Crkveni kalendariStanje kao na slici17 kom 450

Crkveni kalendari Stanje kao na slici 17 kom 450

САДРЖАЈ Шта је то вера, 5 Поверење у Бога, 11 Крштење, 23 Покајање, 36 Духовни отац - духовник, 40 Молитва, 44 Пост, 70 Свештенство, 86 Монаштво, 92 Икона, 110 Поштовање Светих, 123 Поклоњење Крсту Христовом, 136 Недеља - дан Васкрсења Господњег, 140 Демони - неприајтељи човековог спасења, 143 Првородни грех и изгнање Адама из Раја, 158 Свети Праоци - старозаветни праведници, 166 Страшни суд Божији, 172 Небеса - једини истински завичај човеков, 178 СПСЕЊА НЕМА ВАН ЖИВОТА У ЦРКВИ Једна, Света, Апостолска Црква, 187 Црквени обреди, 199 Црквени језик, 209 Црквено појање, 212 Црквени календар, 218 ХРИШЋАНСКА БОРБА ЗА ЖИВОТ ВЕЧНИ Оосам основних страсти против којих Хришћанин мора да се бори, 229 О прелести, 242 О греху блуда, 246 О греху лажи и лицемерја, 254 О греху празнословља и брбљивости, 258 О фанатизму, 266 О томе да не треба веровати сновима, 272 О неосуђивању, 274 О љубави према Богуу и према људима, 280 О љубави према непријатељима, 287 Због чега нас Господ трпи, 294 ХРИШЋАНСКИ ПУТ - ПУТ БОГОЧОВЕКА Христов лик -спасење света, 317 Крсна Страдања Исуса Христа, 323 Покајање - Пут Хришћанинов ка спасењу, 332 Наслов: С Христом ка висотама обожења Издавач: Светигора Страна: 332 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14x20 cm Година издања: 2001 ИСБН:

Broj strana: 250 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Godina izdanja: 2013. Izdavač: Informatika U „Srpskom narodnom kalendaru“ su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili najstariji je na svetu. Računajući vreme po njemu, 2014. godina je 7522. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržane mnoge mudrosti koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u „Srpskom narodnom kalendaru“. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema njima valja odnositi. Svaka Krsna slava u Srba je zabeležena i jednostavnim rečima opisan život svetitelja čije se ime slavi. Veliki pravoslavni i narodni praznici: Vaskrs, Božić, Trojice, Preobraženje, praznici Presvete Bogorodice i svi drugi su pažljivo zabeleženi. Objašnjeni su i narodni praznici kojih nema u crkvenim kalendarima: Nekršteni dani, Pasji dani, Gorešnjaci, Deveti utorak, Međudnevice i drugi koji su se sačuvali hiljadama godina u narodnom verovanju i običajnoj ritualnoj praksi. U „Srpskom narodnom kalendaru“ zabeležen je značaj svakog dana. Šta valja kog dana raditi, a šta ne valja. Koji su dani obični, bez obrednih radnji, a kojim danima bi trebalo izvesti određene radnje. Sve je zasnovano na milenijumskom iskustvu i praksi sačuvanoj u narodnom pamćenju Srba. Bez izmišljanja. Danas je savremena nauka dokazala da su mnoge činjenice zapisane u narodnom verovanju tačne.

Preko četiri stotine godina na srpskom jeziku se štampaju kalendari. Kalendari spadaju u najpopularnije knjige. Srpski narodni kalendar koji je prvi put objavljen 1988. godine, i otad se povremeno pojavljuje pred čitaocima više od dve decenije. U njemu su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka, a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili je najstariji na svetu. Računajući vreme po njemu 2015, godina je 7.523. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržana mnoge mudrosti, koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u Srpskom narodnom kalendaru. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema njima valja odnositi. Svaka Krsna slava u Srba je zabeležena i jednostavnim rečima opisan život svetitelja čije se ime slavi. Veliki pravoslavni i narodni praznici: Vaskrs, Božić, Trojice, Preobraženje, Praznici Presvete Bogorodice i svi drugi su pažljivo zabeleženi. Objašnjeni su i narodni praznici kojih nema u crkvenim kalendarima: Nekršteni dani, Pasji dani, Gorešnjaci, Deveti utorak, Međudnevice i drugi koji su se sačuvali hiljadama godina u narodnom verovanju i običajnoj ritualnoj praksi. U Srpskom narodnom kalendaru zabeležen je značaj svakog dana. Šta valja kog dana uraditi, a šta ne valja. Koji su dani obični, bez obrednih radnji, a kojim danima bi trebalo uraditi određene radnje. Sve je zasnovano na milenijmuskom iskustvu i praksi sačuvanoj u narodnom pamćenju Srba bez izmišljanja. Danas je savremena nauka dokazala da mnoge činjenice koje zapisane u narodnom verovanju su tačne. Arheolozi su otkrili kod Smederevske Palanke najstariji kalendar na svetu. Star oko osam hiljada godina. Naučnici u Americi su otkrili da rečne i jezerske vode sredinom avgusta menjaju stanje i od alkalnih postaju kisele. U Srba je sačuvano verovanje da posle Preobraženja, 19. avgusta, ne valja se kupati u rekama. NASA je objavila da postoje samo dva godišnja doba. Da li su to možda Đurđevdan i Mitrovdan? Mnogo je sličnosti između „otkrića" savremene nauke i narodnih verovanja. Uverite se sami čitajući Srpski narodni kalendar. (Autor)

Опис ЧУВАР ДОСТОЈАНСТВА ИКОНЕ И наше време познаје предивне православне проповеднике који проналазе неопходне речи за саме дубине савременог човека (сетимо се владике Антонија Сурошког). Ни сада нису сасвим пресушили источници словесно-мисаоних рудника православне традиције. Па ипак, од свих видова сведочанства Православља у наше дане, да ли је нешто силније и убедљивије уверило свет, све хришћанске земље са духовно различитим традицијама, од безгласне, а тако красноречиве проповеди православне иконе? По свој прилици, не без разлога, традиција црквеног календара придаје вишезначност имену “Победа Православља”, том годишњем празнику који је повезан, не са нечим другим, већ са сећањем на победу православних чувара икона над иконоборцима… Данас путник посвуда сусреће у католичким и англиканским храмовима – као неме сведоке Православља, омиљене и поштоване од стране западних хришћана – копије знаменитих икона, пре свих рускох, понекад византијских. Како је чудно присећати се данас, на почетку XXI столећа, колико се мало знало о благу древног иконописа иза граница затвореног света старообредника, чак и у самој Русији …

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић даје приказ књиге аутора Петра Стевановића “Ономастикон: етимологија са тумачењем имена православних светитеља“ „Досељавањем наших предака из словенске прапостојбине на балкански простор отпочела је далекосежна примена структуре нашег ономастикона утемељеног у словенској прапостојбини, индоевропској заједници народа. Ступајући у контакт са затеченим становништвом и суседима који су били друге (паганске) вере и другог културног нивоа, успостављањем и јачањем културних, економских и политичких веза растао је међусобни језички утицај што се одразило на промену структуре донетог Система словенских имена чија је семантика у језицима индоевропских народа којима смо до тада припадали. Убрзо по насељавању у данашње крајеве под утицајем хришћанске вере дошло је до хришћанизације свих народа на том подручју. Од тог доба па све до данас овај процес обогаћивања нашег ономастикона непрестано траје. На просторима Балкана укрштале су се две цивилизације делећи се постепено на две зоне, једну за другу изложену утицају Истока (Цариграда), а другу Запада (Рима). Наш народ је углавном од почетка прихватио утицај Истока. Независно од усвојеног правца хришћанске религије и једни и други долазимо под удар новог Система светих (календарских) имена која потичу из различитих слојева медитеранског ономастикона насталог на вековном таложењу, именске грађе што своје порекло црпи из изворишта низа језика медитеранских народа као нпр. арамејски, сиријски, хебрејски, египатски, ирански, грчки, латински и др. Новозаветна религија, поникла на Блиском истоку пре 2.000 година, усвојила је из старозаветне литературе, осим јеврејских имена, још и арамејска, египатска, сиријска као и имена других народа везаних за то подручје. Касније су том ономастикону Грци и Римљани дали свој допринос. Као што се то догађало код свих народа који су примањем хришћанства обогаћивали своју дотадашњу именску грађу тако је и наш народ Словенски систем имена оплемењивао различитим именима из овог ономастикона. Старозаветна имена као што су Адам и Ева, Јосиф, Јаков, Давид, хришћанизовани народи преузели су од почетка . Марија (мајка Исусова) од старине је постало свеприсутно широм хришћанског света, све до данашњих дана. Из Новог завета веома су популарна имена четворо еванђелиста: Матеја, Марко, Лука и Јован, од апостола Андреј, Петар, Симон, Тома и Филип. Од женских имена нарочиту популарност имају ‘госпођа’ Марта и Јелисавета. Скупину календарских имена чине још и црквена имена светих отаца, преподобних, мученика и других црквених великодостојника који су изузетним личним доприносом (залагањем, жртвом) помогли ширењу хришћанства. Од почетка па све до 1054. године када је извршено раздвајање хришћанске религије на западну римо-католичку и источну-православну сва светитељска имена била су општехришћанска. У наредним вековима дошло је до разлика у фаворизовању хришћанских светитеља унутар ових цркви. Отуд почивају разлике у именима светитеља заступљених у католичком и православном црквеном календару. Имена светитеља из католичког црквеног календара као што су нпр. АГНЕЗА, БРИГИТА, БРУНО, КАРЛО, КЛАРА, МАРИН, ОТОН, РОБЕРТ, ТЕРЕЗИЈА, УРСУЛА, ФРАЊО и др. нису убројана у српски правосласвни календар, и обрнуто, имена светитеља из српског православног црквеног каслендара као што су нпр. АТАНАСИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЈЕЛИСАВЕТА, ЈУСТИНА, КСЕНИЈА, НИКОДИМ, ПЕЛАГИЈА, САВА, СЕРАФИМ, ТЕОДОРА и др. не налазимо заступљене међу именима светитеља у католичком црквеном календару. На основу распрострањености и календарских имена у народу наглашена је подела на две групе: У прву групу: улазе сва она имена која нису ушла у народну употребу и ако су у далекој прошлости преузета из језика других народа и прилагођена правилима нашег језика. Махом су ограничена у оквиру црквене употребе везано за примање монашког чина и том приликом добијање црквеног имена у замену за световно (добијено по рођењу). У другу групу: улазе сва она имена која су распрострањена у народу од најстаријих времена до данас. Један мањи број код нас је традиционално посебно омиљен као нпр. ЛАЗАР, ЛУКА, САВА, СТЕФАН, ТРИФУН и друга, док је већина без разлике популарна код свих хришћанских народа као нпр. АЛЕКСАНДАР, АНА, АНДРЕЈ, ДИМИТРИЈЕ, ЈЕЛЕНА, МАРИНА, МЕЛАНИЈА, НИКОЛА, ПАВЛЕ, СОФИЈА, и др….“ „… Петар Стевановић потрудио се да у једну књигу сакупи готово сва монашка имена која су носили православни монаси. Има их скоро хиљаду. Састављач ове збирке црквених имена определио се да објасни порекло и основно значење сваког имена. За почетак то је довољно. Читалац ће моћи да докучи значење и смисао сваког свештеног православног имена, која иначе звуче тајанствено. У томе одгонетању монашких имена има занимљивих података и за радозналце и обичне читаоце. Велики број имена нам је познат. То су имена која су носили и носе српски монаси. Али има и оних за које смо ретко чули или нисмо никада чули за њих.“ На крају, да набројимо бар нека имена из ове књиге: АВРАМ, АЛЕКСАНДАР, АНА, АМФИЛОХИЈЕ, АНАНИЈЕ, ГЕОРГИЈЕ, ГРИГОРИЈЕ, ДИМИТРИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЕВДОКИЈА, ЗОСИМ, ИЛИЈА, ИРИНЕЈ, ИФИГЕНИЈА, ЈЕЛЕНА, ЛАЗАР, ЛОНГИН, МАКАРИЈЕ, МАКСИМ, МИТРОФАН, МИХАИЛО, МОЈСЕЈ, НИКАНОР, НИКОЛА, ПАРАСКЕВА, ПЕТАР, ПОРФИРИЈЕ, САВА, СВЕВЛАД, СОФРОНИЈЕ, СТЕФАН, ТРИФУН, УРОШ, ФИЛАРЕТ…. Код сваког имена у речнику, наведено је из ког језика потиче, са приписаним значењем и да ли је искључиво у црквеној употреби или и у световној. ИЗВОР: Цитати су узети са страна V, VI и IX из 2. књиге Петра Стевановића „ Ономастикон: етимологија са тумачењем имена православних светитеља, 1. издање, Београд, „Орфелин“, 2003, Библиотека „Наслеђа“; приредио Војислав Ананић, у Сенти, 17. 11. 2012. Наслов: Ономастикон: Етимологија са тумачењем имена православних светитеља Издавач: Orfelin Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13x20.5 cm Година издања: 2004 ИСБН:

САДРЖАЈ Азбука истине, 5 Азбука победе, 20 Стослов, 30 Народни програм, 38 Оче наш, 39 Како човек постаје нечовек, 40 О народном српском поздрву и отпоздраву - "помоз бог" и "бок ти помогао!", 40 Хигијена душе, 41 Светлост душе, 42 Ваздух душе, 43 Храна душе, 44 Спасење душе, 45 Мање бриге више вере, 47 Радови по месецима (уређено према црквеном календару), 49 Седмодневм, 60 Поклоњење Христу по вазнесењу, 64 Шта сам научила од Господа мога, 65 Лепота Христова, 66 Постоји постоји духовни свет, 70 Књига о судијама, 77 Потреба општења са Богом, 78 Шта значи бити хришћанин?, 81 Против безбоћног комунизма, 82 Верни, пробудите се!, 84 Којим путем, 86 Шта највише да чуваш?, 88 Закон божји за све, 91 Ученост и вера, 91 Спасавајмо, 92 Речи и дела светитеља, 93 Основна опомена, 105 Мирите се, а не судите, 117 О глади, 120 Поуке светог Антонија, 125 Хришћанска револуција и револуције, 126 Шта сведочи блажени Августин, 127 Не спавај, 127 Мало житије, 128 Узрок рата, 130 Ђаче учениче, 131 Морални проблем, 132 Суд, 133 Значај Богојављенске водице, 134 О поштовању свештеника, 135 Знаци немања страха Божјег, 137 Исповедање туђих грехова, 137 Српска народна мудрост, 145 Друга прича, 148 Тајанствене приче прича о луциферу, 160 Приче и легенде, 163 Грлати слободари, 171 Последња порука владике Никколаја, 171 Наслов: Духовне поуке Издавач: Linc Страна: 176 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 12 x 17,5 cm Година издања: 1999 ИСБН:

Сва наша питања и недоумице решавају се путем сталног обраћања Богу. Свакоме ономе ко тражи биће дато (уп.: Лк. 11: 9). Наравно, добићемо одговор уколико заиста пожелимо да га нађемо. Садржај ЦРКВА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ Питања вере, 3 О тајни Крштења, 12 Однос према другим религијама, 18 Црквени живот, 23 Саблазни и искушења савременог света , 28 Православна традиција, З2 Сујеверје , 37 Магија и окултизам, 44 Црква и медицина, 51 Помоћ родбини и ближњима , 57 Посао и пословни односи, 64 Смрт ближњих, 68 Апокалипса. Последња времена, 73 ДУХОВНИ ЖИВОТ Унутрашњи проблеми, 8о Борба са страстима , 89 0 тајнама Исповести и Причешћа , 100 Молитвени труд, 110 Смисао православног поста, ПОРОДИЦА Како засновати породицу, 123 0 тајни Венчања, 135 Рођење деце, 138 Родитељи и деца, 142 0 томе како сачувати породицу, 157 МОНАШКИ ПУТ, 172 Црква у савременом свету Питања вере Христос је увек Исти. Пут спасења је исти. Нема других путева. Схватам то на нивоу интуиције и логике. He може бити полумера и компромиса, колико год да неки желе да нам помуте мозак на свим каналима доживљаја стварности, колико год да нас наговарају да се помиримо с њом и да јој прилагодимо веру. Хвала Богу! Постоји Јеванђеље! И можемо да одбацимо све и да се поново и изнова једноставно вратимо Јеванђељу. Али многи појмови не допиру до мене истински. Ево, на пример, шта значи, „предати целог себе, сав свој живот Христу“? За мирјанина! Породичног човека! Данас! Свакодневно молимо Господа да нам помогне да се сачувамо од греха. И у свему што покушавамо да радимо, у свему што нам се дешава, тражимо вољу Божију и Божији благослов. To не значи да треба да оставимо по страни бригу о нашим ближњима, о извесним материјалним потребама и стицању, који су нам потребни у нашем данашњем животу. У свему је потребно расуђивање. Предати свој живот у руке Божије значи одрећи се својих жеља ако у њима постоји нешто грешно, својих планова, ако они не одговарају плановима Божијим о нашем спасењу, односно одрећи се свега онога што нас удаљава од Христа и што нам заклања светлост љубави Божије. А Господ благосиља и монахе, и мирјане; и жене, и мушкарце; и Јудејца, и Јелина (в.: Кол. у. и) да иду за Њим до краја, и Он нас води у Царство Небеско, које почиње још овде, на земљи. Бог је за све Отац Који воли и Спаситељ, и свакоме Господ даје пуноћу Своје љубави. Зато читајући Јеванђеље не треба све да схватамо на одвећ људски начин и буквално. Треба пажљиво да читамо, да улазимо у јеванђељски дух, и тада ћемо у овим речима видети такву дубину и пуноћу, које се потпуно разликују од „слова“, које нас може одвести у далеку земљу (уп.: Лк. 15:13). Овај дух и стихију јеванђељског живота можемо срести само у храму учествујући у богослужењима и Христовим тајнама, само у црквеним и домаћим молитвама. Кад човек почиње да живи светотајински он кроз црквени календар улази у нови живот. Хришћанин пази на своје срце, пази да не изгуби унутрашњи мир, да не наруши мир другог човека. Овај стални унутрашњи напор и стражење доводе човека до новог стања кад више нису важни спољашњи фактори који су понекад врло варљиви и противречни. Ако човек тражи Бога, веза с Богом одређује његове животне поступке и одлуке у овом животу. Тада се рађа поверење у Бога и човек може да живи богоугодно у околностима и условима у којима се налази. Да ли је свака лаж лоша? Лаж на спасење?.. Ипак, лаж сама по себи не може бити спасоносна. Дешава се да нешто не изговоримо до краја, да нешто прећутимо, да нађемо компромис, зато што човек није спреман да чује истину. Понекад се ближњи плаше за живот најрођенијег и зато му нешто не говоре до краја, не откривају му. To не треба да буде правило и не треба да постане закон. У питању су ванредне околности. Али тврдити да је лаж спасоносна, Из једног извора не може да тече горка и слатка вода. Отац лажи је ђаво, а Господ је Отац правде, светлости и истине. Недавно сам прочитао књигу И. А. Иљина „0 супротстављању злу силом“. Да ли бисте могли да наведете мишљење отаца или Цркве о мисли коју руски философ излаже у овом делу? Како јеванђељске речи ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу ускладити с мишљу да непротивљење злу представља његово умножавање? Постоје лични односи кад човек треба да се смирава, да опрашта и да подмеће образ. А постоји појам као што је одбрана отаџбине. У том случају подметнути образ значи умножавати безакоње. Зато је преподобни Сергије Радоњешки благословио двојицу схимника да узму копља и мачеве и да бране Свету Русију од непријатеља. Ако човек чини насиље окренути се и рећи: „Немам везе с тим,“ ће вероватно бити кукавичлук. Наслов: Шта људи питају: Одговори на питања парохијана, део 2 Издавач: Манастир Свете Јелисавете, Минск Страна: 186 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 21 cm Година издања: 2017 ИСБН:

Sadržaj: KRSNE SLAVE Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pored krsnih slava možete pročitati i: Crkveni praznici; Zdravice; Posni kuvar na vodi. Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu. Iz sadržaja knjige: Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi GOSPODNjI PRAZNICI Nepokretni Gospodnji praznici su: – Rođenje Gospoda Isusa Hrista – Božić – Nova godina – Obrezanje Gospoda Isusa Hrista – Bogojavljenje – Krštenje Gospodnje – Sretenje – Preobraženje – Krstovdan Pokretni Gospodnji praznici su: – Lazareva subota – Vrbica – Cveti – Veliki četvrtak – Veliki petak – Vaskrsenje Gospodnje (Pasha) – Vaznesenje – Spasovdan – Sveta Trojica – Duhovi KRSNE SLAVE Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: HRISTOS VASKRSE NARODE BOŽIJI – Nikolaj Velimirović Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa Šabačkog Gospodina Lavretija. Knjiga o praznicima, značenju istih. Kolor ilustrovana knjiga o hrišćanstvu, veri i osnovama iste…. Nedelje pre Vaskrsa. Četiri nedelje pre časnog posta. Nedelje uz časni post: Manastir Hilandar, Sveta Gora: Prvih šest nedelje posta; Lazareva subota – Vrbica; Hristov ulazak u Jerusalim – Cveti; sedma nedelja – Velika nedelja,….Vaskrs; Nedelje po Vaskrsu; Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan; Duhovi. Hrišćanski kalendar i način izračunavanja datuma Vaskrsa; Crkvena Nova godina; Redosled indiktiona. Značenje: Hrišćanski dom; Ikona, kandilo; Čirak i sveća; Bosiljak; Kadionica, žar i tamnjan; Sveto pismo- Biblija; Molitvenik i post; …. Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 1881. godine. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. HRISTOS VASKRSE NARODE BOŽIJI – Nikolaj Velimirović Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Ikona je izrađena tehnikom kaširanja na medijapan ploči. Dimenzije: 16 x 11 x 0,5 cm Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Opis Krsne slave – crkveni praznici, srpske slave, zdravice, posni kuvar na vodi Iz sadržaja knjige Krsne slave: Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi Iz uvoda knjige Krsne slave: Naša je dužnost da propovedamo svima nauku Hristovu, nenaturajući je. Najpre u svojoj najbližoj sredini, svojoj porodici, pa onda redom, dalje, nikada ne naturajući nauku Božju. Mi svedočimo u ovom svetu Sina Božijega i nauku Njegovu i rečima i svojim životom. „Da vide vaša dobra djela, i proslave Oca vašega koji je na nebesima“. (Mt. 5, 16) Čuvati se mnogogovorljivosti. Pogotvu od nametanja vere ljudima rečima svojim, kao što rade oni sektanti. Životom svojim svedočiti da je živ Gospod Bog naš i da je nauka Njegova moguća da se njome živi i da se ona u život uvodi. Jer ljudima, pa i nama ovakvi kakvi smo, mi smo već navikli na greh i nauka Božja, zapovesti Božje izgledaju teške. A one su u stvari nesravnjivo lakše nego greh. Ali kada se navikne na ono što je greh, onda je zapovest Božja teška, a greh je lak, jer je čovek stekao grešnu naviku. Čovek je slobodno biće. Može da živi i bez greha, može i da ne greši. Uz pomoć blagodati Božje može. Šta će onu činiti, na koju će stranu okrenuti, da li da ide od Oca Nebeskog u suprotnom pravcu ili da ide Ocu Nebeskom, Domu Njegovom i Carstvu Nebeskom, to će on odlučiti. Mi, dakle, da svojom verom, životom po veri, svedočimo Sina Božijeg i Njegovu nauku u ovome svetu. Trudimo se da reč Božija, istina Božija, uvek ima mesta u nama, pa ćemo i mi imati mesta u Carstvu Nebeskom, u blaženstvu toga Carstva. „Ko ima uši da čuje, neka čuje“, što kaže Gospod naš Isus Hristos. Patrijarh srpski Pavle (delovi beseda iz knjige „Život po Jevanđelju“, Beograd, 1998.) CRKVENI PRAZNICI Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu.

Sadržaj: PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Na pragu 21. veka, Pravoslavlje se suočava sa mnogobrojnim izazovima. Ova knjiga PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimira Dimitrijevića pokušava da, na osnovu Svetog predanja Crkve, odgovori na neka pitanja koje ti izazovi postavljaju. Kakva je veza izmežu posta, ispovesti i Svetog pričešća? – Kakav je odnos Crkve prema državi? – Šta Sveti Oci kažu o službi vladara? – Kakav je odnos vremena i večnosti? – Zašto je bitan pravoslavni kalendar? – Kome je bila bitna promena kalendara? – Starokalendarci u Srbiji – da ili ne? – Vatikan i Srbi – kako dalje? – Ko je papa Benedikt XVI? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor ćete naći u ovoj knjizi… Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku. Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti. PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Autor: Radovan Ždrale„Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti.O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

БЕЗ БОЖИЋА, РОЂЕЊА СПАСИТЕЉА, НЕ БИ БИЛО НИ ДРУГИХ ПРАЗНИКА... НЕ МОЖЕТЕ ДА НОСИТЕ ПРАВОСЛАВНУ БРОЈАНИЦУ И КРСТ, И ИСТЕТОВИРАНУ ЗВЕЗДУ ПЕТОКРАКУ! ШТА ИМА СВЕТЛОСТ СА ТАМОМ? КО ЈЕ НАПУМПАО ГРУДИ И УСТА СИЛИКОНОМ, И ПОДМЛАЂУЈЕ СЕ ПОМАДАМА ОД ДЕЧИЈИХ ТКИВА, ТРЕБА ДА ЗНА...НИШТА НЕЧИСТО НЕЋЕ УЋИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО! НЕ ЗАБОРАВИМО ДА СВЕТ У ЗЛУ ЛЕЖИ И ДА ЋЕ НАМ ЛУКАВИ ПОДМЕТАТИ НОГУ ДО ПРЕЛАСКА У ЖИВОТ ВЕЧНИ! ОПЕВАЋЕ НАС, И НАШИ БЛИЖЊИ ЋЕ ЧУТИ: СА СВЕТИМА УПОКОЈ ДУШУ РАБА ТВОЈЕГО...АЛИ, ТРЕБА СЕ ПОМУЧИТИ ДА ТО " СА СВЕТИМА УПОКОЈ" НЕ БУДЕ ФОРМАЛНО, НЕГО ДА ЗАИСТА ВОДИМО, ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, СВЕТИ, ПОКАЈНИЧКИ ЖИВОТ! ИЛИ БРОЈАНИЦА ИЛИ ЦИГАРЕТА! НЕ МОЖЕТЕ СЛУЖИТИ БОГУ И ВЕЛИЈАРУ! ЗА СВЕ ПОМЕНУТО МОРАМО СЕ ИСКРЕНО ПОКАЈАТИ, АКО СМО ЗГРЕШИЛИ. ПОШТО ЈЕ НЕОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ СКОРО ПОЛА СПАСЕЊА, СВАКО КО ЈЕ НЕКАД ПОМИСЛИО ДА ЈЕ БОЉИ ОД ДРУГИХ, ТРЕБА СКРУШЕНО ДА МОЛИ БОГА ЗА ОПРОШТАЈ, И СМРТНИ ГРЕХ ГОРДОСТИ ИСПОВЕДИ! БОЖИЋ ЈЕ ПРАВО ВРЕМЕ ЗА ПОЧЕТАК НОВОГ ПОКАЈНИЧКОГ ЖИВОТА. МОЖДА БАШ ЗА ТЕБЕ, ДРАГИ ЧИТАОЧЕ! ДИВАН ПРАЗНИК, БЕЗ КОЈЕГ НЕ БИ БИЛО НИ ОСТАЛИХ КОЈИ НАШЕМ МАЛОМ ЖИВОТУ ДАЈУ СМИСАО И ПРУЖАЈУ НАЈДУБЉУ РАДОСТ! РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО ЈЕ ПОЧЕТАК НОВОГ КАЛЕНДАРА НАШЕГ СПАСЕЊА, КАД СЕ ЈЕДИНОРОДНИ СИН БОЖИЈИ ЈАВИО СВЕТУ! ХРИСТОС НАМ ДОНОСИ МИР И РАДОСТ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ И МИЛОСРЂА! ОТКРИВА НАМ ДВЕРИ ВЕЧНОГ ЖИВОТА У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ, ОБАСЈАВА БЛАГОДАТНИМ СМИСЛОМ НАШ КРАТКИ ЖИВОТ ИСПУЊЕН ДУБОКИМ СТРАСТИМА, ОШТРИМ БОЛЕСТИМА, ДУГИМ ПАТЊАМА, ТУЖНИМ РАДОСТИМА... + + + СРПСКА И РУСКА НОВА ГОДИНА БУДИМО УМЕРЕНИ И КРОТКИ, КАО ЈАГАЊЦИ ХРИСТОВИ! НЕКА ПРОСЛАВА НОВЕ ГОДИНЕ БУДЕ БЛАГОЧЕСТИВА, БЕЗ ГРЕХА. ПИЈАНСТВА, ПСОВКИ, ДИВЉИХ СТРАСТИ И БУЧНЕ МУЗИКЕ, ЦИГАРЕТА, НАРКОТИКА, ПРАЗНИХ ОГОВАРАЊА И СМЕЈАЊА. ОДВОЈИТЕ СЕ ОД ОНИХ КОЈИ ОВО ЧИНЕ. ЈЕР ЋЕ И ГОСПОД СВОЈЕ СТАДО ОДВОЈИТИ НА ДЕСНУ СТРАНУ НА ПОСЛЕДЊЕМ СУДУ. НЕКА НАШИ ПРАЗНИЦИ БУДУ КАО СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ, ЦЕЛОМУДРЕНА, СА ЧИСТОМ НАРОДНОМ И КЛАСИЧНОМ МУЗИКОМ, ВЕСЕЛОМ, АЛИ НЕ БРУТАЛНОМ, ИГРА ДА БУДЕ ПЛЕМЕНИТА, РАДОСНА, А НЕ ПРОСТАЧКА, ЈЕР КО СЛАВИ БОГА И ПРИМА ЊЕГОВО ТЕЛО И КРВ, НЕ ЖЕЛИ ДА ИМА БИЛО КАКВЕ ВЕЗЕ СА ЗЛИМ ДУСИМА. ДА НАШЕ СЛАВЕ БУДУ БЕЗ ПОРОКА И СКАНДАЛА, ЈЕР СМО СВИ ПРЕД ОЧИМА БОЖИЈИМ! + + + ЗАШТО БОГ ДОПУШТА РАТ? У КАЛЕНДАРУ СПАСЕЊА НАРОДА И ЧОВЕКА ВАЖНО МЕСТО ЗАУЗИМА БОЖИЈЕ ДОПУШТЕЊЕ. НАШ ЖИВОТ И СМРТ КРЕЋУ СЕ ОД ВОЉЕ БОЖИЈЕ ДО ДОПУШТЕЊА. КАД ИМАМО СТРАХ БОЖИЈИ, ИСПУЊАВАМО БОЖИЈИ ЗАКОН, И СА НАМА СЕ СВЕ ДЕШАВА ПО ВОЉИ БОЖИЈОЈ.КАДА ЖИВИМО САМОВОЉНО, ПО БОЖИЈЕМ ДОПУШТЕЊУ, КАО ГРЕШНИЦИ ДОБИЈАМО ШИБЕ, ВЕЛИКЕ И МАЛЕ.КАО СВЕ НЕСРЕЋЕ, И РАТ ПРОТИВ НАШЕГ НАРОДА, ЈЕ ЗА НАШЕ ГРЕХОВЕ, БОЖИЈЕ ДОПУШТЕЊЕ. КАО МИЛОСТИВИ ОТАЦ, КОЈИ ИЗ ЉУБАВИ КАЖЊАВА НЕПОСЛУШНО ДЕТЕ, БОГ КАО ПОСЛЕДЊУ ОПОМЕНУ, КОРИСТИ РАТ, ДА НАС ЗАУСТАВИ НА ПОГУБНОМ ШИРОКОМ ПУТУ БЕЗБОЖНИШТВА И ДУХОВНЕ СМРТИ. РАСЕЈАНИ СМО ПО ЦЕЛОМ СВЕТУ, ОТАЏБИНА ЈЕ РАЗОРЕНА, НАРОД РАЗДЕЉЕН У НЕКОЛИКО ДРЖАВИЦА, НЕСЛОГА И БЕЗБОЖНА ПОХЛЕПА, МРЖЊА И ЗАВИСТ ХАРАЈУ. РАТ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА ДОПУШТЕН ЈЕ КАО ОПОМЕНА. ШТО ЈЕ ЉУДИМА НЕМОГУЋЕ, МОГУЋЕ ЈЕ ОЦУ НЕБЕСКОМ, КОЈИ НАМ ЈЕ ПОКАЗАО ПРОЛАЗНОСТ И ПРОПАДЉИВОСТ ЗЕМАЉСКИХ САВЕЗА, ПОЛИТИКЕ, ПРЕВРТЉИВОСТ И ОХОЛОСТ НАШИХ ЗАПАДНИХ ИДОЛА.ЗАБОРАВИЛИ БОГА И ПОКЛОНИЛИ СЕ ЕВРОПИ И АМЕРИЦИ. КО СЕ КЛАЊА ЗЛАТНОМ ТЕЛЕТУ, МАМОНУ, НОВОЈ ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ, МОЖЕ САМО ДА ЧЕКА КАЗНУ БОЖИЈУ, КАО СТАРОЗАВЕТНИ ЈЕВРЕЈИ! СО ЗЕМЉИ ЖИВИМО У НЕХРИШЋАНСКОМ СВЕТУ КОЈИ СЕ ПРЕОБРАЖАВА У АНТИХРИСТОВО ЦАРСТВО. КАО ХРИШЋАНИ ПОЗВАНИ СМО ДА БУДЕМО СО ЗЕМЉИ, ДА СЕ НА СВИМ ПУТЕВИМА НАШЕГ ЖИВОТА СУПРОТСТАВЉАМО ЗЛУ И ЂАВОЛУ, И СВЕДОЧИМО ХРИСТОВО ЕВАНГЕЛИЈЕ.ДА ВИДЕ МЛАКИ У ВЕРИ ИЛИ НЕВЕРНИ НАША ДОБРА ДЕЛА, КОЈА ПРОСЛАВЉАЈУ ГОСПОДА. БУДИМО ХРИШЋАНИ У СВЕМУ, ДОНОСИМО МИР, РАДОСТ, ЉУБАВ, ПОВЕРЕЊЕ. ТО ЈЕ ПУТ ДУХОВНОГ ЖИВОТА, ГДЕ НЕМА МЕСТА ЛИЦЕМЕРНОМ ФАРИСЕЈСТВУ. СПОЉАШЊА ЦРКВЕНОСТ, БЕЗ ЉУБАВИ, УКРАШАВАЊЕ И РЕСТАУРАЦИЈА ХРАМОВА, БЕЗ УНУТРАШЊЕ ДУХОВНЕ БОРБЕ, ЧИШЋЕЊА СРЦА, НИЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ. НА ЖИВОТНОМ ПУТУ НАШ ВОДИЧ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИ СИМВОЛ ВЕРЕ, КАО КРАТКА ДОГМАТИКА.ИМА 12 ЧЛАНОВА, КОЈИ ИЗЛАЖУ ДОГМАТСКО УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ, О ОВАПЛОЋЕЊУ И ИСКУПИТЕЉСКОЈ ЖРТВИ ГОСПОДА, О СТРАШНОМ СУДУ, ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ, О КРШТЕЊУ И ЦРКВИ.У ПОЧЕТКУ, ЧИТАО СЕ ПРИЛИКОМ КРШТЕЊА, РАЗЛИЧИТО СЕ ФОРМУЛИСАО, У ДРЕВНИМ ЦРКВАМА. У БОРБАМА ПРОТИВ ЈЕРЕСИ, РАДИ ДОСТИЗАЊА ЈЕДИНСТВА У ВЕРОИСПОВЕДАЊУ, САСТАВЉЕН ЈЕ ЈЕДИНСТВЕНИ СИМВОЛ ВЕРЕ, ПОТВРЂЕН НА ПРВОМ НИКЕЈСКОМ САБОРУ( ПРВИХ СЕДАМ ЧЛАНОВА) И ДРУГОМ, ЦАРИГРАДСКОМ (ПЕТ ЧЛАНОВА). СИМВОЛ ВЕРЕ ТРЕБА ДА ЗНАМО НАПАМЕТ, ДА ГА СВАКОГ ДАНА ПОНАВЉАМО КАО ДЕО МОЛИТВЕНОГ ПРАВИЛА. ОН ЈЕ САСТАВНИ ДЕО СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ. САВ ОКУПЉЕНИ НАРОД ТРЕБА ДА ГА ЗАЈЕДНО ИСПУНИ. ПОЗВАНИ СМО ДА ЖИВИМО СИМВОЛ ВЕРЕ, ДА БИСМО КРОЗ СВЕТ И БЕЗГРЕШАН ЖИВОТ, ПО БОЖИЈИМ ЗАПОВЕСТИМА, ЖИВЕЛИ СРЕЋНО, ЗНАЧИ СА БОГОМ.ТО ЗНАЧИ ПРОЋИ ПУТЕМ ПОКАЈАЊА, КАО ОДБАЦИВАЊА ГРЕХА И ЛУКАВСТВА. НАЈСРЕЋНИЈИ СУ СВЕТИ, КОЈИ СУ ВЕЧНО БЛАЖЕНИ, СЈЕДИЊЕНИ СА БОГОМ, ТВОРЦЕМ.БОГ ПРЕВАЗИЛАЗИ СВЕ НА ОВОМ СВЕТУ САВРШЕНСТВОМ, ИСТИНОМ, ЉУБАВЉУ И ЛЕПОТОМ. + + + 17.ЈУЛИ (4.7) 2008. РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СЛАВИ СВЕТЕ ЦАРСКЕ МУЧЕНИКЕ, ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ, ЦАРИЦУ МУЧЕНИЦУ АЛЕКСАНДРУ СА ЧЕДИМА, ВЕЛИКИМ КНЕГИЊАМА ОЛГОМ, МАРИЈОМ, АНАСТАСИЈОМ, ТАТЈАНОМ И ЦАРЕВИЋЕМ АЛЕКСЕЈЕМ. ЦАР ЈЕ ПОЛОЖИО СВОЈ ЖИВОТ ЗА СРПСКИ НАРОД, УЛАЗЕЋИ У КРВАВИ РАТ ПРОТИВ НЕМАЧКЕ. СРПСКА ЦРКВА ЈОШ НИЈЕ ПРОСЛАВИЛА ЦАРСКЕ МУЧЕНИКЕ, АЛИ СРПСКИ ВЕРНИ НАРОД ЈЕСТЕ. КРЕНИМО СЛЕДЕЋЕГ ЛЕТА, НЕБЕСКОМ ПУТАЊОМ, ДО МОСКВЕ, А ЗАТИМ ДО УРАЛСКЕ ЗЕМЉЕ, ГДЕ СУ У ЈЕКАТЕРИНБУРГУ, У ДОМУ ИПАТИЈЕВИХ, РИТУАЛНО УБИЈЕНИ ЦАР, ЦАРИЦА, НАСЛЕДНИК ПРЕСТОЛА И ВЕЛИКЕ КНЕГИЊЕ.НИЈЕДАН РУС НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У ОВОМ САТАНСКОМ ЗЛОЧИНУ. ЛЕЊИН БЛАНК НАРЕДИО ЈЕ ГАУХМАНУ СВЕРДЛОВУ ДА ЛИКВИДИРА ВЕЛИКУ ЈЕКТЕНИЈУ.НА МЕСТУ ГДЕ СУ РИТУАЛНО УБИЈЕНИ, САДА ЈЕ ХРАМ НА КРВИ СВИХ СВЕТИХ ЗЕМЉЕ РУСКЕ, У КОЈЕМ ЈЕ ЧУДОТВОРНА ИКОНА ТРОЈЕРУЧИЦА, НАЂЕНА У ПОДРУМУ ИПАТИЈЕВИХ, КАО ЈЕДИНСТВЕНИ ТРАГ! ПРЕД ОВОМ ИКОНОМ СУ СЕ МОЛИЛИ ПРЕД СТРАДАЊЕ, И ЊУ ЈЕ УДОВИЦА ЦАРЕВОГ СЕСТРИЋА, ОЛГА КУЛИКОВСКАЈА РОМАНОВА ВРАТИЛА У РУСИЈУ! Наслов: За јагањце Христове Издавач: Umekšanje zlih srca Страна: 157 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 24 cm Година издања: 2007 ИСБН:

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

Jovan Jovanović Zmaj PesmeTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/12

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaPosveta predhodnom vlasniku na prvom pred listuO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/2