Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти. О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.” По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности. Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи”, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости”, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером. Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа. Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent. Анђелко Анушић Наслов: Црвене реке Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 363 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 × 21 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-515-1753-5

Звали су их „трећом армијом“. Наиме, поред оне две на Солунском фронту, постојала је и „трећа армија“, она која је уместо пушке, ратовала с пером у руци. Чинили су је знаменити Срби у вечним медијским биткама бранећи интересе и достојанство свог народа, борећи се за часно место и улогу своје државе и народа. Деловали су непосредно, на правом месту и у право време када је било најтеже, а према платформи која нам је остала још од Светог Саве… ... о епископима СПЦ Ристо Грђић "Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу вернима, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Покојни професор Ристо Грђић, био је дугогодишњи члан Патријаршијског Управног Одбора СПЦ, а његове успомене у приложеном тексту везане су за период такозваног "америчког раскола". Ево његовог генералног резимеа о епископима Српске Православне Цркве: "Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци? Друга им је карактеристика што су аутократи: Теже да сву власт држе у својим рукама. Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће. У Цркви нема нико права осим њих. Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих. По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу. Они су постепено ту самоуправу укинули. Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике. Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим. Епархијски савети и црквене општине, уместо да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању. Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас. Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши. „Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку. Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају. Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку. Уместо да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији. Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Наслов: Успомене Издавач: Филип Вишњић Страна: 443 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 24 cm Година издања: 2015 ИСБН:

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo u redu. Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole / Julijan Jelenić 1096. Prvo Izdanje! Julijan Jelenić (Riječani, Modriča, 29. kolovoza 1877. – Zagreb, 5. kolovoza 1931.)[1] bio je hrvatski i bosanskohercegovački povjesničar i pisac. Životopis Osnovnu školu završio je u Modriči i Tolisi, gimnaziju u Gučoj Gori. Nakon novicijata u Fojnici, stupio je u franjevački red 1903. godine. Filozofsko-teološki studij završio je u Kraljevoj Sutjesci i Budimpešti, gdje je 1908. godine doktorirao disertacijom De pattarenis Bosnae. Intenzivno je proučavao prošlost Crkve, franjevačkog reda, djelovanje istaknutih pojedinaca crkvenog, kulturnog i društvenog života. Predavao je na Franjevačkoj bogosloviji u Livnu i u Sarajevu. Od 1919. profesor je na Sveučilištu u Zagrebu Bio je izvrstan poznavatelj ne samo naše već i svjetske povijesti. Pisao je studije, članke, rasprave, prikaze i ocjene knjiga. Njegov opus broji više od tri stotine bibliografskih jedinica samostalnih djela. JELENIĆ, Julijan (Marko), povjesničar (Riječani kraj Modriče, 29. VIII. 1877 — Zagreb, 5. VIII. 1931). Gimnaziju završio u Gučoj Gori 1898, filozofsko teološki studij pohađao 1899–1901. u Kraljevoj Sutjesci i 1901–05. u Budimpešti, gdje je položio rigoroze iz biblijskih znanosti 1904, bogoslovnih studija 1906, pastoralne i moralne teologije 1907. i svetoga bogoslovlja 1908. čime je postignuo doktorat iz teologije obranivši tezu De Patarenis Bosnae. Za svećenika zaređen 1903. Predavao je dogmatiku, crkvenu povijest i crkveno pravo u Franjevačkoj teologiji u Livnu 1905–09. i Sarajevu 1909–19. te crkvenu povijest na Bogoslovnom fakultetu u Zagrebu 1919–31. Dužnost rektora Teologije u Sarajevu obnašao je 1910–19, 1910. izabran je za definitora Provincije Bosne Srebrene, a u Zagrebu je bio dekan Bogoslovnoga fakulteta 1921–22. i 1927–28. Bio je i politički aktivan, u početku proaustrijski orijentiran vidio je Habsburšku Monarhiju kao okvir za BiH ujedinjenu s Hrvatskom, a poslije se u promijenjenim političkim okolnostima priklonio jugoslavenskoj opciji. S obzirom na povijesnu ulogu franjevaca u BiH držao je da se svećenstvo treba brinuti za dobro Crkve i države, ali da u politici ne bi smjelo prelaziti određene granice. U strahu od protuvjerskoga djelovanja držao je neprihvatljivim da se svećenstvo isključi iz politike i zagovarao tezu da ono mora »stupiti u aktivne i pasivne izbore, te dostojno zastupati Crkvu i narod«. Kao povjesničar proučavao je uglavnom crkvenu povijest, napose prošlost Franjevačkoga reda na širem području nekadašnje Bosanske vikarije. Objavio je više od 300 studija, članaka, rasprava, prikaza, osvrta, nekrologa i poučnih tekstova. Posebnu pozornost poklanjao je izvornoj građi, napose nastaloj u bosanskim franjevačkim samostanima, te je u Glasniku Zemaljskog muzeja u BiH priredio i tiskao Izvore za povjest kulturnoga rada bosanskih Franjevaca (1912–13), Ljetopis fra Nikole Lašvanina (1914–15), Necrologium Bosnae Argentinae. Prema kodeksu franjevačkog samostana u Kr. Sutjesci (1916), Ljetopis franjevačkog samostana u Kreševu (1917), Dva ljetopisa Bosne Srebrene (1918), Ljetopis franjevačkog samostana u Kr. Sutjesci (1923–27), Spomenike kulturnoga rada bosanskih franjevaca 1835–1878 (1941–43) i 1918. u Starinama Spomenike kulturnoga rada bosanskih franjevaca (1437–1878). Ti kao i neki drugi Jelenićevi radovi objavljeni su i kao posebni otisci. Surađivao je u novinama, časopisima i prigodnim zbornicima Franjevački glasnik (1899–1901; Serafinski perivoj, 1903, 1906, 1908–13; Naša misao, 1914–16, 1919; Franjevački vijesnik, 1927–30, 1932), Osvit (1904), Prosvjeta (1906), Hrvatski dnevnik (1908), Školski vjesnik (1909), kalendar Napredak (1911, 1916–17), Glasnik Zemaljskog muzeja u BiH (1912–18, 1923–27, 1930, 1941–43), Hrvatska (1912), Bullettino di archeologia e storia dalmata (1913), Luč (1913–14), Obzor (1913, 1927–28), Hrvatska narodna zajednica (1915, 1918), Dušobrižnik (1916), Jedro (1916), Nastavni vjesnik (1918–19), Novine (1918), Starine (1918), Katolički list (1920, 1922–24, 1926, 1928), Ljetopis JAZU (1920–21), Vedre hrvatske duše (1922–23; Hrvatska duša, 1923), Bogoslovska smotra (1923, 1926–27), Godišnjak Sveučilišta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu (1924/25–1928/29), Narodna enciklopedija (1925–29), Narodna starina (1925), Znameniti i zaslužni Hrvati (1925), Nova revija (1926), Kršćanska škola (1927), Šišićev zbornik (1929), Croatia sacra (1931). Okušao se i kao prevoditelj s mađarskoga objelodanivši 1913. djelo F. Kajzera Mali vođa hodočasnika. U rukopisu je ostavio više radova; dovršeni su Ljetopis fra Andrije Šipračića, zvanog Dubočanina (iz XVII. stoljeća), Povijest Hristove crkve, 4. sv. i Spomenici kulturnog rada franjevaca Bosne Srebreničke (drugi dio), a nedovršeni Kultura i bosanski franjevci, 3. sv., Bio-bibliografija franjevaca Bosne Srebreničke, 2. sv. i Postanak i razvoj franjevačkih bogoslovnih studija. Bio je urednik Serafinskoga perivoja (1908–13) i Naše misli (1914–16) te član odbora pučkoga sveučilišta (od 1921), potpredsjednik Hrvatske bogoslovne akademije i dopisni član JAZU (1931). DJELA: Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole. Sarajevo 1906. — De Patarenis Bosnae. Sarajevii 1908. — Kultura i bosanski franjevci, 1–2. Sarajevo 1912–1915 (pretisak 1990). — Povijest Hristove crkve, 1–3. Zagreb 1921–1928, 1931². — Bio-bibliografija franjevaca Bosne Srebreničke, 1. Zagreb 1925. — Spomenici kulturnoga rada franjevaca Bosne Srebreničke. Mostar 1927. — Pravopisna rasprava između dra. Tome Košćaka i dra. fra Grge Čevapovića. Prilog povijesti hrvatskoga pravopisa. Zagreb 1930. — Potpunija bibliografija te literatura do 1976. u: B. Ćorić, Bibliografija radova Julijana Jelenića. Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 8(1979) str. 379–407. LIT.: (Osvrt na Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole): Prosvjeta, 14(1906) 17, str. 549–550. — (Osvrt na De Patarenis Bosnae): Hrvatska straža, 6(1908) str. 593–594. — (Osvrti na Kultura i bosanski franjevci, 1–2): N. Andrić, Serafinski perivoj, 26(1912) 11, str. 181–184; 12, str. 200–212. — J. Milaković, Hrvatski dnevnik, 7(1912) 223, str. 2–3. — S. Ritig, Bogoslovska smotra, 3(1912) str. 450. — (F. Bulić), Bullettino di archeologia e storia dalmata, 36(1913) str. 84. — J. Dujmušić, Südslavische Revue, 2(1913) 3, str. 59–61. — I. Gavrić (I. G.), Vrhbosna, 27(1913) 6/7, str. 111–112. — P. Kolendić, Bosanska vila, 28(1913) 2, str. 31–32. — A. G. Matoš (A. G. M.), Obzor, 54(1913) 238, str. 1–2. — M. Zjalić, Sv. Cecilija, 7(1913) 5, str. 77–78. — (Osvrti na Ljetopis fra Nikole Lašvanina): H. Kreševljaković, Nastavni vjesnik, 24(1915–16) 10, str. 699–701. — A. Donković (Donković), Glasnik biskupija bosanske i srijemske, 44(1916) 9, str. 63–64. — B. Inhof, Vrhbosna, 30(1916) 7/8, str. 104–106. — E. Matić (N. Jenko), Novine (Zagreb), 3(1916) 102, str. 3–4; 103, str. 3–4. — H. Kreševljaković (H. K.): Tri nove knjige dra Jelenića. Sarajevski list, 39(1916) 115, str. 1–2; 116, str. 2–3. — (Osvrt na Necrologium Bosnae Argentinae): (G.), Hrvatski dnevnik, 12(1917) 102, str. 2. — (Osvrti na Ljetopis franjevačkog samostana u Kreševu): A. Buljan (Dr. A. B.), Vrhbosna, 32(1918) 8/9, str. 112. — E. Matić (Na. Jen.), Novine, 5(1918) 99, str. 2. — V., Hrvatska narodna zajednica, 6(1918) 4, str. 59–60. — S. Blažeković: Dr. Fra Julijan Jelenić. Hrvatska prosvjeta, 6(1919) str. 185–190. — (Osvrti na Povijest Hristove crkve, 1–3): F. Binički, Hrvatska prosvjeta, 9(1922) 7/8, str. 191–192; 9/10, str. 234–238. — G. Cvitanović, Nova revija, 1(1922) 1, str. 81–83; 3(1924) 3, str. 279. — F. Kovačić, Časopis za zgodovino in narodopisje (Maribor), 17(1922) str. 105–106. — J. Marić (Marić), Katolički list, 73(1922) 22, str. 262–266; 78(1926) 23, str. 318–319; 24, str. 336–339; Bogoslovska smotra, 11(1923) 2, str. 99–106; 14(1926) str. 361–369. — M. Pavić, Glasnik biskupija bosanske i srijemske, 50(1922) 10, str. 83–84. — I. Zorè, Bogoslovni vestnik (Ljubljana), 3(1923) str. 292–296. — I. Hergešić (Ivo H.), Obzor, 65(1924) 254, str. 1. — J. Šimrak, Kršćanska škola, 29(1926) 1/2, str. 21–23; Hrvatska straža, 3(1931) 129, str. 4. — O. Knezović, Franjevački vijesnik, 35(1928) 6, str. 190–191. — R. Rogošić, Nova revija, 7(1928) 2, str. 194–195. — (Osvrti na Biobibliografiju franjevaca Bosne Srebreničke): B. Inhof, Nastavni vjesnik, 34(1925–26) str. 248–251. — J. Turk, Bogoslovni vestnik, 6(1926) str. 257–258. — J.: 50-godišnjica dra fra Julijana Jelenića. Franjevački vijesnik, 34(1927) 12, str. 256–257. — (Osvrt na Ljetopis franjevačkog samostana u Kraljevoj Sutjesci): B. Badrov, Franjevački vijesnik, 34(1927) 8, str. 179–180. — (Osvrti na knj. Spomenica kulturnog rada franjevaca Bosne Srebreničke): R. Rogošić (Rr.), Nova revija, 7(1928) 2, str. 198–199. — J. Turk, Bogoslovni vestnik, 9(1929) str. 306–307. — (Osvrt na Problem dolaska franjevaca u Bosnu i osnutka Bosanske vikarije): M. Barada, Starohrvatska prosvjeta, NS 2(1928) 1/2, str. 160–163. — (Prigodom 30-godišnjice književnog rada): S. Ilijić, Obzor, 70(1929) 103, str. 2. — K. Ivić, Franjevački vijesnik, 36(1929) 5, str. 142–148. — H. Makvić, Katolički list, 80(1929) 18, str. 233–235. — F. Šišić: Dr. Julijan Jelenić. Ljetopis JAZU, 1930–31, 44, str. 101–102. — (Nekrolozi): Hrvatska straža, 3(1931) 177, str. 4, 178, str. 3; Jutarnji list, 20(1931) 7009, str. 6; Katolički list, 82(1931) 33, str. 401–404; Nova revija, 11(1931) 5/6, str. 435–436; Obzor, 72(1931) 179, str. 3; Vrhbosna, 45(1931) 7/8, str. 120; Croatia sacra, 2(1932) 2, str. 150–151; Kalendar sv. Ante, 7(1932) str. 145. — Ć. Iveković, Godišnjak Univerziteta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu, 1929/30–1932/33, str. 5–15. — R. Drljić (R. D.), Franjevački vijesnik, 38(1931) 9, str. 259–265. — G. Gavranić, Ibid., str. 257–258. — P. Grgec (P. G.), Hrvatska straža, 3(1931) 181, str. 4; Seljačke novine, 14(1931) 33, str. 4. — A. Kotlarski, Katolički list, 82(1931) 34, str. 415–417. — D. M., Pregled, 5(1931) VII/93, str. 219–220. — A. Živković, Bogoslovska smotra, 19(1931) str. 406–408. — T., Napredak, kalendar, 21(1932) str. 211–212. — V. Novak (V. N), Jugoslovenski istorijski časopis (Ljubljana—Zagreb—Beograd), 1(1935) 1/2, str. 261–262. — H. Kreševljaković: Dva Bošnjaka povjesničara. Narodna starina, 10(1931) 26, str. 273–277. — Spomenica Franjevačke klasične gimnazije u Visokom. Beograd 1932, 75–83, 187–191. — R. Drljić: Refleksije o životu i radu dra fra Julijana Jelenića. Dobri Pastir, 23(1973) 1/4, str. 303–306. — S. Džaja: Povijesno-kulturne odrednice Jelenićevih doprinosa jezičnoj i književnoj baštini Bosne i Hercegovine (s bibliografijom). Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 3–4(1974–75) str. 183–195. — M. Karamatić: Povijesno-kulturni okviri Jelenićeve historiografije i njegovi pogledi na neke probleme tadanjeg vremena. Jukić, 5–6(1975–76) str. 140–147. — B. Ćorić: Književnopovijesne odlike djela Kultura i bosanski franjevci J. Jelenića. Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 8(1979) str. 9–35. — A. Kovačić: Značajan bio-bibliografski rukopis. Bibliotekarstvo, 28(1982) str. 45–46. — M. Karamatić: Fra Julijan Jelenić – život i djelo. U: J. Jelenić, Kultura i bosanski franjevci, 1. Sarajevo 1990², str. V–XXVIII. — A. S. Kovačić: Biobibliografija franjevaca Bosne Srebrene. Sarajevo 1991. — D. Lovrenović: Fra Julijan Jelenić, Kultura i bosanski franjevci. Bosna Franciscana, 10(2002) 17, str. 236–243.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

УВОДНА РЕЧ Архивски извори, штампани у четвртој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске", хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а покривају период од почетка 1894. до уједињења помесних цркава и уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије 12. септембра / 30. августа 1920. године. Извори припадају истој тематској целини као и у претходним књигамa, а односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Духовни суд (Конзисторија) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији. У погледу структуре и садржаја публикованих извора може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима изцвајају се две основнегрупе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Краљевини Србији, потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и утврђивање једноо6разности у литургијском, богослуж6еном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни расписи на основу којих се може сагледати социјално ангажована улога цркве и њено место у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва с краја 19. и почетка 20. века. Основни лексички фонд изворних докумената публикованих у овој књизи је српски, исписан Вуковом азбуком и Вуковим начином писања, правописом несређеним и колебљивим. Извесни словни знаци, интерпункција и пунктуација понекад су употребљени у зависности од процене писара; знаци навода понекад изостају или на почетку ини на крају целине, а понегде је на крају реченице изостављена тачка, што смо и ми изостављањем констатовали. У документима се могу срести две варијанте истог слова, различита решења у исписивању истих секвенци (нпр. парохијск-: парохиск-, пензиј-: пенсиј-), иста лексема исписује се некада великим, некада малим словом. Енклитике се у извесном броју примера пишу заједно са речима које им претходе, реч за негацију долази најчешће спојено с речју уз коју стоји, срећу се облици без иницијалног ј (нпр. ектенија). у народном jeзику није се употребљавао сугласник х, па јеи у овим документима, истина ретко, примећено његово одсуство (нпр. њиово, оће). Текст изворних докумената доноси се у оригиналној графији, језику и добрим делом у изворном правопису - уз примедбу да нису ретки случајеви да се уопште не може поузданоутврдити да ли се ради о великом ипи малом слову. У разрешавању таквих ситуација служили смо се аналогијом, следећи интенцију и стил докумената - и појединачно и уопште. Скраћенице су дате у изворном облику, изворна интерпункција доследно се чува. Све интерполације, исписане су како надредно тако и на маргинама, стављене су на своје место без посебног обележавања. Оштећени делови односно фрагменти докумената који недостају - пакуне - обележени су пнсањем три тачке у исломљеним заградама « .. ». Тамо где је могуће (хипотетички) разрешавају се таква места и стављена су у изломљене заграде. Поједине, по нашем мишљењу, очигледне грешке настале Ииспуштањем слова, исправили смо стављањем испуштеног слова на одговарајуће место и у обле заграде - ( ). Нерашчитан текст обележен је с три тачке у облим заградама - ( .. ). На очигледне грешке писара (lapslls саlаmи), такође смо указали - стављањем ознаке (sic!). Сачувани документи у архиви Епархије браничевске презентовани су хронолошким редоследом, мада су извесну потешкоћу стварала поједина решења Архијерејског Сабора, која су прослеђивана у виду прилога уз расписе - који у многим случајевима нису сачувани. Ради боље прегледности, сваки препис документа има своју нумерацију, испод које се налази његов садржај у виду сажетих регести. Приликом преписа трудили смо се да, што је више могуће, задржимо изворну форму докумената, а како би се стекао потпунији увид у аутентични изглед грађе, језик и правопис, иза поглавља са преписима налази се блок са репродукцијама. Подвучене реченице у изворним документима у препису су дате у болд варијанти. Испод сваког документа, у виду потписних легенди, исписан је његов редни број из публикације, а уколико је он вишееграничан, у загради је дат и број стране. Како би се стекао што бољи преглед садржаја публикованих нзвора, на крају књиге налази се општи регистар. Треба напоменути и то да нису сви сачувани документи из архиве Епархије браничсвске ушли у састав књиге, зато што су поједини знатно оштећени, док је на другима мастило потпуно избледело, што је онемoгућило њихово рашчитавање. С друге стране, недостају извори од 1909, до 1918. године, будући да су највеhим делом страдали током бугарске окупације. На крају треба истаћи и то да су датуми који се наводе у изворним документима дати по старом, Јулијанском календару, који је био у званичној администранивној употреби до краја Првог светског рата, Међутим, већ почетком 1919. године у појединим званичним актима наводе се истовремerю и датуми по Грегоријанском календару. Наслов: Уредбе и прописи Митрополије београдске 1894-1920: Библиотека „Архива Епархије браничевске“ - књига 4 Издавач: Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске Страна: 398 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-87329-13-3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1910 g. Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga. Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima. Bibliografija O moralnom vaspitanju (predavanje održano u Somboru) – po Sajleru napisao Vuk Bakić, Školski list, broj 11. god HI Sombor, 1869, str. 169-173. Učiteljske zadruge i putujuće skupštine (prevod s nemačkog), srpska narodna škola, br. 7, g I, Pešta, 1870, str. 105-108. Šta je govorio G. Vuk Bakić na besedi 24. jan. 1870, Škola, br.10 i br. 11, Beograd, 1870. str. 151-154 i str. 166-169. O vaspitanju ženskinja, Škola, br. 18 i br. 19, Beograd, 1870, str. 282-287 i str. 298-304 Pismo iz Lipiske, Škola, br.37, Beograd, 1870, str. 574-587. Kako stoje srpski narodni učitelji, Glas naroda, Novi Sad, 1871, str. 77-78 (štampano pod šifrom „Jedan učitelj“). Nastavni plan Cilerove vežbaonice, Škola, br. 11, Beograd, 1872, str. 29-31. Uređenje učiteljske škole (po prof. dr Stoju), Škola br. 24, 25, 31, 32, 35, 36, Beograd, 1872, str. 376-378, str. 397-398, str. 489-491, str. 504-506, str. 551-555 i str. 561-573. Viša i niža učiteljska škola (odgovor D. Josiću), Zastava, br. 134 i 135, Novi Sad, 1873. Srpske učiteljske škole (štampano pod šifrom „R. R“) Zastava, Novi Sad, 1873. Srpske narodne škole u Gornjokarlovačkoj eparhiji, Zastava, Novi Sad, 1873. Kako stoji sad njemačka pedagogika, Zastava, Novi Sad, 1873. Akademski pedagoški seminar, Škola, br. 4, br. 5, Beogard, 1875, str. 78-51; str. 65-67 Predlog kako da se preustroji učiteljska škola u Kragujevcu, Škola, br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, Beograd, 1987. str. 225-228, str. 241-245, str. 257-261, str. 273-274. Nauka o vaspitanju udešena naročito za predavanja u učiteljskoj školi, knj. I. Opšta nauka o vaspitanju, str. VI+78; knj: II Primenjena nauka o vaspitanju, str. VI+109, Beograd, 1878. O vaspitanju dece, Matica srpska, Novi Sad, 1879. Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (za obrazovanje srpske matere i za upotrebu u višim devojačkim i učiteljskim školama), Sombor, 1880, str. 8+137. O mehanizmu u školskoj nastavi (predavanje održano 06. 04. 1880. god. Na učiteljskom zboru u Beogradu), Sombor, 1880, str. 1-22. Program “Vaspitača”, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881. str. 1-4. Narodno obrazovanje, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881, str. 4-7. Učiteljske škole u Beogradu i Nišu, Vaspitač, br. 1, Beograd, str. 1-13. Moralno vaspitanje, Vaspitač, br. 2, br. 4, br. 5, br. 6, br. 7, br. 8, Beograd, 1881, god. I, str. 17-20, str. 49-53, str. 65-70, str. 81-86, str. 97-101, str. 113-117. Pedagogija, I deo Uzgojoslovlje, sastavio S. Basariček, Zagreb, 1880 (prikaz), Vaspitač br. 2, br. 3, br. 4, br. 5, Beograd 1881, god. I str. 30-31, str. 44-46, str. 62-63, str. 76-77. Raspored predmeta u osnovnim školama, Vaspitač, br. 9, br. 10, br. 11, Beograd, 1881, god. I str. 129-132, str. 145-149, str. 166-168. Na što se mora paziti pri svakom predavanju u vaspitnoj školi, Vaspitač, br. 12, i 13, Beograd, 1881, god. I str. 177-181, str. 193-196. Jedan učitelj u više razrede, Vaspitač, br. 14, Beograd, 1881, god. I, str. 209-212. Rad u školi gde deca ne govore dobro srpski, Vaspitač, br. 15, Beograd 1881, god. I, str. 225-228. Pedagoške družine, Vaspitač br. 16, Beograd, 1881, god I, str. 241-246. Čitaocima “Vaspitača”, Vaspitač br. 18, Beograd, 1881, god I, str. 273-275. Predlozi narodnoj skupštini o prosveti (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 6, Beograd, 1881. Zakon o profesorskim ispitima (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 777, Beograd, 1881. Odgovor na kritiku Pouka o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (Jovanu Miodragoviću), Učitelj, br. 32-33, i br. 34, Beograd 1884. god. Str. 505-513 i 524-529. O karakteru i obrazovanju karakternosti, Prosvetni glasnik 1887, god. VIII, sv. XIX, str. 775-780. Izjava, Školski list, br. 12, Sombor, 1887, god. XIX, str. 210-211. Domaće vaspitanje (odgovor g. M. Neškoviću), Školski list, Sombor, br. 10, br. 11, 1887, god. XIX, str. 175-177, str. 189-191, 1888, god. XX, br. 1, str. 9-11, br. 3, str, 47-49, br. 4, str. Str. 65-68, br. 6, str. 101-104. Pedagoško iskustvo - “Predavanje i napomena o predavanjima (crpene iz iskustva)”, Izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1887/88, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1889, str. 1-11. Pedagoško iskustvo, - “Ispitivanje i ocenjivanje učeničkog uspeha i vladanja”, izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1888/89, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1890, str. 1-20. Beogradska učiteljska škola na kraju 1888/89. i u početku 1889/1890. školske godine, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 105-106. Nacionalno vaspitanje, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 117-129. Učiteljski ispit, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 398. Stalni stručni nadzor nad osnovnim i srednjim školama, Učitelj, Beograd, 1890. god. IX, str. 670-684. Prepunjenost u višim školskim strukama i žalosne posledice otuda, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 414. Pedagoško iskustvo - “Savesno vršenje školske dužnosti”, četvrti izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za XXI god., spremio dr V. Bakić, Beograd, 1892. str. 1-16. Navikavanje dece pri vaspitanju, Kalendar Trebević, 1891. Glavnom odboru “Učiteljskog udruženja”, referat za raspravu: Školska disciplina i njen moralni i intelektualni uticaj na učenika od Pavla Ljotića, Beograd, 1891, str. 3-7. O vaspitnom prilagođavanju, pristupno predavanje na Velikoj školi, Beograd, 1893,, str. 1-16 Preuređenje beogradske bogoslovije, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1893, sv.VII , str. 657-664. Metodološka načela, Učitelj, Beograd, 1894, sv. 3, str. 129-132. Religijsko-etička nastava u srednjim školama, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. VII, str. 604-614. Obrazovanje duhovnog jedinstva u našem narodu, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. H, str. 901-914. Na raskršću, Srpskinja, ilustrovan kalendar, 1895, preštampao “Pančevački vesnik”, 1895. Rudosovljena pedagogika s gledišta filozofske pedagogike, Učitelj, Beograd, 1896/97, sv. 1, str. 1-12, sv. 2, str. 97-111, i sv. 3. str. 177-179. Preveo Bakićev sin Dobrivoj. Doktorska disertacija. Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju, Delo, Beograd, 1896, str. 8-10. Dečji temperamenti i harakteri, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Vel. Kikinda – Zemun, 1896, str. 36-46. Preštampano u Nouvelle Revue, Paris 1896. Naučni kursovi u Jenu, Nastavnik, Beograd, 1986, knj. VII, str. 310, 1897, knj. VIII, str. 195, 1908 knj. XIX, str. 224 i 1909, knj. HH, str. 247. Treći internacionalni kongres za psihologiju, Nastavnik, Beograd, 1896, knj. VII, str. 311. Metodološka načela (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Učitelj, Beograd, 1896, god. XVI, sv. 7, str. 521-533. Nastavnik (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Nastavnik, Beograd, 1897, knj. VIII, str, 203-214. Opšta pedagogika, Beograd, 1897, str. VII + 509. Pedagoška hodegenetika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1897, god. XVIII, str. 193-198, i str. 239-252. Pobude za vaspitanje dece, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Zemun, 1897, str. 17-22. O doktorskoj disertaciji Steve Okanovića, beleška, Beogradske novine i Večernje novosti, 27. VII 1897. O srpskim narodnim i prosvetnim idealima (svetosavska beseda rektora Velike škole, dr V. Bakiča), Učitelj, Beograd, 1898, sv. 8, str. 613-632 O školskom nadzoru, Učitelj, Beograd, 1899, sv. 5, str. 1-6. Obrazovanje haraktera i zakon prilagođavanja, Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1899, god. XII, sv. VII, str. 194-198. Srpski jezik u narodnim školama, Školski odjek, br. 19, Novi Sad, 1899, god. III, str. 161-162. Sloboda i obrazovanje, Kalendar Srpska zvezda, 1899. O srpskom univerzitetu, Prosvetni glasnik, Beograd, 1899. god. HHH, str. 433-436. Iz metodike osnovne škole, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Narodni jezik sa književnošću u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. 1, str. 2-13. Računica sa geometrijskim oblicima u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. HH, str. 196-202. Zemljopis u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Školski list, Sombor, 1900, god. HHXII, br. 9, str. 129-132. Maternji jezik i narodna književnost u gimnaziji (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 279-290. Novi jezici s literaturom u našim srednjim školama, Nastavnik, Beograd, 1900, knj. XI, str. 269. Stari jezici sa literaturom u našim srednjim školama (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 406-413. Uređenje osnovnih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Učiteljski vesnik, Beograd, 1900, god. VII, str. 236-242 i 278-282. Uređenje naših srednjih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 427-436. Prirodno-matematičke nauke u srednjim školama, (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 697-708. Iz metodike osnovne nastave, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Stručno obrazovanje i samoobrazovanje, Gradina, br. 15 i 16, Niš, 1900, str. 321-324. Uvod u posebnu pedagogiku, Školski list, br. 8, Sombor, 1990, god. HHXII, str. 114. Srpska prosveta u početku HH veka, Učitelj, Beograd, 1901, sv. V, str. 341-346. Filozofski fakultet i srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 7, god. XXI, str. 831-839. Posebna pedagogika s naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901. str. VI + 238. Projekat zakona o univerzitetu kralja Aleksandra I, Prosvetni glasnik, Beograd, 1901, str. 1567-1577. Jedan pogled na srpsku prosvetu u početku HH veka, Prosveta, br. 10, Kragujevac, 1901. Tuđ jezik u srpskoj porodici, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1901. Materinstvo, Materinski list, 1902. Srpska velika škola i srpski univerzitet, Srpska zastava, br. 15, Beograd, 1902, god. XI Školske reforme, Školski list, Sombor, 1902. Novi zakon o narodnim školama, Srpska zastava, Beograd, 1902. Korist od prosvete, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1902. Produžno obrazovanje naših učitelja, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1902, god. III, str. 97-99. Izveštaj ministarskog izaslanika dr Vojislava Bakića, prof. Velike škole, (o muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, šk. God. 1901-1902), Prosvetni glasnik, Beograd, 1902, god. HXIII, STR. 26-31. Naveden je i govor koji je Bakić održao tom prilikom u školi. Obrazovanje srpskog prestolonaslednika, Delo, Beograd, 1903, knj. 29, sv. I, str. 49-55. Rad naročite komisije na projektu zakona o narodnim školama, Učitelj, Beograd, 1903, sv. 5, str. 162-167, sv. 7-8, str. 242-250. O predlogu zakona o narodnim školama, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1903, god. IV, str. 97-101. Obrazovanost u obnovljenoj državi, Učitelj, Beograd, 1904, sv. 1, str. 2-8. O rumunskim školama, Delo, Beograd, 1904, knj. HHXII, str. 70-81. Spremanje školskih nadzornika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1904, god. HHV, str. 323- 330. Ko treba da predaje veronauku u srpskoj narodnoj školi, Učiteljski kalendar, Zemun, 1904, str. 29-37. Vojničko vaspitanje, Vojska br. 24, Beograd, 1904, god. I, str- 1-3. Stručno proučavanje pedagogike, Učiteljski kalendar, Zemun, 1905, str. 13-21. Pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, Prosveta, br. 27, Kragujevac, 1905. Vaspitanje i privreda, Srbobran, Novi Sad,1906. Str. 96-99. Pedagogija u našoj Vojnoj akademiji, Vojska, br. 22, Beograd, 1906, god. III, str. 1-2. Pismo uredniku “Učitelja” povodom članka “Pedagogika na našem univerzitetu”, Učitelj, Beograd, 1906, god. XXVII, str. 808. Nikola Begović kao vaspitač, Srbobran, Novi Sad, 1907. Beleške o prosvetnim i kulturnim, političkim i ratnim događajima u Srbiji (1872-1929), Srpska akademija obrazovanja - Beograd i Učiteljski fakultet - Užice, urednici Dr Nikola M. Potkonjak, Dr Krstivoje Špijunović, 2009. Beleške o telesnom i duhovnom razvitku dece, Pedagoški muzej i Eduka d.o.o, Beograd, priredile Dr Nataša Vujisić Živković, Mr Maja Nikolova, 2011.

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica zacepljena, i odvojena od tabaka, sve ostalo uredno! Retko !!! Jasa Tomic - Boj na Kosovu, Seoba Srba, Crna Gora Kritika ruvarceve skole I izdanje ! 1908 g. Jakov `Jaša` Tomić (Vršac, 23. oktobar 1856 — Novi Sad, 22. oktobar 1922) je bio novinar, političar i književnik. Studirao je medicinu i književnost u Beču i Pragu, ali ga je politička borba odvukla sa studija. Osnivač je grupe tzv. vršačkih socijalista. Godine 1884. postaje urednik „Zastave“ i Miletićev naslednik u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci, koja će uskoro dobiti naziv Radikalna stranka (1891). Književni istoričari navode da njegova literarna dela predstavljaju pokušaj obrade političkih teza, koje su u prvom periodu imale socijalističku, a kasnije građansko-radikalnu sadržinu. Za vreme prvog i Drugog balkanskog rata bio je vojni izveštač za časopis Zastava, a kasnije je iz tih izveštaja napisao tri odlično prihvaćene knjige. Jakov Jaša Tomić je 23. decembra 1889. (4. januara 1890. po novom kalendaru) ubio političara Mišu Dimitrijevića, zbog novinarskih polemika koje su dobile lični karakter. Bio je jedan od najuglednijih Srba na Narodnoj skupštini, koja je u novembru 1918. donela odluku da se Banat, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji. Umro je u Novom Sadu 1922. godine. Tokom svog rada u skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine zalagao se za direktno ujedinjenje Vojvodine sa Kraljevinom Srbijom, što je bilo suprotno idejama pojedinih političara da ujedinjenje Vojvodine u Kraljevinu SHS ide preko Zagreba i države Slovenaca, Hrvata i Srba. Na ovoj skupštini učestvovala je i njegova žena Milica Tomić (1859—1944), ćerka Svetozara Miletića. Za vreme Prvog i Drugog balkanskom rata bio je vojni izveštač za časopis Zastava, a kasnije je iz tih izveštaja napisao tri odlično prihvaćene knjige. Jaša Tomić je 23. decembra 1889. (4. januara 1890. po novom kalendaru) ubio političara Mišu Dimitrijevića naočigled supruge i prijatelja, zbog toga što je Dimitrijević navodio da je Tomić došao na čelo lista Zastava kroz miraz svoje supruge i kao dokaz naveo ljubavno pismo koje je napisala u mladosti. Tomić je počinio zločin, navodno štiteći svoju porodicu od kleveta, zbog čega je stekao simpatije ženskog sveta. Jaša i Miša su se posle samo godinu dana saradnje, novinarske i političke, razišli 1885. godine, kada je Dimitrijević pokrenuo liberalni list `Branik`. Tomić je robijao šest godina u zloglasnoj kaznioni u tvrđavi Vac (1891-1896). Godine 1892. potpisalo je peticiju za njegovo oslobađanje 3000 Novosađanki, jer je branio čast svoje supruge Milice.[3] Pre ubistva Dimitrijevića, osuđivan je `zbog štamparskog prestupa na tri meseca državnog zatvora`.[4] Bio je jedan od najuglednijih Srba na Narodnoj skupštini, koja je u novembru 1918. donela odluku da se Banat, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji. Umro je u Novom Sadu 1922. godine. Tokom svog rada u skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine zalagao se za direktno ujedinjenje Vojvodine sa Kraljevinom Srbijom, što je bilo suprotno idejama pojedinih političara da ujedinjenje Vojvodine u Kraljevinu SHS ide preko Zagreba i države Slovenaca, Hrvata i Srba. Na ovoj skupštini učestvovala je i njegova žena Milica Tomić (1859—1944), ćerka Svetozara Miletića. [5] U knjizi `Reč našoj braći u Srbiji`, 1907., zamera Srbima u Srbiji što nedovoljno prate srpske i hrvatske novine i generalno, političko stanje Srba izvan Srbije, pa dolaze u zabludu po mnogim političkim pitanjima. Opravdava istupanje radikalne stranke iz hrvatsko srpske koalicije, jer su Srbi diskriminisani, traži im se da se pretope u Hrvate, što Srpska samostalna stranka i čini, ne pominjući Hrvatsku i Slavoniju već samo hrvatsku domovinu. Zamera što su u Baniji već neki Srbi, postali politički Hrvati. Njih pak, koalicija optužuje da su pangermani i da raskidaju jedinstvo zbog veće narodno crkveno autonomije. Tomić to odbacuje kao klevetu, uz argumente da radikali već imaju većinu u crkvenom odboru i da baš braća Pribićević žele eparhiju u Zagrebu i čak da Valerijan Pribićević bude i patrijarh. U knjizi `Jevrejsko pitanje` ima, za razliku od ranijeg perioda, negativan stav o njima, nakon što je dobro proučio to pitanje. Optužuje ih da preko 11 od 13 bečkih dnevnih novina seju razdor među narodima, po principu zavadi pa vladaj. Zbog takvih stavova Jevrejska zajednica se protivila postojanju njegovog spomenika u Novom Sadu, ali branioci njegovog lika i dela iznose pozitivne strane koje je imao u sjedinjenju Vojvodine Srbije sa Kraljevinom Srbijom, kao i celokupno očuvanje nacionalnog identiteta Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji. Tomićev antisemitizam nije verske ili nacionalne prirode već etičke. Zamera Jevrejima što imaju drugu vrstu morala od većine drugih naroda, tj. talmudizmu koji kao i Kuran, koji po Talmudu i nastaje (po Tomiću), nameće misao da treba biti dobar prema Jevrejinu ili muslimanu a nečovečan prema ostalima. On tako objašnjava antisemitizam kroz čitavu istoriju od faraona do njegovog vremena, da je uzrok upravo u duplim standardima i varanju onih koji bi trgovinom i traženjem rupa u zakonu ostvarivali materijalnu dobit. Kritikuje i pravo koje nema dovoljno paragrafa da često osudi krivce, koji se dobro snalaze da učine bezakonje ali da se formalno o njega ne ogreše...

УВОДНО СЛОВО Након "златног периода" патристичке књижевности и богословља долази до пада креативности и оригиналности теолошке мисли. Заједно са падом квалитета богословља, слаби и квалитет духовног живота хришћана, и долази до разних аномалија које се драстично одражавају на схватање догмата цркве. Као по обичају, угрожава се христолошко учење, само је сада (VIII и IX век) то учињено посредно преко поштовања св. икона. Наиме, тежеliи да буду што "праrюславнији", фанатичнији чланови Цркве идолизују, "ТЈ. изопачују нзвесне ствари, конкретно св. иконе (познато је да су поједини свештеници стругали боју с икона у путир, да су неки били склони да служе Литургију по приватним кућама на св. иконама, не у Цркви, а неки су, чак, узимали иконе за своје кумове...). На та и таква изопачења долазило је, на жалост, до још неумереније реакције која се манифестовала радикалном иконофобијом. И тако настаје један од најкоплекснијих и најмучнијих теолошких спорова у историји Цркве, који cе завршио, наравно, победом Православља. Географско подручје које покрива наша помесна Црква било је од давнина подлажно искушењима разних јереси (нпр. у доба аријанске кризе овде је било њихово јако упориште, познати су аријански епископи Валент из Мурсе /Осијек/, Урсакије из Сингидунума /Београд/ и Герминије из Сирмијума /Ср. Митровица/). Такође, на самом почетку историје Српске Цркве појављују се богумили. И у наше доба се појављују, у почетку на изглед ревнитељи за "чисто православље", да би завршили у пајмрачнијим јересима (прави пример су борци за употребу старог календара у литургијском животу Цркве која га, иначе, користи; борба за очување ортодоксије претворила се у својеврсну ексиолошку јерес). Духовна клима је, дакле, врло осетљива, а склоност ка хетеродоксији поспешује и веома низак ниво елементарног теолошког знања. И данас, као и у време иконоборачке кризе, богословско неразумевање иконе може се деструктивно одразити на црквени живот уопште. Иако имамо искуство иконоборства, идолизовање иконе, посебно оних .,чудотворних" (као да нису све чудотворне). честа је појава. Такође је свакодневни догађај подизање храмова извесним иконама, што, можда, није баш најдоследније ортодоксној теологији. Посветити цркву икони, исто је што и посветити јe светим моштима, или Евхаристији. Иако је стање када је у питању поштовање иконе такво да још увек не прелази с оне стране православног, потенцијал постоји, те га треба пажљиво контролисати. Намера нам је да овим бројем Отачника "бацимо више светла"' на један важан богословски спор у историји Цркве, и на тај начин допринесемо квалитету теолошког мишљења, одн. квалитету духовног живљења. Садржај УВОДНО слово, 5 Темат: Одбрана икона у осмом и деветом веку Светога оца нашега Германа, архиепископа града Константинопоља Слово о Крсту и светим и пречистим иконама и противу јсретика, а речено би у прву недељу светога поста, то јест /у Недељу/ православља, 7 Глигорије Марковић Питање богoсловских узрока иконоборачке расправе, 26 Стефан Геро Византијско иконоборство и монахомахија, 41 Владимир А. Баранов Ориген и иконоборачки спор, 48 Дарко Ђого Доктринарни елементи иконоборства код раних црквених писаца, 59 Ендрју Лаут Свети Дионисије Ареопагит и иконоборачка криза, 76 Себастијан Брок Иконоборство и монофизити, 86 Сидни Х. Грифит Спис Теодора Абу Куре на арапском језику о хришћанском обичају поштонања светих икона, 95 Теодор Сидерис Теолошки аргументи иконобораца у време иконоборачког спора, 124 Владимир А. Баранов Византијска учења о васкрслом телу Христа и њихове позноантичке паралеле, 139 Милтон В Анастос Етичко учење о иконама које су формулисали иконоборци 754. п 815. године, 150 Огледи Патристика: Анри Д. Сафри Стварна веза Псеудо-Дионисија и Прокла, 158 Анри Д. Сафри Нове стварне везе између Псеудо-Дионисија и Прокла, 164 Хришћанска антропологија: Предраг Петровић Богоспужбена природа богоустановљене иконе Божије у људима, 177 Неопатристика: Сергеј Хоружиј Концепт, семантика и проблематика личности код о. Георгија Флоровског, 196 ByzantinosIаvica: Александар М. Петровић Универзитет у Константинопољу IХ и Х века и основе хуманистичке наставе у тадашњој Византији, као доприноси европском духу, 205 Библијска егзегеза: Алексеј И. Сидоров Основне тенденције развоја и карактеристике древне хришћанске и рановизантијске егзегезе (II - почетак VIII века), 215 Поводи Зоран Јелисавчић Прикази: Група аутора Религија и епистемологија Љубомир Тадић Философија у времену и загонетка смрти, 233 Наслов: Отачник 1-3: Одбрана икона у VIII и IX веку Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 236 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16 x 23,5 cm Година издања: 2008 ИСБН:

GODIŠNJICA NIKOLE ČUPIĆA - Godina I (1877. godina) Časopis `Godišnjica` Izdanje Čupićeve zadužbine, Beograd, 1877. godine Broj strana: 347 Povez: tvrd Format: 23cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane i izbledele, listovi požuteli i imaju fleke od starosti, pisano na par mesta, korice napukle. Nikola Čupić bio je srpski zadužbinar, kapetan i pronalazač. On je bio je unuk Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, jedan od obrazovanijih i čuvenijih ljudi svog vremena. U svom testamentu napisao je Sve ostalo pokretno i nepokretno moje imanje da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela. Čim je dobio obaveštenje o Čupićevom testamentu, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije Dimitrije Matić odredio je 21. oktobra 1871. dvanaest članova komisije čija je dužnost bila da utvrde stanje Čupićeve zaostavštine i postupe prema odredbama testamenta. Ta komisija je kasnije prerasla u Odbor Čupićeve zadužbine. U taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković. Fond Zadužbine Čupićeve imao je kapital, 31. januara 1875. godine, od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na rukovanje. Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine. Godine 1877. doneta je odluka da se izdaje poseban časopis „Godišnjica”, koji će izlaziti svakog januara (po starom kalendaru) na dan smrti Nikole Čupića. Prva knjiga Godišnjice prodavana je preko knjižara u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu po ceni od 2 dinara za Srbiju i 1 forinte za Austro-Ugarsku, s tim da se knjižarima nije smelo davati više od 25% od zarade. Đacima i studentima Godišnjica je prodavana za 50% jeftinije do kraja njenog izlaženja. Primerci Godišnjice poslati su srpskim i stranim redakcijama radi oglašavanja. Tiraž ove prve knjige Godišnjice iznosio je 600 primeraka. Književna dela koja je prvih godina svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotsko-poučna i naučno-popularna, dok se kasnije pretežno posvećivala pažnja književno-naučnom sadržaju. Odbor Čupićeve zadužbine doneo je odluku 1880. godine da se svakog 31. januara održi svečana javna sednica i parastos osnivaču. Održavanje ovih sednica prekinuo Prvi Svetski Rat, kao i sam rad Čupićeve zadužbine.

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta AutoraAutor: Tomislav KarađorđevićIzdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-OplenacGodina izdanja: 1999. Broj strana: 799Pismo: ćirilicaPovez: tvrd sa zaštitnim omotomFormat: 25x16Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU2. DETINJSTVO3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ4. GODINE RATA5. ZBRINJAVANJE PORDCE6. GODINE PUTOVANJA7. CRKVENI RASKOL8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI11. NA OGNJIŠTU PREDAKA12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA14. OBNOVA HILANDARA15. MANASTIRI16. S PUTA PO OTADŽBINI17. STVARALAŠTVO I SPORT18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI19. DOM KARAĐORĐEVIĆA2O. NAŠE LJUBAVI21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOAREBIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

Knjiga je dobro očuvana. КЊИГА 1 САДРЖАЈ Ко су синови Божји, 1 Ко је била Кајинова жена - Божја воља као једино мерило добра и зла, 12 Став Православне цркве према слободи воље и предестинацији (предодређењу), 23 Став Православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају, 30 Шта је акривија, а шта икономија (о лажи), 42 Непроменљивост канона и живот савременог човека у Цркви, 63 Бесмртност душе и смисао вере у загробни живот, 70 Где се налазе рај и пакао, 78 Који се дух јавља спиритистима, 86 Шта ће бити са душама оних који нису упознали хришћанство и умру ван крила Цркве, 99 Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу - од Косова до данас - када су они свети, 119 Став Српске православне цркве о старом и новом календару, 139 Да ли је који дан у седмици посвећен Светој Богородици, 159 Дан празновања Светога Саве, 162 Ко је писац грчке службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. године, 170 Прослављање Светог архиђакона Стефана и Светог пророка Илије, 184 Сликање лика Христовог и Светих, 191 Представа фигуре са круном на глави у црвеној хаљини на иконама Силаска Светог Духа на апостоле, 200 Како се слика Свети Христофор, 204 Шта означавају у црквенословенским штампаним еванђељима слова - бројеви испод зачала, 214 Шта су то криптографи, 220 Особито поштовање дванаест петака у нашем народу, 226 Зашто се једна седмица пред Велики пост зове `трапава` а једна уз пост `глувна`, 235 Шта значе речи `истјеје Тебје причашчатисја` из 9. песме канона пред причешћем и који је то `невечерњи дан`, 246 Разлика мелодије свјетилна другог гласа - о посебном певању Великог славославља 6. гласа, 252 Постоји ли у црквеном појању подобни и који их гласови имају, 265 СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА Када се читају молитве жени четрдесети дан по рођењу детета, 269 Чита ли се молитва четрдесети дан по рођењу неправославним мајкама, 277 Како се пева `Јелици..` на крштењу, 280 Крштење детета некрштених родитеља, 286 Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол, 291 Промена имена приликом крштења одрасле особе, 295 Зашто су потребни кумови за крштавање одраслих лица, 301 Могу ли муж и жена да кумују деци истих родитеља, 309 Ко су братучеди, 315 Зашто је вечера мрсна уочи посног дана и посна уочи мрсног дана, 319 Како треба постити пред причешће, 324 Која се храна употребљава уз пост, 343 Пост у Православној цркви, 352 Када не треба постити од Васкрса до Спасовдана, 358 Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причести, 361 Крајњи рок узимања хране пред Свето причешће, 367 Како се треба клањати непосредно пред причешћивања, 370 О честом причешћивању верних, 377 О хули на Духа Светога, 390 Може ли се причестити болесник по узимању лека, 394 Услови за причешћивање верника, 397 Може ли жена, за време менструалног периода, причешћивати се и посећивати храм, 402

KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti. Perfektno očuvano kao novo , ima potpis na poslednjoj čistoj strani, veliki enciklopedijski format 31 x 30 cm , bogato ilustrovano, 756 strana

Božidar Trufunov Mitrović: KOLOVENI SLOVENI I KONTINUITET KULTURE I PRAVA Tvrd povez - format 30x30cm, 754strane, ilustrovano, izdavač: KOLOVENIJA Beograd - Moskva - Sankt Peterburg, knjiga ima malu posvetu? KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti.

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.

beograd, jevremova ulica Bajrakli džamija je sagrađena oko 1575. godine, kao jedna od 273 džamije i mesdžida (posebne islamske bogomolje), koliko ih je u tursko doba bilo u Beogradu (Putopisi Evlije Čelebije). Prvobitno se zvala Čohadži-džamija, po zadužbinaru, trgovcu čohom, Hadži-Aliji. Bajrakli džamija je jednoprostorna građevina sa kupolom i minaretom. U vreme austrijske vladavine (1717—1739) pretvorena je u katoličku crkvu (kada je i srušen najveći broj beogradskih džamija). Po povratku Turaka, ponovo je postala džamija. Husein-beg, ćehaja (pomoćnik) glavnog turskog zapovednika Ali-paše, obnovio je bogomolju 1741. godine, pa se neko vreme zvala Husein-begova ili Husein-ćehajina džamija. Krajem 18. veka nazvana je Bajrakli-džamija, po barjaku koji se na njoj isticao kao znak za jednovremeni početak molitve u svim džamijama. Posle obnove u 19. veku, koju su preduzeli srpski knezovi, postaje glavna gradska džamija. Nalazi se u ulici Gospodar Jevremovoj 11, a uz džamiju se nalazi i medresa, verska srednja škola. Bajrakli džamija je spaljena 18. marta 2004, nakon martovskih nemira na Kosovu i Metohiji, kao „odgovor“ na paljenje srpskih crkava na Kosovu. Džamija je kasnije delimično obnovljena, i trenutno je jedina aktivna džamija u gradu Beogradu. Od nekadašnjih više stotina džamija i brojnih manjih islamskih bogomolja mesdžida, u Gospodar Jevremovoj ulici broj 11 jedini je sačuvani i aktivni objekat islamske verske arhitekture u Beogradu. Nalazi se na padini prema Dunavu, u blizini raskršća sa ulicom Kralja Petra. Nekada je dominirala u ambijentu pretežno niskih prizemnih kuća prometne trgovačke i zanatlijske četvrti beogradske varoši Zereka. Od osmanlijskog putopisca Evlije Čelebije očuvani su opisi Beograda 17. veka u kojima je slikovito dočaran izgled grada u periodu turske vladavine, sa raznolikim objektima islamske arhitekture. Bajrakli džamiju su u drugoj polovini 19. veka opisivali istoričari i putopisci Konstantin Jireček, Đuzepe Barbanti Brodano kao i arheolog i etnolog Feliks Kanic. Pretpostavlja se da je današnja Bajrakli džamija izgrađena na mestu starijeg mesdžida, najverovatnije u drugoj polovini 17. veka, kao zadužbina turskog vladara sultana Sulejmana II (1687—1691). Prema nekadašnjim obnoviteljima prvobitno je bila Čohadži-hadži Alijina i kasnije Husein-ćehajina džamija, dok je današnji naziv dobila krajem 18. U njoj kao glavnoj džamiji, boravio je i muvekit, čovek koji je proračunavao tačno hidžretsko vreme prema islamskom kalendaru (koji je počinjao od 622, godine, tj. godine hidžre ili prelaska proroka Muhameda iz grada Meke u Medinu) radi određivanja svetih dana, regulisao mehanizam sata i isticao zastavu na minaretu, u znak istovremenog početka molitve u svim ostalim islamskim bogomoljama u beogradskoj varoši. Za vreme austrijske vladavine 1717—1739. godine, služila je kao katedralna katolička crkva, a sa povratkom Turaka 1741. godine obnovljena je prvobitna namena. U 19. veku su je obnavljali vladari iz dinastije Obrenović, knez Mihailo i kralj Aleksandar Obrenović. Knez Mihailo Obrenović naložio je 1868. godine ministru prosvete i crkvenih dela da izabere jednu od postojećih džamija i osposobi je za obavljanje muslimanskih verskih obreda, kada je osim džamije popravljena i dvorišna zgrada uz nju. Ministar prosvete i crkvenih dela uputio je Državnom savetu Kneževine Srbije akt od 10. maja 1868. godine sledeće sadržine: ”Da ne bi muhamedanci, koji se po svojim poslovima u Beogradu bave, bez religiozne utehe bili, Njegova Svetlost blagoizvolela je narediti da se jedna od ovdašnjih džamija popravi za bogomolju njihovu. Usled ovog visokog naloga, izabrana je kao najcelishodnija ”Bajrak” džamija i ministar građevina kao po molbi mojoj izaslao je stručne ljude, te su istu džamiju, kao i jednu kuću do nje, gde će hodža obitovati, pregledali ....“ Delfa Ivanić je pisala da je njen poočim Mihailo Bogićević kao predsednik Beogradske opštine, obnovio beogradsku džamiju i uz nju hodžin stan. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića iz maja 1868. godine ovlašćen je bio ministar prosvete i crkvenih dela da „izdaje hodži po 240, a mujezinu 120 talira godišnje“, a službenici džamije su se izdržavali i zahvaljujući prihodima od nepokretnosti – vakufskih dobara. Prvi imam i mujezin u Bajrakli džamiji postavljeni su iste 1868. godine. Između dva svetska rata džamiju je obnavljala i Opština grada Beograda, kada je 1935. godine prvi put zaštićena Uredbom o zaštiti beogradskih starina. Restauracija je izvođena nekoliko puta i nakon Drugog svetskog rata od strane Narodnog odbora grada Beograda i Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, a od sredine šezdesetih godina 20. veka i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Posle novijih oštećenja 2004. godine izvedeni su konzervatorski radovi na sanaciji i restauraciji kamene fasade sa obnovom prozorskih otvora. Avgusta 2023. godine, JP Pošte Srbije izdalo je poštansku marku povodom 500 godina postojanja Bajrakli džamije. Arhitektura džamije pripada tipu jednoprostorne kubične građevine sa kupolom i minaretom. Masivnih zidova i sa malo otvora, građena je od kamena, a neki segmenti izvedeni su u opeci i kamenu. Građevina je kvadratne osnove, dok osmostranu kupolu nose istočnjački potkupolni lukovi i niše – trompe, sa skromnom dekoracijom konzola. Neujednačen je broj prozorskih otvora na fasadama, dok se po jedan nalazi na svakoj strani tambura kupole. Potkupolni nosači i svi otvori na građevini završavaju se karakteristično orijentalnim prelomljenim lukovima. Sa spoljne severozapadne strane postavljeno je minare – uska kula kupastog krova, sa kružnom terasom pri vrhu, sa koje mujezin poziva vernike na molitvu. Naspram ulaza, u unutrašnjosti džamije nalazi se najsvetiji prostor – mihrab, plitka niša sa raskošnim ukrasom svoda, postavljena u pravcu svetog grada Meke ka jugoistoku, dok je uzdignuta drvena propovedaonica (minber ili mimbar) postavljena desno od mihraba, u jugozapadnom uglu. Nad ulazom je drvena galerija (mahfil) sa koje se dospeva i do šerefe, terase na minaretu. Unutrašnja dekoracija džamije je veoma skromna. Zidovi su neomalterisani sa plitkim profilacijama, retkim stilizovanim floralnim i geometrizovanim motivima i kaligrafskim natpisima stihova iz muslimanske svete knjige Kurana, zatim imenima prvih pravednih verskih poglavara kalifa, kao i božjih veličanstvenih osobina i imena, ispisanih arapskim pismom na posebno ukrašenim rezbarenim pločama levhama. Pred ulazom u džamiju je postojao i zasvedeni arkadni trem sa tri manje kupole. U dvorištu se nalazi česma za molitveno umivanje, kao i verska škola (medresa) sa bibliotekom. Bajrakli džamija predstavlja glavni islamski kulturni centar u Beogradu. Danas je pomalo skrivena u ambijentu viših stambenih objekata u Gospodar Jevremovoj ulici. Zbog starine, retkosti, očuvanosti izvorne namene, kao i reprezentativnosti verske arhitekture i islamske kulture stavljena je 1946. godine pod zaštitu države kao spomenik kulture, a 1979. godine utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja.

Поруке Патријарха Павла Велики духовни отац Патријарх Павле упокојио се пре више од једне деценије, али његове поруке и поуке и данас звуче свеже, актуелно, овдашње. Оне су – трајне и незаборавне. То се уверљиво види у овој књизи, под насловом „Издржимо на узаном путу”. Велики зналац патријарховог живота др Јован Јањић, у овој књизи је сакупио око 400 златоустих порука још увек непроглашеног свеца, четрдесет четвртог патријарха српског. У поглављима „На путу вере”, „Слобода – прво лице човека”, „Увек и свуда људски”, „Вечна борба добра и зла”, одмотава се једна непрекидна бројаница мудрости, порука, савета, указивања – неопходна сваком хришћанину. Књига није збир црквених проповеди и беседа. Захваљујући огромном животном искуству и искушењима кроз која је прошао, патријарх Павле говори и о слободи, правди, љубави, толеранцији, поштовању, миру… О темама које су и сада у нашем свакодневном календару послова и размишљања. Књига ова настајала је паралелно са мојом књигом Будимо људи – живот и реч патријарха Павла. Она би се, логички, могла разумети и као њен наставак. Јер, као што је познато, и у овој књизи записано, патријарх Павле како је живео, тако је говорио: из живота његовог, живо- та по Јеванђељу, „извирале“ су поуке и поруке које нам је с родитељском љубављу упућивао. Припремајући поменуту књигу, ишчитавао сам све што је патријарх Павле говорио и писао. За то време ја- чала ми је мисао да би требало сакупити, на једном месту сабрати и изнова објавити мудре речи (савете) Његове Светости. Поготово што су те речи (мисли) својеврсни – духовни оријентири. Помажу оне у отклањању многих дилема, сумњи и нејасноћа. И – кренуо сам у сакупљање његових поука и порука „расутих“ по разним новинама и часописима, по књига- ма за које је писао предговоре, али и сачуваних у сећању савременика који су били у прилици да лично чују и слу- шају те мудре речи. Посебну пажњу сам обраћао на његову „живу реч“, на оно што је говорио у директном обраћању. Ишчитао сам све интервјуе дате медијима до којих сам, упорним тра- гањем, могао доћи; изјаве које је давао разним поводима; писма доступна јавности; беседе у различитим ситуа- цијама.... Књиге његове нисам хтео да „крњим“ вађењем појединих мисли, јер су оне (те мисли) већ, самим тим што су у књигама, доступне читаоцима. Такав приступ сам имао и према беседама, које су до појаве ове књиге скинуте са магнетофонске траке и објављене у његовим књигама с насловом Живот по Јеванђељу. Такође, овде нису цитиране ни посланице писане за Божић, Васкрс и друге прилике, јер су оне – саборне, осим патријарха, потписују их и сви други архијереји Српске православне цркве. Али, и поред тога, сматрам да су овде сабране главне поуке и поруке и, документовано, изнета суштина мисли патријарха Павла. Поготово што су то речи које је он људима углавном лично саопштавао и што их је често понављао у разним ситуацијама. Наравно, с разлогом. Јер, то су речи које ваља запамтити. У сабирању и записивању мудрих речи патријарха Павла држао сам се принципа проверљивости: наводио сам где су цитиране речи изговорене или написане и где су објављене. Ово је прва књига поука и порука патријрха Павла, пробраних из његове „живе речи“. Уверен сам да ће их бити још, које ће се, поред осталог, наслањати и на ову књигу. Ј. Ј. Наслов: Издржимо на узаном путу: поруке Патријарха Павла Издавач: Vukotic Media Страна: 207 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-81510-15-5

Radmila Radić Knjiga predstavlja rezultat minucioznog istraživanja života i delatnosti Vojislava Janića, današnjoj javnosti ne tako poznate, ali gotovo sveprisutne ličnosti u verskom i političkom životu Srbije i Jugoslavije tokom prve polovine 20. veka. U maniru velikih istorijskih biografija, autorka je istražujući odnos pojedinca i kolektiva i analizirajući njegovu ulogu i mesto u kreiranju političkih događaja i ideoloških procesa, sagledala državu, crkvu i društvo u kojima je on delovao i koje je svojim angažmanom aktivno izgrađivao. Za savremene generacije jedna naizgled marginalna politička figura, autorki je poslužila kao „analitički prozor“ (Ian Kershaw) kroz koji je pogled na složena pitanja odnosa crkve i države postao mnogo jasniji i precizniji. Radmila Radić je pitanje formiranja tankog sloja intelektualne elite i mesto (polu)intelektualca u političkom životu Srbije istakla kao teorijski okvir svoje studije. Analizirajući delovanje ličnosti koja je spremno zauzimala političke funkcije i položaje za koje nije bila dovoljno kompetentna i odgovorna, otvorila je mnogo šire pitanje dubiozne političke kulture delova (polu)intelektualne elite koji su suštinski urušavali krhke političke institucije. Radmila Radić je pišući o životu i delatnosti sveštenika, javnog radnika i političara Vojislava Janića poštovala hronološki metod izlaganja i pred čitateljke i čitaoce iznela čitav niz ilustrativnih detalja na osnovu kojih je proizvela složene analize i zaključke. U biografiji su rekonstruisane najvažnije činjenice vezane za njegov privatni život, od rođenja u skromnoj trgovačkoj porodici u Kraljevu 6. januara 1890. do smrti u Beogradu 10. marta 1944. godine. Autorka se zadržala na pitanju njegovog školovanja, koje je započelo u Žiči, nastavljeno na beogradskoj Bogosloviji i završeno studijama teologije u nekoliko gradova u Rusiji i Austro-Ugraskoj (Petrogradu, Kijevu, Černovcima i Krakovu), pri čemu je iznela argumentovane sumnje u tačnost navedenih podataka, kao i u kvalitet samih studija. Janićeva biografija je, na taj način, posredno otvorila veliku temu koja se tiče institucije crkve kao važnog kanala za školovanje mladih ljudi u najznačajnijim centrima u Rusiji i Grčkoj, ali i u Velikoj Britaniji. U knjizi je podrobno proučeno i pitanje drugog svešteničkog braka Vojislava Janića i kroz njega ukazano na brojne debate koje su vođene o toj tematici u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (činjenica da je sahranjen kao mirjanin, a ne sveštenik posebno je rečita u tom kontekstu). Izuzetno vredni delovi knjige su posvećeni dugogodišnjem bliskom, ali i burnom odnosu Janića i Nikolaja Velimirovića i pažljivom praćenju različitih epizoda te veze (od veza sa Crnom rukom, do konkordatske krize). Pažnju čitalaca posebno privlače delovi posvećeni Janjićevom radu na ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve i obnovi Patrijaršije, zatim na zbližavanju crkava (delatnost na povezivanju sa Carigradskom patrijaršijom, sa Svetom stolicom i Anglikanskom crkvom, na zbližavanju srpske i bugarske crkve, kao i povezivanje sa Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi), te njegove aktivnosti na sprovođenju crkvenih reformi, a posebno na ujednačavanju kalendara. Najzad unutrašnjopolitički angažman svakako predstavlja posebno važan deo analize (od Pašićevog čoveka od poverenja do osnivača i lidera Radikalno-socijalne stranke). Radmila Radić je gotovo u potpunosti uspela da rekonstruiše život Vojislava Janića – sveštenika sa višedecenijskom političkom karijerom, narodnog tribuna i čestog govornika na različitim skupovima. Iako je njegova politička delatnost u formalnom smislu uvek bila usmerena na učvršćivanje odnosa države i crkve, ona je u krajnjoj konsekvenci imala jasan lukrativni cilj, a to je Janićeva težnja da stekne snažnu društvenu i političku relevantnost i ličnu materijalnu sigurnost. Upravo su to razlozi koji su inspirisali brojne karikaturiste i novinare koji su ga prikazivali kao kontroverznu političku i crkvenu figuru. Njegova prisutnost u štampi svakako je bila podstaknuta i njegovim članstvom u kulturnim udruženjima (Srpsko pevačko društvo) i upravnim odborima (Beogradska filharmonija, Radio Beograd), kao i stalnim pojavljivanjem na zborovima i mitinzima, na brojnim društvenim i kulturnim dešavanjima, zatim u kafanama, gde je svojim glasnim komentarisanjem i čestim pevanjem privlačio pažnju. Dve uloge koje je Vojislav Janić vršio – sveštenika i političara, spojile su se u jednom događaju koji je obeležio gotovo čitavu istoriju Kraljevine Jugoslavije, a u kome je on imao posebno istaknutu poziciju. Pitanje konkordata i regulisanja odnosa jugoslovenske kraljevine sa Svetom stolicom, autorka je pratila veoma pažljivo, gotovo iz dana u dan, koristeći bogatu arhivsku građu i do sada objavljenu brojnu literaturu. Prikazujući Janića najpre kao jednog od najglasnijih promotera nužnosti potpisivanja tog dokumenta, a zatim kao jednog do njegovih najoštrijih kritičara i protivnika u trenutku potpisivanja i ratifikovanja u Narodnoj skupštini, Radmila Radić je jasno istakla ključne pozicije srpske političke elite i Srpske pravoslavne crkve koja je, unutar multinacionalne i multikonfesionalne zajednice kakva je bila Jugoslavija, pokušavala da izgradi i zadrži svoj primat. Autorka je sa velikom delikatnošću, ali veoma argumentovano prikazala Janićevu umešanost u korupcionaške afere, navela direktne kritičare njegovog javnog angažmana od Arčibalda Rajsa do Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Posebno ilustrativno u tom smislu govori navod Arčibalda Rajsa koji je istakla u Predgovoru: „Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politika. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Brojne aktivnosti Vojislava Janića ostale su kontroverzne do današnjih dana. U prilog tom zaključku ide i gotovo bizaran podatak koji je privukao pažnju autorke. Pišući na osnovu beležaka Milivoja Pandurovića, Eduard Čalić je opisao posetu Janića koncentracionom logoru Saksenhauzen-Oranienburg u novembru 1944, dakle osam meseci posle njegove smrti u Beogradu. Na kraju, svakako treba istaći da je ova obimna biografija nastala na istraživanju koje je obuhvatilo rad u sedam domaćih i britanskih arhiva, da je konsultovana obimna periodika i objavljena literatura. Možemo konstatovati da je knjiga Radmile Radić o Vojislavu Janiću najbolji primer pisanja biografije kao odmerene, analitične i kritički utemeljene studije koja rasvetljava mnogo složenija pitanja i probleme nego što je to rekonstrukcija života i delovanja jedne ličnosti. Ovaj prikaz bi bio nepotpun ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da je, samo nekoliko meseci pre izdavanja biografije Vojislava Janića, Radmila Radić svom bogatom stvaralačkom opusu, koji čine najznačajnija ostvarenja domaće istoriografije posvećena političkim pitanjima odnosa crkve i države i važnim segmentima društvene istorije verovanja i njegovog institucionalizovanja u Srbiji i Jugoslaviji, dodala još jedan veoma bitan naslov. Radi se zborniku Orthodox Christian Renewal Movements in Eastern Europe, koji je uredila zajedno sa Aleksandrom Đurić Milovanović i koji se u izdanju kuće Palgrave Macmillan pojavio pred čitalačkom javnošću 2017. Veliki urednički i autorski poduhvat Radmile Radić i Aleksandre Đurić Milovanović obuhvata petnaest (zajedno sa Prologom i Uvodom) saznajno vrednih i analitički dubokih tekstova koji se bave pitanjem pravoslavnih pokreta obnove u Rusiji, Ukrajini, odnosno Sovjetskom Savezu, zatim u Srbiji i Jugoslaviji, te u Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj. Radi se o interdisciplinarnom poduhvatu koji je objedinio niz studija slučaja pisanih iz istorijske, sociološke, antropološke, teološke perspektive. Posmatrajući ih u kontekstu različitih kulturnih i nacionalnih okvira, urednice su uspele da jasno istaknu posebnosti, kao i da prepoznaju sličnosti u procesu razvoja ovih pokreta i da na taj način značajno unaprede naučna znanja o ovoj oblasti. Izlažući primere reformskih obnoviteljskih pokreta na istoku i jugoistoku Evrope koji su nastajali i razvijali se od početka 19. do sredine 20. veka, zbornik je ukazao na motive koji su podsticali i osnažili nastojanja vernika da se vrate „izvornom učenju crkve“. Uticaj države na crkvu, snažan dogmatizam i formalizam u samoj crkvi, kao i odjeci reformskih pokreta sa Zapada usmeravali su traganja za „pravom verom“ i uticali na pojavu najpre sektaških grupa, a zatim i širokih društvenih pokreta. Za razliku od obnoviteljskih pokreta koji su u istom periodu nastajali u Evropi i Americi i koji su napuštali tradicionalne religijske i crkvene forme, te kroz vernakularizaciju jezika i modernizaciju crkvenih praksi uspostavljali kontakt sa izmenjenom stvarnošću modernizovanih društava, reformski pokreti u pravoslavnom svetu su, prihvatajući i promovišući promene u crkvi, zapravo tragali za starim tradicijama i za napuštenim principima ranog hrišćanstva. U radovima je jasno ukazano na uticaj koji su ovi pokreti imali na prakse u samim pravoslavnim crkvama, na promene jezika, liturgije, muzike i čitavog verskog života. U vremenu nacionalizacije i sekularizacije istočnoevropskih društava odvijao se i proces „nacionalizacije pravoslavlja“ u kome su autokefalne crkve transformisane u „nacionalne“ institucije. Obnoviteljski pokreti su u tom procesu imali izuzetan značaj. Radovi objavljeni u ovom zborniku jasno svedoče kako su, iako neprimetni za širu javnost, bili izuzetno dinamični procesi transformacije pravoslavnih društava na prelazu vekova. Kako su urednice naglasile u Uvodu zbornika, njihov cilj prilikom sastavljanja knjige nije bio da proizvedu „teoretsku studiju o pokretima obnove u pravoslavlju, već da ukažu, na osnovu empirijskih podataka, kako se pravoslavno hrišćanstvo menjalo pod različitim uticajima kao što su druge ne-pravoslavne hrišćanske tradicije, harizmatske vođe, ženski posrednici, nove religijske prakse i rituali“. Zbornik je znatno proširio istraživački horizont i otvorio mogućnost višeslojnih komparacija. Povezao je različite studije slučaja u veoma koherentnu celinu. Autori tekstova su, pored urednica, izuzetni autoriteti u oblasti istraživanja pravoslavnog hrišćanstva: Meic Pearse (pisac Prologa), James M. White, Svetlana Inikova, Mihail Vitalijevič Škarovski, Sergej Žuk, Bojan Aleksov, Ksenija Končarević, Dragan Ašković, Dragana Radisavljević Ćiparizović, Corneliu Constantineau, Mircea Maran, Amaryllis Logotheti i Galina Gončarova. Čitaocima su ponuđene analize procesa reforme pravoslavne crkve tokom 19. i prve polovine 20. veka na prostorima današnje Rusije i Ukrajine i pojava obnoviteljskih pokreta duhoborstva i tolstojizma, štundizma, paškovizma, pojava Oastea Domnului u Rumuniji, zatim bratstva teologa Zoe u Grčkoj, kao i Saveza hrišćanskih pravoslavnih bratstava u Bugarskoj. U zborniku je posebno podrobno analiziran bogomoljački pokret među Srbima i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića. Prikazan je razvoj pokreta od nastanka do vremena socijalističke Jugoslavije, jasno predstavljen proces njegovog širenja i prihvatanja od SPC i posebno istaknut složeni odnos bogomoljaca prema nazarenima, čije je delovanje SPC rezolutno odbijala. 25 cm; 482 str.