VELIKI FORMAT,72 STRANICE,STANJE KAO NA SLICI

RETKO,VELIKI FORMAT,STANJE KAO NA SLICI

KALENDAR NARODNE ODBRANE ZA PROSTU 1925. Beograd, 1924. Udžbenički format, 336 strana. Povez popustio (grupe listova se drže o koncu), korice oštećene, požutela, ivice listova iskrzane nakon sečenja tabaka, sem toga očuvana. Crkveni kalendar 1925, Članci: Srpsko-turski rat 1912 - Živko Pavlović, Sarajevski atentat - Borivoje Jevtić, Jugoslovenska narodna muzika - Kosta Manojlović...

KALENDAR SRPSKE PRAVOSLAVNE PATRIJARŠIJE CRKVA 1935. **1856... --snižena cena Izdavač : Srpska Manastirska Štamparija u Sremskim Karlovcima 1934.g Mek povez , veliki format 29x21.cm , 112 strana , ćirilica ,ilustrovan cb.foto STANJE: -STANJE KAO NA SLIKAMA Očuvana veoma dobro za ovu starost , kao na slici , na par strana -stranice I. do XII.-KOJE ČINE CRKVENI KALENDAR-obeležavano i pisano obicnom olovkom , poneka zuta tačka -OSTALE STRANICE UREDNE-ponegde retko providna flekica ili ishrznuće listova u donjoj osnovi.-NEMA ORGINALNU PREDNJU KORICU-listovi sa Kraljem aleksandrom,arhiepiskopom Varnavom, unutrašnjom naslovnom i rodoslov kraljevskog doma-ojačani ispod masnim papirom-jer orginalan papir je veoma mek-pa su ove stranice ojačane, ZADNJA KORICA U PVC FOLIJI-zbog čvrstine i blagih hrzanja sa krajeva,čelo i rubovi zadnje korice-PRESVUČENI IMPREGNIRANOM PLATNENOM TRAKOM Календар ЦРКВА свакако представља важан наслов у издаваштву Српске Православне Цркве. Ова публикација је намењена њеним вернима спајајући у себи календарски, поучни и званичан статистичко-обавештајни део. Календар ЦРКВА спада међу знамените серијске публикације српског црквеног издаваштва и покренута је у време патријарха Варнаве Росића (1930-1937) године. Са прекидом због Другог светског рата овај најпознатији календар са поучним и обавештајним штивом из црквеног живота поново је покренут 1965. године и излази до данас.

U ovom najboljem, najnovijem i najobimnijem izdanju večitog kalendara pronaćićete sanovnik - horoskop života - planetar - ljubavni susreti - roždanik - trepetnik - gledanje u šolju - bacanje karata - gatanja - o sudbini iz dlana, plećke, kobilice, slezine, pasulja, sveće, arapskog kruga - srećni brojevi i dani - predskazivanje događaja - znameniti istorijski događaji - predskazivanje vremena - kalendarske tablice, UVODNA REC Dragi čitaoci, Dajemo Vam u ruke ovaj DOMAĆIZABAVNIK sa njegovim tajanstvenim, a nadamo se, i zanimljivim poglavljima. Na početku svakog poglavlja ako je bilo potrebno izneli smo nedvosmisleno, jasno i glasno, svoje mišljenje o materiji koju to poglavlje obrađuje. Kakvo je to mišljenje, saznačete kada ovu knjigu pročitate. No, da bismo koliko-toliko zadovoljili Vašu radoznalost, reči čemo Vam da je jošpre 150 godina na korici jedne slične knjige pisalo: ROŽDANK (HOROSKOP) ILI ČUDNOVATI VTTAO (TOČAK) SREĆE ČREZ (KROZ) KOISE PO ASTRONOMIČESKOMU NAČINU NA RAZLIČNE VOPROSE (PITANJA) KOISU PO DVANAJST ZNAMENJA NEBESNIMA ODELJENI. ODGOVOR NAĆI MOŽE, ŠTA ĆE SE KOMU DOBROGILINEUGODNOG SLUČm (DESITI), NE ZAISTINU, NO ZA ZABAVU SOČINSJENO (SASTATVLJENO). Prema tome, drage čitateljke i čitaoci, ovaj DOMAĆI ZABAVNIK namenili smo Vašoj razonodi: Za sve ono što Vas „živo interesuje“ i za sve sudbinski vezano za Vas ili Vaše bližnje, potražite odgovor u ovoj knjizi. Ako Vam je odgovor po volji, ako Vam je prijatan, ako Vas je obradovao iprorekao Vam ružičastu sutrašnjicu Viga prihvati te i verujte u to što Vam knjiga kaže. U protivnom, sve ono što Vam je u knjizi ,,cmo zapisano“, ono što bi Vas ražalostilo, rastužilo, zabrinulo ili pokvarilo Vaše raspoloženje, sve to odbacite kao besmislicu, jer ovaj DOMAĆIZABAVNIK sačinili smo NE ZA ISTINU, NO ZA ZABAVU! VEČITI KALENDAR NEKAD I SAD Naši prvi Večiti kalendari pisani su pre 200 godina i imali su više crkveni a manje zabavni i praktični karakter. No, vremenom sastavljači ovih kalendara, osećajući potrebe čoveka, sve više su smanjivali crkveni a povećavali praktični i zabavni deo. Sadržaj Večitog kalendara stalno se menjao i dopunjavao, jer svako vreme i svaka generacija imali su svoje specifične zahteve, želje i potrebe. Ipak, sve te promene i evolucije Večitih kalendara u suštini nisu bile bitne: menjao se samo jezik, ubačen poneki nov izraz, pojam, reč ili igra i ništa više! Gotovo svi Večiti kalendari naših starih imali su približno ovakav sadržaj: Crkveni deo kalendara, zatim podatke o postovima, mesojeđama, pokladama, pokretnim i nepokretnim crkvenim praznicima, o iznalaženju nedeljnih dana i dana Uskrsa, o pashalnim i nedeljnim slovima, itd. Zabavni i praktični deo kalendara bio je već malo raznovrsniji: Sadržavao je Sanovnik, Roždanik, Trepetnik, Gatanje vremena, Gledanje sudbine iz šolje i dlana, Proricanje sudbine po planetama i nebeskim znacima, Planete vladarice, izlazak i zalazak sunca tokom godine, o mesečevim menama, o srećnim i nesrećnim danima, o poljskim radovima, o lečenju bolesti domaćim lekovima, itd. Danas bi ovakav Večiti kalendar predstavljao anahronizam svoje vrste: zastareo, prevaziđen, nerazumljiv, neinteresantan i nepraktičan! No poneka poglavlja iz tih starih Večitih kalendara mi smo ipak uneli u ovu našu knjigu, jer smo uvereni da će u tim poglavljima, iako su ona iz starih vremena, mnog čitaoci naći dosta zanimljivosti i razonode Ta novouneta poglavlja pokazuju nam i slikaju neke detalje iz vremena Srbije XIX veka, pa će na taj način neko moći da ih koristi ne samo kao zabavu, već i u druge svrhe. Dakle, sve u svemu, umesto nekadašnjeg Starinskog večitog kalendara, preživelog i vremenom prevaziđenog, pružamo Vam ovaj naš, starim materijalom dopunjeni, DOMAĆI ZABAVNIK i prijatna Vam zabava!

Deo iz knjige: ŠTA JE TO VERA? Koren ovog pitanja se krije u hrišćanskoj antropologiji. Šta je to čovek? Po čemu se on razlikuje od drugih bića? Ovde, na zemlji, srećemo raznovrsne oblike i ispoljavanja života, ali između čoveka i bilo kog drugog bića postoji neizmerna provalija. Čovek – kakva je to tajna? Vidimo da je čovek po svom telesnom sastavu sličan drugim bićima, i da je on istovremeno velika tajna. Čovek ne pripada samo zemlji, on pirpada i večnosti. I on sam je svestan te tajne. S jedne strane, čovek je predmet ovog sveta, uslovljen je njegovim zakonima. S druge strane, čovek oseća da je slobodno biće, ličnost koja ima mogućnost samoopredeljenja. Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva „dahom života“. To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta – materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode… SADRŽAJ Šta je to vera, 5 Poverenje u Boga, 11 Krštenje, 23 Pokajanje, 36 Duhovni otac – duhovnik, 40 Molitva, 44 Post, 70 Sveštenstvo, 86 Monaštvo, 92 Ikona, 110 Poštovanje Svetih, 123 Poklonjenje Krstu Hristovom, 136 Nedelja – dan Vaskrsenja Gospodnjeg, 140 Demoni – nepriajtelji čovekovog spasenja, 143 Prvorodni greh i izgnanje Adama iz Raja, 158 Sveti Praoci – starozavetni pravednici, 166 Strašni sud Božiji, 172 Nebesa – jedini istinski zavičaj čovekov, 178 SPSENjA NEMA VAN ŽIVOTA U CRKVI Jedna, Sveta, Apostolska Crkva, 187 Crkveni obredi, 199 Crkveni jezik, 209 Crkveno pojanje, 212 Crkveni kalendar, 218 HRIŠĆANSKA BORBA ZA ŽIVOT VEČNI Oosam osnovnih strasti protiv kojih Hrišćanin mora da se bori, 229 O prelesti, 242 O grehu bluda, 246 O grehu laži i licemerja, 254 O grehu praznoslovlja i brbljivosti, 258 O fanatizmu, 266 O tome da ne treba verovati snovima, 272 O neosuđivanju, 274 O ljubavi prema Boguu i prema ljudima, 280 O ljubavi prema neprijateljima, 287 Zbog čega nas Gospod trpi, 294 HRIŠĆANSKI PUT – PUT BOGOČOVEKA Hristov lik – spasenje sveta, 317 Krsna Stradanja Isusa Hrista, 323 Pokajanje – Put Hrišćaninov ka spasenju, 332

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svetitelji – svetle. Oni su svetionici onih čistih, zlatnih i neboplavih energija koje sa nebesa dolaze, a na zemlji sijaju. Obasjavaju nas, razgoneći mrak unutar nas, zažižući luč u našem umu i srcu, da i u tami možemo naći put, uvek iste, a uvek nove svetlosti.” Knjiga Svetitelji pravoslavlja nastala je iz piščeve namere da čitaocima predstavi svoja saznanja o svetiteljima, njihovim zadužbinama, moštima i manastirima u kojima počivaju, kao i književnim delima. Batrić Ćalović, autor ove knjige, nesebično iskazuje svoju subjektivnost pri izboru svetitelja, budući da oni predstavljaju važan udeo u njegovom životu. Književno delo Svetitelji pravoslavlja predstavlja jednu izvanrednu knjigu koja je od velike važnosti za nastavu veronauke, istorije i srpskog jezika i književnosti, s obzirom na to da obiluje dragocenim podacima i rajskim mirisnim mislima svetitelja. Ono što je posebno i od velike važnosti za ovo delo ogleda se, upravo, u odabiru, redosledu i prikazu sadržaja, koji naročito iskazuje autorovu preciznost i predanost duhovnom životu, što je, upravo, rezultiralo ovim veličanstvenim delom. Batrić Ćalović je želeo da knjiga Svetitelji pravoslavlja bude nalik crkvenom kalendaru, koja će, pored ikona i fotografija svetitelja, sadržati njihove kratke životopise i bogoljubivo–književne zapise, ali i koja će, u isto vreme, čitaocu ozariti dušu i prosvetliti um.

Politički spisi 3: na poprištu političke borbe Podnaslov knjige je "Na poprištu političke borbe". Spisi su publikovani u listovima "Zastava" i "Kalendar Rad", ili kao brošure. od 1905. do 1914. godine. Mnogi od njih su štampani politički govori Jaše Tomića. Tomić se dotiče mnogih važnih pitanja na političkoj sceni Srbije i Austrougarske, ali se bavi i pitanjima statusa crkve u srpskom društvu i realno sagledava pojedine ličnosti iz najviših crkvenih krugova...

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova.

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova.

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

САДРЖАЈ Уводна реч – Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, 5 ТРАДИЦИЈА И ЕТИКА ЖИВОТА Непромењивост канона и живот савременог човека у Цркви, 9 Шта је акривија а шта икономија, 21 Став Српске Православне Цркве о старом и новом календару, 51 Став Православне Цркве према слободи воље и предестинацији, 79 Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења - жена у хришћанству, 89 Став Православне Цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају, 110 Који дух се јавља спиритистима, 127 УЧЕСТВОВАЊЕ У МОЛИТВАМА Ко може бити кум на венчању и Крштењу, 145 Промена имена приликом Крштења одрасле особе, 156 Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол, 164 Венање уз пост, 170 Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу, 172 Начин и редослед целивања икона у храму, 185 О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења, 189 ОПИС Књига Православље у савременом свету обухвата две, основне, тематске целине. Прва – Традиција и етика живота сабрана је од неколико проблемских сфера. Полази од принципијелног проблема: на који начин треба и може да буде примењено свештено канонско предање Цркве на живот савремених хришћана? Обрадивши по том узајамни однос акривије и икономије у црквеном расуђивању Свјатјејши аутор разматра вечна (однос слободне воље и предестинације), актуелна (питање старог и новог календара) и социоетичка (црквеног разумевања међусобног односа полова) питања која се пред њега и Цркву коју пастирству је постављају. Друга тематска целина овог зборника – Учествовање у молитвама бави се конкретнијим – али, самим тим, не мање важним питањима. Ако их само, на брзу руку, прелистамо: Ко може бити кум на крштењу, да ли се може мењати име крштаваног при Крштавању, да ли одрасли син треба да слави у свом домаћинству Крсну славу, да ли се сме венчавати уз пост – виде ћемо да су то проблеми са којима се сви ми – и клир и народ Божији, скоро свакодневно сусрећемо. Патријархово благорасудно мишљење о њима резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Када је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије писао Уводну реч за књигу његове Светости Пост и Свето Причешће у Српској Православној Цркви, више пута је подвукао хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега писца управо као главну карактеристику његовог богословља. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Друга драгоцена одлика овог штива је благодат на усклађеност црквене акривије и икономије у Патријарховом начину мишљења и расуђивања. Из свих одговора које је његова Светост дао на овим страницама просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописи макоја, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да, ходећи увелико испред свога времена и своје средине, богословску пажњу посвети болним питањима биоетике која се данас на најозбиљнији начин постављају пред све нас. То што није бежао од појединих тема нити их је почаствовао тишином – показује једну од основних црта његове теологије:пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње – теологије нема! Због свега тога су одговори Свјатјејшег Патријарха Павла драгоцени не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре – они представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић Наслов: Православље у савременом свету Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 204 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-84799-31-1

Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Sveta carica Irina je prva žena vladar u Vizantiji i u Evropi! "Carica Irina" je istorijski roman, nije proizvod fikcije i istorijske fantastike; ona je živela u osmom veku u doba Haruna-Al-Rašida i Karla Velikog, bila je carica sveta! Crkva je proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji Vaseljenski sabor koji proznaju obe konfesije i posle velikog raskola. To je bio Sedmi vaseljenski sabor i on je odbranio ikone, koje i danas poštujemo, od njihovih protivnika i uništitelja – ikonoboraca. Sveta carica Irina se praznuje u našoj crkvi sedmog avgusta po starom kalendaru, ili dvadesetog po novom, zajedno sa Svetim prepodobnomučenikom Dometijem i prepodobnim Orom. Izvori za povest o ovoj ličnosti i njenom dobu su istorijski, bilo da je svetovna ili crkvena istorija u pitanju. Prepodobna Ana Azijska, Sveti Tarasije Carigradski, Sveti Pavle, patrijarh carigradski (praznuje se na dan Svetog Aleksandra Nevskog), Sveti Georgije Ispovednik, episkop militenski, prepodobni Platon, iguman manastira Sakudion, prepodobni Teofan Sigrijan, prepodobni Isihije Posnik, prepodobna Antusa Starija ličnosti su koje su stvarno postojale. Ono što razlikuje crkvenu i svetovnu istoriju, jeste što su ličnosti iz hagiografija opisane sa više svežine i životnih detalja, ali i izobražene na ikonama. Tako recimo znamo ne samo šta je Sveta carica Irina radila, ne samo tok njenog krstonosnog života, nego i kako je izgledala! Njen fizički lik, kao i izgled njenih savremenika, osim na pojedinačnim ikonama, ostao je zapamćen na dragocenoj ikoni – Sedmog vaseljenskog sabora! Čitaj dalje

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6

УВОДНА РЕЧ Архивски извори, штампани у четвртој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске", хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а покривају период од почетка 1894. до уједињења помесних цркава и уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије 12. септембра / 30. августа 1920. године. Извори припадају истој тематској целини као и у претходним књигамa, а односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Духовни суд (Конзисторија) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији. У погледу структуре и садржаја публикованих извора може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима изцвајају се две основнегрупе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Краљевини Србији, потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и утврђивање једноо6разности у литургијском, богослуж6еном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни расписи на основу којих се може сагледати социјално ангажована улога цркве и њено место у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва с краја 19. и почетка 20. века. Основни лексички фонд изворних докумената публикованих у овој књизи је српски, исписан Вуковом азбуком и Вуковим начином писања, правописом несређеним и колебљивим. Извесни словни знаци, интерпункција и пунктуација понекад су употребљени у зависности од процене писара; знаци навода понекад изостају или на почетку ини на крају целине, а понегде је на крају реченице изостављена тачка, што смо и ми изостављањем констатовали. У документима се могу срести две варијанте истог слова, различита решења у исписивању истих секвенци (нпр. парохијск-: парохиск-, пензиј-: пенсиј-), иста лексема исписује се некада великим, некада малим словом. Енклитике се у извесном броју примера пишу заједно са речима које им претходе, реч за негацију долази најчешће спојено с речју уз коју стоји, срећу се облици без иницијалног ј (нпр. ектенија). у народном jeзику није се употребљавао сугласник х, па јеи у овим документима, истина ретко, примећено његово одсуство (нпр. њиово, оће). Текст изворних докумената доноси се у оригиналној графији, језику и добрим делом у изворном правопису - уз примедбу да нису ретки случајеви да се уопште не може поузданоутврдити да ли се ради о великом ипи малом слову. У разрешавању таквих ситуација служили смо се аналогијом, следећи интенцију и стил докумената - и појединачно и уопште. Скраћенице су дате у изворном облику, изворна интерпункција доследно се чува. Све интерполације, исписане су како надредно тако и на маргинама, стављене су на своје место без посебног обележавања. Оштећени делови односно фрагменти докумената који недостају - пакуне - обележени су пнсањем три тачке у исломљеним заградама « .. ». Тамо где је могуће (хипотетички) разрешавају се таква места и стављена су у изломљене заграде. Поједине, по нашем мишљењу, очигледне грешке настале Ииспуштањем слова, исправили смо стављањем испуштеног слова на одговарајуће место и у обле заграде - ( ). Нерашчитан текст обележен је с три тачке у облим заградама - ( .. ). На очигледне грешке писара (lapslls саlаmи), такође смо указали - стављањем ознаке (sic!). Сачувани документи у архиви Епархије браничевске презентовани су хронолошким редоследом, мада су извесну потешкоћу стварала поједина решења Архијерејског Сабора, која су прослеђивана у виду прилога уз расписе - који у многим случајевима нису сачувани. Ради боље прегледности, сваки препис документа има своју нумерацију, испод које се налази његов садржај у виду сажетих регести. Приликом преписа трудили смо се да, што је више могуће, задржимо изворну форму докумената, а како би се стекао потпунији увид у аутентични изглед грађе, језик и правопис, иза поглавља са преписима налази се блок са репродукцијама. Подвучене реченице у изворним документима у препису су дате у болд варијанти. Испод сваког документа, у виду потписних легенди, исписан је његов редни број из публикације, а уколико је он вишееграничан, у загради је дат и број стране. Како би се стекао што бољи преглед садржаја публикованих нзвора, на крају књиге налази се општи регистар. Треба напоменути и то да нису сви сачувани документи из архиве Епархије браничсвске ушли у састав књиге, зато што су поједини знатно оштећени, док је на другима мастило потпуно избледело, што је онемoгућило њихово рашчитавање. С друге стране, недостају извори од 1909, до 1918. године, будући да су највеhим делом страдали током бугарске окупације. На крају треба истаћи и то да су датуми који се наводе у изворним документима дати по старом, Јулијанском календару, који је био у званичној администранивној употреби до краја Првог светског рата, Међутим, већ почетком 1919. године у појединим званичним актима наводе се истовремerю и датуми по Грегоријанском календару. Наслов: Уредбе и прописи Митрополије београдске 1894-1920: Библиотека „Архива Епархије браничевске“ - књига 4 Издавач: Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске Страна: 398 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-87329-13-3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1910 g. Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga. Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima. Bibliografija O moralnom vaspitanju (predavanje održano u Somboru) – po Sajleru napisao Vuk Bakić, Školski list, broj 11. god HI Sombor, 1869, str. 169-173. Učiteljske zadruge i putujuće skupštine (prevod s nemačkog), srpska narodna škola, br. 7, g I, Pešta, 1870, str. 105-108. Šta je govorio G. Vuk Bakić na besedi 24. jan. 1870, Škola, br.10 i br. 11, Beograd, 1870. str. 151-154 i str. 166-169. O vaspitanju ženskinja, Škola, br. 18 i br. 19, Beograd, 1870, str. 282-287 i str. 298-304 Pismo iz Lipiske, Škola, br.37, Beograd, 1870, str. 574-587. Kako stoje srpski narodni učitelji, Glas naroda, Novi Sad, 1871, str. 77-78 (štampano pod šifrom „Jedan učitelj“). Nastavni plan Cilerove vežbaonice, Škola, br. 11, Beograd, 1872, str. 29-31. Uređenje učiteljske škole (po prof. dr Stoju), Škola br. 24, 25, 31, 32, 35, 36, Beograd, 1872, str. 376-378, str. 397-398, str. 489-491, str. 504-506, str. 551-555 i str. 561-573. Viša i niža učiteljska škola (odgovor D. Josiću), Zastava, br. 134 i 135, Novi Sad, 1873. Srpske učiteljske škole (štampano pod šifrom „R. R“) Zastava, Novi Sad, 1873. Srpske narodne škole u Gornjokarlovačkoj eparhiji, Zastava, Novi Sad, 1873. Kako stoji sad njemačka pedagogika, Zastava, Novi Sad, 1873. Akademski pedagoški seminar, Škola, br. 4, br. 5, Beogard, 1875, str. 78-51; str. 65-67 Predlog kako da se preustroji učiteljska škola u Kragujevcu, Škola, br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, Beograd, 1987. str. 225-228, str. 241-245, str. 257-261, str. 273-274. Nauka o vaspitanju udešena naročito za predavanja u učiteljskoj školi, knj. I. Opšta nauka o vaspitanju, str. VI+78; knj: II Primenjena nauka o vaspitanju, str. VI+109, Beograd, 1878. O vaspitanju dece, Matica srpska, Novi Sad, 1879. Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (za obrazovanje srpske matere i za upotrebu u višim devojačkim i učiteljskim školama), Sombor, 1880, str. 8+137. O mehanizmu u školskoj nastavi (predavanje održano 06. 04. 1880. god. Na učiteljskom zboru u Beogradu), Sombor, 1880, str. 1-22. Program “Vaspitača”, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881. str. 1-4. Narodno obrazovanje, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881, str. 4-7. Učiteljske škole u Beogradu i Nišu, Vaspitač, br. 1, Beograd, str. 1-13. Moralno vaspitanje, Vaspitač, br. 2, br. 4, br. 5, br. 6, br. 7, br. 8, Beograd, 1881, god. I, str. 17-20, str. 49-53, str. 65-70, str. 81-86, str. 97-101, str. 113-117. Pedagogija, I deo Uzgojoslovlje, sastavio S. Basariček, Zagreb, 1880 (prikaz), Vaspitač br. 2, br. 3, br. 4, br. 5, Beograd 1881, god. I str. 30-31, str. 44-46, str. 62-63, str. 76-77. Raspored predmeta u osnovnim školama, Vaspitač, br. 9, br. 10, br. 11, Beograd, 1881, god. I str. 129-132, str. 145-149, str. 166-168. Na što se mora paziti pri svakom predavanju u vaspitnoj školi, Vaspitač, br. 12, i 13, Beograd, 1881, god. I str. 177-181, str. 193-196. Jedan učitelj u više razrede, Vaspitač, br. 14, Beograd, 1881, god. I, str. 209-212. Rad u školi gde deca ne govore dobro srpski, Vaspitač, br. 15, Beograd 1881, god. I, str. 225-228. Pedagoške družine, Vaspitač br. 16, Beograd, 1881, god I, str. 241-246. Čitaocima “Vaspitača”, Vaspitač br. 18, Beograd, 1881, god I, str. 273-275. Predlozi narodnoj skupštini o prosveti (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 6, Beograd, 1881. Zakon o profesorskim ispitima (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 777, Beograd, 1881. Odgovor na kritiku Pouka o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (Jovanu Miodragoviću), Učitelj, br. 32-33, i br. 34, Beograd 1884. god. Str. 505-513 i 524-529. O karakteru i obrazovanju karakternosti, Prosvetni glasnik 1887, god. VIII, sv. XIX, str. 775-780. Izjava, Školski list, br. 12, Sombor, 1887, god. XIX, str. 210-211. Domaće vaspitanje (odgovor g. M. Neškoviću), Školski list, Sombor, br. 10, br. 11, 1887, god. XIX, str. 175-177, str. 189-191, 1888, god. XX, br. 1, str. 9-11, br. 3, str, 47-49, br. 4, str. Str. 65-68, br. 6, str. 101-104. Pedagoško iskustvo - “Predavanje i napomena o predavanjima (crpene iz iskustva)”, Izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1887/88, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1889, str. 1-11. Pedagoško iskustvo, - “Ispitivanje i ocenjivanje učeničkog uspeha i vladanja”, izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1888/89, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1890, str. 1-20. Beogradska učiteljska škola na kraju 1888/89. i u početku 1889/1890. školske godine, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 105-106. Nacionalno vaspitanje, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 117-129. Učiteljski ispit, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 398. Stalni stručni nadzor nad osnovnim i srednjim školama, Učitelj, Beograd, 1890. god. IX, str. 670-684. Prepunjenost u višim školskim strukama i žalosne posledice otuda, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 414. Pedagoško iskustvo - “Savesno vršenje školske dužnosti”, četvrti izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za XXI god., spremio dr V. Bakić, Beograd, 1892. str. 1-16. Navikavanje dece pri vaspitanju, Kalendar Trebević, 1891. Glavnom odboru “Učiteljskog udruženja”, referat za raspravu: Školska disciplina i njen moralni i intelektualni uticaj na učenika od Pavla Ljotića, Beograd, 1891, str. 3-7. O vaspitnom prilagođavanju, pristupno predavanje na Velikoj školi, Beograd, 1893,, str. 1-16 Preuređenje beogradske bogoslovije, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1893, sv.VII , str. 657-664. Metodološka načela, Učitelj, Beograd, 1894, sv. 3, str. 129-132. Religijsko-etička nastava u srednjim školama, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. VII, str. 604-614. Obrazovanje duhovnog jedinstva u našem narodu, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. H, str. 901-914. Na raskršću, Srpskinja, ilustrovan kalendar, 1895, preštampao “Pančevački vesnik”, 1895. Rudosovljena pedagogika s gledišta filozofske pedagogike, Učitelj, Beograd, 1896/97, sv. 1, str. 1-12, sv. 2, str. 97-111, i sv. 3. str. 177-179. Preveo Bakićev sin Dobrivoj. Doktorska disertacija. Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju, Delo, Beograd, 1896, str. 8-10. Dečji temperamenti i harakteri, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Vel. Kikinda – Zemun, 1896, str. 36-46. Preštampano u Nouvelle Revue, Paris 1896. Naučni kursovi u Jenu, Nastavnik, Beograd, 1986, knj. VII, str. 310, 1897, knj. VIII, str. 195, 1908 knj. XIX, str. 224 i 1909, knj. HH, str. 247. Treći internacionalni kongres za psihologiju, Nastavnik, Beograd, 1896, knj. VII, str. 311. Metodološka načela (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Učitelj, Beograd, 1896, god. XVI, sv. 7, str. 521-533. Nastavnik (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Nastavnik, Beograd, 1897, knj. VIII, str, 203-214. Opšta pedagogika, Beograd, 1897, str. VII + 509. Pedagoška hodegenetika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1897, god. XVIII, str. 193-198, i str. 239-252. Pobude za vaspitanje dece, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Zemun, 1897, str. 17-22. O doktorskoj disertaciji Steve Okanovića, beleška, Beogradske novine i Večernje novosti, 27. VII 1897. O srpskim narodnim i prosvetnim idealima (svetosavska beseda rektora Velike škole, dr V. Bakiča), Učitelj, Beograd, 1898, sv. 8, str. 613-632 O školskom nadzoru, Učitelj, Beograd, 1899, sv. 5, str. 1-6. Obrazovanje haraktera i zakon prilagođavanja, Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1899, god. XII, sv. VII, str. 194-198. Srpski jezik u narodnim školama, Školski odjek, br. 19, Novi Sad, 1899, god. III, str. 161-162. Sloboda i obrazovanje, Kalendar Srpska zvezda, 1899. O srpskom univerzitetu, Prosvetni glasnik, Beograd, 1899. god. HHH, str. 433-436. Iz metodike osnovne škole, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Narodni jezik sa književnošću u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. 1, str. 2-13. Računica sa geometrijskim oblicima u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. HH, str. 196-202. Zemljopis u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Školski list, Sombor, 1900, god. HHXII, br. 9, str. 129-132. Maternji jezik i narodna književnost u gimnaziji (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 279-290. Novi jezici s literaturom u našim srednjim školama, Nastavnik, Beograd, 1900, knj. XI, str. 269. Stari jezici sa literaturom u našim srednjim školama (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 406-413. Uređenje osnovnih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Učiteljski vesnik, Beograd, 1900, god. VII, str. 236-242 i 278-282. Uređenje naših srednjih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 427-436. Prirodno-matematičke nauke u srednjim školama, (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 697-708. Iz metodike osnovne nastave, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Stručno obrazovanje i samoobrazovanje, Gradina, br. 15 i 16, Niš, 1900, str. 321-324. Uvod u posebnu pedagogiku, Školski list, br. 8, Sombor, 1990, god. HHXII, str. 114. Srpska prosveta u početku HH veka, Učitelj, Beograd, 1901, sv. V, str. 341-346. Filozofski fakultet i srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 7, god. XXI, str. 831-839. Posebna pedagogika s naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901. str. VI + 238. Projekat zakona o univerzitetu kralja Aleksandra I, Prosvetni glasnik, Beograd, 1901, str. 1567-1577. Jedan pogled na srpsku prosvetu u početku HH veka, Prosveta, br. 10, Kragujevac, 1901. Tuđ jezik u srpskoj porodici, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1901. Materinstvo, Materinski list, 1902. Srpska velika škola i srpski univerzitet, Srpska zastava, br. 15, Beograd, 1902, god. XI Školske reforme, Školski list, Sombor, 1902. Novi zakon o narodnim školama, Srpska zastava, Beograd, 1902. Korist od prosvete, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1902. Produžno obrazovanje naših učitelja, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1902, god. III, str. 97-99. Izveštaj ministarskog izaslanika dr Vojislava Bakića, prof. Velike škole, (o muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, šk. God. 1901-1902), Prosvetni glasnik, Beograd, 1902, god. HXIII, STR. 26-31. Naveden je i govor koji je Bakić održao tom prilikom u školi. Obrazovanje srpskog prestolonaslednika, Delo, Beograd, 1903, knj. 29, sv. I, str. 49-55. Rad naročite komisije na projektu zakona o narodnim školama, Učitelj, Beograd, 1903, sv. 5, str. 162-167, sv. 7-8, str. 242-250. O predlogu zakona o narodnim školama, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1903, god. IV, str. 97-101. Obrazovanost u obnovljenoj državi, Učitelj, Beograd, 1904, sv. 1, str. 2-8. O rumunskim školama, Delo, Beograd, 1904, knj. HHXII, str. 70-81. Spremanje školskih nadzornika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1904, god. HHV, str. 323- 330. Ko treba da predaje veronauku u srpskoj narodnoj školi, Učiteljski kalendar, Zemun, 1904, str. 29-37. Vojničko vaspitanje, Vojska br. 24, Beograd, 1904, god. I, str- 1-3. Stručno proučavanje pedagogike, Učiteljski kalendar, Zemun, 1905, str. 13-21. Pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, Prosveta, br. 27, Kragujevac, 1905. Vaspitanje i privreda, Srbobran, Novi Sad,1906. Str. 96-99. Pedagogija u našoj Vojnoj akademiji, Vojska, br. 22, Beograd, 1906, god. III, str. 1-2. Pismo uredniku “Učitelja” povodom članka “Pedagogika na našem univerzitetu”, Učitelj, Beograd, 1906, god. XXVII, str. 808. Nikola Begović kao vaspitač, Srbobran, Novi Sad, 1907. Beleške o prosvetnim i kulturnim, političkim i ratnim događajima u Srbiji (1872-1929), Srpska akademija obrazovanja - Beograd i Učiteljski fakultet - Užice, urednici Dr Nikola M. Potkonjak, Dr Krstivoje Špijunović, 2009. Beleške o telesnom i duhovnom razvitku dece, Pedagoški muzej i Eduka d.o.o, Beograd, priredile Dr Nataša Vujisić Živković, Mr Maja Nikolova, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ohridski prolog je jedno od najznačajnih dela vladike Nikolaja Velimirovića. U njemu su opisani biblijski događaji za svaki dan u godini, opisana žitija mnogobrojnih svetaca, događaji iz života Bogorodice i Hrista. U Ohridskom prologu čitalac može naći novu pouku (rasuđivanje)i pobožno razmišljanje (sozercanje) za svaki novi dan. Ponegde se knjiga može naći i sa podnaslovom: Ohridski prolog, Žitija Svetih, pesme, pouke, tumačenja Svetog pisma. Ohridski prolog je nastao godine 1928., za vreme službe vladike Nikolaja u Ohridu, gde je obavljao funkciju episkopa ohridskog. Reč prolog znači uvod, odnosno predgovor. Prvo izdanje knjige je štampano iste 1928. godine u tiražu od 1.200 primeraka u Nišu, u štampariji „Car Konstantin“. Jedna od knjiga iz originalnog izdanja čuva se u Crkvi Svetog Pantelejmona u Nišu.[1][2] Do danas je Ohridski prolog štampan u preko milion primeraka, preveden je na mnoge svetske jezike, uključujući ruski, engleski, nemački, slovački[3] i druge. Najnovije izdanje štampano 2008. godine ima preko 1100 strana u boji.[4] Postoje onlajn verzije Ohridskog prologa, kao i verzije u vidu običnih programa za lične računare. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sveti vladika Nikolaj, jedan od Otaca Crkve HH veka, u ovoj knjizi pred nama pojavljuje se kao učitelj podvižničke mudrosti u borbi za spasenje duše. Poput Rečnika iz dela svetih Makarija Optinskog, Ignjatija Brjančaninova i Teofana Zatvornika, ova knjiga će biti dušekorisna svakom onom ko joj pristupi sa željom da dobije odgovor na pitanje koje je pre 200. godina postavio jevanđelski mladić: “Učitelju, šta da činim, pa da nasledim život večni” (Mt 19,16) Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i besednik, otuda je nazivan ,,Novi Zlatousti.` Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu. U mladosti je bio i zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Prezirao je evropsku kulturu, nauku i napredak. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Biografija Detinjstvo i školovanje Poreklo Vladike Nikolaja Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšteobrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada radije studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filozofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filozofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filozofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filozofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa suplentom bogoslovije svetim Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Vladika Nikolaj kod Srpskih dobrovoljaca u Ilirskoj Bistrici 1945. godine. Ađutant Ljotićev i generala Damjanovića. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. U Jugoslaviji je smatran saradnikom fašista i izdajnikom. Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. U Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Patrijarh srpski Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Pavle je godinama odlagao dodeljivanje oreola Nikolaju Velimiroviću i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U crkvenoj literaturi se citiraju reči Justina Popovića koji ga smatra „trinaestim apostolom“, „svetim srpskim jevanđelistom“ i „najvećim Srbinom posle svetog Save“ dok ga u verskim krugovima redovno upoređuju sa svetim Jovanom Krstiteljem i svetim Jovanom Zlatoustim. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[12] Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[13][14]: To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[15] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[16] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][17] Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. Monahe na Svetoj Gori i Svetog vladiku Nikolaja Velimirovića je nazivao nacistima i antisemitima verski analitičar Mirko Đorđević a socijalni psiholog Jovan Bajford ga je optuživao za antisemitizam i antievropejstvo...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tabak nerasecen, znaci nije ni citana! NAJNOVIJA BALKANSKA KRIZA i srpsko pitanje Beleške, razmišljanja, razgovori i politički članci iz 1908 - 1909 Autor: Stojan Novaković Izdanje potpomognuto iz književnog fonda Ilije Mil. Kolarca Štamparija `Štampe` St. M. Ivkovića i komp. Beograd, 1910. Stojan Novaković (Šabac, 13. novembar 1842 — Niš, 17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) bio je srpski državnik, diplomata, istoričar, heraldičar, filolog, kritičar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija i bio lider Srpske napredne stranke. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895—1896, 1909), takođe je služio i kao ministar u više resora u nekoliko vlada. Sproveo je reformu obrazovnog sistema Srbije. Bio je jedan od lidera srpskog nacionalnog rada i propagandnih aktivnosti u Staroj Srbiji. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela a bavio se i prevodilačkim radom. Bavio se naučnim radom i istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Smatra se za jednog od vodećih srpskih istoričara devetnaestog veka.[2][3] Utemeljivač je Srpske književne zadruge i njen prvi predsednik. Novaković je bio četvrti direktor Narodne biblioteke Srbije. Bio je član i predsednik Srpske kraljevske akademije (1906—1915)[4][5] i član pet inostranih akademija nauka. Za svoj rad odlikovan je više puta od strane Kraljevine Srbije i nekoliko stranih država. Biografija Stojan Novaković Rođen je kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[6] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[7] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Politički rad Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[8] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[9][10][11] Na osnovu zakona o osnovnim školama koji je doneo 1882. godine, uvedeno je obavezno osnovno obrazovanje za dečake i devojčice školskog uzrasta i od tada država počinje da vodi agendu opismenjavanja stanovništva.[12] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[13] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[14] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[7] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa „Vila ”(1865-1868).[15][16] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[17] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[18] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Godine 1888. pokrenuo je rad na rečniku srpskog jezika.[19] Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je „Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke“, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[20] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih „makedonskih” odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku „makedonskom” pokretu.[21] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Iložba „Stojan Novaković i njegovo doba” u Galeriji SANU, 2017-2018 Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[22] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika „preuredi” prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[23] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[24][25][26][27] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[28] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[29] U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Blizanac Veljko Djuric Misina Patrijarh srpski Gavrilo V (po rođenju Đorđe Dožić; Donja Morača, 17. maj 1881 – Beograd, 7. maj 1950) je bio 41. patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Vodio je srpsku crkvu u u razdoblju Drugog svetskog rata. Đorđe Dožić je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači u blizini manastira Morače. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, a potom školovanje nastavio u Beogradu. Bio je jedno vreme iskušenik u manastiru Lipovcu kod Aleksinca, a zatim u manastiru Sićevo. Zamonašio se 26. februara 1900. u manastiru Sićevo kod Niša, sutradan ga je episkop niški Nikanor Ružičić rukopoložio u čin jerođakona, a posle sedam dana u čin jeromonaha. Godine 1905. upisao je Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, kao državni pitomac Srbije. Diplomirao je 1909, a nešto kasnije i doktorirao na ovom fakultetu. Posle toga postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara u Svetoj gori, odatle odlazi na mesto srpskog predstavnika u Carigradskoj patrijaršiji. Tu je izbran za mitropolita raško-prizrenskog 1. decembra 1911. godine. Posle završetka Balkanskih ratova, preimenovan je u mitropolita i arhiepiskopa pećkog. Za vreme Prvog svetskog rata bio je interniran u Cegled, u Mađarskoj gde je oboleo, pa je 1918. kao bolesnik vraćen u Ulcinj, gde ostaje do oslobođenja pod austrijskom stražom. Bio je na čelu grupe od 18 poslanika crnogorskog parlamenta koja je u novembru 1918. odnela u Beograd svoju odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Posle smrti mitropolita crnogorsko-primorskog Mitrofana (Bana), izabran je za novog mitropolita crnogorsko-primorskog 17. novembra 1920. godine. Na ovom položaju ostao je do izbora za patrijarha srpskog 21. februara 1938. (po starom 8. februar). Predvodio je delegaciju Srpske pravoslavne crkve na Konferenciji u Carigradu 1923, koja je bila posvećena reformi kalendara. Na ovoj konferenciji sa srpske strane je učestvovao i Milutin Milanković kao astronom da im pomogne oko prevazilaženja problema vezanog za kalendar i dužinu trajanja godine. Na patrijaršijskom tronu nasledio je patrijarha Varnavu 1938. godine. Vojni puč 27. marta Glavni članak: Vojni puč 27. marta 1941. Bio je žestok protivnik potpisivanja Trojnog pakta i tražio je jugoslovenskoj vladi da ga ne potpisuje. Srpski patrijarh Gavrilo i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.[1] Djelatnost patrijarha dr Gavrila Dožića bila je prvih mjeseci 1941. dobrim dijelom usmjerena na politički teren, Patrijaršiju su redovno posjećivali političke ličnosti iz opozicije.[2] No, trojni pakt je ipak potpisan, ali je ubrzo srušen Vojni pučem od 27. marta 1941. Istog dana kada je izvrešen puč, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je blagoslovio državni udar rečima: Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.[3] 27. marta 1941. patrijarh je više puta izlazio na prozor Patrijaršije i držao govore mnogobrojnim demonstrantima.[2] Nacionalno ushićenje doveo je do tačke ključanja Dožićev govor na beogradskom radiju, prepun kosovske simbolike, koji su prenosile i stanice Zagreb i Ljubljana, poručujući da je na saboru Srpska pravoslavna crkva jednoglasno podržala vojni puč kao opredeljenje za `carstvo nebesko`: Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božje istine i pravde, narodne sloge i slobode... Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.[2] – patrijarh Gavrilo Patrijarh Gavrilo je 28. marta 1941. u patrijaršiji dočekao pučistu generala Simovića i tom prilikom je rekao da puč nije samo delo vojnika već `celokupnog srpskog naroda i nas svih koji smo se za to angažovali`.[4] On je tom prilikom ocenio da je 27. mart jedan od najvažnijih datuma u srpskoj istoriji i da je ravan Vidovdanu: Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti no suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu Nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva.[4] Drugi svetski rat Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu Početkom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, Patrijarh se prvo sklonio u manastir Rakovicu, a iste noći između 6. i 7. aprila otputovao u manastir Žiču (jer je prevladalo mišljenje da treba da sledi Kraljevsku Vladu) a odatle u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti uhapsile 25. aprila 1941. godine.[5] Na Ostrogu je uhapšen kao „glavni ratni zločinac, krivac i huškač za ulazak Jugoslavije u rat protivu sila Osovine“.[6] Iz Ostroga su ga doveli u Beograd, gde je jedno vreme bio zatvoren u zatvoru Okružnog suda. Potom su ga premestili u manastir Rakovicu, a zatim u manastir Vojlovicu, gde je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem bio zatočen. Za vreme svog zatočeništva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika odolevala su pritiscima da sarađuju s Nemcima. Oni su uporno odbijali da potpišu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da učestvuju u stvaranju pro-nacističke vlade nacionalnog spasa.[7] Polovinom septembra 1944. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima Crvene armije, Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, u koncentracioni logor Dahau, gde su držani kao posebni zatvorenici (Ehrenhäftling) u delu za visoke oficire i sveštenstvo.[8] ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.[7] Pored toga, bilo im dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.[7] U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’. U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji Hermanom Nojbaherom.[7] Iz Nemačke putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv partizana. Krajem aprila 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko Momčila Đujića stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo 23. aprila 1945. kod Ajdovščine u Sloveniji bežeći od Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Patrijarh Gavrilo i biskup Nikolaj su potom, zajedno sa drugima koji su bežali ispred partizana, prešli u Austriju. Završetak rata patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović su dočekali, zajedno sa premijerom srpske kolaboracionističke vlade Milanom Nedićem, nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom, četnicima, ljotićevcima i kolaboracionistima, u austrijskom gradiću Kitzbühel, gdje su bile smještene vlade čije su zemlje Nijemci okupirali. Tu su se sreli sa zapadnim saveznicima 8. maja 1945. kada je Kitzbühel zauzela američka 36. pešadijska divizija. Odatle su otišli u Englesku, nakon čega su se razdvojili - patrijarh se vraća u novu Jugoslaviju, a Nikolaj odlazi u Ameriku, te je u domovini smatran saradnikom fašista i izdajnikom.[7] Posleratni period Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u SFRJ Po završetku rata, Patrijarh Gavrilo se zbog nove vlasti ne vraća odmah u zemlju, nego tek nakon pregovora. Arhijerejski Sinod je 14. jula 1945. godine preko Ministarstva unutrašnjih poslova DFJ uputilo pismo patrijrhu u kome ga moli da se što pre vrati u otadžbinu.[9] 10. avgusta patrijarha je iz Rima stigao u Prag, te moli da mu se pošalje neko ko će ga dopratiti u Beograd. Patrijarh Gavrilo je stigao iz Praga avionom u Beograd u pratnji protojereja Ive Kaluđerovića dana 14. novembra 1946. godine. Odmah po dolasku preuzeo je sve dužnosti i sazvao vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, da bi se razmotrila novonastala situacija.[9] Patrijarh Gavrilo je umro 7. maja 1950. u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi, u južnom delu hrama, u neposrednoj blizini kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Posle njega patrijarh srpski je postao Vikentije (Prodanov)....