosetno sklapaju u zaokruženu celinu, Jelena Lengold istražuje senovite strane čovekove prirode u susretu sa izazovima modernog doba i pripoveda granične situacije svakodnevnog iskustva. Strasne i otkrivajuće priče o sredovečnom iskustvu života, o slutnji smrti i neizvesnosti, o svakodnevici u kojoj se javi i ljubav, kako je bilo u ranijim knjigama Jelene Lengold, ali se još češće javi ideja kraja i senka nesporazuma. Dinamika i napetost, preokreti i krimi zapleti. Knjiga koja je raščaračala naš svet i koja će začarati mnoge čitaoce. Jelena Lengold (1959)[1] srpska je pesnikinja, pripovedačica i romansijerka. Biografija Desetak godina radila je kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Piše pesme, priče i romane. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, makedonski, ukrajinski i češki jezik. Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac. Dela Knjige pesama Raspad botanike (1982) Vreteno (1984) Podneblje maka (1986) Prolazak anđela (1989) Sličice iz života kapelmajstora (1991) Bunar teških reči (2011) Izaberi jedno mesto (2016) Knjige priča Pokisli lavovi (1994) Lift (1999) Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012) Prestraši me (2009) U tri kod Kandinskog (2013) Raščarani svet (2016) Romani Baltimor (2003, 2011) Odustajanje (2018) Nagrade Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu „Đura jakšić”. Za knjigu pesama Bunar teških reči dobila je nagradu „Jefimijin vez”. Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu za književnost, nagradu „Žensko pero”, nagradu „Biljana Jovanović” i nagradu „Zlatni Hit Liber”. Za knjigu priča Raščarani svet dobila je „Andrićevu nagradu” za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku u 2016. godini

Boban Knežević - OTISAK ZVERI U PEPELU (Tardis, Beograd, 2009, broš, 189 str.) Otisak zveri u pepelu je hod kroz dugogodišnje književno stvaralaštvo Bobana Kneževića, koje je obeleženo uznemirujućim vizijama mogućih budućnosti Srbije. Već tridesetak godina Boban Knežević stožerna je figura srpske naučnofantastičke scene. Njegov doprinos uistinu je višestran. Kao izdavač objavio je mnoga kapitalna dela, a „Znak Sagite“ jedini je autentični SF/F časopis koji smo imali na ovim prostorima. Osim toga, uzimao je ključnog udela u gotovo svim žanrovskim zbivanjima, a njegov vebsajt postao je epicentar okupljanja ljubitelja svih oblika fantastike. Konačno, premda nipošto na poslednjem mestu, mora se odati priznanje i Kneževićevom književnom stvaralaštvu. On je jedan od retkih domaćih autora koji su objavljeni na engleskom jeziku i dobili sjajne kritike. (Zoran Živković) Sadržaj: 1. Dolina neupaljenih sveća 2. Bez obale 3. Naselje Sunca 4. Valcer pored lepog plavog Dunava 5. Prosjak i kockar 6. Lovac Grahus, možda 7. Negde u Srbiji bunar 8. Vučji 9. Taar nepobedivi 10. Otisak zveri u pepelu 11. Noć koja neće doći 14. Vreme krpa

Vladimir Vučković Srodne dušeMeki povezKnjiga je nekorišćena ali je zbog lošeg skladištenja iskrivljenaMinula je tek koja godina otkako je Vladimir Vučković književnu brazdu ovratio oko svog topraka – Zaplanje (jugoistočni deo zemlje Srbije), čiju geografsku, jezičku i svaku drugu osobenost zajemčuje Suva planina, koja se, visinom svojom i prostranošću, putniku namerniku izdaleka ukazuje kako božji znak, a izbliza kao bajkoviti predeo gdeno loze svoje svrza svakovrsno bilje i sjavljuju se u ružu vetrovi, zamećući često i jedini razgovor u opustelim selima, među sastarelim ljudima kojima je, većma, goli život „ziratno imanje“...Kao pripovedač i romansijer, Vladimir Vučković ne premotava sa tuđe kanure prozno svoje predivo (premda se naklonom odaziva gdekojim srpskim spisateljima: S. Sremcu, B. Stankoviću, S. Džuniću), niti je pak preterano rukovedao po zavičajnim jezičkim livadama – on se samo jezičkim merdevinama (na kojima se poznaju „zaplanjske prečage“) spušta u bunar sećanja, gde se jedino i mogu potražiti dobre priče, što posvedočuje i priča „Srodne duše“, koja se „raskomotila“ u ovom, istozvanom romanu kratkog metra, a dubogog dosega i širokog obuhvata.Elem, ovaj kratki roman, iliti „protegnuta pripovetka“ (a tako su „građeni“ i Sremčevi romani!) pada kao krepka kapka u savremeno srpsko knjižestvo, u kojem Vladimir Vučković odavno nije nepoznat pisac...– Radovan Beli Marković2/12

NAPOMENA: Jedna od knjiga ima feler, na korici u donjem desnom uglu ima `uši` - možete videti na slici. izdavač: Blic biblioteka Povez: meki Milovan Glišić - Pripovetke (Svirač, Šilo za ognjilo, Zloslutni broj, Ni oko šta) (63 str.) Milovan Glišić Pripovetke 2 (Posle devedeset godina, Vujina prosidba, Raspis, Redak zver, Prva brazda, Sigurna većina) Laza Lazarević - Pripovetke (Sve će to narod pozlatiti, Prvi put s ocem na jutrenje, Na bunaru)

O knjizi: U svom nevelikom životnom veku, Laza Lazarević je uspeo da dovrši tek devet pripovedaka, dok je otprilike još toliko ostalo u skicama i idejama. Međutim, i to je dovoljno da Lazarević bude utemeljivač moderne, umetničke pripovetke u Srbiji, pisac velikog glasa i nespornih kvaliteta. Ovde vam donosimo njegova najznačajnija dela: Švabica, Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci!, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, On zna sve!.

O knjizi: U svom nevelikom životnom veku, Laza Lazarević je uspeo da dovrši tek devet pripovedaka, dok je otprilike još toliko ostalo u skicama i idejama. Međutim, i to je dovoljno da Lazarević bude utemeljivač moderne, umetničke pripovetke u Srbiji, pisac velikog glasa i nespornih kvaliteta. Ovde vam donosimo njegova najznačajnija dela: Švabica, Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci!, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, On zna sve!.

Radoslav Bratić Trg soli tvrd povez KAO NOVA Za Sajam knjiga u Beogradu “Narodna knjiga” objavila je roman Radoslava Bratića Trg soli za koji su novine izvestile da je bio jedna od najprodavanijih knjiga na štandu ovog izdavača. Urednik knjige Gojko Tešić ističe da roman Trg soli traga za velikom temom začina, za trgovačkim putevima ovog “belog zlata” i za biblijskim izvorima slanih bunara, ali i napominje da će čitalac, kroz ovo delo, videti zašto su ljudi izneverili zavetno predanje i zašto su vremenom uz so počeli lažno da se kunu. A sada kada je roman pred čitaocima, Radoslav Bratić kaže: - Ne mogu da zamislim čoveka koji u životu nije pročitao nijednu knjigu. Jer bez knjiga život bi bio odveć prazan i pust. Meni nije bila namera da pišem istorijski roman, već da “plivam” kroz prostor i vreme. Nisu me zanimali datumi već događaji protkani fantastičnim slojem naracije i zasoljeni humorom. I od čitalaca očekujem da se “na vreme zasole”; zato im se često u knjizi obraćam!

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač RadLaza Lazarević bio je cenjeni srpski književnik u periodu realizma te ugledni lekar svoga doba. Rodio se u Šapcu 1851. godine. Porodica mu se bavila trgovinom. Ostao je rano bez oca pa je celu brigu o porodici preuzela majka.Nakon što je završio osnovnu školu te četiri razreda niže gimnazije, školovanje nastavlja u Beogradu. Tamo je završio višu gimnaziju i pravni fakultet visoke škole. Potom je studirao medicinu u Berlinu, a 1879. godine promovisan je u doktora medicine i kirurgije.Nakon toga vratio ponovo se vratio u Beograd gdje je radio kao lekar opšte prakse. Malo nakon toga postao je i primarijus jedne bolnice u Beogradu. Postigao je veliki ugled kao lekar u tom periodu.Šta se tiče književnog rada, njime je počeo da se bavi još za vrijeme studiranja u Berlinu.Njegove najpoznatije pripovetke su: "Prvi put s ocem na jutrenje", "U dobri čas hajduci!", "Školska ikona", "Verter", "Na bunaru", "On zna sve", "Sve će to narod pozlatiti", "Vetar".Nakon smrti objavljena mu je pripovetka "Švabica", i to 1898. godine. Ostalo je još osam nedovršenih pripovedaka.Začetnik je psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i prvi je pisac koji je uveo lik intelektualca u svoje delo.Umro je 1891. godine.3/18

Bruno Traven Priče iz MeksikaMeki povezIzdavač Novo PokolenjeVreme možda jeste krajnji sudija za svaku Umetnost ali to nikako ne znači da je vreme nepristrasno odnosno da nije čudljivo i mušičavo. Literarna sudbina B. Travena jedan je od (bezbroj?) dokaza za ovu tvrdnju. Jer, čak i kada se ostavi po strani misterija o njegovoj ličnosti, svakome iole obaveštenom poznavaocu književnosti jasno je da su Travenovo ime i delo nepoznati mlađim generacijama ljubitelja literature. Čak se može reći da je Traven poznatiji filmofilima jer je remek-delo Džona Hjustona “Blago Sijera Madre” (1948) snimljeno po Travenovom romanu. Ono što je utešno jeste da Travenove knjige stoje na policama i čekaju da ih otkriju a sasvim je izvesno da će se to, pre ili kasnije, desiti kao što je sigurno da protek vremena neće oduzeti umetničku snagu i uverljivost njegovim delima. Niko ni danas kao ni za Travenovog života nije zasigurno znao ko je taj čovek. Traven je odbijao da govori o sebi tvrdeći da znatiželjnici treba da se bave isključivo njegovim knjigama. Zbog svega toga nisu poznati godina i mesto njegovog rođenja mada se često tvrdi da je to bilo 1890.g. u Čikagu; datum smrti je poznat 27.3.1969. u Meksiko sitiju. Vremenom su formulisane mnoge teorije o njegovom identitetu od kojih jedna čak tvrdi da je Traven nezakoniti sin cara Vilhelma II (!); najutemeljenija teorija kaže da je Traven u stvari Ret Marut, nemački anarhista koji je posle pada Bavarske sovjetske republike 1919.g. netragom nestao. Dokazi koji potkrepljuju ovu tvrdnju su činjenica da je većina Travenovih romana pisana na nemačkom i prvo objavljena u Nemačkoj, počev od “Mrtvačkog broda” iz 1926.g. u izdanju “Gutenbergovog književnog kluba” izdavača orijentisanog na radničku klasu kao osnovnu publiku; sledeći argument je jaka socijalna crta Travenovih knjiga jer se on prevashodno bavi teškim životom Indijanaca u Meksiku odnosno Južnoj Americi koje beskrupulozno i nemilosrdno izrabljuju kapitalisti, plantažeri i industrijalci. Traven je napisao 13 knjiga među kojima se izdvajaju romani “O džungli” (objavljeni između 1930. i 1940) koji opisuju teške uslove života i rada Indijanaca na plantaži mahagonija u Čiapasu u Meksiku pre revolucije Emilijana Zapate; seriju čine romani “Vlada”, “Berači pamuka”, “Marš do Monterija”, “Troza”, “Pobuna obešenih” i “General iz džungle”. Uz “Mrtvački brod” (o mornaru bez dokumenata prinuđenom da plovi na brodu koji će biti namerno nasukan da bi se naplatila premija osiguranja) najpoznatiji Travenov roman svakako je “Blago Sijera Madre” iz 1927.g. surova priča o tragačima zlata u Meksiku.Travenova proza je “muška”, direktna i škrta u izrazu, bez želje i namere da bilo šta ulepša i bez zaziranja ili odvraćanja pogleda od brutalnih događaja kojima se bavi. On je na strani potlačenih i prevarenih i, za razliku od autora tzv “kolonijalne proze”, nema previše lepih reči prema predstavnicima zapadne civilizacije, od kapitalista do sveštenika. “Priče iz Meksika”, originalno objavljene 1956.g, ne pominju se često u kontekstu ostalih Travenovih dela. Reč je, naime, o kratkim prozama u kojima se ne insistira na obespravljenosti i eksploataciji Indijanaca već na svakodnevici ispunjenoj trivijalnostima koja, pak, znatiželjnom i predrasuda oslobođenom čitaocu iz Zapadnog “civilizovanog” sveta otkriva srž sasvim drugog sveta. Pisac je krajnje blagonaklon prema običnim seljanima, njihovim životnim načelima i stavovima te odnosu prema novotarijama koje su im doneli osvajači. Život Indijanaca nije utemeljen na ultimativnom sticanju stvari i “materijalnih bogatstava” (iz kojih proizilazi večita žurba, kalkulisanje troškova i dobiti); čak i kad su suočeni sa zahtevima da uđu u kolo profita, Indijanci imaju svoju logiku koja je suprotna kapitalističkoj - Indijanac ima svoje objašnjenje zašto su njegove korpe skuplje (a ne jeftinije) ako ih pravi u većim serijama. Domoroci drugačije doživljavaju ideje prava i pravde dok su po pitanju bračne vernosti blizu zapadnjacima ali vrlo lako prelaze iz braka u brak. Njihova domišljatost kada je u pitanju trgovina, bilo da kupuju ili prodaju, zaista je beskrajna (i zabavna za prepričavanje). Mada su izuzetno religiozni starosedeoci veru u nekim segmentima doživljavaju mnogo liberalnije (kada crkvenjak smišlja kako bi Judi našao bolje mesto u crkvi i njenom učenju jer je Judin kip uspeo da vrlo lepo oboji) a u drugim strožije (lopov ozbiljno sklapa posao sa svojim zaštitnikom a rudar, koji je izgubio sat, baca u bunar kip svetog Ante koji ima zadatak da povrati izgubljene stvari a taj posao, uprkos ponuda, ne uspeva da “odradi”). Knjigu čine dve celine. U prvoj glavni junak je “gringo” koji živi u indijanskom selu gde obrađuje polje i doživljava svakojake dogodovštine i najčešće biva nasamaren od seljana; u drugoj celini su priče sa različitim junacima iz različitih mesta u Meksiku. Osnovni ton svih proza je blago humoran i dobronameran sa nizom urnebesnih situacija čiji je koren u civilizacijskom nerazumevanju. Pisac odbija da poentira i priču završi “udarnom rečenicom” (engl. “panč lajn”) izbegavajući “bombaste krajeve” što prozi daruje šarm prostodušnosti i neposrednosti bez kalkulisanja. Otuda knjiga odiše svežinom i širinom novog sveta koji je, uprkos teškim mukama na koje su Indijance stavili osvajači, u svojoj srži još uvek neiskvaren (a razgaljeni čitalac ne može da ne poželi da takav i ostane). Otuda “Priče iz Meksika”, i posle šest decenija od pojavljivanja, svakako zaslužuju punu pažnju svih znatiželjnih, ljubopitljivih, dobrodušnih ljubitelja pisane reči.12/12

DOBRICA ERIĆ DOLINA PROLEĆNIH MIRISA Tvrdi povez Izdavač Bookland Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

Danica Marković Trenuci i rasploženjaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruДаница Марковић (Чачак, 12. октобар 1879 — Београд, 9. јун 1932) била је српска књижевница. Добила награду за најбоље књижевно дело објављено у 1928. години, из Фонда Љубомира М. Михајловића, што је чини првом женом књижевницом коју је наградила Српска краљевска академија.Током Топличког устанака, због залагања за „српску ствар”, од стране бугарских власти ухапшена и осуђена на смрт. Ослобођена је захваљујући залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова.БиографијаДаница Марковић рођена је у Чачку као друга ћерка[а] Јоксима Ст. Марковића, тадашњег учитеља Основне школе чачанске и Милеве Марковић (рођене Петровић). Године 1880. породица се сели у Београд, где Јоксим Ст. Марковић почиње да оболева и у октобру 1888. године умире, оставивши за собом жену Милеву саму са две ћерке, Даницом и Љубицом.[1]У јуну 1896. положила је завршни испит на Вишој женској школи са одличним успехом и исте године уписала студије српског језика, књижевности и историје које је због неповољног материјалног стања породице била приморана да напусти. Тако је 1897. године постављена за сталну учитељицу у основној школи на Врачару. Затим је 1900. радила као учитељица у основној школи на Палилули, а од 1902. до 1904. у Реснику. У међувремену се заразила туберкулозом, која ће је пратити до краја живота и због чега често изостаје с посла, што је вероватно и разлог сталних премештаја.[2]Године 1904. Даница се удаје за Момчила Татића, имућног правника, сина председника београдске општине,[3] пореклом из Бечеја, са којим живи у Раковици. У браку са Момчилом родила је два сина и четири ћерке - Слободана, Милицу, Љубицу, Марицу, Анђелију и Предрага. До 1910. године ради као учитељица у Раковој бари, Великој Иванчи, Вранићу и ваљевском селу Миличиници, када се обраћа Министарству просвете са молбом за премештај у Ниш или Обреновац, позивајући се на здравствене разлоге. Захтев јој је одбијен и пензионисана је крајем исте године. Крајем 1913. породица се сели у Прокупље, где је Момчило Татић постављен за окружног начелника. Током Топличког устанка непрестано покушава да помогне српским породицама, што је доводи у више наврата у сукоб са бугарским властима, па чак и до затвора и осуде на смрт 1917. године. Залагањем бугарског песника Вазова, Даница Марковић је помилована, али остаје у Прокупљу до краја окупације, одакле јој бугарске власти не дозвољавају да оде.[3] Исте године умире јој син Слободан.[2]Овај прокупачки период изнедриће неколико приповедака, више као слике живота у паланци. О том животу Даница говори кроз уста приповедача у приповеци Дозив нечастивог:„Рат ме је бацио у паланку и остадох тамо седам година. Чине ми се тих седам година као заточење. [...] Никакав однос не одговара уобичајеном изразу кулук, колико друштвене обавезе у паланци.”По свему судећи брак Момчила и Данице Татић није био срећан и завршио се разводом 1926. године. Вративши се после окупације у Београд, Момчило одлази са другом женом, изгубивши при томе и здравље и прилично велико имање. Убрзо је умро, оставивши Даницу са петоро деце, саму у Београду и у тешкој немаштини.[4] Убрзо потом, у размаку од неколико година умиру јој две ћерке, Милица и Љубица.[б] Исцрпљена болешћу и сиромаштвом, Даница Марковић умире 9. јула 1932. године на клиници доктора Антића у Београду.[2]Тамновање у ПрокупљуТоком Топличког устанака 1917. године, Даница Марковић показала је одважност, супротстављајући се суровости бугарских војника. Даница је тада показала изузетну храброст и пожртвованост покушавајући да у Нишу дође до високих представника бугарске власти и да се бори за „српску ствар”. Једном приликом била је и ухапшена и одведена у Нишку тврђаву и осуђена на смрт. Њена ситуација је била толико безнадежна да се за помоћ обратила бугарском књижевнику и песнику Ивану Вазову, човеку који је у том тренутку био на непријатељској страни. Међутим, њен интелект, образовање и безнађе у ком се нашла терали су је да се приклони и моли песника. У та писма стао је њен читав живот, њено песничко име, али и материнство, суочено са глађу и смрћу. Био је то крик мајке којој ће деца умрети од глади ако ње не буде било. Реагују и Црвени крст, и холандска краљица Вилхелмина и Иван Вазов, сви у покушају да је спасу. Топлички устанак ће имати одјека и у Данициним књижевним радовима.[5]Књижевни радАПРИЛСКА ЕЛЕГИЈАПрошле су љубичице!И моја кратка и нестална срећаСа дахом њиним у неповрат мину;Април у цвету и у сјају сину,И све, о друже, што ме на те сећаСад само тугу у мом срцу буди;А уздах тешки раздире ми груди.Сад нема љубичица!Ходећ’ кроз цвећем ишарана поља,Где оне смерне не цветају више,Где наше стазе поветарац брише,Дух ми се враћа у времена боља,Што скора прошлост у себи их скрива;И то сећање сузу изазива.Сад нема љубичица!Ту, погружена у дубоку долуПоточић слушам где жубором звони,И шумор лишћа, што кроз гору гониДах поветарца у дремљиву молу;А шума мирис цветна јоргованаОбиљем свежим сипа са свих страна...Свеле су љубичице!Над судбом ће ми ками да протуже,Увеле моје да оплачу снове:Јер тебе вечност у загрљај зовеИ смрт бољи ти свет отвара, друже:Док мени овај земни живот оста,С утехе мало, и очаја доста.Што ћу без љубичица!У пустолини будућности тајнеНикакав цветак процветати неће;Само ће дух твој гробље да облеће;А на згаришту моје среће бајнеОстаће само спомена поворка,Очајне патње и страдања горка.Даница МарковићДаница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију 20. века и била је, чак и од најстрожих критичара, прихваћена и хваљена чим се појавила. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом.[6] Инспирацију за своје стихове црпла је из свог углавном не баш срећног живота.[3] Најбитније карактеристике поезије Данице Марковић су песимизам, изузетна искреност и лична нота. Очигледан је утицај Војислава Илића, а због израженог песимизма неки критичари њено дело упоређују са поезијом Велимира Рајића који је био савременик поетесе.[7]Даница Марковић своју прву песму Последње жеље, коју је написала са 18 година, објављује 1900. године у часопису Звезда, под псеудонимом Звезданка. Две године касније у часопису Покрет Симе Пандуровића објављује две песме (Знаш у оне златне дане и Једина утеха) и своју прву приповетку (Крст). Наредне, 1903. године у Босанској вили објављене су њене песме Пролетња елегија и Завист. Касније, када се већ доказала као врсна књижевница, њене песме, али и приповетке објављује Политика. Тако 1929. године, по изласку њене друге збирке поезије, у Политици излазе две песме: Време и За маштом и једанаест приповедака: Без ичег свог, Болећив човек, Дипломатски подвиг Мате Хаџи-Матића, Епидемија, За славу Пољске, Заборављени пакет, Завладичење архимандрита Серафима, Кћери Префектове, Ратна епизода – година 1914, У царскоме Бечу и Хајдучка крв, као и мемоарска проза Утисци из буне у Топлици у пет наставака, штампаних на насловним странама. Ове утиске исписала је као непосредни учесник и сведок устанка, савременик и хроничар.[2] Приповедачка проза Данице Марковић мало је позната. Своје приповетке она је, осим у Политици (1927—1932), објављивала и у часописима Покрет (1902), Мисао (1920; 1926), листовима Жена и свет (1930—1931).[3] Треба напоменути и то да у стиху гђе Марковић има нечега тешког, тврдог, а често и суве прозе.Има слика, редови су неравни, све вели да се хтела дати песма, али је тешко не осетити трому прозу и њеним стиховима.Објављене публикацијеСвоју прву збирку песама под насловом Тренуци Даница Марковић објављује 1904. године и штампа је о сопственом трошку. Ова збирка од 25 песама наилази на повољну оцену критике, пре свега Јована Скерлића који њене песме сматра смелим и искреним толико да је са њима Даница успеле да се издвоји из огромног броја песника који су објављивали тих година.[7] Само годину дана касније у антологији српског и хрватског песништва Јосипа Миланковића Наша пјесма излази њена песма У сутон. Године 1910. за свој књижевни рад одликована је Орденом Светог Саве и већ следеће године Богдан Поповић уврстио ју је, као једину жену међу песницима, у своју чувену Антологија новије српске лирике, у којој је Даница Марковић заступљена са три песме: Gallium verum (Ивањско цвеће), На бунару и Априлска елегија.[8] Друга збирка поезије Данице Марковић, Тренуци и расположења, излази 1928. године у издању Српске књижевне задруге, са 112 песама и предговором Велимира Живојиновића. Две године касније она о сопственом трошку штампа нову верзију ове збирке, у којој изоставља 26 песама из претходног издања, а додаје две нове.[2]До сада су књижевној јавности биле познате само две приповетке Данице Марковић: Дозив нечастивог и Психологија Анастасије Чудине. Пред крај живота она је покушала да своје приповетке припреми за штампу и објави, али у томе није успела.[3] Седамдесет година после њене смрти Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка објавила је збирку њених приповедака Купачица и змија.[9]9/2