VELIKI FORMAT,72 STRANICE,STANJE KAO NA SLICI

2000,2011 malo pisano u njima Ocuvano 1

Beograd 1943. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 160 strana. Knjiga je, za godine, veoma dobro / odlično očuvana. Pored crkvenog kalendara za 1944,knjiga sadrži niz nacionih i eduukatvnih tekstova.

Pored crkvenog kalendara za 1944, knjiga sadrži niz nacionalnih i edukativnih tekstova. Retko izdanje, ima samo jedan primerak u Biblioteci Matice srpske. Korice kao na slici, stanje tabaka odlično, kompletno, bez pečata, pisanja, podvlačenja. Naslov Srpski kalendar : 1944 Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Presa, 1944 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 160 str. : ilustr. ; 21 cm Srbija, Drugi svetski rat, Milan Nedić, gajenje konja u Srbiji, suzbijanje metilja, praktični lekarski saveti, stočne zaraze, odabir vinove loze, bajke, basne... KC (N)

KALENDAR SRPSKE PRAVOSLAVNE PATRIJARŠIJE CRKVA 1935. **1856... --snižena cena Izdavač : Srpska Manastirska Štamparija u Sremskim Karlovcima 1934.g Mek povez , veliki format 29x21.cm , 112 strana , ćirilica ,ilustrovan cb.foto STANJE: -STANJE KAO NA SLIKAMA Očuvana veoma dobro za ovu starost , kao na slici , na par strana -stranice I. do XII.-KOJE ČINE CRKVENI KALENDAR-obeležavano i pisano obicnom olovkom , poneka zuta tačka -OSTALE STRANICE UREDNE-ponegde retko providna flekica ili ishrznuće listova u donjoj osnovi.-NEMA ORGINALNU PREDNJU KORICU-listovi sa Kraljem aleksandrom,arhiepiskopom Varnavom, unutrašnjom naslovnom i rodoslov kraljevskog doma-ojačani ispod masnim papirom-jer orginalan papir je veoma mek-pa su ove stranice ojačane, ZADNJA KORICA U PVC FOLIJI-zbog čvrstine i blagih hrzanja sa krajeva,čelo i rubovi zadnje korice-PRESVUČENI IMPREGNIRANOM PLATNENOM TRAKOM Календар ЦРКВА свакако представља важан наслов у издаваштву Српске Православне Цркве. Ова публикација је намењена њеним вернима спајајући у себи календарски, поучни и званичан статистичко-обавештајни део. Календар ЦРКВА спада међу знамените серијске публикације српског црквеног издаваштва и покренута је у време патријарха Варнаве Росића (1930-1937) године. Са прекидом због Другог светског рата овај најпознатији календар са поучним и обавештајним штивом из црквеног живота поново је покренут 1965. године и излази до данас.

Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

Deo iz knjige: ŠTA JE TO VERA? Koren ovog pitanja se krije u hrišćanskoj antropologiji. Šta je to čovek? Po čemu se on razlikuje od drugih bića? Ovde, na zemlji, srećemo raznovrsne oblike i ispoljavanja života, ali između čoveka i bilo kog drugog bića postoji neizmerna provalija. Čovek – kakva je to tajna? Vidimo da je čovek po svom telesnom sastavu sličan drugim bićima, i da je on istovremeno velika tajna. Čovek ne pripada samo zemlji, on pirpada i večnosti. I on sam je svestan te tajne. S jedne strane, čovek je predmet ovog sveta, uslovljen je njegovim zakonima. S druge strane, čovek oseća da je slobodno biće, ličnost koja ima mogućnost samoopredeljenja. Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva „dahom života“. To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta – materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode… SADRŽAJ Šta je to vera, 5 Poverenje u Boga, 11 Krštenje, 23 Pokajanje, 36 Duhovni otac – duhovnik, 40 Molitva, 44 Post, 70 Sveštenstvo, 86 Monaštvo, 92 Ikona, 110 Poštovanje Svetih, 123 Poklonjenje Krstu Hristovom, 136 Nedelja – dan Vaskrsenja Gospodnjeg, 140 Demoni – nepriajtelji čovekovog spasenja, 143 Prvorodni greh i izgnanje Adama iz Raja, 158 Sveti Praoci – starozavetni pravednici, 166 Strašni sud Božiji, 172 Nebesa – jedini istinski zavičaj čovekov, 178 SPSENjA NEMA VAN ŽIVOTA U CRKVI Jedna, Sveta, Apostolska Crkva, 187 Crkveni obredi, 199 Crkveni jezik, 209 Crkveno pojanje, 212 Crkveni kalendar, 218 HRIŠĆANSKA BORBA ZA ŽIVOT VEČNI Oosam osnovnih strasti protiv kojih Hrišćanin mora da se bori, 229 O prelesti, 242 O grehu bluda, 246 O grehu laži i licemerja, 254 O grehu praznoslovlja i brbljivosti, 258 O fanatizmu, 266 O tome da ne treba verovati snovima, 272 O neosuđivanju, 274 O ljubavi prema Boguu i prema ljudima, 280 O ljubavi prema neprijateljima, 287 Zbog čega nas Gospod trpi, 294 HRIŠĆANSKI PUT – PUT BOGOČOVEKA Hristov lik – spasenje sveta, 317 Krsna Stradanja Isusa Hrista, 323 Pokajanje – Put Hrišćaninov ka spasenju, 332

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Clio - Beograd, 2006. god. Broširan povez, 30 cm. 154 str. Notno izdanje Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svetitelji – svetle. Oni su svetionici onih čistih, zlatnih i neboplavih energija koje sa nebesa dolaze, a na zemlji sijaju. Obasjavaju nas, razgoneći mrak unutar nas, zažižući luč u našem umu i srcu, da i u tami možemo naći put, uvek iste, a uvek nove svetlosti.” Knjiga Svetitelji pravoslavlja nastala je iz piščeve namere da čitaocima predstavi svoja saznanja o svetiteljima, njihovim zadužbinama, moštima i manastirima u kojima počivaju, kao i književnim delima. Batrić Ćalović, autor ove knjige, nesebično iskazuje svoju subjektivnost pri izboru svetitelja, budući da oni predstavljaju važan udeo u njegovom životu. Književno delo Svetitelji pravoslavlja predstavlja jednu izvanrednu knjigu koja je od velike važnosti za nastavu veronauke, istorije i srpskog jezika i književnosti, s obzirom na to da obiluje dragocenim podacima i rajskim mirisnim mislima svetitelja. Ono što je posebno i od velike važnosti za ovo delo ogleda se, upravo, u odabiru, redosledu i prikazu sadržaja, koji naročito iskazuje autorovu preciznost i predanost duhovnom životu, što je, upravo, rezultiralo ovim veličanstvenim delom. Batrić Ćalović je želeo da knjiga Svetitelji pravoslavlja bude nalik crkvenom kalendaru, koja će, pored ikona i fotografija svetitelja, sadržati njihove kratke životopise i bogoljubivo–književne zapise, ali i koja će, u isto vreme, čitaocu ozariti dušu i prosvetliti um.

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova.

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova.

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Beli duks sa štampom preko skoro cele prednje strane na kojoj je Preobraženje Gospodnje. Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Ikona Preobraženje Hristovo Izrađena je tehnikom kaširanjana u zlatotisku na medijapan ploči. Dimenzije: 33cm x 23cm x 1cm Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Prosveta, 1984. Edicija Baština Urednica Svetlana Velmar Janković Iako Milana Đ. Milićevića većina etnografskih stručnjaka iz njegovog vremena nije ozbiljno shvatala, on je, pišući delo Život Srba seljaka, uspešno i vrlo revnosno obavio glavni zadatak koji je sebi i postavio – zabeležio je mnogo karakeristika vezanih za život Srba u seoskoj sredini. Ova knjiga je još jedna dokaz da entuzijazam, želja i cilj koji neko oseća kao duhovni poziv predstavljaju mnogo više nego puki rad za novac ili titulu. U ovoj knjizi Milićević se ponaša kao pravi zapisivač, kao neko ko beleži ono što vidi, čuje, u pravom smislu reči istražuje, ističe sličnosti i razlike između različitih krajeva i čitaocima nudi vrhunski kvalitetnu, sređenu građu koja je naučna, dokumentarna i izneta jasnim jezikom koji svako razume. Svoje jezičke i književne sposobnosti koristi sa željom da ovo delo ne bude samo skup informacija za naučnike, nego delo za širu publiku, zanimljivo kako savremenicima, tako i potomcima. I zaista, Život Srba seljaka je interesantno čitljivo štivo, koje nam danas nudi odgovor na pitanje kako su živeli naši preci. knjiga „Život Srba seljaka”Knjiga Život Srba seljaka je podeljena u tematska poglavlja koja obrađuju različite aspekte života. Najzanimljiviji su svakako opisi različitih nošnji, gde se imena određenih odevnih predmeta više i ne koriste. Na izvestan način on dokazuje da je naš narod imao dosta estetičkih kriterijuma, kao i želju da se bude čist, dostojanstven, da se izgleda lepo, da devojke na svojim odevnim predmetima imaju interesantne šare, detalje, ali da istovremeno ta garderoba bude praktična i usklađena sa stilom seoskog života. Opisani su i seoski radovi u kući i u polju, pa se tu posebno ističu objašnjenja vezana za pravljenje tkanina, koje danas gotovo da i ne postoji. Milan Đ. Milićević detaljno objašnjava svaki deo razboja i, uopšte, svake god sprave ili alata koji su se za ovu namenu koristi, i u tom smislu čuvar je kako etnografskih detalja, tako i jezika, reči koje se sve više zaboravljaju. Život Srba seljaka u sebi nosi i zanimljive priče i verovanja o intrigantnim temama vezanim za plodnost, začeće, rađanje dece, ženski ciklus. U tome se vidi isprepletenost narodnih verovanja, travarskih znanja, ali se tu otkriva i filozofija života u kojoj je rađanje kao produženje vrste svetinja, kao i ostvarenje svakog pojedinca u ulozi roditelja. Neobični su i delovi knjige Život Srba seljaka koji govore o proricanju, o neobičnim ljudima iz naroda koji su imali dar ili veštinu da nekome naslute buduće događaje. U tom poštovanju prema takvim pojedincima oseća se odnos prema onostranom, nada da će se, kada se zna budućnost, neko spasti od nečega, pripremiti se itd. Kroz priče o načinima obrade zemlje vidi se jaka zavisnost seoskog življa od prirode, vremenskih nepogoda… U tom smislu spominju se i verovanja, rituali, ostaci rodoverja, ali se, kao deo svakodnevice prikazuju i odnosi u zajednici. One situacije kada komšije jedan drugom pritiču u pomoć, kada zajedno nešto rade, itd. Dečija igra je još jedna tema kojom se Milan Đ. Milićević bavi u knjizi Život Srba seljaka. On prikazuje mnoge zanimljive zanimacije za različite uzraste dece, koje ih okupljaju i kroz koje se oni nadmeću i upoznaju svet. Najčešće su u pitanju igre koje zahtevaju jako malo igračaka i uopšte nekih materijalnih sprava. Uglavnom su to neki drveni predmeti koje deca sama prave. Igre se svode na pesmu, zadirkivanje, takmičenje, mudrost, sposobnost da neko pre drugih nešto uradi, seti se nečeg itd. Ove igre su povezane sa životom u prirodi, pa zahtevaju i da deca tu prirodu poznaju, razumeju… Kroz sve segmente svakidašnjice opisane u knjizi Život Srba seljaka prožimaju se crkveni praznici, običaji, uopšte tim životom vlada crkveni kalendar, a koji je opet povezan sa pređašnjim, godišnjim ciklusom iz slovenske religije, koji nije ništa drugo nego poštovanje prirodnih mogućnosti i nekih bioloških potreba ljudi. Striktno se zna kada su postovi, a kada mesojeđe, kada se radi, a kada odmara, koji se praznici kako obeležavaju. A cilj je neretko ispunjenje telesnih i duhovnih potreba. Pa je jasno da je post dovodio do zdravog pročišćenja organizma, da su slave i silni praznici imali za cilj da ispune socijalne potrebe, posebno stanovnika u raštrkanim planinskim selima gde se čak i komšije retko sreću. I na kraju, verovatno najinteresantniji je materijal o partnerskim odnosima, o devojkama koje sanjaju suđenika, o venčanjima, običajima vezanim za sve to, a kroz koje nam Milan Đ. Milićević pripoveda priču o mladalačkom iščekivanju, o težnji ka skladnom porodičnom životu, o roditeljskoj tuzi kada udaju ćerku, o radosti kada se sluti rađanje potomaka. I to je ona suštinska sila koja je preneta kroz vekove, onaj sistem vrednosti i važnih životnih ciljeva koji je, iako potekao iz patrijarhalnog sela u prošlosti i dalje ostao nešto što se ničim zaista boljim ne može suštinski zameniti. I tako je Život Srba seljaka ne samo etnografski zbornik informacija već delo zanimljivo za psihologe, antropologe, sociologe i sve ljude koji tragaju za odgovorom šta je život i da li su naši preci, sudeći po tome što su opstali i odolevali mnogim istorijskim izazovima i opasnostima, zapravo, znali nešto što mi danas ne umemo da vidimo, a što je možda najvažnija civilizacijska mudrost, koja je potekla od ruralnog čoveka. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili pre tri veka. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Odabrana dela Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Sveta carica Irina je prva žena vladar u Vizantiji i u Evropi! "Carica Irina" je istorijski roman, nije proizvod fikcije i istorijske fantastike; ona je živela u osmom veku u doba Haruna-Al-Rašida i Karla Velikog, bila je carica sveta! Crkva je proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji Vaseljenski sabor koji proznaju obe konfesije i posle velikog raskola. To je bio Sedmi vaseljenski sabor i on je odbranio ikone, koje i danas poštujemo, od njihovih protivnika i uništitelja – ikonoboraca. Sveta carica Irina se praznuje u našoj crkvi sedmog avgusta po starom kalendaru, ili dvadesetog po novom, zajedno sa Svetim prepodobnomučenikom Dometijem i prepodobnim Orom. Izvori za povest o ovoj ličnosti i njenom dobu su istorijski, bilo da je svetovna ili crkvena istorija u pitanju. Prepodobna Ana Azijska, Sveti Tarasije Carigradski, Sveti Pavle, patrijarh carigradski (praznuje se na dan Svetog Aleksandra Nevskog), Sveti Georgije Ispovednik, episkop militenski, prepodobni Platon, iguman manastira Sakudion, prepodobni Teofan Sigrijan, prepodobni Isihije Posnik, prepodobna Antusa Starija ličnosti su koje su stvarno postojale. Ono što razlikuje crkvenu i svetovnu istoriju, jeste što su ličnosti iz hagiografija opisane sa više svežine i životnih detalja, ali i izobražene na ikonama. Tako recimo znamo ne samo šta je Sveta carica Irina radila, ne samo tok njenog krstonosnog života, nego i kako je izgledala! Njen fizički lik, kao i izgled njenih savremenika, osim na pojedinačnim ikonama, ostao je zapamćen na dragocenoj ikoni – Sedmog vaseljenskog sabora! Čitaj dalje

BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti - Milan Budisavljević Zagreb 1899 štampano u Srpskoj štampariji Sadržina - NA BREZOVOJ POLJANI - HRISTOS SE RODI - BORIĆA SIROTE - NA CRNOM VRHU - SJENI - U NOĆI - JAKOV SKENDŽIĆ - U MEĆAVI - NA BOROVAČI - ZIMSKA PRIČA BUDISAVLJEVIĆ, Milan, pisac i prevodilac (Vrelo kod Korenice, danas Titove Korenice, 16. III 1874 — Sremski Karlovci, 21. II 1928). Brat Budislava, novinara i saborskog zastupnika. Osnovnu školu učio u Vrhovinama, gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886–94), klasičnu filologiju u Zagrebu (1894–99). Za studija služio je kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji, potom je gimnazijski profesor u Karlovcu (1899/1900) i Gospiću (1900–03) te upravitelj Bogoslovnog konvikta u Sremskim Karlovcima (1903–28). Bio je urednik Brankova kola (1905–11), član književnog odjela Matice srpske i književnog društva u Beogradu. Kao član Srpske samostalne stranke bio je izabran u Srpski crkveni sabor. — Pisao je pripovijetke, većinom iz narodnog života u Gornjoj krajini, radove o filološkim pitanjima, rasprave o L. Kostiću, J. Palmotiću, Ilijadi u ogledalu srpskih narodnih pjesama te prikaze djela pojedinih pisaca (A. Aškerc, Z. J. Jovanović, K. Š. Đalski, F. Prešeren, M. Car, M. Begović, V. Ilić, I. Vojnović). Od 1892. do 1925. objavljivao je u publikacijama Vijenac, Život, Bosanska vila, Brankovo kolo, Nada, Letopis Matice srpske, Školski vjesnik, Kolo, Kalendar Matice srpske, Srpsko kolo (kalendar), Hrvatska njiva, Reč i dr. Zastupan je u zbirci Noviji srpski pripovjedači (Zagreb 1907). Dijelove nedovršene tragedije Momir i Grozdana objavio je u Glasniku Narodnoga veća (1918). S grčkog je preveo u stihovima Euripidovu Medeju (Zemun 1920); u Brankovu kolu (1899) objavio je Murkov prijevod Gete i srpska narodna poezija. Pripovijetke su mu prevođene na madžarski, njemački, slovački i ruski. Kritičari su isticali da je bio dobar analitičar i psiholog, ali kadikad melodramatik te podložan Turgenjevljevim utjecajima. DJELA: Bijedni ljudi, pripovijetke. Zagreb 1899. — Priče. Nova zbirka »Bijednih ljudi«. Mostar 1902. — Tmurni dnevi, pripovijetke. Mostar 1905. BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti Milana Budisavljevića 1899 LIT.: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Nada, 5(1899) 8, str. 126–127. — I. Lorković: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Brankovo kolo, 5(1899) 44, str. 1404–1408; 45, str. 1440–1442; 46, str. 1467–1472; 47, str. 1502–1506; 48, str. 1520–1533. — M. Savić (M. S-ć): Bijedni ljudi. Letopis Matice srpske, 1899, CXCVIII/2, str. 155–156. — J. Skerlić: Bijedni ljudi, pripovijesti Milana Budisavljevića. Delo, 6(1899) XXII/6, str. 481–484. — M. Nikolić (mn): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Život, 1900, I/3, str. 101–103. — P. Skok (Mikov): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Svjetlo, 15(1900) 16, str. 3. — M. Car: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Letopis Matice srpske, 1906, CCXXXVIII/4, str. 89–95. — B. Vodnik: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Savremenik, 1(1906) I/5, str. 388. — J. Živojnović: (J. Ž.): Noviji srpski pripovedači. Letopis Matice srpske, 84(1908) CCXLVII/1, str. 94–96. — A. Sovrè: Evripides, Medeja. Sa grčkog prev. M. Budisavljević. Ljubljanski zvon, 40(1920) 12, str. 763–764. — (Nekrolozi): Reč, 5(1928) 1170, str. 4; Riječ, 24(1928) 44, str. 1; Srpsko kolo, 25(1928) 9, str. 4. — Gl. M.: Milan Budisavljević. Letopis Matice srpske, 102(1928) CCCXVI/2, str. 264–266. — Ž. S. Kalinić: Milan Budisavljević. Glasnik Profesorskog društva, 8(1928) 3, str. 188–192. — M. Leskovac: Jedno pismo Antuna Gustava Matoša Milanu Budisavljeviću. Letopis Matice srpske, 110(1936) CCCXLVI/1, str. 95–97. — S. Georgijević: Lika u našoj književnosti i kulturi. Glasnik Jugoslavenskog profesorskog društva, 19(1938–39) 10, str. 740–746. — K. Petrović: Istorija Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke. Novi Sad 1951; 315–317. — S. Korać: Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj. Zagreb 1987. L. 1 POL. BELA. 4.

U dobrom stanju! USPOMENE VOJEVANJA ZA NARODNO OSLOBOĐENJE 1876 SA 32 SLIKE ARSA PAJEVIĆ REPRINT IZDANJE NOVI SAD GRADSKA BIBLIOTEKA GIMNAZIJA J. J. ZMAJ 2001 STRANA 481 TVRDI POVEZ ILUSTROVANO Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

УВОДНА РЕЧ Архивски извори, штампани у четвртој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске", хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а покривају период од почетка 1894. до уједињења помесних цркава и уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије 12. септембра / 30. августа 1920. године. Извори припадају истој тематској целини као и у претходним књигамa, а односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Духовни суд (Конзисторија) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији. У погледу структуре и садржаја публикованих извора може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима изцвајају се две основнегрупе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Краљевини Србији, потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и утврђивање једноо6разности у литургијском, богослуж6еном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни расписи на основу којих се може сагледати социјално ангажована улога цркве и њено место у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва с краја 19. и почетка 20. века. Основни лексички фонд изворних докумената публикованих у овој књизи је српски, исписан Вуковом азбуком и Вуковим начином писања, правописом несређеним и колебљивим. Извесни словни знаци, интерпункција и пунктуација понекад су употребљени у зависности од процене писара; знаци навода понекад изостају или на почетку ини на крају целине, а понегде је на крају реченице изостављена тачка, што смо и ми изостављањем констатовали. У документима се могу срести две варијанте истог слова, различита решења у исписивању истих секвенци (нпр. парохијск-: парохиск-, пензиј-: пенсиј-), иста лексема исписује се некада великим, некада малим словом. Енклитике се у извесном броју примера пишу заједно са речима које им претходе, реч за негацију долази најчешће спојено с речју уз коју стоји, срећу се облици без иницијалног ј (нпр. ектенија). у народном jeзику није се употребљавао сугласник х, па јеи у овим документима, истина ретко, примећено његово одсуство (нпр. њиово, оће). Текст изворних докумената доноси се у оригиналној графији, језику и добрим делом у изворном правопису - уз примедбу да нису ретки случајеви да се уопште не може поузданоутврдити да ли се ради о великом ипи малом слову. У разрешавању таквих ситуација служили смо се аналогијом, следећи интенцију и стил докумената - и појединачно и уопште. Скраћенице су дате у изворном облику, изворна интерпункција доследно се чува. Све интерполације, исписане су како надредно тако и на маргинама, стављене су на своје место без посебног обележавања. Оштећени делови односно фрагменти докумената који недостају - пакуне - обележени су пнсањем три тачке у исломљеним заградама « .. ». Тамо где је могуће (хипотетички) разрешавају се таква места и стављена су у изломљене заграде. Поједине, по нашем мишљењу, очигледне грешке настале Ииспуштањем слова, исправили смо стављањем испуштеног слова на одговарајуће место и у обле заграде - ( ). Нерашчитан текст обележен је с три тачке у облим заградама - ( .. ). На очигледне грешке писара (lapslls саlаmи), такође смо указали - стављањем ознаке (sic!). Сачувани документи у архиви Епархије браничевске презентовани су хронолошким редоследом, мада су извесну потешкоћу стварала поједина решења Архијерејског Сабора, која су прослеђивана у виду прилога уз расписе - који у многим случајевима нису сачувани. Ради боље прегледности, сваки препис документа има своју нумерацију, испод које се налази његов садржај у виду сажетих регести. Приликом преписа трудили смо се да, што је више могуће, задржимо изворну форму докумената, а како би се стекао потпунији увид у аутентични изглед грађе, језик и правопис, иза поглавља са преписима налази се блок са репродукцијама. Подвучене реченице у изворним документима у препису су дате у болд варијанти. Испод сваког документа, у виду потписних легенди, исписан је његов редни број из публикације, а уколико је он вишееграничан, у загради је дат и број стране. Како би се стекао што бољи преглед садржаја публикованих нзвора, на крају књиге налази се општи регистар. Треба напоменути и то да нису сви сачувани документи из архиве Епархије браничсвске ушли у састав књиге, зато што су поједини знатно оштећени, док је на другима мастило потпуно избледело, што је онемoгућило њихово рашчитавање. С друге стране, недостају извори од 1909, до 1918. године, будући да су највеhим делом страдали током бугарске окупације. На крају треба истаћи и то да су датуми који се наводе у изворним документима дати по старом, Јулијанском календару, који је био у званичној администранивној употреби до краја Првог светског рата, Међутим, већ почетком 1919. године у појединим званичним актима наводе се истовремerю и датуми по Грегоријанском календару. Наслов: Уредбе и прописи Митрополије београдске 1894-1920: Библиотека „Архива Епархије браничевске“ - књига 4 Издавач: Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске Страна: 398 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-87329-13-3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1910 g. Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga. Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima. Bibliografija O moralnom vaspitanju (predavanje održano u Somboru) – po Sajleru napisao Vuk Bakić, Školski list, broj 11. god HI Sombor, 1869, str. 169-173. Učiteljske zadruge i putujuće skupštine (prevod s nemačkog), srpska narodna škola, br. 7, g I, Pešta, 1870, str. 105-108. Šta je govorio G. Vuk Bakić na besedi 24. jan. 1870, Škola, br.10 i br. 11, Beograd, 1870. str. 151-154 i str. 166-169. O vaspitanju ženskinja, Škola, br. 18 i br. 19, Beograd, 1870, str. 282-287 i str. 298-304 Pismo iz Lipiske, Škola, br.37, Beograd, 1870, str. 574-587. Kako stoje srpski narodni učitelji, Glas naroda, Novi Sad, 1871, str. 77-78 (štampano pod šifrom „Jedan učitelj“). Nastavni plan Cilerove vežbaonice, Škola, br. 11, Beograd, 1872, str. 29-31. Uređenje učiteljske škole (po prof. dr Stoju), Škola br. 24, 25, 31, 32, 35, 36, Beograd, 1872, str. 376-378, str. 397-398, str. 489-491, str. 504-506, str. 551-555 i str. 561-573. Viša i niža učiteljska škola (odgovor D. Josiću), Zastava, br. 134 i 135, Novi Sad, 1873. Srpske učiteljske škole (štampano pod šifrom „R. R“) Zastava, Novi Sad, 1873. Srpske narodne škole u Gornjokarlovačkoj eparhiji, Zastava, Novi Sad, 1873. Kako stoji sad njemačka pedagogika, Zastava, Novi Sad, 1873. Akademski pedagoški seminar, Škola, br. 4, br. 5, Beogard, 1875, str. 78-51; str. 65-67 Predlog kako da se preustroji učiteljska škola u Kragujevcu, Škola, br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, Beograd, 1987. str. 225-228, str. 241-245, str. 257-261, str. 273-274. Nauka o vaspitanju udešena naročito za predavanja u učiteljskoj školi, knj. I. Opšta nauka o vaspitanju, str. VI+78; knj: II Primenjena nauka o vaspitanju, str. VI+109, Beograd, 1878. O vaspitanju dece, Matica srpska, Novi Sad, 1879. Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (za obrazovanje srpske matere i za upotrebu u višim devojačkim i učiteljskim školama), Sombor, 1880, str. 8+137. O mehanizmu u školskoj nastavi (predavanje održano 06. 04. 1880. god. Na učiteljskom zboru u Beogradu), Sombor, 1880, str. 1-22. Program “Vaspitača”, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881. str. 1-4. Narodno obrazovanje, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881, str. 4-7. Učiteljske škole u Beogradu i Nišu, Vaspitač, br. 1, Beograd, str. 1-13. Moralno vaspitanje, Vaspitač, br. 2, br. 4, br. 5, br. 6, br. 7, br. 8, Beograd, 1881, god. I, str. 17-20, str. 49-53, str. 65-70, str. 81-86, str. 97-101, str. 113-117. Pedagogija, I deo Uzgojoslovlje, sastavio S. Basariček, Zagreb, 1880 (prikaz), Vaspitač br. 2, br. 3, br. 4, br. 5, Beograd 1881, god. I str. 30-31, str. 44-46, str. 62-63, str. 76-77. Raspored predmeta u osnovnim školama, Vaspitač, br. 9, br. 10, br. 11, Beograd, 1881, god. I str. 129-132, str. 145-149, str. 166-168. Na što se mora paziti pri svakom predavanju u vaspitnoj školi, Vaspitač, br. 12, i 13, Beograd, 1881, god. I str. 177-181, str. 193-196. Jedan učitelj u više razrede, Vaspitač, br. 14, Beograd, 1881, god. I, str. 209-212. Rad u školi gde deca ne govore dobro srpski, Vaspitač, br. 15, Beograd 1881, god. I, str. 225-228. Pedagoške družine, Vaspitač br. 16, Beograd, 1881, god I, str. 241-246. Čitaocima “Vaspitača”, Vaspitač br. 18, Beograd, 1881, god I, str. 273-275. Predlozi narodnoj skupštini o prosveti (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 6, Beograd, 1881. Zakon o profesorskim ispitima (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 777, Beograd, 1881. Odgovor na kritiku Pouka o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (Jovanu Miodragoviću), Učitelj, br. 32-33, i br. 34, Beograd 1884. god. Str. 505-513 i 524-529. O karakteru i obrazovanju karakternosti, Prosvetni glasnik 1887, god. VIII, sv. XIX, str. 775-780. Izjava, Školski list, br. 12, Sombor, 1887, god. XIX, str. 210-211. Domaće vaspitanje (odgovor g. M. Neškoviću), Školski list, Sombor, br. 10, br. 11, 1887, god. XIX, str. 175-177, str. 189-191, 1888, god. XX, br. 1, str. 9-11, br. 3, str, 47-49, br. 4, str. Str. 65-68, br. 6, str. 101-104. Pedagoško iskustvo - “Predavanje i napomena o predavanjima (crpene iz iskustva)”, Izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1887/88, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1889, str. 1-11. Pedagoško iskustvo, - “Ispitivanje i ocenjivanje učeničkog uspeha i vladanja”, izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1888/89, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1890, str. 1-20. Beogradska učiteljska škola na kraju 1888/89. i u početku 1889/1890. školske godine, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 105-106. Nacionalno vaspitanje, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 117-129. Učiteljski ispit, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 398. Stalni stručni nadzor nad osnovnim i srednjim školama, Učitelj, Beograd, 1890. god. IX, str. 670-684. Prepunjenost u višim školskim strukama i žalosne posledice otuda, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 414. Pedagoško iskustvo - “Savesno vršenje školske dužnosti”, četvrti izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za XXI god., spremio dr V. Bakić, Beograd, 1892. str. 1-16. Navikavanje dece pri vaspitanju, Kalendar Trebević, 1891. Glavnom odboru “Učiteljskog udruženja”, referat za raspravu: Školska disciplina i njen moralni i intelektualni uticaj na učenika od Pavla Ljotića, Beograd, 1891, str. 3-7. O vaspitnom prilagođavanju, pristupno predavanje na Velikoj školi, Beograd, 1893,, str. 1-16 Preuređenje beogradske bogoslovije, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1893, sv.VII , str. 657-664. Metodološka načela, Učitelj, Beograd, 1894, sv. 3, str. 129-132. Religijsko-etička nastava u srednjim školama, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. VII, str. 604-614. Obrazovanje duhovnog jedinstva u našem narodu, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. H, str. 901-914. Na raskršću, Srpskinja, ilustrovan kalendar, 1895, preštampao “Pančevački vesnik”, 1895. Rudosovljena pedagogika s gledišta filozofske pedagogike, Učitelj, Beograd, 1896/97, sv. 1, str. 1-12, sv. 2, str. 97-111, i sv. 3. str. 177-179. Preveo Bakićev sin Dobrivoj. Doktorska disertacija. Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju, Delo, Beograd, 1896, str. 8-10. Dečji temperamenti i harakteri, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Vel. Kikinda – Zemun, 1896, str. 36-46. Preštampano u Nouvelle Revue, Paris 1896. Naučni kursovi u Jenu, Nastavnik, Beograd, 1986, knj. VII, str. 310, 1897, knj. VIII, str. 195, 1908 knj. XIX, str. 224 i 1909, knj. HH, str. 247. Treći internacionalni kongres za psihologiju, Nastavnik, Beograd, 1896, knj. VII, str. 311. Metodološka načela (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Učitelj, Beograd, 1896, god. XVI, sv. 7, str. 521-533. Nastavnik (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Nastavnik, Beograd, 1897, knj. VIII, str, 203-214. Opšta pedagogika, Beograd, 1897, str. VII + 509. Pedagoška hodegenetika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1897, god. XVIII, str. 193-198, i str. 239-252. Pobude za vaspitanje dece, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Zemun, 1897, str. 17-22. O doktorskoj disertaciji Steve Okanovića, beleška, Beogradske novine i Večernje novosti, 27. VII 1897. O srpskim narodnim i prosvetnim idealima (svetosavska beseda rektora Velike škole, dr V. Bakiča), Učitelj, Beograd, 1898, sv. 8, str. 613-632 O školskom nadzoru, Učitelj, Beograd, 1899, sv. 5, str. 1-6. Obrazovanje haraktera i zakon prilagođavanja, Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1899, god. XII, sv. VII, str. 194-198. Srpski jezik u narodnim školama, Školski odjek, br. 19, Novi Sad, 1899, god. III, str. 161-162. Sloboda i obrazovanje, Kalendar Srpska zvezda, 1899. O srpskom univerzitetu, Prosvetni glasnik, Beograd, 1899. god. HHH, str. 433-436. Iz metodike osnovne škole, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Narodni jezik sa književnošću u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. 1, str. 2-13. Računica sa geometrijskim oblicima u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. HH, str. 196-202. Zemljopis u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Školski list, Sombor, 1900, god. HHXII, br. 9, str. 129-132. Maternji jezik i narodna književnost u gimnaziji (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 279-290. Novi jezici s literaturom u našim srednjim školama, Nastavnik, Beograd, 1900, knj. XI, str. 269. Stari jezici sa literaturom u našim srednjim školama (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 406-413. Uređenje osnovnih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Učiteljski vesnik, Beograd, 1900, god. VII, str. 236-242 i 278-282. Uređenje naših srednjih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 427-436. Prirodno-matematičke nauke u srednjim školama, (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 697-708. Iz metodike osnovne nastave, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Stručno obrazovanje i samoobrazovanje, Gradina, br. 15 i 16, Niš, 1900, str. 321-324. Uvod u posebnu pedagogiku, Školski list, br. 8, Sombor, 1990, god. HHXII, str. 114. Srpska prosveta u početku HH veka, Učitelj, Beograd, 1901, sv. V, str. 341-346. Filozofski fakultet i srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 7, god. XXI, str. 831-839. Posebna pedagogika s naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901. str. VI + 238. Projekat zakona o univerzitetu kralja Aleksandra I, Prosvetni glasnik, Beograd, 1901, str. 1567-1577. Jedan pogled na srpsku prosvetu u početku HH veka, Prosveta, br. 10, Kragujevac, 1901. Tuđ jezik u srpskoj porodici, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1901. Materinstvo, Materinski list, 1902. Srpska velika škola i srpski univerzitet, Srpska zastava, br. 15, Beograd, 1902, god. XI Školske reforme, Školski list, Sombor, 1902. Novi zakon o narodnim školama, Srpska zastava, Beograd, 1902. Korist od prosvete, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1902. Produžno obrazovanje naših učitelja, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1902, god. III, str. 97-99. Izveštaj ministarskog izaslanika dr Vojislava Bakića, prof. Velike škole, (o muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, šk. God. 1901-1902), Prosvetni glasnik, Beograd, 1902, god. HXIII, STR. 26-31. Naveden je i govor koji je Bakić održao tom prilikom u školi. Obrazovanje srpskog prestolonaslednika, Delo, Beograd, 1903, knj. 29, sv. I, str. 49-55. Rad naročite komisije na projektu zakona o narodnim školama, Učitelj, Beograd, 1903, sv. 5, str. 162-167, sv. 7-8, str. 242-250. O predlogu zakona o narodnim školama, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1903, god. IV, str. 97-101. Obrazovanost u obnovljenoj državi, Učitelj, Beograd, 1904, sv. 1, str. 2-8. O rumunskim školama, Delo, Beograd, 1904, knj. HHXII, str. 70-81. Spremanje školskih nadzornika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1904, god. HHV, str. 323- 330. Ko treba da predaje veronauku u srpskoj narodnoj školi, Učiteljski kalendar, Zemun, 1904, str. 29-37. Vojničko vaspitanje, Vojska br. 24, Beograd, 1904, god. I, str- 1-3. Stručno proučavanje pedagogike, Učiteljski kalendar, Zemun, 1905, str. 13-21. Pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, Prosveta, br. 27, Kragujevac, 1905. Vaspitanje i privreda, Srbobran, Novi Sad,1906. Str. 96-99. Pedagogija u našoj Vojnoj akademiji, Vojska, br. 22, Beograd, 1906, god. III, str. 1-2. Pismo uredniku “Učitelja” povodom članka “Pedagogika na našem univerzitetu”, Učitelj, Beograd, 1906, god. XXVII, str. 808. Nikola Begović kao vaspitač, Srbobran, Novi Sad, 1907. Beleške o prosvetnim i kulturnim, političkim i ratnim događajima u Srbiji (1872-1929), Srpska akademija obrazovanja - Beograd i Učiteljski fakultet - Užice, urednici Dr Nikola M. Potkonjak, Dr Krstivoje Špijunović, 2009. Beleške o telesnom i duhovnom razvitku dece, Pedagoški muzej i Eduka d.o.o, Beograd, priredile Dr Nataša Vujisić Živković, Mr Maja Nikolova, 2011.