PISMA IZ ŠIDA Marija Demšar ----------------------------------- “Pisma iz Šida” (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid 2014) Marije Demšar (1910-1989), neposrednog svedoka života porodice Šumanović za vreme Drugog svetskog rata, predstavljena je u Šidu, početkom juna, u Galeriji slika “Sava Šumanović”. Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja provela kao pomoćnica u kući porodice akademskog slikara Save Šumanovića u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945. godine. Vesna Burojević, direktor Galerije, uz prof. dr Mariju Stanonik, priređivač ovog izdanja, istakla je da su to sasvim lična pisma, pisana sa namerom da održe vezu sa porodicom, a činjenica da su napisana u kući porodice Šumanović postala su dragocena naučna građa. Gospođa Burojević je takođe rekla da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. godine, kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama”, koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića, načinjenu od pisama i beležaka nađenih posle smrti svoje majke. I od tada, kao dragocen autentičan izvor informacija o životu jednog od najvećih srpskih slikara, postoji namera da se objavi prevod pisama u celini. Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. - Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (kojih je u Šidu za vreme okupacije prema Simi Tomoviću boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala - objašnjava Vesna Burojević. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedokom njegovog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. godine kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana. Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. U pismu br 23 (17. maj 1943) Marija doslovno piše: “U subotu sam dobila kartu od sestre Zakrošice. Kaže da joj je jako loše. Da ima više suza nego radosti. Kaže: ti si imala veliku sreću što si došla na ovakvo mesto. Ali ne treba govoriti Zakrošici, rastuži se. Tri puta sam dobila poštu od nje. I samo se žali, a meni je sam Bog dao ovakvu sreću. Upravo danas mi je Gospođa opet kupila jedne cipele…“. Prema kazivanju dr Marije Stanonik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala Gospođa da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. godine dr Marija Stanonik ju je predala predstavnicima Galerije slika “Sava Šumanović”, kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”. - Priča o devojci iz Slovenije, pismima, umetniku i ratnim godinama u Šidu, inspirisala je režisera Nikolu Lorencinija. Umetničko-dokumentarni film “Slikar i beračica grožđa”(2014) snimljen je na osnovu sećanja Marije Demšar koje je ispričala svojoj ćerki. Marija se sećala kako joj je Gospodin jednom rekao da stavi korpu na rame i da mu tako pozira. Dr Marija Stanonik prepoznala je po figuri i stavu svoju majku kao jednu od devojaka na Savinom triptihu “Beračice”. Kao što je Sava Šumanović završivši ovaj triptih otišao u večnost, tako je i devojka iz Slovenije, naslikana na triptihu, na neki način zauvek ostala u Šidu - zaključila je Vesna Burojević. ---------------------------- Šid,2017.god., Galerija slika Sava Šumanović 101.str.,21.cm, Knjiga je N O V A ------------------------------ 1k

Stanje: Korice kao na slici, unutra na tri stranice šarano (v. slike) i u sredini knjige fleka od čaja (v. sliku), ostatak teksta bez nedostataka. Ne smeta toliko čitanju, ali cena knjige bitno smanjena. Autor - osoba Guberina, Veljko, 1925-2016 = Guberina, Veljko, 1925-2016 Naslov Branio sam---2. Suđenja koja su uzbudila javnost / Veljko Guberina Ostali naslovi Branio sam Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoštampa, 1980 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 298 str. ; 21 cm (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Ubistva -- U sećanjima Osuđenici -- U sećanjima Advokatura SADRŽAJ Umesto predgovora 1. Ubistvo zbog golubova 9 2. Krvava kumanovska žetva 23 3. Ubistvo zbog „fiće” 49 4. Jedan dan do života 67 5. Nisi pucao Ibrahime 77 6. Nije mi jasno 83 7. Presekla sam i prekratila 101 8. Ubistvo u sudnici 115 9. Pozleđena čast 125 10. Despotov 159 11. Čemu tolika upornost 205 12. Napadnut ili napadač 229 Veljko Guberina (Vrginmost, 9. septembar 1925 – Beograd, 31. decembar 2015) bio je istaknuti srpski advokat. Rođen je 9. septembra 1925. godine u Vrginmostu na Kordunu, od oca Nikole i majke Mile. Do 1941. godine, živeo je u Karlovcu, gde je završio srpsku osnovnu školu „Sveti Sava“ i pet razreda gimnazije. Jula meseca 1941. godine, bio je prinuđen da sa porodicom prebegne u Srbiju, tačnije u Jagodinu, gde je za vreme nemačke okupacije živeo sa majkom i sestrom. Deset članova majčine porodice pobile su ustaše u glinskoj crkvi. Godine 1944. završio je u Jagodini gimnaziju da bi u proleće 1945. godine prešao u Beograd, gde je 28. avgusta 1945. godine, uhapšen i osuđen na tri godine zatvora zbog „delovanja protiv naroda i države”, jer su kod njega pronađeni leci u kojima se opisuje ostavka Milana Grola. Kaznu je izvršavao u KPD Niš, odakle je pušten maja 1947. godine (2009. godine je rehabilitovan). Zaposlio se u Beogradu, gde je živeo sa majkom. Pošto se nije mogao upisati na fakultet u Beogradu – jer „nije bio podoban”, odlučio je da upiše i završi Pravni fakultet u Ljubljani, kao vanredni student, diplomirajući 1951. godine. Posle odsluženja vojnog roka, 1953. godine, započeo je rad kao advokatski pripravnik kod advokata Milana Tadića i u Okružnom sudu u Beogradu. Advokatsku kancelariju otvorio je u Beogradu, 1956. godine u Ulici kneza Miloša. Kako je za vreme stažiranja u Okružnom sudu bio zapažen kao vredan, radan i ambiciozan, počeo je dobijati odbrane po službenoj dužnosti iz oblasti mladalačke delinkvencije. Sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ga je 1997. godine Ordenom Svetog Save prvog stepena, a 2002. godine predsednik Republike odlikovao ga je Ordenom rada. Bio je kandidat za dopisnog člana SANU na Izbornoj skupštini 2006. godine. Za počasnog člana Udruženja književnika Srbije je izabran 2011. Od Advokatske komore Srbije dobio je 2012. Zlatnu plaketu za životno delo, za doprinos unapređenju advokature i njenoj afirmaciji u javnosti. Bio je branilac optuženih za ubistvo u 700 predmeta i uspeo je da svojim znanjem i advokatskom veštinom oslobodi 51 branjenika. Tokom više od 50 godina aktivnog bavljenja advokaturom, Veljko Guberina se bavio krivičnim pravom. Još mnogo pre današnjih reformatora, uspeo je da izmeni krivični postupak u korist okrivljenih i doprineo je ukidanju verbalnog delikta. Kao energični pristalica ukidanja smrtne kazne, bio je jedan od osnivača „Udruženja za borbu protiv smrtne kazne“ 1981. godine. Kratko je ušao u politiku krajem osamdesetih godina 20. stoleća i bio predsednik Narodne radikalne stranke obnovljene 1990. godine, manje od godinu dana. Februara 1991. godine prestaje da se bavi politikom i nastavlja rad kao advokat. U to vreme potpredsednik stranke bio je Tomislav Nikolić. Preminuo je u Beogradu 31. decembra 2015. godine u 91. godini života. Dela Žalba Vrhovnom sudu Jugoslavije: slučaj Točilovac, (1970) Branio sam, Samostalno autorsko izdanje, Beograd (1977, 1983, 1999) To sam rekao, Beograd (1991, 1993) Branio sam... 2: suđenja koja su uzburkala javnost, Jugoštampa, Beograd (1980) Branio sam... 3, Beograd (1983) Branio sam... 4: ubistvo turskog ambasadora , Beograd (1995) Branio sam... 5, Beograd (1999) Reagovanja, Knjiga, Beograd (1997) Istorija jugoslovenske advokature, knj. 1–3, Savez advokatskih komora Jugoslavije, Beograd (1998, 2002) Jedan dan do života, Putevima pravde, Svedok istorije, Svedok istorije, Knj. 2, Knjiga, Vojna štamparija, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 3, (2004) Svedok istorije, Knj. 4, Beosing, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 5, Grafopak, Sopot (2005) Svedok istorije, Knj. 8, Beograd (2006) Svedok istorije, Knj. 9, Budućnost, Novi Sad (2004) MG140 (N)

O PISANJU I STILU - Artur Šopenhauer Iako je svoja dela pisao u prvoj polovini 19. veka stavovi koje je Artur Šopenhauer izrazio povodom dobrog i lošeg stila u pisanju više su nego aktuelni i dan danas. Šopenhauer polazi sa svoje pozicije filozofa koji traži pravi izraz za svoju ideju. Moglo bi se posumnjati da su jednom misliocu njegove misli ono što mu je jedino važno, ali nemački filozof jasno uviđa da prava misao ne postoji bez pravog stila. Šopenhauer, By Jacob Seib - Eberhard Mayer-Wegelin, Frühe Photographie in Frankfurt am Main 1839-1870, 1982, Nr. 10., Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=27717817 Šopenhauer, By Jacob Seib – Eberhard Mayer-Wegelin, Frühe Photographie in Frankfurt am Main 1839-1870, 1982, Nr. 10., Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=27717817 „Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… “ „Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.“ „Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje, već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo svojih ideja, uma i znanja.“ „Neodređenost i maglovitost izražavanja su uvek i svuda veoma loš znak. U devedeset devet od sto slučajeva one nastaju iz neodređenosti misli, koje su, sa svoje strane, skoro uvek fundamentalno protivrečne, nedosledne i stoga pogrešne. Kada prave misli niču u umu one teže jasnoći izraza i brzo to i postižu, jer jasna misao lako pronalazi odgovarajući izraz. Čovek koji je sposoban da misli može sebe izraziti jasnim, razumljivim i nedvosmislenim rečima. Oni pisci koji konstruišu komplikovane, neodređene, zapetljane i protivrečne fraze najsigurnije ne znaju šta je to što žele da kažu: oni imaju samo tupu svest o nečemu što se još uvek muči da postane prava misao; oni takođe često žele da sakriju od sebe i od drugih da uistinu nemaju šta da kažu.“ Artur Šopenhauer je rođen 1788. u Gdanjsku. Uslovno se može smestiti u pravac nemačkog idealizma – ipak, Šopenhauer je posve jedinstvena pojava u filozofiji i najbolje ga je predstaviti kao klasičnog predstavnika pesimizma. Razmišljajući o Kantovoj „stvari po sebi“ zaključio je da je to volja, a koren njegovog pesimizma upravo je u shvatanju da svaka individualna volja uvek služi opštoj volji za produženjem vrste i da je čovekova sloboda na taj način dovedena u pitanje. „Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.“ „Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.“ „Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“ „Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase, beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije.“ „Prava ekonomičnost izraza podrazumeva da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani, nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća.“ Šopenhauer je tokom života bio preterano opterećen popularnošću jednog drugog filozofa – Hegela. Hegel je u to vreme bio priznata veličina, dok je Šopenhauer zaslužena priznanja stekao tek posthumno. Nije se slagao sa Hegelovim idejama i smatrao je svoju filozofiju pravim produžetkom Kantovih zaključaka, a svuda je bio prinuđen da sluša kako se Hegelovo i Kantovo ime izgovaraju jedno uz drugo. Hegelov način pisanja upravo je onaj na koji Šopenhauer prikriveno aludira kada pominje zamršeni stil onoga čije misli nisu jasne ili uopšte ne postoje. „Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću.“ „Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje.“ 87 str 21 cm K.S.N.

by J. GIZYCKI (Author) 1967 unutra je veoma dobro osuvana, tvrd je povez, samo je zastitni omotac kao sto se vidi na slici ostecen Šah kroz vekove Šah u svakom trenutku Šah (od pers. شاه [šâh, shah] — kralj) sportska je igra na ploči (tabli) za dva igrača. Šahovska tabla Persijski mladići igraju šah. Šah se igrao u Persiji još od 3. veka Šah sa figurama u obliku zmajeva u galeriji na Grenvil ostrvu u Vankuveru Istorija šaha[uredi | uredi izvor] Šahovska partija sa živim figurama, 1924. godine Ne postoje pouzdani podaci o njegovom postanku. Najverovatnije je da se pojavio pre više od 2.000 godina.[1] Prilikom arheoloških iskopavanja u Uzbekistanu nađene su dve figurice od slonovače koje pripadaju periodu vladavine cara Huviške (II vek). Stručnjaci smatraju da su to šahovske figurice. U V veku nastala je u Indiji posebna vrsta vojne igre na drvenoj ploči - „čaturanga“, što znači četverodeoni. Čaturanga je kao daleki predak današnjeg šaha bila igra koja je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su sačinjavala 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama). Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke. Igru su u VI veku prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih u VII veku Arapi su osvajanjem Irana preuzeli i tokom naredna dva veka bila je veoma popularna u arapskim zemljama.[2] Održavani su mečevi između najboljih igrača, proučena su moguća otvaranja (tabije) i sastavljeni su prvi problemi otvaranja (mansube). Halif Harun al Rašid je poslao krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonove kosti. U IX veku Arapi su je pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, Šatrandž predstavlja viši oblik čaturange. Ishod borbe više ne određuje slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama sve do Islanda. Francuski kralj Luj IX je 1254. godine izdao specijalni edikt koji je zabranjivao igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem dejstva kraljice i lovca (kod Arapa je kraljica mogla ići samo po jedno polje ukoso, a lovac je mogao da skače ukoso na svako treće polje: pošto je teško bilo izvesti mat, postojala su dva načina da se pobedi - usamljivanjem protivničkog kralja i patom, koji se računao kao pobeda za patiranu stranu). Sa reformom su ukinuta ova dva načina pobede [3]. Usavršavanjem od drevne čaturange igra je poprimala današnji oblik. Nastala je u XV veku kada se 1497. godine pojavilo prvo štampano delo o šahu koje je napisao španski šahist Lusena. Njegovo delo su nastavili u XVI i XVII veku Španac Rui Lopez i Italijani Polerio i Greko, sve dok u XVIII veku francuski šahovski majstor Filidor delom Analiza šahovske igre (franc. Analyse des Échecs) nije postavio temelje savremenoj šahovskoj teoriji.[4] Pravila igre[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Pravila šaha, Šahovska tabla, Šahovske figure, Mat, Kralj u šahu, Pat i Remi Šah se igra na kvadratnoj ploči (tabli) koja se naziva šahovska tabla (ploča). Tabla je podeljena na 8 kolona i 8 redova polja, dakle sadrži 64 polja koja su naizmenično crne i bele boje. Polja mogu biti nacrtana (štampana) ili na posebnom stolu koji se naziva šahovski sto i služi prvenstveno za igranje šaha.[5] Šahovske figure Kralj Kraljica Top Lovac Skakač Pešak Svaki igrač počinje igru sa 16 figura. Figure su: kralj, kraljica (ili dama), top (ili kula) — 2 komada, skakač (ili konj) — 2 komada, lovac (ili laufer) (2 komada), pešak (ili pion) — 8 komada. Jedan igrač igra belim, a drugi crnim figurama, naizmenično pomerajući svoje figure, pri čemu beli ima prednost prvog poteza. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Šah-mat je situacija kada je kralj napadnut i ne postoji način da se zaštiti od napada ili da se pomeri na nenapadnuto polje. U slučaju šah-mata (kraće mat), partija se završava, a pobednik je igrač koji je matirao suparnika. Osim mata, kad je pobednik poznat, partija može da rezultuje i remijem ili pat pozicijom - tada je rezultat nerešen. Pat je situacija kada je jedan od igrača na potezu, ali ne može da pomeri ni jednu svoju figuru. Remi je situacija kada nijedan igrač ne može dati mat drugom igraču, uglavnom usled nedostatka figura ili kada oba igrača procene da ne mogu nadigrati svog protivnika, tada dogovorno zaključuju remi, i to se zapisuje ½:½, tj. poen se deli. Nekada je postojalo pravilo da se u slučaju pata ili remija računa da su oba igrača izgubila, ili se igralo sve dok neko ne bi pobedio, međutim pošto je to moglo drastično da se oduži, da bi ubrzali odigravanje turnira, FIDE (franc. Fédération Internationale des Échecs - Međunarodna šahovska federacija) je donela današnje pravilo o podeli poena. Šahovska notacija[uredi | uredi izvor] Ovaj članak koristi algebarsku šahovsku notaciju kako bi se opisali šahovski potezi. Praćenje poteza koje je obavezno prilikom svih takmičenja. Postoje nekoliko vrsta notacija: algebarska, opisna (primjenjuje se kod anglosaksonskih zemalja), Forsajtova, Udemanov kodeks itd. U algebarskoj notaciji, koja se najviše koristi, prvo se beleži znak figure i polje sa kojeg se polazi (kralj — K, dama — D, top — T, lovac — L, skakač — S, dok se pešak ne obeležava početnim znakom figure); a potom se doda crtica i linija (od a do h) i red (od 1 do 8) polja na koje figura stupa. Ako potez sadrži uzimanje protivničke figure, onda umesto crtice stavljaju se dve tačke. Ako se potezom daje „šah“, onda se stavlja na kraju znak +. Mala rokada se označava ovako: 0-0. Velika rokada se označava ovako: 0-0-0. Kad se pokreće pešak, napred se ne stavlja njegov znak. Kao čest primer upotrebe notacije uzima se kratka partija s temom Legalovog mata: 1. e2-e4 e7-e5 2. Lf1-c4 d7-d6 3. Sg1-f3 h7-h6 4. Sb1-c3 Lc8-g4? (znakom pitanja se označava slab potez, a uzvičnikom odličan) 5. Sf3:e5! Lg4:d1? 6. Lc4:f7+ Ke8-e7 7. Sc3-d5 mat. Postoji i kratka algebarska notacija, koja je daleko češće u upotrebi u turnirskoj praksi od duge algebarske notacije. Po njoj bi se navedena partija zapisala ovako: 1. e4 e5 2. Lc4 d6 3. Sf3 h6 4. Sc3 Lg4? 5. S:e5! L:d1? 6. L:f7+ Ke7 7. Sd5# (mat se označava tarabicom). Potezi koji označavaju uzimanje u kratkoj notaciji označavaju se dvotačkom (:), međutim, to nije neophodno pošto se podrazumeva. Ako dve figure mogu odigrati na isto polje, u kratkoj notaciji potez se označava ovako: Ako su obe figure na istom redu: početnim slovom figure linijom na kojoj se nalazi poljem na koje se postavlja. Ako su obe figure na istoj liniji: početnim slovom figure brojem reda na kojem se figura nalazi poljem na koje dolazi. Ako su figure na različitim redovima i linijama, koristi se metoda 1. Primer za 1. a b c d e f g h 8 a1 white rookb1 black crossh1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i h1; Tab1 - top koji se nalazio na polju a1 pomera se na b-liniju; ili, Thb1 - top koji se nalazio na polju h1 pomera se na b-liniju. Primer za 2. a b c d e f g h 8 a8 white rooka2 black crossa1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i a8; T1a2 - top koji se nalazio polju a1 pomera se na drugi red; ili, T8a2 - top koji se nalazio na polju a8 pomera se na drugi red. Primer za 3. a b c d e f g h 8 f3 black crossd2 white knightg1 white knight 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Skakači belog nalaze se na poljima d2 i g1; Sgf3 - skakač koji se nalazio na polju g1 pomera se na polje f3; ili, Sdf3 - skakač koji se nalazio na polju d2 pomera se na polje f3. Ako dva pešaka mogu uzeti istu protivničku figuru ili pešaka, pešak koji vuče beleži se: slovom linije na kojoj se nalazi znakom : oznakom polja na koje stupa Primer za uzimanje a b c d e f g h 8 d5 black rookc4 white pawne4 white pawn 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Beli pešaci nalaze se na poljima e4 i c4, crni top na polju d5. Ako pešak sa e4 uzima topa, beleži se e:d5, a ukoliko pešak sa c4 uzima topa, beleži se c:d5. Primer za promociju a b c d e f g h 8 a8 white queend8 white bishoph8 white knighta7 white pawnd7 white pawnh7 white pawnf2 black pawnf1 black rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h U slučaju promocije pešaka beleži se potez pešakom, a odmah sledi početno slovo figure koja se postavlja na tablu. Primeri: a8D, h8S, d8L, f1T. U Srbiji, šahovski potezi se mogu beležiti ćirilicom ili latinicom. Sudijska komisija Šahovskog saveza Centralne Srbije preporučuje upotrebu ćirilice. Šahovska takmičenja[uredi | uredi izvor] Šahovska takmičenja mogu se podeliti na turnire, mečeve i timska takmičenja. O bilo kakvom takmičenju da se radi, za pobedu se dobija 1 poen, za remi ½ poena, dok se za izgubljenu partiju ne dobijaju poeni (retko kada organizatori šahovskih takmičenja odstupaju od ovog pravila).[6] Šahovski turniri[uredi | uredi izvor] Šahovski turniri organizuju po kružnom sistemu (Soneborn-Berger - često se nazivaju samo Berger), zatim po švajcarskom, ševeninškom i nokaut sistemu. Glavni članak: Spisak najznačajnijih turnira u istoriji šaha Kružni sistem (Berger)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bergerov sistem Berger-turniri obično su zatvorenog tipa (igrači koji učestvuju, dolaze po pozivu organizatora). Kad je reč o kružnom sistemu (Soneborn-Berger), igra se po pravilu „svako sa svakim“. Minimalan broj igrača je tri, a može se organizovati da se igra jednokružno (svako sa svakim po jednu partiju), dvokružno (svako sa svakim po dve partije - jednu belim figurama, drugu crnim) itd. Ukoliko je za turnir prijavljen neparan broj igrača, u svakom kolu jedan igrač je slobodan (nema protivnika) i ne dobija poene. Pobednik turnira je igrač koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko više takmičara ostvari jednak broj poena, uspešniji je onaj igrač čiji je veći zbir poena sa takmičarima iz gornje polovine konačne turnirske tabele. Ovaj sistem nosi ime po pobornicima ideje, engleskom šahisti Viljemu Sonebornu i austrijskom teoretičaru šahovske završnice Johanu Bergeru. (vidi Bergerove tablice) Švajcarski sistem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Švajcarski sistem Turniri koji se igraju po švajcarskom sistemu obično su otvoreni turniri (svako može da se prijavi za turnir) i za učešće obično se plaća upisnina. Najčešće, ovo su masovni turniri, sa velikim brojem učesnika i posle Drugog svetskog rata postali veoma su popularni u čitavom svetu, tako da su doneli ogromnu korist u popularizaciji šaha. Tvorac ovog sistema je Švajcarac dr J. Miler. Pošto je broj učesnika turnira prevelik da bi igrao svako sa svakim kao kod turnira koji se igraju po Berger-sistemu, pre svakog kola pribegava se ciljanom parovanju. Na primer, pre nego što se potpuno završe sve partije prvog kola, još uvek se ne zna ko će sa kim igrati čak ni u sledećem, drugom kolu. To gotovo da isključuje mogućnost „domaćih“ priprema, i samim tim, smanjuje se broj eventualnih remija.[7] Za švajcarski sistem, karakteristična su tri pravila: nijedan igrač ne može igrati sa istim protivnikom dva puta; u svakom kolu, igrači za protivnike imaju takmičare koji su im što bliže po broju poena na tabeli; posle svakog kola igrači moraju imati što izjednačeniji broj partija koje su odigrali sa belim, i sa crnim figurama. Slično kao i kod turnira po Berger-sistemu, ukoliko je broj učesnika neparan, jedan takmičar u svakom kolu je slobodan pošto nema protivnika, s tom razlikom da slobodan igrač u švajcarskom sistemu dobija poen. Prema pravilima, slobodan je onaj igrač koji je u prethodnom kolu bio poslednji na turnirskoj tabeli. Dodatno, igrač ne može biti slobodan više od jedanput. Sistem se može primeniti pri bilo kom broju učesnika i kola, za bilo koju aktivnost (mada se najčešće koristi u šahu) u kojoj se pojavljuju tri rezultata - pobeda, nerešeno (remi) i poraz. Možda jedini nedostatak švajcarskog sistema je činjenica da poslednja kola nose izrazito veću težinu od prvih, odnosno važnija su za konačan plasman igrača. Ako takmičar započne turnir pobedama, u narednim kolima susreće se sa sve jačom opozicijom (zahvaljujući pravilu 2.), pa ga je kasnije lakše dostići igrač koji je započeo porazima. Pobednik turnira je onaj učesnik koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko u konačnom plasmanu više učesnika ostvare jednak broj poena, tada se uspešnijim smatra igrač koji je bolji uspeh ostvario po Buholc-koeficijentu. Buholc-koeficijent je u stvari zbir poena svih protivnika nekog igrača. U Srbiji, pogotovo su popularni tzv. „vikend-turniri“ koji se organizuju po švajcarskom sistemu. Na „vikend-turnirima“, obično se u petak igraju dva kola, u subotu četiri, a u nedelju kada se turnir završava, poslednja tri kola. Po švajcarskom sistemu igra se i na Šahovskim olimpijadama, koje FIDE organizuje svake 2 godine. Ševeninški sistem[uredi | uredi izvor] Ševeninški sistem (negde Sheveningen sistem) predviđen je za ekipna takmičenja, gde svaki igrač jednog tima za protivnike ima sve igrače suparničkog tima. Nokaut sistem[uredi | uredi izvor] Kup-sistem, u kom se u drugom kolu susreću pobednici iz prvog kola, u trećem kolu susreću se pobednici iz drugog kola, itd., sve dok se ne dođe do finala u kom igraju jedina dva takmičara koja su do tog momenta pobedila sve svoje suparnike. Onaj protivnik koji pobedi u finalu, postaje pobednik turnira.[8] Mečevi[uredi | uredi izvor] Šahovski meč organizuje se između dva protivnika. Kako bi oba protivnika bila ravnopravna (npr. da imaju isti broj kola sa belim i crnim figurama), najčešće se mečevi organizuju tako da imaju paran broj kola. Ukoliko to nije slučaj, radi se o hendikep-mečevima. Pobednik šahovskog meča je igrač koji na kraju ostvari veći broj poena (odnosno pobeda). Ekipna takmičenja[uredi | uredi izvor] Igraju timovi, jedan tim protiv drugog, tako što se igrači raspoređuju po tablama. Obično se za prvu tablu uzimaju najjači igrači tima. Svaki tim ima svog kapitena. Kapiten ekipe ne mora istovremeno biti igrač za tablom, može biti i neko treće lice. Kod ekipnih prvenstvenih susreta, kada ekipe u svakom kolu putuju, bele figure na prvoj tabli ima domaća ekipa. Ekipna takmičenja mogu biti ligaška (na lokalnom ili nacionalnom nivou), ili su u pitanju šahovski dvoboji reprezentacija. Ostala takmičenja[uredi | uredi izvor] Simultanke[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Simultanka Postoje 3 oblika simultanke: Jedan igrač igra protiv više igrača tako što se kreće od table do table i svaki put povuče po potez. Obično se igra na 20-30 tabli, no bilo je pokušaja da se igra na rekordnom broju tabli. Jedan igrač igra protiv više igrača na većem broju tabli, pri čemu novi igrači sedaju na table onih koji su poraženi. Alternativna simultanka, u kojoj dva igrača igraju s više protivnika tako što naizmenično vuku poteze. Hendikep-mečevi[uredi | uredi izvor] Hendikep-mečevi su šahovska takmičenja egzibicionog tipa (po svojoj prirodi, nisu po FIDE šahovskim pravilima), odnosno mečevi u kojima jedan protivnik ima neku prednost nad drugim (npr. stalno bele figure, ili više vremena za razmišljanje, ili figuru više itd). Najveći hendikep-meč u istoriji koji je ikada organizovan je Kasparov protiv sveta. Meč se igrao 1999. godine na internetu. S jedne strane igrao je Gari Kasparov, sa druge čitav svet, dok se o potezu „sveta“ odlučivalo se glasanjem po principu proste većine - potez koji bi dobio najviše glasova biran je kao potez „sveta“. To je u stvari bio dopisni meč, svaka strana imala je na raspolaganju maksimalno 24 časa za naredni potez. Uprkos činjenici da je „svet“ izbacio oštru teorijsku novost još u 10. potezu, Kasparov je pobedio u 62. potezu. Šah „na slepo“ može biti poseban vid hendikep-meča, ako samo jedan igrač igra „na slepo“. Šah „na slepo“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Šah na slepo Šahovska partija u kojoj bar jedan igrač igra tako što nema mogućnost da vidi šahovsku tablu, ili nema kontakta sa šahovskim figurama. Poseban oblik šaha „na slepo“ je simultanka „na slepo“, gde jedan igrač, bez mogućnosti da vidi šahovske table igra protiv većeg broja suparnika (koji vide svoju tablu i figure) istovremeno. Svetski rekord u ovakvom vidu šaha ostvario je u San Francisku 1960. godine Džordž Koltanovski, odigravši 56 partija „na slepo“ po tempu 10 sekundi za potez. Simultanka je trajala 9 sati, a rezultat je bio 50 pobeda i 6 poraza u korist Koltanovskog. Šahovske titule[uredi | uredi izvor] Finalnu reč kod dodeljivanja šahovskih titula ima Kvalifikaciona komisija FIDE. Titule u muškoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (GM) Velemajstor (IM) Međunarodni majstor (pop. intermajstor) (FM) FIDE majstor (pop. majstor) (CM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Titule u ženskoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (WGM) Ženski velemajstor (WIM) Ženski međunarodni majstor (pop. intermajstor) (WFM) FIDE majstor (pop. majstor) (WCM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Počasne titule[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (HGM) Počasni velemajstor (HM) Počasni majstor Ostale titule[uredi | uredi izvor] Pored nabrojanih standardnih šahovskih titula, FIDE dodeljuje i titule za šahovsku kompoziciju (komponovanje i rešavanje problema i studija). Ove titule dodeljuje Stalna komisija FIDE za šahovsku kompoziciju. Titule za dopisni šah dodeljuje ICCF (en. International Correspondence Chess Federation - Međunarodna federacija za dopisni šah).[9] == Liste ==[10] Svetski šampioni u muškoj kategoriji[uredi | uredi izvor] „Nezvanični“ ali široko priznati šampioni (pre-šampionsko doba)[uredi | uredi izvor] Ruj Lopez de Segura, Španija, ~1560 Paolo Boi i Leonardo da Kutri, Italija, ~1575 Alesandro Salvio, Italija, ~1600 Đoakino Greko, Italija, ~1620 Legal de Kermer, Francuska, ~1730–1747, Fransoa-Andre Filidor, Francuska,~1747–1795 Aleksander Dešapel, Francuska, ~1800–1820 Luj de la Burdone, Francuska, ~1820–1840 Hauard Staunton, Engleska, 1843– 1851 Adolf Andersen, Nemačka, 1851–1858 Pol Morfi, SAD, 1858–1859, Adolf Andersen, Nemačka, 1858–1866 Viljem Štajnic, Austrija, 1866–1886 Zvanični šampioni[uredi | uredi izvor] Viljem Štajnic, Austrija/SAD, 1886—1894. Emanuel Lasker, Nemačka, 1894—1921. Hose Raul Kapablanka, Kuba, 1921—1927. Aleksandar Aljehin, Rusija/Francuska, 1927—1935, 1937—1946. Maks Eve, Holandija, 1935—1937. Mihail Botvinik, SSSR, 1948—1957, 1958—1960, 1961—1963. Vasilij Smislov, SSSR, 1957—1958. Mihail Talj, SSSR, 1960—1961. Tigran Petrosjan, SSSR, 1963—1969. Boris Spaski, SSSR, 1969—1972. Robert Fišer, SAD, 1972—1975. Anatolij Karpov, SSSR, 1975—1985. Gari Kasparov SSSR/Rusija, 1985—1993. „Nezvanični“ ali široko priznati svetski šampioni[uredi | uredi izvor] Gari Kasparov, Rusija, 1993—2000. Vladimir Kramnik, Rusija, 2000 do danas FIDE svetski šampioni nakon Garija Kasparova[uredi | uredi izvor] Anatolij Karpov, Rusija, 1993—1999. Aleksandar Halifman, Rusija, 1999—2000. Višvanatan Anand, Indija, 2000—2002. Ruslan Ponomariov, Ukrajina, 2002—2004. Rustam Kasimdžanov, Uzbekistan, 2004—2005. Veselin Topalov, Bugarska, 2005. do danas Vladimir Kramnik, Rusija, 2006 Višvanatan Anand, Indija, 2007—2013. Magnus Karlsen, Norveška, 2013. do danas Svetske šampionke[uredi | uredi izvor] Vera Menčik, Ujedinjeno Kraljevstvo , 1927-1944 Ljudmila Rudenko, Sovjetski Savez, 1950-1953 Elizaveta Bikova, Sovjetski Savez, 1953-1956, 1958-1962 Olga Rupcova, Sovjetski Savez, 1956-1958 Nona Gaprindašvili, Sovjetski Savez, 1962-1978 Maja Čiburdanidze, Sovjetski Savez, 1978-1991 Jun Ksi, Kina, 1991-1996, 1999-2000 Žuža Polgar, Mađarska, 1996-1999 Čen Cu, Kina, 2001—2004. Antoaneta Stefanova, Bugarska, 2004-2006 Juhua Hsu , Kina, 2006-2008 Aleksandra Kostenjuk, Rusija, 2008-2010 Jifan Hu, Kina, 2010-2012, 2013-2015, 2016-2017 Ana Ušenjina, Ukrajina, 2012-2013 Marija Muzičuk, Ukrajina, 2015-2016 Žongji Tan, Kina, 2017-2018 Venđun Đu, Kina, 2018- Ostali poznati šahisti[uredi | uredi izvor] Alisa Marić Svetozar Gligorić Ljubomir Ljubojević Lav Polugajevski Viktor Korčnoj Paul Keres Ruben Fajn Trenutno najbolji igrači sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igrača prema FIDE rejting listi, avgust 2020) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Magnus Karlsen 1990 Norveška 2863 2. Fabijano Karuana 1992 SAD 2835 3. Liren Ding 1992 Kina 2791 4. Jan Nepomnijačtči 1990 Rusija 2784 5. Maksim Vašije-Lagrav 1990 Francuska 2778 6. Aleksandar Griščuk 1983 Rusija 2777 7. Levon Aronjan 1982 Jermenija 2773 8. Vesli So 1993 SAD 2770 9. Tejmur Rađabov 1987 Azerbejdžan 2765 10. Aniš Giri 1994 Holandija 2764 Najbolje šahistkinje sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igračica prema rejting listi FIDE, maj 2018) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Jifan Hu 1994 Kina 2658 2. Venđun Đu 1991 Kina 2571 3. Ana Muzičuk 1990 Ukrajina 2564 4. Katerina Lagno 1989 Rusija 2556 5. Aleksandra Kostenjuk 1984 Rusija 2555 6. Viktorija Cmilite 1983 Litvanija 2542 7. Tingđie Lei 1997 Kina 2537 8. Marija Muzičuk 1992 Ukrajina 2532 9. Valentina Gunina 1989 Rusija 2526 10. Žongji Tan 1991 Kina 2522 Trenutno najbolji igrači Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igrača prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Robert Markuš 1983 2625 2. Velimir Ivić 2002 2607 3. Aleksandar Inđić 1995 2604 4. Ivan Ivanišević 1977 2599 5. Bojan Vučković 1980 2559 6. Miloš Perunović 1984 2539 7. Marko Nenezić 1995 2525 8. Boban Bogosavljević 1988 2523 9. Luka Budisavljević 2004 2511 10. Nikola Sedlak 1983 2510 Najbolje šahistkinje Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igračica prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Teodora Injac 2000 2407 2. Jovana Rapport 1992 2299 3. Marija Rakić Vulićević 1990 2294 4. Anđelija Stojanović 1987 2287 5. Jovana Erić 1992 2278 6. Jordanka Belić 1964 2270 7. Tijana Blagojević 1997 2260 8. Adela Velikić 1997 2258 9. Marija Manakova 1974 2257 10. Marina Gajčin 2001 2254 Šahovski programi[uredi | uredi izvor] JakšaH Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2010), Srbija \ Republika Srpska je prvi srpski šahovski program. Korisnički interfejs kao i dokumentacija su napisani i na srpskom i na engleskom jeziku, projektna dokumentacija je pisana na srpskom, a interesantno je da je kompletan izvorni kod u potpunosti napisan na ćirilici. Vidi još[uredi | uredi izvor] Pravila šaha Šahovska notacija Šahovske figure Svetski šampionat u šahu Svetski šampioni u šahu Problemski šah

Autor - osoba Galbraith, John Kenneth, 1908-2006 Naslov Nova industrijska država / John Kenneth Gailbraith ; pogovor Adof Dragičević ; [prijevod Konstantin Miles, Radovan Stipetić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1978 Fizički opis 462 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adof, 1924-2010 Miles, Konstantin Stipetić, Radovan Uzelac, Maja Zbirka Svijet suvremene stvarnosti Napomene Prevod dela: The new industrial state Zrela korporacija, tehnostruktura i država: str. 431-449 Registar / Maja Uzelac: 451-462. Predmetne odrednice Država -- Industrijska proizvodnja -- 20. v. John Keneth Galbraith Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 – 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života . Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju. Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm. Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934–39. Od 1939–40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država. Od 1943–48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[15][16]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS). Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29. NAC je naglasio dobrovoljne i savetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943. i više od 300.000 tokom sledeće godine. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, „kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.“ Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata. Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao „car cene“, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena – što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za „komunističke tendencije“. On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu. Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, „učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.“ Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres. U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke. Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, „Roska“ sindrom „Pentagonanija“. Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika. Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947. do 1949, ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima. Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa „načinom na koji su se Izmagali dno“ u satiričnom romanu, Trijumf (1968). Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt department i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku. U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu. U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša. čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da „nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem“, Incidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom“, „Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%. Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka. Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973–74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau. U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila „veliki materijalni napredak“ kao „nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji“ SSSR „čini punu upotrebu svog ljudstva.“ Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama. Godine 1997, bio je oficir za Kanadu i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[44] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka. Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavnom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju – Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja. Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima „Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., „Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“. Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa. Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći. Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima. Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je „ovo moja najbolja knjiga“, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952–1967: Američki kapitalizam, Veliki pad, 1929, Bogato društvo, Nova industrijska država. Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu. Američka ekonomija U knjizi o američkom kapitalizmu, objavljenoj 1952. god. Galbrajt zaključuje da na američku ekonomiju utiče trijumvirat koji čine velike kompanije, naporan rad i aktivistički nastrojena vlada. jegov bestseler iz 1955. „Veliki pad, 1929“ opisuje pad berze na Vol Stritu. Ova knjiga takođe daje uvid u Galbrajtov humor i ljudske stavove kada im je bogatstvo ugroženo. U „Bogatom društvu“ (1958) Galbrajt naglašava da post-ratna Amerika treba da ulaže u obrazovanje i pravi puteve koristeći sredstva prikupljena od taksi, što se na kraju ispostavilo kao dobra procena. Galbrajt takođe kritikuje konstataciju da je kontinuirani rast u proizvodnji posledica ekonomskog i socijalnog napretka države. Zbog ovoga se Galbrajt smatra jednim od prvih post-materijalista. U ovoj knjizi, popularizovao je staru frazu „konvencionalna mudrost Prvobitni naziv knjige je bio „Zašto su siromašni siromašni“, ali ga je na nagovor svoje žene promenio. Nova industrijska država Godine 1966, Galbrajt je bio pozvan od strane BBC-ja kako bi učestvovao u radio emisiji i prezentovao Reith Lectures, koju je on nazvao Nova industrijska država. U 6 emisija Galbrajt diskutuje o proizvodnoj ekonomiji i velikom uticaju koji bi korporacije mogle da imaju na državu. U štampanom izdanju knjige Nova industrijska država (1967), Galbrajt je proširio svoju analizu i na ulogu moći u ekonomskom životu, smatrajući da u Americi postoji mali broj kompanija koje čine model savršene konkurencije. Koncept njegove knjige jeste izmenjeni niz, Uobičajena mudrost“ u ekonomskom shvatanju ovih reči predstavlja ekonomski život kao niz kompetitivnih tržišta koja kontrolišu potrošači. U ovoj originalnoj sekvenci, kontrola proizvodnog procesa teče od potrošača robe do organizacija koje proizvode te proizvode. U njegovom izmenjenom nizu, tržišta i kompanije reklamiranjem svojih proizvoda, na neki način, utiču i stiču kontrolu nad potrošačkim društvom. Izmenjeni niz je primenjiv samo u industrijskom sistemu, odnosno u proizvođačkoj srži ekonomije u kojoj svaka grana industrije ima nekoliko snažnih korporacija. Ne može se primeniti u tržišnom sistemu Galbrajtove dualne ekonomije. U tržišnom sistemu, sačinjenog iz velikog broja poslovnih organizacija, cenovno nadmetanje ostaje dominanta forma društvene kontrole. U industrijskom sistemu, koji je pak sačinjen od oko hiljadu ili više najvećih kompanija, teorija cenovnog nadmetanja narušava cenovni sistem ovih velikih korporacija. Prema Galbrajtovom viđenju, glavni cilj tržišnih veza u ovakvom industrijskom sistemu nije da ograniči moć velikih, već da im posluži u implementiranju njihove moći. Štaviše, moć ovih korporacija se prožima kroz komercijalnu kulturu i politiku, omogućavajući im određeni uticaj na socijalne stavove i vrednovanje procena. Da se ova moć ostvaruje u kratkovidnom interesu širenja robne proizvodnje i statusu nekolicine je i nedosledna demokratiji i prepreka za postizanje kvaliteta života koju bi nova industrijska država sa svojim bogatstvom mogla pružiti. U ovoj knjizi su takođe opisane potrebe društva u kasnim šezdesetim 20. veka. Konvencionalna teorija prevlasti nad monopolom ostaje takva da će vodeći pokušati da smanji dopremanje robe kako bi održao cenu iznad kompetetivnog nivoa. Klasična ekonomska analiza kontrolisanja monopola nije adekvatno uzela u obzir brige oko velikih kompanija u kasnim šezdesetim. Sve veća zabrinutost oko mešanja korporacija u politiku, šteta načinjena prirodi usled prekomerne posvećenosti ekonomskom rastu, prodiranje advertajzinga i drugih novčanih aspekata su samo neke od njih. Nova industrijska država dala je uverljivo objašnjenje strukture moći uključene u stvaranje ovih problema i našla je vrlo prijemčivu publiku među rastućim američkim kontrakulturama i političkim aktivistima. Treći srodni rad bio je, Ekonomija i javna svrha (1973), u kojem je on proširio ove teme raspravljajući, između ostalog, o podređenoj ulozi žena u nezahvalnom upravljanju sve većom potrošnjom i ulogom tehničke strukture, u velikoj firmi da utiču na percepciju zdravih ciljeva ekonomske politike. Finansijski baloni U Kratkoj istoriji finansijske euforije (1994) on prati spekulativne balone kroz nekoliko vekova i tvrdi da su oni inherentni sistemu slobodnog tržišta zbog „masovne psihologije“ i „interesovanja u greški koja prati spekulativnu euforiju“. Takođe, finansijska memorija je „notorično kratka“: ono što se trenutno čini da je „novi finansijski instrument“ neizbežno je ništa slično. Galbrajt upozorava: „Svet finansija pozdravlja izum točkova iznova i iznova, često u nešto nestabilnijoj verziji.“ Ključna za njegovu analizu je tvrdnja da je zajednički faktor bum-i-poprsja stvaranje duga za finansiranje spekulacija, koje „postaje opasno izvan razmera u odnosu na osnovno sredstvo plaćanja“. Finansijska kriza iz 2008. godine, koja je iznenadila mnoge ekonomiste, izgleda da je potvrdila mnoge Galbrajtove teze. Nasleđe Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija. On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene, omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine. On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga. On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. U Bogatom društvu, Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena „siromaštva“, međutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba „bogatstva“, i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija. Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren. On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova deca pohađala loše održavane škole. On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično „preopterećena“ zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca. Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomerna potrošnja možda su predvideli pad stope štednje u SAD i drugim zemljama u razvoju. Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju,[60] tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad. Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao „ulaganje u muškarce“ – veliki, javno finansirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana. U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Džona Keneta Galbrajta, pod pokroviteljstvom l`Université du Littoral Côte d`Opale, Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith`s Centenary of the Review of Political Economy posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji. Kritika Galbrajtovog rada Galbrajtov rad u celini, a posebno „Bogato društvo“, izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman u „Friedman on Galbraith, and on curing the British disease“ gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka. On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa „višim umovima“.: Mnogi reformatori – Galbrajt nije jedini u tome – imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza. On ističe da je „možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina.“ Ričard Parker, u svojoj biografiji, Džon Kenet Galbrajt: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca. Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast. Galbrajt je znao da je „kompenzaciona snaga“, koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta. U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing. Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost. Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu. U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih „političkih preduzetnika“ - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme. Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali „medijskom ličnošću“. Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra „realnom ekonomskom teorijom“, i da je Ekonomija u perspektivi „izuzetno loše informisana“. Odlikovanja Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona.[64] Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država. Lomonosova zlatna medalja 1993. Orden Kanade 1997. Nagrada Padma Vibhushan 2001. Godine 2010. je prvi ekonomista koji je svoje radove uključio u izdavaču Biblioteke Amerike. MG71

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Odlično stanje RETKA I VREDNA KNJIGA cena je duplo manja nego u jedinoj inostranoj antikvarnici gde smo je pronašli u prodaji Sri Krishna Prem, The Yoga of the Bhagavat Gita, New Order Book Co, Ahmedabad, 1982 hardback with dustjacket, 224 pages, 22 cm x 14.5 cm Ronald Henry Nixon (10 May 1898 – 14 November 1965), later known as Sri Krishna Prem, was a British spiritual aspirant who went to India in the early 20th century. Together with his spiritual teacher Sri Yashoda Mai (1882 – 1944), he founded an ashram at Mirtola, near Almora, India. He was one of the first Europeans to pursue Vaishnavite Hinduism, and was highly regarded, with many Indian disciples. Later, according to the account of his foremost disciple Sri Madhava Ashish, Krishna Prem transcended the dogmas and practices of the Gaudiya Vaishnava tradition into which he had been initiated and affirmed a universal spiritual path shorn of `orthodoxy` and blind traditionalism. Early life[edit] Ronald Henry Nixon[1]: 218  was born in Cheltenham, England, in 1898,[2] and educated in Taunton.[1] His mother was a Christian Scientist and his father was reportedly in the glass and china business.[1]: 218  At age 18, Nixon became a British fighter pilot in the First World War:[1][3] he was commissioned as a temporary second lieutenant on probation on 10 May 1917,[4] was confirmed in his rank on 12 June,[5] and was appointed a flying officer in the Royal Flying Corps on 15 June.[6] On one occasion, he experienced an escape from death that he believed was miraculous, in which a `power beyond our ken` saved him from several enemy planes.[7] His experiences of death and destruction during the war filled him with a `sense of futility and meaninglessness`.[1]: 218  He was transferred to the unemployed list of the Royal Air Force on 11 January 1919[8] and relinquished his temporary Army commission on 3 December that year.[9] After the war, Nixon enrolled in King`s College, Cambridge, where he studied English literature.[1] During this period Nixon also studied philosophy, and became acquainted with Theosophy, Advaita Vedanta Hinduism, Buddhism, and Pali, and developed an interest in going to India to learn more about the practical aspects of Indian religion.[1]: 218 [3] Life in India[edit] In 1921, while still in England, Nixon accepted the offer of a teaching position at the University of Lucknow, in northern India.[3] As it turned out, the university`s vice-chancellor, Gyanendra Nath Chakravarti, was also spiritually inclined and interested in Theosophy, and offered Nixon assistance. Over time, Nixon came to regard Gyanendra`s wife, Monica Devi Chakravarti, as his spiritual teacher. In 1928, Monika took vows of renunciation in the Gaudiya Vaishnavite tradition, where these vows are called vairagya.[2] She adopted the monastic name of Sri Yashoda Mai. Soon thereafter, she initiated Nixon into vairagya, and he adopted Krishna Prem as his monastic name.[2] Memorials of Yashoda Mai, Krishna Prem and Madhava Ashish at Mirtola Ashram. In 1930, Sri Yashoda Mai and Krishna Prem together founded an ashram at Mirtola, near Almora, in mountainous north-central India (state of Uttarakhand). The ashram `began and has continued to be`[2] aligned with strict orthodox Vaishnavism. In 1944, Yashoda Ma died and Krishna Prem succeeded her as head of the ashram.[2] He travelled little, but in 1948 he visited South India, meeting Sri Ramana Maharshi, as well as Sri Aurobindo and Mirra Alfassa (`The Mother`).[2] Sardella states that Nixon appears to have been `the first European to embrace Vaishnavism in India`.[10]: 143  Haberman states that Nixon `was perhaps the first Westerner to tread the path of Krishna-bhakti, and was certainly the first to have any official affiliation with the Gaudiya Vaishnavism of Braj.`[1]: 223  Krishna Prem, despite his English origins, became widely accepted and admired in the Indian Hindu community. Brooks wrote that `Krishna Prem`s evident intellectual and inspirational qualities gained him wide fame and many disciples in India, as reflected in numerous books on his life and teachings.`[3]: 100  Gertrude Emerson Sen wrote that `I know of no other person like Krishnaprem, himself `foreign` to begin with, who has drawn so many Indians to himself`.[1]: 220  His biographer Dilip Kumar Roy wrote that Krishnaprem `had given a filip [stimulus] to my spiritual aspiration`.[11] Haberman wrote that Krishna Prem `was recognized as a Hindu saint by many Indians of his day.`[1]: 217  When Nixon died in 1965, he was hailed by Sarvepalli Radhakrishnan, then president of India, as a `great soul`.[1]: 221  Nixon`s final words were `my ship is sailing`.[1]: 221  Bhagavad-Gita (u prevodu Pesma Boga[1]) je hinduistički spis od 700 stihova na sanskritu i deo je epa „Mahabharata”[2] (poglavlja 23-30, šeste knjige). „Gita” je napisana u vidu narativa između Arđune, sina kralja Pandua i božanstva Krišne, koji je u ulozi njegovog vodiča i kočijaša. Na početku „ispravnog rata” (Dharma Yudhha) između Pandava i Kurava, Arđuna je ispunjen moralnom dilemom zbog nasilja i smrti koje će rat prouzrokovati. On razmišlja da li da se odrekne svoje uloge i traži Krišnin savet, čiji saveti i diskurs čine srž ovog spisa. Krišna ga savetuje da ispuni svoju ratničku dužnost da bi postigao darmu kroz nesebičnu akciju.[3] Ovaj dijalog obuhvata šire teme poput duhovnih i etičkih dilema, kao i filozofskih pitanja koja nemaju veze s ratom koji im je inspiracija.[4] „Gita” predstavlja sintezu hinduističkih učenja o darmi,[5] teističkih učenja o bakti, kao i učenja o mokši. Spis previđa četiri puta do duhovnosti - džnana, bakti, karma i radža jogu. „Gita” je analizirana na različite načine. Bez obzira na to, predstavlja jedan od napoznatijih hinduističkih[6] tekstova sa jedinstvenim uticajem na sve hinduističke sledbenike.[7][8] Poziv na nesebičnu akciju, koji je jedan od bitnih segmenata ovog spisa, inspirisao je mnoge vođe tokom Indijskog pokreta za nezavisnost, poput Bal Gangadhar Tilaka i Mahatme Gandija. Gandi je na „Gitu” gledao kao na `duhovni rečnik`.[9] Nomenklatura[uredi | uredi izvor] „Gita” u naslovu ovog spisa označava pesmu. Duhovne vođe i učenjaci su interpretirali drugu reč u naslovu na različite načine kao „Božju pesmu`, prema teističkim učenjacima[10], te kao „Pesmu Gospoda”[11], „Božansku pesmu”[12], „Nebesku pesmu” prema ostalima.[13] Autorstvo[uredi | uredi izvor] U Indijskoj tradiciji „Bhagavad-Gita”, kao i ceo ep „Mahabharata” predstavljaju delo mudraca Vjase[14] čije je puno ime Krišna Dvajpajana, a zovu ga i Veda-Vjasa. Jedna od hinduističkih legendi kaže da ga je Vjasa izgovarao dok je Ganeša, božanstvo nalik na slona, slomio jednu od svojih surli i da je tako nastao i „Gita” i Mahabharata”. Učenjaci smatraju da je Vjasa simboličan ili mitski autor ovog spisa, jer je istovremeno nosilac Veda i Purane, spisi za koje se zna da potiču iz drugih perioda. Sama reč označava onog ko je kompilator, aranžer, a takođe je i prezime koje postoji u Indiji. Postoji viđenje da su u pitanju različite osobe istog prezimena.[15] Vivekananda, hinduistički monah i vedista iz 19. veka, tvrdi da je ovo delo, iako staro, bilo nepoznato tokom indijske istorije do 8. veka naše ere, kada ga je Adi Šankara proslavio zapisujući komentare za njega, koji su brzo postali poznati. On čak tvrdi da je delo njegovo, ali je to pobijeno jer je jasna razlika između njegovih komentara i prethodnog teksta, kao i zbog toga što su ideje ovog dela u skladu s idejama koje datiraju pre ovog perioda.[16] Johanes Bjutenen, koji se bavio Indijom i njenim kulturno-istorijskim nasleđem i ovim epom, smatra da je „Gita” veoma uspešno filozofski i konekstualno ukombinovana u „Mahabharatu”, te da nije u pitanju tekst koji je ovom epu pridodat. „Gita” je spis koji je osmišljen tako da doprinese vrhuncu i rešenju darmičke dileme rata.[7] Prema Aleksusu Mekleudu, nemoguće je da autorstvo „Gite” svedemo na jednog autora i vrlo je verovatno da je delo nastalo pod uticajem više autora.[17] Artur Bašam deli mišljenje s njim, koji navodi da ih je bilo minimum troje. Dokaze ovoj tvrdnji on nalazi u smeni filozofskih stihova sa teističkim.[18] Period nastanka[uredi | uredi izvor] Ne postoji konsenzus oko toga koji je period nastanka „Gite”. Učenjaci se slažu da se taj period može svesti na oonaj između 5. veka pre nove ere do 2. veka pre nove ere, sa tim da većina naginje ka 2. veku pre nove ere. Ovoj struji se priklanja Bjutenen.[7] S druge strane, Artur Bašam tvrdi da je delo moralo nastati u periodu kada su se preispitivale vrednosti rata, i kada se dešavao povratak monaškom životu i vrednostima. On ovaj period vidi nakon ere uspona budizma, te smatra da je delo nastalo u 3. veku pre nove ere.[18] Oni koji se bave lingvistikom (Vintrop Serdžant)[4] zaključuju da je ovo delo napisano na jednom od klasičnih oblika sanskrita, te da predstavlja njegov rani varijetet. Ovakvom analizom opet se dolazi do 2. ili 3. veka pre nove ere. Kompozicija i značaj[uredi | uredi izvor] „Bhagavad-Gita” je jedno od najpoznatijih hinduističkih dela sa posebnim značajem zbog panhinduističkog delovanja. Ovo delo predstavlja najsveobuhvatniju kulturno-religijsku hinduističku pripadnost. Ona u svojim redovima inkorporira različite religijske tradicije.[19] Sinteza obuhvata kako filozofski tako i socio-religijski pristup. Spis se uzdržava od predlaganja jednog jedinog puta ka duhovnosti. Vrlo otvoreno vrši sintezu različitih načina života, harmonišući potragu za znanjem (jnana), akcijom (karma) i posvećenošću (bhakti). Takođe, bavi se i pitanjem od čega se sastoji ispravan put ka oslobođenju od ciklusa ponovnog rađanja (moksha) [20] „Bhagavad-Gita” predlaže izbegavanje ili-ili pogleda, već akcenat stavlja na razumevanje i razmatranje svih puteva: život zemljoposednika koji je posvećen obavezama i profesiji, askete koji ga se odriče, kao i život posvećenog teiste - svi imaju šansu da dostignu mokšu. Ovo je pre svega zbog uverenja da svaki pojedinac ima različit temperament i naklonosti (guna).[4] Pojedinac bez obzira na svoj životni put treba da teži da uradi ono što je ispravno jer je sam tako odlučio bez razmišljanja o dobitima, posledicama, rezltatima. Želje, sebičluk i razmišljanje na ovaj način mogu pojedinca udaljiti od darmičke akcije i duhovnog života. Delo tvdi da postoji Bog u svakome i da je on sredstvo za postizanje duhovne slobode i oslobađanja ako mu se pojedinac posveti u služenju. Pored tri spomenuta puta (koja odgovaraju upražnjavanju specifičnih jogi), postoji još jedan put - meditacija (raja yoga). Svi ovi putevi vode istom cilju.[21] Rukopisi[uredi | uredi izvor] Dijalog između Krišne i Arđune „Bhagavad-Gita” je deo šeste knjige epa „Mahabharate”, sastoji se od 18 poglavlja (od 23. do 40.) i vrlo često se izučava nezavisno od epa čijeg je deo. Ovi spisi postoje u raznim indijskim rukopisima. Uprkos tome, smisao je retko promenjen i postoji vrlo malo varijacija između različitih rukopisa. Stari spis je imao 745 stihova, ali se 700 njih smatra istorijskim standardom.[21] Sadržaj[uredi | uredi izvor] „Bhagavad-Gita” je dijalog između Arđune i Krišne, pred početak Kurukšetru rata u epu „Mahabharate”. Dve ogromne vojske su se našle s ciljem da unište jedna drugu. Pandavski princ Arđuna pita svog kočijaša i savetnika Krišnu da ih odveze u centar bitke da bi mogao dobro da osmotri obe vojske i sve one koji jedva čekaju rat. Vidi da su neki od onih na suprotnoj strani njegovi rođaci, dragi prijatelji i učitelji. On ne želi da se bori sa njima niti da ih ubije i zato ga obuzimaju osećanja nemoći i očaja pred bitku.[22] Stoga se okreće Krišni u želji da opravda rat, reši moralne i filozofske dileme, donese odluku i uradi ispravnu stvar. Neka od pitanja koja se izdvajaju tokom ovog dijaloga jesu: Ko smo mi? Kako bi trebalo da živimo naše živote? Kako bi trebalo da se ponašamo u ovom svetu?[23] Teme[uredi | uredi izvor] Prema Serdžantu glavne teme ovog spisa su „smisao života, kriza identiteta, ljudska duša, ljudski temperament i načini duhovne potrage”[4] Božija priroda - „Bhagavad-Gita” usvaja koncept Boga kao apsolutne realnosti - Bramana. Spis ga prikazuje kako apstraktnog tako i kao personalizovanog Boga, potonjeg u formi Krišne, ali nigde ne pravi jasnu razliku između ova dva sem u konotaciji da jedan biva gde prestaje drugi.[24] Priroda sopstva - spis prihvata koncept atmana kao fundamentalni koncept. Koncept označava svojstvo bića da unutar njih postoji trajno sopstvo, istinska suština. Cilj je spoznati i shvatiti ovo sopstvo odbacujući one segmente koji se vezuju za telo i materijalni svet poput „moje” i „ja”. „Gita” podrazumeva postojanje čiste, postojane, nepromenjive i ultimativne istinske suštine.[24] Priroda sveta - svet se vidi kao prolazan, sva tela i materije nestalne. Sve što čini prirodu predstavlja proces koji postoji, ali ima svoj kraj. Rađa se, raste, sazreva, propada i umire. Ova prolaznost se označava terminom maja. Braman-atman - centralni deo ovog spisa jeste ispitivanje jednakosti između ova dva pojma i onoga što oni predstavljaju. U spisu se smatra da su sve suštine živih bića iste, al da nisu istovetne sa Božijom, mada se Bog nalazi u svima nama. Sredstva ka Bogu - su četiri vrste joge, koje se međusobno ne isključuju. Karma joga - ovaj put nam govori o neophodnosti akcije, ali ona ne treba da prati duhovne zapovesti ako je vezana za lične dobiti i ako želi nagradu. Akcija je valja preduzeti nakon što je stečeno adekvatno znanje da bi se sagledala potpuna perspektiva onoga što bi akcija trebalo da bude. Put ka prava akcija urađenoj kako treba imala bi oblik molitve i vid karma joge radi dostizanja nesebične akcije. Moguće ju je ostvariti i posvećujući celokupno delovanje Bogu, i predavanje celokupnosti svoga fizičkog i duhovnog bića Njemu. Bakti joga - definisana kao put voljenog posvećivanja, čežnje, predaje, poverenja i obožavanja. Bakti u ovom spisu ne podražumeva odricanje od akcije, već opodražumeva ispravnu akciju ka predanosti pojedinčevoj darmi. Nakon spisa, određeni naučnici nagađaju da je on prouzrokovao popularizaciju ovog puta, jer je on bio svima dostupan. Džnana joga - predstavlja put ka znanju, mudrosti, i direktnoj realizaiji Bramana. Cilj jeste dostizanje samoralizacije. Ovaj put, prema spisu, najčešće slede intelektualci. Ovaj put je posebno drag Krišni, ali vrlo težak. Sinteza joga-radža joga - Neki je vide kao četvrti put, dok je drugi vide kao sintezu bakti i karma joge. Asketizam, odricanje i ritualizam - delo smatra da asketski život nije rešenje, kao ni povlačenje. Predlaže poteru za aktivnim životom gde se pojedinac samovoljno odriče u samom sebi onoga što smatra da će mu pomoći u dostizanju sopstvene darme, bez željenja i potrage za ikakvim nagradama videvši lično odricanje sopstvenom Bogu za viši cilj. Darma - darma je termin s mnogostrukim značenjem. Prvo značenje je „ispravnost”, a na osnovu toga možemo izvesti značenja poput dužnosti, društvenih normi, prava, klasa, rituala i kosmosa samog i toga kakve stvari treba da budu u ovim dimenzijama. Prema nekim naučnicima, koncept darme se odnosi na Arđunu i njegovu ratničku dužnost pre svega i zašto mora da se bori. Prvo pominjanje darme se dešava u prvom stihu, te nam je stoga jasno zašto je ova tema toliko značajna za ovo delo. Samo polje borbe je shvaćeno kao borbe darme - istine i ispravnosti. Alegorija rata - pouka ovog dela se čitaocu prenosi usred bitke. Neki naučnici vide ovu postavku kao alegoriju za rat koji se vodi unutar nas samih u cilju ovladavanja sobom da bi se iz ovog života izašlo kao pobednik. Promocija ispravnog rata i dužnosti - neki naučnici u ovom delu vide promociju vojničke klase i dužnosti da se ratuje sa hrabrošću i ne vide u ovoj postavci samo alegoriju. Neki od pripadnika Indijskog pokreta za nezavisnost su u ovom delu pronalazili motivaciju za otpor Britanskoj imperiji. Mokša-oslobađanje - u ovom delu je vidljivo dualističko i teističko viđenje mokše, kao samoostvarenja. Delo se uglavnom bazira na odnosu sopstva s personalizovanom vizijom Boga. Put znanja, posvećenosti i besciljne akcije je ponuđena Arđuni kao spektar opcija. Kombinacija se nudi čitaocu kao put do mokše.[24] Uticaj[uredi | uredi izvor] Premijer Indije, Narendra Modi, vidi „Bhagavad-Gitu” kao jedan od najvećih Indijskih poklona svetu. Poklonio je primerak predsedniku SAD Baraku Obami prilikom posete 2014. godine.[25] Ovo delo ima veliki krug obožavatelja među poznatim političarima, naučnicima i piscima poput Gandija, Radjarda Kiplinga, Oldus Hakslija, Hermana Hesea, Roberta Openhajmera, Henri Dejvida Toroa, Karla Junga, Ralfa Voldo Emersona, Nehrua.[26] hinduizam indija joga mirča elijade krišna kulture istoka blavacka tajna doktrina

Autor - osoba Watts, Alan V., 1915-1973 = Vots, Alan V., 1915-1973 Naslov Put zena / Alan W. Watts ; prevod Branislav Mišković Jedinstveni naslov ǂThe ǂway of zen. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Bor : Bakar) Fizički opis 181 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mišković, Branislav, 1950-2020 = Mišković, Branislav, 1950-2020 Zbirka ǂBibliotekaǂ Istok-Zapad ; 1 Napomene Prevod dela: The way of zen Tiraž 5.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 177-181. Predmetne odrednice Zen budizam Alan W. Watts (1915-1973) je jedan od najuglednijih poznavalaca tradicija Istoka čiji su radovi, ideje i poruke, daleko prevazilazili domene stručne javnosti izazivajući opštu pozornost te ostavljajući duboke tragove u kulturi i životu niza generacija mladih Zapada. Doktoriravši filosofiju i teologiju, objavio je dvadesetak delà iz oblasti komparativne filosofije i religije. Njegovo osnovno spoznajno opredeljenje usmereno je zen-budizmu, kome je posvetio i svoje prvo delo, Duh Zena (The Spirit of Zen), napisano u dvadesetoj godini života. Mnogi od njegovih radova stekli su svetsku popularnost, poprimajući značaj i značenje znamenja „duha vremena“: Vrhunsko poistovećenje (The Supreme Identity), Mudrost nesigurnosti (The Wisdom o f Insecurity), Radosna kosmogonija (The Joyous Cosmology), Psihoterapija Istoka i Zapada (Psychotherapy East and West). Ovo je TO (This is IT), Knjiga (The Rook) te nadasve Put Zena (The Hay of Zen), kojim otvaramo biblioteku „Istok-Zapad“. Put Zena je svetski bestseler te se, pored radova Suzukia, smatra kapitalnom studijom о mnogostrukim aspektima zen-budizma. Objedinjujući veliku upućenost u izvorne tekstove istočnih tradicija i neposredna iskustva stečena u susretima sa verodostojnim učiteljima puta zen-budizma, venčavajući akademsku ozbiljnost i sposobnost intuitivnog proricanja u unutrašnjosti „citadele“ doktrine i prakse zen-budizma – Alan W. Watts nas pouzdano i nadahnuto uvodi u jednu od najtajanstvenijih i najnedostupnijih tradicija metafizičke realizacije čoveka. Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena – za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve – iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napraviš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku – živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa – svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade – nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati – iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno – naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš – ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš – stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno – meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću – tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek – drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Alan Vilson Vats (6. januar 1915 – 16. novembar 1973) bio je britanski filozof koji je tumačio i popularizirao istočnjačku filozofiju publici na zapadu. Rođen je u Krajstčerču u Engleskoj, a 1938. godine se preselio u Sjedinjene Države i započeo zen trening u Njujorku. Tokom karijere je pohađao Siberi zapadno-teološku bogosloviju, gde je i magistrirao teologiju. Vats je 1945. godine postao anglikanski sveštenik, a zatim je 1950. godine napustio službu i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije. Vats je stekao veliki broj privrženika u oblasti zaliva San Franciska, radeći kao urednik programa na KPFA, stanici Pacifik radija u Berkliju. Vats je napisao više od 25 knjiga i članaka o temama važnim za istočnu i zapadnu religiju, uvodeći tada rastuću kulturu mladih na Put zena (1957), jednu od prvih bestseler knjiga o budizmu. U Psihoterapija Istoka i Zapada (1961) Vats je predložio da se budizam može posmatrati kao oblik psihoterapije, a ne kao religija. Smatrao je da je Priroda, muškarac i žena (1958) „sa književnog stanovišta – najbolja knjiga koju sam ikada napisao.“ Takođe je istraživao ljudsku svest u eseju „Nova alhemija“ (1958) i u knjizi Vesela kosmologija (1962). Pred kraj svog života vreme je provodio između kuće na brodu u Sausalitu i kabine na planini Tamalpais . Prema kritičaru Eriku Davisu, njegova „pisanja i snimljeni razgovori i dalje blistaju dubokom i galvanskom lucidnošću“... MG2

RAJKO MAKSIMOVIĆ TAKO JE BILO 1-3 Izdavač - R. Maksimović, Beograd Godina - 1998 232 strana 21 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I TOM Deda-Jova i Maksimovići Rodoslovna tabela (uradio Đorđe Konjiković) 1. Reč ispred 2. Deda-Jova 3. Dedino pismo Tolstoju (prevod) 4. Faksimil dedinog pisma Tolstoju 5. Moja poseta Tolstoju 6. Stričevi 7. Otac Branko 8. Majka Nađenka 9. Brat Miško 10. Samo tako nastavi! 11. `Trula kobila` u Trećoj muškoj 12. `Neki momci iz `Severa 13. Preferans i bridž 14. Na fakultetima 15. Leto `54; Laza-Pakosni, Tasa 16. Na Muzičkoj akademiji 17. Kod `Tetka-Jele` 18. Žika 19. Laza-Makaron 20. Splav na Adi-Ciganliji 21. Engleska `58. 21. Vojska 22. Kad su živi zavideli mrtvima 23. Autostopom kroz Evropu `63. 24. Francuska `64. 25. Pantomima `65; Toza 26. Svi moji nadimci 27. Pogovor 28. Informativna stranica II TOM Reč ispred 1. Amerika 2. Šezdesetosma 3. Bobica (Bojana) 4. Iz tmine pojanje 5. Kum-Mića 6. Dogovor kuću gradi - Kuća u Joši - Kuća u Supetru 7. Jedrenje - blok fotografija 8. Teške godine na Muzičkoj akademiji 9. Buna protiv dahija 10. Sveta mesta - Hilandar - Sunčeva piramida u Meksiku - Egipat - zemlja faraona - Izrael - sveta zemlja - Jermenija 11. Njegošev Testamenat 12. Pasija Svetoga kneza Lazara Pogovor III TOM Reč ispred 1. Početak borbe za demokratiju 2. DEPOS 3. Između nade i razočaranja 4. Raspad koalicije `Zajedno` blok fotografija 5. A muzika? 6. A Univerzitet? 7. Godine sveopšteg ludila (`97-`99) (Na nizbrdici ka ponoru) 8. Beograde, `bombardan` (Operacija `Milosrdni anđeo“) 9. A posle bombardovanja... 10. Izbori 2000. 11. Pobeda!!! 12. A šta posle? Pogovor Informativna stranica `Pratio pre dva-tri dana tvoju mini hroniku stari, dobri Vule. Ja odavno ne pijem ništa na eks (što ne znači da ne pijem na ne-eks), ali sam tvoju knjigu pročitao, skoro, na eks. Znaš, za mene je bilo pravo uživanje i istovremeno jedno sasvim novo iskustvo. Naime, čitaš knjigu, koja nije fiction, koju je napisao neko kome ti milion posto veruješ tj. znaš da, iako je slagao, nije imao nameru da to učini. In addition, podsetio si me na mnogo mo- maka, čiji sam život i pri- ključenije pomalo počeo da zaboravljam, koji su mi i tada i sada bili veoma dragi. Tu pre svega mislim na Dešu (non immigrant) i Žiku (immigrant). Naravno, oduševljen sam što si me ovekovečio. To sam preneo mojim srpskim prijateljima ovdašnjim. Nije odjeknulo. Srbi ne vole bilo kakve uspehe drugih Srba... mi nismo dobar svet. To treba da shvatimo i priznamo sami sebi. Ako to uradimo, možda će nam, ili njima (jer, mi smo, nažalost, već matori), u buduće biti bolje... Moram, Ipak, da završim ovo pismo jednom ozbiljnom primedbom na tvoju mini hroniku... The komšija Slovenc (u slučaju Kapori) nije rekao.. `banditi`, nego... `barbari”! Tebe i sve tvoje voli tvoj drugar, amerikanski podanik (možda je svojevremeno otac Ostapa Ibrahimoviča imao bolje podanstvo?) tvoj Peter (čuj mene, Peter) (Pera Đorđević, Vašington) Odjednom, u sred moje krhke tišine ti otvaraš arhive, vadiš iz skrovišta svežnjeve starih pisama, listaš stare foto albume... Tvoji spisi pre svega delovi mojih pisama kod mene su izazvali neočekivanu zbunjenost, otvorili su mi novi proces razmišljanja o prošlosti i mnogo čemu... Dok ti obavljaš restauracije, kopaš po arheološkim nalazištima, ja pak, polako pripremam lomače da spalim posmrtne ostatke... Treba sasvim odvojiti Deda Jovu od drugara, kao ne samo Dve celine nego i dva žanra... Više vredi rad na istraživanju filozofije i duhovne misije Tolstoja nego bilo koji „opozicioni“ dnevni aktivizam. Bez moralnih imperativa Fjodora Mihajlovića i rvanja sa Zlim dusima nema pravoslavlja, nema carevine. Bez duhovne i moralne snage ostaje goli život - bez vrednosti i bez budućnosti. Zločin bez kazne je san idiota... Drugi deo o drugarima je dobrim delom to što si rekao ... Autobiografija o drugima. Ja bih dodao da je to zbirka kazivanja, dogodovština, portreta, anegdota... ukratko dosta heterogena zbirka materijala. Materijal je dokumentaran i dokumentovan, sećanja su začuđujuće tačna i specifična. Oseća se vedrina uprkos mnogo čemu, nepobedivi Optimizam... (Žika Gligorijević, Toronto) tekst Rajka Maksimovića mogao bi se definisati kao okvir jedne mozaične vremenske tvorevine ... u dovoljnoj meri ispunjen svojim osnovnim elementima: portretima, anegdotama, dogodovštinama i dokumentima, koji sasvim uspešno, bar po meni, dočarava sliku ondašnjeg Beograda i života u njemu. On predstavlja jedno specifično svedočanstvo o našim generacijama, o dobro poznatom beogradskom duhu, od koga je u ovom sadašnjem vremenu ostalo još toliko malo... Sve ovo našlo je odraza u tekstu Rajka Maksimovića a autentičnost toga odraza pojačana je očiglednom autorovom vezanošću za ove ljude, za ove događaje, za ovo vreme koju vezanost u punom iznosu i ja delim. (Dr. Luka Knežić, prof. Tehnološkog fakulteta) Naime, Rajkova knjiga ne pokušava da opravda život svog autora, ne isplaćuje nikakve zakasnele račune i ne manipuliše istorijom. Ona je kolaž nepretencioznih sećanja, zapisanih slobodnim, govornim jezikom i ta njena jednostavnost i neposrednost u komunikaciji, pre svega govore o ličnosti mog dragog profesora... Iz nje su moja deca, koja su se otimala o nju i čitala je uz smeh, mogla da o životu saznaju nešto veoma važno: kako se on živi u velikom bogatstvu svih registara, kako je svaki trenutak tog života i jednostavan i dragocen i pun obzira prema drugima... ... Osnovna životna pravila deda-Jove, oca Branka i majke Nađenke: poštenje, skromnost, istrajnost, pouzdanost, poštovana su kao i malopre pomenuta savska pravila i u pisanju ove knjige. Iz njih izbija sve ono što Rajko zna i misli o sebi i drugima po istom aršinu. Rajko je karakter, reče neko u knjizi, ali dodajem ja: zlatnog srca. Taj dar da voli i poštuje ljude, da sa njima neposredno i iskreno komunicira i živi, taj ogromni, prebogati dijapazon života u kome ne postoje funkcije i generalije, već nadimci i pravilo `snađi se`, ali duhovito svedoče o Rajkovom dubokom uverenju da drugarstvo pokreće svet. A drugarstvo pokreće svet uvek kada se na životna pravila primene savska pravila... ...da sam shvatila da je Rajko uradio posao za celu svoju generaciju beogradskih mangupa zlatnog srca. ( Zorica Premate, muzikolog) Kao da se Rajko držao onog citata Ostapa Bendera: Život piše romane pisci prepisuju pa je zbilja prepisao život i pretočio svoje uspomene u ovu pitku knjigu... Drago mi je da je umetnik Rajko Maksimović pre- skočio ili prešao prag draži jedne druge vrste umetnosti i nama podario jednu dragocenu knjigu. Svako od nas ima uspomene, svako od nas ima nešto što je doživeo sa Rajkom ... i setio sam se svih priča koje su elegantno, diskretno i vrlo leйljivo (u najpozitivnijem smislu reči) zapisane u ovoj knjizi. (Mića Vučković, direktor Instituta za film) A svi će se srdačno začikavati, nadevati jedni drugima imena i živeti kao jedna mala grupa po nekim sopstvenim pravilima i u okviru sopstvenog sistema vrednosti, tako da podstiču vrednosti jedni drugih i da stvaraju jedno socijalno-psihološko biće... Toga nema svuda i možda je to beogradsko društvance u stvari kolektivni autor svekolikog beogradskog humora po kojem je ovaj grad tako poznat... i Rajko je taj humor i to beogradsko društvance kao autora i obrazac toga humora uzeo za svoj glavni lik. Ja ne znam drugu knjigu napisanu o tome. Rajko je vrlo skroman čovek i na početku knjige kaže da je za metodu knjige uzeo metodu koju je primenio Borislav Mihajlović-Mihiz u svojoj Autobiografiji o drugima. Ja veoma cenim Mihiza i volim tu njegovu knjigu ali mislim da ovde imamo posla sa nečim sasvim drugim i u mnogo kom pogledu mnogo zanimljivijim. Ovo delo koje nam je predočio Rajko nije o drugima nego o jednome a to je to beogradsko društvo iz koga je izrastao i Rajko i njegov humor. Prilog samog Rajka Maksimovića tom beogradskom humoru znatan je i iz knjige veoma vidljiv... Ima u ovoj knjizi nešto što možda nije namerno ali mislim da je veoma kvalitetno i da to treba istaći: kako raste Rajko od deteta do 30-godišnjaka, tako se menja i okvir onoga u čemu on učestvuje, što posmatra, razumeva i o čemu nam priča... (Lazar Stojanović, reditelj) Izgleda mi vrlo simptomatično što se uprkos neočekivano kišnom septembru i uprkos jednom događaju dana koji danas gleda i prati čitav svet zbog njegove užasnosti, da se u ovoj sali ipak ovoliko sveta okupilo i popunilo praktično sva mesta u njoj... koja (slika na koricama) upravo odražava i način pisanja ove knjige, skoro bih rekao: način govorenja u ovoj knjizi, jer ona je napisana kao jedan dug razgovor, jedno lepo ćaskanje sa Rajkom ... i čovek, čitajući je, kao i onu prvu, ima utisak zaista da razgovara sa Rajkom odnosno da mu Rajko priča istoriju svog života... Dakle, pratiti to njegovo viđenje njegovog života, to je jako zanimljivo i mislim da svako ko uzme tu knjigu u ruke da će podeliti to moje mišljenje... to je sama priroda Rajkova, kao čoveka, rekao bih, pustolovnog duha (ne u lošem smislu, kako se to ponekad može shvatiti) čoveka koji je u životu očigledno hteo sve da proba, sve da doživi, sve da vidi, što god mu se ukaže prilika, čoveka neiscrpne radoznalosti i energije i preduzimljivosti u svakom smislu... (Akademik Dejan Despić, kompozitor) Ovo je izvanredna knjiga najpre zato što je Rajku uspelo nešto što mnogim piscima ne uspeva, a to je da pomiri memoarsko i književno. Ovo jeste dokumentarna knjiga ali je Rajko izvanredno uspeo da se odupre svom intimnom doživljavanju događaja i nije sve što se njemu lično dogodilo smatrao epohalnim, i stavljao u knjigu, nego izvršio najlepšu književnu selekciju. Na tome bi mu mogao pozavideti i svaki dobar pisac... ...Znam zašto su do sada kompozitori zavideli Rajku; on jeste vrhunski kompozitor i, naravno, ima mu se na čemu zavideti, od večeras je dobio i jednog pisca koji mu zavidi, i to ispovedam pred vama zavidim ovome novom piscu i na ovolikoj publici i na ovako odličnoj knjizi. (Vida Ognjenović, reditelj i književnik) ...Prema tome, Rajkovi školski drugovi su uglavnom Momci sa jednog terena koji je relativno blizak i oni se svi znaju, ne samo iz gimnazije, nego se znaju i inače i dosta se druže. Tako da ono o čemu je Rajko pričao i kazivao dosta u prvoj knjizi, to se, kao vezivno tkivo, kao osnovna jedna nit, kao osnovni tok, provlači i kroz ovu drugu knjigu. Znači: ljudi, momci iz Treće muške. I oni su svuda. ...Sa žaljenjem moram da kažem da moja gimnazija Šesta muška ...nažalost nije dobila jednu ovako lepu knjigu pitam se, zašto i neko od nas nije uradio ovako nešto lepo, kao što je to uradio Rajko... ...On se uvek drži samo onog što je čisto, što je uvek vedro, što je vezano za neku tradiciju jedne generacije i što nikada neće da isklizne bilo u ruganje, bilo u karikaturu, bilo u nešto drugo što bi moglo da povredi nekoga... Ova knjiga ima u sebi (kao što je rečeno) tu lepu liniju pripovedanja, kazivanja, izlaganja. Jezik pripovedača u ovoj knjizi je, u osnovi, književni, ali on ima dosta elemenata onog govora koji je strujio u Beogradu od njegove rane mladosti pa do danas i koji je ušao s punim pravom i u književni način izražavanja. Rajko to bogato koristi... (Đorđe Trifunović, profesor Filološkog fakulteta) Rajko Maksimović je napisao knjigu u ime jedne klase kojoj on pripada. Ja pripada. Ja tu knjigu tako doživljavam. On je napisao knjigu u ime građanske klase...... Ovo je jedna plemenita knjiga koja govori sa pozicija građanske klase Moralni smo onoliko koliko smo moralni u svakoj situaciji. Ovo je knjiga koja o tome govori. Ona danas izgleda kao da je memoarska. Ona će jednoga dana postati osnova za proučavanje istoričarima koji treba da razumeju naše vreme... Danas to izgleda kao da su memoari, sutra će biti istorijska građa a kada bude prošlo dovoljno vremena to će se pretvoriti u roman...( Slobodan Mašić, izdavač)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Hilferding, Rudolf Naslov Finansiski kapital : studija o najnovijem razvitku kapitalizma / Rudolf Hilferding ; [preveo Žarko Mrkušić] Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1958 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1958 (Beograd : Kultura) Fizički opis 446 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Mrkušić, Žarko Uvalić, Radivoj ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Das Finanzkapital / Rudolf Hilferding Predgovor / Radivoj Uvalić: str. 5-23 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Finansijski kapital Kapitalizam – Ekonomski aspekt SADRŽAJ PRVI ODELJAK Novac i kredit I glava: Nužnost novca 33 II glava: Novac u prometnom procesu 44 III glava: Novac kao platežno sredstvo. Kreditni novac 71 IV glava: Novac u prometu industriskog kapitala (Periodično oslobađanje i umrtvljenje novčanog kapitala. Promenljivi obim umrtvljenog kapitala i njegovi uzroci. Pretvaranje umrtvljenog kapitala u aktivni novčani kapital posredstvom kredita) 78 V glava: Banke i industriski kredit 94 VI glava: Kamatna stopa 114 DRUGI ODELJAK Mibilizovanje kapitala. Fiktivni kapital VII glava: Akcionarsko društvo 125 1. Dividenda i osnivačka dobit 125 2. Finansiranje akcionarskih društava. Akcionarska društva i banke 134 3. Akcionarsko društvo i individualno preduzeće 146 4. Emisiona delatnost 153 VIII glava: Efektna berza 155 1. Berzanski papiri. Špekulacija 155 2. Funkcije berze 165 3. Berzanski poslovi 170 IX glava: Robna berza 175 X glava: Bankovni kapital i bankovna dobit 200 TREĆI ODELJAK Finansiski kapital i ograničenje slobodnih konkurencija XI glava: Smetnje u izjednačenju profitnih stopa i njihovo savlađivanje 215 XII glava: Karteli i trustovi 238 XIII glava: Kapitalistički monopoli i trgovina 243 XIV glava: Kapitalistički monopoli i banke. Pretvaranje kapitala u finansiski kapital 263 XV glava: Određivanje cena od strane kapitalističkih monopola 267 ČETVRTI ODELJAK Finansiski kapital i krize XVI glava: Opšti uslovi krize. (Uslovi ravnoteže društvenog procesa reprodukcije. Uslovi ravnoteže kapitalističkog procesa akumulacije) 279 XVII glava: Uzroci krize 297 XVIII glava: Krupni odnosi u toku konjunkture 307 XIX glava: Novčani kapital i proizvodni kapital za vreme depresije 322 XX glava: Promene u karakteru krize. Karteli i krize 329 PETI ODELJAK O ekonomskoj politici finansiskog kapitala XXI glava: Promene u trgovinskoj politici 345 XXII glava: Izvoz kapitala i borba za ekonomsko područje 357 XXIII glava: Finansiski kapital i klase 389 XXIV glava: Borba za radni ugovor XXV glava: Proletarijat i imperijalizam 420 Registar Registar imena 431 Predmetni registar 433 Finansiski kapital, marksizam Rudolf Hilferding (10. kolovoza 1877.-11. veljače 1941.) bio je marksistički ekonomist, socijalistički teoretičar, austrijskog podrijetla, [1] političar i glavni teoretičar [2] Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD) za vrijeme Weimarske republike, [3 ] gotovo univerzalno priznat kao SPD-ov najveći teoretičar ovog stoljeća.[4] Bio je i liječnik. [4] Rođen je u Beču, gdje je doktorirao nakon studija medicine. Nakon što je postao vodeći novinar SPD-a,[3] sudjelovao je u Studenoj revoluciji u Njemačkoj i bio je ministar financija Njemačke 1923. i od 1928. do 1929. Godine 1933. pobjegao je u izbjeglištvo, živeći u Zürichu, a zatim u Parizu, gdje je umro u pritvoru Gestapa 1941. [1] [5] Hilferding je bio zagovornik `ekonomskog` čitanja Karla Marxa koji se poistovjećuje s `austro-marksističkom` skupinom.[6] On je prvi iznio teoriju organiziranog kapitalizma.[7] Bio je glavni branitelj marksizma od kritika ekonomista austrijske škole i kolege iz Beča Eugena Boehma von Bawerka. Hilferding je također sudjelovao u `Debati o krizama` – osporavajući Marxovu teoriju o nestabilnosti i konačnom slomu kapitalizma na temelju toga da se koncentracija kapitala zapravo stabilizira. Uređivao je vodeće publikacije kao što su Vorwärts, Die Freiheit i Die Gesellschaft. [3] Njegovo najpoznatije djelo bilo je Das Finanzkapital (Financijski kapital), jedan od najutjecajnijih i najoriginalnijih doprinosa marksističkoj ekonomiji[4] sa značajnim utjecajem na marksističke pisce kao što su Vladimir Lenjin[7] i Nikolaj Buharin koji su utjecali na njegove spise o imperijalizmu. Život u Beču Dana 10. kolovoza 1877., Rudolf Hilferding rođen je u Beču u prosperitetnoj židovskoj obitelji [2][9] koju su činili njegovi roditelji, Emil Hilferding, trgovac (ili privatni službenik), i Anna Hilferding, te Rudolfova mlađa sestra Maria . Rudolf je pohađao javnu gimnaziju koju je završio kao prosječan student, što mu je omogućilo pristup sveučilištu. Odmah nakon toga upisao je studij medicine na Sveučilištu u Beču. [10] Čak i prije završetka ispita, 1893. pridružio se skupini bečkih studenata koji su tjedno raspravljali o socijalističkoj književnosti, a kasnije su s mladim sveučilišnim nastavnicima osnovali studentsku organizaciju Freie Vereinigung Sozialistischer Studenten, čiji je predsjednik bio Max Adler. [10] Tu je Hilferding prvi put intenzivno došao u dodir sa socijalističkim teorijama i prvi put postao aktivan u radničkom pokretu. Organizacija je također sudjelovala u socijaldemokratskim demonstracijama, koje su došle u sukob s policijom, skrenuvši pozornost Socijaldemokratske partije Austrije (SPÖ). [11] Kao student sveučilišta upoznao se s mnogim talentiranim socijalističkim intelektualcima. [4] Osim studija medicine, studirao je povijest, ekonomiju i filozofiju. On i njegovi kolege socijalisti studenti i prijatelji [12] Karl Renner, Otto Bauer i Max Adler također su proučavali političku ekonomiju, koju je podučavao marksist Carl Grünberg, te su pohađali predavanja filozofa Ernsta Macha, koji su oboje značajno utjecali na Hilferdinga. [13] Postao je jedan od najupornijih pristaša Victora Adlera, osnivača SPÖ -a. [8] Nakon što je doktorirao 1901., počeo je raditi u Beču kao pedijatar [14], međutim ne s velikim entuzijazmom. Velik dio svog slobodnog vremena proveo je proučavajući političku ekonomiju, gdje je bio njegov pravi interes, [4] ali nije odustao od svoje profesije sve dok mu prve publikacije nisu dale uspjeh. [12] Također se pridružio socijaldemokratskoj stranci u Austriji. Godine 1902. sudjelovao je u socijaldemokratskim novinama Die Neue Zeit o ekonomskim temama[1] na zahtjev Karla Kautskog,[9] u to vrijeme najvažnijeg marksističkog teoretičara u svijetu i koji je razvio dugotrajno osobno i političko prijateljstvo s Hilferdingom. .[15] Njegova suradnja s Kautskyjem i njegovi redoviti doprinosi Neue Zeit, vodećem teorijskom organu socijalističkog pokreta, učinili su ga posrednikom između Kautskyja i Victora Adlera, pokušavajući smanjiti njihove ideološke razlike. [16] U travnju 1902. napisao je prikaz Karla Marxa i zatvaranja njegova sustava (1896) Eugena von Böhm-Bawerka braneći Marxovu ekonomsku teoriju od Böhm-Bawerkove kritike. [17] Napisao je i dva značajna eseja o upotrebi općeg štrajka kao političkog oružja. [18] Njegove su ga brojne publikacije već 1905. učinile jednim od vodećih socijaldemokratskih teoretičara i dovele ga u bliski kontakt s stranačkim vodstvom SPÖ-a i Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD). [19] Zajedno s Maxom Adlerom osnovao je i uređivao Marx-Studien, teorijske i političke studije koje su širile austromarksizam do 1923. [20] Karl Renner, Adler i Hilferding osnovali su udrugu za poboljšanje obrazovanja radnika, koja je 1903. osnovala prvu radničku školu u Beču. [21] Hilferding se oženio liječnicom Margarete Hönigsberg, koju je upoznao u socijalističkom pokretu i koja je bila osam godina starija od njega. Također je imala židovsko podrijetlo, polagala je ispite na Sveučilištu u Beču i bila je redoviti suradnik Die Neue Zeit. Margarete je rodila njihovo prvo dijete, Karla Emila. Kautsky se brinuo da će Hilferding, koji se sada žalio na nedostatak vremena, zanemariti njegov teoretski rad u korist njegove dobre društvene situacije kao liječnika u Beču. Kautsky je iskoristio svoje veze s Augustom Bebelom, koji je tražio učitelje za centar za obuku SPD-a u Berlinu, da predloži Hilferdinga za ovu poziciju. U srpnju 1906. Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao izvršnoj stranci, koja se složila dati mu ga na šest mjeseci. [22] Život u Berlinu i Prvi svjetski rat Godine 1906. odustaje od liječničkog posla i na poziv Augusta Bebela[8] počinje predavati ekonomiju i ekonomsku povijest u centru za obuku SPD-a u Berlinu.[2] Nakon što je u studenom 1906. stigao u Berlin, tamo je predavao jedan mandat, ali zakon je zabranjivao zapošljavanje učitelja bez njemačkog državljanstva. Morao je napustiti ovaj posao i zamijenila ga je Rosa Luxemburg[23] nakon što mu je pruska policija 1907. zaprijetila deložacijom.[14] Do 1915. bio je inozemni urednik vodećeg SPD-ovog lista Vorwärts,[1][9] u neposrednoj blizini najvažnijih stranačkih vođa.[24] Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao, nakon što je došlo do sukoba između urednika Vorwärtsa i izvršne stranke. Njegovo imenovanje također je imalo za cilj povećati udio marksizma u uređivanju. U kratko vrijeme Hilferding je preuzeo vodeću ulogu u listu i ubrzo je imenovan urednikom-i n-načelnik. [25] Zajedno s njegovim radom za Die Neue Zeit i Der Kampf, osigurao mu je odgovarajući prihod. [23] Podržao ga je i njegov kolega Austrijanac, Karl Kautsky,[4] koji mu je bio mentor i kojeg je 1920-ih naslijedio kao glavni teoretičar SPD-a.[26] Hilferdingove teoretske sposobnosti i njegovi osobni odnosi s vodećim socijalistima omogućili su mu karijeru u stranci. [24] Svoje najpoznatije djelo, Das Finanzkapital (Financijski kapital), objavio je 1910. godine,[14] što je bila važna teorijska prekretnica koja je zadržala svoju važnost do danas.[27] To je izgradilo Hilferdingov ugled značajnog ekonomista, vodećeg ekonomističkog teoretičara Socijalističke internacionale, i zajedno s njegovim vodećim mjestom u Vorwärtsu pomoglo mu je da se podigne na nacionalnu razinu odlučivanja SPD -a. Također je potvrdio njegov položaj u marksističkom središtu SPD -a, čiji je on sada bio jedna od najvažnijih osoba. [27] Od 1912. zastupao je Vorwärts na sjednicama partijskog povjerenstva, što mu je omogućilo odlučno sudjelovanje u odlučivanju socijalističke politike u godinama prije Prvog svjetskog rata. [28] Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, Hilferding je bio jedan od rijetkih socijaldemokrata koji se od samog početka protivio Burgfriedenspolitiku SPD -a [4] i potpori stranke njemačkim ratnim nastojanjima [1], uključujući njezino glasovanje za ratne zajmove. [ 4][9] Na unutarstranačkom glasovanju bio je samo jedan iz male manjine, predvođen Hugom Haaseom, njegovim bliskim prijateljem, pa su morali popustiti pred odlukom stranke da podrži prijedlog Reichstaga o ratnim zajmovima. Hilferding je zajedno s većinom urednika časopisa Vorwärts potpisao deklaraciju kojom se protivi tim pravilima. [29] U listopadu 1915. vodstvo SPD-a otpustilo je sve te suprotstavljene urednike, ali Hilferding je već mnogo prije bio pozvan u austro-ugarsku vojsku kao liječnik.[30] U početku je Hilferding bio stacioniran u Beču, gdje je vodio terensku bolnicu za epidemije. Živio je zajedno sa suprugom i dva sina, Karlom i Petrom, koji je rođen 1908. Zahvaljujući prepisci s Kautskyjem, dobio je vijesti o zabavi. Zatim je 1916. poslan u Steinach am Brenner, blizu talijanske granice, kao borbeni bolničar. Tijekom cijelog rata Hilferding je ostao aktivan u pisanju i bio je politički uključen. Objavio je brojne članke u Die Neue Zeit i Kampf. [31] Jedan od tih članaka, objavljen u listopadu 1915., sažeo je stanje SPD -a i revidirao svoje teorije o financijskom kapitalu koji sadrže njegovu prvu formulaciju koncepta organiziranog kapitalizma. [32] Weimarska republika Hilferding se pridružio antiratnoj Nezavisnoj socijaldemokratskoj stranci Njemačke (USPD) 1918. [3] Tijekom studene revolucije 1918. vratio se u Berlin, nedugo nakon proglašenja Republike i cara koji je pobjegao. [33] Sljedeće tri godine bio je glavni urednik dnevnih novina USPD-a Die Freiheit, a time i član izvršne stranke. [33] Freiheit je brzo postao jedan od najčitanijih dnevnih listova u Berlinu s nakladom od 200.000 primjeraka. [34] Godine 1925. Kurt Tucholsky u Die Weltbühne tvrdio je da je Hilferding učinio novine bezopasnima i da se ponašao kao predstavnik Imperijalne udruge za borbu protiv socijaldemokracije. [35] Vijeće narodnih poslanika, privremena vlada Studene revolucije, sastavljena od članova SPD-a i USPD-a, koji su potpisali prekid vatre,[33] delegirao je Hilferdinga u Sozialisierungskommission (Odbor za socijalizaciju).[14] Njezin službeni zadatak bio je socijalizirati prikladne industrije. Proveo je mjesece s ovim projektom, koji, unatoč podršci među radnicima, nije bio prioritet vlade. U stvari, vodstvo SPD-a se u ovom trenutku protivilo socijalizaciji jer su se primirje, demobilizacija vojske i prehranjivanje njemačkog naroda u to vrijeme činili hitnijim pitanjima. Hilferding je održao govor pred Reichsrätekongressom (kongresom radničkih vijeća) i predstavio plan socijalizacije industrije. Kongres je dobro prošao i donesena je rezolucija, no vlada ju je uvelike ignorirala. Nedostatak vladine podrške bio je razlog zašto je ovaj odbor raspušten u travnju 1919. godine.[36] Nakon Kapp-Lüttwitz-Putscha, vlada je pod pritiskom imenovala novi Odbor za socijalizaciju, čiji je Hilferding opet bio član, ali vlada još uvijek nije željela slijediti put socijalizacije. [37] Napetosti između SPD -a i USPD -a eskalirale su kada je Friedrich Ebert upotrijebio trupe za suzbijanje nereda u Berlinu 23. prosinca 1918. bez savjetovanja s USPD -om. U znak protesta protiv politike Vijeća, USPD je povukao svoja tri predstavnika iz vlade. Hilferding, koji je optužio SPD da pokušava istisnuti USPD iz vlade, podržao je ovu odluku. Nakon lošeg učinka USPD-a na izborima za Weimarsku nacionalnu skupštinu, vodeći političari USPD-a, uključujući Hilferdinga, počeli su podržavati radnička vijeća. Hilferding je napisao članke u Freiheitu i dao prijedloge kako ih treba provesti [38], koje je Lenjin oštro kritizirao. [39] Hilferding se nije slagao s boljševicima na čelu s Lenjinom i protivio se Listopadskoj revoluciji. Kasnije je SSSR opisao kao `prvu totalitarnu državu` i `totalitarnu državnu ekonomiju`. [40] Godine 1919. dobio je njemačko državljanstvo[14], a 1920. godine imenovan je u Ekonomsko vijeće Reicha.[9][20] 1922. oštro se usprotivio spajanju USPD -a s Komunističkom partijom Njemačke, koje je napadao tijekom 1920 -ih [3], a umjesto toga podržao je spajanje sa SPD -om, [14] gdje se pojavio kao njezin najistaknutiji i najvidljiviji glasnogovornik . [4] Na vrhuncu inflacije u Weimarskoj Republici, obnašao je dužnost njemačkog ministra financija[14] od kolovoza do listopada 1923..[20] On je pridonio stabilizaciji marke, ali nije uspio zaustaviti inflaciju. [2] Tijekom njegova mandata odlučeno je o uvođenju Rentenmarka, no on je dao ostavku na dužnost neposredno prije monetarne reforme. [14] Od 1924. do 1933. bio je izdavač teorijskog časopisa Die Gesellschaft. 4. svibnja 1924. izabran je u Reichstag za SPD[14] gdje je bio glavni glasnogovornik SPD-a za financijska pitanja do 1933. Zajedno s Karlom Kautskyjem formulirao je Heidelberški program 1925. godine.[14] Između 1928. i 1929. ponovno je služio kao ministar financija,[3] uoči Velike depresije.[2] Morao se odreći tog položaja zbog pritiska predsjednika Reichsbanke Hjalmara Schachta [41] koji je uzrokovao njegov pad u prosincu 1929. namećući vladi svoje uvjete za dobivanje zajma. Život u emigraciji Nakon Hitlerova dolaska na vlast, Hilferding je kao istaknuti socijalist i Židov morao pobjeći u izbjeglištvo 1933. godine [2], zajedno sa svojim bliskim suradnikom Rudolfom Breitscheidom i drugim važnim stranačkim vođama, najprije u Dansku, zatim u Saarbrücken, Pariz i na kraju u Zürich, Švicarska. [4] [1] Živio je u Zürichu do 1938. [3], a od 1939. u Parizu, Francuska. [1] Međutim, ostao je utjecajan, postavljen na važna mjesta u Sopadeu SPD -a. Između 1933. i 1936. bio je glavni urednik časopisa Die Zeitschrift für Sozialismus i suradnik Neuer Vorwärts. Do 1939. bio je i predstavnik stranke za Socijalističku internacionalu, a njegov savjet je tražilo vodstvo SPD -a u egzilu. [3] Nakon napada na Francusku, on i Breitscheid pobjegli su u nenaseljeni Marseille. [14] Odbor za izbjeglice pod vodstvom Varian Fryja poduzimao je napore da ga, zajedno s Rudolfom Breitscheidom, izvuče iz Vichyja u Francuskoj. Međutim, oboje su odbili ilegalno otići, jer nisu imali identifikacijske dokumente.[42] Uhitila ih je policija vlade Vichy na jugu Francuske i, unatoč hitnoj vizi za ulazak u Sjedinjene Američke Države, predana Gestapu 9. veljače 1941. [43] Hilferding je doveden u Pariz i na putu je bio teško maltretiran. [5] Nakon mučenja, umro je iz nepoznatih razloga [44] u zatvoru u Parizu, [2] [9] gestapovskoj tamnici La Santé. [45] Njegova smrt službeno je objavljena tek u jesen 1941. godine.[5] Fry je, između ostalih, vjerovao da je Hilferding ubio Gestapo po nalogu Adolfa Hitlera ili drugog visokog dužnosnika nacističke stranke. Hilferdingova supruga, Margarete, umrla je u koncentracijskom logoru Theresienstadt 1942. godine.[46] Financijski kapital Finanzkapital, 1923 Hilferdingov Financijski kapital (Das Finanzkapital, Beč: 1910.) bio je `osnovna marksistička analiza transformacije kompetitivnog i pluralističkog `liberalnog kapitalizma` u monopolistički `financijski kapital`,[47] i anticipirao je Lenjinove i Buharinove `uglavnom izvedene` spise subjekt.[48] Pišući u kontekstu izrazito kartelizirane ekonomije kasne Austro-Ugarske,[49] Hilferding je suprotstavio monopolistički financijski kapitalizam ranijem, `konkurentskom` i `bukanarskom` kapitalizmu ranije liberalne ere. Ujedinjenje industrijskih, trgovačkih i bankarskih interesa umanjilo je ranije liberalne kapitalističke zahtjeve za smanjenje ekonomske uloge merkantilističke države; umjesto toga, financijski kapital tražio je `centraliziranu državu koja dijeli privilegije`. [50] Hilferding je to vidio kao dio neizbježne koncentracije kapitala koju zahtijeva marksistička ekonomija, a ne kao odstupanje od slobodnog tržišta. Budući da su do 1860-ih, zahtjevi kapitala i buržoazije bili, prema Hilferdingovom mišljenju, ustavni zahtjevi koji su `jednako pogodili sve građane`, financijski kapital je sve više tražio državnu intervenciju u ime klasa vlasnika bogatstva; sada su državom dominirali kapitalisti, a ne plemstvo. [51] U tome je Hilferding vidio priliku za put u socijalizam koji se razlikovao od onog koji je predvidio Marx: `Socijalizirajuća funkcija financijskog kapitala uvelike olakšava zadatak prevladavanja kapitalizma. Jednom kad je financijski kapital donio najvažnije (sic) branako je proizvodnja pod njegovom kontrolom, društvu je dovoljno da putem svog svjesnog izvršnog organa - države koju je osvojila radnička klasa - zaplijeni financijski kapital kako bi stekao neposrednu kontrolu nad tim granama proizvodnje. ` To bi učinilo nije potrebno eksproprisati `seljačka gospodarstva i mala poduzeća` jer bi oni bili posredno socijalizirani, kroz socijalizaciju institucija o kojima ih je već financijski kapital učinio ovisnima. Dakle, budući da je uska klasa dominirala gospodarstvom, socijalistička je revolucija mogla dobiti širu potporu izravno eksproprijaciju samo iz te uske klase. Konkretno, prema Hilferdingu, društva koja nisu dostigla razinu ekonomske zrelosti koju je Marx predviđao kao `zrelu` za socijalizam mogla su se otvoriti socijalističkim mogućnostima. [53] Nadalje, ` politika financijskog kapitala mora dovesti do rata, a time i do oslobađanja revolucionarnih oluja.`

TIHOMIR STANOJEVIĆ NEGOTIN I KRAJINA 1-3 Od prvih tragova do 1858. godine Od 1859. do 1940. godine Radnički pokret od 1871. do 1941. godine Izdavač - Zajednica kulture, Negotin; Novinska ustanova `Timok`, Zaječar; Istorijski arhiv Krajine, Ključa i Poreča, Negotin Godina - 1972 1980 1973 206 + 318 + + 160 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I TOM I KRAJINA 1. Naziv i teritorija 2. Geomorfološke i fizičke osobine i prirodni uslovi za život ljudi 3. Ljudi i događaji u prošlosti na tlu Negotinske krajine 4. Poreklo stanovništva i naselja 5. Negotin 6. Spomenici materijalne kulture na tlu Negotinske krajine II NEGOTIN I KRAJINA POD TURSKOM I AUSTRIJSKOM VLAŠĆU 7. Krajina - krvava haljina u XIV i XV veku 8. Položaj krajinskih kolonista i poreklo knežinske samouprave 9. Zanimanja stanovništva 10. Kriza turskog feudalnog sistema i austrijska okupacija (1718—1739) 11. Austro-turski ratovi i negotinski oborknezovi 12. Pazvan-ogluov režim i negotinski oborknezovi III NEGOTIN I KRAJINA U VREME PRVOG I DRUGOG SRPSKOG USTANKA 13. Negotinska krajina za vreme prvog srpskog ustanka 14. Hajduk Veljko, vojvoda negotinske nahije i njegova junačka smrt 15. Negotin i Krajina od 1813. do oslobođenja IV RAZVOJ TRGOVAČKOG KAPITALA I GRAĐANSKIH USTANOVA 16. Miloševa vlast u Krajini 17 Birokratizacija vlasti i uspon negotinske čaršije 18. Lice i naličje zelenaškog i trgovačkog kapitala V GRAĐANSKA EMANCIPACIJA 19. Pismenost i škole 20. Negotinska polugimnazija od 1839 Izvori i literatura Registar važnijih imena ličnosti, naziva naselja, i pojedinih reči i izraza II TOM USLOVI PRIVREBIVANJA I ŽIVOT NARODA Glava I: KRAJINA U PERIODU BORBE ZA USTAVNI PARLAMENTARIZAM 1. Negotinska krajina u administrativnoj podeli okruga krajinskog, naselja, stanovništvo i zanimanje stanovništva Teritorijalna podela; Stanovništvo, Naselja, Struktura privređivanja, Stanovništva, Nacionalna i verska pripadnost stanovništva 2. Poljska privreda i stočarstvo Opšti uslovi za razvoj poljske privrede, Ratarstvo, Gajenje duvana u Krajini, Kretanje cena poljoprivrednih proizvoda na negotinskom tržištu; Krajinsko vinogorje i krajinsko vino; Stočarstvo, Državne, društvene i privatne inicijative za unapređenje poljske privrede; (Državni) lozni rasadnik u Bukovu; Krajinska vinogradarska zadruga; Voćarsko vinodelska škola u Bukovu 3. Ostala dopunska zanimanja stanovnika Domaća radinost; Ribolov; Rudarstvo 4. Saobraćaj i trgovina Putevi i kopneni saobraćaj; Poštansko-telegrafski saobraćaj; Železnički saobraćaj; Plovidba Dunavom; Trgovina; Radujevački ćumruk 5. Prosvetne prilike, škole i učitelji Osnovne škole u Krajini; Nastavni program i nastavni kadar 1844—1884; Krajinski učitelji i pedagoška misao 6. Narodno zdravlje, bolesti i prvi lekari Uzroci oboljenja i velikog procenta smrtnosti na selu; Prvi lekari-fizikusi u Krajini; Radujevački Karantin Glava II: DRUŠTVENO-POLITIČKE PRILIKE U KRAJINI 1. Nestabilno političko stanje posle Svetoandrejske skupštine Narodno-liberalni blok se bori za vlast; Na putu za Srbiju knez Miloš Obrenović u Radujevcu i Negotinu; Nestabilnost činovničkog položaja i državne vlasti; Krajina u rukama konzervativnog činovništva; Podela vode na Timoku 2. Krajina za vreme pojave građansko demokratskog radikalizma Društveno-ekonomski odnosi osamdesetih godina; Seljački narodni radikalizam; Krajina u centru političkih zbivanja u Srbiji; Posledice srpsko-turskih ratova radikalizam na prekretnici 3. Odjek Timočke bune u Krajini 1883. godine Odjek bune u krajinskom srezu; Događaji u brzopalanačkom srezu 4. Građevinski politički život u Krajini Stranačka previranja u Krajini; Naprednjaci preuzimaju negotinsku Opštinu; Otmica negotinske opštine 5. Stabilizacija političkog života posle 1903. g. Stare i nove političke stranke RAZVOJ NEGOTINA KAO OKRUŽNE VAROŠI U USLOVIMA ROBNONOVČANE PRIVREDE U DRUGOJ POLOVINI XIX I POČETKOM HH VEKA Glava III: NEGOTINSKE DILEME 1. Negotin, okružna varoš okruga krajinskog Inicijative da se varoš preseli na Dunav; Grad sunca i vazduha na Dunavu; Neuspeo pokušaj izgradnje novog Negotina na Dunavu 2. Građanska dogradnja starog Negotina Izgradnja nove negotinske crkve; Izgradnja nove zgrade za Gimnaziju i napori da se Gimnazija sačuva; Priča o gradnji Osnovne škole duga četvrt veka; Umesto potpune gimnazije, Učiteljska škola u Negotinu; Privatne inicijative za školovanje ženske dece; Vodovod, kupatilo i uređenje Badnjeva; Prve Zdravstvene ustanove: bolnica i apoteka; Prve štamparije i prvi listovi u Negotinu; Prvostepeni (okružni) sud u Negotinu 3. Inicijative u kulturi i kulturni život građana Negotinsko čitalište (čitaonica); Dva negotinska pevačka društva; Radničko pevačko društvo „Krajina`; Masovna fizička rekreacija; Dva spomenika Znamenja prošlosti i dve velike svečanosti; Spomenik Milošu Obrenoviću Glava IV: GRADSKA PRIVREDA U USLOVIMA TRGOVAČKOG I ZELENAŠKOG KAPITALA 1. Kriza zanatske proizvodnje i raspadanje esnafa Esnafi kao dužnički poverioci; Zanatlijsko radničko društvo za međusobno pomaganje u slučaju bolesti i smrti; Esnafske organizacije se bore za opstanak; Kretanje broja zanata i zanatskih majstora u razdoblju od 1866—1900. 2. Prve kreditne ustanove i Akcionarsko društvo za osnivanje pivare u Negotinu Negotinska štedionica; Krajinska banka; Zadruga negotinska (akcionarsko društvo) za osnivanje pivare 3. Radnički pokret u Negotinu Prve socijalističke ideje; Osnivanje sindikalne organizacije; Prvi štrajkovi; Osnivanje Mesne organizacije SDS RATOVI ZA OSLOBOBENJE I NEZAVISNOST SRBIJE Glava V: UČEŠĆE KRAJINACA U RATOVIMA ZA OSLOBOĐENJE I NEZAVISNOST SRBIJE 1. Srpsko-turski ratovi 1876/77. godine Prvi srpsko-turski rat 1876. g.; Drugi srpsko-turski rat 1877. 2. Srpsko-bugarski odnosi posle Berlinskog kongresa Srpsko-bugarski rat 1885. g.; Balkanski savez i preliminarni razgovori o vojnoj konvenciji u Bukovu (kod Negotina); Srpsko-bugarska vojna saradnja u prvom balkanskom ratu; Drugi srpsko-bugarski rat 1913. godine; Bugarska okupacija Krajine 1916. godine; Tajna omladinska organizacija protiv Bugara 3. Tragom HIII pešadijskog puka u prvom svetskom ratu Ratni put I poziva; Drugi poziv iste sudbine, ali bolje ratne sreće; Trećepozivci brane Krajinu 4. Proboj solunskog franta i oslobođenje Krajine i Negotina 5. Otkrivanje spomenika izginulim u ratovima 1912-1918. godine u Negotinu NEGOTIN I KRAJINA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA Glava VI: KRAJINSKE PROTIVUREČNOSTI GRABANSKOG DRUŠTBA 1. Kraljevina SHS i prvi izbori u Krajini 2. Promene u lokalnoj upravi i administrativnoj podeli 3. Prilike u seoskoj privredi i seljačko pitanje Neuspeli pokušaj rešavanja seljačkog pitanja; Vinska kriza u Krajini; Napredak pčelarstva; Izložba poljoprivrednih proizvoda 1933. godine 4. Isušenje negotinskog rita Vodna zadruga u Negotinu; Sukob seljaka sa Vodnom zadrugom uvod u političku krizu 5. Političke prilike i građanske stranke u Krajini Politički haos u redovima građanskih političara posle šestojanuarske dikatature; Petomajski izbori i veliko okupljanje radikala; Korupcija, teror i izborni rezultati Glava VII: NEGOTIN IZMEĐU DVA RATA 1. Periferna varoš bez perspektive Opština i građani urbanizuju varoš; Zanatstvo i trgovina u senci ekonomskih kriza 2. Obrazovanje i vaspitanje dece i omladine Osnovna škola i Vežbaonica; Zahtev za punom gimnazijom; I Učiteljskoj školi preti zatvaranje; Srednja poljoprivredna škola u Bukovu; Dečiji dom ratne siročadi; Dom za smeštaj maloletnika 3. Društveni život građana između dva rata Dobrotvorna i humanitarna udruženja; Klub studenata i čitaonica; Sokolstvo i streljaštvo; Nogomet i nogomenti klubovi; Auto i motobiciklistički klub „Hajduk Veljko` u Negotinu; Hrišćanski pokret i ostala dobrotvorna društva 4. Začetak institucionalne kulture u Negotinu Prve bioskopske priredbe u Negotinu; Prve pozorišne predstave; Muzej „Hajduk Veljko“ u Negotinu 5. Revolucionarno i antifašističko raspoloženje napredne srednjoškolske omladine pred početak Drugog svetskog rata Borbene i napredne tradicije učenika Učiteljske škole i Srednje poljoprivredne škole; Organizovan politički rad među srednjoškolskom omladinom PRILOZI 1. Spisak škola i učitelja u Krajini u periodu od 1884-1912. godine 2. Izvori i literatura 3. Registar značajnih imena ličnosti, naziva naselja i značajnih mesta i pojedinih reči i izraza III TOM DRUŠTVENO-EKONOMSKE I POLITIČKE PRILIKE I RAZVOJ RADNIČKOG POKRETA U NEGOTINU I KRAJINI DO PRVOG SVETSKOG RATA Društveni i ekonomski položaj Kulturno-prosvetne i zdravstvene prilike Zanatstvo Esnafi RADNIČKI POKRET Položaj radnika Prodor socijalističkih ideja Zanatlijsko-radnička udruženja Radničko društvo u Negotinu SINDIKALNI POKRET Osnivanje sindikalne organizacije Borba za učvršćenje sindikalnih organizacija i njixovrad AKCIJE RADNIČKE KLASE Štrajkovi Štrajk rudara fabrike briketa u Radujevcu Štrajkovi rudara u Majdanpeku Štrajkovi učenika Učiteljske škole Radničke manifestacije Osnivanje mesne organizacije SDS Rad Mesne organizacije SDS u Negotinu Dragiša Lapčević i Ilija Milkić u Negotinu Pomoć Mesne organizacije SDS sindikalnim pododborima Dimitrije Tucović u Negotinu Rad Mesne organizacije SDS na kulturno-prosvetnom uzdizanju radnika STANJE RADNIČKOG POKRETA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA, 1919-1940. Osnivanje Mesne organizacije SRP/k Obnova i rad sindikalnih organizacija Štrajk rudnika Aliksar kod Brze Palanke Izbori za Ustavotvornu skupštinu Radnički pokret u uslovima posle obznane i donošenja zakona o zaštiti države Položaj radnika i radničke organizacije u periodu 1922-1929. godine Radnički pokret u periodu monarhofašističke diktature, 1929—1937. godine PERIOD OBNOVE Akcija napredne omladine Štrajk učenika Srednje poljoprivredne škole u Bukovu Politički rad KPJ i organizacije napredne omladine Izvori i literatura Registar ličnih imena Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Danilo Aleksijević Blatski Manastir Dušanka Bojanić Lukač Braćevac Brestovac Brza Palanka Brusnik Bukovo Bukovče Veljkovo Vidin Vidinski Sandžak Vidrovac Vlasi Vratna Glogovica Petar Dobranjac Dubočane Dušanovac Jabukovac Jasikova Jasenica Jelašnica Karbulovo Karapandžići Vuk Karadžić Kladovo Ključ Kobišnica Koprivnica Krajina Marko Kraljević Kusjak Miloševo Josip Miteser Mihajlovac Mokranja Negotinska Krajina Miloš Obrenović Đorđe Petrović Karađorđe Veljko Petrović Plavna Popovica Prahovo Radujevac Rajac Rečka Rogljevo Salaš Samarinovac Sikole Slatina Srbovo Steva Stojanović Milenko Stojković Tamnič Urovica Filurdžije Crna Reka Čubra Šarkamen Štubik Ranko Alimpić Ilija Anđelković Adam Bogosavljević Bukovče Vodna Zadruga Esnafi Etatizam Mihailo Letić Negotinski Rit Radujevac Anta Rajčić Salaš Đorđe Stojković Dragiša Stojadinović Milan Bečlija Todorović Stevan Fricman Sreten Vučković Vasa Dimitrijević Ljubomir Ilić Triša Kaclerović Dragiša Lapčević Svetozar Marković Ilija Milkić Božidar Milošević Dobrivoje Nedeljković Ljubomir Nešić Dragutin Nikolić Luka Pavićević Aca Patlidžanović Vasa Pelagić Miomir Radosavljević Dragoljub Stanojević Jovan Stojanović Ilija Todorović Milan Todorović Dimitrije Tucović Antonije Urošević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastava 101 odnosno Skala, popularno zvana Stojadin i Kec, bio je automobil koji je proizvodila fabrika „Zastava automobili“ iz Kragujevca, od 1971. do 2008. godine. Nastao je na bazi tada tehnički veoma modernog „Fijata 128“, sa malo izmenjenim zadnjim delom — petim vratima i bio jedan od prvih automobila proizvođenih u danas prevlađujućoj „hečbek” varijanti. U toku svoje 37 godina duge proizvodnje, od 16. novembra 1971. do 20. novembra 2008. godine, ovaj automobil je proizveden u ukupno 1.045.458 primeraka. Milioniti primerak je proizveden 1991. godine, a rekordna godišnja proizvodnja bila je 1979. godine, kada je sa montažnih traka sišlo 88.918 primeraka. Za vreme proizvodnje automobil je nekoliko puta bio tehnički i estetski unapređivan, ali je do kraja proizvodnje zadržao svoj prepoznatljivi oblik. Godine 1988, godine je dobio naziv „Skala” i zadržao ga do kraja proizvodnje. Proizvodio se u varijantama sa pet i troje vrata i najčešće sa motorom od 55 konjskih snaga, zapremine 1.100 kubika. Pored limuzine, „Zastava 101” je bila u ponudi i kao „pikap” dostavno vozilo, koje je proizvodila fabrika „Zastava specijalna vozila” iz Sombora i on se proizvodio do 2010. godine. „Zastava 101” je ubrzo po početku proizvodnje stekla status „nacionalnog vozila” u Jugoslaviji i postala najprodavanije Zastavino vozilo. Zbog pristupačne cene, brzo je preplavila domaće puteve i ulice, a postigla je i značajan izvozni uspeh, prevashodno u zemljama zapadne i istočne Evrope, ali i širom sveta. Posebnu popularnost stekla je u Poljskoj, gde je u periodu od 1973. do 1983. godine sklapana u Fabrici putničkih automobila (FSO). Rukovodstvo „Zavoda Crvena zastava”, predvođeno direktorom Prvoslavom Rakovićem krajem 1960-ih godina je tragalo za novim modelom automobila kojim bi upotpunili proizvodni program „Zastava automobila”, čija se proizvodnja i prodaja tih godina kretala uzlaznom putanjom i iz godine u godinu je beležila rast. Oni su želeli da svoj proizvodni program upotpune porodičnim automobilom, koji bi se našao između tada već legendarne „Zastave 750”, koja je bila mali gradski automobil i „Zastave 1300”, koja je bila poslovno-porodična limuzina. Rukovodstvo je tada definisalo kakav automobil želi. Napre je odlučeno da zapremina motora mora biti između tadašnja dva modela (750 i 1.300), a potom i da karoserija novog modela mora biti višenamenska pa klasična limuzina (karoserije tipa „berlina”) nije dolazila u obzir. Poslednje pitanje koje je trebalo da definiše novi model je bilo pitanje pogona, pa se rukovodstvo dvoumilo između pogona na prednjim ili zadnjim točkovima. Prateći savremene trendove, a posebno tržišni uspeh britanskog automobila „Mini Moris”, koji je posedovao vuču na prednjim točkovima sa napred poprečno postavljenim motorom, rukovodstvo Crvene zastave je odlučilo da u svom novom modelu primeni isti koncept.[3] Umberto Agneli i Dante Đakoza, sa nagradom za automobil godine u Evropi, 1970. Prilikom odabira novog modela rukovodstvo „Crvene zastave” je pomoć potražilo od svojih tradicionalnih partnera iz „Fijata”, koji su im ponudili da licenciranu proizvodnju prošire sa modelom „Fijata 124“, ali su oni to odbili. Gotovo u isto vreme proizvodnju ovog modela su prihvatili Sovjeti, koji su potom osnovali kompaniju „AvtoVaz” u gradu Toljatiju, gde je od 1970. godine otpočela proizvodnja licenciranog modela „Fijat 124” pod nazivom „VAZ 2101”. Od 1965. godine „Mini Moris” se sklapao u fabrici „Inoćente” u Milanu, pa je „Fijat” odlučio da na sopstvene automobile primeni neka od novih tehničkih rešenja. Novi model nazvan „Fijat 128”, sa novim tehničkim rešenjima u vidu pogona na prednjim točkovima i poprečno postavljenog motora od 1.100 kubika, „Fijat” je premijerno predstavio u proleće 1969. godine. Za to vreme ovo je bio veoma tehnički napredan automobil, sa unapređenim sistemom za upravljanje i kočenje, pa je iz tih razloga februara 1970. godine bio proglašen za evropski automobil godine.[3][4] Rukovodstvo „Crvene zastave” je uvidelo potencijal novog modela „Fijat 128”, ali nisu hteli da proizvode još jedan licencirani automobil, pa su sa „Fijatom” otpočeli pregovori da im ustupe pravo nad projektom kako bi ga korigovali u sopstvene svrhe. Nakon dugih pregovora, u kojima je rukovodstvo „Fijata” uvidelo rešenost „Crvene zastave” da se izbori za ekskluzivno motorno vozilo, ponuđena im je odbačena varijanta „Fijata 128“ — pod radnim nazivom „Fijat 128 b1“. Uporedo sa radom na standardnoj verziji modela „128“, Fijatovi konstruktori, predvođeni Dante Đakozom su napravili još dve verzije — sa petoro i troje vrata. Oba ova modela bila su u „hečbek“ varijanti, ali pošto tada nije bila praksa da se automobili proizvode u ovoj varijanti, „Fijat” je odustao od ovih modela. Rukovodstvo „Crvene zastava” je prihvatilo model sa petoro vrata, dok je model sa troje vrata 1971. godine poslužio kao uzor za model „Fijat 127“. Kasnije se ispostavilo da je prepuštanje ovog modela „Crvenoj zastavi”, bila greška „Fijata” jer je ona postala proizvođač jednog od prvih modernih „hečbek“ vozila.[3][4] Uporedo sa pregovorima oko novog modela, „Crvena zastava” je sa „Fijatom” 23. februara 1968. godine sklopila Ugovor o tehničko-proizvodnoj saradnji i zajedničkom ulaganju u cilju povećanja kapaciteta na 70.000 putničkih vozila i 5.000 kamiona godišnje. Ovo je bio prvi Ugovor takve vrste u Jugoslaviji i po njemu je „Fijat” uložio u „Crvenu zastavu” 5 miliona dolara. Godinu dana kasnije, 22. maja 1969. godine rukovodstva „Fijata” i „Crvene zastave” su potpisale dopunu Ugovora, kojom je bila predviđena rekonstrukcija proizvodnih kapaciteta, kao i izgradnja novih objekata za proizvodnju 170.000 putničkih automobila godišnje. Dopunom Ugovora je bilo definisano i ustupanje prava nad projektom za proizvodnju novog modela „Zastava 101” Tokom 1970. godine u Italiji je napravljeno nekoliko prototipova „Zastave 101” koji su služili ispitivanjima, ali i prezentaciji javnosti. Prve nagoveštaje javnosti da je u pripremi novi model „Zastave” izneo je još s jeseni 1968. godine generalni direktor Zavoda „Crvena zastava” Prvoslav Raković, kada je novinarima rekao da pripremaju „novo vozilo koje će demonstrirati zaista sasvim savremenu tehniku”. Javnost je bila veoma zainteresovana, pa su novinari raznih jugoslovenskih auto-magazina izveštavali i nagađali o novom automobilu. Prva prezentacija novog modela bila je u „Avto magazinu” (broj 26 od 16. decembra 1970) gde je novi model bio šturo predstavljen javnosti bez zvaničnog imena pa je bio kršten „jugo-auto”. Prvo zvanično predstavljanje modela „Zastava 101“ kao novog modela „Crvene zastave” bilo je na tada desetom jubilarnom međunarodnom sajmu automobila u Beogradu 16. aprila 1971. godine. Svojim savremenim tehničkim karakteristikama — prednji pogon, nezavisno oslanjanje na svim točkovima, motor sa bregastom osovinom u glavi motora, prostranost kabine u odnosu na spoljne dimenzije — nasleđenim od „Fijata 128”, novi model „Zastava 101” je brzo dobio simpatije javnosti i prve eventualne kupce. Posebna atraktivnost modela činila je izmena karoserije u odnosu na „Fijat 128”, pa je umesto klasične limuzine tipa „berlina” dobijena jedna od prvih limuzina u „hečbek” varijanti. Ovim izmenama znatno je povećan prtljažni prostor automobila, koji je iznosio 325 litara, odnosno 1.010 litara sa oborenim sedištima. „ „Zastava 101” je putničko vozilo ostvareno u duhu najsavremenijih tehničkih koncepcija. Jednostavnim postupkom pretvara se u porodično vozilo sa pet komfornih mesta i petoro vrata, a svojim izgledom podseća na karavan. Na karoseriji nema suvišnih ukrasa, pa su jednostavnost i elegancija njegove glavne odlike. Posebnu pogodnost ovog vozila predstavlja njegov ogromni prtljažni prostor. Vozilo godine jugoslovenske automobilske industrije postiže maksimalnu brzinu od 140 km/h. Ima prednju vuču sa motorom poprečno postavljenim na prednjem delu. Voziti „Zastavu 101” na otvorenom putu pravo je zadovoljstvo zbog izvanredne stabilnosti vozila. Pod otežanim okolnostima vožnje na brdskom terenu vozilo se ponaša normalno, savlađujući najveće uspone i nagibe. „Zastava 101” uključuje se u klasu ekonomičnih vozila, jer je potrošnja goriva u dozvoljenim granicama, kako u gradskoj vožnji, tako i pri dugim putovanjima. Izvanredno leži na mokrom asfaltu, a prednosti prednjeg pogona posebno dolaze do izražaja na snegu i poledici — iz časopisa Auto industrija, broj 2 iz oktobra 1971. godine. ” Model Zastave 101 sa početka proizvodnje Proizvodnja „Zastave 101” počela je 16. novembra 1971. godine u starim fabričkim objektima, s obzirom da nova fabrička hala još uvek bila u izgradnji. To je znatno usporilo proces proizvodnje, pa je dnevno proizvođeno svega 30 do 50 vozila. Rok za početak serijske proizvodnje u novoj fabričkoj hali bio je 1. maj 1972. godine, ali je ona otpočela nekoliko dana pre zakazanog roka 25. aprila 1972. godine. Početak serijske proizvodnje novog automobila nikada nije jednostavan proces, pa je tako bilo i u slučaju modela „101”. Poseban problem „Crvena zastava” je imala sa kooperantima koji su kasnili sa isporukom neophodnih delova, a najveći problem je bio sa fabrikom „21. maj” iz Rakovice, koja je kasnila sa serijskom proizvodnjom motora. Kako bi se prevazišao ovaj problem, prvih godina su u modele „Zastave 101”, pored motora iz Rakovice, ugrađivani motori uvoženi iz Italije (Fijat) i Argentine (Fijat Konkord).[a] Slabosti u početku proizvodnje odrazili su se i na isporuku vozila kupcima, pa su liste čekanja za preuzimanje novog vozila bile veoma duge, a na vozilo se čekalo pet—šest meseci. Uprkos dugom čekanju i povećanoj ceni vozila, interesovanje kupaca za model „101” stalno je raslo.[6] Na početku proizvodnje, kupcima je „Zastava 101” bila ponuđena u dve verzije — „Standard” i „Deluks” (De Luxe). De luks se od standardne verzije razlikovao po sedištima od crvenog skaja, dok je standard imao sedišta od crnog skaja; crvenim tepihom na podu; hromiranim lajsnama na tapacirunzima vrata; imitacijom drveta na ploči ispred suvozača, koja zatvara otvor za radio-aparat; ručici menjača, koja je bila providna sa znakom Z unutra, dok je standard imao crnu kuglu i hromiranim lajsnama na pragovima i ivicama krova. Godine 1975, kupcima je predstavljen novi standardni model „Zastave 101”, koji je dobio crnu masku hladnjaka u obliku saća, umesto do tada srebrne. Umesto modela „Deluks” 1976. godine je predstavljen novim model „Zastava 101 L”, koji se od „Deluksa” razlikovao po novim branicima sa gumenom lajsnom, sedištima i tapacirunzima vrata od pliša, koji se takođe nalazio i na zadnjoj polici. Naslon sedišta je mogao da se obara unazad, a maska hladnjaka je bila drugačijeg dizajna sa dve srebrne horizontalne linije. Takođe, ovaj model je imao svetlo hoda unazad, električnu pumpu za pranje vetrobrana, upaljač za cigarete, pokazivač temperature motora na instrument tabli (umesto do tada signalne lampice), kao i servo uređaj za kočenje. Poslednje serije standardnog modela imale su oznaku „Zastava 101 B” (bazni model) i sedišta sa modela „101 L”, koja se obaraju. Svi ovi modeli imali su isti motor od 1.116 cm³. Jedina izmena u motoru kod prvih verzija „Zastave 101” nastala je aprila 1976. godine kada je uvedena bregasta osovina sa širinom brega od 20 mm umesto stare od 14 mm.[6] Razvoj modela Zastava 101 „konfort” i Zastava 101 osnovni model. Prateći razvoj „Fijata 128”, „Crvena zastava” je osetila potrebu za modernizacijom „Zastave 101” pa je tokom 1977. i 1978. godine javnosti predstavila nove modele „Zastave 101”, čija je serijska proizvodnja otpočela 1979. godine. Izmene na ovim modelima bile su bazirane na modelu „Fijat 128 specijal” iz 1974. godine, kao i na modelu „Fijata 128” sa dvoje vrata. Osnovni model „Zastave 101” tada je dobio naziv „konfort”, a poboljšane verzije su nosile nazive — „specijal” i „super”. Uporedo sa ovim modelima otpočela je i proizvodnja „Zastave 101” sa troje vrata, koja je dobila naziv „mediteran” u čast Osmih mediteranskih igara, koje su održane u Splitu septembra 1979. godine. Novi osnovni model „konfort” imao je određena vizuelna unapređenja u odnosu na do tada osnovni model „101 B” u vidu — plastičnih lajsni na vratima i krilima, nove maske hladnjaka sa četvrtastim farovima, branika bez odbojnika sa crnim plastičnim navlakama na krajevima, grejača zadnjeg stakla, signala aktivirane ručne kočnice i nedovoljnog nivo ulja na instrument-tabli, prednjih sedišta sa naslonom za glavu, manjeg i mekšeg volana, malih plastičnih crnih kapa sa oznakom Z na sredini točkova umesto hromiranih ratkapni i dr. Model „konfort” je i dalje zadržao isti motor od 1.116 ccm³ i 55 KS, dok su poboljšani modeli „specijal” i „super” pored novih vizuelnih izmena imali i određene tehničke izmene.[7] Model „specijal” se proizvodio sa motorom od 1.290 ccm³ i dvogrlim karburatorom, a razvijao je snagu od 73 KS. On je imao merač broja obrtaja na instrument-tabli, a umesto pepeljare, koja je bila premeštena u konzolu ispred ručice menjača, na sredini je imao merače pritiska ulja i temperature motora. Takođe, na ovaj model su bile ugrađivane drugačije felne izrađene od lakše legure. Model „super” je nosio oznaku „Zastava 101 S” i „Zastava 101 SC” (super konfort) u zavisnosti od godišta proizvodnje, a imao je motor od 1.116 ccm³ sa 64 KS i dvogrlim karburatorom. Ovaj model je bio opremljen kao komfort, s izuzetkom prednjih sedišta koja su bila integrisana sa naslonom za glavu. Model „mediteran” sa troje vrata imao je većinu vizuelnih i enterijerskih izmena kao i ostali modeli s tim što je zadržao okrugle farove sa osnovnog modela. Imao je stakla u zelenom tonu što je ublažavalo sunčeve zrake i vožnju činilo prijatnijom. Ovaj model bio je pravljen u dve varijante sa osnovnim motorom od 1.116 ccm³ i 55 KS i jačim motorom iz modela „specijal” od 1.290 ccm³ i 73 KS. U zavisnosti od jačine motora, automobil je na petim vratima i na ploči ispred suvozača, koja zatvara otvor za radio-aparat, imao odgovarajući natpis sa kubikažom motora — 1.100 ili 1.300. Tapacirunzi vrata kod sva četiri nova modela izrađivala su se u četiri boje — crna, siva, drap-bela i crveno-narandžasta.[7] Unutrašnjost modela „Zastava 101 konfort”. Krajem 1970-ih godina „Fijat” je nakon više od 3.000.000 proizvedenih primeraka „Fijata 128” odlučio da mu pripremi naslednika pa se 1978. godine pojavio „Fijat Ritmo”. Pošto je potražnja za ovim modelom i dalje postojala rukovodstvo „Fijata” je ponudilo „Crvenoj zastavi” da nastavi proizvodnju ovog modela u Kragujevcu. Na Međunarodnom sajmu automobila u Beogradu aprila 1980. godine javnosti je bila predstavljena „Zastava 128”, čija je serijska proizvodnja otpočela 15. maja 1980. godine. U početku se proizvodila sa motorima od 1.116 ccm³, a od naredne 1981. godine i sa motorima od 1.290 ccm³. Zbog velike potražnje na tržištu „Fijat” je „Zastavu 128”, ali pod nazivom „Fijat 128 CL” naredne četiri godine plasirao putem svoje prodajne mreže. Početkom proizvodnje modela „128” model „101” je dobio direktnog konkurenta na jugoslovenskom tržištu. Iako je „Zastava 128” pravljena u novijoj verziji „Fijata 128” druge generacije iz 1978. godine, koja je imala potpuno novu instrument-tablu, šire branike sa integrisanim pozicionim svetlom i migavcima, nove felne i druge detalje, koje će „Zastava 101” preuzeti tek 1983. godine, potražnja za modelom „101” je i dalje rasla.[7][8] Novi modeli „Zastave 101” su se proizvodili sve do sredine 1983. godine, kada su ih zamenili modeli koji su imali dosta izmena, preuzetih iz modela „Zastava 128”. Brojne izmene zahtevale su i novo ime modela pa je tada osnovni model poneo ime „Zastava 101 GT”, a poboljšani model „Zastava 101 GTL”. Oba modela su se proizvodila sa motorima od 1.100 i 1.300 ccm³, odnosno sa 55 i 65 KS, pa su u zavisnosti od jačine motora nosili i oznaku GT/GTL 55/65. Među brojne estetske izmene, novi modeli su dobili — novi širi branik sa integrisanim pozicionim svetlom i migavcima, nove bočne pokazivače pravca u obliku romboida na prednjim krilima, bočne lajsne sa srebrnom trakom na donjem delu vrata i prednjeg krila, novi dizajn čeličnih felni sa četiri polja na kojima su se nalazila po dva pravougaonika i malim crnim metalnim ratkapnama na sredini i dr, novu masku hladnjaka sa srebrnim linijama i natpisom „Zastava”. Unutrašnjost novih modela bila je različita. Model GT je imao modernizovanu instrument-tablu sličnu onoj iz prethodnih modela „Zastave 101”, dok je model GTL imao potpuno novu instrument-tablu preuzetu iz „Zastave 128” sa po dva prekidača sa leve i desne strane, potpuno novim komandama za grejanje i provetravanje i sa velikom zatvorenom kasetom ispred suvozača i otvorenom policom iznad nje. U unutrašnjosti oba modela je preovladavala braon boja, a tapadžirunzi vrata su bili u kombinaciji skaj-tkanina, u takođe braon boji. Ručica menjača i rukohvat ručne kočnice su dobili novi dizajn, kao i zadnja polica koja se podizala zajedno sa trećim/petim vratima.[9] Na novim modelima GT/GTL primenjeno je novo mekše i udobnije vešanje, pa je vozilo postalo neznatno niže, što je dosta doprinelo stabilnosti vozila. Na modelu GTL modifikovan je kočioni sistem i usavršeno zaptivanje kočionih cilindara, a rezervoar kočione tečnosti je premešten sa unutrašnjeg blatobrana na nosač akumulatora, čime su skraćeni vodovi od rezervoara do glavnog kočionog cilindra i sprečeno stvaranje gasnih čepova u sistemu. Motori na novim modelima su bili standardni od 1.116 ccm³ sa jednogrlim karburatorom i od 1.301 ccm³ sa dvogrlim karburatorom. Jedina tehnička izmena u odnosu na prethodne modele tada je bila uvođenje sajle za gas umesto poluge. Godine 1986, primenjena je nova vrsta zaptivke glave cilindara koja se nije pritezala na prvom servisu, za razliku od starog tipa kojoj je bilo potrebno zatezanje.[9] Skala Novi logo „Crvene zastave” iz 1987. godine. Godine 1983, prilikom izvoza automobila u Veliku Britaniju „Crvena zastava” je uvela novi zajednički naziv za sve modele namenjene izvozu na ovo tržište. Svi modeli tada su dobili komercijalni naziv „YUGO”, a razlikovali su se prema brojnim oznakama. „Jugo” je nosio oznaku 45/55 u standardnoj i GL u luks verziji, dok su modeli „101” i „128” nosili oznaku 311/313, 511/513 i 411/413. Prilikom ovakve numeracije prvi broj je označavao broj vrata, dok su druga dva broja označavala radnu zapreminu motora.[10] Nakon početka izvoza Juga u SAD, nazvanog „posao stoleća”, ali i sve veće popularizacije ovog modela na domaćem tržištu, Zavodi „Crvena zastava” su 1987. godine svoj komercijalni naziv „Zastava” promenili u YUGO.[11] Modeli „Zastave 101” tada su dobili nove nazive pa su modeli GТ 55/65 postali 1.1 GX/1.3 GX, dok su modeli GТL 55/65 postali 1.1 GLX/1.3 GLX. Ovo preimenovanje pratile su minimalne izmene na vozilu, koje su se ogledale u bočnim lajsnama sa crvenom trakicom umesto sive, potpuno crnim kvakama na vratima, kao i starim modelom čeličnih felni sa okruglim otvorima, koje su na sredini imale plastične ratkapne sa oznakom Y. Takođe, oba modela i osnovni i poboljšani su imali noviji model instrument-table iz modela GТL, odnosno „Zastave 128”. Tehničke izmene bile su takođe minimalne i ogledale su se u izvođenju 4-2-1 izduvne grane na svim verzijama i primeni razvodnika paljenja sa depresionim korektorom pretpaljenja umesto centrifugalnog.[12] Godine 1988, „Crvena zastava” je obeležavala veliki jubilej — 135. godina od osnivanja „Topolivnice” u Kragujevcu i 35. godina od početka proizvodnje automobila „1853—1953—1988”. Sredinom iste godine u okviru obeležavanja jubileja sva vozila su dobila nove komercijalne nazive — „Jugo” je postao „Koral”, a „101” je postao „Skala”. Oktobra 1988. godine otpočela je proizvodnja, nešto ranije javnosti predstavljenog novog modela čiji je radni naziv bio „Zastava 103”, a komercijalni „Florida”. Prilikom uvođenja novih komercijalnih naziva, tokom 1987. i 1988. godine, jedini model koji je zadržao raniji naziv bila je „Zastava 128”, koja je zbog Ugovora oko licenci sa „Fijatom” zadržala originalni naziv, s tim što joj je dodat naziv Skala 55/65 u zavisnosti od jačine motora.[13][14][12] YUGO Skala 55 sa početka proizvodnje ovog modela, krajem 1980-ih godina. Novo ime vozila „Skala” značilo je i novu klasifikaciju modela, pa je osnovna verzija nosila naziv „Skala 55”, dok je poboljšana verzija imala naziv „Skala 65”. Novo ime donelo je i nove izmene na vozilu. Maska hladnjaka je bila crna sa srebrnim okvirom na sredini i srebrnim lajsnama koje idu od okvira do fara sa leve i desne strane, uvodnik vazduha na poklopcu motora koji je za razliku od prethodnih modela imao samo jedan red proreza za vazduh, integralnih bočnih stakala (bez leptira) na prednjim vratima sa retrovizorom podesivim iznutra, novi dublji plastični branici sa crnim rubovima ili metalni hromirani sa plastičnim rubovima (u zavisnosti od modela), nove plastične ratkapne sa znakom Y, šire bočne lajsne, natpis „YUGO” na prednjim krilima iznad lajsne, kao i natpis „Skala 55/65” (u zavisnosti od modela) na zadnjim vratima. Uz doplatu bilo je moguće naručiti felne od lake legure, koje su takođe uz doplatu bile dostupne i na modelima „Koral”. Unutrašnjost vozila je takođe pretrpela određene izmene i bila je u kompletno sivoj ili oker-žutoj boji, uključujući i instrument-tablu i sve detalje enterijera, kao i sedišta, koja su bila udobnija u odnosu na prethodne verzije. Tapacirunzi na vratima su bili potpuno novog dizajna — plastični sa preko nanetim slojem koji imitira vlakna tkanine, a takođe su imali i nove rukohvate. Na svim verzijama je, pored već standardne 4-2-1 izduvne grane, primenjeno elektronsko paljenje po sistemu „BOSCH”. Model „Skala 65” imao je petostepeni menjač i novu stabilizacionu polugu (balans-štanglu), kao i novi dvogrli karburator sa automatskim sauhom.[12] Modeli „Skala 55/65” proizvodili su se bez bitnijih promena sve do 1994. godine, kada su nastali nešto modifikovani modeli Skala 55 c/65 c, s tim što je proizvodnja modela s troje vrata bila prekinuta još 1990. godine. Najvažnija modifikacija je bila primena petostepenog menjača i nove stabilizacione poluge kod svih verzija. Unutrašnjost vozila je ostala nepromenjena izuzev nove instrument-table i sedišta koja su ugrađivana i u Jugo Tempo. U enterijeru vozila je bila primenjena tamnija nijansa tapacirunga vrata sivo-crna umesto sive, dok je oker-žuta bila izbačena iz proizvodnje još tokom 1991/92. godine. Takođe, na zadnjem braniku je pored svetla za hod unazad bilo postavljeno i svetlo za maglu. U zavisnosti od godine proizvodnje, razni modeli „Skale” su imale različite retrovizore, najčešće postavljane na vratima, ispod stakla, sa starije generacije modela „Koral”. Uz manje izmene u vidu ratkapni sa modela „Tempo” i „Koral”, kao i užih plastičnih branika sa modela „Zastava 128”, tokom 2002. i 2003. godine, Skala se proizvodila do kraja proizvodnje. Godine 2002, kompanija „Zastava” je ponovo promenila komercijalni naziv i umesto „YUGO” vratila prvobitni „Zastava”, pa se od 2002. godine model „Skala” proizvodio pod nazivom „Zastava Skala 55/65”, umesto dotadašnjeg „Jugo Skala 55/65”.[12] Zastava Skala Lieferwagen seitlich.JPG Po uzoru na „Fijat 128 pickup” fabrika „Zastava specijalna vozila” iz Sombora je 1983. godine otpočela proizvodnju pikap verzije „Zastave 101” pod nazivom „Zastava 101 T”. Ovaj model pratio je tehnički i drugi razvoj „Zastave 101”, pa se od 1988. godine i on zvao „Skala”. Rađen je u nekoliko verzija — Skala 1.1 Poly, Skala 1.1 Pick-Up, Skala 1.1 Poly Kombi, Skala 1.1 Poly Pekar i Skala 1.1 Poly JV. Proizvodio se i nakon 2008. godine, odnosno nakon prestanka proizvodnje putničkih modela „Skale”, a poslednji primerci ovog modela napravljeni su 2010. godine. Sredinom 2007. godine uvedena su određene izmene na modelu „Skala” — nova instrument-tabla sa digitalnim brojačem pređenih kilometara, pokazivačem broja obrtaja i elektronskim brzinometrom koji je signal dobijao električnim putem umesto sajle; novi aluminijumski hladnjak; unutrašnji retrovizor je bio lepljen na vetrobransko staklo; spoljni retrovizori su preuzeti od „Fijata Seićenta”, glavčine prednjih točkova, ležajevi i homokinetički zglobovi su preuzeti od „Zastave 10”, odnosno „Fijata Punta”; primena jednog ključa za sve brave na automobilu. Početkom 2008. godine izvršena je poslednja izmena na modelu „Skala” kada je počela ugradnja zadnjih vrata sa staklima bez leptir stakla.[12] Poslednje godine i kraj proizvodnje Tokom 1990-ih godina proizvodnja automobila u „Zastavi” je prošla trnovit put. Nakon raspada SFR Jugoslavije, 1991. godine „Zastava” je izgubila brojne kooperante u fabrikama koje su bile u drugim jugoslovenskim republikama, a pre svega u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Nakon toga, uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji 1992. godine obustavljen je izvoz vozila. Usled loše ekonomske situacije i hiperinflacije 1993. godine, kao i pada kupovne moći stanovništva, opala je potražnja za kupovinom novih automobila. Proizvodnja automobila je tada od 183.393 komada u 1990. godini spala na 5.535 komada u 1993. godini. Upravo te 1993. godine ostvarena je rekordno niska proizvodnja modela „101” kada je sa proizvodnih pogona sišlo samo 772 komada.[15][16] Postepena normalizacija proizvodnje i prodaje vozila, kao i izvoz vozila nakon 1996. godine, prekinut je 1999. godine NATO bombardovanjem SR Jugoslavije. Na meti NATO bombardera našla se i fabrika automobila i to dva puta — 9. i 12. aprila. Tom prilikom uništeno je 160.000 kvadrata proizvodnih površina. Nakon bombardovanja, već u jesen 1999. godine obnovljena je proizvodnja automobila i te godine je proizvedeno ukupno 1.628 komada modela „Skala”. Godine 2000, „Zastava” je počela da izvozom u bivše jugoslovenske republike, pa su se Zastavini automobili po prvi put nakon 1990. godine našli na tržištu Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Nakon petooktobarskih promena 2000. godine „Zastava” je počela da traži strateškog partnera, a 2001. godine su javnosti predstavljeni novi modeli „Koral In/In L” i „Florida In/In L” koji su bili rezultat saradnje Zastave sa dizajnerskom kućom „Heuliez” i sa „PSA grupom”. Verzije „Korala” i „Floride” sa oznakom „In L” imale su motore od 1,1 i 1,6 litara iz Pežoovih modela „106” i „306”. Uprkos znatnoj modernizaciji ovih modela, potražnja za modelom „Skala” i dalje je postojala na domaćem tržištu.[17][16] Tokom proizvodnje duge punih 37. godina „Zastava 101” je prošla put od modernog automobila, sa veoma naprednim tehničkim rešenjima, na početku proizvodnje, do tehnički zastarelog modela sa najdužim stažom u proizvodnji, na kraju proizvodnje. Na ovakav odnos uticali su brojni faktori. Model „Florida”, koji se pojavio 1988. godine bio je pripreman za naslednika modela „101”, ali usled raspada zemlje i sankcija on nije zaživeo u pravom smislu. Kako se našla u nezavidnom finansijskom položaju i nije mogla da radi na stvaranju novih modela, „Zastava” nije želela da se odrekne modela „101” za kojim je i dalje vladala potražnja na domaćem tržištu i ako bi da nije bilo rata i sankcija njegova proizvodnja bila obustavljena verovatno početkom 1990-ih. Poslednje godine proizvodnje „Zastava 101” je bila zvanično drugi najjeftiniji automobil na svetu sa cenom od 419.903 dinara ili 5,120 evra. Proizvodnja modela „101/Skala” prestala je 21. novembra 2008. godine nakon punih 37 godina proizvodnje. Ukupno je proizvedeno 1.045.458 komada modela „101/Skala”, kao i 228.274 modela „128” što ukupnom zbiru iznosi 1.273.732 primeraka jugoslovenske varijante legendarnog „Fijata 128”.[18][16] Skala policijsko vozilo Skala policijsko vozilo Volan i instrument-tabla, Skala Ručica menjača, Skala Skala Poli Broj proizvedenih primeraka Zastave 101 po godinama proizvodnje[16] Izvoz Veoma napredne tehničke karakteristike preuzete iz „Fijata 128”, kao i tada sasvim nova i praktična „hečbek” varijanta karoserije „Zastavi 101” su otvorila izvozna vrata širom Evrope i sveta. Modeli namenjeni izvozu su umesto naziva „Zastava 101“ imali naziv „Zastava 1100“, jer je francuska kompanija „Pežo” polagala pravo na trocifrene oznake sa nulom u sredini. Pojavom modela sa motorom od 1.300 cm³ korišćen je i naziv „Zastava 1300”. Nakon, početka izvoza Zastavinih vozila u Ujedinjeno Kraljevstvo, u dogovoru sa distributerskom kućom je 1983. godine uveden poseban sistem označavanja modela, gde je prva brojka označavala broj vrata 5 ili 3, dok su ostala dva broja definisla zapreminu motora 11 za motore od 1.100 i 13 za motore od 1.300 cm³, pa se „Zastava 101” na ovom tržištu prodavala pod numeracijom — 511, 513, 311 i 313.[10][19] Početak izvoza „Zastave 101” otpočeo je odmah nakon početka proizvodnje ovog modela 1971. godine, kada je osam automobila izvezeno u Poljsku i Grčku, koje će kasnije postati vodeća inostrana tržišta za model „101”. Nakon početka serijske proizvodnje, naredne 1972. godine otpočela je distribucija „Zastave 101” na inostrana tržišta pa je tokom te godine izvezeno 1.361 komada. Rast izvoza „Zastave 101” rastao iz godine u godinu pa je 1976. je dostigao 12.325 komada, a 1978. godine 11.067 komada. Rekordan izvoz modela „101” ostvaren je 1981. godine kada je izvezeno 24.026 komada, nakon čega dolazi do stagnacije. Upravo u tom periodu Zastava je otpočela sa proizvodnjom „Fijata 128”, odnosno „Zastave 128”, koja je bila direktna konkurencija modelu „101”, kao i početka proizvodnje „Juga”, koji će narednih godina postati glavni Zastavin izvozni adut. Nakon početka izvoza „Juga” u Sjedinjene Američke Države, sredinom 1980-ih godina, mnogi distributeri Zastavinih vozila iz drugih zemalja su počeli da uvećavaju narudžbine „Juga” na račun „Zastave 101”. Slična situacija ponovila se nakon, 1988. godine kada se pojavio novi model „Jugo Florida”, koji je koristio motore iste kubikaže.[19] U periodu od početka proizvodnje „Zastave 101”, 1971. godine pa do uvođenja sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji, 1992. godine ukupno je izvezeno 224.851 komada „Zastave 101”. Od 1965. do 2008. godina „Zastava automobili” su na inostrano tržište plasirali ukupno 645.565 automobila, što čini da je izvoz „Zastave 101” predstavljao 1/3 ukupnog broja izvezenih vozila.

Autor - osoba Lacan, Jacques, 1901-1981 = Lakan, Žak, 1901-1981 Naslov Četiri temeljna pojma psihoanalize : XI seminar / Jacques Lacan ; tekst priredio Jacques-Alain Miller ; prevela Mirjana Vujanić-Lednicki ; redigirao Nenad Mišćević Jedinstveni naslov ǂLes ǂquatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. srpski jezik Vrsta građe prikaz Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1986 (Zagreb : „Ognjen Prica“) Fizički opis 301 str. : graf. prikazi ; 23 cm Drugi autori - osoba Miller, Jacques-Alain, 1944- = Miler, Žak-Alen, 1944- Vujanić-Lednicki, Mirjana = Vujanić-Lednicki, Mirjana Miščević, Nenad, 1950- = Miščević, Nenad, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂPsiha / Naprijed, Zagreb (karton s omotom) Napomene Prevod dela: Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse : le séminaire, livre XI / Jacques Lacan Registar. Predmetne odrednice Psihoanaliza Poststrukturalizam SADRŽAJ: 1. Izopćenje NESVJESNO I PONAVLJANJE 2. Frojdovsko i naše nesvjesno 3. O subjektu izvjesnosti 4. O mreži označitelja 5. Tyhe i automaton O POGLEDU KAO PREDMETU MALO a 6. Shiza oka i pogleda 7. Anamorfoza 8. Pravac i svjetlost 9. Što je to slika? PRIJENOS I NAGON 10. Prisutnost analitičara 11. Analiza i istina, ili zatvaranje nesvjesnoga 12. Spolnost u nizu označitelja 13. Rastav nagona 14. Djelomični nagon i njegov tok 15. Od ljubavi do libida POLJE DRUGOGA I POVRATAK PRIJENOSU 16. Subjekt i Drugi: Otuđenje 17. Subjekt i Drugi (II): Aphanasis 18. O subjektu za koji se pretpostavlja da zna, o prvoj dijadi i o dobru 19. Od interpretacije do prijenosa OSTAJE DA SE ZAKLJUČI 20. U tebi više od tebe Bilješka Pogovor Kazalo imena Žak Lakan (13. 4. 1901 – 9. 9. 1981) – jedan od najpoznatijih francuskih psihijatara i psihoanalitičara, a smatrao se i najkontraverznijim posle Frojda. Lakanov odnos prema institucionalizovanoj psihoanalizi je podeljen; polemike sa kolegama iz struke oko njegove analitičke prakse i oko njegovih teoretskih koncepata dovele su do Lakanovog isključenja iz Medjunarodnog društva za psihoanalizu. Godine 1964. osniva „Ecole Freudienne“, izuzetno uticajnu školu koju zatvara 1980. god. Pored njegovih predavanja koja su se pojavila 1966. pod nazivom „Spisi“, postoje delovi seminara koje je držao jednom sedmično, počev od 1953. god. Ovde Lakan ne daje konciznu psihoanalitičku teoriju, nego razvija dinamičke misaone lance koji se spajaju u centralnim tačkama. Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu. Žak Lakan je kliničke slučajeve ali i kompletan saznajni svet oko sebe povezivao sa filozofskim, lingvističkim i književno – naučnim problemima. Lakan je svoje stavove izgradio na osnovu Frojdovih. Po njemu, u Frojdovoj ideji je prvenstveno sadržana problematičnost kapaciteta za adaptaciju, a ne kako su frojdovci isticali, mogućnost adaptiranja. Za razliku od „ego psihologa“, koji zanemaruju nesvesno, i težište sa dubinske (latentne) psihologije pomeraju na ravan svesnog iskustva (koje bi, po njihovom shvatanju, trebalo da je u skladu sa imperativima kulturološki odgajanog Ega i koje je lični saveznik u terapiji psihoanalizom), Lakan tvrdi da je upravo taj Ego za subjekta frustrirajući i kojeg treba oslabiti. Lakan smatra da je „Ja“ naš glavni neprijatelj u psihoanalizi, a ne saveznik kako su isticali ego – psiholozi. „Ja“ je stecište otpora, i posao analitičara nije da jača „Ja“ nego da se bori protiv podvala koje „Ja“ unosi u analizu, tako je posao analitičara da stalno suočava sa neizvesnošću nesvesnog. Frojdove reči „Tamo gde Id Ego treba da bude“, Lakan čita kao „Tamo gde beše „Ono“, „Ja“ treba da dođe – što ne znači da bi Id trebalo da bude poništen Egom, već da Ego bude poništen Idom. „Nad – ja „traži svoje“, bez obzira na to koliku će cenu platiti subjekt, ono je kao poverilac koji od dužnika – Ja – traži da mu izmiri dug i pri tome zlurado posmatra teškoće u koje sve to dovodi Ja.“ Ono što govori iz nas i ono što govori o nama jeste ono nesvesno, i ne može se spoznati direktno, ali se može shvatiti vrstom prevoda koja se dešava u jeziku – psihoanaliza je stoga govor koji leči. „Nesvesno je ono poglavlje moje istorije koje je prekriveno belilom i ispunjeno jednom laži: to je cenzurisano poglavlje. Ali istina se može pronaći i najčešće je ona ispisana negde drugde.“ Kao ta druga mesta na kojima se skriva, Lakan navodi „arhivska dokumenta“ (misleći na uspomene iz detinjstva), „semantičku evoluciju“ (koja se odnosi na čitav spektar reči jedne osobe, kao i njegov stil života i temperament), na „spomenike“, „tradiciju“ i „tragove“ koji takođe predstavljaju simbolizovana mesta koja za čoveka imaju mnogo veći značaj pri upoznavanju, i spoznavanju samog sebe nego što bi to priznali oni koji nesvesnom pridaju minornu vrednost u psihoanalitičkim teoretisanjima. Da je u osnovi nesvesnog reč potvrđuje i sledeća Lakanova misao: „Psihoanalitičko iskustvo je u čoveku pronašlo imperativ reči kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici, Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja.“ Faza ogledala Lakan je počeo da posmatra ogledalo - fazu kao nešto više od trenutka u životu deteta. On objašnjava da „faza ogledala predstavlja fenomen koji ima dvostruku vrednost.“ Na prvom mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeležava odlučujuću prekretnicu u mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje suštinski libidinalni odnos sa predstavom tela. Kako je ovaj koncept razvijan dalje, akcenat je prešao sa njegove istorijske vrednosti na njegovu strukturalnu vrednost. Lakan kaže da je „faza ogledala daleko od pukog fenomena koji se javlja u razvoju deteta. Ona ilustruje konfliktnu prirodu dvojnog odnosa.“ Faza ogledala opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat sukoba između nečijeg doživljenog vizuelnog izgleda i nečijeg emotivnog iskustva. Ova identifikacija je ono što je Lakan nazvao otuđenjem. Sa šest meseci, beba još uvek nema fizičku koordinaciju. Dete je u stanju da prepoznaje sebe u ogledalu pre ostvarivanja kontrole nad svojim telesnim pokretima. Dete vidi svoju sliku u celini i sinteza ove slike proizvodi osećaj koji je u kontrastu sa nedostatkom koordinacije tela, koji se doživljava kao fragmentirano telo. Dete doživljava ovaj kontrast u početku kao rivalstvo sa svojom slikom, jer celovitost slike preti detetovoj fragmentiranosti – čime faza ogledala dovodi do agresivne napetost između subjekta i slike. Da bi se rešio ova agresivna napetost, dete se identifikuje sa slikom: ova primarna identifikacija formira Ego. Lakan shvata ovaj trenutak identifikacije kao trenutak slavlja, jer to dovodi do imaginarnog osećaja gospodarenja, ovladavanja, kada dete poredi svoje nesigurne osećaje ovladavanja sa omnipotencijom majke, depresivna reakcija može pratiti inicijalnu razdraganost. Lakan naziva sliku „ortopedskom,“ jer to vodi dete ka anticipaciji prevazilaženja svog „specifičnog preranog rođenja“. „Vizija tela kao integrisane celine u protiv stavu sa detetovim stvarnim iskustvom motorne nesposobnosti i doživljaja tela kao fragmentiranog, izaziva kretanje od „insuficijencije ka iščekivanju anticipiranju.“ Drugim rečima, slika u ogledalu inicira i onda potpomaže, poput štaka, proces formiranja integrisanog osećaja sopstva. Faza ogledala takođe ima značajnu simboličku dimenziju, zbog prisustva lika, figure odraslog koji nosi bebu. Pošto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom okreće glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajući odraslog da ratifikuje ovu sliku. Drugo/drugo Dok Frojd koristi termin „drugo“, pozivajući se na der Andere (drugo lice) i das Andere (drugost), Lakan koristi algebarsku simboliku za svoje koncepte:. Veliko „Drugo“ je određeno sa „A“, a malo drugo je odredio sa „a“. On tvrdi da je svesno prepoznavanje ove razlike osnovno za analitičku praksu: analitičar mora biti svestan razlika između A i a, kako bi mogao da se zamisli na mestu Drugog, a ne drugog. Malo drugo je drugo koje nije u stvari drugo, već je odraz i projekcija Ega. To je duplikat, slika u ogledalu. Malo drugo je stoga potpuno upisano u imaginarnom poretku. Veliko Drugo označava radikalnu drugost, koja prevazilazi iluzornu drugost imaginarnog poretka, jer ne može biti asimilovno kroz identifikaciju. Lakan izjednačava ovu radikalnu drugost sa jezikom i zakonom, a samim tim veliko Drugo je upisano u simbolički poredak. Zaista, veliko Drugo je simbolično utoliko što je partikularno za svaki predmet. Drugo je, dakle, istovremeno i drugi predmet, u svojoj radikalnoj drugosti i jedinstvenosti, a takođe i simbolički poredak koji posreduje u vezi sa tim drugim subjektom.“ Drugo se pre svega mora uzeti u obzir kao lokus, piše Lakan, „lokus u kome je konstituisan govor“. Možemo govoriti o Drugom, kao o predmetu u sekundarnom smislu tek onda kada subjekt zauzima ovu poziciju i time otelotvoruje Drugo za drugog subjekta. Majka je ta koja prva zauzima položaj velikog Drugog za dete, ona je ta koja prima detetove primitivne krike i retroaktivno ih sankcioniše formirajući pritom posebne poruke. Kastracioni kompleks formira se onda kada dete otkriva da ovo Drugo nije kompletno jer postoji „Nedostatak“ u Drugom. To znači da uvek postoji nedostajući označitelj iz skupa označitelja konstituisanog od strane Drugog. Feministički mislioci su i koristili i kritikovali Lakanove koncepte kastracije i Falusa. Neke feministkinje tvrde da Lakanova falocentriča analiza pruža koristan uvid u razumevanje rodnih predrasuda i nametnutih uloga, dok ostali feministički kritičari, naročito Liz Irigaraj, optužuju Lakana za održavanje seksističkih tradicija u psihoanalizi. Želja Želja uvek preferira potrebu za nečim spoljašnjim, za nečim što asocira na nešto drugo, nešto što nam stalno izmiče. Cilj psihoanalize jeste da vodi analizanta ka tome da otkrije istinu o poreklu svoje želje, ali to je moguće samo ako je to želja artikulisana. Lakan je napisao da ako je „samo jednom formulisana, imenovana u prisustvu Drugog, razvija se želja u punom smislu te reči.“ Ovo imenovanje želja“ nije pitanje priznavanja nečega što je dato, već se kroz proces imenovanja stvara, rađa, novo prisustvo u svetu.“ Psihoanaliza uči pacijenta da prenese „želju u postojanje.“ Lakan razlikuje želju iz potrebe i zahteva. Potreba je biološki instinkt koji je artikulisan u zahtevu, a ipak zahtev ima dvostruku funkciju: s jedne strane, on artikuliše potrebu, a sa druge, deluje kao zahtev za ljubavlju. Čak i nakon što je potreba artikulisana u zahtevu zadovoljena, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen. Ovaj ostatak je želja. Za Lakana, „želja nije ni apetit za zadovoljstvo, niti zahtev ljubavi, već razlika koja proizilazi iz oduzimanja prvog od drugog.“ Lakan dodaje da je „želja počinje da se oblikuje na margini u kojoj zahtev postaje odvojen od potrebe.“ Otuda želja nikada ne može biti zadovoljena. Takođe je važno da se napravi razlika između želje i nagona. Nagoni Nagoni se razlikuju od bioloških potreba, jer oni nikada ne mogu biti zadovoljeni i ne ciljaju na objekat već kruže stalno oko njega. Lakan postavlja nagone istovremeno i kao jedinice kulturne i simboličke konstrukcije - otuda „nagon nije nešto dato, nešto arhaično, iskonski.“ On sadrži četiri elementa nagona definisanih od strane Frojda (pritisak, kraj, predmet i izvor) u svojoj teoriji: Nagon potiče iz erogene zone, kruži oko objekta, i vraća se u Erogenu zonu. Tri gramatička glasa struktuiraju ovo kolo: aktivni glas (videti), refleksivan glas (videti sebe), pasiv (biti viđen). Aktivni i refleksivni glasovi su autoerotski – nedostaje im tema. Samo kada nagon završi svoj pun krug sa pasivnim glasom pojavljuje se novi predmet. Uprkos tome što je „pasivan” glas, nagon je u suštini aktivan: „da se uspostavi viđenost“ , a ne samo „da se bude viđen.“ Lakan identifikuje četiri delimična nagona: oralni nagon (erogene zone su usne, delimični objekat dojke ), analni nagon (anusa i fekalije), skopski nagon (oči i pogled), prizivajući nagon (uši i glas). Prva dva se odnose na zahtev, a poslednja dva na želju. Ako su nagoni usko povezani sa željom, oni su parcijalni aspekti u kojima se realizuju želje – želja je jedna i nepodeljena, dok su nagoni njene parcijalne manifestacije. MG113 (L)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Veoma dobro očuvano! PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG100 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz život s Vladikom Nikolajem 365 pouka i saveta za svaki dan u godini Autor: priredio Matej Arsenijević Izdavač: Versko dobrotovorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke; biblioteka „Očev dom“ Godina izdanja: 2018 Strana: 394 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 17.5 cm Ovo je priručna duhovna apoteka – misli za svaki dan u godini Svetog vladike Nikolaja, duhovnog diva koji je, kako reče ruski filozof Valentin Katasonov, više od svih Svetih dvadesetog veka dao odgovore na pitanja što muče savremenike. Bilo da govori o pitanjima ličnog hrišćanskog života čovekovog, bilo o istorijskom životu i sudbi srbskog i drugih hrišćanskih naroda, bilo o društvenim pojavama, idejama i ideologijama svoga vremena ili, pak, o najsloženijim bogoslovskim pitanjima veroučenja Crkve, o „sitnicama“ tužnoradosne svakodnevnice ili o krupnicama bogoblistave Večnosti, reči Svetog Dede su čiste kao zlato u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno, jasne i jednostavne, jevanđeljske reči bogomudraca, reči opitne i blagodušne, koje u sebi na duhovno celebni način sjedinjuju najuzvišeniju umnost i najsamilosniju dobortu, jer je Sveti Deda u sebi stekao um i narav Hrista Boga Slova i postao svezlatna usta, i svetloglasna frula, i tajnostruna lira, i slavoslovna truba Njegova, neumorni blagovesnik tajanstvenog i milokrvnog Osmeha Božijeg nad tvorevinom umornom od stradalne smrtnosti. Svakog dana u godini, obasjati svoj um i svoje srce makar po jednim nebeskim svicem – jednom svetlokrilom mišlju iz bogosunčanog gunja Svetoga Dede, udahnuti makar jedan nadsunčan dah života večnoga, osvežiti dušu makar jednom kapljom žive vode svetlovidne, malo li je – kada nas sam Gospod, Sin Božiji i Sin Čovečiji, poziva da ištemo najpre Carstvo Božije u ovom danu, ne brinući se za sutra, jer je svakom danu dosta zla svojega? Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140