Sadržaj: PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Na pragu 21. veka, Pravoslavlje se suočava sa mnogobrojnim izazovima. Ova knjiga PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimira Dimitrijevića pokušava da, na osnovu Svetog predanja Crkve, odgovori na neka pitanja koje ti izazovi postavljaju. Kakva je veza izmežu posta, ispovesti i Svetog pričešća? – Kakav je odnos Crkve prema državi? – Šta Sveti Oci kažu o službi vladara? – Kakav je odnos vremena i večnosti? – Zašto je bitan pravoslavni kalendar? – Kome je bila bitna promena kalendara? – Starokalendarci u Srbiji – da ili ne? – Vatikan i Srbi – kako dalje? – Ko je papa Benedikt XVI? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor ćete naći u ovoj knjizi… Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku. Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti. PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Autor: Radovan Ždrale„Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti.O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Opis proizvoda „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти. О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.” По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности. Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи”, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости”, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером. Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа. Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent. Анђелко Анушић Наслов: Црвене реке Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 363 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 × 21 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-515-1753-5

Звали су их „трећом армијом“. Наиме, поред оне две на Солунском фронту, постојала је и „трећа армија“, она која је уместо пушке, ратовала с пером у руци. Чинили су је знаменити Срби у вечним медијским биткама бранећи интересе и достојанство свог народа, борећи се за часно место и улогу своје државе и народа. Деловали су непосредно, на правом месту и у право време када је било најтеже, а према платформи која нам је остала још од Светог Саве… ... о епископима СПЦ Ристо Грђић "Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу вернима, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Покојни професор Ристо Грђић, био је дугогодишњи члан Патријаршијског Управног Одбора СПЦ, а његове успомене у приложеном тексту везане су за период такозваног "америчког раскола". Ево његовог генералног резимеа о епископима Српске Православне Цркве: "Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци? Друга им је карактеристика што су аутократи: Теже да сву власт држе у својим рукама. Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће. У Цркви нема нико права осим њих. Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих. По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу. Они су постепено ту самоуправу укинули. Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике. Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим. Епархијски савети и црквене општине, уместо да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању. Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас. Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши. „Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку. Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају. Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку. Уместо да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији. Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Наслов: Успомене Издавач: Филип Вишњић Страна: 443 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 24 cm Година издања: 2015 ИСБН:

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6

УВОДНА РЕЧ Архивски извори, штампани у четвртој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске", хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а покривају период од почетка 1894. до уједињења помесних цркава и уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије 12. септембра / 30. августа 1920. године. Извори припадају истој тематској целини као и у претходним књигамa, а односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Духовни суд (Конзисторија) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији. У погледу структуре и садржаја публикованих извора може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима изцвајају се две основнегрупе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Краљевини Србији, потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и утврђивање једноо6разности у литургијском, богослуж6еном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни расписи на основу којих се може сагледати социјално ангажована улога цркве и њено место у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва с краја 19. и почетка 20. века. Основни лексички фонд изворних докумената публикованих у овој књизи је српски, исписан Вуковом азбуком и Вуковим начином писања, правописом несређеним и колебљивим. Извесни словни знаци, интерпункција и пунктуација понекад су употребљени у зависности од процене писара; знаци навода понекад изостају или на почетку ини на крају целине, а понегде је на крају реченице изостављена тачка, што смо и ми изостављањем констатовали. У документима се могу срести две варијанте истог слова, различита решења у исписивању истих секвенци (нпр. парохијск-: парохиск-, пензиј-: пенсиј-), иста лексема исписује се некада великим, некада малим словом. Енклитике се у извесном броју примера пишу заједно са речима које им претходе, реч за негацију долази најчешће спојено с речју уз коју стоји, срећу се облици без иницијалног ј (нпр. ектенија). у народном jeзику није се употребљавао сугласник х, па јеи у овим документима, истина ретко, примећено његово одсуство (нпр. њиово, оће). Текст изворних докумената доноси се у оригиналној графији, језику и добрим делом у изворном правопису - уз примедбу да нису ретки случајеви да се уопште не може поузданоутврдити да ли се ради о великом ипи малом слову. У разрешавању таквих ситуација служили смо се аналогијом, следећи интенцију и стил докумената - и појединачно и уопште. Скраћенице су дате у изворном облику, изворна интерпункција доследно се чува. Све интерполације, исписане су како надредно тако и на маргинама, стављене су на своје место без посебног обележавања. Оштећени делови односно фрагменти докумената који недостају - пакуне - обележени су пнсањем три тачке у исломљеним заградама « .. ». Тамо где је могуће (хипотетички) разрешавају се таква места и стављена су у изломљене заграде. Поједине, по нашем мишљењу, очигледне грешке настале Ииспуштањем слова, исправили смо стављањем испуштеног слова на одговарајуће место и у обле заграде - ( ). Нерашчитан текст обележен је с три тачке у облим заградама - ( .. ). На очигледне грешке писара (lapslls саlаmи), такође смо указали - стављањем ознаке (sic!). Сачувани документи у архиви Епархије браничевске презентовани су хронолошким редоследом, мада су извесну потешкоћу стварала поједина решења Архијерејског Сабора, која су прослеђивана у виду прилога уз расписе - који у многим случајевима нису сачувани. Ради боље прегледности, сваки препис документа има своју нумерацију, испод које се налази његов садржај у виду сажетих регести. Приликом преписа трудили смо се да, што је више могуће, задржимо изворну форму докумената, а како би се стекао потпунији увид у аутентични изглед грађе, језик и правопис, иза поглавља са преписима налази се блок са репродукцијама. Подвучене реченице у изворним документима у препису су дате у болд варијанти. Испод сваког документа, у виду потписних легенди, исписан је његов редни број из публикације, а уколико је он вишееграничан, у загради је дат и број стране. Како би се стекао што бољи преглед садржаја публикованих нзвора, на крају књиге налази се општи регистар. Треба напоменути и то да нису сви сачувани документи из архиве Епархије браничсвске ушли у састав књиге, зато што су поједини знатно оштећени, док је на другима мастило потпуно избледело, што је онемoгућило њихово рашчитавање. С друге стране, недостају извори од 1909, до 1918. године, будући да су највеhим делом страдали током бугарске окупације. На крају треба истаћи и то да су датуми који се наводе у изворним документима дати по старом, Јулијанском календару, који је био у званичној администранивној употреби до краја Првог светског рата, Међутим, већ почетком 1919. године у појединим званичним актима наводе се истовремerю и датуми по Грегоријанском календару. Наслов: Уредбе и прописи Митрополије београдске 1894-1920: Библиотека „Архива Епархије браничевске“ - књига 4 Издавач: Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске Страна: 398 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-87329-13-3

УВОДНО СЛОВО Након "златног периода" патристичке књижевности и богословља долази до пада креативности и оригиналности теолошке мисли. Заједно са падом квалитета богословља, слаби и квалитет духовног живота хришћана, и долази до разних аномалија које се драстично одражавају на схватање догмата цркве. Као по обичају, угрожава се христолошко учење, само је сада (VIII и IX век) то учињено посредно преко поштовања св. икона. Наиме, тежеliи да буду што "праrюславнији", фанатичнији чланови Цркве идолизују, "ТЈ. изопачују нзвесне ствари, конкретно св. иконе (познато је да су поједини свештеници стругали боју с икона у путир, да су неки били склони да служе Литургију по приватним кућама на св. иконама, не у Цркви, а неки су, чак, узимали иконе за своје кумове...). На та и таква изопачења долазило је, на жалост, до још неумереније реакције која се манифестовала радикалном иконофобијом. И тако настаје један од најкоплекснијих и најмучнијих теолошких спорова у историји Цркве, који cе завршио, наравно, победом Православља. Географско подручје које покрива наша помесна Црква било је од давнина подлажно искушењима разних јереси (нпр. у доба аријанске кризе овде је било њихово јако упориште, познати су аријански епископи Валент из Мурсе /Осијек/, Урсакије из Сингидунума /Београд/ и Герминије из Сирмијума /Ср. Митровица/). Такође, на самом почетку историје Српске Цркве појављују се богумили. И у наше доба се појављују, у почетку на изглед ревнитељи за "чисто православље", да би завршили у пајмрачнијим јересима (прави пример су борци за употребу старог календара у литургијском животу Цркве која га, иначе, користи; борба за очување ортодоксије претворила се у својеврсну ексиолошку јерес). Духовна клима је, дакле, врло осетљива, а склоност ка хетеродоксији поспешује и веома низак ниво елементарног теолошког знања. И данас, као и у време иконоборачке кризе, богословско неразумевање иконе може се деструктивно одразити на црквени живот уопште. Иако имамо искуство иконоборства, идолизовање иконе, посебно оних .,чудотворних" (као да нису све чудотворне). честа је појава. Такође је свакодневни догађај подизање храмова извесним иконама, што, можда, није баш најдоследније ортодоксној теологији. Посветити цркву икони, исто је што и посветити јe светим моштима, или Евхаристији. Иако је стање када је у питању поштовање иконе такво да још увек не прелази с оне стране православног, потенцијал постоји, те га треба пажљиво контролисати. Намера нам је да овим бројем Отачника "бацимо више светла"' на један важан богословски спор у историји Цркве, и на тај начин допринесемо квалитету теолошког мишљења, одн. квалитету духовног живљења. Садржај УВОДНО слово, 5 Темат: Одбрана икона у осмом и деветом веку Светога оца нашега Германа, архиепископа града Константинопоља Слово о Крсту и светим и пречистим иконама и противу јсретика, а речено би у прву недељу светога поста, то јест /у Недељу/ православља, 7 Глигорије Марковић Питање богoсловских узрока иконоборачке расправе, 26 Стефан Геро Византијско иконоборство и монахомахија, 41 Владимир А. Баранов Ориген и иконоборачки спор, 48 Дарко Ђого Доктринарни елементи иконоборства код раних црквених писаца, 59 Ендрју Лаут Свети Дионисије Ареопагит и иконоборачка криза, 76 Себастијан Брок Иконоборство и монофизити, 86 Сидни Х. Грифит Спис Теодора Абу Куре на арапском језику о хришћанском обичају поштонања светих икона, 95 Теодор Сидерис Теолошки аргументи иконобораца у време иконоборачког спора, 124 Владимир А. Баранов Византијска учења о васкрслом телу Христа и њихове позноантичке паралеле, 139 Милтон В Анастос Етичко учење о иконама које су формулисали иконоборци 754. п 815. године, 150 Огледи Патристика: Анри Д. Сафри Стварна веза Псеудо-Дионисија и Прокла, 158 Анри Д. Сафри Нове стварне везе између Псеудо-Дионисија и Прокла, 164 Хришћанска антропологија: Предраг Петровић Богоспужбена природа богоустановљене иконе Божије у људима, 177 Неопатристика: Сергеј Хоружиј Концепт, семантика и проблематика личности код о. Георгија Флоровског, 196 ByzantinosIаvica: Александар М. Петровић Универзитет у Константинопољу IХ и Х века и основе хуманистичке наставе у тадашњој Византији, као доприноси европском духу, 205 Библијска егзегеза: Алексеј И. Сидоров Основне тенденције развоја и карактеристике древне хришћанске и рановизантијске егзегезе (II - почетак VIII века), 215 Поводи Зоран Јелисавчић Прикази: Група аутора Религија и епистемологија Љубомир Тадић Философија у времену и загонетка смрти, 233 Наслов: Отачник 1-3: Одбрана икона у VIII и IX веку Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 236 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16 x 23,5 cm Година издања: 2008 ИСБН:

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta AutoraAutor: Tomislav KarađorđevićIzdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-OplenacGodina izdanja: 1999. Broj strana: 799Pismo: ćirilicaPovez: tvrd sa zaštitnim omotomFormat: 25x16Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU2. DETINJSTVO3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ4. GODINE RATA5. ZBRINJAVANJE PORDCE6. GODINE PUTOVANJA7. CRKVENI RASKOL8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI11. NA OGNJIŠTU PREDAKA12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA14. OBNOVA HILANDARA15. MANASTIRI16. S PUTA PO OTADŽBINI17. STVARALAŠTVO I SPORT18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI19. DOM KARAĐORĐEVIĆA2O. NAŠE LJUBAVI21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOAREBIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti. Perfektno očuvano kao novo , ima potpis na poslednjoj čistoj strani, veliki enciklopedijski format 31 x 30 cm , bogato ilustrovano, 756 strana

Поруке Патријарха Павла Велики духовни отац Патријарх Павле упокојио се пре више од једне деценије, али његове поруке и поуке и данас звуче свеже, актуелно, овдашње. Оне су – трајне и незаборавне. То се уверљиво види у овој књизи, под насловом „Издржимо на узаном путу”. Велики зналац патријарховог живота др Јован Јањић, у овој књизи је сакупио око 400 златоустих порука још увек непроглашеног свеца, четрдесет четвртог патријарха српског. У поглављима „На путу вере”, „Слобода – прво лице човека”, „Увек и свуда људски”, „Вечна борба добра и зла”, одмотава се једна непрекидна бројаница мудрости, порука, савета, указивања – неопходна сваком хришћанину. Књига није збир црквених проповеди и беседа. Захваљујући огромном животном искуству и искушењима кроз која је прошао, патријарх Павле говори и о слободи, правди, љубави, толеранцији, поштовању, миру… О темама које су и сада у нашем свакодневном календару послова и размишљања. Књига ова настајала је паралелно са мојом књигом Будимо људи – живот и реч патријарха Павла. Она би се, логички, могла разумети и као њен наставак. Јер, као што је познато, и у овој књизи записано, патријарх Павле како је живео, тако је говорио: из живота његовог, живо- та по Јеванђељу, „извирале“ су поуке и поруке које нам је с родитељском љубављу упућивао. Припремајући поменуту књигу, ишчитавао сам све што је патријарх Павле говорио и писао. За то време ја- чала ми је мисао да би требало сакупити, на једном месту сабрати и изнова објавити мудре речи (савете) Његове Светости. Поготово што су те речи (мисли) својеврсни – духовни оријентири. Помажу оне у отклањању многих дилема, сумњи и нејасноћа. И – кренуо сам у сакупљање његових поука и порука „расутих“ по разним новинама и часописима, по књига- ма за које је писао предговоре, али и сачуваних у сећању савременика који су били у прилици да лично чују и слу- шају те мудре речи. Посебну пажњу сам обраћао на његову „живу реч“, на оно што је говорио у директном обраћању. Ишчитао сам све интервјуе дате медијима до којих сам, упорним тра- гањем, могао доћи; изјаве које је давао разним поводима; писма доступна јавности; беседе у различитим ситуа- цијама.... Књиге његове нисам хтео да „крњим“ вађењем појединих мисли, јер су оне (те мисли) већ, самим тим што су у књигама, доступне читаоцима. Такав приступ сам имао и према беседама, које су до појаве ове књиге скинуте са магнетофонске траке и објављене у његовим књигама с насловом Живот по Јеванђељу. Такође, овде нису цитиране ни посланице писане за Божић, Васкрс и друге прилике, јер су оне – саборне, осим патријарха, потписују их и сви други архијереји Српске православне цркве. Али, и поред тога, сматрам да су овде сабране главне поуке и поруке и, документовано, изнета суштина мисли патријарха Павла. Поготово што су то речи које је он људима углавном лично саопштавао и што их је често понављао у разним ситуацијама. Наравно, с разлогом. Јер, то су речи које ваља запамтити. У сабирању и записивању мудрих речи патријарха Павла држао сам се принципа проверљивости: наводио сам где су цитиране речи изговорене или написане и где су објављене. Ово је прва књига поука и порука патријрха Павла, пробраних из његове „живе речи“. Уверен сам да ће их бити још, које ће се, поред осталог, наслањати и на ову књигу. Ј. Ј. Наслов: Издржимо на узаном путу: поруке Патријарха Павла Издавач: Vukotic Media Страна: 207 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-81510-15-5

Opis Komplet knjiga 1 – 3: Misli znamenitih Srba, Dušanov zakonik i Krsne slave Komplet sadrži tri knjige: Misli znamenitih Srba Dušanov zakonik Krsne slave Misli znamenitih Srba Misli znamenitih Srba i izreke srpskih velikana. Velikana koji su svojim životom, radom, delom ostavili veliki trag u istoriji, kulutri i duhovnosti ovog naroda… Iz sadržaja knjige Misli znamenitih Srba: Aleksa Šantić Arčibald Rajs Arsen Diklić Bora Todorović Borisav Stanković Borislav Pekić Branislav Nušić Branko Ćopić Branko Miljković car Stefan Dušan Silni Danilo Bata Stojković Danilo Kiš Desanka Maksimović despot Stefan Lazarević Dobrica Erić Vožd Đorđe Petrović ‒ Karađorđe Đorđe Vajfert Dositej Obradović Dragan Nikolić Dragiša Vasić Duško Radović Filip Višnjić Hajduk Veljko Petrović Ignjat Bajloni Ilija Milosavljević Kolarac Isidora Sekulić Ivan Gundulić Ivo Andrić Josif Pančić Jovan Cvijić Jovan Dučić Jovan Jovanović Zmaj Jovan Ristić Jovan Skerlić Jovan Sterija Popović Jovan Žujović Karl Malden (Mladen Sekulović) Katarina Ivanović kneginja Milica Hrebeljanović knez Aleksandar Karađorđević knez Lazar Hrebeljanović knez Mihailo Obrenović knjaz Miloš Obrenović Veliki kralj Aleksandar I Karađorđević Ujedinitelj kralj Milan Obrenović kralj Nikola I Petrović Njegoš kralj Petar I Karađorđević Ksenija Atanasijević Laza Kostić Laza Lazarević Ljuba Popović Ljuba Tadić Luka Ćelović Trebinjac Marija Maga Magazinović Meša Selimović Mihajlo Bata Paskaljević Mihailo Miša Janketić Mihajlo Pupin Mija Aleksić Milan Kujundžić Aberdar Milan Rakić Milena Dravić Milena Pavlović-Barili Mileva Marić Ajnštajn Milić od Mačve Milica Jakovljević – Mir Jam Milica Stojadinović – Srpkinja Milorad Pavić Miloš Crnjanski Miloš Obilić Miloš S. Milojević Milovan Glišić Milunka Savić – srpska Jovanka Orleanka Milutin Milanković Miodrag Petrović Čkalja Mira Stupica Miroslav Mika Antić Momčilo Nastasijević Monah Teodosije Monahinja Jefimija / Despotica Jelena Mrnjavčević Nadežda Petrović Neda Arnerić Nikola Simić Nikola Spasić Nikola Tesla Mihajlo Omer paša Latas Oskar Davičo Paja Jovanović Patrijarh srpski Pavle Patrijarh srpski Varnava Pavle Vujisić Petar II Petrović Njegoš Petar Kočić Petar Kralj Predrag Ejdus Predrag Pepi Laković Radoje Domanović Rastko Petrović Josip Ruđer Bošković Ružica Sokić Sava Šumanović Sava Tekelija Sima Pandurović Simo Matavulj Simo Milutinović Sarajlija Skender Kulenović Slobodan Jovanović Slobodan Marković – Libero Markoni Sofija Soja Jovanović Sonja Savić Stanislav Binički Stanislav Vinaver Stanoje Glavaš Starina Novak kralj Stefan Tvrtko I Kotromanić Stevan Hristić Stevan Jakovljević Stevan Sremac Stevan Stojanović Mokranjac Stevo Žigon Stojan Novaković knez Strojimir Vlastimirović Sveti Prohor Pčinjski Sveti Sava Sveti Simeon Mirotočivi (kralj Stefan Nemanja) Sveti Vasilije Ostroški Svetozar Marković Taško Načić Uroš Predić Uzun-Mirko (Apostolović) Vasilije Vasa Čarapić – Zmaj od Avale Vasko Popa veliki vezir Mehmed-paša Sokolović Velimir Bata Živojinović vladika Nikolaj Velimirović Vladislav Petković Dis Vlastimir Đuza Stojiljković Vojislav Lubarda vojvoda Petar Bojović vojvoda Radomir Putnik vojvoda Stepa Stepanović vojvoda Živojin Mišić Vuk Stefanović Karadžić Zaharije Stefanović Orfelin Živana Žanka Stokić Živojin Žika Pavlović Zoran Hristić Zoran Radmilović Zulfikar Zuko Džumhur Dušanov zakonik Dušanov zakonik je nedovoljno izučavan i nedovoljno shvaćen. Oni koji su se bavili prikazivanjem zakonika uviđali su da je rađen na osnovu običajnog prava. Oni se nisu upuštali u objašnjenje kojeg i kakvog običajnog prava. Ako već postoji običajno pravo kod jednog naroda onda se mora razumeti da je ono zasnovano na posebnim shvatanjima prava i pravde kod tog naroda, čiji su koreni vrlo stari. Tačno je da je Dušanov Zakonik rađen na osnovu srbskog običajnog prava i dopunjen crkvenim pravom. Car Dušan je staro običajno pravo kod Srba uredio kao državno zakonodavstvo za tadašnju državu Srbiju. Time je Srbija postala pravna država u modernom smislu poimanja organizovanja države. \”Ovaj Zakonik postavljamo od pravoslavnoga sabora našega s preosvećenim patrijarhom gospodinom Janićijem, svima arhijerejima i kliricima, i malima i velikima, i sa mnom, blagovernim carem Stefanom, i sa svim vlastelinima carstva mi, malima i velikima.\” Dušanov zakonik – Postanak i značaj Dr Aleksandar V. Solovjev – Uvod Južna Srbija sačuvarala je mnogobrojne spomenike srednjovekovne srpske kulture, nenadmašne srpske umetnosti. U gračanici, u Nagoričanu, u Dečanima i na drugim mestima – svuda vidimo kako je u XIV veku snažni srpski narod umeo da prisvoji mnogovekovno blago vizantijske umetnosti i da tu umetnost nadahne novim jačim stvaralačkim strujama. Ali južna Srbija dala je srpskom narodu još jedan možda najznačajniji spomenik srednjovekovne srpske kulture. To je čuveni Dušanov zakonik, donet u Skoplju godine 1349. I on je postao u isto doba najvećeg poleta srpskog naroda, onda kad je srpska država čvrsto osvojila čitavu dolinu Vardara; postao je kao plod stvaralačkog genija srpskog naroda koji se koristio mudrim iskustvom visoko razvijenog rimsko-vizantijskog prava. Dušanov zakonik javlja se onda, kad je pojačana srpska država izašla na poprište široke međunarodne politike, kad je njezin vladar od skromnog \”kralja srpskih i pomorskih zemalja\” postao \”car i samodržac Srba i Grka\”. Nova politika formacija izazvala je potrebu ozbiljnog zakonodavnog rada. Srpsko zakonodavstvo pre cara Dušana Ima vrlo malo podataka o zakonodavnom radu srpskih vladara pre Dušana. Ne postoji nikakav srpski samostalni zakonik pre godine 1349. Mnogobrojni pravni spomenici, sačuvani od doba Stefana Nemanje i njegovih naslednika, mogu biti podeljeni u tri vrste: Prva vrsta To su prevođeni vizantijski pravni zbornici, Vizantijska carevina je od vremena Justinojanova raspolagala velikim brojem pisanih zakona za sve potrebecrkvenog i svetovnog društvenog reda. Srpska pravoslavna crkva služi se u svemu vizantijskim odredbama. U doba Sv. Save javljaju je srpski prevodi najvažnijih vizantijskih crkveno-pravnih zbornika. Hilandarsko-Studenički tipik (preveden s grčkog) treba da uredi život srpskih manastira, Svetosavski Nomokanon (oko g. 1219) – da rukovodi ceo život srpske pravoslavne crkve. Kao jedan deo Svetosavskog Nomokanona javlja se i prevod Prohirona – vizantijskog svetovnog zakonika god. 879, koji obuhvata celokupno građansko i krivično pravo. Tako su krijumčarksim putem (po rečima St. Novakovića) dolazili u Srbiju i vizantijski svetovni zakoni, dolazili u crkvenim knjigama kao sastavni deo vere. Ipak svi ovi svetovni zakoni (kao npr. Prohiron) nisu mogli da budu mnogo primenjivani u Srbiji XIII veka. Suviše velik bio je jaz između vizantijskih i srpskih pravnih shvatanja. Npr. u oblasti krivičnog prava vizantijski je sistem uvek stajao na gledištu, da sve svako krivično delo mora kažnjavati od države, obično smrtnom ili telesnom kaznom. Dok staro srpsko pravo još u doba kralja Milutina (podatak iz g. 1308) kažnjava krivca samo novčanom globom, postalom iz običaja mirenja vražde, i ne zna za smrtnu kaznu. Srpski narod u ovo doba živeo je u glavnome po svome običajnom pravu, koje se čuvalo u predanju i nije bilo zapisano. Druga vrsta U ponekim slučajevima ipak javlja se potreba da pojedine odredbe budu napisane i od vladara potvrđene. Ova potreba dolazi obično onda, kad odredbe običajnog prava mogu da dođu u sukob sa drugim pravnim sistemom. Stoga se javlja druga vrsta pravnih spomenika – to su međunarodni ugovori. Trgvinske i prijateljske veze Srba sa primorskim gradovima regulisane su pismenim međunarodnim ugovorima još od god. 1185, od doba Kulina bana i Stefana Nemanje. Trgovci (Dubrovčani i drugi) traže od srpskih vladara zaštitu svojih prava, izvesne povlastice, i unose u ove ugovore iste tačke što se nalaze i u ugovorima XI-XIII veka između Dubrovćana i italijasnkih gradova na zapadnoj obali Jadrana. U tim ugovorima ove opšte odredbe srednjovekovnog \”rimsko-jadranskog\” prava preovlađuju nad srpskim običajima. Treća vrsta Ipak, postoji jedna značajna vrsta pravnih spomenika, iz kojih se vidi srpsko pravo, vide se oni običaji po kojima su živeli Srbi u unutrašnjosti zemlje. To su mnogobrojne manastirske povelje. Kao i svuda u Evropi tog doba, srpsko zakonodavstvo počinje ne od izrađenih kodeksa, nego od ukaza povodom pojedinih slučajeva. Kao i svuda u Evropi, stvaraju se dva povlašćena staleža – crkva i plemstvo. Povlastice tih staleža dugo vreme nisu regulisane nikakvim opštim zakonom. Vladar obično izdaje svakom pojedinačnom članu tih staleža (episkopu, manastiru, vlastelinu) zasebnu povelju, u kojoj se nabrajaju povlastice dotičnih lica. Ove povlastice mogu da se razlikuju između sebe u sitnicama, u glavnome su ipak slične. Sve ove povelje (privilegia) daju povlašćenim licima potpuno pravo svojine na zemlju, naročita prava prema seljacima i izuzetan položaj (immunitates) prema državnoj blagajni i administraciji. Povlašćeni zemljoposednik sam uzima danke od seljaka i ništa (ili gotovo ništa) ne plaća državnoj blagajni. On ima obično i pravo suđenja svojim seljacima, što znači da on uzima u svoju korist i sudske globe… Krsne slave Iz sadržaja knjige Krsne slave: Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi Iz uvoda knjige Krsne slave: Naša je dužnost da propovedamo svima nauku Hristovu, nenaturajući je. Najpre u svojoj najbližoj sredini, svojoj porodici, pa onda redom, dalje, nikada ne naturajući nauku Božju. Mi svedočimo u ovom svetu Sina Božijega i nauku Njegovu i rečima i svojim životom. „Da vide vaša dobra djela, i proslave Oca vašega koji je na nebesima“. (Mt. 5, 16) Čuvati se mnogogovorljivosti. Pogotvu od nametanja vere ljudima rečima svojim, kao što rade oni sektanti. Životom svojim svedočiti da je živ Gospod Bog naš i da je nauka Njegova moguća da se njome živi i da se ona u život uvodi. Jer ljudima, pa i nama ovakvi kakvi smo, mi smo već navikli na greh i nauka Božja, zapovesti Božje izgledaju teške. A one su u stvari nesravnjivo lakše nego greh. Ali kada se navikne na ono što je greh, onda je zapovest Božja teška, a greh je lak, jer je čovek stekao grešnu naviku. Čovek je slobodno biće. Može da živi i bez greha, može i da ne greši. Uz pomoć blagodati Božje može. Šta će onu činiti, na koju će stranu okrenuti, da li da ide od Oca Nebeskog u suprotnom pravcu ili da ide Ocu Nebeskom, Domu Njegovom i Carstvu Nebeskom, to će on odlučiti. Mi, dakle, da svojom verom, životom po veri, svedočimo Sina Božijeg i Njegovu nauku u ovome svetu. Trudimo se da reč Božija, istina Božija, uvek ima mesta u nama, pa ćemo i mi imati mesta u Carstvu Nebeskom, u blaženstvu toga Carstva. „Ko ima uši da čuje, neka čuje“, što kaže Gospod naš Isus Hristos. Patrijarh srpski Pavle (delovi beseda iz knjige „Život po Jevanđelju“, Beograd, 1998.) CRKVENI PRAZNICI Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu.

KRVAVI BEHARI , o. Ber. Markušić Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 veoma retko prvo izdanje pesma Josipa ( Berislava ) Markušića ukoričeno sa još tri antikvarna izdanja u jednu knjižicu formata 11 x 14,5 cm , 1: Na moru ; Gi de Mopasan ; Umetnička biblioteka , preveo Grgur Berić ; 52 strane 2: Jesen; August. Strindberg ; preveo Vladimir Babić ; 48 str. 3: Jedna noć u raju ; autor Saher Mazoh - Psiha Psihanova ; Izdanje knjižare Bor. J. Dimitrijevića Beograd 1922 4: Krvavi behari ; o. Ber. Markušić , Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 ; 93 str. autor : Josip (Berislav) Markušić (Čepak, kod Kotor Varoša, 23.1.1889 – Jajce, 26.2.1968.), bio je čovjek rada, reda i molitve. Osnovnu školu završio je u Kotor Varošu 1894, gimnaziju u Gučoj Gori (1894 – 1899), novicijat u Fojnici (1899 – 1900), teologiju u Kraljevoj Sutjesci (1900 – 1901) i Budimpešti (1901 – 1904). Za svećenika je zaređen 1904. Bio je duhovni pomoćnik u Jajcu 1905, profesor u Visokom (1905 – 1915), gvardijan u Jajcu (1915 – 1916, 1922 – 1928), Sarajevu (1919 – 1922) i Beogradu (1931 – 1939), te župnik u Kotor Varošu (1916 – 1919). Biran je za predsjednika gimnazije u Visokom (1914 – 1915), definitora, tri puta za provincijala (1928 – 1931, 1949 – 1952, 1952 – 1955) i kustosa (1934 – 1937) Bosne Srebrene. Bio je 1950. generalni vizitator u slovenskoj provinciji. Kao umirovljenik živio je i djelovao u Jajcu (1940 – 1949, 1955 – 1968), a skupa s gvardijanom fra Bonom Ostojićem sudjelovao je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Kao pristaša kršćanskog pozitivnog aktivizma zalagao se za ostvarenje kršćanskih moralnih, etičkih i socijalnih načela. Spisateljskom djelatnošću počeo se baviti kao mladi svećenik i nastavio tijekom čitava života. Bavio se proučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti. Osobito drag, bio mu je Ivan Franjo Jukić. Osim nekoliko samostalnih djela napisao je oko 200 raznih priloga: studija, članaka, refleksija, komemorativnih sastava, nekrologa, prikaza i pjesama. Zanimali su ga narodna i crkvena povijest, umjetnost, kulturna i društvena zbivanja. Pisanje mu je prožeto živom vjerom i ljubavlju prema Crkvi, franjevačkom redu, svojoj redovničkoj zajednici Bosni Srebrenoj, domovini i narodu. Znatan dio njegovih pjesama slika socijalnu bijedu bosanskog puka. Jajce i gradska okolica bili su također predmet njegova proučavanja. Najmanje, što ne samo fratri Bosne Srebrene i ne samo jajački katolici, nego svi Jajčani, i svi ljudi dobre volje duguju Markušiću, a to je živa uspomena na njegov život i njegovo djelo. Toj uspomeni pripada i susret koji se u ljeto 1926. odigrao u jajačkom samostanu između tadašnjeg gvardijana fra Joze Markušića i književnika Ive Andrića, kojeg je stvaralački nemir ovdje doveo da se upozna s kronikama fra Ante Kneževića. Naime nakon Milana Ilića, o kojem smo vam pisali prethodno u našoj rubrici „Ugledni jajčani“ sticajem okolnosti Markušić nastavlja da bilježi događaje vezane za grad na onom mjestu gdje je to prota silom prilika prekinuo. Služeći se tzv. monumentalnom historijom, kao okvirom za opisivanje događaja, prota Milan Ilić ostavio je vrijedna zapažanja o Markušiću, prije svega o njegovu nastojanju da pomogne taocima: „U manastiru je bio i fra Jozo Markušić, a to je bilo važno. Markušić je uživao najveći ugled među franjevcima. Veliki dio svog slobodnog vremena proveo je s nama, samnom i doktorom Mićom. Svaki dan je dolazio makar jedan put u našu sobu, tu je sjedio i pričao s nama. Inače je dolazio k nama u vrijeme šetnje. U manastiru su bili nastanjeni njemački oficiri. S desne strane i s lijeve strane fra Jozine bile su njihove sobe. On je ipak navijao radio London, tiho, i slušao vijesti pa ih nama prenosio. Upravo se vodila očajna borba za Krit. Fra Jozi je bila glavna briga da kod nas održi duh. Bio je sretan kad smo pjevali i skakali. Govorio je: Teško je biti Srbin. Teško ali slavno. Želio je da s ponosom nosimo svoje breme.“ Aktivnost fra Jozina i njegove otvorene simpatije za taoce nisu prošli nezapaženo kod Nijemaca. Jedan njemački podoficir rekao je Leli Matekalo – članici gradskog zbora: „Onaj stari fratar (Markušić) trebalo je da bude srpski pop.“ Prota Ilić bilježi od Markušićevih komentara povijesne težine, i to upravo onih dana kada su taoci trebali biti pušteni: „Milane! Nikoga nisam mrzio kao Sovjetsku Rusiju. Ali ako ona zarati s Njemcima, svaki dan ću se na svome klečalu moliti Bogu za njenu pobjedu.“ U svojim Memoarima prota je zapisao: Rijedak katolik, rijedak Sloven, rijedak čovjek.“ Ove fragmente o Markušiću nužno je znati kao „uputu“ za čitanje njegove samostanske kronike – dokumenta jednog vremena nazvanog vremenom mraka. Pored toga, Markušić pripada u red najistaknutijih bosanskohercegovačkih javnih djelatnika XX stoljeća, posebno kada se radi o praktičnom i teorijskom odnosu vjere i politike, vjerskih zajednica i države. Svojim se kroničarskim zapisima Markušić uvrstio u niz franjevačkih kroničara Bosne Srebrene, emanirajući razumjevanje općeg smisla povijesti kao drugog i upornog rada na dnevnim poslovima u kontinuitetu kroničarova čekanja ispunjenog vjerom i nadom. Zato je u Markušićevim ratnim zabilješkama, kao i inače u njegovom dugom i plodnom životu, uvijek prisutan motiv „rada za narod, a ne stranku“. Tako će otkaz tripartitnog pakta u Beogradu 27.3.1941. popratiti komentarom: “Svi smo voljeli mir, ali ne mir vezanog za čovjeka koji je izgubio slobodu, poštenje, čast i poštovanje u svijetu, nego mir među slobodnim narodima ili onima koji se bore za slobodu; mir među junacima, kako kaže narodna pjesma.“ Snažno osjećajući kako se u „nastupajućoj svjetskoj kataklizmi mrak spušta na našu zemlju, ali ne i na naša srca“, Markušić će tokom ratne oluje brižljivo bilježiti događaje ponajprije vezane za Jajce i gradsku okolicu, ali i one na širem planu. Neće zaobići odbijanje jajačkih fratara da 21.4.1941. na Hitlerov rođendan za banket angažiraju limenu glazbu, spomenuti će boravak srpskih talaca u samostanu kao „izuzetne jajačke dane svih nacija i nacionalnosti“, neće zaboraviti zlostavljanja Srba u režiji ustaških vlasti i njihovu svirepu likvidaciju, ali isto tako i opću solidarnost jajačkih katolika – Hrvata, dodjelu tridesetoro srpske siročadi na idržavanje viđeno „ tragičnim prizorom svojstvenim kamenom dobu“, vojne operacije koje su na svim stranama odnosile ljudske živote. Sve to sažeto u jednu misao: „Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.“ Za 1941. godinu zapisao je: „Kao brodolom po noći, pri kojem svak svoju glavu čuva; ne znaš ima li osim tebe još tko živ, ili kome bi mogao pomoći?! A nakon proživljene katastrofe da se vidimo i upoznamo tko je tko?! Ne pada snijeg da zamete svijet, već da svaka zvijerka svoj trag pokaže.“ Godinu 1942. ispratio je riječima: „U duši sam živio slobodan, premda sam izvanjski robovao i sjetio se narodne pjesme: „ Žari pali udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći.“ Ratno vrijeme u Jajcu, pored ostalog i šest bombardiranja grada 1943, našlo je u Markušiću kroničara, koji je pored spisateljskog dara za konciznim opisom događaja imao tu prednost da se poput prote Milana Ilića, ideološki neutralnim stavom približi običnom čovjeku. Već je bilo vrijeme da se ne samo ovo Markušićevo djelo, nego cijela njegova ostavština tiska i tako učini dostupnom javnosti kao „Pjesma novog doba“ kako nosi naslov jedna od njegovih rodoljubivih pjesama. Preuzeto iz: „Fotomonografija JAJCE Središte i margina povijesti i ljepote“; Prof. dr Dubravko Lovrenović, Danka Damjanović, dr Enes Milak; Društvo za zaštitu kulturno povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca, Grafid d.o.o. Banja Luku; Jajce 2008. U zaključku kronike, Markušić poručuje: Ja ovako mislim, a mislio sam i u aprilu 1941.: Ne možeš biti okupiran dok te ne zarobe; ali ni ako si svezan još nisi zarobljen, dok okupatoru dušu ne predaš. Godine 1941. ja i moje kolo u Jajcu smo bili okupirani, ali ne i zarobljeni, jer se nismo tuđinu predali, od one godine pa na stotine godina, do godina narodne vječnosti! (…) Cijelo vrijeme rata, na svaki dolazak ili pred svakim dolaskom Njemaca, održavani su u samostanu sastanci nekih građana Hrvata, Srba i Muslimana, da se zdogovore u onim tjeskobama: a kuda i šta sada?! Zdogovor kuće ne obara: stoga su se braća Muslimani, Srbi i Hrvati uvijek sretno izvlačili. (…) Ono što sam ja doživljavao i gledao, kako se seljaci, a ne manje i građanstvo, međusobno pomažu, čuvaju, štite, zauzimaju, zaklanjaju; jedan drugoga upozoravaju, brane, napominju, pravdaju i hrabre – to je od hiljadugodišnje vrijednosti za nasljedovanje. Pjesnički pripadajući naraštaju katoličkih neoromantičara s početka 20. st., zapaženo je djelovao na raznim područjima kulturnoga, crkvenoga i društvenoga života. Pjesme, njih ukupno stotinjak, i razne članke započeo je objavljivati u »Poletu« Zbora franjevačkih bogoslova »Jukić«, a zatim u »Serafinskom perivoju«, koji je 1907. – 1908. uređivao, te u njegovu sljedniku »Našoj misli«, »Vrhbosni«, »Hrvatskoj straži« (časopisu), »Osvitu«, »Glasniku sv. Ante«, »Prosvjeti«, kalendaru »Napredak«, »Hrvatskoj zajednici«, »Primorskim novinama«, »Franjevačkom vjesniku«, »Glasniku katoličke crkve u Beogradu«, »Kalendaru sv. Ante«, »Bosni Srebrenoj«, »Dobrom Pastiru« i dr. Godine 1908. objavio je zbirku »Krvavi behari«, u kojoj prevladavaju domoljubne i religiozne pjesme. Markušića se, kao Škaricu, Blažinčića, F. Galovića i Petkovića, označava neoromantičarom, koji je stajao pod utjecajem programa obnove kršćanske književnosti na osnovi programa austrijskoga književnika Rikarda von Kralika, koji je na hrvatskim prostorima početkom 20. st. promicao najutjecajniji katolički kritičar dr. Ljubomir Maraković.

Kako 2012. Hidrometeorološki zavod Srbije slavi dva značajna jubileja: 165 godina od početka meteoroloških merenja u Beogradu i 125 godina od osnivanja Meteorološke opservatorije na Vračaru, ovo je prilika da se istaknu najznačajniji događaji iz istorije srpske meteorološke službe i time oda zasluženo priznanje brojnim učesnicima u njenom razvoju. Iz sadržaja: PREDGOVOR Τα μετέωρα - TAMO GORE U VISINAMA NA POČETKU ISTORIJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) Prva međunarodna meteorološka konferencija u Briselu 1853. SRBIJA NE ZAOSTAJE ZA EVROPOM METEOROLOZI NA MEĐUNARODNOM KONGRESU STATISTIČARA U SUSRET PRVOM MEĐUNARODNOM KONGRESU METEOROLOGA PRVI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U BEČU 1873. GODINE DRUGI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U RIMU 1879. GODINE METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POSLE BEČKOG KONGRESA METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA MEĐUNARODNA KONFERENCIJA DIREKTORA (KD) METEOROLOŠKIH SLUŽBI METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POČETKOM 20. VEKA METEOROLOŠKA OPSERVATORIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA MEĐUNARODNA METEOROLOŠKA AKTIVNOST IZMEĐU DVA SVETSKA RATA SRPSKA METEOROLOŠKA SLUŽBA U JUGOSLAVIJI POSLEDNJE GODINE MEĐUNARODNE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (MMO) I STVARANJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI U PUNOM USPONU Z A K LJ U Č A K LITERATURA Izvod iz knjige: ...Istorija srpske meteorologije ukazuje na vrlo dugu meteorološku aktivnost u Srbiji. Mnogi krajevi u Srbiji raspolažu sa brojnim zapisima o vremenu i klimi koje nalazimo u crkvenim i manastirskim starim knjigama počevši od četrnaestog veka. Tradicija zapisa u crkvenim i manastirskim starim knjigama je nastavljena i posle uvođenja meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu, a zatim i u drugim varošima Srbije, pa i tada, kada je Srbija imala jednu od najgušćih mreža meteoroloških stanica u svetu, početkom druge polovine devetnaestog veka. Zapisi o vremenu i klimi koji se nalaze u srpskim crkvenim i manastirskim starim knjigama obuhvataju veoma dug period opažanja, preko 450 godina, od druge polovine četrnaestog do pred kraj devetnaestog veka. Zapisi su kratki i sažeti i najčešće se odnose na neobične vremenske prilike koje su se dogodile u toku dana, meseca, sezone ili godine. Tako nalazimo da je sneg pao u kasno proleće, u toku letnjeg meseca, da su se javili jaki mrazevi u kasno proleće, da je zima bila blaga ili hladna, da je sušni period trajao dugo ili da su se dogodile dugotrajne kiše, da je bila duga i topla jesen i sl. Pored opisa o vremenu i klimi zapis ima i obaveštenje o posledicama vremena na rastinje, voće, useve, šume, na zdravlje ili da se dogodio rat ili neki drugi važan politički događaj. Radi primera, prepisujemo nekoliko zapisa o vremenu i klimi kako su zabeleženi u starim crkvenim i manastirskim knjigama ili u starim knjigama iz tog perioda: “Veliko nevreme sa gradom i grmljavinom, u Beogradu”, septembar, 1427; “Sneg u julu, nanosi snega u planinama”, 1510; “U podnožju planine Cer jak mraz, loza izmrzla kao nikada pre toga”, crkva u Velikim Rodincima, okolina Rume, 1551; “Grad unuštio vinograde”, manastir Krušedol, 1610; “Velika poplava u mesecu jula”, manastir Sretenje kod Čačka, 12. jula, 1623; “Velika suša”, crkva Bistrica, 1640; “U decembru voće i grožđe”, zapisao pop Teodor, 1651; “Oštra zima u celoj oblasti, mnogo ljudi žrtve hladnoće mraza, snega, zamrzavanja vode i divljih životinja”, manastir Ravanica, 1668; “Prvi sneg i toj godini je između Male i Velike Gospojine (25. avgust i 18. septembar)”, manastir Mileševa, 1676; “Kiša trajala 40 dana”, crkva Pričević, 1694; “U godini 1731. poplava kakve nije bila viđena dugo”, manastir Dević; “Godine 1746. na Božić i Bogojavljenje, Sunce je bilo tako toplo kao da je leto, ukratko jedna zima kakva nije bila viđena dugo vremena”, manastir Velika Remeta, 1746.; “Surova zima, veliki sneg”, manastir Hopovo, 1763.; “Grmelo je na Svetog Savu”, 1804; “Da se zna kakva suša i kolika toplota u 1820. kiša nije padala do 26. avgusta (do 7.09. po novom kalendaru), manastir Dečani, 1820; “25. oktobra (6.11 po novom kalendaru) paša Gliša Španjin pregazio je Dunav kod Iloka. Dubina je bila 2/3 stasa”, S. Todorović, Zemun, 1822. i mnogi drugi zapisi. Kako meteorologija u Srbiji raspolaže sa brojnim zapisima u dugom vremenskom periodu moguće je na osnovu njih, sagledati odlike vremena i klime u mnogim našim krajevima. U toku dugog turskog ropstva crkve i manastiri su bili i jedina kulturna svetilišta u kojima se stvaralo i čuvalo ovo istorijsko meteorološko blago. Preko 11000 starih zapisa o vremenu i klimi sakupio je Ljubomir.Stojanović i objavio u periodu od 1902. do 1927, a prof. Pavle Vujević je izdvojio 300 zapisa koji su se odnosili na vreme i klimu u periodu od 1358. do 1864, i objavio ih 1931. Zapisi o vremenu i klimi u crkvenim i manastirskim starim knjigama “...mogu da pokažu da nije bilo nekih karakterističnih perioda koji su samo topli ili samo hladni. Dakle velika promenljivost u kraćim periodima je glavno obeležje vremena“ (M. Ćurić, 2006). U toku uspešnog perioda meteorološke aktivnosti na početku druge polovine devetnaestog veka, kada je Srbija imala najgušću mrežu meteoroloških stanica u svetu, u Srbiji su objavljeni prvi rezultati višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja, osnovano je “Meteorologijsko zavedenije u Serbii” (1856), a u Glasniku društva srbske slovesnosti osim, rezultata meteoroloških merenja i osmatranja, objavljene su Jakšićeve uporedne analize višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu i meteorološki podaci izmereni u drugim gradovima Evrope. Sredinom šezdesetih godina pretprošlog veka u Glasniku društva srbske slovesnosti objavljena je prva klimatologija, koja ima naslov “Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značenju za rastinje” od Vladimira Jovanovića. U ovom periodu, meteorološka aktivnost u Srbiji ne zaostaje za Evropom, ona ide u korak sa najrazvijenijim zemljama u svetu. Uspešan period iz istorije srpske meteorološke službe, koji se ističe u veoma dobrom održavanju mreže meteoroloških stanica, u redovnim, tačnim i sistematskim meteorološkim merenjima i osmatranjima, u brzom slanju podataka i primarnoj obradi, nažalost, nije dugo trajao. Ova impresivna meteorološka aktivnost u Srbiji dovedena je u pitanje već u drugoj polovini šesdesetih godina devetnaestog veka, kada je mreža stanica počela naglo da se osipa, a meteorološka delatnost u Srbiji postala sve nestabilnija. Vekovno zaostala Srbija nije mogla u dužem periodu meteorološke aktivnosti da obezbedi potrebnu ekonomsku podlogu, kako za održavanje meteoroloških stanica, tako i za osnivanje i gradnju jedne državne meteorološke ustanove iz koje bi se vodile sve meteorološke aktivnosti u Srbiji. Sredinom druge polovine devetnaestog veka meteorološka aktivnost u Srbiji potpuno je zamrla, nekada gusta mreža meteoroloških stanica je skoro ugašena, ostaje samo ona u Beogradu. Politička kriza i teška ekonomska situacija u Srbiji potpuno su paralisale svaku meteorološku aktivnost. Čekaju se bolja vremena i dolazak pojedinca “Jakšićevog kova”, koji bi pokrenuo meteorološku aktivnost prema ponovnom uspostavljanju mreže meteoroloških stanica u Srbiji, uvođenju redovnih, sistematskih osmatranja i merenja, ali koji bi bio i pokretač i stvaralac jedne državne meteorološke ustanove. Krajem devetnaestog veka stigla su bolja vremena i što je važnije stigao je dugoočekivani pojedinac “Jakšićevog kova”. Meteorološka aktivnost je u usponu, postavljaju se čvrsti temelji savremene meteorološke organizacije. U istoriji srpske meteorologiije ovaj period je nazvan Nedeljkovićev zlatni period uspona meteorološke aktivnosti. Za svoj rad Nedeljković, uskoro, dobija brojna priznanja u svetu. Ako je Jakšić začetnik meteoroloških merenja i osmatranja u Srbji, Nedeljković je, svakako, osnivač savremene meteorologije u Srbiji, graditelj i prvi upravnik Astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu. U operativnu i primenjenu meteorologiju uveo je nove meteorološke discipline koje su zasnovane na preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Po Lomontovom sistemu Nedeljković postavlja termometre za merenje tempertaure zemljišta od 0.01 m do 24 m dubine, ali postavlja termometre i meri temperaturu vazduha u prizemnom sloju na nivoima od zemljine površine do visine 2 m. U svojim radovima prof. Vujević koristi Nedeljkovićeve dugogodišnje rezultate merenja temperature zemljišta i temperature vazduha u prizemnom sloju koje objavljuje u Beču (l909, 1911). Nekoliko godina kasnije, analize Vujevićeve raspodele temperature zemljine površine sa dubinom zainteresovale su Milankovića zbog Trabertovih računa matematičke klime, a zatim i zbog rasporeda Sunčeve toplote na površini Zemlje, što je korak po korak dovelo do njegovih čuvenih radova iz teorije klime. Novopodignuta Astronomska i meteorološka opservatorija u Beogradu (1891), lepotica arhitekte Dimitrija Leka, dominira zapadnovračarskim platoom, jedna je od najlepših zgrada u Beogradu. Okružena alejama cveća i uređenom baštom koje su plod rada Tomanije Nedeljković. Srpska meteorologija duguje večnu zahvalnost gospođi Tomaniji Nedeljković. Od njenog miraza kupljeni su mnogi meteorološki instrumenti i pribori za Opservatoriju, ona je meteorološki osmatrač koji redovno učestvuje u smenama, vredan klimatološki statističar koji vrši tehničku i logičku kontrolu podataka i učestvuje u izradi tabela za Anale beogradske opservatorije, a u brojnoj međunarodnoj korespodenciji nezamenljiv je pomoćnik upravnika Oservatorije. Može se slobodno reći da je Tomanija Nedeljković veoma zaslužna što je Meteorološka opservatorija u Beogradu dobila priznanja i pohvale najvećih Meteoroloških opsevatorija i nacionalnih meteoroloških službi u svetu. Aneksija Bosne i Hercegovine i sa njom stvorena međunarodna politička kriza odražava se na političku i ekonomsku stabilnost Srbije. Zulumi turske vojske i albanskih balista u južnoj Srbiji pripremaju Srbiju na dugotrajni rat, oslobađanje južnih srpskih krajeva, a odmah zatim, i rat sa Bugarskom i odbranbeni rat sa velikim silama Austrougarskom i Nemačkom. Brojni meteorološki osmatrači, a i sam Nedeljković učestvuju u ratovima. Meteorologija u Srbiji prelazi u ruke okupatora, i tek sa oslobođenjem Srbije, Hrvatske i Slovenije srpska meteorologija ponovo preuzima vodeću ulogu u uspostavljanju urušene mreže meteoroloških stanica u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Crnoj Gori i delu Dalmacije, ali i u uvođenju meteorološke službe Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međunarodne meteorološke tokove, što je takođe velika zasluga Milana Nedeljkovića. U istoriji srpske meteorološke službe nalazimo dva karakteristična perioda razvoja meteorološke aktivnosti. Prvi, između dva svetska rata koji se odlikuje održavanjem veoma velike mreže meteoroloških stanica koja obuhvata osim Srbije, Makedoniju, Crnu Goru i veliki deo Dalmacije. Centrala ovih stanica je Meteorološka opservatorija Univerziteta .u Beogradu. Mali broj službenika i velika količina rezervnih instrumenata, pribora i potrošnog materijala smešteni su i skučeni u prostorijama nekadašnje Astronomske i meteorološke opservatorije, koje su sada i stanovi upravnika i stručnih rukovodilaca. U Meteorološkoj opservatoriji, zbog toga, klimatološko, a i druga odeljenja su neefikasna i u velikom zastoju. Deo tekućih izveštaja sa meteoroloških stanica iz čitavog perioda od 1924. ostao je neobrađen. Budžet Beogradskog univerziteta za potrebe Meteorološke opservatorije je nedovoljan za normalan rad meteorološke službe. Nabavljeni novi geomagnetni instrumenti i pribori, deo biblioteke i arhivskog materijala, deo meteoroloških instrumenata i pribora seli se u Vojnogeografski institut i u Hidrografski odsek Generalne direkcija voda, koji za svoje potrebe održava preko pedeset kišomernih stanica. Meteorološke stanice prvog reda postavljene na aerodromima i u lokalitetima značajnim za jugoslovensko vazduhoplovstvo pripadaju Komandi kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Međutim, i pored veoma teških uslova operativnog rada i zaostataka u klimatološkim statističkim poslovima Meteorološka opservatoriija Univerziteta u Beogradu ima najsavremeniju radiostanicu u Jugoslaviji koja je preuzela ulogu sabirnog centra za razmenu meteoroloških podataka između Jugoslavije i drugih zemalja, a prema preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Drugi, karakterističan period u razvoju meteorološke aktivnosti u Srbiji obuhvata period posle Drugog svetskog rata, od vremena kada meteorološka služba postaje stabilna organizacija formiranjem Hidrometeorološke službe pri vladi NR Srbije, prvog oktobra, 1947. Možemo slobodno reći da je osnivanje Savezne uprave, odnosno republičkih uprava hidrometeoroloških službi (kasnije, zavoda) od istorijskog značaja za savremeni razvoj meteorološke delatnosti u Jugoslaviji. Zahvaljujući ovakvoj organizaciji hidrometeorološke službe meteorološka aktivnost u Srbiji je brzo obnovljena, pa je bila spremna da u složenom posleratnom periodu pruži pun doprinos u obnovi, izgradnji i razvoju Srbije. Srpska meteorološka služba u ovom periodu razvoja Zakonom o hidrometeorološkoj delatnosti dobija utvrđeni program operativnih i istraživačkih poslova, koji su, sada, znatno širi, posebno u primenjenoj meteorologiji i koji su obezbeđeni sredstvima predviđenim u budžetu Republike Srbije. Sve organizacione jedinice u Hidrometeorološkom zavodu SR Srbije u mogućnosti su da sa svoje strane pruže punu pomoć i da aktivno učestvuju u fazama izgradnje Beograda i gradova u Srbiji. Istaknimo veliko angažovanje Zavoda u izgradnji Novog Beograda, u izradi meteoroloških elaborata za izbor i izgradnju industrijskih regiona, izradi meteoroloških podloga za izgradnju termoelektrana i hidroelektrana, u izboru trasa i izgradnji elektroprenosne mreže – dalekovoda i dr. brojnih objekata od kapitalnog značaja za razvoj Srbije. Istorija srpske meteorološke službe na početku dvadesetprvog veka ukazuje na jedan karakterističan period meteorološke aktivnosti, koji će se razvijati u drugačijim, složenijim i neizvesnijim političkim i ekonomskim uslovima. Za razliku od prethodnih perioda, ovaj period razvoja meteorološke aktivnosti u Srbiji, u dvadesetprvom veku, ne treba analizirati ni tumačiti dok se ne steknu uslovi tzv. istorijske distance, koja bi omogućila objektivniji pristup u oceni razvoja meteorološke aktivnosti u uslovima novog političkog i ekonomskog sistema. Možemo pretpostaviti da će u tzv. evropskim uslovima načini finansiranja meteorološke delatnosti u službi, omogućiti širu meteorološku aktivnost u Srbiji. Doći će do izmene u sistematizaciji meteorološke službe, tražiće se drugačije organizacije rada, efikasnija merenja, brže obrade, kompleksnije analize i interpretacije podataka, nastaće novi odnosi u saradnji operativne i primenjene meteorologije sa privredom, koja je sve manje društvena. Buduća meteorološka aktivnost u okviru službe biće usmerena na primeni najsavremnijih računara i, svakako, na stvaranje specijalizovanog meteorološkog kadra radi praćenja, prognoziranja i blagovremene najave meteoroloških elementarnih nepogoda i katastrofa. Meteorološka aktivnost u službi biće usmerena i na razvoj operativnih i istraživačkih organizacionih jedinica za klimatske programe, ali i na razvoj njihove saradnje sa odgovarajućim centrima u svetu, posebno sa Svetskim programom istraživanja klime, i onih, evropskih centara meteoroloških programa koji su u skladu sa preporukama SMO. Opisani procesi meteorološke aktivnosti iz istorije srpske meteorologije, meteorološke službe koji pripadaju periodima do kraja dvadesetog veka, verovatno će se sve više razlikovati od onih, u narednim periodima razvoja, u godinama dvadestprvog veka. Prohujale godine meteorološke aktivnosti u prošlim vekovima, u upoređenju sa pretpostavljenim u budućnosti, pripadaju klasičnoj i tradicionalnoj meteorologiji, ali i zbog toga, one će biti nezaobilazne kada se budu analizirali kontinuiteti istorijskog razvoja meteorološke aktivnosti u okviru meteorološke službe Srbije...

Kako 2012. Hidrometeorološki zavod Srbije slavi dva značajna jubileja: 165 godina od početka meteoroloških merenja u Beogradu i 125 godina od osnivanja Meteorološke opservatorije na Vračaru, ovo je prilika da se istaknu najznačajniji događaji iz istorije srpske meteorološke službe i time oda zasluženo priznanje brojnim učesnicima u njenom razvoju. Iz sadržaja: PREDGOVOR Τα μετέωρα - TAMO GORE U VISINAMA NA POČETKU ISTORIJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) Prva međunarodna meteorološka konferencija u Briselu 1853. SRBIJA NE ZAOSTAJE ZA EVROPOM METEOROLOZI NA MEĐUNARODNOM KONGRESU STATISTIČARA U SUSRET PRVOM MEĐUNARODNOM KONGRESU METEOROLOGA PRVI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U BEČU 1873. GODINE DRUGI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U RIMU 1879. GODINE METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POSLE BEČKOG KONGRESA METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA MEĐUNARODNA KONFERENCIJA DIREKTORA (KD) METEOROLOŠKIH SLUŽBI METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POČETKOM 20. VEKA METEOROLOŠKA OPSERVATORIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA MEĐUNARODNA METEOROLOŠKA AKTIVNOST IZMEĐU DVA SVETSKA RATA SRPSKA METEOROLOŠKA SLUŽBA U JUGOSLAVIJI POSLEDNJE GODINE MEĐUNARODNE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (MMO) I STVARANJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI U PUNOM USPONU Z A K LJ U Č A K LITERATURA Izvod iz knjige: ...Istorija srpske meteorologije ukazuje na vrlo dugu meteorološku aktivnost u Srbiji. Mnogi krajevi u Srbiji raspolažu sa brojnim zapisima o vremenu i klimi koje nalazimo u crkvenim i manastirskim starim knjigama počevši od četrnaestog veka. Tradicija zapisa u crkvenim i manastirskim starim knjigama je nastavljena i posle uvođenja meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu, a zatim i u drugim varošima Srbije, pa i tada, kada je Srbija imala jednu od najgušćih mreža meteoroloških stanica u svetu, početkom druge polovine devetnaestog veka. Zapisi o vremenu i klimi koji se nalaze u srpskim crkvenim i manastirskim starim knjigama obuhvataju veoma dug period opažanja, preko 450 godina, od druge polovine četrnaestog do pred kraj devetnaestog veka. Zapisi su kratki i sažeti i najčešće se odnose na neobične vremenske prilike koje su se dogodile u toku dana, meseca, sezone ili godine. Tako nalazimo da je sneg pao u kasno proleće, u toku letnjeg meseca, da su se javili jaki mrazevi u kasno proleće, da je zima bila blaga ili hladna, da je sušni period trajao dugo ili da su se dogodile dugotrajne kiše, da je bila duga i topla jesen i sl. Pored opisa o vremenu i klimi zapis ima i obaveštenje o posledicama vremena na rastinje, voće, useve, šume, na zdravlje ili da se dogodio rat ili neki drugi važan politički događaj. Radi primera, prepisujemo nekoliko zapisa o vremenu i klimi kako su zabeleženi u starim crkvenim i manastirskim knjigama ili u starim knjigama iz tog perioda: “Veliko nevreme sa gradom i grmljavinom, u Beogradu”, septembar, 1427; “Sneg u julu, nanosi snega u planinama”, 1510; “U podnožju planine Cer jak mraz, loza izmrzla kao nikada pre toga”, crkva u Velikim Rodincima, okolina Rume, 1551; “Grad unuštio vinograde”, manastir Krušedol, 1610; “Velika poplava u mesecu jula”, manastir Sretenje kod Čačka, 12. jula, 1623; “Velika suša”, crkva Bistrica, 1640; “U decembru voće i grožđe”, zapisao pop Teodor, 1651; “Oštra zima u celoj oblasti, mnogo ljudi žrtve hladnoće mraza, snega, zamrzavanja vode i divljih životinja”, manastir Ravanica, 1668; “Prvi sneg i toj godini je između Male i Velike Gospojine (25. avgust i 18. septembar)”, manastir Mileševa, 1676; “Kiša trajala 40 dana”, crkva Pričević, 1694; “U godini 1731. poplava kakve nije bila viđena dugo”, manastir Dević; “Godine 1746. na Božić i Bogojavljenje, Sunce je bilo tako toplo kao da je leto, ukratko jedna zima kakva nije bila viđena dugo vremena”, manastir Velika Remeta, 1746.; “Surova zima, veliki sneg”, manastir Hopovo, 1763.; “Grmelo je na Svetog Savu”, 1804; “Da se zna kakva suša i kolika toplota u 1820. kiša nije padala do 26. avgusta (do 7.09. po novom kalendaru), manastir Dečani, 1820; “25. oktobra (6.11 po novom kalendaru) paša Gliša Španjin pregazio je Dunav kod Iloka. Dubina je bila 2/3 stasa”, S. Todorović, Zemun, 1822. i mnogi drugi zapisi. Kako meteorologija u Srbiji raspolaže sa brojnim zapisima u dugom vremenskom periodu moguće je na osnovu njih, sagledati odlike vremena i klime u mnogim našim krajevima. U toku dugog turskog ropstva crkve i manastiri su bili i jedina kulturna svetilišta u kojima se stvaralo i čuvalo ovo istorijsko meteorološko blago. Preko 11000 starih zapisa o vremenu i klimi sakupio je Ljubomir.Stojanović i objavio u periodu od 1902. do 1927, a prof. Pavle Vujević je izdvojio 300 zapisa koji su se odnosili na vreme i klimu u periodu od 1358. do 1864, i objavio ih 1931. Zapisi o vremenu i klimi u crkvenim i manastirskim starim knjigama “...mogu da pokažu da nije bilo nekih karakterističnih perioda koji su samo topli ili samo hladni. Dakle velika promenljivost u kraćim periodima je glavno obeležje vremena“ (M. Ćurić, 2006). U toku uspešnog perioda meteorološke aktivnosti na početku druge polovine devetnaestog veka, kada je Srbija imala najgušću mrežu meteoroloških stanica u svetu, u Srbiji su objavljeni prvi rezultati višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja, osnovano je “Meteorologijsko zavedenije u Serbii” (1856), a u Glasniku društva srbske slovesnosti osim, rezultata meteoroloških merenja i osmatranja, objavljene su Jakšićeve uporedne analize višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu i meteorološki podaci izmereni u drugim gradovima Evrope. Sredinom šezdesetih godina pretprošlog veka u Glasniku društva srbske slovesnosti objavljena je prva klimatologija, koja ima naslov “Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značenju za rastinje” od Vladimira Jovanovića. U ovom periodu, meteorološka aktivnost u Srbiji ne zaostaje za Evropom, ona ide u korak sa najrazvijenijim zemljama u svetu. Uspešan period iz istorije srpske meteorološke službe, koji se ističe u veoma dobrom održavanju mreže meteoroloških stanica, u redovnim, tačnim i sistematskim meteorološkim merenjima i osmatranjima, u brzom slanju podataka i primarnoj obradi, nažalost, nije dugo trajao. Ova impresivna meteorološka aktivnost u Srbiji dovedena je u pitanje već u drugoj polovini šesdesetih godina devetnaestog veka, kada je mreža stanica počela naglo da se osipa, a meteorološka delatnost u Srbiji postala sve nestabilnija. Vekovno zaostala Srbija nije mogla u dužem periodu meteorološke aktivnosti da obezbedi potrebnu ekonomsku podlogu, kako za održavanje meteoroloških stanica, tako i za osnivanje i gradnju jedne državne meteorološke ustanove iz koje bi se vodile sve meteorološke aktivnosti u Srbiji. Sredinom druge polovine devetnaestog veka meteorološka aktivnost u Srbiji potpuno je zamrla, nekada gusta mreža meteoroloških stanica je skoro ugašena, ostaje samo ona u Beogradu. Politička kriza i teška ekonomska situacija u Srbiji potpuno su paralisale svaku meteorološku aktivnost. Čekaju se bolja vremena i dolazak pojedinca “Jakšićevog kova”, koji bi pokrenuo meteorološku aktivnost prema ponovnom uspostavljanju mreže meteoroloških stanica u Srbiji, uvođenju redovnih, sistematskih osmatranja i merenja, ali koji bi bio i pokretač i stvaralac jedne državne meteorološke ustanove. Krajem devetnaestog veka stigla su bolja vremena i što je važnije stigao je dugoočekivani pojedinac “Jakšićevog kova”. Meteorološka aktivnost je u usponu, postavljaju se čvrsti temelji savremene meteorološke organizacije. U istoriji srpske meteorologiije ovaj period je nazvan Nedeljkovićev zlatni period uspona meteorološke aktivnosti. Za svoj rad Nedeljković, uskoro, dobija brojna priznanja u svetu. Ako je Jakšić začetnik meteoroloških merenja i osmatranja u Srbji, Nedeljković je, svakako, osnivač savremene meteorologije u Srbiji, graditelj i prvi upravnik Astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu. U operativnu i primenjenu meteorologiju uveo je nove meteorološke discipline koje su zasnovane na preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Po Lomontovom sistemu Nedeljković postavlja termometre za merenje tempertaure zemljišta od 0.01 m do 24 m dubine, ali postavlja termometre i meri temperaturu vazduha u prizemnom sloju na nivoima od zemljine površine do visine 2 m. U svojim radovima prof. Vujević koristi Nedeljkovićeve dugogodišnje rezultate merenja temperature zemljišta i temperature vazduha u prizemnom sloju koje objavljuje u Beču (l909, 1911). Nekoliko godina kasnije, analize Vujevićeve raspodele temperature zemljine površine sa dubinom zainteresovale su Milankovića zbog Trabertovih računa matematičke klime, a zatim i zbog rasporeda Sunčeve toplote na površini Zemlje, što je korak po korak dovelo do njegovih čuvenih radova iz teorije klime. Novopodignuta Astronomska i meteorološka opservatorija u Beogradu (1891), lepotica arhitekte Dimitrija Leka, dominira zapadnovračarskim platoom, jedna je od najlepših zgrada u Beogradu. Okružena alejama cveća i uređenom baštom koje su plod rada Tomanije Nedeljković. Srpska meteorologija duguje večnu zahvalnost gospođi Tomaniji Nedeljković. Od njenog miraza kupljeni su mnogi meteorološki instrumenti i pribori za Opservatoriju, ona je meteorološki osmatrač koji redovno učestvuje u smenama, vredan klimatološki statističar koji vrši tehničku i logičku kontrolu podataka i učestvuje u izradi tabela za Anale beogradske opservatorije, a u brojnoj međunarodnoj korespodenciji nezamenljiv je pomoćnik upravnika Oservatorije. Može se slobodno reći da je Tomanija Nedeljković veoma zaslužna što je Meteorološka opservatorija u Beogradu dobila priznanja i pohvale najvećih Meteoroloških opsevatorija i nacionalnih meteoroloških službi u svetu. Aneksija Bosne i Hercegovine i sa njom stvorena međunarodna politička kriza odražava se na političku i ekonomsku stabilnost Srbije. Zulumi turske vojske i albanskih balista u južnoj Srbiji pripremaju Srbiju na dugotrajni rat, oslobađanje južnih srpskih krajeva, a odmah zatim, i rat sa Bugarskom i odbranbeni rat sa velikim silama Austrougarskom i Nemačkom. Brojni meteorološki osmatrači, a i sam Nedeljković učestvuju u ratovima. Meteorologija u Srbiji prelazi u ruke okupatora, i tek sa oslobođenjem Srbije, Hrvatske i Slovenije srpska meteorologija ponovo preuzima vodeću ulogu u uspostavljanju urušene mreže meteoroloških stanica u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Crnoj Gori i delu Dalmacije, ali i u uvođenju meteorološke službe Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međunarodne meteorološke tokove, što je takođe velika zasluga Milana Nedeljkovića. U istoriji srpske meteorološke službe nalazimo dva karakteristična perioda razvoja meteorološke aktivnosti. Prvi, između dva svetska rata koji se odlikuje održavanjem veoma velike mreže meteoroloških stanica koja obuhvata osim Srbije, Makedoniju, Crnu Goru i veliki deo Dalmacije. Centrala ovih stanica je Meteorološka opservatorija Univerziteta .u Beogradu. Mali broj službenika i velika količina rezervnih instrumenata, pribora i potrošnog materijala smešteni su i skučeni u prostorijama nekadašnje Astronomske i meteorološke opservatorije, koje su sada i stanovi upravnika i stručnih rukovodilaca. U Meteorološkoj opservatoriji, zbog toga, klimatološko, a i druga odeljenja su neefikasna i u velikom zastoju. Deo tekućih izveštaja sa meteoroloških stanica iz čitavog perioda od 1924. ostao je neobrađen. Budžet Beogradskog univerziteta za potrebe Meteorološke opservatorije je nedovoljan za normalan rad meteorološke službe. Nabavljeni novi geomagnetni instrumenti i pribori, deo biblioteke i arhivskog materijala, deo meteoroloških instrumenata i pribora seli se u Vojnogeografski institut i u Hidrografski odsek Generalne direkcija voda, koji za svoje potrebe održava preko pedeset kišomernih stanica. Meteorološke stanice prvog reda postavljene na aerodromima i u lokalitetima značajnim za jugoslovensko vazduhoplovstvo pripadaju Komandi kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Međutim, i pored veoma teških uslova operativnog rada i zaostataka u klimatološkim statističkim poslovima Meteorološka opservatoriija Univerziteta u Beogradu ima najsavremeniju radiostanicu u Jugoslaviji koja je preuzela ulogu sabirnog centra za razmenu meteoroloških podataka između Jugoslavije i drugih zemalja, a prema preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Drugi, karakterističan period u razvoju meteorološke aktivnosti u Srbiji obuhvata period posle Drugog svetskog rata, od vremena kada meteorološka služba postaje stabilna organizacija formiranjem Hidrometeorološke službe pri vladi NR Srbije, prvog oktobra, 1947. Možemo slobodno reći da je osnivanje Savezne uprave, odnosno republičkih uprava hidrometeoroloških službi (kasnije, zavoda) od istorijskog značaja za savremeni razvoj meteorološke delatnosti u Jugoslaviji. Zahvaljujući ovakvoj organizaciji hidrometeorološke službe meteorološka aktivnost u Srbiji je brzo obnovljena, pa je bila spremna da u složenom posleratnom periodu pruži pun doprinos u obnovi, izgradnji i razvoju Srbije. Srpska meteorološka služba u ovom periodu razvoja Zakonom o hidrometeorološkoj delatnosti dobija utvrđeni program operativnih i istraživačkih poslova, koji su, sada, znatno širi, posebno u primenjenoj meteorologiji i koji su obezbeđeni sredstvima predviđenim u budžetu Republike Srbije. Sve organizacione jedinice u Hidrometeorološkom zavodu SR Srbije u mogućnosti su da sa svoje strane pruže punu pomoć i da aktivno učestvuju u fazama izgradnje Beograda i gradova u Srbiji. Istaknimo veliko angažovanje Zavoda u izgradnji Novog Beograda, u izradi meteoroloških elaborata za izbor i izgradnju industrijskih regiona, izradi meteoroloških podloga za izgradnju termoelektrana i hidroelektrana, u izboru trasa i izgradnji elektroprenosne mreže – dalekovoda i dr. brojnih objekata od kapitalnog značaja za razvoj Srbije. Istorija srpske meteorološke službe na početku dvadesetprvog veka ukazuje na jedan karakterističan period meteorološke aktivnosti, koji će se razvijati u drugačijim, složenijim i neizvesnijim političkim i ekonomskim uslovima. Za razliku od prethodnih perioda, ovaj period razvoja meteorološke aktivnosti u Srbiji, u dvadesetprvom veku, ne treba analizirati ni tumačiti dok se ne steknu uslovi tzv. istorijske distance, koja bi omogućila objektivniji pristup u oceni razvoja meteorološke aktivnosti u uslovima novog političkog i ekonomskog sistema. Možemo pretpostaviti da će u tzv. evropskim uslovima načini finansiranja meteorološke delatnosti u službi, omogućiti širu meteorološku aktivnost u Srbiji. Doći će do izmene u sistematizaciji meteorološke službe, tražiće se drugačije organizacije rada, efikasnija merenja, brže obrade, kompleksnije analize i interpretacije podataka, nastaće novi odnosi u saradnji operativne i primenjene meteorologije sa privredom, koja je sve manje društvena. Buduća meteorološka aktivnost u okviru službe biće usmerena na primeni najsavremnijih računara i, svakako, na stvaranje specijalizovanog meteorološkog kadra radi praćenja, prognoziranja i blagovremene najave meteoroloških elementarnih nepogoda i katastrofa. Meteorološka aktivnost u službi biće usmerena i na razvoj operativnih i istraživačkih organizacionih jedinica za klimatske programe, ali i na razvoj njihove saradnje sa odgovarajućim centrima u svetu, posebno sa Svetskim programom istraživanja klime, i onih, evropskih centara meteoroloških programa koji su u skladu sa preporukama SMO. Opisani procesi meteorološke aktivnosti iz istorije srpske meteorologije, meteorološke službe koji pripadaju periodima do kraja dvadesetog veka, verovatno će se sve više razlikovati od onih, u narednim periodima razvoja, u godinama dvadestprvog veka. Prohujale godine meteorološke aktivnosti u prošlim vekovima, u upoređenju sa pretpostavljenim u budućnosti, pripadaju klasičnoj i tradicionalnoj meteorologiji, ali i zbog toga, one će biti nezaobilazne kada se budu analizirali kontinuiteti istorijskog razvoja meteorološke aktivnosti u okviru meteorološke službe Srbije...

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Majstorović, Srećko Наслов Sluga Božji o. Vendelin Vošnjak, franjevac : (1861-1933) / Srećko Majstorović Врста грађе књига Језик хрватски Година 1967 Издање 2. izd. Издавање и производња Zagreb : K. Đurman, 1967 (Slavonski Brod : Plamen) Физички опис 332 str. : ilustr. ; 20 cm Напомене Bolješke: str. 287-328. Предметне одреднице Венделин Вошњак, отац, 1861-1933 УДК 271.3(497.13):929 Венделин COBISS.SR-ID 100230663 franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva. Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije)

Detalji predmeta Stanje Polovno Библиографски подаци QR code for Život i rad o. Vendelina Vošnjaka Наслов Život i rad o. Vendelina Vošnjaka: osnivača hrvatske franjevačke provincije sv.Ćirila i Metoda : 1861 - 1933 Аутор Srečko Majstorović Издавач Franjevački provincijalat, 1952 Дужина 143 страница Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije) franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva.