Iz recenzije: ’’Aralica i u ovome romanu propituje moć sjećanja, pamćenja i zaborava, temelja individualnoga, društvenoga i nacionalnog identiteta. Bunar pripovijeda o hrvatskom identitetu uz granično područje Dalmacije i Bosne, u župi Kninsko polje, a u njemu se isprepleću povijesni događaji naznačeni dodirom, susretom i sukobom civilizacija kršćanstva, pravoslavlja i islama, nacionalne baštine i različitih ideologija. Potresnu priču o djedovu životu uz ovce na planini, u kolibi na Brezovcu, u blizini turske granice, o bunaru, o ramazanskom zakonu i pravilima ispaše, o kolibarima i tovarini, o puškama, dubokim snjegovima, o partizanima, četnicima i ustašama, dopunjuje priča o onome što se dogodilo 1944., na blagdan Uznesenja Marijina, dan kad je djed posljednji put uzašao na planinu. Bunar na turskoj granici čitatelja intelektualno angažira i emocionalno obuzima.’’

Vidi slike. Strip je kompletan, čvrst, kompaktan! Svi nedostaci su prikazani na slikama. Za ostale informacije raspitajte se putem poruka. Strip šaljem preporučenom tiskovinom. Uplata post netom ili na tekući račun banke Poštanska štedionica 200-58999105-62 Po završetku aukcije, najbolje bi bilo da se čujemo telefonom ili preko limundo poruka, radi dogovora oko uplate i slanja stripa. STRIP SE PRODAJE U STANJU PRIKAZANOM NA SLICI, ako niste sigurni u zadovoljavajući kvalitet, NE LICITIRAJTE!

46872) Posledovanje molitvenih pesama na crkvenoslovenskom jeziku , Moskva Sinodalna tipografija ( štamparija ) 1896 god , Последование молебных пений Molitveni tekstovi na crkvenoslovenskom jeziku posebno prilagođeni različitim potrebama: na Novu godinu , molitva Gospodu Bogu za Imperatora , molitva u vreme odbrane od dolazećih protivnika , molitve u vreme besposlenosti, molitve u vreme bezverja , molitva iz vremena velikih poplava u Sankt Peterburgu ( 7. novembra 1824. godine ) , čin blagoslova pred putovanje , čin blagoslova onima koji žele da putuju po vodi , čin osvećenja vojnog znamenja , čin osvećenja vojnih oružja , čin osvećenja novog broda i mornara , molitveni čin pri kopanju novog bunara ( kladenca ) , osvećenje novog bunara , blagodarenje Gospodu na dan stupanja na presto Imperatora Nikolaja II , blagodarenje Gospodu Bogu i uspomena izbavljenja crkve i države ruske od invazije gala ( Francuza pod Napoleonom ) , molitve u vreme smrtonosnih zaraza , i druge molitve.... tvrd originalni povez, format 19,5 x 25 cm , 294 strane, tekst i stranice očuvani i kompletni , na kraju knjige zapis srpskog sveštenika o ulasku Rusko-Sovjetske vojske u banatsko selo Srpska Klarija ( kasnije preimenovano u Radojevo ) 22. IX 1944 godine.

Sveska 9 mala biblioteka Janko M. Veselinović - Adamsko koleno Štamparija Vlad. M. Anđelkovića, Solun 1917 Sveska 6 mala biblioteka Milovan Đ. Glišić - Prva brazda Janko M. Veselinović - Mali pevač Štamparija Vlad. M. Anđelkovića, Solun 1917 Sveska 5 mala biblioteka Laza K. Lazarević - Na bunaru Štamparija "Velika Srbija", Solun 1917 Pečat poklon porodice Mihajla Dučića USA, džepno izdanje, nerasečeni listovi

Beograd kroz vekove,Marinko Paunović Izdavač: Svetozar Marković, Beograd 1971; tiraž: 3000 primeraka; tvrd, kožni povez, strana 1240+ilustracije, 25cm, Stanje: Veoma dobro. Beograd u Rimskoj imperiji, Rimski Singidunum, Grad najamnika, Avalski grad, Izgled Beograda 1567, Grad sa 7.000 amama i 11.000 bunara i česama, Mitropolitov dvor, Nebojša kula, Beograd 1826, Karađorđevo ubistvo, Knez Miloš, Osnivanje srpske vojske, Prva pijaca, Tatari poštonoše, Ubiše Kneža-živeo Knez, Krvoproliće u Narodnoj skupštini, Velegrad, Istorija grba grada Beograda. ..

Marinko Paunović, Svetozar Markovic,Beograd kroz vekove, 1971, Izdavač: Svetozar Marković, Beograd 1971,1240 strana+ ilustracije, 25cm, 3000 primeraka, tvrd kozni povez. Knjiga je u perfektnom staju. Nova. nekoriscena. Beograd u Rimskoj imperiji, Rimski Singidunum, Grad najamnika, Avalski grad, Izgled Beograda 1567, Grad sa 7.000 amama i 11.000 bunara i česama, Mitropolitov dvor, Nebojša kula, Beograd 1826, Karađorđevo ubistvo, Knez Miloš, Osnivanje srpske vojske, Prva pijaca, Tatari poštonoše, Ubiše Kneža-živeo Knez, Krvoproliće u Narodnoj skupštini, Velegrad, Istorija grba grada Beograda. ..

Knjiga je nova, unutra besprekorna, sitni tragovi ( ne oštećenja ) na korici od stajanja. 
Autor, Vojislav Puškar, poznati istraživač, na stručan i profesionalan način s bogatom arhivskom građom po ugledu na radove Vase Stajića "priča" istoriju rasta novosadskih ulica: od prve kaldrme, kopanja kanala i bunara, prvih električnih, vodovodnih i kanalizacionih vodova, pa sve do današnjih višespratnih zdanja i modernih saobraćajnica. Tekstovi su obogaćeni autentičnim fotokopijama svih službenih planova Grada koji prate njegov razvoj po rastu ulica. 
Izdavač: Prometej - Novi Sad; 2008; ćirilica; 35 cm; 414 str.

Marinko Paunović BEOGRAD KROZ VEKOVE Autor: Marinko Paunović Izdavač: Svetozar Marković Beograd Godina izdanja: 1971 Broj strana: 1240 Format: 25 X 18cm Povez: Tvrdi povez sa zlatotiskom Opis i stanje: Ilustrovano, ćirilica, dobro očuvano Sadržaj : Beograd u Rimskoj imperiji Rimski Singidunum Grad najamnika Avalski grad Izgled Beograda 1567 Grad sa 7.000 amama i 11.000 bunara i česama Mitropolitov dvor Nebojša kula Beograd 1826 Karađorđevo ubistvo Knez Miloš Osnivanje srpske vojske Prva pijaca Tatari poštonoše Ubiše Kneža-živeo Knez Krvoproliće u Narodnoj skupštini Velegrad Istorija grba grada Beograda... 02.06.2023.

Аутор - особа Радовановић, Светолик, 1863-1928 = Radovanović, Svetolik, 1863-1928 Наслов Подземне воде : издани, извори, бунари, терме и минералне воде : са 40 слика у тексту / написао Светолик Радовановић Врста грађе стручна монографија Језик српски Година 1897 Издавање и производња У Београду : Српска књижевна задруга, 1897 (у Београду : штампано у Држ. штампарији Краљевине Србије) Физички опис VII, [1], 152, [3] стр. : илустр. ; 20 cm Збирка Српска књижевна задруга ; 42 ISBN (Картон.) Напомене Предговор: стр. [III-IV]. Предметне одреднице Воде, подземне Геохидрологија Географија. Геологија Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga ima ex libris vlasnika. Prvo izdanje! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 40 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 – Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904–1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“. MG53 (L)

Nema težeg zadatka za fotografa od snimanja fotografija za knjigu o svom gradu. Svakodnevno je u njemu, prolazi istim ulicama, gleda iste fasade i parkove, sreće iste ljude. Nedostaje ona tajanstvena draž u otkrivanju novog i nepoznatog. Da bi napravio foto-monografiju o Beogradu, pokušao sam da zaboravim ceo svoj život u njemu i zamislim sebe kao stranca koji se u svom „Skakaču po oblacima“ spušta na nepoznate krovove i terase, otkriva nikad viđene trgove i skrivena dvorišta, druži se sa slučajnim prolaznicima, zaranja u reke i bazene, spušta u ponor bunara... Posle dve godine snimanja seo sam za kompjuter, poređao slike po nekom svom iracionalnom redosledu i zamolio svog prijatelja Bogdana Ibrajtera da napiše nekoliko reči o Beogradu i mojim fotografijama. Tako je nastala ova knjiga. Dragoljub Zamurović

Nema težeg zadatka za fotografa od snimanja fotografija za knjigu o svom gradu. Svakodnevno je u njemu, prolazi istim ulicama, gleda iste fasade i parkove, sreće iste ljude. Nedostaje ona tajanstvena draž u otkrivanju novog i nepoznatog. Da bi napravio foto-monografiju o Beogradu, pokušao sam da zaboravim ceo svoj život u njemu i zamislim sebe kao stranca koji se u svom „Skakaču po oblacima“ spušta na nepoznate krovove i terase, otkriva nikad viđene trgove i skrivena dvorišta, druži se sa slučajnim prolaznicima, zaranja u reke i bazene, spušta u ponor bunara... Posle dve godine snimanja seo sam za kompjuter, poređao slike po nekom svom iracionalnom redosledu i zamolio svog prijatelja Bogdana Ibrajtera da napiše nekoliko reči o Beogradu i mojim fotografijama. Tako je nastala ova knjiga. Dragoljub Zamurović Format: 24x32 cm Broj strana: 208, fotografije u boji Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd

Iz recenzije: ’’Araličino pripovjedno tkanje, koje neprekinuto traje evo već više od pola stoljeća, uvijek iznova očarava. Nakon Sjena, Kepeca, Japundžeta, Bunara na turskoj granici i Anastazije još jednim opsežnim romanom pisac nam daje na znanje da čarobni vrutak priča nije presušio. Majstorsko kazivanje o ljubavi, izdaji i idealima. Najnovijim povijesnim romanom Farrell, u kojemu prati život Gašpara Grbeše u hrvatskoj emigrantskoj zajednici u američkom industrijskom gradu Farrellu, Aralica je zaokružio svoju razgranatu romanesknu obradu života stanovnika dalmatinskog zaleđa. Posegnuo je za još jednom omiljenom temom – komunizmom. Aralica otkriva nevjerojatnu informaciju da je gotovo sedmina svih članova Komunističke partije u Americi potjecala iz nevelike hrvatske zajednice u Farrellu! Iako za to postoji mnogo povijesnih i drugih razloga, taj podatak govori ponešto i o sklonosti Hrvata da utočište za svoje probleme i nacionalne slabosti često pokušavaju naći u sklopu velikih ideologija.’’

Najveća izdavačka kuća u Vojvodini, novosadski „Prometej“ u saradnji sa Istorijskim arhivom Grada Novog Sada priredila je kapitalnu arhivsko – dokumentacionu knjigu prepunu vrednih podataka o rastu i razvoju Novog Sada od 1745. godine do današnjih dana: Novi Sad: Priče varoških ulica. Autor, Vojislav Puškar, poznati istraživač, na stručan i profesionalan način, s bogatom arhivskom građom po ugledu na radove Vase Stajića, „priča“ istoriju rasta novosadskih ulica: od prve kaldrme, kopanja kanala i bunara, prvih električnih, vodovodnih i kanalizacionih vodova, pa sve do današnjih višespratnih zdanja i modernih saobraćajnica. Tekstovi su obogaćeni autentičnim fotokopijama svih službenih planova Grada koji prate njegov razvoj po rastu ulica. Knjiga je enciklopedijskog formata 24 x 32 cm, sa 414 strana, sa najfinijom hartijom, u punom koloru, sadrži nekoliko stotina fotografija iz istorije Novog Sada sa službenim planovima Grada i bezbroj dokumentaciono-istorijskih dokumenata i sve to od 1745. godine do danas.

Pravila minerske službe: Taktika minerske borbe pri napadu na tvrdinje i utvrđene položaje Izdavač: Ministarstvo vojno Beograd 1912. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, format 16 cm, VII + 117 strana + strane sa ilustracijama. Knjiga je, za godine, odlično očuvana. R4 Sadržaj: Opšta taktička načela u minerekoj borbi ODELjAK PRVI Taktička načela minerekog napada a) Pripreme za napad b) Polazak na napad v) Rad minera posle paljbe prve grupe uskočnih mina g) Produženje minerske borbe napadom iz vrtača d) Napad bulovim bunarima e) Primena bušarskih mina u minerskoj borbi ž) Postupak minera u nepredviđenim slučajnostima, na koje se može naići za vreme minerske borbe Otvaranje breše u postrojima tvrdinjskim pomoću mina Taktička načela minereke odbrane a) Minerski odbranbeni položaj b) Pripreme i minerski poslovi za vreme mobilizacije tvrdinje — fora . v) Rad branioca pošto se napadač izjasnio na koje frontove želi da upravi glavni napad g) Izviđanje napadača . d) Minerska odbrana protivu pojavljenog napadača e) Postupak branioca posle otvorene minske paljbe od strane napadača Odbrana breša pomoću fugasa

DETALJNIJE Foto-monografija o Beogradu. Otkrijte Beograd iz novog ugla. Najbolja foto-monografija na Sajmu knjiga 2013. Nema težeg zadatka za fotografa od snimanja fotografija za knjigu o svom gradu. Svakodnevno je u njemu, prolazi istim ulicama, gleda iste fasade i parkove, sreće iste ljude. Nedostaje ona tajanstvena draž u otkrivanju novog i nepoznatog. Da bi napravio foto-monografiju o Beogradu, pokušao sam da zaboravim ceo svoj život u njemu i zamislim sebe kao stranca koji se u svom „Skakaču po oblacima“ spušta na nepoznate krovove i terase, otkriva nikad viđene trgove i skrivena dvorišta, druži se sa slučajnim prolaznicima, zaranja u reke i bazene, spušta u ponor bunara... Posle dve godine snimanja seo sam za kompjuter, poređao slike po nekom svom iracionalnom redosledu i zamolio svog prijatelja Bogdana Ibrajtera da napiše nekoliko reči o Beogradu i mojim fotografijama. Tako je nastala ova knjiga. Dragoljub Zamurović Format: 24x32 cm Broj strana: 208, fotografije u boji Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Godina izdanja: 18. oktobar 2013. ISBN: 978-86-521-1379-8

Na visoravni uz poljsko-češku granicu zaredaju se misteriozna ubojstva. Prva je žrtva krivolovac Veliko Stopalo, što nikoga naročito ne uznemiri, no kad u bunaru pronađu Zapovjednika policije, a onda netragom nestane i lokalni tajkun Wnętrzak, ljudi se počinju pitati operira li mjestašcem zvanim Lufcug serijski ubojica. Uza sva su mrtva tijela misteriozni tragovi – zar je moguće da su se miroljubive srne odlučile obračunati sa sljedbenicima sv. Huberta, zaštitnika lovaca? Ili je neki čovjek, u dvojbi je i pripovjedačica, građanka Duszejko, osjetio gnjev koji uvodi red i vraća dar jasnoće viđenja? Tjeraj svoj plug preko mrtvačkih kostiju sjajan je roman u kojem uz uzbudljivu radnju i šarmantno pripovijedanje nobelovka Olga Tokarczuk britko komentira posttranzicijsku današnjicu, gdje se ljudi “ne znaju udružiti i stvoriti zajednicu, nego žive u zemlji neurotičnih individualista od kojih svaki, čim se nađe među drugima, počinje poučavati, kritizirati, vrijeđati i pokazivati svoju nedvojbenu nadmoćnost”. Domišljata i duhovita kritika društva, napeta radnja i lepeza likova koje može smisliti samo Olga Tokarczuk garancija su da će Tjeraj svoj plug preko mrtvačkih kostiju, kako su konstatirali kritičari, nekima promijeniti pogled na svijet, druge možda protresti u njihovoj zoni komfora, no nitko ga neće moći prestati čitati!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izadnje! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 40 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 — Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904 — 1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 10 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 — Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904 — 1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Ivšić, Radovan Naslov Crno / Radovan Ivšić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Liber, 1974 (Rijeka : Riječka tiskara) Fizički opis 153 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRazlog ; 80 Radovan Ivšić: Crno, Biblioteka Razlog, knjiga br. 80, Izdavačko poduzeće Liber, Zagreb, 1974. „Među izdanjima iz Razlogove biblioteke posebno treba izdvojiti zbirku pjesama Radovana Ivšića Crno (1974), upravo kao jedno od onih izdanja zbog kojih tvrdimo da je Arsovski još više pažnje posvećivao unutrašnjost knjige, knjižnom bloku, nego ovicima. Međutim, i u toj interpretaciji treba biti oprezan jer je sam Ivšić (u zbirci je predstavljen izbor njegovih većinom ranije objavljenih pjesama) poeziji pristupao na izrazito vizualan način, riječ je o tzv. konkretnoj odnosno vizualnoj poeziji. Arsovski je, u najmanju ruku, u Ivšiću našao savršenog sugovornika, nekog tko jednako dobro razumije grafičku dimenziju teksta – kojeg ponekad nalazimo u čvrstim blokovima, a drugdje npr. stepenasto ponire pod utjecajem neke njemu inherentne gravitacije – i još više važnost bjelina, kako međuprostora između teksta, tako i imaginarnih margina koje ga opkoljavaju. Samo dvije godine kasnije, u izdanjima BiblioTeke, specifično kod poema Stéphanea Mallarméa i Tončija Petrasova Marovića, susrest ćemo se s daleko radikalnijim pristupima.` - iz teksta M. Goluba i D. Kršića, Mihajlo Arsovski ● Knjige i periodika ● 3. dio: Prolog, CeKaDe, Teka, SN Liber, 1990-e i 2000-e, http://dizajn.hr/blog/mihajlo-arsovski-knjige-periodika-3-dio/ Radovan Ivšić (Zagreb, 22. lipnja 1921. – Pariz, 25. prosinca 2009.), hrvatski pjesnik, pisac, dramatik, esejist, prevoditelj i nadrealist svjetskoga glasa, koji je najveću slavu stekao dramom Kralj Gordogan te zbirkom pjesama Crno. Životopis Rodio se kao sin Stjepana Ivšića, hrvatskog jezikoslovca, slavista, akcentologa i rektora Sveučilišta u Zagrebu (1940– 1943). Nakon što je završio klasičnu srednju školu u Zagrebu, diplomirao je humanizam i socijalne znanosti na Sveučilištu u Zagrebu. Kroz svoj otpor ustaškom i komunističkom totalitarizmu pokazao se je kao duhovno i moralno nepotkupljiv umjetnik. Njegova su djela bila zabranjivanja kako tijekom, tako i nakon drugoga svjetskog rata. Za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić osobno je naredio zapljenu Ivšićeve prve knjige Narcis. Njegova drama Kralj Gordogan je bila zabranjena Hrvatskoj pod fašističkom i komunističkom diktaturom sve do 1979. godine. Kritizirao je jeftinu politiku, komunizam i lažni nadrealizam. Bio je najveći kritičar Miroslava Krleže, koji je često nazivan najvećim hrvatskim piscem 20. stoljeća, smatrajući neoprostivima kako njegovo priklanjanje režimu, tako i njegovu nesklonost i nerazumijevanje koje je pokazivao prema modernoj umjetnosti. Ivšić je proveo svoj život beskompromisno u duhu slobode. Te vrijednosti su ga približile nadrealističkom pokretu. 1954. godine seli u Pariz, gdje upoznaje Andréa Bretona, nakon čega ravnopravno sudjeluje u svim manifestacijama nadrealističkog pokreta, privatno i profesionalno surađujući s Bretonom, Perétom, Miroom, Benoitom i drugim nadrealistima.. Bio je u braku s francuskom pjesnikinjom Annie Le Brun. Radovan Ivšić preveo je mnoga klasična i suvremena djela francuske književnosti na hrvatski jezik. Postao je jednom od najznačajnijih spona između hrvatske i francuske kulture. ravnopravno je sudjelovao u nadrealističkom pokretu, privatno i profesionalno surađujući s Perétom, Bretonom, Miróom, Benoîtom i drugim nadrealistima. Odbio je sva priznanja. Djela Daha, drama, 1941. Narcis, poema, 1942. Kralj Gordogan, drama, 1943. Vane, igrokaz, 1943. Sunčani grad, korska recitacija, 1944. Kapetan Oliver, drama, 1944. Vodnik pobjednik, drama, 1944. Snjeguljica i medvjedići, dječja drama u stihu, 1948. Tanke, zbirka pjesama, 1954. Akvarij, drama, 1956. Autour ou dedans, zbirka pjesama, 1974. Crno, zbirka pjesama, 1974. Bunar u kuli, poezija, 1974. Aiaxaia ili Moći reći, drama, 1982. U nepovrat, zbirka članaka i intervjua, 1990. Teatar, sabrane drame, 1998. Crno i crno, sabrane pjesme (1940.-2002.), 2003. Poèmes, Gallimard, 2004. Théâtre, Gallimard, 2005. Cascades, Gallimard, 2006. nadrealizam hrvatska savremena književnost postmoderna MG112

Kao na slikama Odlično stanje Mosaic pavement in the narthex of the large basilica Opis Stil Ikonografija Simbolizam Tehnika Materijali Konzervacija Bitolj 1967 Herakleja Linkestis (mkd. Хераклеа Линкестис, lat. Heraclea Lyncestis) je antički grad koji se nalazi na južnoj periferiji grada Bitolja. Ime nosi po Heraklu, mitskom junaku makedonske dinastije Agreadi, koji su dobili ime po kraju u kome su vladali (Linkestida). Zbog dobrog strateškog položaja, Herakleja se razvila u veći trgovački i saobraćajni čvor na značajnom putu Vija Ignacija (lat. Via Egnatia) koji je povezivao Drač i Bosfor (grad Konstantinopolj). Od Herakleje put je vodio dalje prema Stobiju (Veles) i Serdiki (današnja Sofija). Ostaci grada Istorija[uredi | uredi izvor] Grad je bio osnovan u predrimskom periodu, najverovatnije za vreme makedonskog kralja Filipa II. Za to vreme bilo je izgrađeno nekoliko tvrđava za lakše kontrolisanje makedonskog carstva. Nakon Makedonaca, Herakleja je potpala pod rimsku vlast. Tada je u vremenu od prvog do četvrtog veka naše ere, doživela i najveći uspon. Godine 472. i 479. Herakleju su napali Goti pod vođstvom Teodoriha Velikog. Tokom VI veka grad su opsedali Avari i Sloveni pa krajem šestog veka grad Herakleja propada i ostaje bez stanovništva. Teatar Arhitektura[uredi | uredi izvor] Herakleja ima vrlo bogatu i očuvanu arhitekturnu baštinu. Najbolje su očuvani mozaici i teatar. Herakleja je imala i svoje ranohrišćanske objekte. To su mala bazilika (A), građanska bazilika (B), velika bazilika (C) i grobljanska bazilika (G) - koje se nalaze na oko 250 metara od centralnog gradskog područja Herakleje, duž koje se prostiru ranohrišćanski i srednjovekovni slovenski grobovi. Za razliku od ovih veličanstvenih građevina, na ruševinama starog pozorišta podignute su profane građevine od kamena i blata. Njihov značaj je u njihovoj lokaciji, što govori o visokom stepenu racionalizacije imovine i prostora, odnosno o velikom građevinskom iskustvu sticanom tokom vekova. Posebno je zanimljiva episkopska rezidencija, koja ima trapezoidni oblik, a njen raspored je zasnovan na blagodetima antičke tradicije. Veza između episkopske bazilike i ostalih bazilika u srednjem delu ovog antičkog grada ostvarena je hodnikom na njegovom istočnom ulazu. Prostorije episkopske rezidencije bile su raspoređene oko centralnog dvorišta, u čijem je središtu bio bunar. Patos u svim prostorijama episkopije izveden je u mozaicima sastavljenim od sićušnih kamenčića po principu tesalatum. U njemu se nalaze najraznovrsniji geometrijski uzorci, rozete, meandri, pletenice, riblje kosti, pleteni krst. U tom dekoru ponavljaju se motivi iz biljnog i životinjskog sveta. Episkopska rezidencija je bila u upotrebi od 4. do 6. veka nove ere. Na stranicama istorije ovog grada ispisani su samo događaji koji svedoče o njegovoj lepoti i mirnom životu u njemu. Nažalost, Heraklejci nisu imali sreće da dugo uživaju u plodovima svog rada. Nastavljeni su česti i nasilni napadi. Krajem 6. veka i početkom 7. veka nove ere nad Heraklejom je zavladala era varvarstva, posle dugotrajnih sukoba sa avaroslovenskim plemenima. Tako se kobna sudbina ovog antičkog grada neslavno završila raseljavanjem njegovih građana na razna mesta, što je doprinelo izumiranju urbanog života u gradu. Nekada veličanstven grad, a sada samo ruševina, Herakleja je, kao i mnoga druga drevna naselja u Makedoniji, doživela da ponovo zablista i svedoči o životu i sudbini koju su delili mnogi naši preci. Međutim, ona nas danas kao takva ostavlja bez daha i bezbroj misli i uzdaha.. Većina značajnih spomenika datira iz perioda od 2. do 4. veka naše ere. Rekonstrukcija i iskopavanja još traju, a teatar se redovno koristi za kulturne nastupe. Heraclea Lyncestis, also transliterated Herakleia Lynkestis (Ancient Greek: Ἡράκλεια Λυγκηστίς; Latin: Heraclea Lyncestis; Macedonian: Хераклеја Линкестис[1]), was an ancient Greek city[2][3][4] in Macedon, ruled later by the Romans. Its ruins are situated 2 km (1.2 mi) south of the present-day town of Bitola, North Macedonia.[5] In the early Christian period, Heraclea was an important Episcopal seat and a waypoint on the Via Egnatia that once linked Byzantium with Rome through the Adriatic seaport of Dyrrachium. Some of its bishops are mentioned in synods in Serdica and other nearby towns. The city was gradually abandoned in the 6th century AD following an earthquake and Slavic invasions. Foundation by Philip II[edit] Heraclea Lycestis on the Via Egnatia. It was founded by Philip II of Macedon in the middle of the 4th century BC. The city was named in honor of the mythological hero Heracles. The name Lynkestis originates from the name of the ancient kingdom, conquered by Philip, where the city was built. Heraclea was a strategically important town in classical antiquity, as it controlled one of the major east-west routes between Illyria and Macedonia.[6] Philip` s founding of Heraclea prevented Illyrian incursions from the west into Macedon.[6] The city was involved in the Macedonian Wars until the middle of the 2nd century BC, when the Romans conquered Macedon and destroyed its political power. The Romans divided Macedonia into 4 regions and Heraclea became part of Macedonia Prima. The Via Egnatia, the main Roman road in the Southern Balkans, passed through Heraclea. The city became a significant stop and was consequently able to maintain its wealth. Objects discovered from the time of Roman rule in Heraclea are votive monuments, a portico, thermae (baths), a theatre and town walls. Roman period[edit] Marble bust of Aeschines from Heraclea Lyncestis dating from the Roman period (120-130 AD), donated to the British Museum by the English explorer William Martin Leake The Roman emperor Hadrian built a theatre in the center of the town, on a hill, when many buildings in the Roman province of Macedonia were being restored. It began being used during the reign of Antoninus Pius. Discovered in 1931, a small bone ticket for a seat in the 14th (out of 20) row is the earliest known proof of the theatre`s existence. The theatre itself was not discovered until 1968. Inside the theatre there were three animal cages and in the western part a tunnel. The theatre went out of use during the late 4th century AD, when gladiator fights in the Roman Empire were banned, due to the spread of Christianity, the formulation of the Eastern Roman Empire, and the abandonment of, what was then perceived as, pagan rituals and entertainment. Late Antiquity and Byzantine periods[edit] In the early Byzantine period (4th to 6th centuries AD) Heraclea was an important episcopal centre. Some of its bishops have been noted in the acts of the Church Councils as bishop Evagrius of Heraclea in the Acts of the Sardica Council from 343 AD. A small and a great basilica, the bishop`s residence, and a funerary basilica and the necropolis are some of the remains of this period. Three naves in the Great Basilica are covered with mosaics of very rich floral and figurative iconography; these well preserved mosaics are often regarded as fine examples of the early Christian art period. Other bishops from Heraclea are known between 4th and 6th century AD as bishop Quintilinus mentioned in the Acts of the Second Council of Ephesus, from 449 AD. The city was sacked by Ostrogoth/Visigoth forces, commanded by Theodoric the Great in 472 AD and, despite a large gift to him from the city`s bishop, it was sacked again in 479 AD. It was restored in the late 5th and early 6th century. When an earthquake struck in 518 AD, the inhabitants of Heraclea gradually abandoned the city.[7] Subsequently, at the eve of the 7th century, the Dragovites, a Slavic tribe pushed down from the north by the Avars, settled in the area. The last coin issue dates from ca. 585, which suggests that the city was finally captured by the Slavs. As result, in place of the deserted city theatre several huts were built.[8] Mosaics in the basilicas[edit] Great Basilica, narthex mosaic - detail Ruins at Heraclea The so-called Small Basilica was discovered in excavations made before the outbreak of World War II between 1936 and 1938. At first it was thought to be an ancient palace, but in the later research from 1960 to 1964, it became clear that it was an early Christian basilica. There is a decorated floor mosaic laid in the technique of `opus sectile` within the basilica and several rooms have been unearthed. The first room was used for baptizing, and the second room has a floor mosaic made in `opus tessellatum` technique. After the creation of the complex Great Basilica, the function of these rooms was changed. By discovering the walls, architectonic plastic and floors were reconstructed electronically. Great Basilica, narthex mosaic - pomegranate tree The Great Basilica is a monumental building with a room of open porch colonnades, a room of exonarthex, one of narthex, two north annexes, and a room of three south annexes. The floors of these rooms have mosaics with geometric and floral designs. The mosaic in the narthex is of early Byzantine art, a big composition at a size of 100 m (328 ft). There are birds, trees, bushes, a red dog, which is a symbol of paradise, and animals beasts as a domain of the earth. This mosaic dates from the end of the 6th century. The Great Basilica is built on top of another pre-existing one and it is believed to have been built sometime between the 4th and 6th century. The Great Basilica`s mosaic floor is depicted on the reverse of the Macedonian 5000 denars banknote, issued in 1996.[9] The Episcopacy Residence was excavated between 1970 and 1975. The western part was discovered first and the southern side is near the town wall. The luxury rooms are located in the eastern part. The 2nd, 3rd and 4th rooms all have mosaic floors. Between the 3rd and 4th rooms there is a hole that led to the eastern entrance of the residence. The hole was purposefully created between the 4th and 6th century. istorija makedonije etnografija arheologija makedonija makedonska antička kultura umetnost

Tex Willer 1-747, hronoloski italijanski redosled kompletna kolekcija ocuvano Teks Viler MOGUĆA ZAMENA SPISAK EPIZODA: 001. Crvena ruka 002. Jedan protiv dvanaest 003. Odmetnik 004. Heroj Meksika 005. Satania 006. Dvostruka igra 007. Krvni savez 008. Dvojica protiv stotinu 009. Poslednja bitka 010. Klopka 011. Indijanski znak 012. Texov sin 013. Tex neustrasivi 014. Tajni klanac 015. Misteriozna planina 016. Vatra 017. Sakali iz Kanzasa 018. Dodge City 019. Kraj Belog Vuka 020. Hrabar plan 021. Krvava zora 022. Yampa Flat 023. Piutes 024. Tajna fetisa 025. Zaseda 026. Crne strele 027. Opsada baze broj 6 028. Podli napad 029. Crni kojot 030. Old Pawnee Bill 031. Mesa Verde 032. Smrt vreba iz mraka 033 Tragična dolina 034 Zlokobni susreti 035 Rizicna karta 036 Selo duhova 037 Lazna optuzba 038 Zivi pesak 039 Klanac smrti 040 Kobni most 041 Otpadnik 042 Pozar na Star 0 043 Borba za zivot 044 Drska pljacka 045. Misteriozni glas 046. Ubica 047 Teritorijaponora 048 DvobojuLaredu 049 Vrac 050 Sinovinoci 051 KrvNavaja 052 Gerila 053 Velikikralj 054 Grimiznojezero 055 Izdaja 056. Pobuna 057. Tragicna noc 058. Trka do smrti 059. Dvoboj u zoru 060. Le Rey 061. Smrt u snegu 062. Morski psi 063. Vigilantes 064. Mexico 065. Gvozdena zavesa 066. Drama u cirkusu 067. Zuta ruka 068. Apacki dvoboj 069. Vruce olovo 070. Poslednji juris 071. Pueblo Bonito 072. New Orleans 073. Pony Express 074. Krv na putu 075. Oluja 076. Bela pustinja 077. Blago hrama 078. Nocna mora 079. Crveni zmaj 080. Utvare 081. Banda vukova 082. Izazov 083 Texova proslost 084 Kralj rodea 085 Obala varvara 086 Rio Verde 087 Yuma 088 Nemilosrdni 089 Smrt vojnika 090. Bekstvo kroz noc 091. Indijanska osveta 092. Pravda 093. Teror u savani 094. Black Baron 095. Karavan sa zlatom 096. Lov 097. Stranac 098. Jahaci 099. Poraz 100. Super Teks 101. El Morisco 102. Siera Encantada 103. Gospodar ponora 104. Zakletva 105. Neumoljivi 106. Judina placa 107. Gilas 108. Pakao u Robber Cityiju 109. Masakr 110. Chinatown 111. As u rukavu 112. Krug se zatvara 113. Izmedju dve zastave 114. Kad top zagrmi 115. Krvavi sumrak 116. Pikova dama 117. El Paso 118. Zakon jacega 119. Bez predaha 120. Na obalama Pecosa 121. Bandit Dugan 122. Putevima severa 123. Ratni bubnjevi 124. Crveni mundiri 125. Mefistov sin 126. Cetiri amajlije 127. Crna magija 128. Ukleti jedrenjak 129. Silver Star 130. Lovac na ucene 131. Wanted 132. Lice s oziljkom 133. Conestoga 134. Condor Pass 135. Diablero 136. Kraljica noci 137. Povratak Montalesa 138. Tragicna opsada 139. Adios amigos 140. Arizona 141. Klopka 142. U ime zakona 143. Celija smrti 144. Mohaves 145. Senka vesala 146. Obecana zemlja 147. Cheyennes 148. Kento ne oprasta 149. Trading post 150. Sunset ranch 151. Poslednji poker 152. Mrznja bez kraja 153. Pljackasi sa Sierre 154. Zvono za Lucera 155. San Francisco 156. Borba na moru 157. Tiranin na ostrvu 158. Lovci na glave 159. Serif Duranga 160. Killers 161. Cvet smrti 162. Yamin povratak 163. U kraljevstvu Maya 164. Ples vatre 165. Apache Kid 166. Kraj Comancherosa 167. Noc ubojica 168. Smaragdni idol 169. Juris Navaja 170. Na tragu Toma Fostera 171. Bijeli indijanac 172. Crna uzica 173. Vrijeme nasilja 174. Pandza je udarila! 175. Lovci na sklapove 176. Mrtvi grad 177. Sablasti u pustinji 178. Konjanici osvete 179. Pljačka vlaka 180. Peti covjek 181. Zvezda za Teksa 182. Canyon Diablo 183. Lov na covjeka 184. Pobunjenik Mingo 185. Sudac Maddox. Privedite Texa Willera 186. Čovjek sa stotinu lica. Little Rock 187. Tajna rudnika 188. Staza Broncosa 189. Visoravan Kostura 190. El Muerto 191. Boot Hill 192. Victorijevo blago 193. Traper 194. Ljudi bez straha 195. Utrka strijele 196. Dakotas 197. Razbojnici sa Rio Grandea 198. U jazbini bandita 199. Juzno od Nogalesa 200. Kristalni idol 201. Zlato Kolorada 202. Veliki kanjon 203. Bezimeni kauboj 204. Kanadski pobunjenici 205. Crna litica 206. Mucenje 207. Orao i Munja 208. Zmijsko gnijezdo 209. Kuca na rijeci 210. Linč 211 Tucson 212 Trgovci oružjem 213 Noćni napad 214. Dva suparnika 215. Santa Cruz 216. Trojica ubojica 217. Ruka sudbine 218. Rat na pašnjacima 219. Rekvijem za hulju 220. Zavjera 221. Šuma totema 222. Čovjek i zvijer 223. Sasquatch 224. Samoubilacka misija 225. Ubiti ili umrijeti 226. Ucjena 227. Put Apasa 228. Tajanstvena piramida 229. Strasna carolija 230. Kubanski klan 231. Otok mrtvih 232. Zeljezna maska 233. Sah mat 234. Junaci devil passa 235. Vatre u noci 236. Krug krvi 237. Protiv svih 238. Trgovci smrcu 239. Otvorene karte 240. Sjene proslosti 241. Sati ocaja.. 242. Cetiri bjegunca 243. Cruzadov znak 244. Lovci i lovina 245. Put bez povratka 246. Cochiseov sin 247. Okrsaj u kanjonu 248. Sotonin znak 249. Paklenski bijes 250. Operacija Panama 251. Okrutna dzungla 252. Izdajnik 253. Pandze u tami 254. Otok uzasa 255. Uzarena dolina 256. Agencija za indijanska pitanja 257. Nebeski put 258. Skok u ponor 259. Žeđ za osvetom 260. Dimni signali 261. Slomljena strela 262. Zloduh plavih brda 263. Vruce zemlje 264. Opasna istraga 265. Sjena Mefista 266. Vjestica 267. Tex protiv Jame 268. Sinovi sunca 269. Tajna Sierra Madre 270. Grobnica Azteca 271. Bandoleros 272. Dezerter 273. Opasni saveznici 274. Djavolska spletka 275. Dinamit 276. Velika prijetnja 277. Maskirani osvetnik 278. Okamenjena suma 279. Divlji pohod 280. Povratak Carnicera 281. Dzelat 282. Izgubljeni svet 283. Vatrena kola 284. Geronimo 285. Rendzer iz Teksasa 286. Zlocin na zaledjenom jezeru 287. Covek iz senke 288. Ratni poklic 289. Osveta Tiger Jacka 290. Gospodari doline 291. Pukovnik Watson 292. Podla prevara 293. Taoci 294. Unakrsna vatra 295. Tajni prolaz 296. Mesec Comanchea 297. Lesinari 298. Neprijateljska teritorija 299. Bekstvo iz AnderVillea 300. Vatreno Koplje 301. Sablasna gostionica 302. Zatvorena vrata 303. Glasnik smrti 304. Nocni orao 305. Krcma u luci 306. Zaverenici 307. Dan straha 308. Povratak Crvene Ruke 309. Voda do grla 310. Nevidljiva pretnja 311. Ranc izgubljenih ljudi 312. Davitelji 313. Pecina Thugsa 314. Lavirint smrti 315. Krv na reci 316. Beli bizon 317. Neuhvatljivi Proteus 318. Zaseda u Black Canyonu 319. Divlji decak 320. Gringos 321. Oruzje masakra 322. Skriveni Pueblo 323. Korumpirani grad 324. Atentat u Washingtonu 325. Smrt dolazi sa neba 326. Meta Tex Willer 327. Pljackasi sa Missourija 328. Napusteni mlin 329. Pustinjski duhovi 330. Podzemna reka 331. U mocvarama Louisiane 332. Smrtonosne vode 333. Noc zasede 334. Legenda o staroj misiji 335. Prokletstvo Escondide 336. Rudnik uzasa 337. Covek zmija 338. Dokaz optuzbe 339. Crveni Đavoli 340. Bez izlaza 341. Zemlja nasilja 342. Indijanska policija 343. West Fork 344. Brzaci Red Rivera 345. Jazbina ubice 346. Grabezljivci velikog severa 347. Zhenda 348. Gavranova stena 349. Ponor 350. Plameni krst 351. Sekta tri K 352. Banda lobanje 353. Jazbina u mocvari 354. Urota 355. Alcatraz 356. Zarobljenik s Albatrosa 356. Zarobljenik s Albatrosa 357. Ruka medju stijenama 358. Blago izgubljenog grada 359. Sioux 360. Planine vjetra 361. Sveta planina 362. Desperados 363. Stope u pijesku 364. Spanjolski medaljon 365. Covjek sa bicem 366. Sastanak sa Smrću 367. Klopka u Rudniku 368. Bljeskovi nad Meksikom 369. Chihuahua! 370. Kradljivci stoke 371. Uhoda 372. Thonga tiranin 373. Lažna uzbuna 374. Skriveni pištolj 375. Preko granice 376. Pozlaćeni ranč 377. Konjanici 378. Pravda za Navahose 379. Ratnik Apaca 380. Zakon oruzja 381. Kraljevstvo tisine 382. Crni tigar 383. Malajska tvrđava 384. Paklenski prolaz 385. Pakleni indijanac 386. Kazna 387. Vrijeme za ubijanje 388. Moriscova tajna 389. Ljudi jaguari 390. Astečki bog 391. Selo prokletih 392. Ljudska žrtva 393. Spletka u Santa Feu 394. Atentat 395. Svjedok 396. Zločinački sporazum 397. Oštrica u mraku 398. Topeka! 399. Spaljeno pismo 400. Glas u oluji 401. Zlato Klaatua 402. Krv u snijegu 403. Suparničke bande 404. Sjeme mržnje 405. Poruka 406. Okrutni ljudi 407. Carsonova prošlost 408. Razbojnici iz Montane 409. Posljednji okršaj u Bannocku 410. Strah 411. Neprijatelj bez lica 412. Divljina 413. Zatočenica svjetionika 414. Buđenje vulkana 415. Zločin u luci 416. Krijumčari 417. Čitači tragova 418. Smrt na rijeci 419. Na stazi osvete 420. Tisuću dolara za smrt 421. Prijetnja u pustinji 422. Strava u Silver Bellu 423. Čovjek bez prošlosti 424. U zemlji plemena Uta 425. Pakleni izazov 426. Jukatan 427. Žrtveni bunar 428. Vukovi Kolorada 429. Smrt prijatelja 430. Ubojice 431. Pokolj u Red Hillu 432. policijska konjica 433. Dva revolveraša za Jasona 434. Napad na utvrdu 435. Cijena pobjede 436. Wild west show 437. Kineske sjene 438. Nepobjedivi 439. Careva tajna 440. Okršaj u Sierri 441. Springfield kalibar 58 442. Rendžer u opasnosti 443. Povratak Crnog Tigra 444. mrtva laguna 445. Noć zombija 446. Oluja na stjenovitim brdima 447. Oružana pratnja 448. Lov na dijamante 449. Ljudi koji su ubili Lincolna 450. Specijalna misija 451. Opijum 452. Moriscov povratak 453. Zdenci Agua Prieta 454. Buđenje mumije 455. Navajska osveta 456. Iznad zakona 457. Lanac ubojstava 458. Na putu za utvrdu Apache 459. Mescalerosi 460. Do zadnje kapi krvi 461 Dragulj Akbara 462. Rijeka straha 463. Sedmorica Ubojica 464. Helltown 465. Neumoljivi Jack Thunder 466. Golden pass 467. Bezimeni grad 468. Pucnji u noći 469. Granica 470. Vrag sa Sierre 471. Brijeg smrti 472. Svjedoci optužbe 473. Dugo putovanje 474. Šerif u nevolji 475. Predznak 476. Čovjek koji je došao s rijeke 477. Divlji izazov 478. Sablasni rudnik 479. Prokleta brda 480. Brežuljci Siouxa 481. Vjetar mržnje 482. Bijeli oblak 483. Hladnokrvno ubistvo 484. Krivci 485. Jahači iz Wyominga 486. Bodljikava žica 487. Anđeo osvete 488. Matador 489. Srdžba Montoya 490. Urota protiv Custera 491. Velike prerije 492. Little Bighorn 493. Crna smrt 494. Maska užasa 495. Zasjeda na jezeru 496. Bubnjevi u šumi 497. Velika invazija 498. Rat na granici 499. Junaci Teksasa 500. Ljudi u bekstvu 501. Mefisto 502. Zamka za Karsona 503. Noć tame 504. Jazbina zla 505. Rat u pustinji 506. Južno od Rio Grandea 507. Rendžer je izdajnik 508. Francuski trgovac 509. Snejk Bil 510. U neprijateljskom logoru 511. Povratak u Kalver Siti 512. Grad straha 513. Šume Oregona 514. Šenonove puške 515. Dug put 516. Kripta 517. Pernata zmija 518. Kiša 519. Madi Krik 520. Zaseda u ponoć 521. Kajove 522. Lovci na bizone 523. Crveni vukovi 524. Dvojica neprijatelja 525. Pravda na granici 526. Braća Donegan 527. Obeležje moći 528. Indijanska dijadema 529. Sveto mesto 530. Jezero Atabaska 531. Rečni pljačkaši 532. Golden Erou 533. Mesto blokade 534. Dolina mržnje 535. Udarac za udarac 536. Neumoljivi Tumak 537. Anasazi 538. Kolorado Bel 539. Banditi iz grada duhova 540. Đavolja vrata 541. Blago iz rudnika 542. Beli brat 543. Sramna ucena 544. Nameštaljka u Klondajku 545. Potera po vellikom severu 546. Poslednja diližansa 547. Napušteni put 548. Dokazivanje optužbe 549. Vojni sud 550. Voz za Redvil 551. Blokirani put 552. Selo pod opsadom 553. Pucanj u metu 554. Tročlana banda 555. Tajanstveni ubica 556. Smrt u magli 557. Ubijte Kita Vilera 558. Bekstvo 559. Odbrojani minuti 560. Moktezuma 561. Prljavi novac 562. Peščani zdenac 563. Misija u Meksiku 564. Ruralesi 565. Stražar 566. Vojnik se vraća kući 567. Deset godina kasnije 568. Krv u raju 569. Vojnici bizoni 570. Deseti konjički puk 571. Opsada Juta 572. Begunac 573. Prokleta zemlja 574. Tornado 575. Na stazi sjecanja. KOLOR 576. Ubojstvo u ulici Bourbon 577. Ponocni starac 578. Alkemicareva kuca 579. Montalesova osvevta 580. Zvona San Rafaela 581. Indijanski serif 582. Ljudska lovina 583. Missouri 584. Dva gerilca 585. Velika žeđ 586. Igre moci 587. Pandza crnog tigra 588. Crni dvorac 589. Pobuna Cheyennea 590. Tri duga dana 591. Covjek iz Baltimorea 592. Isprepletene sudbine 593. Mrtvaceva ruka 594. Podnevni vlak 595. Deadwood 596. Preko rijeke 597. Kameni most 598. Vatreno iskusenje 599. Rendzer za neprijatelja 600. Demoni sa severa 601. Krvnici iz Vegasa 602. Dvoboj kod korala 603. Kožna maska 604. Napad na diližansu 605. Velika izdaja 606. Pakleni lov 607. Dolina bogova 608. U prorokovoj jazbini 609. Šest odora u prašini 610. Hrana za lešinare 611. Traperi iz Yellowstonea 612. Kiša olova 613. U zemlji vulkana 614. Saboteri 615. Traka u ponor 616. Pod pratnjom 617. Junaci utvrde Kearny 618. Trgovci robljem 619. U rudnicima Canaana 620. Espectrova jazbina 621. Melez 622. Makuova osveta 623. Opkoljen 624. Prljava igra 625. Okovi krivnje 626. Između neba i pakla 627. Salt river 628. Zarobljenica 629. Pracenje 630. Borba bez predaha 631. Zlato planine San Juan 632. Hermanovi dobrovoljci 633. Tombstone Epitaph 634. Profesionalci 635. Tajna suca Beana 636. Zamka u San Antoniju 637. El Supremo 638. Snajperisti 639. Na ulicama San Francisca 640. Otok magle 641. Mlade ubojice 642. Sastanak s osvetom 643. Nesavladivi 644. Očajnički bijeg 645. Bijes komanča 646. Besmrtni ratnik 647. Sladeova ucjena 648. Pod opsadom 649. Sinovi ponora 650. Tajne vile Diago 651. Krvavi mjesec 652. Okrutni Charvez 653. Znaci smrti 654. Crno zlato 655. Pakao u Oil Springsu 656. Omča 657. Ubojica iz sjenke 658. Winnipeg 659. Crkva na brežuljku 660. Spletke i otrovi 661. Trazi se ziv ili mrtav 662. Karava hrabrih 663. Ghost town 664. Opasna igra 665. Zasjeda 666. Čast ratnika 667. Dugo koplje 668. Rendzeri iz Lost Valley 669. Pukovnik Zla ruka 670. Meckenzijevi jahaci 671. Banda zmija 672. Na putu ya Sacramento 673. Yamin povratak 674. Četiri jahača 675. Pakleno grotlo 676. Oteti dečak 677. Obračun u Madison Creeku 678. Jethro 679. Maskirani klan 680. Staza Forresterovih 681. Tabla Sagrada 682. Povratak Lupe 683. Zarobljenica pustinje 684. Wolfman 685. Branioci Silver Bowa 686. Skriveni grad 687. Stranci 688. Kineski glasnik 689. Strah u San Dijegu 690. Meksicke robinje 691. Apasko srce 692. Divlji Johnny 693. Povratak Proteusa 694. Kit protiv Kita 695. Konačna osveta. KOLOR 696. Sjenka maestra 697. Manhattan 698. Panika u kazalištu 699. Prijetnja nad New Yorkom 700. Zlato Powneeja 701. Kraljica vampira 702. Hram u džungli 703. Bowenov drugi život 704. Priterani uza zid 705. Voštana maska 706. Klub Trinaestorice 707. Kći Satanie 708. Pleme prokletih 709. Bes Makue 710. Opsada Mezcala 711. Kukavice i heroji 712. Osuđenici iz Dryforka 713. Umri muški 714. Đavolja litica 715. Odiseja Belle Star 716. Netdahe 717. Seoska straža 718. Sinjora sa Ranca Verde 719. Konačni obracun 720. Na lošem putu 721. Atentat na Montalesa 722. Guatemala 723. Crna smrt 724. Državni udar 725. Monah ratnik 726. Vudu revolveraš 727. Veštica iz močvare 729. BIS - Indijanski agent

Prvo komercijalno izdanje čuvene knjige konceptualne umetnosti Joko Ono, objavljeno šest godina nakon prvog izdanja objavljenog u ograničenom tiražu, od kog se razlikuje po uvodnim ilustracijama Džona Lenona. Izuzetno retko u ponudi! Veoma dobro očuvano, korice blago potamnele od vremena, unutra odlično, bez pisanja, podvlačenja, pečata. 1st trade edition having been preceded 6 years before with a limited edition, square 24mo, unpaginated, introductory drawings by John Lennon; Title: Grapefruit Publisher: Peter Owen, London Publication Date: 1970 Binding: Hardcover Book Condition: Very Good+ Dust Jacket Condition: Very Good Edition: 1st Edition First Edition/First Printing. First trade edition. Grapefruit is an artist`s book written by Yoko Ono, originally published in 1964. It has become famous as an early example of conceptual art, containing a series of `event scores` that replace the physical work of art – the traditional stock-in-trade of artists – with instructions that an individual may, or may not, wish to enact. Grapefruit is one of the monuments of conceptual art of the early 1960s. She has a lyrical, poetic dimension that sets her apart from the other conceptual artists. Her approach to art was only made acceptable when [people] like Kosuth and Weiner came in and did virtually the same thing as Yoko, but made them respectable and collectible. — David Bourdon [de] Origins of the event score Event scores were developed by a number of artists attending John Cage`s experimental music composition classes at the New School for Social Research in New York. Whilst Ono did not attend these informal lessons, her husband at the time, Ichiyanagi Toshi (an experimental musician), did and Toshi and Ono became regulars of Cage`s circle of friends by 1959. Other members of this group included David Tudor, Morton Feldman, Richard Maxfield and Merce Cunningham. Invention of the event score is usually credited to George Brecht, but La Monte Young and Yoko Ono are also cited as amongst the first to experiment with the form. Both Cage and Brecht were deeply influenced by `Oriental thinking`, and Ono found that her Buddhist-inspired work was, almost accidentally, fêted by the emerging New York counterculture as avant-garde. Event Scores, involve simple actions, ideas, and objects from everyday life recontexualized as performance. Event Scores are texts that can be seen as proposal pieces or instructions for actions. The idea of the score suggests musicality. Like a musical score, Event Scores can be realized by artists other than the original creator and are open to variation and interpretation. Origins of the book Often considered a Fluxus artwork, in fact the work was originally published by Ono`s own imprint, Wunternaum Press, in Tokyo in an edition of 500. After leaving New York in 1962 – where she had exhibited at Maciunas` AG Gallery, amongst others – her then-husband Anthony Cox suggested she collect her scores together. George Maciunas, the central personality in Fluxus, had apparently been trying to reach her in Tokyo with the aim of printing a similar book in New York, as part of his series of Fluxkits (see Water Yam), but his letters had not reached her; she sent some of the scores and a prepublication advertisement to be published in his Fluxus newspaper in February 1964 when contact was finally established. First edition The name Grapefruit was chosen as title because Ono believed the grapefruit to be a hybrid of an orange and a lemon, and thus a reflection of herself as `a spiritual hybrid`. It also seems likely that it is a playful allusion to Brecht`s Water Yam, itself a pun on Brecht and Watt`s Yam Festival, which, culminating in a series of events and performances in May 1963, had been derived from `May` backwards. The first edition that was published in 1964 in Japan by Wunternaum Press created by Yoko Ono, contains over 150 `instruction works`; virtually all are in English, with about a third translated into Japanese. They are divided into five sections; Music, Painting, Event, Poetry and Object. The instructions are preceded by dedications to figures including John Cage, La Monte Young, Nam June Paik, Isamu Noguchi and Peggy Guggenheim, and also includes documentation relating to Ono`s recent exhibitions and performances. The work was originally sold for $3.00 before publication, $6.00 after. Subsequent editions The second edition was published in 1970 by Simon & Schuster in New York, Peter Owen Ltd in London, and Bärmeier & Nikel in Frankfurt. As well as an introduction by John Lennon (`Hi! My name is John Lennon. I`d like you to meet Yoko Ono ...` In the 2000 reissue of Lennon`s 1964 book, In His Own Write, Ono wrote a similar introduction), the work contained 80 more instruction pieces, and included two more sections, Film and Dance. The book ends with a collection of Ono`s writings including To The Wesleyan People, 1966. There were also paperback versions printed by Sphere and Touchstone around the same time, and a reprint by Simon & Schuster in 2000. The sphere edition has a particularly memorable sleeve, conflating the title with Yoko Ono`s film Bottoms, (or no. 4), a film composed exclusively of naked bottoms, made in 1966. 1970 Bärmeier & Nikel. Frankfurt am Main, Germany Peter Owen. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Hardcover with dust jacket) POMELO. Ediciones de la Flor. Buenos Aires, Argentina 1971 Sphere Books. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Paperback) TouchStone Book, USA 2000 Simon & Schuster. New York, USA Bakhåll. Sweden 2004 PAMPLEMOUSSE. Textuel. France 2005 GRAPEFRUIT. INSTRUZIONE PER L`ARTE E PER LA VITA. Mondadori. Italy 2006 POMELO. Centro de Creación Experimental. Cuenca, Spain 2015 Museum of Modern Art. New York, USA. (Facsimile of first edition in slip case.)[10] Planned sequel Grapefruit II was planned as a sequel. It is mentioned once in Grapefruit and had a pre-publication price of $5 and a post-release price of $10. It was planned to be released in 1966 and is currently unreleased. Ono stated that it would contain 150 new pieces not featured in Grapefruit, including her `touch poems`. A sequel to Grapefruit was published in 2013, Acorn. Some of the scores PIECES FOR ORCHESTRA No.1 Peel No.2 Peek No.3 Take off — 1962 Summer COUGH PIECE Keep coughing a year. — 1961 Winter CLOUD PIECE Imagine the clouds dripping. Dig a hole in your garden to put them in. — 1963 Spring PAINTING TO EXIST ONLY WHEN IT`S COPIED OR PHOTOGRAPHED Let people copy or photograph your paintings. Destroy the originals. — 1964 Spring PAINTING TO BE CONSTRUCTED IN YOUR HEAD Go on transforming a square canvas in your head until it becomes a circle. Pick out any shape in the process and pin up or place on the canvas an object, a smell, a sound or a colour that came to your mind in association with the shape. — 1962 Spring Sogetsu SNOW PIECE Think that snow is falling. Think that snow is falling everywhere all the time. When you talk with a person, think that snow is falling between you and on the person. Stop conversing when you think the person is covered by snow. — 1963 TUNAFISH SANDWICH PIECE Imagine one thousand suns in the sky at the same time. Let them shine for one hour. Then, let them gradually melt into the sky. Make one tunafish sandwich and eat. — 1964 Spring PAINTING TO BE STEPPED ON Leave a piece of canvas or finished painting on the floor or in the street. — 1960 winter Sequel: Acorn (2013) In July 2013, Ono released Grapefruit`s sequel, called Acorn, another book of `instructional poems`. Drugi život Joko Ono Drugi život Joko Ono U skladu sa novim zdravim životom koji praktikuje, razgovor je vodila uz šoljicu zelenog čaja. Novinare je u zgradu uveo asistent koji ih je zamolio da ostave cipele na vratima, što samo potvrđuje trend koji smo videli u jednoj popularnoj seriji. Imali su osećaj kao da idu na audijenciju kod velike istorijske ličnosti, što u neku ruku ona i jeste. Nakon što je nedavno napunila 80 godina, žena koja je nekad smatrana nekom vrstom moderne veštice, koja je Lenona vodila stranputicom i rasturila Bitlse, sada zauzima mnogo složeniju istorijsku poziciju u panteonu slavnih. Ona je sa zakašnjenjem priznata kao pionir konceptualne umetnosti, muzičar i izvođač u svom sopstvenom pravcu, i aktivista u duhu njenog pokojnog supruga. Njeni najnoviji izazovi uključuju kampanje za kontrolu oružja i vađenje prirodnog gasa koje izaziva velike ekološke probleme. „Osećam da počinjem novi život u 80. godini“, kaže ona u jednom trenutku. „Drugi život doneće mi nove stvari koje nisam imala u prvom životu. Samo ne znam koliko dugo ću živeti, ali moja prognoza je da ćemo imati raj na zemlji 2050. godine. Kad to kažem ljudima, oni mi odgovore: `Oh, ali ti tada nećeš biti tu`, a ja odgovorim `Pa, ko to zna?`“. Pre dolaska raja na zemlju Joko Ono ima važnije obaveze. Ona je selektor ovogodišnjeg Meldown festivala na kojem će predstaviti različite muzičke pionire, ali i sebe. “Mislim da je ovo početak jednog doba velikih promena”, kaže ona samouvereno. “Šezdesete su bile slatke na neki način, ali stvari su sada urgentne i treba da se uhvatimo u koštac s njima. Vreme ističe za planetu. Jedina opcija je nešto učiniti ili ne raditi ništa.” Kako opisujete svoju politiku, ako zaista verujete u politiku? „Pa, ja verujem u ljude. Ljudi menjaju stvari. I ja sam protiv negativnosti u svim njenim oblicima. Mislim da treba otkrivati stvari koje pomažu ljudskoj rasi, a da ne oštećuju planetu. Budućnost je sada. Mi ne možemo da čekamo na budućnost.“ Joko Ono poseban pik ima na naftne korporacije koje su pune novca i svoja istraživanja ne rade po pravilima. Navodi da su te korporacije zagadile vodu iz bunara raznim hemikalijama prilikom gasnih bušenja i da se kao posledica njihovih istraživanja javlja sve veći broj ljudi koji su dobili rak. Veliki je broj siromašnih ljudi koji ne mogu sebi da priušte čistu vodu svakog dana. U dahu priča kako su je neki prijatelji savetovali da bude oprezna i da ne upire prstom u te korporacije, međutim ona se ne boji, već kaže: „Ne možemo ćutati, molim ljude da mi se pridruže. Ako milion ljudi ustane, oni će morati da nas primete.“ TEŠKO DETINJSTVO Joko Ono je rođena u Tokiju 1933. godine u aristokratskoj porodici. Otac, za koga je bila vezana, želeo je kao mlad da bude pijanista, ali je sebe na kraju pronašao u bankarskim poslovima. Živeli su na relaciji SAD i Japan, da bi se vratili u Tokio pre izbijanja Drugog svetskog rata. Njena porodica se nalazila u gradu u martu 1945. godine kada je pri bombardovanju stradalo 100.000 ljudi, što je bio najsmrtonosniji vazdušni napad saveznika tokom čitavog rata. Posle rata slede teška vremena - njeni roditelji su morali da menjaju imovinu za hranu, a neko vreme živeli su nomadski na selu. Tog vremena Joko Ono se seća po tome što je baš tada nastalo njeno prvo umetničko delo. „Sećam se, kada smo bili evakuisani tokom rata, moj brat je bio nesrećan i depresivan i jako gladan, jer nismo imali dovoljno hrane. Ja sam mu rekla: `Ok, hajde da napravimo zajedno meni. Kakva večera bi ti se svidela?“ A on je rekao: „Sladoled“. Dakle, rekla sam: „Dobro, hajde da zamislimo našu sladoled večeru. “Mi smo to uradili, a on je počeo da izgleda srećno. Dakle, čak i tada sam shvatala da je upravo preko zamišljanja moguće da budemo srećni. Dakle, imali smo našu konceptualnu večeru i to je možda i moje prvo umetničko delo.“ Nakon rata porodica se vratila u Njujork, a Joko je pohađala ekskluzivni Sara Lorens koledž, gde je liberalni establišment bio aktivan i podsticao proučavanje umetnosti. Ona je takođe obilazila gradske umetničke galerije i mesta gde su se umetnici družili i tako se povezivala sa nekim od vodećih ljudi u američkoj avangardnoj umetnosti. Jedan od prvih performansa desio se 1955. godine i zvao se „Osvetljenje“. Sedela je za klavirom, a zatim je pratila svoju instrukciju: „Upali šibicu i gledaj dok se ne ugasi“. Godine 1964. prvi put je izvedeno najpoznatije delo „Iseci deo“ u kojem ona sedi na pozornici, a publika dolazi i seče joj odeću. „To je pomalo zastrašujuće“, kaže ona danas uz blagi osmeh. Deo njenog umetničkog opusa obuhvata i knjiga „Grejpfrut“, sa kratkim rečenicama („Zamislite, oblaci kaplju“). Ona smatra da danas u eri Interneta ljudi nemaju koncentraciju da čitaju velike knjige, tako da dok čitaju njen „Grejpfrut“ nema načina da im bude dosadno. LJUBAV SA LENONOM Kada je započela romansa između Džona i Joko očarala je svetske medije, a zaprepastila mnoge fanove Bitlsa. Još uvek je intrigantno da se pogleda film „Let it Be“, gde se vide mnogi detalji iz njihovog umetničkog života, snimanja albuma i međuljudskih odnosa. Mnogo smatraju da je ona veštica koja je kriva za razbijanje Bitlsa. „Primam negativnost prema meni već 40 godina. Osećam da svet pokušava duhovno da me ubije već 40 godina. Ako kažu da sam veštica, onda jesam.“ Lenon je često i strastveno govorio šta je dobio od Joko Ono. A šta je ona dobila od njega? Bez razmišljanja kaže: „Energiju.“ Joko govori o energiji koju je razmenjivala sa Lenonom i o tome da je samo ona videla jednu stranu njegove ličnosti koju okolina nikako nije mogla da vidi i koju on nije bio u stanju da izrazi što zbog svog vaspitanja, što zbog okruženja u kojem je živeo. Prošlo je više od 30 godina od Lenonove smrti. Iako je i dalje veoma prisutan u njenom životu, ona je uspela da pobegne od uloge koju su ljudi predviđali za nju: da večno tuguje kao udovica u senci svog supruga. „Ne mogu da imam samo jednu ulogu, a nikada nisam ni pomislila na reč udovica. On je bio vojnik na bojnom polju koji je pao za pravdu i slobodu. Tako da sam ja smatrala da moram da nastavim dalje. Imala sam malo dete, ali sam morala da nastavim“. Ne boji se starosti, uopšte. „Možda je to zato što ne mislim o prošlosti toliko. Prošlost je teška. Deo mene, naravno, i dalje je nosi, a deo mene slobodan je od nje.“ Džon Lenon je ubijen 8. decembra 1980. godine, samo tri nedelje nakon objavljivanja njihovog albuma „Double Fantasy“. Ove godine Meltdown festival će doživeti kulminaciju izvođenjem uživo pesama sa tog albuma uz gostovanje nekih „veoma posebnih“ muzičara i pevača. To će biti veoma emotivno i uzbudljivo veče za Joko Ono. Ona kaže da će ih Lenon te večeri posmatrati s neba. Joko Ono završava ispovest u svom stilu. „Budućnost je sada! Budućnost je ovde, upravo sad, samo je mi ignorišemo. Mnogo lepih stvari dešava se sad, u našim glavama posebno, ali moramo da delujemo brzo. Ono što je zaista važno je reći - ja to mogu! Idemo to da uradimo! Uvek to govorim sebi. I Džon je to govorio. Ono što najviše želim da kažem ljudima je da ako ne pokušavaju to da učine, nikad i neće učiniti. Vi ne shvatate da možete da uradite sve dok to ne uradite.“ I to je tako jednostavno. I to je tako komplikovano. KC (L)

Lepo očuvano kao na slikama Beč 1866 Ženske pesme Српске народне пјесме Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. Садржај 1. Свеци благо дијеле. 2. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 3. Ђакон Стефан и два анђела. 4. Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) 5. Бог ником дужан не остаје 6. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). 7. Заручница Лаза Радановића. 8. Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). 9. Браћа и сестра. 10. Милан-бег и Драгутин-бег. 11. Мујо и Алија. (из Црне горе). 12. Змија младожења. 13. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 14. Наход Симеун. 15. Опет Наход Симеун. 16. Предраг и Ненад. 17. Цар Дуклијан и Крститељ Јован. (из Црне Горе). 18. Часни крсти. 19. Цар Костантин и ђаче самоуче 20. Како се крсно име служи. 21. Ко крсно име слави, оном и помаже. 22. Свети Никола. 23. Свети Саво. 24. Опет свети Саво. 25. Женидба краља Вукашина 26. Зидање Скадра. 27. Душан хоће сестру да узме. 28. Удаја сестре Душанове. 29. Женидба Душанова. 30. Наход Момир. 31. Бан Милутин и Дука Херцеговац. 32. Женидба кнеза Лазара. 33. Смрт Душанова. (комади од пјесме). 34. Урош и Мрњавчевићи. 35. Зидање Раванице. 36. Опет зидање Раванице. 37. Милош у Латинима. 38. Марко Краљевић и вила. 39. Марко Краљевић и Љутица Богдан. 40. Сестра Леке капетана 41. Дјевојка надмудрила Марка. 42. Марко Краљевић. и Вуча џенерал. 43. Царица Милица и змај од Јастрепца. 44. Бановић Страхиња. 45. Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском). 46. Пропаст царства Српскога. 47. Мусић Стефан. 48. Смрт мајке Југовића. (из Хрватске). 49. Царица Милица и Владета војвода. 50. Комади од различнијех Косовскијех пјесама. 51. Косовка дјевојка. 52. Јуришић Јанко. 53. Обретеније главе кнеза Лазара. 54. Марко Краљевић и соко. 55. Опет то, мало друкчије. 56. Женидба Марка Краљевића. 57. Марко Краљевић познаје очину сабљу. 58. Опет то, мало друкчије. 59. Марко Краљевић и Филип Маџарин. 60. Марко Краљевић и бег Костадин. 61. Марко Краљевић и Алил-ага. 62. Марко Краљевић и Мина од Костура. 63. Марко Краљевић и 12 Арапа. 64. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога. 65. Марко Краљевић у Азачкој тамници. (комад од пјесме). 66. Марко Краљевић и Арапин. 67. Марко Краљевић и Муса кесеџија. 68. Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. 69. Марко Краљевић укида свадбарину. 70. Лов Марков с Турцима. 71. Марко пије уз рамазан вино. 72. Турци у Марка на слави. 73. Орање Марка Краљевића. 74. Смрт Марка Краљевића. 75. Радул-бег и Бугарски краљ Шишман. 76. Љутица Богдан и војвода Драгија. 77. Опет то, али друкчије. 78. Болани Дојчин. 79. Женидба Ђурђа. 80. Ђурђева Јерина. 81. Смрт војводе Каице. 82. Женидба Тодора од Сталаћа. 83. Облак Радосав. 84. Смрт војводе Пријезде. 85. Секула се у змију претворио. 86. Опет то, али друкчије. (комади од пјесме). 87. Женидба Поповића Стојана. 88. Женидба Влашића Радула. 89. Женидба Максима Црнојевића. 90. Женидба Ђурђа Чарнојевића. 91. Смрт Јова Деспотовића 92. Женидба Змај-Деспота Вука. 93. Порча од Авале и Змајогњени Вук. 94. Женидба Тодора Јакшића. 95. Ропство и женидба Јакшића Шћепана (из Бјелопавлића) 96. Женидба Јакшића Митра. (из Сиња). 97. Јакшићима двори похарани. 98. Дијоба Јакшића. 99. Опет дијоба Јакшића. (из Црне горе) 100. Јакшићи кушају љубе 101. Женидба Јова Будимлије. Најстарије пјесме јуначке Свеци благо дијеле. Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил` се земља тресе! Ил` удара море у брегове? Нити грми, нит` се земља тресе, Нит` удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим` долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице. Њу ми пита Громовник Илија: `Сестро наша, Блажена Марија! `Каква ти је голема невоља, `Те ти рониш сузе од образа?` Ал` говори Блажена Марија: `А мој брате, Громовник Илија! `Како не ћу сузе прољевати, `Кад ја идем из земље Инђије, `Из Инђије из земље проклете? `У Инђији тешко безакоње: `Не поштује млађи старијега, `Не слушају ђеца родитеља; `Родитељи пород погазили, `Црн им био образ на дивану `Пред самијем Богом истинијем! `Кум свог кума на судове ћера, `И доведе лажљиве свједоке `И без вјере и без чисте душе, `И оглоби кума вјенчанога, `Вјенчанога или крштенога; `А брат брата на мејдан зазива; `Ђевер снаси о срамоти ради, `А брат сестру сестром не дозива.` Њој говори Громовник Илија: `Сејо наша, Блажена Марија! `Утри сузе од бијела лица, `Док ми овђе благо под`јелимо, `Отић` ћемо Богу на диване, `Молићемо Бога истинога, `Нек нам даде кључе од небеса, `Да затворим` седмера небеса, `Да ударим` печат на облаке, `Да не падне дажда из облака, `Плаха дажда, нити роса тиха, `Нити ноћу сјајна мјесечина, `Да не падне за три годинице; `Да не роди вино ни шеница, `Ни за цркву часна летурђија.` Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица. Када свеци благо под`јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство. И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит` обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго. Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало. И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! Што је било, више да не буде! Опет то, али друкчије. (из Црне горе). Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: `Ђе си био, мој брате Илија?` - `Казаћу ти, Огњана Марија: `Ја сам био у земљу проклету, `Ђено јесте Боже незаконство: `Ђе не моле Бога, да помогне, `И не слуша пород родитеља, `А не слуша млађи старијега; `Ђе кум кума не држи за кума, `Ђевер снаси о срамоти ради; `Ђе брат брата по судовим` ћера `И мучи га муках пред Турцима; `Не светкују свеца никаквога, `Нити жегу у цркву свијеће, `Нити служе Божу летурђију.` Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев` узеше пуње и шеницу [1], Свет` Илија грома небескога. А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће. Кад анђели[2] даре дијелише, Они св`јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути. Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср`јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, `И пружите мене десне руке, `Вјеру дајте, да ме не варате!` Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: `Хо`те, Богу да се обрнемо! `Да служимо Божу летурђију, `Да молимо Бога по закону.` Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка` је Богу мило; И Бог им је услиша` молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи. 1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача. 2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели Ђакон Стефан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал` ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконе Стеване!` А он њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два путника стара!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби, ђаконе Стеване! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу? `Или си се јунак помамио; `Или си се данас потурчио, `Часног крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона, `И своју си веру изгубио; `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара! `Кад питате, да вам право кажем: `Та нисам се јунак помамио, `Нити сам се данас потурчио, `Нит` сам своју веру изгубио, `Нит` сам крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.` Одшеташе ђаконовом двору, Ал` је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконова љубо!` Она њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два стара путника!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби ђаконова љубо! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила? `Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, `Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; `Те си тако рано уранила `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконова љуба: `О Бога вам, два путника стара! `Кад питате, право да вам кажем: `Та нисам се млада помамила, `Нити сам се данас потурчила, `Нит` сам своју веру изгубила, `Нит` сам крста под ноге згазила, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо; `То ја раним с мојим господаром; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: `О Бога ти, ђаконова љубо! `Дај ти нама твоје мушко чедо, `Мушко чедо из колевке златне, `Да закољем` твоје мушко чедо, `И од чеда крви да уграбим`, `Да пошкропим` твоје беле дворе: `Што је немо, проговориће ти, `Што је слепо, све ће прогледати.` Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал` јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: `Мили Боже, на свем теби фала! `Гди дођоше два путника стара, `Заклаше ми чедо у колевки, `И од чеда крви уграбише, `Пошкропише моје беле дворе, `Што је немо, проговорило је, `Што је слепо, све је прогледало, `Ево чедо седи у колевки `И сигра се јабуком од злата!` Проговара чедо из колевке: `Слатка мајко, моја слатка рано! `Оно нису два путника стара, `Већ су оно два Божја анђела.` Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) `Дај ми, Боже, од рајевах кључе, `Да од раја отворимо врата, `Да ја дођем проз рај у пакао, `Да ја виђу остаралу мајку, `Не бих ли јој душу избавила!` Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал` три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: `Што су, Петре, Богу згријешили, `Те се муче муках жестокијех?` - `Казаћу ти, Огњана Марија! `Што овоме руса гори глава, `Овај није даровао куму: `Кума њему светога Јована, `А он њојзи паре ни динара; `Што овоме гори десна рука, `Њом је клао овце преходнице; `Што овоме трећем нога гори, `Њом је био и оца и мајку.` Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: `Кажуј, Петре, што су згријешили?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Ово бјеху од земље судије, `Мирили су мртве и рањене[3] `И у кмество сиједали криво, `И проклето узимали мито; ,А нијесу јоште дочекали, `Што чињаху, кад они могаху, `Каматника, секо, и митника `До два тези Боже проклетника.` Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа` јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он` ијетко апостола пита: `Што је, кучка, Богу згријешила, `Те се мучи муках жестокијех?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Гријешница ј` крчмарица била, `У вино је воду присипала `И за воду паре узимала; `Имала је обречена мужа, `Ходила је шњега на другога; `Кад се млада вјенчавала шњиме, `Бачила је на себе мађије, `Да шњим нема од срца порода, `А Бог јој је писа` седам синах, `Ето јој их, секо, о дојаках, `Са њима ће пред Господом поћи.` И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: `Кажи, мајко, што си згријешила? `Не бих ли ти душу избавила.` Но Марији мајка говорила: `Ја немам што, до камена казат`: `Кад ја бијах на бијес[4] ђевојка, `Једно јутро ускрсење дође, `Моја мајка до пред цркву пође, `Мен` остави да сигурам ручак, `Кад ми мајка испред цркве дође, `Мене голу у хаљине нађе, `Удари ме руком и прстеном, `Ја шњом уд`рих о дувар од куле, `Таде ме је проклињала мајка ``Залуду се удавала, синко!` ` `Удавах се три четири пута, `И ту ја бих у Бога злочеста, `Не одржах мужа ни једнога. `Кад се, синко, удадох четвртом, `Ту ја нађох двоје пасторчади, `Једно лудо од двије године, `Друго, синко, од пуне четири, `Узеше ме ђеца Богом мајку: `Кад ми ђеца из игре дођоше, `Код мене се оба заплакаше, `Плачући ми стариј` говораше: ``Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.` `Мјерих му је о камену станцу[5]`. `Млађи рече: ``Дај ми љеба, мајко`` `Ја му дадох комат земље црне ` Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: `Чекај враже, држи је ђаволе!` То је било, а Боже помози! 3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад. 4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу. 5) Да не расте више, него да остане онако, као камен. Бог ником дужан не остаје Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ` њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид`ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: `Јетрвице, по Богу сестрице! `Не знаш кака биља од омразе? `Да омразим брата и сестрицу.` Ал` говори љуба Радулова. `ој Бога ми, моја јетрвице! `Ја не знадем биља од омразе, `А и да знам, не бих ти казала: `И мене су браћа миловала, `И милост ми сваку доносила.` Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Убола ти вранца на ливади.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти сивога сокола.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти чедо у колевци; `Ако ли се мене не вјерујеш, `Извади јој ноже од појаса.` Скочи Павле, кан` да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал` још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: `Сејо моја, да те Бог убије! `Буд ми закла коња на ливади `И сокола у зеленој башчи, `Зашт` ми закла чедо у колевци?` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога! `Ако ли ми не вјерујеш клетви, `Изведи ме у поље широко, `Па ме свежи коњма за репове, `Растргни ме на четири стране.` Ал` то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин` дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: `Ој чујеш ли, Павле господару! `Води мене заовиној цркви, `Не би ли ме црква опростила.` Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б`јеле цркве, Ал` из цркве нешто проговара: `Не ид` амо, млада Павловице: `Црква тебе опростити не ће.` Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: `Ој Бога ти, Павле господару! `Не води ме двору бијеломе, `Већ ме свежи коњма за репове, `Па ме одби низ поље широко, `Нек ме живу коњи растргају.` То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња. У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо. А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: `Мио куме, Грчићу Манојле! `Промијени ову ђецу луду: `Дај ти мене чедо Влахињино, `А Влахињи да дамо ђевојку, `И дајем ти Божу вјеру тврду, `Дваш ћу ти га измјерит` са златом.` Превари се, Бог да га убије! Па разм`јени двоје ђеце лудо. Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка! Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући. Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: `А за Бога, мој куме Манојле! `Што продаде кума за цекине? `Платио га светоме Јовану!` А он јој се криво кунијаше: `А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) `Та не ијо од овога месо!` Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г` испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал` га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: `Што је тебе, моја вјерна љубо?` Све му, што је, по истини каза: `Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, `И утече мене уз планину.` Манојло се таде сјетоваше: `Ја сам, љубо, јагње дочекао, `Убио га, па га испекао, `И од њега, љубо, обједова`, `И плеће сам меса оставио; `Врзи руку у зобницу вранцу!` Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал` је оно од ђетета рука! Тадер му је љуба говорила: `А Манојле, траг ти погинуо! `Ти не био продавати кума.` Богу фала, јер ј` овако било! Заручница Лаза Радановића. Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: `Сад ћу стати на двор на капију, `Да ја гледам кићене сватове.` Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: `Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити? `Чија ће и мајка дочекати? `Чија л` браћа коње приватити? `Чиј` ли баба вином послужити? `Чија л` сеја даром даривати?` Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; `Ој старице, мила мајко моја! `То је, мајко, Радановић Лазо, `И то су му кићени сватови, `И право ће нашем белом двору; `Веће слажи моје беле даре: `Ти ћеш, мајко, свате дочекати, `Моја браћа коње приватити, `Моја сеја даром даривати, `Мили бабо вином напојити.` Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад` се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: `Ој Бога ти, мила мајко моја! `Која ти је голема невоља, `Те ти ниси свате дочекала, `Већ си стала двору на капију, `На студен се камен наслонила, `И на њега грозне сузе рониш?` Мајка Лази тијо одговара: `Ао Лазо, зете несуђени! `Како ћу ти ја весела бити, `Како л` свате јадна дочекати, `Кад је твоја умрла девојка, `Јуче смо је младу саранили?` Онда Лазо мајки говорио: `Казуј гробље, гди је укопана. `Да ја видим и мртву девојку.` Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: `Ја ти гробља не смем казивати, `Јер је код нас чудан адет пост`о: `Кад умире под прстен девојка, `Не копа се у то ново гробље, `Већ се баца у то сиње море.` Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: `Ој сватови, моја браћо драга! `Чекајте ме у беломе двору, `Док отидем на нове пазаре, `Да ја купим свиле свакојаке, `Да ја плетем мрежу шаровиту, `Да ја тражим по мору девојку, `Ил` ћ` у мени живо срце пући.` Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Није твоја умрла девојка, `Већ се она с мајком завадила, `Ни о граде, ни о винограде; `Већ о једну танану кошуљу: `Мајка оће да остави сину, `А девојка теби да понесе.` Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: `Ој Бога вам, куме и девере! `Ви идите горе на чардаке, `Доведите лепоту девојку, `У њене јој даре не дирајте, `Јер у мене доста дара има.` Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису. Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: `Опрости ми, мила мајко моја! `Што сам теби, мајко, сагрешила.` Али мајка куне без престанка: `Мила кћери, и тебе не било! `Ни допрла тамо, ни овамо! `Већ остала среди горе чарне.` Кад девојка речи разабрала, Уд`рише јој сузе од очију. Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку. Кад су били среди горе чарне, Ал` девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: `Ој девере, мој злаћен прстене! `Ти ми зовни Радановић-Лазу. `Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: `Ајде, Лазо, брже у натраге, `Девојка се наша разболела, `На кума се главом наслонила.` Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: `Што је теби, лепота девојко? `Што је тебе заболела глава?` Девојка је њему беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Де ми скупи кићене сватове.` Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: `На кошуљу, Радановић-Лазо! `Под грлом јој пуце јадиково, `Јадиково и чемериково: `Кудгод одиш, нека јадикујеш; `А гди станеш, да чемерикујеш; `А мене је заболела глава, `А од срца преболети не ћу.` То изусти, па душицу пусти. Тад` је Лазо сватом беседио: `Сад на ноге, кићени сватови! `С наџаци јој раку ископајте, `А сабљама сандук сатешите, `Више главе ружу усадите, `Око гроба клупе направите, `Ниже ногу бунар ископајте: `Рад` мириса нек се ружом ките, `Од умора на клупе седају, `А од жеђи ладне воде пију.` Често Лазо на гроб излазио, Па је пит`о своју заручницу: `Јел` ти, душо, земља дотешчала?` Девојка му мртва одговара: `Није мени земља дотешчала, `Већ је тешка материна клетва.` Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит` не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: `О камо те, мој Јоване сине! `Хоћеш ли се одрицат` од мајке?` Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: `Чујеш ли ме, моја мила мајко! `Ја ћу с тобом по св`јету бјежати.` А њему је мајка говорила: `Хајд` уљези цару у сараје, `Те изведи гојена Лабуда, `Да бјежимо, синко, по свијету.` Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: `А за Бога, моја мила мајко! `Кад м` одвоји од оца мојега, `Који нема до мене једнога, `Куд ћемо се, мајко, дијевати?` А мајка је сину говорила: `Да бјежимо, синко, по свијету, `А од цара и мога и твога, `А далеко тридесет конаках, `Ђе не царе ни чути не може, `А некмоли очима виђети.` Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос`јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога`, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: `О Јоване, хајде пред пећину, `Те почини трудан и уморан.` Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: `Хајд` овамо, Јованова мајко! `Ходи к мене, да ашикујемо.` А она му тадер бесједила: `Ходи к мене, дивски старјешина! `Ходи к мене, да ми лице љубиш.` А он јој је тадер говорио: `Ја не смијем од Јована твога, `Који згуби седамдесет дивах, `Но кад дође Јован у пећину, `А ти твоје дијете упитај, `Боји ли се до Бога и кога, `Па најприје игру заметните, `Проклетога у руке прстена, `Око њега те се куне криво, `Дијете је лудо и невјешто, `Ти ћеш њега ласно надиграти, `Пак му свежи руке наопако, `А ја ћу га онда погубити, `Пак ћем` онда ми ашиковати.` А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: `О Јоване, мој једини сине! `Ти изгуби седамдесет дивах, `А ти идеш, синко, планинама, `Бојиш ли се до Бога и кога?` Но јој Јован ријеч говорио: `Ја се бојим Бога великога, `Не бојим се никаква јунака, `Доклен ми је гојени Лабуде.` Тад` Јовану бесједила мајка: `О Јоване, мој једини сине! `Ми смо јадни, синко, обојица, `Ход`, да малу игру заметнемо.` Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: `Ја сам тебе, дијете, добила.` Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: `Молим ви се, браћо из свијета, `Продајте ми шездесет товарах `Све на голо вина и шенице, `Да ја раним одагнату мајку, `Да ви платим жутијем дукатом.` Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: `А тако ти, дијете Јоване! `Ђе је твоја остарала мајка?` Јован мајку у пећину каже; Па с` ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: `Ну ход`, диве, да ми промислимо, `Ево иде дијете Јоване, `Како бисмо њега изгубили, `Па ми тадер да ашикујемо.` А див јој је ријеч говорио: `Учини се без невоље бона; `А кад дође дијете Јоване, `Он се хоће мајци препанути, `Па ће мајку за понуде питат`: ``Би ли, мајко, каквијех понудах?` ` `Ти ћеш њему овако казати: ``Ја бих, синко, са букве јабуку ``Из велике воде Калаџијнске;` ` `У воду је несита аждаха, `Што прождире коње и јунаке, `И код ње су два љута арслана, `Што изију живога јунака; `Не би ли га прождрла аждаха, `Ил` изјели два љути арслана.` Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: `Куку мене, моја мила мајко! `Би ли, мајко, каквијех понудах?` Она му је ријеч говорила. `Ја бих, синко, са букве јабуку `Из велике воде Калаџијнске, `Чини ми се, би ми боље било.` Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал` скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: `О Јоване, да те, синко, питам: `Буд сам идеш зеленом планином, `Да т` уфате од горе хајдуци, `Да ти спуте обадвије руке, `Би л` ти и што задржало руке?` А Јован јој тадер говорио: `Ја бих свашто, мајко, раскинуо, `До проклето дрндарско тетиво.` Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: `А за Бога, остарала мајко! `Одријеши моје б`јеле руке, `Јер ми, мајко, обје отпадоше.` Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: `Чујеш ли ме, дивски старјешина! `Ти дофати лудога Јована, `Слијепа га на Лабуда бачи, `Поведи га зеленом планином, `Те га бачи у јаму студену.` Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: `Немојте ме у јаму бачиват`, Но ме бач`те на друм у планину.` Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: `Бачи, диве, врага и ђавола.` Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш` луда Јована, Но говори ћириџија Раде: `Ну виђите, моја браћо драга! `Ено Лабуд лудога Јована, `Ђе му пусти у планину вишти, `Бог зна, му је Јован погинуо; `Хај`те, браћо, да видимо онђе.` Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б`јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: `Богом брате, ћириџија Раде! `Не водите мене по свијету, `Но ме бач`те на пуста Лабуда, `Зајмите ме води Калаџијнској, `Е умријех од жеђи јуначке; `А пођите два три у Косово, ... Antikvarne knjige Istorija srpske kulture Izdanja iz 19. XIX veka Stara srpska knjiga

Autor - osoba Kukavica, Edin Urjan Naslov Anropologija futuvveta: futuvvet iznutra / Edin Ujran Kukavica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo, 2011 : Sabah print Fizički opis 627 str. : ilust. ; 24 cm (Broš.) Napomene Sa prijevodom Ebu Abduʹr-Rahman Muhammed ibn Husejn Ibn Muhammed Sulejmi (nejaje sveta tajna njegova) Kitabuʹl-futuvvet i Mevlana Kemaluddin Husejn Vaʹiz Kašifi Sebzevari (neka je sveta tajna njegova) Futuvvet-name-ji sultani Bibliografija: str. 623-627 Predmetne odrednice Islam – Antropologija Autor - osoba Kukavica, Edin Urjan Naslov Antropologija tesavvufa : tesavvuf iznutra / Edin Urjan Kukavica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : „Ibn Sina“, 2011 Fizički opis 516 str. ; 24 cm Predmetne odrednice Islam -- Tesavvuf Islam -- Antropologija Islam -- Tasavuf Islam -- Sufizam Sufizam Tasavuf MG146 (N) U proteklih četrnaest stoljeća od vremena Allahovog Poslanika Muhammeda (s. a. v. a.), a samo Allah Uzvišeni, zna koliko stoljeća od vremena u kojem je živio poslanik Ibrahim (a. s.) ili čak Adem (a. s.), Allahovi poslanici, njihovi najbliži sljedbenici, brojni duhovni velikani, alimi i arifi svih znanosti i znanstvenih disciplina, šejhovi Vjerozakona i duhovnosti izložili su i objasnili doktrine Vjere na najbolji mogući način. Pritom su vodili računa da ne ostane neobjašnjen, nejasan pa čak ni dvosmislen nijedan domen, segment ili dio učenja kako Ijudi/vjernici ne bi lutali i zalutali (osim onih čije je objašnjenje Gospodar, Uzvišeni, ostavio za budući i bolji svijet). Ne postoji – ili barem, nama nije poznato – bilo šta o čemu nema zapisa (za ono o čemu je dopušteno pisati), ili pak živa riječ, odnosno znalac (za ono što se prenosi usmenom predajom), a što bismo mi mogli napisati i reći, a da bude novo i do sada nezapisano ili neizrečeno. Naravno, postoji i onaj domen znanja koji Allah, Uzvišeni, ilhamom (nadahnućem) spušta Svojim odabranim robovima o kojem se piše i govori samo sa posebnim odobrenjem. Nama je, kao generacijama koje neće vidjeti Allahove poslanike, neće biti počašćene njihovim društvom na ovome svijetu, ostavljeno da slijedimo njihove najbolje sljedbenike, da prenosimo i na nama razumljivim jezicima ponavljamo ono što su o islamskim učenjima, a od svojih časnih predaka, zapisali, rekli ili prenijeli duhovni velikani, evlije, alimi i arifi, šejhovi tesavvufa i tari kata. A i to je nezamislivo golema čast. PRIKAZI I OSVRTI „DAVANJE OD SVOGA JA“: O SUFIZMU I DUHOVNOM VITEŠTVU Edin Urjan Kukavica, Antropologija tesavvufa (Tesavvuf iznutra), Sarajevo, 2011 Antropologija futuvveta (Futuvvet iznutra), Sarajevo, 2011 Preokupacija političkim islamom u naučnim istraživanjima, ali i globalnim medijskim izveštajima tokom poslednjih decenija 20. veka, koja se u velikoj meri prenela i na novo stoleće, imala je za posledicu prilično zanemarivanje unutrašnje, duhovne dimenzije islama, islamski misticizam (tasawwuf, tesavuf, sufizam). Takva tendencija je, srećom, manje prisutna na Balkanu, u jugoistočnoj Evropi, gde se u osvit novog milenijuma pojavilo puno kvalitetnih, stručno utemeljenih studija i knjiga s temom sufizma. Tu bi se, s pravom, mogli izdvojiti radovi Resida Hafizovića, Aleksandra Popovića, Nathalie Clayer, Alberta Doje i drugih naučnika, poznavalaca tesavufa. Danas se, na primer, u Bosni i Hercegovini prevodi puno sufijskih delà pri uglednim izdavačkim kućama, Fakultetu islamskih nauka, ali i u tarikatskim zajednicama, među samim dervišima. Prevode se Ibn Arabi, Dželaludin Rumi, Muhamed el Gazali, Abdulah Bošnjak i mnogi drugi, domaći i strani, „klasici“ sufízma, о kojima se, kao i о drugim temama iz te oblasti, pišu i zasebne monografske studije. Može se reći daje u Bosni danas, kao i u prošlosti, paralelno prisutna teorijska i praktična gnoza (irfan nazari i irfan amali), odnosno spekulativni („filozofski“) i praktični sufijski put, onaj u okviru tarikata. Prazninu u poznavanju sufizma i njegovog izuzetnog značaja za islam, posebno na našem, balkanskom području, već godinama s izuzetnim uspehom ispunjava Edin Urjan Kukavica, ugledni šejh nakšibendijskog i rifaijskog tarikata u BiH, vrsni poznavalac povesti, teologije i prakse tesavufa. Šejh Edin Urjan Kukavica rođenje u Sarajevu 1967. godine. U njegovoj biografiji nalazimo da je on nekoliko godina pohađao predavanja iz fikha, akaida, kur’anske logike, hadisa i tefsira kod šejha Akbara Ajdija, da bi potom bio pozvan i u tarikatsko okruženje znamenitog nakšibendijskog šejha, pokojnog Mesud-babe Hadžimejlića. Bejat svome šejhu Kukavica daje 2001. godine, pa ga ovaj 2006. najpre imenuje u svog vekila, a 2008. i u šejha tarikata nakšibendije-husejnije. Samo godinu dana docnije, novi šejh prima hilafet tarikata rifaije-sajadije, kao i još jedan hilafet nakšibendije od strane šejha Husejna Dža’fera Tajara. Šejh Uijanova bibliografija ne sadrži samo njegove izvorne radove, monografije o sufizmu (npr. Bajramijje-melamijje – Hamzevijje iz 2009), već i dva romana (Prvorođeni Dun jai ies), kao i niz odličnih prevoda savremene i klasične islamološke literature U svojim najnovijim, i dosad verovatno najznačajnijim, delima Antropologija tesavvufa i Antropologija futuvveta Edin Kukavica na pouzdan, odgovoran, jasan, odmeren i suptilan način analizira i prikazuje pojedine aspekata sufizma i duhovnog viteštva u Bosni i Hercegovini. Antropologija tesavvufa: tesavvuf iznutra je obimno delo od preko 500 štampanih strana, podeljeno u više zasebnih knjiga-poglavlja: Duh i duhovnost, Kur’an u islamskoj duhovnosti; O tesavufu (sufízmu); О duhovnoj (samo)spoznaji; О adabu (ispravnom ponašanju); О futuvetu (duhovnom viteštvu); О duhovnom putovanju i dr. Kao u nekakvoj enciklopediji sufizma, u ovoj knjizi se razmatra veliki broj pitanja iz oblasti islamskog misticizma, teologije, ontologije, ali i tarikatske prakse. Ne sećamo se da je skoro u jednom delu, makar i tako velikog obima, bilo reči о toliko raznovrsnih tema i aspekata sufijske teorije i prakse: poreklu sufizma i njegovom ranom razvoju; centralnim sufijskim obredima (zikr i sema); kosmološkoj doktrini; eshatologiji; politici adaba; futuvetu, duhovnom viteštvu; ženama na sufijskom putu; psihologiji i psihoterapiji u islamu; duhovnim stanjima u tesavufu; postulatima nakšibendijskog tarikata; Ibn Arebiju, Bistamiju i drugim sufijskim misliocima; suhravardijama, melamijama, nakšiben- dijama, kadirijama, mevlevijama i ostalim derviškim redovima. Za ovako obuhvatan pregled sufizma potrebna je, doista, velika erudicija, enciklopedijsko znanje i iskustvo mislioca u zrelom dobu, koji je bezbroj puta, kako teorijski, tako i praktično, preispitivao oblast kojom se bavi i sagledavao iste probleme i teme iz različitih uglova, u raznim fazama svog duhovnog uspinjanja. Dovoljno je, možda, ovde samo ukazati na autorovo viđenje uloge šejha, uloge koju on sam s velikim znanjem, iskustvom i autoritetom obavlja među bosanskim nakšibendijama i rifaijama: „Šejh je osoba koja posjeduje potpuno znanje i iskustvo о duhovnom putu i duhovnim lijekovima, koja je posjednik osobina vrline i plemenitosti... Nadalje, to je osoba koja mora biti u stanju prepoznati, razlikovati između sličnosti i posjedovati sposobnost pravljenja idealnog plana i preporuka za otklanjanje loših i stjecanje lijepih osobina, mora znati i biti svjestan svakog – i najmanjeg – pomaka tih osobina kod svoga derviša, nabolje i nagore. Mora dobro poznavati sve spletke i zamke nefsa i šejtana, ali i intuitivnih naznaka i osjećaja iz domena melekanskog svijeta; mora biti u stanju razlikovati te suptilne pokazatelje i nipošto ih ne smije pomiješati. Stoga je jedan od ključnih uvjeta za šejha tarikata da bude učen – mudžtehid – u ovom domenu, te da posjeduje prirodnu inteligenciju i urođenu sklonost ka ovom iznimno složenom i teškom poslu. Ako je о tesavvufu i tarikatu učio iz knjiga ili samo slušajući šta о tome pričaju drugi, nedvojbeno će upropastiti svoga derviša, jer neće biti u stanju prepoznati i dijagnosticirati njegovo stanje i duhovne potrebe“ (Antropologija tesavvufa, str. 464). Na drugom mestu, u istoj knjizi, dodaje se još i ovo: „Derviški put naglašava i uvijek iznova ističe neophodnost potrebe za vodičem, učiteljem, šejhom – muršidom – koji će vjernika voditi duž ovog dugog i napornog puta. Potpuni učitelj, muršid-i kamil, zaštititi će i sačuvati putnika od svakog zastranjenja. Bez muršida niko nije u stanju samostalno dosegnuti uzvišeni cilj Puta, čak ni ako je on (ili ona) obdaren izuzetnim urođenim ili stečenim znanjem, vrlinama i duhovnom snagom“ (str. 472). Ovaj bosanski šejh je jednako pouzdan u svom tumačenju različitih pojmova i tema sufijske kosmologije, ontologije, obredne prakse, pa ćemo u njegovoj knjizi naići na vrlo suptilna razgraničenja između praktičnog i teorijskog irfana; kadirijskog, šazilijskog zikra i mevlevijske seme; suhravardijskog i nakšibendijskog adaba; šerijata, tarikata i hakikata; bolesti savremenog čoveka i iskušenja drevnih sufíja i gotovo sve drugo što bi stručniji čitalac, ali i laički rаdoznalac, želeo da nauči, sazna о bezobalnom okeanu, holografskom univerzumu islamskog misticizma. Neke od tih tema se samo načinju u pojedinim poglavljima, da bi im se autor naknadno vratio i detaljnije ih razmotrio na novim stranicama svoje knjige. U Antropologiji futuvveta, drugom tomu jedne najavljene, ali još nezavršene trilogije, šejh Urjan se bavi temom koja je manje poznata u Srbiji. Zato će o njoj ovde biti nešto više reči. Sama knjiga obuhvata četiri tematske celine. Predgovor ove studije (str. 15-130) je autorski osvrt na tradiciju futuveta, forme izvorne islamske duhovnosti, u rasponu od Srednjeg Istoka do anadolskih i balkanskih ahija, s posebnim osvrtom na prilike u Bosni i Hercegovini. Druga celi¬na, na pedesetak stranica, jeste prevod na bosanski jezik Kitabu’l-futuvvet Ebu Abdu’r-Rahman Muhammed ibn Husejn Ibn Muhammed Sulejmija, „pretpostavlja se najstarijeg pisanog djela posvećenog isključivo ovom domenu islamskog duhovnog Puta i referentnim djelom svih kasnijih futuvetnama“ (str. 132). Treća celina, podeljena u sedam zasebnih poglavlja, na više od dve stotine stranica, jeste zapravo bosanski prevod dela Futuvvet-name-ji sultani, Mevlane Kemaluddin Husejn Va’iz Kašifi Sebzevarija, čuvenog propovednika koji je delo- vao pod pokroviteljstvom Timuridskog dvora u Heratu (Iran) i slikovito dočarao duhovni i svakodnevni život ljudi islamskog sveta 15. veka. Četvrta celina sadrži, na blizu dve stotine stranica, zapise Evlije Čelebije, uglednog putopisca iz 17.veka, s njegovih putovanja po Evropi, Aziji i Africi, kao i prepis studije Hamdije Kreševljakovića „Esnafi i obrti u Bosni i Hercegovini (1463-1878)“. Pojam futuvet (arap. futuvvah, pers. dfevanmardi, feta – mladić) prevodi se kao duhovna mladost ili duhovno viteštvo, časno držanje u domenu etosa (srčanost, čovekoljublje, velikodušnost, plemenitost, darežljivost, samilost, skromnost, slobodoumlje i lojalnost pripadnicima organizacije). Ta osobina se prepoznaje u nizu spoljašnjih aktivnosti, a pre svega posebnih inicijacijskih obreda i pravila organizovanja i ponašanja tradicionalnih zanatskih cehova. Kao „skup plemenitih (najplemenitijih!) osobina“, kao „ljepota ćudi i duhovnošću protkane osobine“ iznad ostalih odlika „poput iznimnog intelekta, vojničke/ratničke stručnosti i/ili političke briljantnosti“ (str. 23), fiituvet je u najčistijem obliku oličen u Božjim poslanicima i tarikatima duhovnih velikana. On je, štaviše, posebno očuvan među „muslimanskim stanovništvom zemalja i teritorija koje su nekoć pripadale moćnom Osmanskom sultanatu i halifatu“ (str. 24). Isprva poiman kao individualna osobina nejasnog porekla, s korenima u predislamskoj Arabiji, futuvet se vremenom određuje kao „čuvanje i zaštita alijevskog naslijeđa i zaviještanja“ (str. 29), zadobijajući organizacijske oznake u ponašanju srednjovekovnih vojnih institucija i unutar osmanskih profesionalnih zanatskih cehova. Pun procvat duhovno viteštvo doživljava s pojavom profesionalnih luirutenja umetnika i zanatlija. „Ovom vrstom futuvveta aktivnosti umjetnika i zanatlija Perzije, Anadolije, Sirije i drugih dijelova islamskog svijeta integrirane su u vjerski život, a njihove izvanjske aktivnosti postale potporom za unutarnje djelo, umnogome nalik na srednjovjekovne Zapadne arhitekte i zanatlije (...) Futuvvetom se islamska duhovnost penetrira u svakodnevne aktivnosti islamskog društva, a umjetnost integrira u duhovnu dimenziju islama, ne samo teorijski nego i praktično“ (Antropologija futuvveta, str. 42–43). Zanati i zanatlije bili su izdanci ekonomije gradova osmanskog tipa, a to obličje počela su da zadobijaju naselja u sastavu Sultanata (između ostalog i nekadašnja mala srednjovekovna država Bosna i Hercegovina) sredinom 15. veka. Novoformirani cehovi preuzimali su tradiciju duhovnog viteštva od bivših ahijskih udruženja. Pored starih (kovači, sedlari, čizmedžije, krojači, grebenari, pekari, mesari, prodavci halve), rađaju se tu i novi, do tada nepostojeći, zanati (kožari, proizvođači sandala, bravari, zlatari, tkači čilima, berberí). „Cehovi su u Bosni kao i u ostatku Osmanskog sultanata bili suštinski neovisne i samoupravne organizacije zadužene za zaštitu respektivnih zanata napose, ali i zastupanje interesa svojih članova pred svim izvanjskim institucijama, uključujući i lokalne vlasti ali i središnju vladu“ (str. 45). Osnovna funkcija cehova sastojala se u obezbeđivanju sistema obrazovanja i obuke u cilju „očuvanja i zaštite starih metoda i načina proizvodnje, izrade proizvoda i ujednačavanja standarda kvaliteta u cijelom cehu“ (str. 46). Uspeh u izabranom poslu podrazumevao je pripadanje predmetnom cehu i prolazak neophodnih etapa stručnog usavršavanja, sve zarad sticanja odgovarajuće radne etike zasnovane na načelima futuveta. Napredovanje od šegrta, preko kalfe, pa sve do majstora bilo je praćeno strogim pravilima i ceremonijama kojima se obznanjivala inicijacija u organizaciju. „Jedan od autentičnih dokumenata tog tipa pronađen u Srednjoj Bosni potječe iz desetog/šesnaestog stoljeća, a govori о procesu primanja novaka na šegrtovanje; prema dokumentu ovaj proces sastojao se od nekoliko etapa odnosno zadataka koje je kandidat/novak morao ispuniti prije primanja na zanat: nakon primanja zahtjeva kandidata majstor bi mu najprije saopćio njegove dužnosti i dao mu ključ radionice (prodavnice); nakon toga slijedio je period provjere kandidata, odnosno kandidat bi morao uvjeriti majstora u svoju odanost nizom ozbiljnih provjera i to u lošem materijalnom stanju: tokom prve kandidat bi tokom tri dana morao nositi neudobnu odjeću od grubog sukna od konjske dlake, što je uporedivo sa derviškim nošenjem odjeće od grube tkane vune ili kamilje/kozije dlake; u drugoj – koja je trajala sedam dana – kandidat bi bio neprestano koren i kažnjavan. Prvom kušnjom provjeravala se kandidatova uzdržanost i umjerenost, a drugom poniznost i pokornost. Treća kušnja trajala je četrdeset dana tokom kojih bi kandidat bio doslovno nag i bos. Nakon ove tri etape dolazio je period konačnog sazrijevanja koji se sastojao od učenja lijepih manira, ljubaznosti i dostojanstvenog ponašanja; tokom ovog perioda kandidat je trebao naučiti pravila ponašanja ne samo u zanatu ili cehu, nego općenito, na primjer kako prinijeti i predati čašu vode nekome, ili pak kako izraziti poštovanje drugoj osobi stavom tijela i položajem ruku. Okončanjem ovog procesa koji posjeduje sve osobenosti klasičnog futuvetskog odgoja tokom kojega je novak proizveden u idealnog feta’a, ili posjednika futuveta, završavala se i inicijacija kandidata u zanat; naime, bilo bi mu dopušteno da počne sa šegrtovanjem i učenjem zanata u trajanju od hiljadu dana, nakon čega bi – hiljadu i prvi dan – dobijao dopuštenje i postajao kalfa... Ova korespondencija nipošto nije slučajna, naprotiv; ona je još jedan dokaz veze između zanata i tesavvufa – dervišu koji nastoji upokoriti svoju dušu i (pro)izvesti je u njeno idealno stanje, zanat kojim se bavi osigurava očigledan primjer. (...) Vaspitavanje ili radije oblikovanje zanatlije u posjednika futuvveta nije završavalo njegovim primanjem odnosno inicijacijom u ceh; futuvetska tradicija bosanskih zanata otkriva još jedan običaj kojeg su prakticirali bosanski majstori tokom pristupnog perioda svojih budućih učenika; osim izvršavanja zanatskih zadataka koji su postepeno postajali sve teži i teži, novak bi u Bosni istovremeno obavljao i cijeli niz sluganskih poslova u i oko radionice, ali i u i oko majstorove kuće i domaćinstva. Sve vrijeme morao bi pokazivati krajnje strpljenje, pokornost svome majstoru i voljnost i spremnost da uz sve to nauči zanat. Činio bi to istrajavanjem u izvršavanju zadataka i obavljanju poslova bez obzira na njihovu težinu i/ili ponižavajući karakter. (...) Zbog toga je obuka novaka podrazumijevala još jednu izrazito futuvvetsku i svejednako značajnu osobenost, naime, učenje inicijacijskih tajni; u Bosni i Hercegovini poznata pod nazivom znaci (rumuz) korištena su za prepoznavanje pripadnika istog zanata širom Osmanskog sultanata i šire“ (str. 46-8). Istaknuto mesto autor pripisuje povezanosti ideala duhovnog višteštva sa sufijskim (derviškim) zajednicama, odnosno vezi između futuveta i tesavufa. Nasuprot etabliranim tarikatima u gradskim sredinama, sa tekijama koje su se izdržavale iz vakufa (nakšibendije, kadirije, mevlevije, halvetije), izdvajali su se heterodoksni tarikati, poreklom od horosanskih melamija, koji nisu održavali veze s državnim aparatom, odbijajući donacije institucija i pojedinaca i insistirajući na praksi izdržavanja od proizvoda sopstvenog rada. Ta tzv. „turska popularna kultura gazija i derviša“, pod velom misticizma i viteštva, osobito je bila popularna u pograničnim zonama sultanata. Od koncepcije islama u skladu s viđenjem ortodoksne osmanske uleme, polunomadskim turkmenskim narodima i plemenima u planinama i visoravnima Anadolije, puno je prijemčivija bila populistička varijanta pučkog islama u interpretaciji putujućih baba, abdala i ahíja. Iz toga se razvilo neprijateljstvo između državne administracije i heterodoksnih derviških tarikata (npr. babaije), koji su se od 13. veka uglavnom povezivali sa socijalnim i političkim ustancima u Anadoliji. Istorijski posmatrano, uočena je i veza između futuveta i melameta, odnosno srodnosti sufijskih načela sa socijalno-etičkim učenjima zatvorenih zanatskih udruženja u gradskim sredinama iz vremena srednjovekovne Persije. Ekskluzivna bratstva odlikovala je darežljivost, bespoštednost i samožrtvovanje (isar), kako među pripadnicima međusobno, tako i prema neposrednom okruženju, dok se o duhovnom kodu melamijskih učitelja naslućivalo iz nadimaka koji su pratili lična imena (Abulah Hajama – puštač krvi, Hamdun Kasar – izbeIjivač, itd.). U celini gledano, spoznaja božanske prirode približavanjem idealu duhovnog viteštva neizostavno je podrazumevala odricanje od materijalnih nagona i strasti poročne duše: vrline mudrosti, umerenosti i srčanosti pretočene u praktična dela pretpostavljale su se ljutnji, požudi, plahovitosti, oholosti, licemerju, ljubomori i zavisti, ali tek uz prethodnu potvrdu verskog učitelja о učinjenoj promeni. Osnovna načela futuveta i plemenitog ponašanja sadržana su u spisima sročenim pre više vekova, koja obavezuju duhovnog viteza: „Da unosi radost i veselje u živote svojih prijatelja... da na grubost, surovost ili nepristojnost odgovara Ijubaznošću, i da ne kažnjava... da ne traži manjkavosti i mahane kod svojih prijatelja... da je popustljiv i širokogrud prema svojoj braći... daje darežljiv... da čuva stara prijateljstva... da vodi računa о svojim prijateljima i susjedima... da je blag i popustljiv prema svojim prijateljima osim u vezi sa vjerskim pitanjima... da dopusti i omogući svojim prijateljima korištenje njegovom imovinom kao da je njihova vlastita... da poziva goste, časti ih hranom i daje gostoljubiv i gostoprimljiv... da poštuje svoje prijatelje... da je iskren i istinoljubiv... da je zadovoljan malim i da drugim uvijek želi više nego sebi... da braća žive u ljubavi jedni prema drugima i da provode mnogo vremena zajedno... da drži datu riječ, da ispunjava obećanja, i da vodi računa о onome što mu je povjereno... da razumije da je jedino što će i zaista zadržati upravo ono što dadne... da se učestvuje u radosti svoje braće... daje radostan, veseo i ljubazan sa svojom braćom... da о sebi i svojim dobrim djelima ne gaji previsoko mišljenje... da se prema ljudima odnosi onako kako bi htio da se ljudi prema njemu odnose... da vodi računa samo о svojim poslovima... da traži društvo dobrih i da izbjegava društvo loših“ (str. 89–91). O cilju i svrsi futuveta, inicijacijskim obredima i ceremonijama u neposrednoj vezi s njima, te vezi između futuveta i određenih zanatskih cehova, najbolje svedoče Knjige o futuvetu – futuvetname, u kojima je pohranjeno dragoceno dokumentarno nasleđe о ovom segmentu tradicionalnog islamskog znanja. One se mogu podeliti u tri grupe: 1. futuvetname opšteg karaktera sa opštim moralnim načelima (one su obično nastajale kao programi moralne obnove u periodima krize), 2. futuvetname koje su razrađivale opšta načela poslovnog morala (opšta pravila vezana za esnafske ceremonije i esnafski moral) i 3. šedžere i pimame tabaka koje su upućivale na duhovni lanac i hijerarhiju (na osnovu njih izdavane su skraćene futuvetname i pimame, kao delovi iz glavnog poslovnog statuta esnafima na području Sultanata). „Futuwetname su ustvari zbirke pravila, etičkih kodeksa, uputstava za ponašanje i vladanje ne samo u okvirima zavije; naprotiv. Moglo bi se reći da su futuwetname drevni bonton u općem smislu i na najvišoj mogućoj razini...“ (str. 44). Posebno mesto u povesti o futuvetu pripada zavijama, odnosno tekijama, koje su predstavljale prve punktove za napredovanje procesa islamizacije i utemeljenje islamske vlasti na Balkanu od 15. veka, a kasnije i centre islamske duhovnosti. S daljim razvojem gradskih središta i zanata, tekije su postajale mesta odakle je koordiniran i esnafsko-proizvodni sistem: „Prema tome, uloga tekija/zavija bila je organizacija obrazovanja i odgoja, te ekonomskog zanatskog privređivanja, što se vidi iz načina na koji su organizirani kompleksi džamija sa zavijama. Šejh prisutan u zaviji bio je koordinator i usmjeritelj i duhovnog i zanatskog modela organizacije života, kao i koordinator obrazovanja stanovništva metodom tesavvufa, prije svega obrazovanja onih snaga koje su bile aktivne i mobilne kakvi su bili pripadnici janičarskog i esnafskog odžaka preko kojih se potom provodio opći program širenja islama kao procesa koji se odvijao pod snažnim uplivom razvijenih privrednih središta, odnosno nosioca privrednog rasta i razvoja“ (str. 98). Funkcionisanje zavija bilo je zasnovano na strogom poštovanju hijerarhijske strukture. Centralna ahijska zavija u Kiršehiru, u Anadoliji, bila je nadležna za organizaciju zanatskog poslovanja i uspostavljanje veza s esnafima u raznim delovima Sultanata, ali je nadgledala i humanitarni rad. Ona je okupljala istaknute ličnosti duhovnog života, koji su se nazivali ahijama. „Ahija je šejh sljedbenik futuweta. Kasnije je najveći šejh u nekom gradu nazivan Ahi Babom. Ahijé su elitni derviši, organizatori duhovnog i socijalno-ekonomskog života“ (fus. 17, str. 98). „Ahi-baba je svoju funkciju obnašao preko svojih predstavnika, lokalnih Ahibaba, te iako je to u prvom redu bila vjerska pozicija s ciljem očuvanja i poštivanja izvornih običaja, obreda i ceremonija preuzetih iz futuvvetskih udruženja, Ahi-babe su bili uključeni i u praktične stvari cehova, poput izbora cehovskih zvaničnika, razrješavanja međucehovskih sporova ili kontrole kvaliteta proizvoda, a za svoj su rad primali svojevrsno obeštećenje ne u novcu, nego u sirovinama“ (str. 45). Putujući šejhovi glavne zavije obilazili su tzv. odžaci, abhcme, odnosno tabakhane-zavije koordinatori ili esnafske zavije, prenoseći po provincijama islamski model kulturnog i privrednog života. Unutrašnju autonomiju u organizaciji zavija je garantovao sultanski ferman i berat, ali je ona formalno bila obuhvaćena državnim sistemom. Politički značaj je dervišima oduzet s preuzimanjem uticaja na institucije vlasti od strane ortodoksne dvorske uleme, posebno u 18. i 19. veku, s ukidanjem janičara i esnafskih organizacija, nakon čega su oni prestali da javno nastupaju kao ahije. Posebnu pažnju autor tu poklanja analizi istorijskih izvora iz privatnih i zvaničnih arhiva, koji osiguravaju podatke о organizaciji i funkcionisanju osmanskih zanatskih cehova na teritoriju Bosne i Hercegovine i živu tradiciju futuveta u njima. S ciljem da poveže ovosvetovnu i duhovnu stranu Muhamedovih sledbenika, duhovno viteštvo je u prošlosti u jednoj ličnosti objedinjavalo derviša, ratnika i zanatliju, insistirajući na pobožnoj, moralnoj i fizičkoj čvrstini. Edin Urjan Kukavica, međutim, naglašava da je tarikatsko učenje, kao neprestano duhovno napredovanje, aktuelno i u savremenosti, kada se pred pojedincem pojavljuju brojna iskušenja u dostizanju moralne uravnoteženosti, pravednosti i pravičnosti. Kako god da ih čitamo kao dokumentarističko nastojanje da se za potonje generacije od zaborava sačuva sufijska misao, kao traganje za narušenom moralnom, etičkom vertikalom u vremenu poremećenih vrednosnih kodeksa, ili kao suštinsku žudnju za spoznajom božanskog autoriteta – Antropologiji tesavvufa i Antropologiji futuvveta predviđamo lep odziv među čitaocima. Ovim delima će se, sasvim sigurno, ljubitelji knjige vraćati kao pouzdanim „enciklopedijama“ svaki put kada treba razjasniti neki od pojmova ili problema vezanih za sufizam, islam i tradiciju duhovnog viteštva u Bosni i Hercegovini. Dragan Todorović, Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Milan Vukomanović, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet. ŠTA JE TESAWUF? Tesavvuf oslikava duhovna stanja ljudi. To je krajnja istina za svakog pojedinca koji se oslobodio materijalnih želja i koji je, strogo vodeći računa o svom duhovnom stanju, postao gospodar svoga ja (ego-nefsa). To je duhovna svjesnost - ruhanijet koja vodi čovjeka prema potpunosti; ukrasi insana sa lijepim ponašanjem i oslobađa ga zabrinutosti sa dunjalukom. Tek tada će insan stići do krajnjeg cilja, spajanje ili susret sa Voljenim, Allahom, dž.š. U tesavvufu se ogledaju sva unutarnja stanja insana, u kojima je čovjek u stalnoj borbi protiv svoga nefsa – ja. Ova borba se sastoji od čuvanja od dunjalučkih želja i skidanje perdi (zastora) koja su prouzorkovana željama tijela. Tek kada se čovjek oslobodi tih prepreka on počne da diše punim plućima a da živi život u svojoj cjelosti. Zato je osnov život sufije ovaj hadis-i kudsi: „Niti Moja nebesa niti zemlja ne mogu da Me sadrže, već samo srce Moga roba mu`mina“. Kao takav tesavvuf je od početka vezan sa objavom Kur`ana i islamskim propisima. Sufije smatraju da je tesavvuf suština Islama, i za to koriste Kur`an i hadis kao delil (dokaz). Sufjan es-Sevri, k.s., je upitan o futuvvetu, pa je dao sljedeći kratki odgovor: „Futuvvet je da opraštaš greške svoje braće.” Futuvvet mlade osobe ogleda se u sljedećih pet vrlina: emanet (pouzdanost) iffet (čednost) poštenje lijep bratski odnos čistoća srca Ko oskrnavi neku od pet nabrojanih vrlina, taj je izašao iz skupine posjednika futuvveta. Jedan mudri čovjek je kazao: Ako neko u svome ahlaku objedini sljedećih šest osobina, budi uvjeren da je ta osoba posjednik potpunog futuvveta: zahvalnost na blagodatima, makar ih bilo i malo strpljenje na velikim musibetima (nevolje) hilm (blagost) u predvođenju i podučavanju neznalice sposobnost odgajanja škrtice darežljivošću neočekivanje ništa zauzvrat zbog učinjenog dobročinstva, kao što to čine pojedini ljudi ustrajnost u ranije učinjenim dobročinstvima. Amr b. Ubejd, rah., je rekao: Osoba neće upotpuniti svojstvo muruvveta (plemenitost, dostojanstvo), sve dok u svome ahlaku ne objedini troje: dok ne prestane polagati nadu u ono što je u rukama ljudi dok ne počne tolerisati riječi koje je uznemiravaju dok ono što želi sebi ne bude željela i drugim ljudima. Neki sufija je bio upitan o muruvvetu, pa je odgovorio: „Muruvvet se ogleda u tome da nikoga ne spominješ po bilo čemu ružnom.” Neki od edeba futuvveta su sljedeći: Kada ti dođe musafir (gost), da ga dočekaš, da mu pomogneš da siđe sa jahalice i da ga lijepo ugostiš. Potom da mu prirediš jelo, te nakon toga, da se lijepo družiš i razgovaraš sa njim… Zar ne znaš kako je Ibrahim, a.s., odmah nakon selama, započeo sa pripremom jela za svoje musafire? Uzvišeni Allah u Časnom Kur’anu o tome kaže: „I Ibrahimu smo izaslanike Naše poslali da mu donesu radosnu vijest. ‘Mir!’ – rekoše; – ‘Mir!’ – odgovori on, i ubrzo im donese pečeno tele.” (Hud, 70) Muhammed b. Ali Tirmizi, rah., je kazao: „Nije od futuvveta da očekuješ nagradu za učinjeno dobro djelo. Ako osoba očekuje nagradu ili nadoknadu za učinjeno djelo, ona time pokazuje pretvornost i prezrenost svoga nefsa. Zar nisi čuo kako su čarobnjaci, kada su došli faraonu, rekli: ‘Da li ćemo, doista, nagradu dobiti ako budemo pobjednici?’ (A’raf, 113) I kao što se navodi u ajetu, čarobnjaci su tražili nagradu od faraona, međutim, njihov trud je bio uzaludan.” Muhammed b. Ali Tirmizi, rah., je također rekao: „Nije od futuvveta da svome sagovorniku govoriš o svome umijeću i ma’rifetu, te da to često ponavljaš. Zar ne vidiš kako je faraon odmah počeo da nabraja ono što je uradio? Budući da nije imao futuvveta, on je odmah počeo prigovarati Musau, a.s., govoreći: ‘Zar te među nama nismo gojili dok si dijete bio i zar među nama tolike godine života svoga nisi proveo?’ (Šu’ara, 18)” Hasan el-Basri, k.s., je rekao: „Kada učinjena dobra djela nadmašuju riječi, onda je to vrijedno poštovanja. A kada riječi nadmašuju djela, onda je to nepoželjno i pokuđeno stanje.” Suština futuvveta je u tome da čovjek, u svim stanjima, svojom vanjštinom i nutrinom, riječima i halovima, odražava jedno. Uz to, potrebno je kloniti se hvale učinjenim djelima, čuvati ono što vjera traži da se čuva, slijediti Sunnet i pokoravati se vjerskim propisima. Edin Urjan Kukavica (Sarajevo, 1967), bosanskohercegovački je književnik i kolumnista, šejh rifaijskog i nakšibendijskog tarikata. Životopis Edin Kukavica je rođen u Sarajevu 1967. godine. Bosanskohercegovački i bošnjački je književnik s četiri objavljena romana, autor nekoliko knjiga iz oblasti povijesti, islamske filozofije i duhovnosti, te tri knjige politološko-socioloških eseja, prijevoditelj knjiga iz oblasti islamske duhovnosti i lijepe književnosti, urednik nekoliko časopisa, zbornika radova sa znanstvenih skupova i knjiga, kolumnist i publicist s više od 800 objavljenih tekstova. Središnja područja njegovog zanimanja su filozofija, duhovnost, povijest i politička teorija, a posebno pitanja slobode i etike u svim spomenutim područjima. Aktivan je društveni i kulturni djelatnik i promatrač i kritičar suvremene stvarnosti Bosne i Hercegovine. Doktor je odgojnih znanosti i doktorand na Fakultetu političkih znanosti u Sarajevu. Edin Kukavica je učitelj islamske duhovnosti (šejh) dvije škole, dva tarikatska pravca, nakšibendijskom-husejnijskom i rifa`ijskom-sejjadijskom odakle i drugo ime Urjan. Nakon nekoliko godina predavanja iz fikha, akaida, kur’anske logike, hadisa i tefsira kod osnivača i direktora Instituta Mulla Sadra šejh Akbar Aydija, biva pozvan u blizinu Sejjida šejh Mesud ef. Hadžimejlića. Iniciran je (daje bejat) 2001. godine; 2006. godine promoviran u vekila (zamjenika) a 2008. u punopravnog učitelja (šejha) tarikat-i nakšibendijje-husejnijje, a 2009. godine prima hilafet (namjesništvo) tarikat-i rifa’ijje-sejadijje i još jedan hilafet tarikat-i nakšibendijje s ruku Sejjida šejha Husejna Dža’fera Tajjara. Djela Romani Prvorođeni Dun’ja (2001) Beš (Sarajevo, 2005) Vjernik (Sarajevo, 2012) Predoređenje (Sarajevo, 2021) Povijest, filozofija, duhovnost Bajramijje-melamijje – Hamzevijje (Sarajevo, 2009) Antropologija tesavvufa: tesavvuf iznutra (Sarajevo, 2011) Antropologija futuvveta: futuvvet iznutra (Sarajevo, 2011) Historijski putopis kroz Bosnu i Hercegovinu (Zagreb, 2012) Islam na Balkanu (Zagreb, 2012) Anatomija ibadeta: ibadet u šeri`atu, tarikatu i hakikatu (Sarajevo, 2015) Eseji Kamo dalje, rođače: izabrane kolumne 2012– 2016. (Sarajevo, 2017) Priručnik za revoluciju: dekonstrukcija etnonacionalističkog narativa u BiH kao uvjet za promjenu političke paradigme: (zajedničkim vrijednostima ka pozitivnoj kolektivnoj identifikaciji.) (Sarajevo, 2018) Fantom slobode: izabrane kolumne (Sarajevo, 2018) Prijevodi Živi sufizam: ogledi o sufizmu (Sarajevo, 2004) Islamska umjetnost i duhovnost (Sarajevo, 2005) Alkemija – znanost o kosmosu, znanost o duši (Sarajevo, 2005) Sveta umjetnost na Istoku i na Zapadu: njena načela i metodi (Sarajevo, 2005) Uvod u islamske kozmološke doktrine : koncepcija prirode i metodi njenoga proučavanja po Ikhwan al-Safa`, al-Biruniju i Ibn Sinau (Sarajevo, 2007) Sufijski kuhar – kako dočekati i ugostiti musafira (Sarajevo, 2008) Sejjid Husein Nasr, Islamska umjetnost i duhovnost, Lingua Patria, 2005, Sarajevo, (naslov izvornika: Seyyed Hossein Nasr, Islamic Art & Spirituality, State University of New York Press, 1987, Albany, USA); Titus Burkhardt, Alhemija, znanost o kosmosu - znanost o duši, Lingua Patria, Sarajevo, (naslov izvornika: Titus Burckhardt, Alchemy, Science of the Cosmos, Science of the Soul, Fons Vitae, 1997, Louisville, Kentucky, USA); Šejh Abbas Kumi, Kerbela – zemlja tuge i bola, 2005, tekija „Mesudija”, Kaćuni; (naslov izvornika: Shaykh Hajj Abbas, Nafasu’l-Mahmum fi Maqtal al-Husayn al-Mazlum); Behauddin Muhammed Husein Hatibi Belhi, Ma`arif – ekstatički zapisi Bahauddina, oca Mevlane Rumija, Dobra knjiga, Sarajevo; (naslov izvornika: Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi Balkhi, Ma`arif - A Collection of Preaching and Sayings of the King of the Erudite, Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi of Balkh known as as Bahauddin, Father of Rumi, Coleman Barks and John Moyne, Harper, San Francisco; knjiga historiografskih eseja Bajramijje-melamijje - Hamzevijje (Sedam, Sarajevo); Ma’arif – knjiga iz bunara (Sarajevo, 2008) 40 pravila o ljubavi: roman o Rumiju (Sarajevo, 2013) Čast (Sarajevo, 2014) Istanbulsko kopile (Sarajevo, 2015) Mimarov šegrt (Sarajevo, 2015) Crno mlijeko (naslov izvornika: The Black Milkč Elif Şafak), Buybook, (Sarajevo, 2017) MG146 (N)

Слободијада : епски спјев у десет пјесама владике црногорског Петра II Петровића Његоша Петровић Његош, Петар II, 1813-1851 Издавање и производња - У Новоме Саду : Издање Српске књижаре браће М. Поповића, 1886 225 стр. ; 19 cm Extra retko u ponudi Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski i poglavar Stare Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine.[1] Jedan je od najvećih srpskih pjesnika i filozofa. Petar II Petrović Njegoš Petar II Petrovic-Njegos.jpg Petar II Petrović Njegoš Datum rođenja 13. novembar 1813. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 31. oktobar 1851. (37 god.) Mesto smrti Cetinje Crna Gora Mitropolit cetinjski Godine (1833—1851) Prethodnik Petar I Petrović Njegoš Naslednik Nikanor Ivanović (kao mitropolit) Danilo Petrović (kao vladar Crne Gore) Arhimandrit Godine (1831—1833) Grb Petrovića Vladike Njegoša.png Njegoš je ostao upamćen kao veoma harizmatična i markantna ličnost srpske istorije, i takođe kao duboko prosvetljena misaona figura, o čemu svedoče njegovi romani. Rođen je u selu Njeguši, blizu Cetinja, kao Radoje „Rade” Tomov Petrović, a obrazovao se u nekoliko manastira u Crnoj Gori i postao je duhovni i svjetovni vođa Crne Gore nakon smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamijene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svjetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Kao izraziti srpski rodoljub, Njegoš u svojim književnim radovima skoro 200 puta spominje Srbe i Srpstvo.[2] Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Biografija Rodoslovlje Petra II Petrovića Njegoša Porijeklo i djetinjstvo Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavle Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[3][4] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[5] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumijeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvijek živjeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[6] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[7] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[4] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za nasljednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[8] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio primoran da pronađe drugog nasljednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[9] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[10] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da ga pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog nasljednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svjetovne ovlasti.[11] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[12] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Slamanje opozicije Petar II Petrović Njegoš kao vladika[13] Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[8] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svjetovnim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, primio je monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[14] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti riješeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne, 1832. godine, doputovao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike.[15] Međutim, to je bilo samo privremeno rješenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno riješeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Uspostavljanje Praviteljstvujuščeg senata Detaljnije: Praviteljstvujušči senat crnogorski i brdski Cetinjski manastir Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog saveza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog saveznika koji bi mogao da pruži političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi strateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je uspostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[16][17][18][19] Osim što je morao da vodi računa o ruskom miješanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su se dešavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prouzrokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[8] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početni broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njeni pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[20][18][17][21][22] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Top „zelenko” koji se nalazi u Biljardi. Crnogorci su ga donijeli na Cetinje sa Žabljaka Crnojevića. Njegoš je naredio da se na njemu urežu stihovi: „Crnogorci kad ono viteški, Žabljak tvrdi turski poharaše; Onda mene starca zarobiše, Na Cetinje srbsko dovukoše Mjeseca marta 10.1835.” Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Albanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Turcima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napad, napao je niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[23][24] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, održavao je bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavisan od Rusa kao i uvijek.[25][26]. U jednom od svojih pisama Grujiću, Njegoš je zabilježio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[27][18]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili preživi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[26] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[22] Mnogi glavari su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[28] Putovanje u Sankt Peterburg i posvećenje za vladiku Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju, u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Na put je krenuo 3. juna, prilikom čega je boravio u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd je stigao 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, rukopoložen je za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[4] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[8] Pomoću ruske vlade, ustanovio je tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi, a nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Njegova slika iz 1833. godine, kada je posvećen za vladiku, čuva se u manastiru Kaleniću.[29] Kanonizacija Petra I, pobuna zbog poreza i bitka na Grahovu Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svjetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, odmah je počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Drugo putovanje u Sankt Peterburg Na četvrto putovanje u Beč Njegoš je otputovao u septembru 1846. godine, ostavivši brata Pera, predsjednika Senata, zaduženog za zemlju. Na putu za Beč kupio je žito u Trstu da bi ga poslao svojim gladnim zemljacima. To je žito plaćao prodajom dijamantskog prstena koji je 1841. godine dobio od austrijskog cara u znak priznanja austrijsko-crnogorske granice. Međutim, bilo je potrebno više od mjesec dana da žito stigne do Crne Gore. U januaru 1847. Njegoš je od Pera dobio izvještaje da njegovi „ljudi rade bilo šta da bi preživjeli`.[30] Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocjenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.[traži se izvor] Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamjensko trošenje novca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i krenuo je u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Bio je primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja etnografske studije na njemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegoševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha, čije nepovjerenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinuo da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberalnih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[31] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prijestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekan kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[32] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obezbijedila pšenicu za stanovnike Crne Gore ugrožene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa.[22] Pokušaji modernizacije Onovremena ilustracija Tabije, kamene kule blizu Cetinja gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijane na koplje i javno izlagane. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvom da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[33] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Brojnost perjanika i gvardijana je značajno uvećana, a Crnogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[34] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[28] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubijedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje fesa dugo zadržano kao dio crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno vjerovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložio da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Takođe je ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[35] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[36] Godine 1838, ugostio je saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izvještajima njemačke štampe koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija, izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Nalazilo se odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je bilo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gdje su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[37] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko željeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da će, dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegova pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvjere i u njegovu bezbjednost.[38] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog posjeda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Bijesni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubistvo Rustem-bega bilo rizično jer bi se razljutio Smail-agu, koji bi želio da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubijedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umjesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da pobjegne, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[38] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kojima su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je bijesan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vrijeme, Ali-paša je želio da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za intervenciju Porte. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o miru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni dio njegovih zemljaka. U isto vrijeme, shvatio je da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrije i Osmanskog carstva, koje je željelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša.[39] Napad Osman-paše Skopljaka Ostrvo Vranjina Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvijek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, stalo je na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe njegovu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[40] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajući svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sreću, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko utvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[41] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umjesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i strijeljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubicu i objesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno odlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da se svi pobunjenici strijeljaju.[42] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša, koji je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja eksploziva ispod svog štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo.[43] Posljednje godine i smrt Portret koji je uslikao Anastas Jovanović u Beču u ljeto 1851. je jedina poznata fotografija Njegoša. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. bilo je jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, sa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padovu, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[44] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali je car odbio da se sastane sa njim. Njegoš se uputio u Crnu Goru na ljeto, pošto je konsultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubijedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođendana. Njegoš kao svetitelj Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“.[45] Prvi hram posvećen Svetom Mitropolitu Petru Lovćenskom Tajnovidcu, podignut je u Baru, u porti hrama Svetog Jovana Vladimira. Hram je identična kopija Njegoševe zavjetne crkve, koja se nalazila na Lovćenu, gdje su po sopstvenoj želji počivali svetiteljevi posmrtni ostaci. [46] Književni rad Gorski vijenac Srbski bukvar Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Poslije mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji takođe nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene ljepote i podsticao ga na pisanje. On ga je vjerovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim riječima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pjesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pjevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje djelo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, djelo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pjesnike i mislioce. Njegoš je počeo da piše još kao dječak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispjevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pjesama unio pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Kasnije, 1834. godine, objavio je dvije zbirčice pjesama, gdje ima i nekoliko pjesama u kojima se već nazire genijalni pjesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smio misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pjesme pjevaju savremena crnogorska junaštva i ispjevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno volio narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pjesama u pomenutim zbirkama, štampao je kasnije i dva kraća spjeva u istom duhu i razmjeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854, objavljena je „Slobodijada“, epski spjev u deset pjevanja, u kome se slave crnogorske pobjede nad Turcima i Francuzima. Njegoš je htio da posveti svoju »Slobodijadu« prestolonasljedniku Aleksandru, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom djelu.[47] Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispjevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pjesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pjesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je prije njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sljedbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umjetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna djela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegova djela prevođena su na više jezika, uključujući i japanski („Gorski vijenac“, „Luča mikrokozma“).[48][49] „Gorski vijenac“ na francuski jezik prepjevala je Biljana Janevska, u desetercu.[50][51] Njegoševa kapela Detaljnije: Njegoševa zavetna crkva Knjaz Danilo je izvršio amanet, i prenio stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevrijeme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knez Nikola poslije ratnih pobjeda sjetio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima. Kad je Austrija u Prvom svjetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju.[52] Na dan 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečani prenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koji je naredio da se izgradi posebno za tu namjenu. Na mjestu stare kapele koja je srušena 1974. godine podignut je mauzolej. Njegošev mauzolej na Lovćenu Njegošev mauzolej na Lovćenu Detaljnije: Njegošev mauzolej Njegošev mauzolej nalazi se u Nacionalnom parku Lovćen, na Jezerskom vrhu (1.657 m), drugom po visini vrhu planine Lovćen. Podignut je po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Od Cetinja do mauzoleja vodi asfaltni put u dužini od 21 km. Do mauzoleja vodi stepenište sa 461 stepenikom, koje prolazi kroz tunel probijen u masivu Lovćena.[53] Mauzolej je podignut na mjestu na kome se prethodno nalazila kapela – Njegoševa zavetna crkva, koju je oko 1845. godine za života podigao Njegoš u slavu Svetog Petra Cetinjskog, sa željom da u njoj bude sahranjen. Crkva je granatirana u oba svjetska rata. Srušena je 1974. godine, uprkos protivljenju Mitropolije i pravoslavnih vjernika i na njenom mjestu podignut je današnji mauzolej.[54] Sudbina Njegoševe zaostavštine Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Bez traga su nestali njegova odjeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primjedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg namještaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brijest kraj Biljarde je posječen da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Srpska akademija nauka i umjetnosti je novembra 2013. svečano obilježila dva vijeka od rođenja Njegoša.[55][56] Po njemu je nazvana OŠ „Petar Petrović Njegoš” Savski venac. Glavna djela Luča mikrokozma (1845) Gorski vijenac (1847) Lažni car Šćepan Mali (1851) Ogledalo srpsko Poeme Crnogorac k svemogućemu Bogu (1834) Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga (1834) Zarobljeni Crnogorac od vile (1834) Knezu Meternihu (1836. ili početak 1837. godine) Plač ili žalosni spomen na smrt mojega desetoljetnog sinovca Pavla Petrovića Njegoša, paža ego veličestva imperatora Nikolaja I-go (1844) Misao (1844) Posvećeno G. S. Milutinoviću (1845) Polazak Pompeja (1851) Zanimljivosti Beogradski dnevni list Politika od 18. septembra 1925. godine kompletan broj posvjetio je u sjećanje i slavu na Petra II Petrovića Njegoša. Na naslovnoj strani ovog lista, iznad napisa „POLITIKA“, iznad koga nikada i ništa nije pisalo, stoji: „Njegošev broj“, što je presedan u cijelokupnoj istoriji izlaženja ovog lista.[57][58] Pre Drugog svetskog rata, negde od 1934,[59] postojalo je Društvo za podizanje spomenika Njegošu.[60] Pre nego u zemlji, Njegoš je dobio bistu u Klivlendu, maja 1937, u Kulturalnom vrtu.[61] U Rusiji, gde je proveo godinu dana, najviše putujući i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje sveti Vladika Nikolaj Velimirović napisao je svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Galerija