Oglica od srebra sa priveskom Žig 925 Privezak ima glavu meduze i oblik koji podseća na Versace priveske Lančić je izrađen u veoma složenoj tehnici i na nekoliko mesta se blago deformisao što ne predstavlja oštećenje samo ima estetski efekat videti sliku Ipak cena je korigovana zbog toga Dužina sa priveskom 25 cm Prečnik priveska 19 mm Težina 10 g na kuhinjskoj vagi Vrlo lep komad Preporuka

Prelepa satula.Stara preko 40 godina. Dimenzije 18 x 10 cm. --------------------------------------------------------------------- Kupac bira nachin slanja, tako da sam utiche na cenu troshkova slanja poshiljke, a i sam snosi troshkove istog.Ne saljem pouzecem. --------------------------------------------------------------------- --------------------------------------------------------------------- UKOLIKO NISTE Limundovac BICE NAM DRAGO DA SE REGISTRUJETE BESPLATNO samo jednim klikom na http://www.limundo.com/ref/zokec60

Metalni znakovi Sa temom pivo, kafa, motori. . . itd. 30 x 20 cm. Novo zapakovano, saljem kurirskim sluzbama. . . Cena za komad je 700 din. . Ako narucite 10 i vise komada, dobijate 1 gratis . . . . Ko je zainteresovan, neka se javi, saljemo katalog na mail. . . Moguca prodaja i na veliko za prodavnice , gift shop (dogovor). . . Reklame i znakovi radjeni su u retro stilu . Idealno su resenje za dekoraciju vaseg licnog ili poslovnog prostora, za kafic, bar, pab ili radionicu. Metalni znakovi su dobar način da po povoljnim cenama, učinite svoj licni ili poslovni prostor originalnim, a mogu biti poseban, lep i trajan poklon!

U SUSRET 40 godina od odrzavanje Olimpijskih Igara Sarajevo `84 god Jedan simbolican LOT od 18 predmeta SVE SA SLIKA za ovu cenu 1.ALbuma 2 komada sa 10 ak providnih listova za fotografije Dimenzije albuma : 15 x 12 cm 2.ZNACKA 3. Futrolica za privezak Megaplast Donji Milanovac 4. TRI podmetaca za case 5.Tacne 2 komada Zajecar Jugoslavija 6.DRVENI ZNAK OLIMPIJADE NAMENJEN ZA OLOVKE Redak predmet..13 x 13 x 8 cm visine 7. MARAMA RETKI OCUVANI PREDMETI 140 x 28 cm kada se rasklopi 8.UPALJACI otvoreni samo radi slikanja Burence se ne okrece ni na jednom ni na drugom upljacu verovatno zbog starosti 9.OLIMPIJSKA LUTRIJA 5 komada Stanje sa slike SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta

Retka ponuda.... Za savršena jutra uz miris kafe ili čaja. Svećnjak za merak. Luksuzni svećnjak za pet sveća od čuvene manufakture * Muurla * Finland. Ručno izrađen od kaljenog stakla vrhunskog kvaliteta. Rad *Muurla* dizajnera Pertti Kahonen. Služi za obične, slavske, božične, mirisne sveće.... Za vreme uskrsa može da služi istovremeno kao svećnjak i kao postolje za uskršnje jaje pogledati prvu fotografiju skinuta sa interneta radi ilustracije. Služi i kao figura - cvet suncokreta za dekorisanju prostora . Veliki okrugli prečnik 25 cm. Težina 850 gr. dosta težak. Izgleda Savršeno. Izuzetno Lep i dekorativan na stolu. Nov, bez ikakvih oštećenja, nije korišćen stoji kao ukras u vitrini.Pogodan i za poklon dragoj osobi. Uživo neuporedivo lepši nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete pogledati predmet uživo i na licu mesta dovoljno je samo Kupindo-Limudo porukom da me o tome obavestite. Redak je, vrlo cenjen i skupoceni. Cena dostiže i do 60 $ i to za korišćeni i oštećeni komad dok ovaj koji nudim je nov a cena je mnogo jeftinije. pogledati petu fotografiju skinuta sa interneta. Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. 10.

Viktorijanska ogrlica od prirodnog mističnog kamena topaz aquamarine Aurore Boreal. Originalan, autentičan i pravi komad nakita. Vintage, iz perioda 1930-ih god. U odličnom je stanju bez ikakvih oštećenja ili mana. Sve na njoj originalno i izvorno uključujući i kopču / klizna kopča sa žutom imperjalnom topaz kamenom. Uživo je neuporedvio lepša nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete uživo i na licu mesta razgledati ogrlicu. Dvo redna, veći i manji red. Dužina otkopčane ogrlice 44 cm. Dvo bojna: Najlepše boje topaza. 46 komada većih kamena veličine 10 x 10 mm. boja, zavisi ko kako gleda pa se kaže to je smeđi, orange, bakar orange, ćilibar, med, citrin, zemljani, braon, dimljeni braon ili zlatni aurora topaz - radi orijentacije o kojoj se boji tačno radi, najbolje da pogledajte bolju petu sliku skinuta sa interneta. i 72 komada manjih kamena veličine 4 x 5 mm. boja imperijalni žuti topaz sa kopčom daju dašak luksuza. Kameni su okrugli sa fasetama sa AB Aurora Borealis efektom treperenja/svetlucanja boje/tonove. Fantastične boje, koja se preliva, treperi na svetlosti od kraljevsko plave, ružičaste, zelene, ljubičaste , zlatne, zelene, i lavande. Zove se Mistični Topaz, jer njegova atraktivna promena boja se pojavljuje duboko, tajanstveno i neobično. Obično se pojavljuje u duginim bojama, a zelena, plava i ljubičasta su najviše izražene. Vrlo je zanimljivih boja, koji se menjaju kada je nagnut. To je ono što ga izdvaja od ostalog kamenja,jer u istom kamenu može da se vidi ceo kaleidoskop boja i zato je ovaj kamen mističan i jedinstven. Topaz je poludragi kamen istine i praštanja, kamen koji donosi ljubav i životnu radosti. Više o značaju kamena topaz i o ceni možeti pročitati na linkove: /cenazlatasrebra.com/topaz-kamen/ //cenazlata.org/topaz-kamen-dejstvo-upotreba-iskustva-i-cena/ Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti.

VERBILKI, SSSR - Set za doručak Za 5 osoba. Set se sastoji od 20 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 19 cm, širina: 12,5 cm, zapremina: 0,65 l) 5 šoljica (visina: 6 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 17,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 12 cm, širina: 12 cm) 1 posuda za mleko (visina: 10 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) Ukupna težina: oko 4 kg Sitne ogrebotine uglavnom na delovima obojenim zlatom. Na jednoj šoljici na jednom mestu zagrebana je crna boja, na drugoj tragovi crvene boje na rubu, verovatno od žiga - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu, crvenom bojom: (Inicijal) B (za Verbilki, ispod glave losa) Fabrika “Verbilki Porcelan” koristi žig od 1991. godine. Od 1918. godine boja žiga označava kvalitet proizvoda. Zlatni žigovi se nalaze na predmetima izuzetne vrednosti, crveni na predmetima 1. klase, plavi 2., zeleni 3. i smeđi najniže klase. 1766. godine, škotski preduzetnik Frensis Gardner (Francis Gardner, u Rusiji kao Франц Яковлевич Гарднер, 1714-1796), do tada trgovac drvetom u Rusiji, sa dozvolom Katarine Velike, osnovao je fabriku porcelana u selu Verbilki (Вербилки), u blizini Moskve, danas Dmitrovski gradski region. Fabrika je odmah postala konkurencija “Carskoj fabrici porcelana” u Petrogradu (kasnije poznatoj kao “Lomonosov”), podstičući umetnike u obe institucije na proizvodnju sve složenijih predmeta u pogledu oblika i ukrasa. 1777. godine carica Katarina Velika naručila je od fabrike servise za prijeme u Zimskom dvorcu. Isporuka je završena 1783. godine, ali je carica bila veoma zadovoljna kvalitetom izrađenih predmeta. Ovim je Gardneru otvoren put u najviše rusko društvo, ali je on istovremeno počeo da razvija i masovnu proizvodnju. Proizvodi su bili visoko cenjeni u Rusiji, naročito među onima koji nisu sebi mogli da priušte kupovinu uvoznog saksonskog porcelana iz Meissena. U vreme kada je Gardner umro, fabrika je smatrana najboljom privatnom farikom porcelana u Rusiji. Proizvodnju su nastavili naslednici, prvo najstariji sin Franc, koji je kratko nadživeo oca, zatim Gardnerova supruga Sara. Početkom XIX veka upravljanje su preuzeli sinovi, Aleksandar i Petar Francevič, koji su dalje razvili proizvodnju. 1829. godine fabrika je dobila zlatnu medalju na Prvoj industrijskoj izložbi, a 1855. i carsku dozovolu da u žigu koristi lik državnog dvoglavog orla, što je u carskoj Rusiji bio znak vrhunskog kvaliteta. Od 1856. godine fabrika je postala dobavljač carskog Dvora. Od sredine 1850. godine fabrikom su upravljali Vladimir i Aleksandar Petrovič, unuci Franca Gardnera. Krajem XIX veka vlasnik je postala supruga trećeg unuka, Pavla, Elizaveta (Elisabeth) Nikolajevna Gardner, koja se nije pokazala uspešna u upravljanju fabrikom, koja je tada imala 770 radnika. 1892. godine fabriku je kupio Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов), sin Terentija Kuznjecova (Терентий Кузнецов), osnivača ruske “imperije porcelana”. U trenutku kupovine fabrika je prolazila kroz teška vremena, tako da se Kuznjecov lako složio s Elizabeth Gardner, i postao vlasnik ne samo preduzeća, već i svih fabričkih modela, crteža, uzoraka, jednom rečju vrhunskog brenda sa bogatom tradicijom dugom vek i po, kvalifikovanim stručnjacima i proverenim tehnologijama. Prelaskom u ruke Kuznjecova, proizvodnja se povećala. Asortiman se takođe promenio: novi vlasnik obnovio je proizvodnju starih modela, kojih je 1860. godine bilo više od 4000 od porcelana i više od 1000 od fajansa. Posle Revolucije, preduzeće je nacionalizovano i postalo je poznato kao “Dmitrovska fabrika porcelana” (Дмитровский фарфоровый завод, prema Dmitrovskom gradskom regionu, u blizini Moskve). U prvim godinama sovjetske vlasti, za vreme NEP-a (Nova ekonomska politika) fabrika je nastavila da proizvodi predmete na osnovu uzoraka Kuznjecova, ali je prednost davana masovnoj proizvodnji osrednjeg kvaliteta. Od tridesetih godina u rad fabrike su postepeno uključeni značajni umetnici, a od 1937. godine u fabrici je organizovana umetnička laboratorija. Tokom II Svetskog rata proizvodnja umetničkog pocelana, s retkim izuzecima, skoro je sasvim prestala. Fabrika je prešla na proizvodnju za ratne potrebe, pre svega visokonaponskih porcelanskih izolatora za uništene komunikacione vodove. Većina radnika fabrike je mobilisana i bila je na frontu, a zamenili su ih žene i deca. 1941. godine, pred napredovanjem nemačke vojske, čitava fabrika je minirana kako ne bi bila zaplenjena. U isto vreme, divizijama raspoređenim oko fabrike bilo je naređeno da po svaku cenu odbrane fabriku. U posleratnim godinama, sa proizvodnjom koja je u potpunosti mehanizovana i modernizovana, fabrika se razvila u napredno industrijsko preduzeće, a 1966. , u godini kada je obeležila 200 godina postojanja, proizvodnja je dostigla stopu od 30.000.000 komada porcelana godišnje. Akcenat je stavljen na veći kvalitet proizvoda a umetnička laboratorija angažovala je vešte slikare i vajare. Kao rezultat toga, proizvodnja se povećavala, a svi novi uzorci su razmatrani i odobreni od strane Umetničkog saveta. 1991. godine radnici su otkupili fabriku i organizovali rad pod imenom “Verbilki Porcelan” (“Фарфор Вербилок”), s namerom da se sačuva i oživi tradicija predrevolucionarnog porcelana, koju su stvorile porodice Gardner i Kuznjecov. 2006. godine fabrika je imala 350 zaposlenih, uključujući 20 slikara. Od 2014. godine “Verbilki Porcelan” je jedna od tri operativne fabrike porcelana u Rusiji. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/28-38/pod-kp/1160)

DELFT POSUDA BOKAL `Delft Blue`voljen širom sveta Dimenzije: Visina: 19 cm, R dno : 7 cm, R trbuha: 10 cm Materijal: Glazirana keramika sa rukom oslikanom plavom dekoracijom Period: oko 1980. Broj evident. 208 Proizvođač: “Koninklijke Porceleyne Fles” („Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“) Poreklo: Delft – Holandija Posuda Bokal ili Krčag je od glazirane keramike i rukom je oslikana kobaltno plavom bojom. Glavni dekorativni motiv je raskošni buket raznovrsnog cveća, što je jedna od tradicionalnih predstava sa holandske plavo-bele keramike koja potiče iz gradića Delft. Posuda je izrađena u fabrici “Koninklijke Porceleyne Fles,” koja ima istoriju dugačku preko 350 godina, a specijalizovana je za izradu predmeta od bele keramike sa oslikanom plavom dekoracijom po kojoj je grad Delft bio čuven u 17. veku. Istorija: Delft keramika Postojbina porcelana je Kina, gde je on bio poznat već u 10. veku, dok je u Evropi tajna proizvodnje pravog porcelana otkrivena tek početkom 18. veka. Međutim, u Evropi su bili poznati različiti tipovi keramike, a jedan od njih je keramika sa glazurom koja sadrži oksid kalaja, zahvaljujući kome je tokom pečenja dobijala belu boju, koja je podsećala na belinu porcelana, i koja je bila idealna podloga za slikanu dekoraciju. Ova vrsta keramike poznata je kao majolika, fajans ili delft-keramika. Mali holandski grad Delft postao je sinonim za ovaj tip keramike zbog toga što je u drugoj polovini 17. veka ovde došlo do snažnog uzleta proizvodnje keramičkih predmeta, sa tridesetak aktivnih radionica, a njihov glavni i prepoznatljiv proizvod bila je bela keramika sa plavom dekoracijom. U Delftu se 1654. dogodila eksplozija u skladištu baruta koja je razorila grad i ostavila za sobom puno napuštenih lokacija gde su ranije bile razne fabrike, uključujući i one za proizvodnju piva. Zbog toga su se u Delft doselili mnogi keramičari, koji su ovde otpočeli svoju proizvodnju predmeta od plavo-bele keramike za kojima je u to vreme postojala velika potražnja. Holandija je početkom 17. veka stekla primat u prekomorskoj trgovini sa Dalekim istokom, i od tada je holandsta Istočno indijska kompanija počela da uvozi u Evropu iz Kine predmete od porcelana. Malo pre toga Holanđani su 1601. i 1604. zarobili dva portuglaska broda koja su prenosila porcelan iz Kine. Ovi predmeti su u Amsterdamu izazvali pravu senzaciju, i bili su prodati na aukcijama po tako visokim cenama, da se za sumu koja je bila plaćena za jedan komad u to vreme mogla kupiti kuća. To su bili predmeti od plavo – belog porcelana, a pošto je holandski naziv za portuglaski tip trgovačkog broda kojim su trasportovani bio kaarak, ovaj rani kineski izvozni porcelan postao je poznat kao kaarak porcelan. Holandski keramičari su nastojali da imitiraju ovaj tip porcelana i tako je nastala čuvena plavo-bela holandska deft-keramika. Istorija fabrike: Koninklijke Porceleyne Fles Fabrika “De Porceleyne Fles” („Porcelanski krčag“) osnovana je u Delftu 1653. kao jedna od mnogobrojnih radionica koje su tamo bile aktivne u tom periodu. To je i jedina od njih koja je uspela da opstane do danas, mada je tokom svog postojanja promenila puno vlasnika. U 18. veku proizvodnja plavo-bele keramike u Delftu je znatno opala jer se izgubilo interesovanje za takav tip predmeta. I fabrika „De Porceleyne Fles“ je imala poteškoća i proizvodila je predmete slabijeg kvaliteta sve dok je 1876. nije otkupio inženjer Joost Thooft sa namerom da obnovi tradiciju izrade rukom oslikane plavo-bele delft-keramike. On je usavršio tehnologiju izrade gline od koje se dobijala keramika i uspeo je da uspostavi proizvodnju predmeta koji su stekli veliku popularnost i van granica Holandije. Joost Thooft je uveo i novu oznaku na predmetima, tako što je nekadašnjoj oznaci u obliku krčaga dodao svoje inicijale (JT) i reč „Delft“. Zbog svojih napora da obnovi slavu Delft keramike kao i opšteg doprinosa proizvodnji holandske keramike fabrici je 1919. dodeljeno počasno zvanje „Kraljevska“ i ona i danas uspešno posluje pod imenom “Koninklijke Porceleyne Fles”, što bi značilo „Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“.

ROSENTHAL - Bela vaza za jedan cvet `Classic Rose` Dimenzije Visina: 10 cm Širina: 5,5 cm Prečnik dna: 5 cm Prečnik otvora: 2 cm Težina: 150 g Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE COLLECTION ROSENTHAL GROUP GERMANY 1974. godine Rosenthal je re-brendirao svoje klasične modele kao što su “Moliere”, “Maria” i “Sanssouci” u pod-brend “Classic Rose” a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi do 1984. godine. Prema obliku i borduri ruba mislim da je ovom modelu u osnovi bio model „Monbijou“. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. (117/31-38/122-kp/1163)

DM 4 (Olympia Simplex) - Stara pisaća mašina (1936.) U originalnom zaštitnom koferu. „Deutschen Mechanikers“ (DM) je brend koji je “Olympia Schreibmaschinenwerke AG” u nemačkom mestu Erfurtu koristila pre i izvesno vreme posle II Svetskog rata. `DM Model 4` je identičan modelu `Oliympia Simplex` koji se proizvodio od 1933. do 1948. godine. Mašinu je dizajnirao Johannes Krüger (Johanes Kruger), tadašnji vodeći inženjer i dizajner fabrike „Olympia“ i jedan od najuticajnijih nemačkih dizajnera pisaćih mašina. Njegovi dizajni iz ovog perioda postavili su standard za nemačke portabl pisaće mašine sve do pred kraj 20. veka. Prema serijskom broju: 091863 (ugraviran je na zadnoj donjoj strani okvira i donjem klizaču kolica), mašina je proizvedena 1936. godine. Natpisi (svi zlatnom bojom): - na desnoj strani predneg panela: `DM 4` (u krugu), `Mascine des deutschen Mechanikers` (u pestenu oko kruga) - na zadnjem klizaču papira: `DM` (između dve munje) - na zadnjem panelu, identićan kao prethodni - tekst na okviru ispod razmaknice najvećim delom nije čitljiv Dimenzije mašine: Visina: 12,5 cm Dužina: 31 cm Širina: 29,5 cm Dimenzije kofera: Visina: 14,5 cm Dužina: 34,5 cm Širina (bez ručice za nošenje): 33 cm Težina (sa koferom): 6,7 kg Tastarura je nemačka latinica. QWERTZ-raspored sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova . Nema tipke za nulu (pisala se velikim slovom O). Mašina koristi standardnu jednobojnu traku (postavljena je nova). Mašina je pažljivo očišćena, bez potpunog rasklapanja. Sve bitne funkcije rade ispravno. Neko je obrusio polugu za kontinuirano pisanje velikim slovima, ali je dodat deo koji nedostaje i sada funkcioniše normalno. Donja šipka u prednjem delu kolica i desno dugme za okretanje valjka su delom zarđali, jedan gornji gumeni pritiskač papira je bio oštećen, popravljen je koliko je bilo moguće - sve je vidljivo na posebnoj slici. Prvobitna klavir crna boja u blistavom izdanju, okrnjena je na nekoliko mesta. uglavnom na obodu prednjeg panela. Kofer je dobro očuvan, ali je papirna obloga kofera u znatnoj meri bila odlepljena, pohabana ili iscepana, uglavnom po obodima i u unutrašnjosti. Zalepljeno je, oštećenja uglavnom nisu upadljiva. Bravica kofera funkcioniše, ali nedostaje ključ. U avgustu 1903. godine Dr. Friedrich von Hefner-Alteneck (Fridrih fon Hefner-Altenek), pod pokroviteljstvom „European General Electric” (AEG), konstruisao je u Berlinu pisaću mašinu „Mignon” (Minjon), koja u prodaji nije dobro prošla jer je bila preskupa za mnoge potencijalne kupce. AEG je na neko vreme odustao od sličnih ideja, međutim 1912. godine počela je prodaja poboljšanje „Mignon AA“ varijante. Devet godina kasnije pojavila se i prva uspešna „Olympia”, Model 3, a dve godine kasnije, 1923. godine, kompanija je otvorila i prodavnicu u Erfurtu. Kasniji prototipovi bili su jedostavniji i jeftiniji, i dalje su proizvođeni pod imemom „AEG Dutsche Werke AG” do 1930. godine, zatim „Europa Schreibmaschinnen AG” od 1031. do 1936. godine, i konačno „Olympia Schreibmaschinenwerke AG” od 1937. do 1946. godine. Do 1943. godine prodaja je išla odlično, a kompanija je napravila čak i model za jednoručnu upotrebu, za korisnike s invaliditetom. Tokom rata, Erfurt je pretrpeo znatnu štetu. Broj radnika se smanio na svega 11 do 1945. godine, ali je fabrika ipak preživela bombardovanje pred ulazak savezničkih snaga u grad. Istočnonemačka vlada preuzela je potpunu kontrolu u Erfurtu, uključujući i fabriku, koja je preimenovana u „Optima”. Nekoliko bivših radnika prebeglo je u Zapadnu Nemačku, i otvorilo pogon u Wilhelmshavenu (Vilhelmsafn), gde je 1948. godine nastavljena proizvodnja. 1949. godine, Međunarodni sud pravde u Hagu presudio je u korist Zapadne Nemačke, u sporu sa Istočnom Nemačkom, oko prava na marku Olympia, nakon čega su vlasnici fabrike u Wilhelmshavenu zvanično promenili ime u „Olympia Werke”. Do 1961. godine oko polovine pisaćih mašina u upotrebi u Nemačkoj bile su Olympia portabl mašine. Od popularnih modela, kao što su „Progress”, „Simplex” i „Elite” , do SM2, SM3 I SF Poratble, ove mašine kontinuirano su proizvođene od 1950. do 1970-ih godina. Bile su poznate po finoći izrade, dopadljivom dizajnu i stalnim poboljšavanjima, zbog čega su dobile naziv „Merzedes-Benz među pisaćim mašinama”. Dobro su prodavane, uprkos relativno visokoj ceni: 1974. godine „Olympia SM7” koštala je 142.50 $, što odgovara sumi od 1.000 $ prema današnjoj vrednosti. Do 1970-ih godina, proizvođači pisaćih mašina postali su svesni pretnje koju je predstavljao razvoj računara. Kompanija je pokušala sa raznim inovacijama i poboljšanjima postojećih proizvoda kao i proizvodnjom električnih pisaćih mašina. Ipak, nijedan od novih modela se nije dugo održao u proizvodnji, a potražnja je naglo opadala tokom 1980-ih godina. Nakon svih pokušaja da se spase kompanija, „Olympia” je konačno bila prinuđena da prekine proizvodnju 1992. godine. JOHANNES KRÜGER (Johanes Kruger), nemački inženjer, jedan od najuticajnijih ali i nedovoljno priznat dizajner pisaćih mašina 20. veka. Rođen je 1898. godine u Stettinu (Štetin, tada u Nemačkoj, danas Szczecin, Ščećin, u Poljskoj). Studirao mašinstvo ali je 1915. godine, sa 17 godina, započeo četvorogodišnju službu kao inženjer na ratnom brodu. Posle sklapanja mira završio je dvogodišnje šegrtovanje za mehaničara pisaćih mašina. 1921. otišao je da radi za fabriku “Stoever”(Štover) u Stettinu, gde je imao prilike da uči od nemačkog dizajnerskog genija Paula Grützmanna (Paul Grucman, 1871-1953). 1926. godine Krüger je dizajnirao prvu mašinu za ovu fabriku, koja je postala standard za skoro sve naredne nemačke prenosne mašine ove veličine. Sredinom 1920-ih godina “Stoever” je zapao u finansijske teškoće i u avgustru 1930. godine fabrika je prestala sa radom, a Krüger se preselio u Erfurt da bi se pridružio fabrici “Europa”, koja je 1937. godine promenila ime u “Olympia”. Do početka II Svetskog rata postao je vodeći inženjer i dizajner fabrike i dizajnirao je najznačajnije portabl pisaće mašine tog vremena: “Progress” (1931), “Simplex” (1931), “Elite” (1932.), “Filia” (1934.), “Robusta” (1935). Mašine njegovog dizajna nastavile su da se proizvode sve do početka 1960-ih godina, a pod njegovim uticajem stvarali su najznačajniji dizajneri pisaćih mašina 20. veka: Carl W. Sundberg (Karl V. Sandberg, Remington), Eliot Noyes (Eliot Nojz, IBM), Giuseppe Beccio (Đuzepe Bećo, Olivetti), Anton Demmel (Anton Demel, Olympia). (124/36-I-kp/1498)

RIGA, SSSR - Zlatom oslikan dezertni tanjir (1967-1991) Listovi, i, naročito, bobice listova su reljefno oslikani zlatom. U vreme svog vrhunca, u 1970-tim i 1980-im godinama, „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana) proizvodila je i unikatne predmete po narudžbini državnih institucija, a za pozlaćenje koristilo se pravo zlato. Fabrika ga je dobijala od „Fabrike lakova i boja Dulevo”, koja je jedina u čitavom Sovjetskom savezu proizvodila 10% rastvor zlata, a njegov sastav je bio državna tajna. Dimenzije Prečnik: 17,5 cm Visina: 2 cm Težina: 180 g Prvi žig na dnu: СССР (Rotirani Inicijal) K (za rus. “Kachestvo” = kvalitet, sve unutar petougaonog štita) Državni znak kvaliteta SSSR-a, koristio se od 1967. do 1991. godine. Drugi žig na dnu: (Inicijali) RPR (za „Rīgas porcelāna rūpnīcas“, ispod crteža vaze i stilizovanog plamena) „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ koristila je žig između 1970. i 1990. godine, u crvenoj boji na predmetima prvog kvaliteta. Državni znak kvaliteta SSSR-a (rus: Государственный знак качества CССР) bio je zvanični sovjetski znak za sertifikaciju kvaliteta ustanovljen 1967. godine. Korišćen je za obeležavanje potrošačke, proizvodne i tehničke robe da bi se potvrdilo da ispunjava standarde kvaliteta i, uopšte, da bi se povećala efektivnost proizvodnog sistema u SSSR-u. Pravo korišćenja znaka dato je preduzećima u zakup na 2–3 godine na osnovu pregleda robe od strane Državne atestacione komisije (rus. Государственная Атестационная Комиссия) koja je potvrđivala da je roba „viših kategorija kvaliteta“, tj. Da u potpunosti zadovoljava sovjetske državne kao i međunarodne standarde i da njen kvalitet `ispunjava ili prevazilazi kvalitet najboljih međunarodnih analoga`. Dobijanje znaka omogućilo je preduzećima da povećaju cenu robe koju kontroliše država za deset odsto. Kada je znak uveden, to je zaista sugerisalo visok kvalitet robe, ali je nakon nekog vremena dosta sovjetske robe sertifikovano za znak dok je njihov kvalitet često ostajao ispod očekivanja kupaca. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, znak je prestao da se koristi i ruska vlada je 1991. godine uvela svoj znak za sertifikaciju kvaliteta, poznat kao znak Rostest (ili R oznaka). „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa) nastala je 1963. godine spajanjem dve velike fabrike porcelana s dugom tradicijom. Prvu fabriku fajanska i porcelana u Rigi (tada Rusko Carstvo, danas glavni grad Litvanije): „ Завод С.Т.Кузнецова“, osnovao je 1841, godine Terentij Kuznjecov (Терентий Кузнецов), osnivač ruske “imperije porcelana”. Posle njegove smrti 1864. godine upravu fabrikom je preuzeo njegov sin, Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов). Za vreme I Svetskog rata, kada se linija fronta približavala Rigi, fabrika je evakuisana u Rusiju. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 1920. godine, a fabrika je registrovana pod imenom „M.S. Kuzņecovs porcelāna, fajansa un māla izstrādājumu fabrika“ (Fabrika porcelana, fajansa i posuđa M.S. Kuznjecov). 1940. godine, posle okupacije Litvanije, fabrika je nacionalizovana pod imenom „Sarkanā Zvaigzne“ (Crvena zvezda), a od septembra kao „Rīgas keramikas fabrika“ (Riška fabrika keramike). 1946. godine naziv je promenjen u „Rīgas porcelāna un fajansa fabrika“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Drugu fabriku u Rigi osnovao je 1886. godine nemački preduzetnik Jakob Karl Jessen (Jakob Karl Jesen). Od samog početka fabrika se specijalizovala za proizvodnju visokokvalitetnog porcelanskog posuđa i nagrađivana je na mnogim izložbama. Proizvodi fabrike postali su veoma traženi širom Ruske imperije, poručivali su ih najbolji ruski restorani u Moskvi i Sankt Peterburgu, a izvoz je rastao, čak do Persije (današnji Iran). 1908. godine veliki požar u fabrici potpuno je zaustavio proizvodnju. Obnova glavne zgrade i peći trajala je godinu dana. 1915. godine, kako se linija fronta približavala, fabrika je evakuisana u Ukrajinu. Vratila se na svoju lokciju 1933. godine i obnovila proizvodnju. 1939. godine je zatvorena zbog repatrijacije Nemaca – i vlasnika i radnika. Obnovila je proizvodnju 1940. godine, kao `Rīgas porcelāna fabrika` (Riška fabrika porcelana). Obe fabrike su se po završetku rata našle u teškoj situaciji: uništenih proizvodnih pogona, otežanog snabdevanja sirovinama a najviše zbog nedostatka kvalifikovanih radnika. Pored nekadašnjih radnika koji su uspeli da se vrate u fabriku, veliki broj stručnjaka došao je i iz drugih krajeva Sovjetskog saveza. Pogoni su postepeno obnavljani i modernizovani, otvorena je fabrička stručna škola za oslikavanje porcelana, a stručnjaci su dolazili i iz Riške umetničke škole i Državne akademije umetnosti. Kvalitet, tehnički i umetnički, brzo je rastao i porcelan iz Rige postajao veoma cenjen, rado kupovan u čitavom SSSR-u a vremenom i uspešno izvožen. Uspeh je potvrdila i srebrna medalja na Svetskoj industrijskoj izložbi u Briselu (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles) 1958. godine. 1963. godine dve fabrike su spojene u zajedničko preduzeće „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Bivša fabrika Kuznjecov postala je 1. Distrikt novog preduzeća i proizvodila je uglavnom servise za čaj i ručavanje i nešto servisa za kafu. Bivša Fabrika Jessen postala je 2. Distrikt specijalizovan za izradu luksuznijeg porcelana: servisa za kafu, porcelana tankih zidova, raznih garnitura i suvenirskih predmeta. Proizvodnja je modernizovana, a u 1960-im godinama asortiman se stalno dopunjavao novim dizajnima umetnika stasalih u samoj fabrici. Nije bilo slučajno da su naučnoistraživački instituti SSSR-a isprobavali različite tehnološke inovacije direktno u Rigi. Narudžbe za izvoz stigle su iz Avganistana, Libana, Mongolije, Finske, Švedske i drugih zemalja. Tako visok rejting riški majstori porcelana stekli su zahvaljujući veštinama proizvodnje nasleđivanih s generacije na generaciju i očuvanim tajnama tehnologije. Nakon prestanka proizvodnje posuđa od fajansa 1968. godine, naziv kompanije se ponovo promenio – sada je to bila „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana). U vreme kada je 70-ih i 80-ih godina fabrika bila na vrhuncu, godišnje se proizvodilo oko 36 miliona komada porcelanskih predmeta, a svaki dan su jedan ili čak dva železnička vagona sa gotovim proizvodima otpremana kroz fabričke kapije u sve delove SSSR-a. Nakon obnavljanja nezavisnosti Letonije i gubitka ogromnog tržišta SSSR-a, 1. Distrikt (bivša fabrika Kuznjecov) postala je 1991. godine akcionrsko društvo. Međutim, u haosu divljeg kapitalizma 90-ih, kompanija je zapala u finansijske teškoće i, kao i mnoge letonske kompanije u to vreme, bankrotirala je 1997. Tokom 2013. i 2014. godine srušeni su sve istorijske fabričke zgrade, osim dimnjaka. 2016. godine na tom metu izgrađen je tržno-zabavni centar. 1991. godine litvansko-švajcarsko zajedničko reduzeće SIA „Latvpotik” počelo je sa radom u istorijskoj zgradi 2. Distrikta (bivša fabrika Jessen). 1996. godine osnovano je novo preduzeće SIA “Jesens porcelāns” i obnovilo naziv brenda „Jesens 1886 Rīga”. Međutim, napravljeno je svega nekoliko serija šolja i šoljica, i drugih malih proizvoda od porcelana, pre nego što je kompanija bakrotirala 2003. godine. Zahvaljujući naporima grupe entuzijasta i Gradskog veća Rige, zbirka jedinstvenih eksponata obe fabrike je sačuvana i poslužila je kao osnova za formiranje Muzeja porcelana u Rigi 2001. godine. /1/ (123/15-46/150-kp/1436)