OČUVANA.POSEBNO UNUTRAŠNJOST Naslov: Moby Dick ili Bijeli kit Autor: Herman Melville Izdavač: Zagreb : Liber Godina izdanja: 1981, 538 str. ; 21 cm Zbirka: Američki roman : u 10 knjiga Povez: Tvrd sa omotom Ismail je moreplovac i uvek je spreman da se upusti u avanturu. U potrazi za novim dogodovštinama, pridružuje se posadi broda Pikvod koja je krenula u lov na kitove, predvođena neobičnim kapetanom Ahabom – iskusnim morskim vukom sa drvenom nogom. Kako njihovo putovanje odmiče, Ahaba sve više opseda želja da pronađe Mobi Dika, moćnog kita koji mu je uzeo nogu. Posada je oduševljena njegovim pričama o toj opasnoj zverki, ali i obećanim bogatstvom i slavom koji ih čekaju kada kita uhvate. Kada ga jednog popodneva zaista i ugledaju, kapetan Ahab povešće posadu u bitku u kojoj može biti samo jedan pobednik. Ova uzbudljiva priča govori kuda može odvesti beskompromisna želja za osvetom po svaku cenu.

Dosta dobro očuvano , vidi slike . .. Izdavač: Arhipelag ISBN: 978-86-86933-48-5 Broj strana: 179 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm , 300 grama Godina izdanja: 2009 Tri tematska ciklusa priča Jelene Lengold u knjizi Pretesteriši me: priče o ljubavi i svakodnevici, priče o odrastanju i porodici, erotske priče. Sugestivno i uzbudljivo pripovedanje o malim i skrivenim događajima u svakodnevici koji se pokazuju kao ključni događaji u životima junaka. Pripovedanje o ljubavima i strastima sredovečne svakodnevice gradskih junaka. Vrhunsko pripovedanje o ljubavi i njenim demonima. Izabrane priče Jelene Lengold iz knjiga Pokisli lavovi i Lift. Priče Jelene Lengold odlikuju se iznijansiranim stilom, upečatljivim jezikom i nesvakidašnje usredsređenim pripovedanjem zahvaljujući kome mali događaji iz svakodnevice postaju sudbinska pitanja u životima modernih junaka. Antologijski primeri moderne srpske pripovetke. Samo slanje posle uplate ili pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljemKOLIČINSKI POPUST ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Odlično očuvana !!! Izdavač: Geopoetika Broj strana: 105 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2006. Kosri je kultni pisac egipatskog porekla, mladić od devedeset tri godine, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine kad je iz Kaira stigao u Pariz. Ovaj dendi usamljenik, uzdignut u nebesa od kritike, kome su se divili Henri Miler i Alber Kami, napisao je do sada svega osam knjiga u skladu sa svojom životnom filozofijom da lenjost nije mana već vrsta kontemplacije i meditacije. Piše na francuskom, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat. Glavni junak romana Boje prljavštine vešt je i inte­ligentan lopov, jedan od onih likova kakve Kosri najviše voli da oslikava u svojim delima, a koji podrivaju red u svetu nepravde u kojem su siromašni izloženi tiraniji bogatih. Sve omiljene Kosrijeve teme našle su svoje mesto u ovom romanu: mržnja prema bogatašima, ismevanje taštine moćnih, želja da uspeh i priznanja dožive ljudi koji to zaslužuju, a ne moćnici-lopovi koji deluju pod okriljem zakona, kao i to da prave vrednosti u životu nisu u posedovanju materijalnih dobara. Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 = Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832 Naslov Stradanja mladog Vertera / Johan Volfgang Gete ; prevod i predgovor Isidora Sekulić Jedinstveni naslov ǂDie ǂLeiden des jungen Werhers. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 175 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 113 (Broš.) Napomene Prevod dela: Die Leiden des jungen Werhers / Kohann Wolfgang von Goethe Predgovor: str. 5-11. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG34 (N)

Autor - osoba Šekspir, Vilijam, 1564-1616 = Shakespeare, William, 1564-1616 Naslov Kralj Henri Četvrti / Viljem Šekspir ; [preveli Živojin Simić i Sima Pandurović] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 333 str. : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Simić, Živojin Pandurović, Sima Zbirka Svetki pisci Napomene Prevod dela: King Henry the Fourth / by William Shakespeare. Henri IV, deo prvi (engl. Henry IV, Part 1), je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana ne kasnije od 1597. Drugi je deo Šekspirove tetralogije, koju neki naučnici zovu Henrijada, koja se redom bavi vladavinama Ričarda II, Henrija IV (dve drame, uključujući i Henri IV, deo drugi) i Henrija V. Henri IV, deo prvi prikazuje odlomak istorije od pobede Henrija Persija nad Škotima kod Homildona u Nortamberlendu (krajem 1402) i završava se porazom engleskih pobunjenika kod Šruzberija sredinom 1403. Od samog početka, ovo je bila izuzetno popularna drama, kako kod publike, tako i kod kritičara. Likovi Kraljeva stranka Kralj Henri Četvrti – kralj Engleske. Henri, princ od Velsa (nadimak „princ Hal“ ili „Hari“) – najstariji sin Henrija IV. Džon od Lankastera – predstavljen je u predstavi kao kraljev drugi sin, iako je u stvari bio treći Ralf Nevil, Grof od Vestmorlanda Ser Valter Blant („Blant“) Istčip Ser Džon Falstaf – siromašni vitez koji se sprijatelji sa princom Halom Ned Poins Bardolf Peto Gospođa Žurka – domaćica kafane Veprova Glava Fransis – kelner Vintner – kafedžija Gadshil Dva nosača (Krigla i Tom) Ostler Pobunjenici Henri Persi, grof od Nortamberlanda Tomas Persi, grof od Vustera – Nortamberlandov brat Hari Persi (nadimak „Hotspur“) – Nortamberlandov sin Edmund Mortimer – Hotspurov zet i Glendoverov zet Oven Glendover – vođa velških pobunjenika Arčibald, grof Daglas – vođa škotskih pobunjenika Ser Ričard Vernon, 8. baron Šipbruka Ričard le Skrup („Skrup“), nadbiskup Jorka Ser Majkl - prijatelj arhiepiskopa Jorka Ladi Persi („Kejt“, mada joj je pravo ime bilo Elizabet) – Hotspurova supruga i Mortimerova sestra Ladi Mortimer (Katrin) – Glendoverova ćerka i Mortimerova supruga Drugi likovi Komornik Šerif Putnici Sluga Hotspurov Gospodari, oficiri, goniči, glasnici i posetioci Samo pomenuto Robin Ostler, pokojni lik koji je prethodio sadašnjem Ostleru, brinuo se o ceni zobi Giliams, kurir kog je poslao Hotspur Sadržaj Henri Bolinbruk – sada kralj Henri IV – ima nemirnu vladavinu. Njegov lični nemir zbog uzurpacije i ubistva njegovog prethodnika Ričarda II bi bio rešen krstaškim pohodom na Svetu zemlju, ali problemi na njegovim granicama sa Škotskom i Velsom čine takav odlazak nerazumnim. Štaviše, on se sve više sukobljava sa porodicom Persi[a], koja mu je pomogla da dođe na presto, i Edmundom Mortimerom, grofom Marča, izabranim naslednikom Ričarda II. Probleme kralja Henrija otežava ponašanje njegovog sina i naslednika, princa od Velsa. Hal (budući Henri V) napustio je kraljevski dvor da troši svoje vreme u kafanama sa lošim društvom. To ga čini predmetom prezira plemića i dovodi u pitanje njegovu vrednost kao budućeg kralja. Halov glavni prijatelj i partner u raspusnom životu je ser Džon Falstaf. Debeo, star, pijan i pokvaren do krajnosti, ima harizmu i životni zanos koji opčinjava Princa. U predstavi se nalaze tri grupe likova koji se najpre malo međusobno mešaju, a zatim se okupljaju u Bici kod Šruzberija, gde će biti odlučen uspeh pobune. Prvo je tu sam kralj Henri i njegov neposredni savet. On je pokretač drame, ali obično u pozadini. Sledi grupa pobunjenika, energično otelovljena u Henriju Persiju („Hotspur“), uključujući njegovog oca, grofa Nortamberlanda, koju predvodi njegov ujak Tomas Persi, Grof od Vustera. Pridružuju se i škotski Grof od Daglasa, Edmund Mortimer i Velšanin Oven Glendover. Konačno, u središtu drame su mladi princ Hal i njegovi drugovi Falstaf, Poins, Bardolf i Peto. Vični životu na ulici i bezumni, ove propalice uspevaju da oboje ovu tmurnu istoriju bojama komedije. ako se predstava otvara, kralj je ljut na Hotspura jer je odbio da mu pošalje većinu zatvorenika koji su zarobljeni u nedavnoj bici protiv Škota u Holmedonu. Sa svoje strane, Hotspur bi želeo da kralj otkupi Edmunda Mortimera (brata njegove žene) od Ovena Glendovera, Velšanina koji ga drži. Henri odbija, kudi Mortimerovu lojalnost i tretira Persije s pretnjama i grubošću. Podbodeni i uznemireni Henrijevim opasnim i bezobzirnim ponašanjem s njima, oni se sporazumevaju sa Velšanima i Škotima, nameravajući da sruše „ovog nezahvalnika i prevaranta Bolinbruka“. U međuvremenu, Henrijev sin Hal šali se, pije i krade sa Falstafom i njegovim saradnicima. Voli Falstafa, ali ne pravi se da je poput njega. Uživa u vređanju svog raskalašnog prijatelja i šali se na njegov račun tako što se pridružio Poinsovoj zaveri da se preruše, uplaše i opljačkaju od Falstafa i tri njegova prijatelja plen koji su zadobili u pljački na drumu, čisto iz zadovoljstva da čuje Falstafa kako laže o tome kasnije, nakon čega Hal vraća ukradeni novac. U stvari, rano u predstavi, Hal nas obaveštava da će se njegovo nemirno razdoblje ubrzo završiti, i on će ponovo zauzeti svoje pravo mesto u ozbiljnim poslovima, pokazujući se dostojnim svoga oca i drugih kroz neke (neodređene) plemenite podvige. Hal veruje da će ova iznenadna promena načina života doneti veću nagradu i priznanje prinčevstva, a zauzvrat će mu zaslužiti poštovanje članova dvora. Pobuna Mortimera i Persija vrlo brzo daje mu šansu da upravo to učini. Visoki i niski se spajaju kada se Princ sastaje sa ocem i dobije visoku komandu. Obećava da će se boriti i ubiti pobunjenog Hotspura i naređuje Falstafu (koji je, uostalom, vitez) da preuzme komandu nad grupom pešadinaca i krene prema bojnom polju kod Šruzberija. Bitka je presudna, jer ako pobunjenici uspeju da zadrže kralja, njihov cilj dobija na značaju, jer oni imaju druge vojske koje čekaju pod Nortamberlandom, Glendoverom, Mortimerom i nadbiskupom Jorka. Henriju je ovde potrebna odlučna pobeda. Kralj je jači od pobunjenika, ali Hotspur, uz divlju nadu očaja, vodi svoje trupe u bitku. Kako dan odmiče, pitanje je još uvek nerešeno, kralja muči divlji Škot Daglas, kada se susretnu princ Hal i Hotspur, dva Harija koja ne mogu deliti jednu zemlju. Konačno će se boriti – za slavu, za svoj život i za kraljevstvo. Ne više kafanski kavgadžija, već ratnik, budući kralj prevladava, ubivši Hotspura u dvoboju. Na putu do ovog vrhunca, pratima Falstafa koji je „zloupotrebio kraljevu nevolju teško“, ne samo uzimajući novac od sposobnih ljudi koji su želeli da izbegnu službu, već zadržavajući platu jadnika koji su ubijeni u bici („hrana za prah, hrana za prah“). Ostavljen sam tokom Halove bitke sa Hotspurom, Falstaf sramotno glumi smrt da bi izbegao Daglasov napad. Nakon što Hal ostavi Hotspurovo telo na bojnom polju, Falstaf oživljava podrugljivim čudom. Videći da je sam, izbode Hotspurov leš u bedro i prisvaja zasluge za njegovo ubistvo. Iako Hal zna istinu, on dozvoljava Falstafu njegove nepoštene trikove. Ubrzo nakon što mu je Hal oprostio, Falstaf izjavljuje da želi da izmeni svoj život i počne „da živi čisto onako kako plemić treba da uradi“. Predstava se završava u Šruzberiju, posle bitke. Smrt Hotspura oduzela je hrabrost pobunjenicima, i kraljeve snage su prevladale. Henri je zadovoljan ishodom, ne najmanje zato što mu pruža šansu da pogubi Tomasa Persija, grofa Vustera, jednog od svojih glavnih neprijatelja (iako je prethodno bio jedan od njegovih glavnih prijatelja). U međuvremenu, Hal pokazuje svoju kraljevsku milost i nagrađuje hrabrost; zarobivši hrabrog Daglasa, Hal naređuje da se njegov neprijatelj pusti bez otkupnine. Ali rat se nastavlja; sada kraljeve snage moraju da se bave Arhiepiskopom od Jorka, koji se pridružio Nortamberlandu i snagama Mortimera i Glendovera. Ovaj nerešni kraj postavlja scenu za Henrija IV, drugi deo. Istorijski izvori Šekspirovov glavni izvor za Henrija IV, Prvi deo, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža glavni istorijski okvir za predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala konsultovan pri pisanju, a naučnici su takođe pretpostavili da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. Još jedan verovatan izvor za ovu i ostale drame iz Henrijade (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) jeste drama Slavne pobede Henrija V (engl. The Famous Victories of Henry V) nepoznatog autora, objavljena 1594. Datiranje i tekst Henri IV je gotovo sigurno izvođen pre 1597. godine, imajući u vidu bogatstvo aluzija i referenci na Falstaffov lik. Najranija zabeležena predstava odigrana je popodne, 6. marta 1600. godine, kada je predstava bila izvedena na dvoru pred flamanskim ambasadorom. Sledili su i drugi dvorski nastupi 1612. i 1625. godine. Predstava je upisana u registar Londonskog esnafa izdavača 25. februara 1598. godine, a prvi put je štampana u kvarto izdanju kasnije te godine od strane izdavača Andrjua Vajza. Predstava je bila najpopularniji Šekspirov štampan tekst: nova izdanja pojavila su se 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 i 1692. Deringov rukopis Deringov rukopis, najstariji sačuvani rukopisni tekst bilo koje Šekspirove predstave, pruža jednodelnu verziju Prvog i Drugog dela Henrija IV. Konsenzus Šekspirovih poznavalaca je da Deringov rukopis predstavlja redakciju pripremljenu oko 1623. godine, možda za porodično ili amatersko izvođenje, Edvarda Deringa (1598–1644), iz dvorca Surenden u Kentu, gde je rukopis otkriven. Nekoliko disidenta tvrdi da je Deringov rukopis. možda ukazuje na to da je Šekspirov Henri IV u početku bio jedna drama, koju je pesnik kasnije proširio na dva dela kako bi iskoristio popularnost lika Ser Džona Falstafa. Dering MS. je deo kolekcije Foldžerove Šekspirove Biblioteke (engl. Folger Shakespeare Library) u Vašingtonu. Analiza i kritika Teme i interpretacija Pri prvoj objavi 1597. ili 1598. komad je naslovljen Istorija Henrija Četvrtog (engl. The History of Henrie the Fourth), a na naslovnoj je stranici oglašeno samo prisustvo Henrija Persija i komičnog Džona Falstafa; Princ Hal se nije spominjao. Zaista, tokom većeg dela istorije izvođenja predstave Hal je postavljen kao sporedna figura, a zvezde pozornice, počev od Džemsa Kvina (1693–1766) i Davida Garika (1717–1779) često su radije igrali Hotspura. Tek u dvadesetom veku čitaoci i izvođači počeli su da vide Halovo odrastanje kao centralnu temu drame, a Hal se sada smatra glavnom ulogom Henrija IV. U interpretaciji „priče o odrastanju“, Halovo upoznavanje sa Falstafom i kafanskim polusvetom humanizuje princa i pruža mu potpuniji pogled na život. Na početku se čini da princ Hal bledi u poređenju s vatrenim Henrijem Persijem, mladim i plemenitim gospodarom Severa (kojeg Šekspir portretira znatno mlađim nego što je bio u istoriji kako bi Halu dao suparnika). Mnogi čitaoci istoriju tumače kao priču o odrastanju princa Hala, evoluirajući u kralja Henrija V,koji je možda najviše herojski od svih Šekspirovih likova, što je u suštini priča o bludnom sinu prilagođenom politici srednjovekovne Engleske. Primećen je mali udeo scena sa naslovnim likom, kraljem, pri čemu neki autori sugerišu da predstava suprotstavlja autoritet Henrija IV i njegovu borbu da kontroliše situaciju, sa haotičnim silama pobunjenika i Falstafa. Falstaf ili Oldkasl Naslovna stranica prvog izdanja komada, štampana 1599. godine. Henri IV, prvi deo izazvao je kontroverzu već na prvim predstavama 1597. godine, jer je komični lik koji je sada poznat kao „Falstaf“ prvobitno bio nazvan „Oldkasl“ i zasnovan na Džonu Oldkaslu (engl. John Oldcastle), poznatom proto-protestantskom mučeniku s moćnim živim potomcima u Engleskoj. Iako se lik zove Falstaf u svim sačuvanim tekstovima predstave, postoji obilje spoljnih i unutrašnjih dokaza da se on u originalu zvao Oldkasl. Promena imena spominje se u radovima Ričarda Džemsa („Poslanica ser Hariju Boršeru“, oko 1625) i Tomasa Fulera (Vrednosti Engleske, 1662) u sedamnaestom veku. Takođe je ponegde naznačeno u ranim tekstovima Šekspirovih komada. U kvarto tekstu Henrija IV, deo 2 (1600), jedan od Falstafovih govornih prefiksa u činu 1, scena 2 pogrešno je ostavljen neispravljen, „Old.“ umesto „Falst.“ U 3. činu, 2. scena, stihovi 25–6 iste drame, za Falstafa se kaže da je bio „paž Tomasa Moubrija, vojvode od Norfolka“ – što se odnosilo na istorijskog Oldkasla. U Henriju IV, Prvom delu, čin 1, scena 2, stih 42, princ Hal naziva Falstafa „mojim starcem iz zamka“ (engl. my old lad of the castle). Jambički pentametarski stih u Henriju IV, Prvi deo je nepravilan kada se koristi ime „Falstaf“, ali pravilan sa „Oldkasl“. Konačno, tu je otvorena izjava o odricanju odgovornosti na kraju Henrija IV, Deo 2 koja ističe različitost dva lika: „jer je Oldkasl je umro kao mučenik, a ovo nije taj čovek“ (Epilog, 29–32). U činu 3 sc. 1, Hotspur, kome je obećana cela Engleska severno od Trenta, predlaže preusmeravanje reke na jug da bi dobio još veći udio. Plan naglašava njegovu destruktivnu i svadljivu prirodu. Postoji čak i nagoveštaj da je Falstaf bio u originalu Oldkasl i u Veselim ženama Vindzorskim. Kad se uporede tekstovi Prvog folio izdanja i kvarto izdanja te predstave, čini se da je šala u 5. činu, 5. scena, stihovi 85–90 ta, da Oldkasl / Falstaf okrivljuje sebe vičući prvo slovo svog imena: „O, O, O!, „kada se vrhovima njegovih prstiju primaknu sveće – što naravno deluje za“ Oldkasl „ali ne i za“ Falstaf. „Tu je i referenca „dvorac“ (engl. castle) u 4. činu, 5. scena, stih 6 iste drame. Promena imena i odricanje od odgovornosti u Epilogu bili su potrebni, uglavnom se misli, zbog političkog pritiska: istorijski Oldkasl nije bio samo protestantski mučenik, već i plemić sa moćnim živim potomcima u Elizabetanskoj Engleskoj. To su bili lordovi Kobham: Vilijam Bruk, 10. baron Kobham (umro 6. marta 1597), bio je upravnik Pet Luka (1558–97), vitez Reda podvezice (1584) i član Tajnog saveta (1586–97); njegov sin Henri Bruk, 11. baron Kobham, dobio je očevu dužnost upravnika Pet Luka nakon smrti svog oca, a 1599. godine postao je vitezom Reda podvezice. Štaviše, Fransis Bruk, žena 10. barona i majka 11. barona bila je blizak lični miljenik njenog veličanstva kraljice Elizabete I. Stariji lord Kobham je čak imao snažan negativan uticaj na živote Šekspira i njegovih savremenika u pozorištu. Društvo glumaca koje su 1594. oformili Šekspir, Ričard Barbidž (engl. Richard Burbage), Vil Kemp i drugi, uživalo je pokroviteljstvo Henrija Karija, prvog lorda Hansdona, u to vreme lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain); oni su bili poznati kao Ljudi Lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain`s Men). Kada je Kari umro 22. jula 1596, mesto lorda Komornika dobio je Vilijam Bruk, lord Kobham, koji definitivno nije bio prijatelj glumcima, i koji je povukao službenu zaštitu koju su uživali. Glumci su prepušteni na milost i nemilost lokalnim zvaničnicima londonskog grada, koji su odavno želeli da isteraju kompanije glumaca iz grada. Tomas Neš (engl. Thomas Nashe) se u pismu iz tog vremena požalio da su glumce u ovom periodu „bezobzirno progonili Lord gradonačelnik i većnici“. Taj interval nije trajao; kada je Kobham umro manje od godinu dana kasnije, mesto lorda Komornika prešlo je na sina Henrija Karija Džordža, drugog barona Hansdona, a glumci su ponovo dobili svoje prethodno pokroviteljstvo. Ime je promenjeno u „Falstaf“, zasnovano na ser Džonu Fastolfu, istorijskoj ličnosti sa reputacijom kukavičluka u bici kod Pataja, koju je Šekspir prethodno prikazao u Henriju VI, 1. deo. Fastolf je umro bez potomaka, čineći ga bezbednim za upotrebu dramatičara. Ubrzo nakon toga, ekipa dramskih pisaca napisala je dvodelnu predstavu pod nazivom Ser Džon Oldkasl, koja predstavlja herojsku dramatizaciju Oldkaslovog života, a objavljena je 1600. godine. 1986. godine u Oksfordskom izdanju Šekspirovih dela, lik je dobio ime Oldkasl, a ne Falstaf, u Henriju IV, 1. delu (mada ne, zbunjujuće, u drugom delu), što je posledica želje urednika da drame predstave kao što bi se pojavile tokom originalnih nastupa. Nijedno drugo objavljeno izdanje nije tako postupilo. Ekranizacija Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II: Jer u šupljoj kruni Što okružuje smrtne slepoočnice kralja Smrt drži svoj dvor ... - Ričard II, čin 3, scena 2. Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012: Džeremi Ajrons glumi Henrija IV, a Tom Hidlston igra Princa Hala. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III). MG36