Ljubica Vasilić: OKRUŽNI KOMITETI KPJ ZA VOJVODINU 1941-1943, Građa za istoriju Vojvodine, Knjiga 10, Novi Sad-Sremski Karlovci, 1975, kožni povez šivenjem, format 17 x 24 cm, strana 535. OKRUŽNI KOMITETI KPJ ZA VOJVODINU 1944-1945, Građa za istoriju Vojvodine, Knjiga 11, Novi Sad-Sremski Karlovci, 1978, kožni povez šivenjem, format 17 x 24 cm, strana 461. Knjige su čistih stranica i bez podvlačenja redova, gotovo kao nove i malo korišćene. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Cena je za obe knjige sa poštarinom.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, na par mesta povez popustio, ali nema odvojenih listova. Knjiga je kompletna i čista. Autor: Brian Petrie, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1976. god. Broširan povez, 41,5 cm. 112 str. Kunstdruk, ilustrovano Slike, crteži, grafike, 108 reprodukcija 30. marta 1853. godine rođen je Vinsent van Gog, postimpresionistički slikar. Van Gog je počeo da slika još kao dete, a nakon nekoliko godina odlučio je da će biti umetnik. Tek u kasnim dvadesetim godinama počeo je da se bavi slikanjem, dok je najveća i najpoznatija dela završio u poslednje dve godine svog života. Bio je veoma plodan umetnik, pa je tako za nešto više od 10 godina naslikao 2.100 dela, od kojih je 860 ulja na platnu i više od 1.300 akvarela, crteža, skica i grafika. Van Gog nije bio priznat za vreme života. Njegovi radovi, koji odlikuju grubom lepotom, hrabrim bojama i emotivnom iskrenošću, znalo je da ceni samo par ljudi u to doba. Pored toga, njegov rad nije ni bio poznat, bar ne u razmerama u kojima je danas poznat. Zahvljajujući svom radu, koji obuhvata autoportrete, pejzaže, mrtvu prirodu i portrete, svrstan je u grupu vodećih umetnika 20. veka. Njegovi najčešći motivi bili su čempresi, polja pšenice i suncokreti. Dugo je patio od anksioznosti i učestalih mentalnih bolesti. Umro je u 37. godini od prostrelne rane metkom. Smatra se da je izvršio samoubistvo, mada nikada nije pronađen pištolj iz kog je upucan.

Naziv: SAVREMENE POSLOVNE FINANSIJE: Principi i primena Autor: Tomislav Brzaković Godina izdanja: 2016 Izdavač: Univerzitet privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije, Beograd Pismo: Latinica Povez: Tvrd povez, 485 str., 16,8 cm x 23,5 cm Odlično očuvana! Sadrži 104 primera u praksi, 107 slika, 81 tabelu, 82 excel vežbe, 82 primera, zadatke, rezime i pitanja. U koloru. Opis: Poslovne finansije su specijalna oblast finansija i bave se donošenjem finansijskih odluka u privrednom subjektu. U ovoj knjizi se upravljanje finansijama razmatra sa stanovišta privrednog društva kao korisnika sredstava, pa se koristi termin poslovne finansije. Opredeljenje za naziv poslovne finansije, umesto često korišćenog termina korporativne finansije, potiče iz želje da se izbegne vezivanje ove oblasti finansija isključivo za korporativni oblik organizovanja, gde je naročito istaknuto finansiranje korporacija na tržištu kapitala, što nije uobičajena praksa u Republici Srbiji. Takođe, da se primena ove tematike ne bi ograničila samo na pojedine oblike organizovanja, koristi se sveobuhvatan termin privredno društvo. Posebne odrednice za pojedine oblike organizovanja, kao što je korporacija, u knjizi se koriste samo u slučajevima kada se navode njihove posebne specifičnosti, kao što je, na primer, emisija akcija. Po čemu se ova knjiga razlikuje od knjiga sa sličnom tematikom? Većina udžbenika poslovnih (korporativnih) finansija ima sličan koncept. Letimičan pogled na tabelu sadržaja pokazaće vam da se većina tema u ovoj knjizi preklapa sa onima u tradicionalnim udžbenicima finansija. Međutim, u nekim važnim segmentima, ova knjiga nastoji da bude izuzetak. Inovacija u pristupu se ogleda u objašnjenju osnovnih principa poslovnih finansija, koji predstavljaju osnov za razumevanje tradicionalnih, teorijskih problema, kao i u rešavanju problema koji se susreću u stvarnom svetu. Drugo, u knjizi je akcenat na praktičnoj primeni. Mnogi profesori često postavljaju sebi nimalo jednostavno pitanje: kakva je praktična primena teorijski razumljivog koncepta. Odgovor na to pitanje je bitan i za studente, jer saznanje da se nešto uči ne samo da bi se znao njegov teorijski sadržaj već i da bi se naučeno moglo primeniti u praksi, predstavlja dodatni podsticaj za sticanje novih znanja. Najbolji način da se uče poslovne finansije jeste da se modeli i teorije primene na realne probleme. Iako je teorija koja je razvijena u poslednjih nekoliko decenija impresivna, nekada se moraju praviti kompromisi i uvoditi pretpostavke u proces. U ovoj knjizi naročito se ističe praktična primena znanja kroz jednostavne i razumljive primere. Ova knjiga se oslanja na jednostavne numeričke primere gde se na osnovu metode „korak po korak“ dobija odgovor i na složena pitanja, kao što je: koliko je vredan investicioni projekat. Cilj tog pristupa jeste naučiti studente da rešavaju probleme, raščlanjavanjem na segmente i primenom različitih analitičkih alata koji će im doneti korist u njihovim budućim karijerama. S obzirom na to da studenti poseduju različita predznanja, autor je nastojao da knjiga bude samodovoljna, tj. da studenti ne moraju da koriste dopunsku literaturu da bi razumeli različite koncepte, kao što je vremenska vrednost novca ili koncept rizika i prinosa. Osnovna organizacija knjige Knjiga se sastoji iz pet delova: Prvi deo predstavlja uvod u poslovne finansije, sastoji se iz tri glave: Uloga poslovnih finansija, Vremenska vrednost novca i Rizik i prinos. Drugi deo se sastoji iz dve glave: Finansijska analiza i Finansijsko planiranje. Treći deo je posvećen upravljanju obrtnim sredstvima i sastoji se iz četiri glave: Opšti deo upravljanja obrtnim sredstvima, Upravljanje gotovinom, Upravljanje kupcima i Upravljanje zalihama. Četvrti deo se bavi upravljanjem kapitalnim investicijama i sastoji se iz dve glave: Osnove kapitalnih investicija i Evaluacija kapitalnih investicija. Peti deo, pod naslovom Izvori finansiranja, cena i struktura kapitala, sastoji se iz četiri glave: Oblici investiranja, Zahtevani prinos i cena kapitala, Poslovni i finansijski leveridž i Struktura kapitala. Kratak sadržaj Predgovor PRVI DEO: UVOD U POSLOVNE FINANSIJE Glava 1. Uvod u poslovne finansije Glava 2. Vremenska vrednost novca Glava 3. Rizik i prinos DRUGI DEO: FINANSIJSKA ANALIZA I PLANIRANJE Glava 4. Finansijska analiza Glava 5. Finansijsko planiranje TREĆI DEO: UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA Glava 6. Upravljanje obrtnim sredstvima - opšti deo Glava 7. Upravljanje gotovinom Glava 8. Upravljanje kupcima (potraživanjima) Glava 9. Upravljanje zalihama ČETVRTI DEO: UPRAVLJANJE KAPITALNIM INVESTICIJAMA Glava 10. Osnovi kapitalnih investicija Glava 11. Evaluacija kapitalnih investicija PETI DEO: IZVORI FINANSIRANJA, CENA I STRUKTURA KAPITALA Glava 12. Oblici finansiranja Glava 13. Zahtevani prinosi i cena kapitala Glava 14. Poslovni i finansijski leveridž Glava 15. Struktura kapitala

by J. GIZYCKI (Author) 1967 unutra je veoma dobro osuvana, tvrd je povez, samo je zastitni omotac kao sto se vidi na slici ostecen Šah kroz vekove Šah u svakom trenutku Šah (od pers. شاه [šâh, shah] — kralj) sportska je igra na ploči (tabli) za dva igrača. Šahovska tabla Persijski mladići igraju šah. Šah se igrao u Persiji još od 3. veka Šah sa figurama u obliku zmajeva u galeriji na Grenvil ostrvu u Vankuveru Istorija šaha[uredi | uredi izvor] Šahovska partija sa živim figurama, 1924. godine Ne postoje pouzdani podaci o njegovom postanku. Najverovatnije je da se pojavio pre više od 2.000 godina.[1] Prilikom arheoloških iskopavanja u Uzbekistanu nađene su dve figurice od slonovače koje pripadaju periodu vladavine cara Huviške (II vek). Stručnjaci smatraju da su to šahovske figurice. U V veku nastala je u Indiji posebna vrsta vojne igre na drvenoj ploči - „čaturanga“, što znači četverodeoni. Čaturanga je kao daleki predak današnjeg šaha bila igra koja je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su sačinjavala 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama). Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke. Igru su u VI veku prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih u VII veku Arapi su osvajanjem Irana preuzeli i tokom naredna dva veka bila je veoma popularna u arapskim zemljama.[2] Održavani su mečevi između najboljih igrača, proučena su moguća otvaranja (tabije) i sastavljeni su prvi problemi otvaranja (mansube). Halif Harun al Rašid je poslao krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonove kosti. U IX veku Arapi su je pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, Šatrandž predstavlja viši oblik čaturange. Ishod borbe više ne određuje slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama sve do Islanda. Francuski kralj Luj IX je 1254. godine izdao specijalni edikt koji je zabranjivao igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem dejstva kraljice i lovca (kod Arapa je kraljica mogla ići samo po jedno polje ukoso, a lovac je mogao da skače ukoso na svako treće polje: pošto je teško bilo izvesti mat, postojala su dva načina da se pobedi - usamljivanjem protivničkog kralja i patom, koji se računao kao pobeda za patiranu stranu). Sa reformom su ukinuta ova dva načina pobede [3]. Usavršavanjem od drevne čaturange igra je poprimala današnji oblik. Nastala je u XV veku kada se 1497. godine pojavilo prvo štampano delo o šahu koje je napisao španski šahist Lusena. Njegovo delo su nastavili u XVI i XVII veku Španac Rui Lopez i Italijani Polerio i Greko, sve dok u XVIII veku francuski šahovski majstor Filidor delom Analiza šahovske igre (franc. Analyse des Échecs) nije postavio temelje savremenoj šahovskoj teoriji.[4] Pravila igre[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Pravila šaha, Šahovska tabla, Šahovske figure, Mat, Kralj u šahu, Pat i Remi Šah se igra na kvadratnoj ploči (tabli) koja se naziva šahovska tabla (ploča). Tabla je podeljena na 8 kolona i 8 redova polja, dakle sadrži 64 polja koja su naizmenično crne i bele boje. Polja mogu biti nacrtana (štampana) ili na posebnom stolu koji se naziva šahovski sto i služi prvenstveno za igranje šaha.[5] Šahovske figure Kralj Kraljica Top Lovac Skakač Pešak Svaki igrač počinje igru sa 16 figura. Figure su: kralj, kraljica (ili dama), top (ili kula) — 2 komada, skakač (ili konj) — 2 komada, lovac (ili laufer) (2 komada), pešak (ili pion) — 8 komada. Jedan igrač igra belim, a drugi crnim figurama, naizmenično pomerajući svoje figure, pri čemu beli ima prednost prvog poteza. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Šah-mat je situacija kada je kralj napadnut i ne postoji način da se zaštiti od napada ili da se pomeri na nenapadnuto polje. U slučaju šah-mata (kraće mat), partija se završava, a pobednik je igrač koji je matirao suparnika. Osim mata, kad je pobednik poznat, partija može da rezultuje i remijem ili pat pozicijom - tada je rezultat nerešen. Pat je situacija kada je jedan od igrača na potezu, ali ne može da pomeri ni jednu svoju figuru. Remi je situacija kada nijedan igrač ne može dati mat drugom igraču, uglavnom usled nedostatka figura ili kada oba igrača procene da ne mogu nadigrati svog protivnika, tada dogovorno zaključuju remi, i to se zapisuje ½:½, tj. poen se deli. Nekada je postojalo pravilo da se u slučaju pata ili remija računa da su oba igrača izgubila, ili se igralo sve dok neko ne bi pobedio, međutim pošto je to moglo drastično da se oduži, da bi ubrzali odigravanje turnira, FIDE (franc. Fédération Internationale des Échecs - Međunarodna šahovska federacija) je donela današnje pravilo o podeli poena. Šahovska notacija[uredi | uredi izvor] Ovaj članak koristi algebarsku šahovsku notaciju kako bi se opisali šahovski potezi. Praćenje poteza koje je obavezno prilikom svih takmičenja. Postoje nekoliko vrsta notacija: algebarska, opisna (primjenjuje se kod anglosaksonskih zemalja), Forsajtova, Udemanov kodeks itd. U algebarskoj notaciji, koja se najviše koristi, prvo se beleži znak figure i polje sa kojeg se polazi (kralj — K, dama — D, top — T, lovac — L, skakač — S, dok se pešak ne obeležava početnim znakom figure); a potom se doda crtica i linija (od a do h) i red (od 1 do 8) polja na koje figura stupa. Ako potez sadrži uzimanje protivničke figure, onda umesto crtice stavljaju se dve tačke. Ako se potezom daje „šah“, onda se stavlja na kraju znak +. Mala rokada se označava ovako: 0-0. Velika rokada se označava ovako: 0-0-0. Kad se pokreće pešak, napred se ne stavlja njegov znak. Kao čest primer upotrebe notacije uzima se kratka partija s temom Legalovog mata: 1. e2-e4 e7-e5 2. Lf1-c4 d7-d6 3. Sg1-f3 h7-h6 4. Sb1-c3 Lc8-g4? (znakom pitanja se označava slab potez, a uzvičnikom odličan) 5. Sf3:e5! Lg4:d1? 6. Lc4:f7+ Ke8-e7 7. Sc3-d5 mat. Postoji i kratka algebarska notacija, koja je daleko češće u upotrebi u turnirskoj praksi od duge algebarske notacije. Po njoj bi se navedena partija zapisala ovako: 1. e4 e5 2. Lc4 d6 3. Sf3 h6 4. Sc3 Lg4? 5. S:e5! L:d1? 6. L:f7+ Ke7 7. Sd5# (mat se označava tarabicom). Potezi koji označavaju uzimanje u kratkoj notaciji označavaju se dvotačkom (:), međutim, to nije neophodno pošto se podrazumeva. Ako dve figure mogu odigrati na isto polje, u kratkoj notaciji potez se označava ovako: Ako su obe figure na istom redu: početnim slovom figure linijom na kojoj se nalazi poljem na koje se postavlja. Ako su obe figure na istoj liniji: početnim slovom figure brojem reda na kojem se figura nalazi poljem na koje dolazi. Ako su figure na različitim redovima i linijama, koristi se metoda 1. Primer za 1. a b c d e f g h 8 a1 white rookb1 black crossh1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i h1; Tab1 - top koji se nalazio na polju a1 pomera se na b-liniju; ili, Thb1 - top koji se nalazio na polju h1 pomera se na b-liniju. Primer za 2. a b c d e f g h 8 a8 white rooka2 black crossa1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i a8; T1a2 - top koji se nalazio polju a1 pomera se na drugi red; ili, T8a2 - top koji se nalazio na polju a8 pomera se na drugi red. Primer za 3. a b c d e f g h 8 f3 black crossd2 white knightg1 white knight 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Skakači belog nalaze se na poljima d2 i g1; Sgf3 - skakač koji se nalazio na polju g1 pomera se na polje f3; ili, Sdf3 - skakač koji se nalazio na polju d2 pomera se na polje f3. Ako dva pešaka mogu uzeti istu protivničku figuru ili pešaka, pešak koji vuče beleži se: slovom linije na kojoj se nalazi znakom : oznakom polja na koje stupa Primer za uzimanje a b c d e f g h 8 d5 black rookc4 white pawne4 white pawn 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Beli pešaci nalaze se na poljima e4 i c4, crni top na polju d5. Ako pešak sa e4 uzima topa, beleži se e:d5, a ukoliko pešak sa c4 uzima topa, beleži se c:d5. Primer za promociju a b c d e f g h 8 a8 white queend8 white bishoph8 white knighta7 white pawnd7 white pawnh7 white pawnf2 black pawnf1 black rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h U slučaju promocije pešaka beleži se potez pešakom, a odmah sledi početno slovo figure koja se postavlja na tablu. Primeri: a8D, h8S, d8L, f1T. U Srbiji, šahovski potezi se mogu beležiti ćirilicom ili latinicom. Sudijska komisija Šahovskog saveza Centralne Srbije preporučuje upotrebu ćirilice. Šahovska takmičenja[uredi | uredi izvor] Šahovska takmičenja mogu se podeliti na turnire, mečeve i timska takmičenja. O bilo kakvom takmičenju da se radi, za pobedu se dobija 1 poen, za remi ½ poena, dok se za izgubljenu partiju ne dobijaju poeni (retko kada organizatori šahovskih takmičenja odstupaju od ovog pravila).[6] Šahovski turniri[uredi | uredi izvor] Šahovski turniri organizuju po kružnom sistemu (Soneborn-Berger - često se nazivaju samo Berger), zatim po švajcarskom, ševeninškom i nokaut sistemu. Glavni članak: Spisak najznačajnijih turnira u istoriji šaha Kružni sistem (Berger)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bergerov sistem Berger-turniri obično su zatvorenog tipa (igrači koji učestvuju, dolaze po pozivu organizatora). Kad je reč o kružnom sistemu (Soneborn-Berger), igra se po pravilu „svako sa svakim“. Minimalan broj igrača je tri, a može se organizovati da se igra jednokružno (svako sa svakim po jednu partiju), dvokružno (svako sa svakim po dve partije - jednu belim figurama, drugu crnim) itd. Ukoliko je za turnir prijavljen neparan broj igrača, u svakom kolu jedan igrač je slobodan (nema protivnika) i ne dobija poene. Pobednik turnira je igrač koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko više takmičara ostvari jednak broj poena, uspešniji je onaj igrač čiji je veći zbir poena sa takmičarima iz gornje polovine konačne turnirske tabele. Ovaj sistem nosi ime po pobornicima ideje, engleskom šahisti Viljemu Sonebornu i austrijskom teoretičaru šahovske završnice Johanu Bergeru. (vidi Bergerove tablice) Švajcarski sistem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Švajcarski sistem Turniri koji se igraju po švajcarskom sistemu obično su otvoreni turniri (svako može da se prijavi za turnir) i za učešće obično se plaća upisnina. Najčešće, ovo su masovni turniri, sa velikim brojem učesnika i posle Drugog svetskog rata postali veoma su popularni u čitavom svetu, tako da su doneli ogromnu korist u popularizaciji šaha. Tvorac ovog sistema je Švajcarac dr J. Miler. Pošto je broj učesnika turnira prevelik da bi igrao svako sa svakim kao kod turnira koji se igraju po Berger-sistemu, pre svakog kola pribegava se ciljanom parovanju. Na primer, pre nego što se potpuno završe sve partije prvog kola, još uvek se ne zna ko će sa kim igrati čak ni u sledećem, drugom kolu. To gotovo da isključuje mogućnost „domaćih“ priprema, i samim tim, smanjuje se broj eventualnih remija.[7] Za švajcarski sistem, karakteristična su tri pravila: nijedan igrač ne može igrati sa istim protivnikom dva puta; u svakom kolu, igrači za protivnike imaju takmičare koji su im što bliže po broju poena na tabeli; posle svakog kola igrači moraju imati što izjednačeniji broj partija koje su odigrali sa belim, i sa crnim figurama. Slično kao i kod turnira po Berger-sistemu, ukoliko je broj učesnika neparan, jedan takmičar u svakom kolu je slobodan pošto nema protivnika, s tom razlikom da slobodan igrač u švajcarskom sistemu dobija poen. Prema pravilima, slobodan je onaj igrač koji je u prethodnom kolu bio poslednji na turnirskoj tabeli. Dodatno, igrač ne može biti slobodan više od jedanput. Sistem se može primeniti pri bilo kom broju učesnika i kola, za bilo koju aktivnost (mada se najčešće koristi u šahu) u kojoj se pojavljuju tri rezultata - pobeda, nerešeno (remi) i poraz. Možda jedini nedostatak švajcarskog sistema je činjenica da poslednja kola nose izrazito veću težinu od prvih, odnosno važnija su za konačan plasman igrača. Ako takmičar započne turnir pobedama, u narednim kolima susreće se sa sve jačom opozicijom (zahvaljujući pravilu 2.), pa ga je kasnije lakše dostići igrač koji je započeo porazima. Pobednik turnira je onaj učesnik koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko u konačnom plasmanu više učesnika ostvare jednak broj poena, tada se uspešnijim smatra igrač koji je bolji uspeh ostvario po Buholc-koeficijentu. Buholc-koeficijent je u stvari zbir poena svih protivnika nekog igrača. U Srbiji, pogotovo su popularni tzv. „vikend-turniri“ koji se organizuju po švajcarskom sistemu. Na „vikend-turnirima“, obično se u petak igraju dva kola, u subotu četiri, a u nedelju kada se turnir završava, poslednja tri kola. Po švajcarskom sistemu igra se i na Šahovskim olimpijadama, koje FIDE organizuje svake 2 godine. Ševeninški sistem[uredi | uredi izvor] Ševeninški sistem (negde Sheveningen sistem) predviđen je za ekipna takmičenja, gde svaki igrač jednog tima za protivnike ima sve igrače suparničkog tima. Nokaut sistem[uredi | uredi izvor] Kup-sistem, u kom se u drugom kolu susreću pobednici iz prvog kola, u trećem kolu susreću se pobednici iz drugog kola, itd., sve dok se ne dođe do finala u kom igraju jedina dva takmičara koja su do tog momenta pobedila sve svoje suparnike. Onaj protivnik koji pobedi u finalu, postaje pobednik turnira.[8] Mečevi[uredi | uredi izvor] Šahovski meč organizuje se između dva protivnika. Kako bi oba protivnika bila ravnopravna (npr. da imaju isti broj kola sa belim i crnim figurama), najčešće se mečevi organizuju tako da imaju paran broj kola. Ukoliko to nije slučaj, radi se o hendikep-mečevima. Pobednik šahovskog meča je igrač koji na kraju ostvari veći broj poena (odnosno pobeda). Ekipna takmičenja[uredi | uredi izvor] Igraju timovi, jedan tim protiv drugog, tako što se igrači raspoređuju po tablama. Obično se za prvu tablu uzimaju najjači igrači tima. Svaki tim ima svog kapitena. Kapiten ekipe ne mora istovremeno biti igrač za tablom, može biti i neko treće lice. Kod ekipnih prvenstvenih susreta, kada ekipe u svakom kolu putuju, bele figure na prvoj tabli ima domaća ekipa. Ekipna takmičenja mogu biti ligaška (na lokalnom ili nacionalnom nivou), ili su u pitanju šahovski dvoboji reprezentacija. Ostala takmičenja[uredi | uredi izvor] Simultanke[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Simultanka Postoje 3 oblika simultanke: Jedan igrač igra protiv više igrača tako što se kreće od table do table i svaki put povuče po potez. Obično se igra na 20-30 tabli, no bilo je pokušaja da se igra na rekordnom broju tabli. Jedan igrač igra protiv više igrača na većem broju tabli, pri čemu novi igrači sedaju na table onih koji su poraženi. Alternativna simultanka, u kojoj dva igrača igraju s više protivnika tako što naizmenično vuku poteze. Hendikep-mečevi[uredi | uredi izvor] Hendikep-mečevi su šahovska takmičenja egzibicionog tipa (po svojoj prirodi, nisu po FIDE šahovskim pravilima), odnosno mečevi u kojima jedan protivnik ima neku prednost nad drugim (npr. stalno bele figure, ili više vremena za razmišljanje, ili figuru više itd). Najveći hendikep-meč u istoriji koji je ikada organizovan je Kasparov protiv sveta. Meč se igrao 1999. godine na internetu. S jedne strane igrao je Gari Kasparov, sa druge čitav svet, dok se o potezu „sveta“ odlučivalo se glasanjem po principu proste većine - potez koji bi dobio najviše glasova biran je kao potez „sveta“. To je u stvari bio dopisni meč, svaka strana imala je na raspolaganju maksimalno 24 časa za naredni potez. Uprkos činjenici da je „svet“ izbacio oštru teorijsku novost još u 10. potezu, Kasparov je pobedio u 62. potezu. Šah „na slepo“ može biti poseban vid hendikep-meča, ako samo jedan igrač igra „na slepo“. Šah „na slepo“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Šah na slepo Šahovska partija u kojoj bar jedan igrač igra tako što nema mogućnost da vidi šahovsku tablu, ili nema kontakta sa šahovskim figurama. Poseban oblik šaha „na slepo“ je simultanka „na slepo“, gde jedan igrač, bez mogućnosti da vidi šahovske table igra protiv većeg broja suparnika (koji vide svoju tablu i figure) istovremeno. Svetski rekord u ovakvom vidu šaha ostvario je u San Francisku 1960. godine Džordž Koltanovski, odigravši 56 partija „na slepo“ po tempu 10 sekundi za potez. Simultanka je trajala 9 sati, a rezultat je bio 50 pobeda i 6 poraza u korist Koltanovskog. Šahovske titule[uredi | uredi izvor] Finalnu reč kod dodeljivanja šahovskih titula ima Kvalifikaciona komisija FIDE. Titule u muškoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (GM) Velemajstor (IM) Međunarodni majstor (pop. intermajstor) (FM) FIDE majstor (pop. majstor) (CM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Titule u ženskoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (WGM) Ženski velemajstor (WIM) Ženski međunarodni majstor (pop. intermajstor) (WFM) FIDE majstor (pop. majstor) (WCM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Počasne titule[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (HGM) Počasni velemajstor (HM) Počasni majstor Ostale titule[uredi | uredi izvor] Pored nabrojanih standardnih šahovskih titula, FIDE dodeljuje i titule za šahovsku kompoziciju (komponovanje i rešavanje problema i studija). Ove titule dodeljuje Stalna komisija FIDE za šahovsku kompoziciju. Titule za dopisni šah dodeljuje ICCF (en. International Correspondence Chess Federation - Međunarodna federacija za dopisni šah).[9] == Liste ==[10] Svetski šampioni u muškoj kategoriji[uredi | uredi izvor] „Nezvanični“ ali široko priznati šampioni (pre-šampionsko doba)[uredi | uredi izvor] Ruj Lopez de Segura, Španija, ~1560 Paolo Boi i Leonardo da Kutri, Italija, ~1575 Alesandro Salvio, Italija, ~1600 Đoakino Greko, Italija, ~1620 Legal de Kermer, Francuska, ~1730–1747, Fransoa-Andre Filidor, Francuska,~1747–1795 Aleksander Dešapel, Francuska, ~1800–1820 Luj de la Burdone, Francuska, ~1820–1840 Hauard Staunton, Engleska, 1843– 1851 Adolf Andersen, Nemačka, 1851–1858 Pol Morfi, SAD, 1858–1859, Adolf Andersen, Nemačka, 1858–1866 Viljem Štajnic, Austrija, 1866–1886 Zvanični šampioni[uredi | uredi izvor] Viljem Štajnic, Austrija/SAD, 1886—1894. Emanuel Lasker, Nemačka, 1894—1921. Hose Raul Kapablanka, Kuba, 1921—1927. Aleksandar Aljehin, Rusija/Francuska, 1927—1935, 1937—1946. Maks Eve, Holandija, 1935—1937. Mihail Botvinik, SSSR, 1948—1957, 1958—1960, 1961—1963. Vasilij Smislov, SSSR, 1957—1958. Mihail Talj, SSSR, 1960—1961. Tigran Petrosjan, SSSR, 1963—1969. Boris Spaski, SSSR, 1969—1972. Robert Fišer, SAD, 1972—1975. Anatolij Karpov, SSSR, 1975—1985. Gari Kasparov SSSR/Rusija, 1985—1993. „Nezvanični“ ali široko priznati svetski šampioni[uredi | uredi izvor] Gari Kasparov, Rusija, 1993—2000. Vladimir Kramnik, Rusija, 2000 do danas FIDE svetski šampioni nakon Garija Kasparova[uredi | uredi izvor] Anatolij Karpov, Rusija, 1993—1999. Aleksandar Halifman, Rusija, 1999—2000. Višvanatan Anand, Indija, 2000—2002. Ruslan Ponomariov, Ukrajina, 2002—2004. Rustam Kasimdžanov, Uzbekistan, 2004—2005. Veselin Topalov, Bugarska, 2005. do danas Vladimir Kramnik, Rusija, 2006 Višvanatan Anand, Indija, 2007—2013. Magnus Karlsen, Norveška, 2013. do danas Svetske šampionke[uredi | uredi izvor] Vera Menčik, Ujedinjeno Kraljevstvo , 1927-1944 Ljudmila Rudenko, Sovjetski Savez, 1950-1953 Elizaveta Bikova, Sovjetski Savez, 1953-1956, 1958-1962 Olga Rupcova, Sovjetski Savez, 1956-1958 Nona Gaprindašvili, Sovjetski Savez, 1962-1978 Maja Čiburdanidze, Sovjetski Savez, 1978-1991 Jun Ksi, Kina, 1991-1996, 1999-2000 Žuža Polgar, Mađarska, 1996-1999 Čen Cu, Kina, 2001—2004. Antoaneta Stefanova, Bugarska, 2004-2006 Juhua Hsu , Kina, 2006-2008 Aleksandra Kostenjuk, Rusija, 2008-2010 Jifan Hu, Kina, 2010-2012, 2013-2015, 2016-2017 Ana Ušenjina, Ukrajina, 2012-2013 Marija Muzičuk, Ukrajina, 2015-2016 Žongji Tan, Kina, 2017-2018 Venđun Đu, Kina, 2018- Ostali poznati šahisti[uredi | uredi izvor] Alisa Marić Svetozar Gligorić Ljubomir Ljubojević Lav Polugajevski Viktor Korčnoj Paul Keres Ruben Fajn Trenutno najbolji igrači sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igrača prema FIDE rejting listi, avgust 2020) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Magnus Karlsen 1990 Norveška 2863 2. Fabijano Karuana 1992 SAD 2835 3. Liren Ding 1992 Kina 2791 4. Jan Nepomnijačtči 1990 Rusija 2784 5. Maksim Vašije-Lagrav 1990 Francuska 2778 6. Aleksandar Griščuk 1983 Rusija 2777 7. Levon Aronjan 1982 Jermenija 2773 8. Vesli So 1993 SAD 2770 9. Tejmur Rađabov 1987 Azerbejdžan 2765 10. Aniš Giri 1994 Holandija 2764 Najbolje šahistkinje sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igračica prema rejting listi FIDE, maj 2018) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Jifan Hu 1994 Kina 2658 2. Venđun Đu 1991 Kina 2571 3. Ana Muzičuk 1990 Ukrajina 2564 4. Katerina Lagno 1989 Rusija 2556 5. Aleksandra Kostenjuk 1984 Rusija 2555 6. Viktorija Cmilite 1983 Litvanija 2542 7. Tingđie Lei 1997 Kina 2537 8. Marija Muzičuk 1992 Ukrajina 2532 9. Valentina Gunina 1989 Rusija 2526 10. Žongji Tan 1991 Kina 2522 Trenutno najbolji igrači Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igrača prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Robert Markuš 1983 2625 2. Velimir Ivić 2002 2607 3. Aleksandar Inđić 1995 2604 4. Ivan Ivanišević 1977 2599 5. Bojan Vučković 1980 2559 6. Miloš Perunović 1984 2539 7. Marko Nenezić 1995 2525 8. Boban Bogosavljević 1988 2523 9. Luka Budisavljević 2004 2511 10. Nikola Sedlak 1983 2510 Najbolje šahistkinje Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igračica prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Teodora Injac 2000 2407 2. Jovana Rapport 1992 2299 3. Marija Rakić Vulićević 1990 2294 4. Anđelija Stojanović 1987 2287 5. Jovana Erić 1992 2278 6. Jordanka Belić 1964 2270 7. Tijana Blagojević 1997 2260 8. Adela Velikić 1997 2258 9. Marija Manakova 1974 2257 10. Marina Gajčin 2001 2254 Šahovski programi[uredi | uredi izvor] JakšaH Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2010), Srbija \ Republika Srpska je prvi srpski šahovski program. Korisnički interfejs kao i dokumentacija su napisani i na srpskom i na engleskom jeziku, projektna dokumentacija je pisana na srpskom, a interesantno je da je kompletan izvorni kod u potpunosti napisan na ćirilici. Vidi još[uredi | uredi izvor] Pravila šaha Šahovska notacija Šahovske figure Svetski šampionat u šahu Svetski šampioni u šahu Problemski šah

Autor - osoba Lacan, Jacques, 1901-1981 = Lakan, Žak, 1901-1981 Naslov Četiri temeljna pojma psihoanalize : XI seminar / Jacques Lacan ; tekst priredio Jacques-Alain Miller ; prevela Mirjana Vujanić-Lednicki ; redigirao Nenad Mišćević Jedinstveni naslov ǂLes ǂquatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. srpski jezik Vrsta građe prikaz Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1986 (Zagreb : „Ognjen Prica“) Fizički opis 301 str. : graf. prikazi ; 23 cm Drugi autori - osoba Miller, Jacques-Alain, 1944- = Miler, Žak-Alen, 1944- Vujanić-Lednicki, Mirjana = Vujanić-Lednicki, Mirjana Miščević, Nenad, 1950- = Miščević, Nenad, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂPsiha / Naprijed, Zagreb (karton s omotom) Napomene Prevod dela: Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse : le séminaire, livre XI / Jacques Lacan Registar. Predmetne odrednice Psihoanaliza Poststrukturalizam SADRŽAJ: 1. Izopćenje NESVJESNO I PONAVLJANJE 2. Frojdovsko i naše nesvjesno 3. O subjektu izvjesnosti 4. O mreži označitelja 5. Tyhe i automaton O POGLEDU KAO PREDMETU MALO a 6. Shiza oka i pogleda 7. Anamorfoza 8. Pravac i svjetlost 9. Što je to slika? PRIJENOS I NAGON 10. Prisutnost analitičara 11. Analiza i istina, ili zatvaranje nesvjesnoga 12. Spolnost u nizu označitelja 13. Rastav nagona 14. Djelomični nagon i njegov tok 15. Od ljubavi do libida POLJE DRUGOGA I POVRATAK PRIJENOSU 16. Subjekt i Drugi: Otuđenje 17. Subjekt i Drugi (II): Aphanasis 18. O subjektu za koji se pretpostavlja da zna, o prvoj dijadi i o dobru 19. Od interpretacije do prijenosa OSTAJE DA SE ZAKLJUČI 20. U tebi više od tebe Bilješka Pogovor Kazalo imena Žak Lakan (13. 4. 1901 – 9. 9. 1981) – jedan od najpoznatijih francuskih psihijatara i psihoanalitičara, a smatrao se i najkontraverznijim posle Frojda. Lakanov odnos prema institucionalizovanoj psihoanalizi je podeljen; polemike sa kolegama iz struke oko njegove analitičke prakse i oko njegovih teoretskih koncepata dovele su do Lakanovog isključenja iz Medjunarodnog društva za psihoanalizu. Godine 1964. osniva „Ecole Freudienne“, izuzetno uticajnu školu koju zatvara 1980. god. Pored njegovih predavanja koja su se pojavila 1966. pod nazivom „Spisi“, postoje delovi seminara koje je držao jednom sedmično, počev od 1953. god. Ovde Lakan ne daje konciznu psihoanalitičku teoriju, nego razvija dinamičke misaone lance koji se spajaju u centralnim tačkama. Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu. Žak Lakan je kliničke slučajeve ali i kompletan saznajni svet oko sebe povezivao sa filozofskim, lingvističkim i književno – naučnim problemima. Lakan je svoje stavove izgradio na osnovu Frojdovih. Po njemu, u Frojdovoj ideji je prvenstveno sadržana problematičnost kapaciteta za adaptaciju, a ne kako su frojdovci isticali, mogućnost adaptiranja. Za razliku od „ego psihologa“, koji zanemaruju nesvesno, i težište sa dubinske (latentne) psihologije pomeraju na ravan svesnog iskustva (koje bi, po njihovom shvatanju, trebalo da je u skladu sa imperativima kulturološki odgajanog Ega i koje je lični saveznik u terapiji psihoanalizom), Lakan tvrdi da je upravo taj Ego za subjekta frustrirajući i kojeg treba oslabiti. Lakan smatra da je „Ja“ naš glavni neprijatelj u psihoanalizi, a ne saveznik kako su isticali ego – psiholozi. „Ja“ je stecište otpora, i posao analitičara nije da jača „Ja“ nego da se bori protiv podvala koje „Ja“ unosi u analizu, tako je posao analitičara da stalno suočava sa neizvesnošću nesvesnog. Frojdove reči „Tamo gde Id Ego treba da bude“, Lakan čita kao „Tamo gde beše „Ono“, „Ja“ treba da dođe – što ne znači da bi Id trebalo da bude poništen Egom, već da Ego bude poništen Idom. „Nad – ja „traži svoje“, bez obzira na to koliku će cenu platiti subjekt, ono je kao poverilac koji od dužnika – Ja – traži da mu izmiri dug i pri tome zlurado posmatra teškoće u koje sve to dovodi Ja.“ Ono što govori iz nas i ono što govori o nama jeste ono nesvesno, i ne može se spoznati direktno, ali se može shvatiti vrstom prevoda koja se dešava u jeziku – psihoanaliza je stoga govor koji leči. „Nesvesno je ono poglavlje moje istorije koje je prekriveno belilom i ispunjeno jednom laži: to je cenzurisano poglavlje. Ali istina se može pronaći i najčešće je ona ispisana negde drugde.“ Kao ta druga mesta na kojima se skriva, Lakan navodi „arhivska dokumenta“ (misleći na uspomene iz detinjstva), „semantičku evoluciju“ (koja se odnosi na čitav spektar reči jedne osobe, kao i njegov stil života i temperament), na „spomenike“, „tradiciju“ i „tragove“ koji takođe predstavljaju simbolizovana mesta koja za čoveka imaju mnogo veći značaj pri upoznavanju, i spoznavanju samog sebe nego što bi to priznali oni koji nesvesnom pridaju minornu vrednost u psihoanalitičkim teoretisanjima. Da je u osnovi nesvesnog reč potvrđuje i sledeća Lakanova misao: „Psihoanalitičko iskustvo je u čoveku pronašlo imperativ reči kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici, Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja.“ Faza ogledala Lakan je počeo da posmatra ogledalo - fazu kao nešto više od trenutka u životu deteta. On objašnjava da „faza ogledala predstavlja fenomen koji ima dvostruku vrednost.“ Na prvom mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeležava odlučujuću prekretnicu u mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje suštinski libidinalni odnos sa predstavom tela. Kako je ovaj koncept razvijan dalje, akcenat je prešao sa njegove istorijske vrednosti na njegovu strukturalnu vrednost. Lakan kaže da je „faza ogledala daleko od pukog fenomena koji se javlja u razvoju deteta. Ona ilustruje konfliktnu prirodu dvojnog odnosa.“ Faza ogledala opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat sukoba između nečijeg doživljenog vizuelnog izgleda i nečijeg emotivnog iskustva. Ova identifikacija je ono što je Lakan nazvao otuđenjem. Sa šest meseci, beba još uvek nema fizičku koordinaciju. Dete je u stanju da prepoznaje sebe u ogledalu pre ostvarivanja kontrole nad svojim telesnim pokretima. Dete vidi svoju sliku u celini i sinteza ove slike proizvodi osećaj koji je u kontrastu sa nedostatkom koordinacije tela, koji se doživljava kao fragmentirano telo. Dete doživljava ovaj kontrast u početku kao rivalstvo sa svojom slikom, jer celovitost slike preti detetovoj fragmentiranosti – čime faza ogledala dovodi do agresivne napetost između subjekta i slike. Da bi se rešio ova agresivna napetost, dete se identifikuje sa slikom: ova primarna identifikacija formira Ego. Lakan shvata ovaj trenutak identifikacije kao trenutak slavlja, jer to dovodi do imaginarnog osećaja gospodarenja, ovladavanja, kada dete poredi svoje nesigurne osećaje ovladavanja sa omnipotencijom majke, depresivna reakcija može pratiti inicijalnu razdraganost. Lakan naziva sliku „ortopedskom,“ jer to vodi dete ka anticipaciji prevazilaženja svog „specifičnog preranog rođenja“. „Vizija tela kao integrisane celine u protiv stavu sa detetovim stvarnim iskustvom motorne nesposobnosti i doživljaja tela kao fragmentiranog, izaziva kretanje od „insuficijencije ka iščekivanju anticipiranju.“ Drugim rečima, slika u ogledalu inicira i onda potpomaže, poput štaka, proces formiranja integrisanog osećaja sopstva. Faza ogledala takođe ima značajnu simboličku dimenziju, zbog prisustva lika, figure odraslog koji nosi bebu. Pošto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom okreće glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajući odraslog da ratifikuje ovu sliku. Drugo/drugo Dok Frojd koristi termin „drugo“, pozivajući se na der Andere (drugo lice) i das Andere (drugost), Lakan koristi algebarsku simboliku za svoje koncepte:. Veliko „Drugo“ je određeno sa „A“, a malo drugo je odredio sa „a“. On tvrdi da je svesno prepoznavanje ove razlike osnovno za analitičku praksu: analitičar mora biti svestan razlika između A i a, kako bi mogao da se zamisli na mestu Drugog, a ne drugog. Malo drugo je drugo koje nije u stvari drugo, već je odraz i projekcija Ega. To je duplikat, slika u ogledalu. Malo drugo je stoga potpuno upisano u imaginarnom poretku. Veliko Drugo označava radikalnu drugost, koja prevazilazi iluzornu drugost imaginarnog poretka, jer ne može biti asimilovno kroz identifikaciju. Lakan izjednačava ovu radikalnu drugost sa jezikom i zakonom, a samim tim veliko Drugo je upisano u simbolički poredak. Zaista, veliko Drugo je simbolično utoliko što je partikularno za svaki predmet. Drugo je, dakle, istovremeno i drugi predmet, u svojoj radikalnoj drugosti i jedinstvenosti, a takođe i simbolički poredak koji posreduje u vezi sa tim drugim subjektom.“ Drugo se pre svega mora uzeti u obzir kao lokus, piše Lakan, „lokus u kome je konstituisan govor“. Možemo govoriti o Drugom, kao o predmetu u sekundarnom smislu tek onda kada subjekt zauzima ovu poziciju i time otelotvoruje Drugo za drugog subjekta. Majka je ta koja prva zauzima položaj velikog Drugog za dete, ona je ta koja prima detetove primitivne krike i retroaktivno ih sankcioniše formirajući pritom posebne poruke. Kastracioni kompleks formira se onda kada dete otkriva da ovo Drugo nije kompletno jer postoji „Nedostatak“ u Drugom. To znači da uvek postoji nedostajući označitelj iz skupa označitelja konstituisanog od strane Drugog. Feministički mislioci su i koristili i kritikovali Lakanove koncepte kastracije i Falusa. Neke feministkinje tvrde da Lakanova falocentriča analiza pruža koristan uvid u razumevanje rodnih predrasuda i nametnutih uloga, dok ostali feministički kritičari, naročito Liz Irigaraj, optužuju Lakana za održavanje seksističkih tradicija u psihoanalizi. Želja Želja uvek preferira potrebu za nečim spoljašnjim, za nečim što asocira na nešto drugo, nešto što nam stalno izmiče. Cilj psihoanalize jeste da vodi analizanta ka tome da otkrije istinu o poreklu svoje želje, ali to je moguće samo ako je to želja artikulisana. Lakan je napisao da ako je „samo jednom formulisana, imenovana u prisustvu Drugog, razvija se želja u punom smislu te reči.“ Ovo imenovanje želja“ nije pitanje priznavanja nečega što je dato, već se kroz proces imenovanja stvara, rađa, novo prisustvo u svetu.“ Psihoanaliza uči pacijenta da prenese „želju u postojanje.“ Lakan razlikuje želju iz potrebe i zahteva. Potreba je biološki instinkt koji je artikulisan u zahtevu, a ipak zahtev ima dvostruku funkciju: s jedne strane, on artikuliše potrebu, a sa druge, deluje kao zahtev za ljubavlju. Čak i nakon što je potreba artikulisana u zahtevu zadovoljena, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen. Ovaj ostatak je želja. Za Lakana, „želja nije ni apetit za zadovoljstvo, niti zahtev ljubavi, već razlika koja proizilazi iz oduzimanja prvog od drugog.“ Lakan dodaje da je „želja počinje da se oblikuje na margini u kojoj zahtev postaje odvojen od potrebe.“ Otuda želja nikada ne može biti zadovoljena. Takođe je važno da se napravi razlika između želje i nagona. Nagoni Nagoni se razlikuju od bioloških potreba, jer oni nikada ne mogu biti zadovoljeni i ne ciljaju na objekat već kruže stalno oko njega. Lakan postavlja nagone istovremeno i kao jedinice kulturne i simboličke konstrukcije - otuda „nagon nije nešto dato, nešto arhaično, iskonski.“ On sadrži četiri elementa nagona definisanih od strane Frojda (pritisak, kraj, predmet i izvor) u svojoj teoriji: Nagon potiče iz erogene zone, kruži oko objekta, i vraća se u Erogenu zonu. Tri gramatička glasa struktuiraju ovo kolo: aktivni glas (videti), refleksivan glas (videti sebe), pasiv (biti viđen). Aktivni i refleksivni glasovi su autoerotski – nedostaje im tema. Samo kada nagon završi svoj pun krug sa pasivnim glasom pojavljuje se novi predmet. Uprkos tome što je „pasivan” glas, nagon je u suštini aktivan: „da se uspostavi viđenost“ , a ne samo „da se bude viđen.“ Lakan identifikuje četiri delimična nagona: oralni nagon (erogene zone su usne, delimični objekat dojke ), analni nagon (anusa i fekalije), skopski nagon (oči i pogled), prizivajući nagon (uši i glas). Prva dva se odnose na zahtev, a poslednja dva na želju. Ako su nagoni usko povezani sa željom, oni su parcijalni aspekti u kojima se realizuju želje – želja je jedna i nepodeljena, dok su nagoni njene parcijalne manifestacije. MG113 (L)