VERBILKI, SSSR - Set za doručak Za 5 osoba. Set se sastoji od 20 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 19 cm, širina: 12,5 cm, zapremina: 0,65 l) 5 šoljica (visina: 6 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 17,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 12 cm, širina: 12 cm) 1 posuda za mleko (visina: 10 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) Ukupna težina: oko 4 kg Sitne ogrebotine uglavnom na delovima obojenim zlatom. Na jednoj šoljici na jednom mestu zagrebana je crna boja, na drugoj tragovi crvene boje na rubu, verovatno od žiga - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu, crvenom bojom: (Inicijal) B (za Verbilki, ispod glave losa) Fabrika “Verbilki Porcelan” koristi žig od 1991. godine. Od 1918. godine boja žiga označava kvalitet proizvoda. Zlatni žigovi se nalaze na predmetima izuzetne vrednosti, crveni na predmetima 1. klase, plavi 2., zeleni 3. i smeđi najniže klase. 1766. godine, škotski preduzetnik Frensis Gardner (Francis Gardner, u Rusiji kao Франц Яковлевич Гарднер, 1714-1796), do tada trgovac drvetom u Rusiji, sa dozvolom Katarine Velike, osnovao je fabriku porcelana u selu Verbilki (Вербилки), u blizini Moskve, danas Dmitrovski gradski region. Fabrika je odmah postala konkurencija “Carskoj fabrici porcelana” u Petrogradu (kasnije poznatoj kao “Lomonosov”), podstičući umetnike u obe institucije na proizvodnju sve složenijih predmeta u pogledu oblika i ukrasa. 1777. godine carica Katarina Velika naručila je od fabrike servise za prijeme u Zimskom dvorcu. Isporuka je završena 1783. godine, ali je carica bila veoma zadovoljna kvalitetom izrađenih predmeta. Ovim je Gardneru otvoren put u najviše rusko društvo, ali je on istovremeno počeo da razvija i masovnu proizvodnju. Proizvodi su bili visoko cenjeni u Rusiji, naročito među onima koji nisu sebi mogli da priušte kupovinu uvoznog saksonskog porcelana iz Meissena. U vreme kada je Gardner umro, fabrika je smatrana najboljom privatnom farikom porcelana u Rusiji. Proizvodnju su nastavili naslednici, prvo najstariji sin Franc, koji je kratko nadživeo oca, zatim Gardnerova supruga Sara. Početkom XIX veka upravljanje su preuzeli sinovi, Aleksandar i Petar Francevič, koji su dalje razvili proizvodnju. 1829. godine fabrika je dobila zlatnu medalju na Prvoj industrijskoj izložbi, a 1855. i carsku dozovolu da u žigu koristi lik državnog dvoglavog orla, što je u carskoj Rusiji bio znak vrhunskog kvaliteta. Od 1856. godine fabrika je postala dobavljač carskog Dvora. Od sredine 1850. godine fabrikom su upravljali Vladimir i Aleksandar Petrovič, unuci Franca Gardnera. Krajem XIX veka vlasnik je postala supruga trećeg unuka, Pavla, Elizaveta (Elisabeth) Nikolajevna Gardner, koja se nije pokazala uspešna u upravljanju fabrikom, koja je tada imala 770 radnika. 1892. godine fabriku je kupio Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов), sin Terentija Kuznjecova (Терентий Кузнецов), osnivača ruske “imperije porcelana”. U trenutku kupovine fabrika je prolazila kroz teška vremena, tako da se Kuznjecov lako složio s Elizabeth Gardner, i postao vlasnik ne samo preduzeća, već i svih fabričkih modela, crteža, uzoraka, jednom rečju vrhunskog brenda sa bogatom tradicijom dugom vek i po, kvalifikovanim stručnjacima i proverenim tehnologijama. Prelaskom u ruke Kuznjecova, proizvodnja se povećala. Asortiman se takođe promenio: novi vlasnik obnovio je proizvodnju starih modela, kojih je 1860. godine bilo više od 4000 od porcelana i više od 1000 od fajansa. Posle Revolucije, preduzeće je nacionalizovano i postalo je poznato kao “Dmitrovska fabrika porcelana” (Дмитровский фарфоровый завод, prema Dmitrovskom gradskom regionu, u blizini Moskve). U prvim godinama sovjetske vlasti, za vreme NEP-a (Nova ekonomska politika) fabrika je nastavila da proizvodi predmete na osnovu uzoraka Kuznjecova, ali je prednost davana masovnoj proizvodnji osrednjeg kvaliteta. Od tridesetih godina u rad fabrike su postepeno uključeni značajni umetnici, a od 1937. godine u fabrici je organizovana umetnička laboratorija. Tokom II Svetskog rata proizvodnja umetničkog pocelana, s retkim izuzecima, skoro je sasvim prestala. Fabrika je prešla na proizvodnju za ratne potrebe, pre svega visokonaponskih porcelanskih izolatora za uništene komunikacione vodove. Većina radnika fabrike je mobilisana i bila je na frontu, a zamenili su ih žene i deca. 1941. godine, pred napredovanjem nemačke vojske, čitava fabrika je minirana kako ne bi bila zaplenjena. U isto vreme, divizijama raspoređenim oko fabrike bilo je naređeno da po svaku cenu odbrane fabriku. U posleratnim godinama, sa proizvodnjom koja je u potpunosti mehanizovana i modernizovana, fabrika se razvila u napredno industrijsko preduzeće, a 1966. , u godini kada je obeležila 200 godina postojanja, proizvodnja je dostigla stopu od 30.000.000 komada porcelana godišnje. Akcenat je stavljen na veći kvalitet proizvoda a umetnička laboratorija angažovala je vešte slikare i vajare. Kao rezultat toga, proizvodnja se povećavala, a svi novi uzorci su razmatrani i odobreni od strane Umetničkog saveta. 1991. godine radnici su otkupili fabriku i organizovali rad pod imenom “Verbilki Porcelan” (“Фарфор Вербилок”), s namerom da se sačuva i oživi tradicija predrevolucionarnog porcelana, koju su stvorile porodice Gardner i Kuznjecov. 2006. godine fabrika je imala 350 zaposlenih, uključujući 20 slikara. Od 2014. godine “Verbilki Porcelan” je jedna od tri operativne fabrike porcelana u Rusiji. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/28-38/pod-kp/1160)

DELFT POSUDA BOKAL `Delft Blue`voljen širom sveta Dimenzije: Visina: 19 cm, R dno : 7 cm, R trbuha: 10 cm Materijal: Glazirana keramika sa rukom oslikanom plavom dekoracijom Period: oko 1980. Broj evident. 208 Proizvođač: “Koninklijke Porceleyne Fles” („Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“) Poreklo: Delft – Holandija Posuda Bokal ili Krčag je od glazirane keramike i rukom je oslikana kobaltno plavom bojom. Glavni dekorativni motiv je raskošni buket raznovrsnog cveća, što je jedna od tradicionalnih predstava sa holandske plavo-bele keramike koja potiče iz gradića Delft. Posuda je izrađena u fabrici “Koninklijke Porceleyne Fles,” koja ima istoriju dugačku preko 350 godina, a specijalizovana je za izradu predmeta od bele keramike sa oslikanom plavom dekoracijom po kojoj je grad Delft bio čuven u 17. veku. Istorija: Delft keramika Postojbina porcelana je Kina, gde je on bio poznat već u 10. veku, dok je u Evropi tajna proizvodnje pravog porcelana otkrivena tek početkom 18. veka. Međutim, u Evropi su bili poznati različiti tipovi keramike, a jedan od njih je keramika sa glazurom koja sadrži oksid kalaja, zahvaljujući kome je tokom pečenja dobijala belu boju, koja je podsećala na belinu porcelana, i koja je bila idealna podloga za slikanu dekoraciju. Ova vrsta keramike poznata je kao majolika, fajans ili delft-keramika. Mali holandski grad Delft postao je sinonim za ovaj tip keramike zbog toga što je u drugoj polovini 17. veka ovde došlo do snažnog uzleta proizvodnje keramičkih predmeta, sa tridesetak aktivnih radionica, a njihov glavni i prepoznatljiv proizvod bila je bela keramika sa plavom dekoracijom. U Delftu se 1654. dogodila eksplozija u skladištu baruta koja je razorila grad i ostavila za sobom puno napuštenih lokacija gde su ranije bile razne fabrike, uključujući i one za proizvodnju piva. Zbog toga su se u Delft doselili mnogi keramičari, koji su ovde otpočeli svoju proizvodnju predmeta od plavo-bele keramike za kojima je u to vreme postojala velika potražnja. Holandija je početkom 17. veka stekla primat u prekomorskoj trgovini sa Dalekim istokom, i od tada je holandsta Istočno indijska kompanija počela da uvozi u Evropu iz Kine predmete od porcelana. Malo pre toga Holanđani su 1601. i 1604. zarobili dva portuglaska broda koja su prenosila porcelan iz Kine. Ovi predmeti su u Amsterdamu izazvali pravu senzaciju, i bili su prodati na aukcijama po tako visokim cenama, da se za sumu koja je bila plaćena za jedan komad u to vreme mogla kupiti kuća. To su bili predmeti od plavo – belog porcelana, a pošto je holandski naziv za portuglaski tip trgovačkog broda kojim su trasportovani bio kaarak, ovaj rani kineski izvozni porcelan postao je poznat kao kaarak porcelan. Holandski keramičari su nastojali da imitiraju ovaj tip porcelana i tako je nastala čuvena plavo-bela holandska deft-keramika. Istorija fabrike: Koninklijke Porceleyne Fles Fabrika “De Porceleyne Fles” („Porcelanski krčag“) osnovana je u Delftu 1653. kao jedna od mnogobrojnih radionica koje su tamo bile aktivne u tom periodu. To je i jedina od njih koja je uspela da opstane do danas, mada je tokom svog postojanja promenila puno vlasnika. U 18. veku proizvodnja plavo-bele keramike u Delftu je znatno opala jer se izgubilo interesovanje za takav tip predmeta. I fabrika „De Porceleyne Fles“ je imala poteškoća i proizvodila je predmete slabijeg kvaliteta sve dok je 1876. nije otkupio inženjer Joost Thooft sa namerom da obnovi tradiciju izrade rukom oslikane plavo-bele delft-keramike. On je usavršio tehnologiju izrade gline od koje se dobijala keramika i uspeo je da uspostavi proizvodnju predmeta koji su stekli veliku popularnost i van granica Holandije. Joost Thooft je uveo i novu oznaku na predmetima, tako što je nekadašnjoj oznaci u obliku krčaga dodao svoje inicijale (JT) i reč „Delft“. Zbog svojih napora da obnovi slavu Delft keramike kao i opšteg doprinosa proizvodnji holandske keramike fabrici je 1919. dodeljeno počasno zvanje „Kraljevska“ i ona i danas uspešno posluje pod imenom “Koninklijke Porceleyne Fles”, što bi značilo „Kraljevska fabrika Porcelanski krčag“.

RIGA, SSSR - Zlatom oslikan dezertni tanjir (1967-1991) Listovi, i, naročito, bobice listova su reljefno oslikani zlatom. U vreme svog vrhunca, u 1970-tim i 1980-im godinama, „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana) proizvodila je i unikatne predmete po narudžbini državnih institucija, a za pozlaćenje koristilo se pravo zlato. Fabrika ga je dobijala od „Fabrike lakova i boja Dulevo”, koja je jedina u čitavom Sovjetskom savezu proizvodila 10% rastvor zlata, a njegov sastav je bio državna tajna. Dimenzije Prečnik: 17,5 cm Visina: 2 cm Težina: 180 g Prvi žig na dnu: СССР (Rotirani Inicijal) K (za rus. “Kachestvo” = kvalitet, sve unutar petougaonog štita) Državni znak kvaliteta SSSR-a, koristio se od 1967. do 1991. godine. Drugi žig na dnu: (Inicijali) RPR (za „Rīgas porcelāna rūpnīcas“, ispod crteža vaze i stilizovanog plamena) „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ koristila je žig između 1970. i 1990. godine, u crvenoj boji na predmetima prvog kvaliteta. Državni znak kvaliteta SSSR-a (rus: Государственный знак качества CССР) bio je zvanični sovjetski znak za sertifikaciju kvaliteta ustanovljen 1967. godine. Korišćen je za obeležavanje potrošačke, proizvodne i tehničke robe da bi se potvrdilo da ispunjava standarde kvaliteta i, uopšte, da bi se povećala efektivnost proizvodnog sistema u SSSR-u. Pravo korišćenja znaka dato je preduzećima u zakup na 2–3 godine na osnovu pregleda robe od strane Državne atestacione komisije (rus. Государственная Атестационная Комиссия) koja je potvrđivala da je roba „viših kategorija kvaliteta“, tj. Da u potpunosti zadovoljava sovjetske državne kao i međunarodne standarde i da njen kvalitet `ispunjava ili prevazilazi kvalitet najboljih međunarodnih analoga`. Dobijanje znaka omogućilo je preduzećima da povećaju cenu robe koju kontroliše država za deset odsto. Kada je znak uveden, to je zaista sugerisalo visok kvalitet robe, ali je nakon nekog vremena dosta sovjetske robe sertifikovano za znak dok je njihov kvalitet često ostajao ispod očekivanja kupaca. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, znak je prestao da se koristi i ruska vlada je 1991. godine uvela svoj znak za sertifikaciju kvaliteta, poznat kao znak Rostest (ili R oznaka). „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa) nastala je 1963. godine spajanjem dve velike fabrike porcelana s dugom tradicijom. Prvu fabriku fajanska i porcelana u Rigi (tada Rusko Carstvo, danas glavni grad Litvanije): „ Завод С.Т.Кузнецова“, osnovao je 1841, godine Terentij Kuznjecov (Терентий Кузнецов), osnivač ruske “imperije porcelana”. Posle njegove smrti 1864. godine upravu fabrikom je preuzeo njegov sin, Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов). Za vreme I Svetskog rata, kada se linija fronta približavala Rigi, fabrika je evakuisana u Rusiju. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 1920. godine, a fabrika je registrovana pod imenom „M.S. Kuzņecovs porcelāna, fajansa un māla izstrādājumu fabrika“ (Fabrika porcelana, fajansa i posuđa M.S. Kuznjecov). 1940. godine, posle okupacije Litvanije, fabrika je nacionalizovana pod imenom „Sarkanā Zvaigzne“ (Crvena zvezda), a od septembra kao „Rīgas keramikas fabrika“ (Riška fabrika keramike). 1946. godine naziv je promenjen u „Rīgas porcelāna un fajansa fabrika“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Drugu fabriku u Rigi osnovao je 1886. godine nemački preduzetnik Jakob Karl Jessen (Jakob Karl Jesen). Od samog početka fabrika se specijalizovala za proizvodnju visokokvalitetnog porcelanskog posuđa i nagrađivana je na mnogim izložbama. Proizvodi fabrike postali su veoma traženi širom Ruske imperije, poručivali su ih najbolji ruski restorani u Moskvi i Sankt Peterburgu, a izvoz je rastao, čak do Persije (današnji Iran). 1908. godine veliki požar u fabrici potpuno je zaustavio proizvodnju. Obnova glavne zgrade i peći trajala je godinu dana. 1915. godine, kako se linija fronta približavala, fabrika je evakuisana u Ukrajinu. Vratila se na svoju lokciju 1933. godine i obnovila proizvodnju. 1939. godine je zatvorena zbog repatrijacije Nemaca – i vlasnika i radnika. Obnovila je proizvodnju 1940. godine, kao `Rīgas porcelāna fabrika` (Riška fabrika porcelana). Obe fabrike su se po završetku rata našle u teškoj situaciji: uništenih proizvodnih pogona, otežanog snabdevanja sirovinama a najviše zbog nedostatka kvalifikovanih radnika. Pored nekadašnjih radnika koji su uspeli da se vrate u fabriku, veliki broj stručnjaka došao je i iz drugih krajeva Sovjetskog saveza. Pogoni su postepeno obnavljani i modernizovani, otvorena je fabrička stručna škola za oslikavanje porcelana, a stručnjaci su dolazili i iz Riške umetničke škole i Državne akademije umetnosti. Kvalitet, tehnički i umetnički, brzo je rastao i porcelan iz Rige postajao veoma cenjen, rado kupovan u čitavom SSSR-u a vremenom i uspešno izvožen. Uspeh je potvrdila i srebrna medalja na Svetskoj industrijskoj izložbi u Briselu (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles) 1958. godine. 1963. godine dve fabrike su spojene u zajedničko preduzeće „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Bivša fabrika Kuznjecov postala je 1. Distrikt novog preduzeća i proizvodila je uglavnom servise za čaj i ručavanje i nešto servisa za kafu. Bivša Fabrika Jessen postala je 2. Distrikt specijalizovan za izradu luksuznijeg porcelana: servisa za kafu, porcelana tankih zidova, raznih garnitura i suvenirskih predmeta. Proizvodnja je modernizovana, a u 1960-im godinama asortiman se stalno dopunjavao novim dizajnima umetnika stasalih u samoj fabrici. Nije bilo slučajno da su naučnoistraživački instituti SSSR-a isprobavali različite tehnološke inovacije direktno u Rigi. Narudžbe za izvoz stigle su iz Avganistana, Libana, Mongolije, Finske, Švedske i drugih zemalja. Tako visok rejting riški majstori porcelana stekli su zahvaljujući veštinama proizvodnje nasleđivanih s generacije na generaciju i očuvanim tajnama tehnologije. Nakon prestanka proizvodnje posuđa od fajansa 1968. godine, naziv kompanije se ponovo promenio – sada je to bila „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana). U vreme kada je 70-ih i 80-ih godina fabrika bila na vrhuncu, godišnje se proizvodilo oko 36 miliona komada porcelanskih predmeta, a svaki dan su jedan ili čak dva železnička vagona sa gotovim proizvodima otpremana kroz fabričke kapije u sve delove SSSR-a. Nakon obnavljanja nezavisnosti Letonije i gubitka ogromnog tržišta SSSR-a, 1. Distrikt (bivša fabrika Kuznjecov) postala je 1991. godine akcionrsko društvo. Međutim, u haosu divljeg kapitalizma 90-ih, kompanija je zapala u finansijske teškoće i, kao i mnoge letonske kompanije u to vreme, bankrotirala je 1997. Tokom 2013. i 2014. godine srušeni su sve istorijske fabričke zgrade, osim dimnjaka. 2016. godine na tom metu izgrađen je tržno-zabavni centar. 1991. godine litvansko-švajcarsko zajedničko reduzeće SIA „Latvpotik” počelo je sa radom u istorijskoj zgradi 2. Distrikta (bivša fabrika Jessen). 1996. godine osnovano je novo preduzeće SIA “Jesens porcelāns” i obnovilo naziv brenda „Jesens 1886 Rīga”. Međutim, napravljeno je svega nekoliko serija šolja i šoljica, i drugih malih proizvoda od porcelana, pre nego što je kompanija bakrotirala 2003. godine. Zahvaljujući naporima grupe entuzijasta i Gradskog veća Rige, zbirka jedinstvenih eksponata obe fabrike je sačuvana i poslužila je kao osnova za formiranje Muzeja porcelana u Rigi 2001. godine. /1/ (123/15-46/150-kp/1436)