Laza Lazarević jedan je od najznačajnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti i smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. U tom smislu je on odličan slikar lične drame, unutrašnjih nemira i ličnih kriza pojedinca. U njegovim pripovetkama dominantan je patrijarhalni momenat i slika porodične zadruge, kojoj se žrtvuje čak i lična sreća. Iako je napisao samo devet pripovedaka (još sedam ih je ostalo u rukopisu), svojim pripovedačkim umećem svrstava se u sam vrh srpske prozne književnosti. U ovom izboru nalaze se sledeće pripovetke: Prvi put sa ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, Švabica.

Izdavač: Leo commerce ISBN: 978-86-7950-026-7 Broj strana: 330 Povez: Broširan Format: 130mm x 200mm Crveni kralj i njegova kraljica su jahali pokraj mora. Bilo je ono vreme godine kada vetar nosi prve znake mraza. Počeli su da izlaze večernji oblaci, a tamo gde je moglo da se probije kroz sve gušći sumrak, sunce je šaralo more trakama blještave svetlosti. Kralj i kraljica su jahali ka kući, ali iznenada, kraljica zauzda svog konja i, u potpunoj tišini, pogleda preko vode. Kralj, prateći njen pogled, ugleda ostrvo zadivljujuće lepote. Pod svetlošu sunca, blistalo je u hiljadu plavih nijansi. „Oh“, uzdahnu kraljica, glasom punim jeze. „Šta ti je, draga?“ upita kralj. Kada su bila u pitanju njihova deca, kraljičina intuicija je bila veća od kraljeve, i kada je videla ostrvo od hiljadu plavih boja, osećala se kao da joj ledena ruka steže srce. „Deca.“ Glas joj je bio jedva glasniji od šapata. Kralj upita svoju ženu za koje je od njihovo devetoro dece zabrinuta, ali kraljica nije mogla da odredi sa sigurnošću. Ali kada su se vratili u Crveni zamak i kada je videla svoja dva sina, Borlata i Amadisa, kraljica je imala veoma loš predosećaj. Videla je kako se sa plavog ostrva podiže crni dim, i kako plamen pretvara zemlju u pepeo. Videla je kako se zamak od sjajnog stakla pojavljuje u mećavi, a kada je u mislima pogledala preko staklenih zidova, videla je kako se dečak sa kosom boje snega penje iz bunara i zatvara oči pred smrću koja se prostirala svuda oko njega. „Ne smemo dopustiti svojoj deci da vide to ostrvo“, reče ona kralju. „Nikada im ne smemo dozvoliti da kroče na tu plavu, omađijanu zemlju.“ Kralj se zakle da će tako i biti. Ali za manje od godinu dana, kraljica će umreti, a on će, slomljen tugom, napustiti i zamak i svoju decu. Kraljica je umrla devet dana nakon što je rodila njihovo deseto dete, devojčicu kojoj je dala ime Amoret. Devojčicu koju nije imao ko da zaštiti.

Ilustracije: Biserka Baretić, Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Erić, Dobrica Naslov Slavuj i sunce / Dobrica Erić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Vjeverica Napomene Bilješka o piscu : na str. 93 Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 – Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit. Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine. Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu. Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući. „Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine.“ – Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću. Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”. Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Pismo kraljici sveta, 1988. Velika bazjaška povelja, 1997. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Ruža vetrova, 2001. Zmajeva nagrada Povelja Zmajevih dečjih igara, 2005. Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Nagrada „Žička hrisovulja”, Žiča, 1992. Nagrada „Lazar Vučković”, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika bazjaška povelja Saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić MG35 (N)