RETKO,VELIKI FORMAT,STANJE KAO NA SLICI

KALENDAR NARODNE ODBRANE ZA PROSTU 1925. Beograd, 1924. Udžbenički format, 336 strana. Povez popustio (grupe listova se drže o koncu), korice oštećene, požutela, ivice listova iskrzane nakon sečenja tabaka, sem toga očuvana. Crkveni kalendar 1925, Članci: Srpsko-turski rat 1912 - Živko Pavlović, Sarajevski atentat - Borivoje Jevtić, Jugoslovenska narodna muzika - Kosta Manojlović...

U ovom najboljem, najnovijem i najobimnijem izdanju večitog kalendara pronaćićete sanovnik - horoskop života - planetar - ljubavni susreti - roždanik - trepetnik - gledanje u šolju - bacanje karata - gatanja - o sudbini iz dlana, plećke, kobilice, slezine, pasulja, sveće, arapskog kruga - srećni brojevi i dani - predskazivanje događaja - znameniti istorijski događaji - predskazivanje vremena - kalendarske tablice, UVODNA REC Dragi čitaoci, Dajemo Vam u ruke ovaj DOMAĆIZABAVNIK sa njegovim tajanstvenim, a nadamo se, i zanimljivim poglavljima. Na početku svakog poglavlja ako je bilo potrebno izneli smo nedvosmisleno, jasno i glasno, svoje mišljenje o materiji koju to poglavlje obrađuje. Kakvo je to mišljenje, saznačete kada ovu knjigu pročitate. No, da bismo koliko-toliko zadovoljili Vašu radoznalost, reči čemo Vam da je jošpre 150 godina na korici jedne slične knjige pisalo: ROŽDANK (HOROSKOP) ILI ČUDNOVATI VTTAO (TOČAK) SREĆE ČREZ (KROZ) KOISE PO ASTRONOMIČESKOMU NAČINU NA RAZLIČNE VOPROSE (PITANJA) KOISU PO DVANAJST ZNAMENJA NEBESNIMA ODELJENI. ODGOVOR NAĆI MOŽE, ŠTA ĆE SE KOMU DOBROGILINEUGODNOG SLUČm (DESITI), NE ZAISTINU, NO ZA ZABAVU SOČINSJENO (SASTATVLJENO). Prema tome, drage čitateljke i čitaoci, ovaj DOMAĆI ZABAVNIK namenili smo Vašoj razonodi: Za sve ono što Vas „živo interesuje“ i za sve sudbinski vezano za Vas ili Vaše bližnje, potražite odgovor u ovoj knjizi. Ako Vam je odgovor po volji, ako Vam je prijatan, ako Vas je obradovao iprorekao Vam ružičastu sutrašnjicu Viga prihvati te i verujte u to što Vam knjiga kaže. U protivnom, sve ono što Vam je u knjizi ,,cmo zapisano“, ono što bi Vas ražalostilo, rastužilo, zabrinulo ili pokvarilo Vaše raspoloženje, sve to odbacite kao besmislicu, jer ovaj DOMAĆIZABAVNIK sačinili smo NE ZA ISTINU, NO ZA ZABAVU! VEČITI KALENDAR NEKAD I SAD Naši prvi Večiti kalendari pisani su pre 200 godina i imali su više crkveni a manje zabavni i praktični karakter. No, vremenom sastavljači ovih kalendara, osećajući potrebe čoveka, sve više su smanjivali crkveni a povećavali praktični i zabavni deo. Sadržaj Večitog kalendara stalno se menjao i dopunjavao, jer svako vreme i svaka generacija imali su svoje specifične zahteve, želje i potrebe. Ipak, sve te promene i evolucije Večitih kalendara u suštini nisu bile bitne: menjao se samo jezik, ubačen poneki nov izraz, pojam, reč ili igra i ništa više! Gotovo svi Večiti kalendari naših starih imali su približno ovakav sadržaj: Crkveni deo kalendara, zatim podatke o postovima, mesojeđama, pokladama, pokretnim i nepokretnim crkvenim praznicima, o iznalaženju nedeljnih dana i dana Uskrsa, o pashalnim i nedeljnim slovima, itd. Zabavni i praktični deo kalendara bio je već malo raznovrsniji: Sadržavao je Sanovnik, Roždanik, Trepetnik, Gatanje vremena, Gledanje sudbine iz šolje i dlana, Proricanje sudbine po planetama i nebeskim znacima, Planete vladarice, izlazak i zalazak sunca tokom godine, o mesečevim menama, o srećnim i nesrećnim danima, o poljskim radovima, o lečenju bolesti domaćim lekovima, itd. Danas bi ovakav Večiti kalendar predstavljao anahronizam svoje vrste: zastareo, prevaziđen, nerazumljiv, neinteresantan i nepraktičan! No poneka poglavlja iz tih starih Večitih kalendara mi smo ipak uneli u ovu našu knjigu, jer smo uvereni da će u tim poglavljima, iako su ona iz starih vremena, mnog čitaoci naći dosta zanimljivosti i razonode Ta novouneta poglavlja pokazuju nam i slikaju neke detalje iz vremena Srbije XIX veka, pa će na taj način neko moći da ih koristi ne samo kao zabavu, već i u druge svrhe. Dakle, sve u svemu, umesto nekadašnjeg Starinskog večitog kalendara, preživelog i vremenom prevaziđenog, pružamo Vam ovaj naš, starim materijalom dopunjeni, DOMAĆI ZABAVNIK i prijatna Vam zabava!

САДРЖАЈ Уводна реч – Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, 5 ТРАДИЦИЈА И ЕТИКА ЖИВОТА Непромењивост канона и живот савременог човека у Цркви, 9 Шта је акривија а шта икономија, 21 Став Српске Православне Цркве о старом и новом календару, 51 Став Православне Цркве према слободи воље и предестинацији, 79 Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења - жена у хришћанству, 89 Став Православне Цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају, 110 Који дух се јавља спиритистима, 127 УЧЕСТВОВАЊЕ У МОЛИТВАМА Ко може бити кум на венчању и Крштењу, 145 Промена имена приликом Крштења одрасле особе, 156 Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол, 164 Венање уз пост, 170 Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу, 172 Начин и редослед целивања икона у храму, 185 О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења, 189 ОПИС Књига Православље у савременом свету обухвата две, основне, тематске целине. Прва – Традиција и етика живота сабрана је од неколико проблемских сфера. Полази од принципијелног проблема: на који начин треба и може да буде примењено свештено канонско предање Цркве на живот савремених хришћана? Обрадивши по том узајамни однос акривије и икономије у црквеном расуђивању Свјатјејши аутор разматра вечна (однос слободне воље и предестинације), актуелна (питање старог и новог календара) и социоетичка (црквеног разумевања међусобног односа полова) питања која се пред њега и Цркву коју пастирству је постављају. Друга тематска целина овог зборника – Учествовање у молитвама бави се конкретнијим – али, самим тим, не мање важним питањима. Ако их само, на брзу руку, прелистамо: Ко може бити кум на крштењу, да ли се може мењати име крштаваног при Крштавању, да ли одрасли син треба да слави у свом домаћинству Крсну славу, да ли се сме венчавати уз пост – виде ћемо да су то проблеми са којима се сви ми – и клир и народ Божији, скоро свакодневно сусрећемо. Патријархово благорасудно мишљење о њима резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Када је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије писао Уводну реч за књигу његове Светости Пост и Свето Причешће у Српској Православној Цркви, више пута је подвукао хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега писца управо као главну карактеристику његовог богословља. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Друга драгоцена одлика овог штива је благодат на усклађеност црквене акривије и икономије у Патријарховом начину мишљења и расуђивања. Из свих одговора које је његова Светост дао на овим страницама просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописи макоја, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да, ходећи увелико испред свога времена и своје средине, богословску пажњу посвети болним питањима биоетике која се данас на најозбиљнији начин постављају пред све нас. То што није бежао од појединих тема нити их је почаствовао тишином – показује једну од основних црта његове теологије:пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње – теологије нема! Због свега тога су одговори Свјатјејшег Патријарха Павла драгоцени не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре – они представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић Наслов: Православље у савременом свету Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 204 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-84799-31-1

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Tihomir Ostojic Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[1], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[2] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[3]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[4] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[5], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[6] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[7] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[8] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[9] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[10] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[11] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[12] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[12] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[13] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[14] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[15] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.[6] Akademik Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910)[12][16] i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Čuvanje spomena Bista Ostojića postavljena ispred Matice Srpske Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skz Knjiga Br. 218 Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.

U dobrom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

Dobro očuvano Retko Iz života i rada Johna Weseley-a John Wesley bio je sin anglikanskoga svećenika Samuela i vrlo pobožne žene Susanne. Vrlo je rano naučio osnovne pojmove discipline u svome domu. Susanna je bila vrlo stroga žena i disciplina je bila karakteristika njezina doma. Iako je bila znanstvenica u području klasike i lingvistike, posvetila se majčinstvu te u razdoblju od 21. godine rodila 19. djece. Djecu je disciplinirala u pobožnosti i učenju. Zbog načela discipline i utjecaja na Johna Wesleya, Susannu nazivaju i «majkom metodizma». Jedan događaj će posebno nagovijestiti njegovu budućnost. «Noću, 7. veljače 1709. godine, plamena je stihija bjesnila župnim dvorom. Susanna i Samuel Wesley izveli su svoje leglo van i provjeravali da li koji manjka. ‘Jao još je John u gorućoj kući’ otkrili su. Kad se Johnova glava neočekivano promolila na tavanskom prozoru, njegov je otac pojurio prema vatri, ali se morao povući pred vrućinom i dimom. ‘Popni se na ramena čovječe’ viknuo je netko od prisutnih. U tren oka tri su čovjeka napravila žive ljestve i najviši je izvukao dječarca s tavana samo malo prije nego se krov srušio. Kasnije je John Wesley o sebi govorio kao o ‘spašenoj osobi’.» U ovome je događaju posebno Johnova majka Susanna vidjela Božju providnost smatrajući da je John «glavnja iz ognja izvučena» a taj je izraz za sebe John često koristio kada se osvrtao na ovaj događaj i druge «požare» u njegovu životu u kojima je iskusio Božje izbavljenje. Nakon studija teologije u Oxfordu, zaređen je za đakona 1725. godine, a tri godine kasnije i za svećenika Anglikanske crkve. Pridružio se svome ocu kao njegov pomoćnik te se nakon 4 godine službovanja sa svojim ocem vraća u Oxford. U Oxfordu se pridružuje, zajedno sa svojim bratom Charlesom, grupi koja je bila poznata pod nazivom «Sveti klub». Kasnije je John jednoglasno bio izabran za vođu ove grupe. Oni su se trudili proučavati bogoštovlje i duhovni život te su bili poznati po mnogim strogim pravilima i disciplinama. Nazivali su ih «Klub reforme», «Sakramentalisti», «Sveti klub» kao i «Metodisti». Naziv «Metodisti» dobili su zbog metoda po kojima se «Sveti klub» ravnao a koje je John Wesley je kao vođa ove grupe postavio. Pripadnici «Svetoga kluba» provodili su po jedan sat, ujutro i navečer u molitvi. Po jedan sat svakoga dana bio je odvajan za meditaciju. Uz svakodnevno čitanje Biblije vodili su i bilješke o pročitanom. Dva puta u tjednu su postili uz sve druge propisane postove u crkvi, i pričešćivali su se svake nedjelje. Značajan događaj u Johnovu životu jest njegov susret s Moravskom braćom, kada je zajedno sa svojim bratom Charlesom krenuo u Georgiju da radi na obraćenju Indijanaca. Dojmio ga je duboki mir, blagost i hrabrost Moravske braće. Nakon povratka iz Georgie, Wesley ozbiljno počinje razmišljati o svome vlastitom obraćenju. U ponovnom susretu s Moravskom braćom John Wesley sve više prihvaća reformacijske ideje: «Luteranski inspirirana Češka braća dovela su do toga da je za neko vrijeme pridavao prvorazredno značenje ideji opravdanja samo iz vjere i nazoru da se čovjekovo opravdanje sastoji samo u Kristovoj pravednosti koja mu se uračunava. Prilikom jednog sastanka sa Češkom braćom 24. svibnja 1738. slušao je Wesley čitanje Luterova predgovora Poslanici Rimljanima. Taj je događaj za nj postao odlučujućim iskustvom, te prouzročio njegovo drugo – ‘evanđeosko, obraćenje. Osjetio je kako mu se srce ‘čudno’ ugrijalo’ i zadobilo nutarnju sigurnost da mu je Krist oprostio grijehe i oslobodio ga od zakona grijeha i smrti.» Nakon ovog događaja, John Wesley je počeo propovijedati po mnogim crkvama spasenje po milosti. Mnogi mu zbog njegove poruke otkazuju gostoprimstvo u svojim crkvama. Zato počinje propovijedati pod vedrim nebom, ugledavši se na Whitefielda, i tako će činiti sve do kraja svoga života. Kao neumorni navjestitelj Riječi Božje, John Wesley je ostavio iza sebe oko 40. 000 propovjedi a njegov brat Charles je komponirao mnoge pjesme koje su se koristile u sklopu Johnovih službi. «Charles Wesley nije bio jednak svome bratu u sposobnosti propovijedanja, ali je imao puni udio u njegovom radu. Njegova najveća i trajna služba crkvi zapravo je u pjesmama što ih je napisao; ima ih preko 6.000, a mnoge od njih su takve pjesničke krasote i takve duhovne vrijednosti, da ulaze među najbolje što su ikada napisane. Te pjesme sadrže u prekrasnom i privlačnom obliku jasna izlaganja mnogih glavnih doktrina Svetog Pisma i izražavaju štovanje Gospoda i unutarnja iskustva duha u tolikoj mjeri, da su trajno prikladne da izraze žudnje i zahvaljivanja onih srca, koja su taknuta Duhom Božjim. Oba brata Wesley su ustanovili da su većinom ljudi skloni uzimati teološke poglede iz pjesama nego iz Svetog Pisma, pa su pisali pjesme s izričitom svrhom da kroz njih iznose doktrinu Svetog Pisma.» Kada su mu zabranili da propovijeda u službenim državnim crkvama, i kada mu je biskup Butler zabranio propovijedati u njegovoj biskupiji, John Wesley je izgovorio poznate riječi: «Bog mi naređuje da podučim neupućene, popravim zle, podržim kreposne. Čovjek mi zabranjuje da to radim u drugoj župi. Ali cijeli svijet gledam kao svoju župu.» Treba također reći kako je John Wesley temeljio svoje metode posvećenja na Lutherovoj ideji opravdanja po milosti i na pijetističkim principima. On je jednostavno uveo svojim radom i djelovanjem pijetizam na englesko govorno područje. Pokušao je spojiti Božansko djelo opravdanja i čovječje nastojanje za posvećenjem kao odgovorom na Božju milost. Snažan utjecaj na Johna Wesleya imala je i knjiga Tome Kempenca Nasljeduj Krista. Za sagledavanje života i djela Johna Wesleya veoma je značajan njegov dnevnik. U njemu će on zapisivati svoje dileme, slabosti, radosti… Iz njega se može, na neki način sagledati ne samo život i djelo Johna Wesleya već i rana povijest metodističkog pokreta. Evo primjera kako John Wesley opisuje svoje obraćenje: «Nastavljao sam tražiti vjeru (iako sam osjećao u sebi čudnu ravnodušnost, tupost i hladnoću, zajedno sa čestim padanjima u grijeh) sve do srijede 24 maja. Toga jutra oko pet sati, otvorio sam svoj Novi zavjet i našao sam riječi: ‘Tim nas je obdario skupocjenim i najvećim dobrima, da po njima, umaknuvši pokvarenosti koja je zbog opake požude u svijetu, postanete dionici božanske naravi’ (…). Navečer sam išao nevoljko na sastanak jednog religioznog društva koje se sastajalo u ulici Aldersagate. Tamo je netko čitao na glas Lutherov uvod u poslanicu Rimljanima. Nešto prije devet sati, kada je opisivao promjenu koju Bog čini u srcu kroz vjeru u Krista, jedna je čudnovata toplina obuzela moje srce. Osjećao sam da zaista vjerujem u Krista, i samo u njega, da vjerujem u spasenje i dana mi je unutrašnja sigurnost da mi je on oduzeo sav grijeh, i spasio me od zakona smrti i grijeha. Zatim sam otvoreno svjedočio o onome što se u meni dogodilo.» «Sveti klub» je pokušavao unutar anglikanizma postići Božju milost svojim vlastitim naporom i metodama. No, nakon ovoga sastanka na kojem je John Wesley shvatio Lutherovo učenje o opravdanju vjerom i sapsenje po milosti, John Wesley je počeo propovijedati evanđelje milosti. No, John Wesley nije prestao naglašavati metode posvećenja. Kako je ranije naglašeno, John Wesley je želio dovesti u sklad Božju milost i čovjekovo djelovanje: «U povezanosti s jednim skolastičkim učenjem, luteranstvo je formiralo nauku o opravdanju kao odlučujući početak novoga; tome nasuprot je metodizam, gledajući na površnost crkvenog života i nastajućeg doba industrijalizacije, stajao pred zadatkom da postavi pred crkvu pitanje posvećenja. Pored glavnog članka Cofesio Augustana, stupio je za metodiste 20. članak o ‘veri i dobrim delima’ više na vidik. Švedski nadbiskup Nathan Soedrblom piše da je Metodizam ‘preveden evangeličko-luteranski pokret reformacije unutar anglikanske crkve’». John Wesley je svojim učenjem o posvećenju, koje podrazumijeva čovjekovo djelovanje kao odgovor na Božju milost, učinio veliku uslugu cijelom protestantizmu. Nekada se banalno shvaća da vjerovanje u spasenje milošću podrazumijeva potpuno čovjekovu pasivnost. Spasenje jest Božje potpuno djelo i darovano nam je po milosti, no čovjeku predstoji djelo posvećenja koje je odgovor vjere na Božju milost. John Wesley je umro 1791. godine. Sve do svoje smrti održavao je propovijedi, bio je dobroga zdravlja i mirnoga temperamenta. Danas se i u Anglikanskom službenom kalendaru može naći blagdan posvećen Johnu i Charlesu Wesleyu. To je 24. svibanj. Uz njihovo ime stoji: «Svećenici, pjesnici, učitelji vjere». londonremPred anglikanskom katedralom Sv. Pavla u Londonu nalazi se spomenik posvećen Johnu Wesleyu. Tamara Milić (Iz diplomskoga rada) Dzon Vesli katolicanstvo

Odlično očuvano! Autor - osoba Popović, Jovan Sterija, 1806-1856 = Popović, Jovan Sterija, 1806-1856 Naslov Roman bez romana / Jovan Sterija Popović ; [priredio, pogovor i komentar napisao Miron Flašar] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1982 (Ljubljana : Mladinska knjiga) Fizički opis 264 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Flašar, Miron, 1929-1997 = Flašar, Miron, 1929-1997 Zbirka Srpska književnost. Roman ; 3 Sadržaj Sadržaj: Roman bez romana : šaljivi roman (5-86). - Filološke i književno-istorijske beleške / Miron Flašar (89-171) ; Romanopisac Jovan Sterijin Popović ili o fabuli u `Romanu bez romana` / Miron Flašar (175-228) ; O rukopisu i izdanjima `Romana bez romana` / M[iron] F[lašar] (229-245) ; Hronološki podaci o životu i radu / M[iron] F[lašar] (246-248) ; Izdanja `Romana bez romana` / bibliografiju sačinila Stanka Kostić (249 ) ; Izabrana literatura / M[iron] F[lašar] (250-254) ; Rečnik starih, stranih i manje poznatih reči / M[iron] F[lašar] (255-[265]). ISBN (Pl.) Napomene Tiraž 10.000 Filološke i književno-istorijske beleške: str. 89-171 Str. 175-228: Romanopisac Jovan Sterijin Popović ili o fabuli u `Romanu bez romana` / Miron Flašar Str. 229-245: O rukopisu i izdanjima `Romana bez romana` / Miron Flašar Hronološki podaci o životu i radu / M[iron] F[lašar]: str.246-248 Izdanja `Romana bez romana` / bibliografiju sačinila Stanka Kostić: str. 249 Izabrana literatura / M[iron] F[lašar]: str. 150-254 Str. 255-[265]: Rečnik stranih i manje poznatih reči / M[iron] F[lašar]. Predmetne odrednice Popović, Jovan Sterija, 1806-1856 Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada. MG93

U dobrom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Autor - osoba Budimir, Milan, 1891-1975 = Budimir, Milan, 1891-1975 Naslov Sa balkanskih istočnika / Milan Budimir Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1969 (Beograd : Kultura) Fizički opis 282 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ62, ; ǂknj. ǂ417 ISBN (Plast.) Stanje: odlično očuvano! 1. Reč unapred 2. Izvori i istočnici 3. Balkanski koreni evropske pismenosti 4. Homerova pesma o smri i ljubavi 5. Poreklo evropske scene 6. Vukova buna 7. Trikleti babuni i babice patarenske 8. Adamsko koleno 9. Kočićev mesijanizam 10. VAMPIRIZAM u evropskoj književnosti 11. Ej, pusto more!... (pesnik Laza Kostić) 12. Balkanski prilog Oktobru MILAN BUDIMIR (Varcar Vakuf, 2. 11. 1891 – Beograd, 17. 10. 1975) Milan Budimir je bio jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za klasičnu filologiju. AKADEMIJE, KATEDRE, PRIZNANJA Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962. Godine 1964. dobio je `Oktobarsku nagradu` Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. `Sedmojulsku nagradu`. UČITELJ Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog... NAJBOLJI UČENICI Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora — kako je govorio sam Budimir — jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu. MILAN BUDIMIR KAO BALKANOLOG DOKTORSKA DISERTACIJA 2. Život i naučna karijera Milana Budimira Život i delo akademika Milana Budimira predstavljaju deo kulturne i naučne istorije Srbije i Jugoslavije XX veka. Rođen je 2. novembra 1891. godine u malom Mrkonjić-Gradu u Bosni i Hercegovini u siromašnoj porodici. Otac Đorđe bio je berberin i sitan trgovac, pored ostalog bavio se i prodajom kalendara i narodnih pesmarica, a majka Jovanka bila je prosta narodna žena, tiha i nepismena. Kako je sam profesor Budimir govorio „Otac je bio bundžija pa je čak dva puta putovao u Beč kod Kalaja da se lično njemu žali na neke nepravde. Majka je govorila ikavski, otac ijekavski, i eto korena moga interesovanja za filologiju! U školi smo učili ćirilicu i latinicu, crkveno slovensku i nemačku azbuku, i goticu i latinicu, a sećam se dobro kada sam, kao lektiru, dobio jednu knjižicu sa crkvenim pesmama na staroslovenskom jeziku... Tada, u tim nemirnim dečačkim godinama, počelo je moje vezivanje za te jezičke misterije... Jezici su mi uopšte išli od ruke – naučio sam brzo grčki i latinski, a već u nižim razredima gimnazije znao sam mađarski, nemački, francuski, kasnije italijanski, ruski, hebrejski i druge jezike... U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika...` Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, Milan Budimir je zahvaljujući svojim komšijama muslimanima dobio 1902. godine stipendiju za dalje školovanje. Tada postaje đak Klasične gimnazije u Sarajevu, i u njoj uči do 1910. godine. Još kao gimnazijalac, da bi obezbedio sredstva za školovanje davao je časove mlađim đacima, a jedan od njih bio je i Gavrilo Princip. On je posebno ostao u sećanju profesoru Budimiru kao vrlo inteligentan i sposoban mladić. Pošto je u Klasičnu gimnaziju prešao iz Trgovačke škole morao je da polaže latinski jezik kao dopunski ispit pa se zahvaljujući tome i upoznao sa Milanom Budimirom. Zajedno su učestvovali i u tajnim školskim organizacijama i društvima, kojih je po pričanju profesora Budimira bilo tri. Jedno je bilo literarno na kojima su članovi društva čitali svoje početničke književne radove, drugo je bilo vezano za pomoć mlađim i slabijim đacima, a treće je bilo političko, čiji su ciljevi, plan i program rada bili široko jugoslovenski i patriotski orijentisani.` Po rečima profesora Budimira ovde se još nije spominjalo ime Mlada Bosna, a rad društva je značajno unapređen dolaskom Vladimira Gaćinovića. Po njemu, to ime je ova organizacija dobila 1917. godine od strane Božidara Purića koji je prvi put tako nazvao u Krfskom zabavniku podražavajući italijansku organizaciju pod imenom `La Giovane Italia` (Mlada Italija). Kao najbolji učenik Klasične gimnazije profesor Budimir je želeo da studira matematiku, ali je od bosanske vlade dobio stipendiju za studije Klasične filologije na Univerzitetu u Beču. U Beču je profesor Milan Budimir učio kod poznatog naučnika, filologa Ludviga Radermahera, a pored njega predavali su mu najpoznatija imena tadašnjeg naučnog sveta kakvi su bili Konstantin Jireček, Milan Rešetar, Paul Krečmer i profesor Borman uz čije zalaganje je profesor Budimir i ušao u tajne naučnog filološkog rada. Pored izuzetnih rezultata na studijama, vrlo aktivno je učestvovao i u svim studentskim organizacijama koje su stvarali studenti iz svih jugoslovenskih krajeva. Godine 1910. je sa grupom studenata na samrtničkoj postelji posetio i našeg poznatog pesnika Lazu Kostića koji je na profesora Budimira ostavio poseban utisak. Već 1912. godine profesor Budimir zapada u probleme pošto je sa grupom naših studenata u Beču organizovao parastos srpskim vojnicima poginulim u Prvom balkanskom ratu. Tada su ih austrougarske vlasti pohapsile i strpale u pritvor. Po izlasku iz pritvora profesor Budimir je umalo bio izbačen sa fakulteta, ali se zalaganjem profesora Radermahera spasio te kazne. Ponovni ispad dogodio se odmah posle sarajevskog atentata, kada je Budimir opet bio pritvoren zbog učešća u demonstracijama u kojima su izvikivane parole protiv Austrougarske monarhije, i posle kojih mu je za kaznu bila ukinuta stipendija. Međutim ta česta zatvaranja i tortura od strane policijskih vlasti počele su negativno da se odražavaju na zdravstveno stanje mladog Budimira a naročito na njegov vid. U toku Prvog svetskog rata Budimir ne učestvuje kao vojnik već u radnom odredu aktivno radi kao prevodilac, spasavajući mnoge naše ratne zarobljenike. Po završetku rata profesor Budimir se vraća u slobodnu i rodnu Bosnu i Hercegovinu gde započinje i svoju profesorsku karijeru. Prvo je 1918. godine postao suplent gimnazije u Bihaću, a 1919–1920. radi u Klasičnoj gimnaziji u Sarajevu. To su ujedno i godine kada se profesor Budimir aktivno bavio i novinarstvom. Osnovao je časopise Novo djelo, Slovenski jug i Oko koje je i uređivao i na kojima je radio sa mnogim istaknutim novinarima-književnicima od kojih posebno ističemo saradnju sa Branislavom Nušićem. Takođe je značajno istaći da sam proučavajući literaturu vezano za izradu ovog rada upravo u izdanjima lista „Novo djelo` pronašao i nekoliko radova profesora Budimira koji verovatno predstavljaju i prve radove koje je Budimir objavio, a kojih nema na spisku u njegovim do sada objavljivanim bibliografijama. Ovde prvenstveno mislim na nekolicinu kratkih izlaganja koji se tiču praktične politike, kao što je kritika rada Narodnog Vijeća u novoformiranoj državi i nekoliko radova vezanih za pitanja političke teorije i književnosti. U svom članku „Socijalna tehnika` Budimir govori o odnosu pojedinca prema dešavanjima u politici i državi, dok u članku „Aristrokate u demokratijama` govori o mogućim političkim zloupotrebama unutar partija, apsolutizaciji vlasti i o veoma izraženoj pojavi odvajanja rukovodstva političkih partija od članstva. Autor ovih članaka nudi i moguća rešenja koje prvenstveno vidi u obrazovanju pojedinca koji bi tek sa dovoljno znanja i iskustva ulazio u politiku, verovatno po ugledu na Platona. Pored toga u to vreme se mladi naučnik bavio i utopijom kao jednom od tema svog naučnog zanimanja, a iz tog perioda značajan je i rad „Niče kod nas` koji u stvari predstavlja prikaz o prevođenju Ničeovog dela. Budimir naime smatra da svako onaj ko želi da se bavi Ničeovim delom, pored nemačkog mora dobro poznavati i grčki jezik. Upravo se tih godina Milan Budimir i oženio Cvijetom Budimir, rođenom Cihler, doktorom bioloških nauka. Cvijeta Budimir bila je rođena 1886. godine u Senju, a umrla je u Beogradu 1970. godine. Završila je fakultet prirodnih nauka u Zagrebu gde je i doktorirala. Radila je kao profesor na Preparandiji u Sarajevu gde se i upoznala sa Milanom Budimirom. Bila je posebno aktivna u društvenom radu i jedan je od osnivača i prvi sekretar Radikalno-demokratske-napredne omladine koju je Milan Budimir i osnovao. Ovo društvo se skraćeno zvalo RADENA pa su po njemu i dali ime svojoj ćerki. Posle preseljenja Milana Budimira u Beograd i početka njegovog rada na Filozofskom fakultetu, Cvijeta je bila profesor u Srpsko-nemačkoj građanskoj školi. Penzionisala se 1931. godine kako bi se u potpunosti posvetila radu sa profesorom Budimirom koji već u to vreme nije bio u mogućnosti da samostalno čita zbog potpunog gubitka vida. Ceo svoj život je posle toga posvetila porodici i njemu. Iste 1920. godine profesor Budimir odlazi u Prag na proslavu sedamdesetogodišnjice predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika koga je poznavao još iz vremena studiranja. Pri povratku Budimir svraća u Beč gde kod svojih starih i uvaženih profesora Ludviga Radermahera i Hansa fon Arnima pred kojima brani svoju doktorsku disertaciju napisanu na latinskom jeziku De tempostatum daemonibus capita IV (O olujnim demonima kod indoevropskih naroda). Kao mlad doktor nauka Budimir se vraća u zemlju i već 1921. godine postaje asistent na Katedri za klasičnu filologiju Univerziteta u Beogradu a iste godine je unapređen i u zvanje docenta. Njegov dolazak na beogradski univerzitet umnogome je uticao na razvoj klasičnih studija kod nas, jer je cela jedna značajna oblast, nauka o grčkom i latinskom jeziku, ostajala na periferiji interesovanja tadašnjih srpskih naučnika, jer su mnogo više bili okrenuti antičkoj istoriji, arheologiji i istoriji religije. Stavljajući nauku o jeziku u sam vrh svoga interesovanja profesor Budimir nije zapostavio nijednu od srodnih disciplina koje bi mu pomogle da dođe do rešavanja jezičkih i drugih naučnih problema. Zdravstveni problemi mladog naučnika vezani za vid i dalje su se pogoršavali i Budimir je već 1922. godine ostao skoro potpuno slep. Njegov dalji naučni rad bio je prvenstveno vezan za pomoć njegove supruge i pomoć njegovih studenata. Zahvaljujući čudesnoj i živototvornoj snazi svoga duha, nepresušnog i neumornog u stvaralačkom radu u kome nije bilo ni prekida ni predaha, Milan Budimir je tek u godinama koje su bile pred njim, osvetlio novim znanjem i novim tumačenjima mnoge skrivene i još nepročitane stranice najstarijih istočnika balkanske kulture i istorije. Rad profesora Budimira na Beogradskom univerzitetu prošao je kroz dva značajna perioda. Prvi je bio period od 1921. do 1942. godine odnosno do početka Drugog svetskog rata na našim prostorima kada je Budimir od strane okupatorskih vlasti bio prisilno penzionisan, i drugi period, period posle oslobođenja zemlje 1945. godine, kada je ponovo vraćen na Univerzitet gde je kao profesor i šef Katedre za klasične nauke radio do kraja svog radnog veka, odnosno do 1962. godine. Budimir je u međuvremenu napredovao u zvanjima pa je 1928. godine unapređen u zvanje vanrednog, a 1938. godine i redovnog profesora. Celokupno delo akademika Milana Budimira predstavlja svojevrsno traganje za izgubljenim vremenom. Već u njegovom prvom velikom radu - Carmen Arvale iz 1926. godine - vremenu je dato značajno mesto; kasnije, iz godine u godinu, u svakoj proučavanoj pojavi vreme je dobijalo sve veću dimenziju da bi na stranicama pisanim pred smrt postalo faktor koji sve gradi i sve objašnjava. Odmah treba istaći da vreme koje je Milan Budimir otkrio u analiziranim literarnim delima, u događajima iz bliže i dalje prošlosti ili u rečima iz svakodnevnog života nije ravnodušno i vezano za jednu pojavu, već da je to onaj oblik vremena s kojim možda računa još samo biologija, ona nevidljiva, beskrajno duga, a ipak stvaralačka i živa prošlost stalno prisutna oko nas i u nama. Tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi, Milan Budimir je tražio i otkrivao u arheološkim nalazima i pisanim izvorima, u mitu i religiji, u krupnim događajima političke i kulturne istorije - da bi pokazao šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet. Otkriće ovog vida vremena omogućilo je Milanu Budimiru da uspostavi vlastiti pogled na istoriju i da od vrsnog lingviste postane utemeljivač novog metodskog pristupa u humanističkim naukama. U svim slučajevima, bilo da analizira lingvistički, arheološki, etnografski, literarni ili istorijski dokument, on uvek koristi isti metodski postupak - temeljno kretanje unazad, niz vreme, do istočnika. Za potpuno razumevanje jedne pojave nije bitan njen vidljivi istorijski život već ono što se događalo u vremenu koje je prethodilo njenom nestanku. Za Milana Budimira poznavanje onoga što se zbilo ab origine omogućuje objašnjenje svega onoga što je u sadašnjosti i naslućivanje onoga što će se dogoditi u budućnosti. On ne traži izvore već praizvore i njega ne zanima toliko egzistencija proučavane pojave koliko njena esencija. Prema Budimiru, saznati znači upoznati događaje koji su se odigravali in illo tempore, tj. potpuno ovladati vremenom. Stoga on u svim svojim redovima traži prapočetke i često, kao junaci iz mitova koji hoće da saznaju svoju sudbinu, vrši smeli descensus ad inferos, spušta se od najtamnijih dubina da bi tamo, u mraku, među nejasnim senkama, našao objašnjenje za stvari koje obasjava jarka svetlost istorije. Po njegovom shvatanju, svako novo stanje u istoriji implicira neko prethodno stanje, neki početni totalitet koji se u vremenu i prostoru rasparčava, kreće i preobražava. Naš je zadatak da te usitnjene i razbacane komade prepoznamo i prikupimo, da ih povežemo u organsku celinu i tako otkrijemo osnovni istočnik. Doslednom primenom načela Milan Budimir je u nas utemeljio paleobalkanologiju. Brojne doprinose Milana Budimira humanističkim naukama, prvenstveno arheologiji, balkanologiji, etnologiji, istoriji, kao i istoriji religije i književnosti, nemoguće je ovom prilikom ni izbliza pobrojati, a kamoli detaljno prikazati. Na stranicama njegovog obimnog dela ima tako mnogo dragocenih i inspirativnih podataka za upoznavanje i dalje proučavanje starog i novog Balkana da su pomenute nauke samo delom stigle da ih iskoriste i razrade. Ostaje još veoma mnogo njegovih zaključaka, posebno onih uzgrednih napomena ili naslućivanja, za koje verujem da će zauzeti važno mesto u budućim balkanološkim istraživanjima. Ovom prilikom zadržaću se samo na jednom problemu koji je u više mahova razrađivao Milan Budimir, na njegovom viđenju i tumačenju najstarijeg evropskog književnog dela - Homerove `Ilijade`. Za sve istraživače homerskog pitanja, bez obzira na velika međusobna neslaganja. `Ilijada` je vremenski plasirana 800. godine i sredine VI stoleća st. ere, a prostorno - između Jonije i Atike, između istočnih i zapadnih obala Egejskog mora. Za ontologiju ove velike Homerove pesme o smrti i ljubavi i Milan Budimir traži rešenje u pomenutim hronološkim i geografskim okvirima i pri tom se smelo zalaže za atičku redakciju `Ilijade` i relativno pozni datum njenog nastanka. Glavni cilj njegovih istraživanja nije, međutim, objašnjenje te istorijske `Ilijade`, već iznalaženje njenih prapočetaka, njenog istočnjaka iz kojeg su proistekle i druge istorijske pojave od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Balkana i Evrope. u nebrojenim raspravama o homerskom pitanju nigde se ne sreće tvrda činjenica koju iznosi Milan Budimir da se Homerova pesma o trojanskom ratu odnosi upravo na nas, tačnije rečeno na Dardance i Brige, naše drevne balkanske pretke. Najnovija lingvistička i arheološka istraživanja su utvrdila da su Dardanci, čiji je eponimni heros Dardan prešao sa Balkana u Troadu i preko svog sina Ila postao rodonačelnik trojanske kraljevske loze, od davnina, verovatno već od sredine V milenija stare ere, naseljavali centralnobalkansko područje i da su se oni tu zadržali i u rimsko doba, sve do dolaska Slovena. Oko stare srpske prestonice Rasa, čije je dardansko ime glasilo Arsa, otkriveni su u prošloj godini arheološki nalazi koji dokumentuju prisustvo Dardanaca na ovom području u periodima koji su prethodili i sledili trojanskom ratu. S druge strane, za dardanske saplemenike, balkanske Brige, koji su naselili oblasti od Troade do centralnih delova Anadolije, polihistor Elijan kaže da su imali svoju pesmu o divnom Ahileju i njegovim ljubavima. Pomenuti podaci, brojne jezičke mrvice i čudne forme Homerovih stihova poslužili su Milanu Budimiru da krene u dubine vekova i da utvrdi da `Ilijada` ima dugu predistoriju, da je njen pesnik bliže kraju negoli početku epskog stvaralaštva i da je istočnik najstarijeg spomenika evropske literature jedna negrčka, starobalkanska poema. Budimir je uverljivo pokazao da u `Ilijadi` `imamo mešavinu raznih epoha, drevnih ostataka i svežih tvorevina, imamo borce sa kamenom, zatim sa bronzanim i gvozdenim oružjem, imamo borbu između Evropljana i Azijata`. I ne samo to; kada je razotkrio događaje koji su se odigrali in illo tempore, stigao do početka i ovladao vremenom, on je saznao da se u otkrivenom istočniku nalaze objašnjenja i za niz drugih, kasnijih pojava na Balkanu, čak i onih sa kojima se u svom veku suočavao. U starobalkanskom istočniku za `Ilijadu` i u samoj `Ilijadi` on je na prvom mestu našao `blagu vest` za ljudski rod koja je `preko starogrčke škole, zatim preko sofista i filozofa, pa posle preko rimskih književnika slala svim potonjim pokoljenjima poruku o najvećoj ljubavi, ljubavi prema čoveku i čovečanstvu`. Duh ljubavi, besprimernog junaštva, duboke humanosti i težnje ka višoj pravdi koji je pre pedesetak vekova uspostavljen na vrletnim gorama Balkanskog poluostrva nikada nije odumro; prema Budimiru, taj duh se reinkarnira i živi među bogumilima i paternima, u našoj narodnoj poeziji, u Vukovoj buni, u optimističkom mesijanizmu Petra Kočića da bi, najzad, postao i balkanski prilog velikoj oktobarskoj revoluciji. Balkanac Dardan, sa paladionom - svetinjom nad svetinjama - u rukama, stiže u Aziju da utvrdi moć Troje, a njegov potomak Eneja dolazi u Italiju da zasnuje sjaj i slavu Rima. Za Milana Budimira nije slučajnost već očekivana nužnost što Dioklecijan i Justinijan - dva gorostasa sa centralnog Balkana - spasavaju Imperium Romanum i što, opet jedan Dardanac, Nišlija Konstantin Veliki podiže na Bosforu drugi Rim. Iznad svega on ne smatra ravnodušnom činjenicu da ovi veliki ljudi pripadaju centralnom Balkanu, oblasti koju su u VI veku naselili naši preci i koja do dana današnjeg nije, još od početka srednjeg veka, u znatnijoj meri izmenila svoje slovenske starosedeoce. Ovo je Milanu Budimiru pouzdan znak `da će balkanski čovek imati još prilike da dokaže i osvetla svoje pravo lice`. Ovde je prikazan samo maleni deo onoga što je Milan Budimir otkrio u ponovno nađenom vremenu. Tragali su za izgubljenim vremenom i tvorci prastarih mitova, i veliki istoričari iz prošlosti i sadašnjosti, i Marsel Prust u literaturi i Sigmund Frojd u psihologiji, i to uvek s ciljem da opravdaju čoveka i bolje razumeju njegova ponašanja, ali je njihovo nađeno vreme, za razliku od Budimirovog, smrtno vreme koje se nosi kao teški balast, koje sve razara i sve mrvi. Naš veliki lingvista našao je jedno drugojačije, stvaralačko vreme, u kome ništa ne propada, ni dobro ni zlo, ni lepo ni ružno, već se sve vezuje, umnožava i raste, otkrio je vreme koje se lako i sa ponosom nosi. U balkanskim istočnicima anticipiran je deo naših sudbina i budućnosti naših potomaka. Milan Budimir nas uči da u tim istočnicima ima nepresušne snage, velike dobrote i uzvišene plemenitosti; njima se možda najbolje može objasniti i delo čoveka kome je ova komemoracija posvećena, delo prožeto ljubavlju i izuzetnom hrabrošću. MG81 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Dimitrije Tucović (Gostilje, kod Čajetine, 13. maj 1881 — Vrače brdo, kod Lajkovca, 20. novembar 1914) bio je pravnik, političar, novinar i publicista, kao i istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Prva saznanja o socijalizmu dobio je u Užičkoj gimnaziji od svog druga Radovana Dragovića. Školovanje je nastavio 1899. u Beograd, gde je takođe nastavio sa radom na propagiranju socijalizma. Godine 1901, nakon obnavljanja Beogradskog radničkog društva, formirao je socijalističku grupu velikoškolaca i postao član Uprave radničkog društva sa željom da radi na formiranju modernih sindikata. Tokom 1902. i 1903. bio je organizator nekoliko demonstracija protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega je morao da emigrira. Nakon Majskog prevrata, vratio se u Srbiju i avgusta 1903. učestvovao u osnivanju Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Tada je postao urednik stranačkog lista Radničke novine. Na Drugom kongresu Radničkog saveza i SSDS 1904. održao je referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu, nakon čega je otišao u Beč na specijalizaciju, ali se 1908. vratio u Srbiju i iste godine bio izabran za sekretara SSDS. Početkom 1910. je u Beogradu organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj je pokrenuta ideja o stvaranju Balkanske federacije. Iste godine je pokrenuo teorijski časopis Borba, čiji je bio glavni urednik. Kao predstavnik SSDP učestvovao je na mnogim međunarodnim radničkim kongresima i skupovima. Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge internacionale, a on je sarađivao sa mnogim istaknutim ličnostima poput Roze Luksemburg. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu, avgusta 1910. održao je značajan govor u kome je kritikovao socijaliste zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa austrijskim socijalistom Karlom Renerom ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske. Kao rezervni oficir tokom 1912. i 1913. učestvovao je u Prvom balkanskom ratu i vojnom pohodu u Albaniji. Svoja neslaganja sa ovom politikom izneo je u knjizi Srbija i Arbanija, gde se suprotstavio osvajačkim planovima Vlade Nikole Pašića, ocenjujući ih kao imperijalističke. Nakon povratka iz vojske ponovo se posvetio radu u radničkom pokretu, a 1914. je član Međunarodnog socijalističkog biroa. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, otišao je u Berlin sa ciljem da doktorira, ali se odmah po izbijanju rata vratio u Srbiju i stupio u Srpsku vojsku. Kao rezervni kapetan druge klase, poginuo je u toku Kolubarske bitke, na Vrače brdu u okolini Lazarevca. Nakon smrti, njegovi posmrtni ostaci su čak pet puta sahranjivani na raznim lokacijama, a 2016. su prenete u Aleju velikana na Novom groblju. Godine 1974. snimljena je televizijska serija o njegovom životu. Napisao je nekoliko brošura i zbirki reportaža, među kojima su — Za socijalnu politiku, U izbornu borbu, Porezi: jedna žalosna glava u politici srpske buržoazije, Srbija i Arbanija i dr. Pisao je za mnoge inostrane novine i časopise, a prevodio je dela Marksa, Bebela i Kauckog. Biografija Rođen je 13. maja[a] 1881. u Tucovićima, zaseoku zlatiborskog sela Gostilje, kod Čajetine, gde se danas nalazi njegova rodna kuća. U vreme njegovog rođenja, kroz ovo selo prolazio je put kojim se od Užica putovala prema Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini. Kako je mnogim putnicima bilo zgodno da zanoće upravo u ovom selu, ono je prozvano Gostilje. Kao i većina stanovništva užičkog kraja, porodica Tucović je vodila poreklo iz crnogorskih i hercegovačkih krajeva.[b] Bili su poznati kao bistri i razboriti ljudi i trudili su se da školuju svoju decu, više nego ostali Gostiljci, ali i Zlatiborci, pa su u nekoliko generacija dali veliki broj sveštenika, učitelja, pravnika i dr. Dimitrije je na rođenju dobio ime svoga dede koji je bio sveštenik, a želja njegovog oca je bila da i on kad poraste nastavi porodičnu tradiciju i bude sveštenik.[3] Dimitrijev otac Jevrem Tucović je veoma mlad završio bogosloviju, ali se nije mogao odmah zapopiti, pa je izvesno vreme radio kao učitelj u Karanu i Arilju. Nakon što se u tridesetoj godini oženio Jefimijom Cicvarić, ćerkom bogatog trgovca Jovana Cicvarića iz Nikojevića, dobio je parohiju. U periodu od 1874. do 1890, Jevrem i Jefimija su izrodili osmoro dece, pet sinova i tri kćeri — Vladimira, Maru, Jelenku, Čedomira, Dimitrija, Stevana, Kostu i Dragicu. Najmlađa ćerka Dragica je rođena u Užicu, a svi ostali u Gostilju. Dvojica od petorice braće Tucović su rano preminuli — Kosta kao trogodišnji dečak, a Čedomir kao učenik četvrtog razreda Užičke realke. Pored Dimitrija, u istoriji su ostala zabeležena i njegova dva brata, oficiri Vladimir i Stevan Tucović.[3] Školovanje u Užicu 1893—1899. Kako bi svojoj deci omogući bolje uslove za školovanje prota Jevrem se 1885. sa porodicom preselio u Užice,[v] gde je sve do 1893. honorarno radio kao veroučitelj u Užičkoj realci. Ovde je 1889. Dimitrije pošao u osnovnu školu.[g] Nasledivši od svog oca izričitu fizičku razvijenost, bio je skoro za glavu viši od svojih vršnjaka. Poznat ne samo po svojoj visini, nego i po prirodnoj bistrini, često se družio sa đacima iz starijih razreda, koji su mu bili sličniji i po uzrastu i po znanju.[3] Septembra 1893. pošao je u prvi razred Užičke realke, a kako je od ranije imao naviku da se druži sa starijim đacima, ovde se 1895. kao učenik trećeg razreda upoznao sa tri godine starijim Radovanom Dragovićem. Družeći se sa njim, upoznao se sa raznim društvenim temama, a vremenom je počeo da čita knjige, koje nisu bile u školskom programu. Vremenom je od njega saznao za socijalizam, za socijalistički i radnički pokret i dobio na čitanje prve socijalističke knjige. Uglavnom su to bile zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Nikolaja Černiševskog i dr.[7] Članovi đačke družine Napredak, 1899, u gornjem redu sleva nadesno — Radovan Dragović (drugi), Dimitrije Tucović (treći) i Stevan Tucović (treći) Ideje o socijalnoj pravdi su veoma brzo našle pristalice među učenicima Užičke realke, a tome je doprineo i određeni broj profesora, koji su ovde bili premešteni po kazni, tako da je realka u to vreme bila ispunjena đacima i profesorima, koji su bili protivnici autoritarnog režima oca i sina kralja Milana i Aleksandra Obrenovića. Propagatori prvih socijalističkih ideja u Užicu bili su Miladin Radović[d] i Dragiša Lapčević, a preko njih su učenici realke dobijali socijalističke knjige, listove Socijaldemokrat i Zanatlijski savez, kao i list Zlatibor, pokrenut 1885. godine. Kako je čitanje socijalističkih knjiga postalo masovno među užičkim gimnazijalcima, oni su uz pomoć Dragiše Lapčevića, marta 1891. osnovali literarnu družinu Napredak, koja je imala za cilj „umno i moralno usavršavanje svojih članova, a pored toga i materijalno pomaganje siromašnih učenika”.[9] Iako nije bio odličan učenik, Tucović je u petom razredu realke čitao nemačke klasike i teorijski časopis Nova era (nem. Die Neue Zeit), a u šestom razredu je objavio svoj prvi prevod sa francuskog jezika. Posebno se isticao na sednicama đačke literarne družine, gde se isticao svojim teoretskim znanjem, ali i svojim zapažanjima. Bio je strasni diskutant, koga su mlađi učenici rado slušali. Nakon odlaska Radovana Dragovića u Zagreb, 1896. Dimitrije je postao centralna ličnost đačke družine i vođa učenika-socijalista Užičke realne gimnazije. Oni su održavali veze sa užičkim radnicima, a 1897. nakon osnivanja Radničkog društva u Užicu, učenici su se uključili u pripreme za obeležavanje praznika rada. Uprava škole je učenicima zabranila da učestvuju u proslavi praznika rada, a na dan 1. maja kolona radnika je prošla pored zgrade gimnazije, kada je bila pozdravljena od strane učenika. Nakon ovoga „incidenta”, rad đačke grupe Napredak je bio zabranjen, a policija je motrila na delatnost učenika.[9] Avgusta 1896, Vlada Vladana Đorđevića je na predlog ministra prosvete i crkvenih dela Andre Nikolića u interesu štednje donela odluku o ukidanju nekoliko gimnazija u Kraljevini Srbiji, među kojima je bila i užička realka. Ova odluka je primljena sa velikim negodovanjem, a posebno u gradovima kojima su bile ukinute gimnazije. Užički učenici-socijalisti su se u znak revolta odlučili na akciju — Dimitrije Tucović, Tasa Milivojević i Sreten Vukašinović su u toku noći na krovu gimnazije okačili veliku crvenu zastavu i protestnu parolu. Pošto je Dimitrije bio poznat kao vođa učenika-socijalista, prema ranijem dogovoru, on je iste večeri otputovao u rodno Gostilje, kako bi zavarao trag pred policijom. Zalaganjem vršioca dužnosti direktora gimnazije Živka Petrovića, ovaj događaj nije shvaćen previše ozbiljno pa značajnija istraga nije ni vođena, uprkos protivljenju okružnog načelnika. Umesto ukinute državne gimnazije, u Užicu je tada osnovana privatna srednja škola „Gimnazija Vojvode Milana Obrenovića”, u kojoj je Dimitrije završio šesti razred. Kako je ova privatna gimnazija imala samo šest razreda, morao je otići iz Užica na dalje školovanje, ostavljajući iza sebe kružok učenika-socijalista među kojima su bili — Nedeljko Divac, Dušan Popović, Živko Topalović i dr.[10] Aktivnost u Beogradu 1899—1903. Pošto je Užička realna gimnazija bila zatvorena, a privatna gimnazija imala samo šest razreda, Dimitrije je morao da nastavi školovanje u nekom drugom gradu. Njegovi roditelji su odlučili da ode u Beograd, pa je on septembra 1899. upisao Treću beogradsku gimnaziju, u kojoj je završio sedmi i osmi razred. Ostao je upamćen njegov sukob sa profesorom istorije, poznatim književnikom Stevanom Sremcem, u toku osmog razreda marta 1901. godine. Sukobili su se prilikom predavanja lekcije o Francuskoj revoluciji, jer je Sremac kao konzervativan čovek osudio borbu francuskih revolucionara, a posebno Robespjera, kao jednog od njenih ideologa. Neki od maturanata nisu želeli da prihvate negativnu ocenu francuskih revolucionara, ali je jedino Dimitrije reagovao i suprotstavio se profesoru. Kao odličan učenik, bio je na kraju školske godine oslobođen polaganja usmenih ispita iz svih predmeta. Nastavljajući tradiciju druženja sa starijim drugovima, on se po dolasku u Beograd povezao sa grupom velikoškolaca-socijalista, a iste godine je u Beograd iz Graca došao njegov drug i prvi socijalistički učitelj Radovan Dragović. Marta 1901. učestvovao je na sastanku beogradskih socijalista na kome je doneta odluka da se obnovi rad Beogradskog radničkog društva i pokrene socijalistički list Napred. Iste godine je napisao i objavio svoj prvi članak Prvi maj 1901, koji je bio objavljen u Radničkom listu.[11] Nakon mature, juna 1901, Dimitrije je otišao u Užice, gde se sa roditeljima dogovarao oko izbora fakulteta koji će upisati. Njihova želja je bila da po uzoru na svog dedu-imenjaka i on pohađa bogosloviju, ali je preovladala njegova želja da studira prava, pa je septembra iste godine upisao Pravni fakultet na beogradskoj Velikoj školi. Tokom boravka u Užicu, napisao je tri članka — Besplatna radna snaga, Užice juna 1901 i Bosotinja u kojima je pisao o životu užičkih radnika-proletera. Nakon povratka u Beograd, Dimitrije je u toku leta, prema uputstvima Radovana Dragovića učestvovao u osnivanju prvih sindikalnih saveza, čime je brzo stekao zapaženo mesto u socijalističkom pokretu Beograda. Nedugo potom, došlo je do obnavljanja studentskog socijalističkog pokreta, a kada je početkom januara 1902. obnovljen rad Kluba socijalista velikoškolaca, Tucović je bio izabran za sekretara Kluba. Kako su na Velikoj školi postojali i drugi studentski klubovi, uglavnom građanske orijentacije, Dimitrije se trudio da Klub studenata socijalista očuva uticaj u radu opštestudentskog udruženja „Pobratimstvo”, osnovanog još 1867. godine. Prva knjiga objavljena u izdanju Kluba bila je Dimitrijev prevod knjige Bebelove Đaci i socijalizam, u čijem je dodatku objavljen njegov rad Đački portreti u Srbiji.[12][13] U svom radu Tucović se trudio da dođe do jače saradnje između studenata i radničkih organizacija, a pre svega radničke omladine. Par dana nakon obnavljanja rada Kluba studenata socijalista, 18. januara 1902.[đ] došlo je do obnavljanja ranije zabranjenog lista Radničke novine, u čijem su se uredništvu našli Radovan Dragović, Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović.[14] Desetak dana kasnije, 27. januara je bila održana Druga skupština Beogradskog radničkog društva na kojoj je Dimitrije bio izabran za njegovog sekretara. Na ovaj način došlo je do preuzimanja srpskog socijalističkog pokreta od strane najistaknutijih predstavnika marksističke struje. U susret dvadesetsedmoj godišnjici smrti prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića, bilo je odlučeno da se odgovarajuće komemoracije održe u Beogradu i Jagodini. Istaknuta uloga u obeležavanju ove godišnjice pripala je Dimitriju Tucoviću koji je u Beogradu održao predavanje Svetozar Marković pregled života i rada, a zatim u Jagodini položio venac na njegov grob.[13] Kapetan-Mišino zdanje U vreme Tucovićevih studija, Velika škola se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju, u kojoj su takođe bile održavane sednice Narodne skupštine i Senata Kraljevine Srbije. Nepoštovanje zakona od strane vlasti, kao i ograničavanje ličnih sloboda, bili su tada opšta pojava, pa je izglasavanje Zakona o zborovima i udruženjima u Senatu, privukao veliku pažnju velikoškolaca, koji su vodili borbu za ostvarivanje većih sloboda u društvu. Pošto je predloženi Zakon obećavao znatno veće slobode od prethodnog, u javnosti se sve više govorilo da Senat neće prihvatiti ovaj Zakon. Kako bi privoleli senatore da podrže ovaj Zakon, velikoškolci predvođeni Dimitrijem su organizovali demonstracije u kojima su pored studenata-socijalista učestvovali i drugi studenti. Prilikom demonstracija, održanih 24. marta 1902,[e] velikoškolci su poseban prekor uputili političaru Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, koji je u mladosti bio blizak saradnik Svetozara Markovića i čiji je glas u Senatu bio uticajan na donošenje odluka. Odmah po izbijanju demonstracija, došlo je do intervencije žandarmerije i policije koji su se sukobili sa velikoškolcima, ali su se morali povući iz zgrade Velike škole, zbog kršenja autonomije. Nakon sukoba, velikoškolci su održali protestni zbor i usvojili Rezoluciju kojom je zahtevano da se Kapetan-Mišino zdanje, u skladu sa željom zaveštača, koristi samo kao dom velikoškolaca. Vlasti su prihvate ovu odluku i iselile Senat iz Kapetan-Mišinog zdanja, ali ovo nije prešlo bez represalija — oko 50 studenata, među kojima i Dimitrije, bilo je kažnjeno gubitkom semestra, a Velika škola je bila zatvorena sve do jeseni.[13] Nakon zatvaranja Velike škole, Dimitrije je napustio Beograd i otišao kod roditelja u Užice, ali je u nekoliko navrata dolazio u Beograd, gde je maja 1902. postao član Centralnog odbora, najvišeg rukovodećeg foruma radničkog pokreta Srbije, čiji je zadatak bio da radi na pripremi za stvaranje partije.[12] Zajedno sa Dragovićem, koji je bio glavni organizator radničkog pokreta, Kaclerović i Tucović su predstavljali najborbeniji deo Centralnog odbora, u kome su se nalazile i pristalice drugih struja, od kojih je najjača bila grupa reformista, među kojima su bili Dragiša Lapčević, Jovan Skerlić, Ljuba Jovčić, Kosta Jovanović i dr. U toku leta, Tucović se u Užicu upoznao sa Filipom Filipovićem, koji je ovde po povratku iz Rusije provodio raspust, jer mu je otac bio direktor užičke gimnazije. U jesen 1902. Dimitrije se vratio u Beograd i nastavio sa studijama, ali i sa radom u radničkom pokretu u kome je početkom februara naredne 1903. na sednici Beogradskog radničkog društva bio izabran za njegovog sekretara.[13] Martovske demonstracije i emigracija Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića bila je obeležena brojnim nezakonitim potezima i progonima političkih protivnika, pa su pred zabrane socijalističkih listova bili zabranjeni i drugi opozicioni listovi poput Odjeka i Dnevnog lista. Marta 1903, u trenutku kada se kralj pripremao da izvrši državni udar i suspenduje Ustav iz 1901, velikoškolci su počeli da nameću diskusiju o potrebi većih političkih i javnih sloboda. Dogovorom klubova studenata socijalista i studenata nacionalista, koje su predvodili Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović, s jedne i Ljuba Jovanović Čupa, s druge strane, odlučeno je da se u nedelju 23. marta 1903.[ž] uzme učešće na već zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika i članova studentskog društva „Pobratimstvo”.[15] Aleksandar Obrenović, marta 1903. Među govornicima na velikim martovskim demonstracijama, u kojima je učestvovalo oko 5.000 ljudi[z] — radnika, đaka i studenata, bili su Kaclerović, Jovanović i Tucović. Kako je tokom zbora na Terazijama došlo do sukoba sa žandarmerijom, demonstranti su izvršili napad na redakcije prorežimskih listova Male novine i Večernje novosti, nakon čega je kolona demonstranata pošla prema Kalemegdanu, gde je Dimitrije Tucović okupljenima održao svoj govor. Kao jedan od najkorpulentnijih demonstranata, bio je lako uočljiv policajcima. Pošto su u toku demonstracija pale žrtve — poginulo je šestoro, a ranjeno 23 lica (7 demonstranata i 18 žandara) i uhapšeno 123 demonstranata, odlučeno je da se demonstracije prekinu.[15][16] Iste večeri, u stanu Dimitrija Tucovića su se radi dogovora i ocene događaja okupili Triša Kaclerović, Tasa Milivojević i Nedeljko Divac. Znajući da policija traga za vođama demonstracija odlučili su da se Dimitrije i Tasa Milivojević iste noći prebace preko Save u Austrougarsku, što su i učinili. Oni su se u Zemunu susreli sa Ljubom Čupom i nakon dva dana zajedno otišli za Peštu, a potom za Beč. Računali su na pomoć austrijskih socijaldemokrata i bili razočarani jer im oni nisu pružili ni pomoć ni razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze. Potom su otišli u Cirih, ali se ovde nisu dugo zadržali jer su im švajcarske vlasti uskratile gostoprimstvo. Nakon toga su se ponovo vratili u Beč, a odatle u Peštu, gde je Dimitrije krajem maja prisustvovao kongresu Mađarske socijaldemokratske partije. Ovde ih je prihvatilo Jugoslovensko radničko društvo, čiji su članovi prikupili sredstva kako bi im obezbedili minimum životnih potreba.[17] U toku njihovog boravka u emigraciji, istražni sudija Uprave grada Beograda je izdao poternice za kolovođama demonstracija, dok je državni tužilac Prvostepenom sudu za grad Beograd dostavio spisak od 27 najistaknutijih demonstranata, među kojima je Dimitrije Tucović bio prvi na listi optuženih. Kako je položaj Milivojevića i Jovanovića bio nešto lakši, oni su se krajem maja 1903, neposredno pred dinastički prevrat, vratili u Srbiju. Posle martovskih demonstracija, kralj Aleksandar je nastavio sa svojom autokratskom politikom, pa je samo dan kasnije u noći 24/25. marta[i] izveo državni udar tokom koga je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, postavio nove predsednike i sudije svih sudova i ukinuo nekoliko zakona, među kojima je bio i Zakon o štampi,[j] nakon čega je ponovo vratio Ustav. Ovakvi katastrofalni politički potezi, bili su dodatno opravdanje oficirima-zaverenicima da što pre izvrše svoj ranije pripremljeni plan o ubistvu kraljevskog para. U noći 28/29. maja 1903.[k] grupa oficira, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, čime je okončana vladavina dinastije Obrenović.[17] Dinastičkom smenom, svi optuženi za organizovanje martovskih demonstracija su bili oslobođeni, pa se Dimitrije krajem juna 1903, nakon tri meseca provedena u emigraciji, vratio u Srbiju i odmah otišao u Užice, gde je obišao roditelje. Njegovi drugovi Radovan Dragović i Dragiša Lapčević nalazili su se tada u Beogradu i zajedno sa drugim socijalistima i socijaldemokratima, koristeći novu političku klimu nastalu nakon promene režima, aktivno radili na organizovanju novih radničkih organizacija.[18] Osnivanje Socijaldemokratske stranke Tokom boravka u Užicu, nakon povratka u Srbiju, Dimitrije je aktivno radio na organizovanju novih radničkih organizacija, pa su njegovom zaslugom 19. jula 1903.[l] osnovane Radničke čitaonice u Užicu i Ivanjici. Članovi ovih čitaonica su izabrali svoje delegate koji je trebalo da otputuju u Beograd, na Osnivački kongres socijaldemokratske partije, a među njima je bio i Tucović. Ipak usled fizičke iznurenost, zbog tromesečnog gladovanja u emigraciji, ali i finansijskih poteškoća, Dimitrije nije prisustvovao Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) održanom 2. avgusta 1903.[lj] u Beogradu.[16] Ipak, Dimitrije je bio u stalnoj vezi sa Radovanom Dragovićem i Dragišom Lapčevićem i sa njima se dogovarao oko neposrednih priprema za održavanje Osnivačkog kongresa SSDS, na kome su Lapčević i Dragović bili izabrani za predsednika i sekretara stranke.[18] Dušan Popović i Dimitrije Tucović sa studentskom delegacijom u Sofiji, 1904. Do polovine septembra 1903, do kada je boravio u Užicu, Dimitrije je aktivno učestvovao u širenju socijalističkih ideja. Govorio je na radničkim zborovima u Užicu i Čačku, a Radnička čitaonica u Užicu je narasla na preko 100 članova čime se širenje socijalističkih ideja iz užičke realke prenelo u radničke redove, koji su aktivnije počeli da dolaze na političke zborove i da čitaju socijalističke listove i knjige. Ubrzo po formiranju socijaldemokratske stranke, u Kraljevini Srbiji su održani parlamentarni izbori, na koje je rukovodstvo stranke odlučilo da izađe. Na Tucovićev predlog u Užicu je za narodnog poslanika bio kandidovan Dragiša Lapčević, a u užičkom okrugu Dragiša Lapčević, Jevto Bondžulić, Marko Josipović, kao i profesor Ljubo Jovčić i docent Nedeljko Košanin. Usled neravnopravne agitacione borbe, tokom predizborne kampanje, Srpska socijaldemokratska stranke je u Užicu dobila svega 22, a u užičkom okrugu 602 glasa, dok je na državnom nivou dobila ukupno 2.627 glasova i osvojila jedno poslaničko mesto — dr Mihailo Ilić izabran u Kragujevcu.[19] Pojavljivanje prve radničke stranke na parlamentarnim izborima bio je značajan potez za odvikavanje radnika od navike da glasaju za već postojeće građanske i nacionalne stranke. Takođe, veliku smetnju ostvarivanju boljeg izbornog rezultata socijalista predstavljala je činjenica da su prema tada važećem izbornom zakonu pravo glasa imala samo ona lica koja su plaćala određenu visinu poreza, kao i da je među radnicima bilo dosta nepismenih. Uočavajući ove probleme, užička radnička čitaonica je pokrenula inicijativu za opismenjavanje radnika smatrajući da je pismenost osnovni korak na putu do političke akcije među radnicima.[18] Polovinom septembra Dimitrije Tucović je iz Užica došao u Beograd, gde je nastavio sa studijama prava, ali i sa partijskim radom. Ubrzo po dolasku, od rukovodstva stranke je bio zadužen da pripremi Radnički kalendar za 1904, koji je trebalo da predstavlja priručnik za radnike. Prilog za kalendar, Tucović je tražio i od Karla Kauckog, tada vodećeg nemačkog socijaldemokrate, a čitav posao je završio već krajem novembra. Takođe, u jesen iste godine je bio jedan od predavača na prvoj sindikalnoj školi, koju je formirao Radovan Dragović. Nedugo potom pokrenut je i partijski časopis Život, u čijoj se redakciji našao i Dimitrije. Početkom 1904. je bio zadužen za pripremu Majskog spisa, druge publikacije koje je izdala SSDS, a početkom aprila je bio među govornicima na skupu povodom godišnjice martovskih demonstracija. Istog meseca je kao delegat Čačanskog radničkog društva učestvovao na Drugom kongresu Radničkog saveza, kao i Drugog kongresa SSDS, na kome je između ostalog izabrana i nova redakcija Radničkih novina, koju su činili: Radovan Dragović, urednik; Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[20][21] Partijski rad 1904—1907. Tucović je vremenom sve više bio angažovan u sindikalnom i partijskom radu, radio je na organizaciji prvomajskih proslava, saradnji sa bugarskim studentima socijaldemokratama, učestvovao je na radničkim zborovima u Beogradu, Užicu, Požarevcu i dr, a oktobra 1904. je bio izabran u Sud časti pri socijaldemokratskoj stranci. Posebno priznanje za svoj rad, dobio je novembra iste godine kada je postao član Glavne partijske uprave Srpske socijaldemokratske stranke, čime je i zvanično postao jedan od čelnih ljudi radničkog pokreta Srbije. Kako se u to vreme razboleo urednik Radničkih novina Radovan Dragović, Dimitrije je zajedno sa Dragišom Lapčevićem preuzeo sve obaveze oko uredništva lista. Pored političkih događaja u Srbiji, pratio je i dešavanja u svetu, pa je januara 1905. veliku pažnju posvetio Revoluciji u Rusiji. Prilikom radničkog zbora održanog krajem istog meseca u kafani „Kolarac”, tokom koga su o predloženom Zakonu o radnjama govorili Ilija Milkić i Dragiša Lapčević, Tucović je beogradskim radnicima govorio o borbi ruskog proletarijata protiv carizma, kao i o Krvavoj nedelji.[22][21] Naslovna strana Radničkih novina iz 1897. Početkom 1905. radio je na uređivanju Majskog spisa i pripremio predlog Pravila Radničkog saveza za predstojeći Treći kongres, održan u Kragujevcu 18. i 19. juna 1905. godine.[23] Na ovom Kongresu je došlo do žučne rasprave o jedinstvu radničkog pokreta, tokom koga su marksisti, kojima je pripadao Tucović, istakli potrebu jedinstva političke i ekonomske borbe radničke klase, koji su bili u skladu sa predlozima usvojenim na međunarodnim socijalističkim kongresima. Sa razvojem bolesti Radovana Dragovića, Tucovićevog školskog druga i prvog socijalističkog učitelja, Dimitrije je sve više preuzimao njegove obaveze u Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, Beogradskom radničkom društvu i redakciji Radničkih novina, gde je nakon njegove prerane smrti 7. januara 1906.[m] preuzeo dužnost urednika. Ipak ubrzo potom je pozvan na odsluženje vojnog roka, koji je u periodu januar—decembar 1906. odslužio u Beogradu, Valjevu i Užicu. Tokom vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira i stekao čin potporučnika. Služenje vojske mu je dalo više vremena da se posveti polaganju ispita na Pravnom fakultetu, pa je oktobra 1906. diplomirao pravo.[24] Za vreme Tucovićevog boravka u vojsci, aprila 1906. održan je Četvrti kongres SSDS,[25] a novoizabrana Glavna partijska uprava računala je na njega kao na glavnog partijskog „agitatora i organizatora” čiji će zadatak biti da obilazi partijske organizacije po Srbiji i pomaže im u njihovom organizacionom i političkom jačanju. Neposredno pred povratak iz vojske, redakcija Radničkih novina ga je polovinom novembra uključila u svoj sastav, u kome su se tada nalazili Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Njima trojici bila je poverena dužnost da izvrše pripreme za pokretanje Socijalističke biblioteke, što bi značilo početak planskog objavljivanja marksističke literature. Već polovinom decembra Tucović je u Beogradu govorio na nekoliko radničkih zborova, kao i na koncertu radničke umetničke grupe „Abrašević”. Kao delegat SSDS od 23. do 26. decembra 1906. u Osijeku je prisustvovao Četvrtom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, a od 2. do 4. februara 1907. u Trstu Šestom kongresu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke.[26] U povratku iz Trsta, svratio je u Sarajevo, gde je posetio Glavni radnički savez Bosne i Hercegovine i Milana Dragovića, rođenog brata Radovana Dragovića.[27] Uprkos napornom radu u redakciji Radničkih novina, kao i pripravničkom poslu kod advokata Živote Đurkovića, Dimitrije je sredinom februara 1907. predao u štampu prevod Marksovog dela Najamni rad i kapital, koje je odlukom Glavne partijske uprave štampan u 5.000 primeraka. Od polovine februara do polovine marta 1907. u Beogradu, na Čukarici tekao je štrajk radnika u fabrikama šećera, kože i obuće. Centralni organi radničkog pokreta pružili su im podršku, a preko 500 štrajkača je postavilo straže oko fabrike šećera. Kako bi po svaku cenu ugušile štrajk, vlasti su 14. marta[n] na štrajkače poslale odred od 300 žandarma. U sukobu žandara i štrajkača poginula su četvorica, a ranjena petorica radnika. U znak protesta protiv policijske torture, sutradan je bio održan veliki radnički zbor na kome su govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[28] Ovaj tragičan događaj Dimitrije je pominjao i u kasnijim prilikama i navodio ga kao razlog zaoštravanja klasnih odnosa. Na Četvrtom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom od 5. do 7. maja,[nj] održao je referat o štrajkovima, a na Petom kongresu SSDS, održanom od 23. do 25. juna 1907.[o] održao je referat o radničkoj štampi.[29] Triša Kaclerović je u toku priprema ovog Kongresa predlagao Tucovića za sekretara partije, ali on to nije prihvatio iz razloga jer je planirao da ode na usavršavanje u inostranstvo. Polovinom jula je od Glavne partijske uprave zatražio ostavku na mesto redaktora Radničkih novina, ali pošto se razboleo morao je da odloži put, zbog čega je nastavio sa radom. Tokom bolovanja, pisao je članke na novine, kao i brošuru Zakonsko osiguranje radnika u bolestima, invalidstvu i starosti, nesretnim slučajevima u kojoj se zalagao za neka osnovna prava radnika iz oblasti osiguranja i zdravstvene zaštite. Nakon ozdravljenja, početkom septembra, napustio je redakciju Radničkih novina, gde su ga zamenili Tasa Milojević i Dušan Popović.[27] Boravak u Berlinu 1907—1908. Polovinom oktobra 1907. Dimitrije Tucović je otišao u Berlin, na usavršavanje sa namerom da pripremi i odbrani doktorat iz pravnih nauka. Pre toga, on je u Užicu posetio roditelje i sa njima se dogovorio oko odlaska u inostranstvo. Pored napornog rada na pripremanju doktorata, Dimitrije je po prethodnom dogovoru sa rukovodstvom Srpske socijaldemokratske stranke radio na upoznavanju radničkog pokreta Nemačke. Već od početka novembra, rukovodstvo partije mu je poštom slalo domaće novine, kako bi mogao da prati razvoj događaja u zemlji, a on je redakciji Radničkih novina slao svoje tekstove. Uporedo je održavao stalnu prepisku sa svojim partijskim drugovima i prijateljima — Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Đurićem, Tasom Milivojevićem, Nedeljkom Divcem i dr. Upoznavao se sa istaknutim ličnostima nemačke socijaldemokratije i radničkog pokreta, kao i sa metodama njihove borbe za ostvarivanje radničkih prava. Sa mnogima od njih, održavao je vezu još dok je bio u Beogradu, odakle je slao priloge za nemački list Novo vreme (nem. Die neue Zeit), u kojima je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim južnoslovenskim teritorijama. Pored srpskih socijalista, održavao je vezu i sa socijalistima Bosne i Hercegovine, kojima je poslao prilog sa njihov Majski spis. Poseban doživljaj tokom boravka u Berlinu, na Tucovića ostavilo je prisustvo Marksovoj večeri, marta 1908, koju je organizovao Klub Jugoslovena „Budućnost”.[30] Za vreme njegovog boravka u inostranstvu, Srpska socijaldemokratska stranka je kao brošuru objavila njegov rad Zakon o radnjama i socijalna demokratija, koji je štampan u 4.000 primeraka. Ipak, prateći srpsku radničku štampu, ali i održavajući stalnu prepisku sa Dušanom Popovićem, Milanom Stojanovićem i dr, osetio je određeni zastoj u borbi radničkog pokreta, kao i to da se njegovo rukovodstvo nije aktivno bavilo glavnim pitanjima borbe, a posebno sindikalnim oblicima borbe. Nezadovoljan vestima o stanju u radničkom pokretu, odlučio je da napusti studije i stavi se na raspolaganje Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i Radničkom savezu. Rukovodstvo SSDS mu je nakon toga jednoglasno uputilo poziv da se vrati u Srbiju, što je on i učinio sredinom aprila 1908. godine. Odlazak iz Berlina, nije samo prekinuo njegove doktorske studije, već i planove o odlasku u Ameriku i upoznavanje sa njihovim radničkim pokretom.[30] Sekretar Socijaldemokratske stranke 1908—1909. Ubrzo nakon povratka u Srbiju, Tucović je na Šestom kongresu SSDS, održanom od 26. do 28. aprila 1908,[p] zajedno sa grafičkim radnikom Nikolom Nikolićem, bio zabran za sekretara SSDS, dok su za predsednike Glavne partijske uprave bili izabrani Nedeljko Košanin i Nikola Veličković.[31] Ubrzo potom, poverena mu je i dužnost glavnog urednika Radničkih novina. Kako bi formirao redakciju lista, pozvao je u Beograd Dragišu Lapčevića, koji se tada nalazio u Nišu i Dušana Popovića, koji se nalazio u Užicu. Kako se Popović nije odazvao pozivu, Tucović je otputovao u Užice u posetu roditeljima i da Dušana lično pozove u Beograd. Pored Lapčevića i Popovića, u redakciji mu je pomagao i Ilija Milkić. Nedugo potom, objavljena je njegova brošura Zakon o radnjama i socijalna demokratija. Tokom maja 1908. učestvovao je na predizbornim skupovima SSDS u Nišu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Beogradu i Kragujevcu. Na parlamentarnim izborima održanim 31. maja 1908.[r] Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedan mandat izborom Triše Kaclerovića za narodnog poslanika u Kragujevcu.[32] Nakon izbora, sredinom godine, Tucović je odlučio da ponovo oživi partijske organizacije i osposobi što veći broj agitatora i organizatora radničkog pokreta, boreći se za uvođenje opšteg prava glasa u Kraljevini Srbiji. U ovom periodu, na njegovu inicijativu su štampane dopisnice sa likom Radovana Dragovića i dr Mihaila Ilića, kako bi se njihovi likovi što duže održali u sećanju radnika i drugih pristalica socijalističkog i radničkog pokreta.[33] Delegati Sedmog kongresa SSDS u Beogradu 1909. (Tucović i Popović skroz desno u prvom redu) Oktobra 1908. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do Aneksione krize i dodatnog narušavanja srpsko-austrougarskih odnosa. Rukovodstvo SSDS je tada zauzelo antiratni stav i osudilo ne samo zvaničnu politiku Austrougarske, već i stavove austrijskih socijaldemokrata, koji su pravdali poteze svoje vlade. Svoje proteste srpski socijaldemokrati uputili su Međunarodnom socijalističkom birou, što im je donelo određeni ugled i priznanje kod socijalističkih i socijaldemokratskih vođa, koji su takođe zauzimali antiratni stav i osuđivali imperijalističku politiku Austrougarske. Povodom aneksije, u Beogradu je 11. oktobra 1908.[s] održan masovan radnički zbor na kome je govorio Dimitrije Tucović.[32] Krajem 1908. i početkom 1909. bavio se zavođenjem reda u vođenju administracije i knjigovodstva SSDS, kao i nabavkom socijalističke literature na nemačkom i francuskom jeziku. Obilazio je partijske organizacije u Čačku, Paraćinu, Mladenovcu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim gradovima. Uprkos zauzetosti, sarađivao je u stranim socijalističkim listovima kako bi istina o radničkom pokretu u Srbiji stigla do što većeg broja socijalista u Evropi.[33] Marta 1909. zajedno sa Nedeljkom Košaninom, bio je izabran za člana Međunarodnog socijalističkog biroa. Na Petom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom aprila 1909. u Beogradu, podneo je Referat o jednoj centralnoj instanci za sve opšte, klasne akcije pokreta u kome je ukazao na potrebe za objedinjavanja interesa klasne borbe.[34] Tada je zajedno sa Dušanom Popovićem završio prevod knjige Žena i socijalizam nemačkog socijaliste Avgusta Bebela.[33] Na Sedmom kongresu SSDS, održanom od 30. maja do 1. juna 1909.[t] podneo je referat i bio ponovo izabran za sekretara stranke, dok je za predsednika izabran Dragiša Lapčević. Na ovom Kongresu usvojen je novi Statut po kome je Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS) promenila naziv u Srpska socijaldemokratska partija (SSDP).[35] Pored Lapčevića i Tucovića, u Glavnoj partijskoj upravi su se našli — Nedeljko Košanin, Aca Pavlović, Blagoje Bračinac i Dušan Popović. Uređivanje Radničkih novina i dalje je bilo povereno Tucoviću, Lapčeviću i Popoviću. Novembra 1909. u Ljubljani je prisustvovao Jugoslovenskoj socijaldemokratskoj konferenciji, na kojoj je pozdravio ideju ideju zbližavanja i saradnje među radničkim pokretima u jugoslovenskim zemljama, ali se i kritički osvrnuo na austrougarske stavove o nacionalnom pitanju.[36] Nakon Konferencije je otišao u Sofiju, gde je sa predstavnicima Bugarske socijaldemokratske radničke partije razgovarao o sazivu Prve balkanske socijalističke konferencije, koja je održana od 7. do 9. januara 1910.[ć] u Beogradu. Konferencija je predstavljala pokušaj da se malim balkanskim narodima pruži mogućnost za ujedinjenje i osnaživanje kako bi se borili protiv osvajačke politike velikih evropskih država, a prisustvovala su joj 34 delegata — 12 iz Srbije, 10 iz Bugarske, 5 iz Turske, 3 iz Hrvatske, 2 iz Slovenije i po jedan iz Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tucović je na Konferenciji podneo glavni referat Balkansko pitanje i socijalna demokratija i bio jedan od glavnih sastavljača Rezolucije kojom je balkanskim narodima ukazana potreba stvaranja saveza slobodnih balkanskih naroda putem klasne borbe.[33] Sekretar Socijaldemokratske partije 1910—1912. Značaj štampe za radnički pokret bio je veliki, što pokazuje i činjenica da su Radničke novine pokrenute još 1897, odnosno šest godina pre formiranja Srpske socijaldemokratske stranke (1903). Njen zadatak je bio da radnicima, ali i drugim građanima, tumačili osnove programa partije koja se borila — za političke slobode, opšte pravo glasa, tajno glasanje, narodnu vojsku, uvođenje samouprave, odvajanje crkve od države, besplatno pravosuđe i pravnu pomoć, zdravstveno osiguranje, kao i zaštitu radnika ograničenjem radnog vremena na osam časova, zabranu rada dece mlađe od 14 godina i dr. Kako bi se što bolje tumačili programski ciljevi partije, na Tucovićev predlog je 14. januara 1910.[u] pokrenut polumesečni časopis Borba.[f] Glavni urednik lista bio je Tucović, koji se već nalazio u redakciji Radničkih novina, a kako se on starao o sadržaju svih brojeva lista, list je nazivan Tucovićeva borba. Ovaj list je odigrao značajnu ulogu u organizovanju radničke klase, odnosno u teorijskoj izgradnji rukovodilaca radničkog pokreta. U listu su objavljivani prevodi dela iz marksizma, pre svega Karla Marksa i Fridriha Engelsa, kao i prevodi dela istaknutih teoretičara Druge internacionale — Kuckog, Lafarga, Blagoeva, Bauera, Adlera, Vendela i dr. Od domaćih socijalističkih teoretičara, pored urednika Tucovića i Popovića, bili su zatupljeni — Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Zdravko Todorović, Nedeljko Košanin i dr. Do jula 1914, kada je zbog početka Prvog svetskog rata list prestao da izlazi, izašlo je ukupno 85 brojeva.[39] Tucovićevi saradnici Triša Kaclerović i Dušan Popović U toku marta i početkom aprila 1910. SSDP je održala nekoliko predizbornih zborova, od kojih je najveći bio u Beogradu, na kome je učestvovalo 4.000 radnika. Na ovom, ali i ostalim zborovima traženo je opšte pravo glasa. Jednom od zborova, održanom polovinom marta u Beogradu, prisustvovao je i predstavnik bugarskih socijaldemokrata Vasil Kolarov, koji je zajedno sa Tucovićem bio govornik. Opštinski izbori održani su 10. aprila 1910.[h] i na njima je SSDP osvojila 20 odborničkih mesta u osam opština.[38] Nakon izbora, održan je od 19. do 21. juna 1910.[c] Osmi kongres SSDP na kome je Tucović podneo izveštaj o radu Glavne partijske uprave i referat Jedna centralna instanca za sve opšte akcije pokreta. Ubrzo nakon Kongresa osnovana je Radnička komora koja se bavila pitanjima zaštite radnika od preterane eksploatacije. Za njenog predsednik bio je izabran Luka Pavićević, a za sekretara Dimitrije Tucović. Posle kongresa, zajedno sa Dragišom Lapčevićem, otputovao je u Sofiju, gde je prisustvovao Sedamnaestom kongresu Bugarske socijaldemokratske radničke partije. Prilikom povratka u Srbiju, posetio je Niš, a potom i Skoplje, gde je obišao tamošnje socijaldemokrate. Krajem jula u Beogradu je prisustvovao radničkom zboru na kome je govorio o balkanskom pitanju i socijalnoj demokratiji. Pored njega na zboru su govorili — Lav Trocki o ruskoj revoluciji i balkanskim narodima, Bohumil Šmeral o austrijskom imperijalizmu i balkanskim narodima i V. Levinski o neoslovenstvu i potištenim narodima.[40][41] Sredinom avgusta 1910, zajedno sa Ilijom Milkićem, otputovao je u Zagreb, gde je prisustvovao Šestom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, nakon čega su preko Beča, Praga i Berlina, stigli u Kopenhagen, gde su od 28. avgusta do 3. septembra prisustvovali Osmom kongresu Druge internacionale. Tokom rada Kongresa, Tucović je kao cenjeni socijalista bio biran u svih pet kongresnih komisija, a učestvovao je i u osnovanju Međunarodne centrale socijalističkih novina. Na Kongresu je govorio O pitanju rata i mira, a u svom govoru je uputio kritiku austrijskim socijaldemokratama zbog njihove podrške imperijalističkoj politici Austrougarske i aneksije Bosne i Hercegovine. Njegovo govor bio je dobro primljen, ali je izazvao veliko iznenađenje jer austrijski socijaldemokrati nikada i ni od koga nisu bili ovako kritikovani.[41][40] Prvi balkanski rat Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko oslobađanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon Prvog balkanskog rata i vojne kampanje na Kosovu, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.[42] Veliki rat i pogibija Poginuo je kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva 20. novembra 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu na zapadnom delu Vrače brda, u rejonu sela Ćelije na desnoj obali reke Kolubare, okolina Lajkovca. `Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“ - napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Tucović je sahranjen nedaleko od mesta pogibije, na poprištu bitke, pod jednim hrastom. Sahranom je rukovodio njegov prijatelj dr Dragutin Vladisavljević.[43] Šest sahrana Spomen-crkva u Lazarevcu Mrtvog Tucovića pronašao je njegov drug Živko Topalović, tada ađutant komandanta Prvog puka Moravske divizije, koji je odmah poslao komordžiju sa konjem da njegovo telo skloni sa prve linije i potom sahrani. Za sahranu je bilo određen nekoliko vojnika — četni bolničari Adam Čitaković, Adam Čolić, Blagoje Savić i neki Jevto, a sa njima su bila još trojica vojnika. Štab Četvrtog puka putio je vojnika Vlajka Martinovića, koji je bio poznat kao socijalista, da sahrani Tucovića, pa se i ona priključio ovoj grupi. Sahrana je obavljena u podnožju Vrače brda, ispod jednog velikog hrasta, pored puta koji od Lazarevca vodi ka Rudniku. Nakon sahrane, Martinović je na hrastu urezao natpis — Ovde počiva Dimitrije Tucović socijalistički borac za narodna dela. Nakon saznanja za Tucovićevu smrt i sahranu, stolar iz Lazarevca Milenko Marković napravio je sanduk i uz pomoć meštana Šušnjara, Tucovićevo telo sahranio na seoskom groblju. Naredbom austrougarskih okupacionih vlasti svi poginuli vojnici u Kolubarskoj bici, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na vojničkom groblju u Lazarevcu. U odvojenim sanducima, sa imenima poginulih, sahranjeno je trideset poginulih oficira, među kojima je bio i Tucović, čiji je prenos posmrtnih ostataka sa groblja u Šušnjaru izvršen 1916. godine.[44][45][46] Godine 1938. počela je u Lazarevcu gradnja Hrama Svetog Dimitrija, spomen-crkve u koju su preneti posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika sa starog vojničkog groblja. Ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka počeo je jula 1939. godine. Tucovićevi posmrtni ostaci, tada su smešteni u specijalni metalni sanduk broj tri, dok su njegove lične stvari stavljene u poseban sanduk i pohranjene u kripti spomen-crkve. Obeležavajući tridesetpetu godišnjicu njegove smrti, nova komunistička vlast je novembra 1949. organizovala prenos njegovih posmrtnih ostataka iz lazarevačke spomen-crkve u Beograd, gde su sahranjene na trgu Slavija, koji je 1951. preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića.[44] Slavija sa spomenikom Dimitriju Tucoviću Odluku o prenosu Tucovićevih posmrtnih ostataka na Slaviju donela je Vlada Narodne Republike Srbije, a sam čin prenosa odigrao se od 18. do 20. novembra 1949. godine. Najpre je u petak 18. novembra u Lazarevcu organizovan ispraćaj posmrtnih ostataka, tokom koga je kovčeg sa posmrtnim ostacima bio izložen u Domu kulture, gde su mu građani Lazarevca i meštani okolnih sela odavali počast. U pratnji državno-partijskih rukovodilaca Dragog Stamenkovića, Mite Miljkovića, Živadina Simića i dr, posmrtni ostaci su u subotu 19. novembra automobilom, preko Aranđelovca i Mladenovca, preneti u Beograd, gde ih je ispred zgrade Saveza sindikata Jugoslavije sačekala masa građana i grupa visokih državno-partijskih rukovodilaca među kojima su bili — Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i dr. Iste večeri, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je svečana akademija posvećena Dimitriju Tucoviću, na kojoj je revolucionar Moša Pijade održao referat o njegovom životu i radu. Svečanoj akademiji je prisustvovao predsednik Vlade FNRJ maršal Josip Broz Tito, u pratnji Aleksandra Rankovića, Borisa Kidriča i Franca Leskošeka.[44] Grob Dimitrija Tucovića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu U nedelju 20. novembra izvršena je sahrana Tucovićevih posmrtnih ostataka, koji su iz zgrade sindikata, u pratnji Slobodana Penezića Krcuna, Ratka Dugonjića, Grge Jankesa i Desimira Jovovića, preneti na Slaviju. U pogrebnoj povorci, pored članova porodice Tucović, nalazili su se i visoki državno-partijski funkcioneri Srbije i Jugoslavije — članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković; sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić; predsednik Saveza sindikata Jugoslavije Đuro Salaj; članovi CK KPJ i Vlade FNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić; načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik Koča Popović; predsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i drugi predstavnici masovnih organizacija. Pogrebnu povorku je na Slaviji, dočekala velika masa sveta, kao i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ Ivan Ribar, sa potpredsednicima Vladom Zečevićem, Jakovom Blaževićem i Stanojem Simićem.[44] Na trgu je tada postavljena spomen-bista, autora vajara Stevana Bodnarova. Odlukom Skupštine grada Beograda, u periodu od 2004. vraćeni su stari predratni nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Dana 13. novembra 2016. počela je rekonstrukcija ovog trga i doneta odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana....