Preko četiri stotine godina na srpskom jeziku se štampaju kalendari. Kalendari spadaju u najpopularnije knjige. Srpski narodni kalendar koji je prvi put objavljen 1988. godine, i otad se povremeno pojavljuje pred čitaocima više od dve decenije. U njemu su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka, a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili je najstariji na svetu. Računajući vreme po njemu 2015, godina je 7.523. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržana mnoge mudrosti, koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u Srpskom narodnom kalendaru. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema njima valja odnositi. Svaka Krsna slava u Srba je zabeležena i jednostavnim rečima opisan život svetitelja čije se ime slavi. Veliki pravoslavni i narodni praznici: Vaskrs, Božić, Trojice, Preobraženje, Praznici Presvete Bogorodice i svi drugi su pažljivo zabeleženi. Objašnjeni su i narodni praznici kojih nema u crkvenim kalendarima: Nekršteni dani, Pasji dani, Gorešnjaci, Deveti utorak, Međudnevice i drugi koji su se sačuvali hiljadama godina u narodnom verovanju i običajnoj ritualnoj praksi. U Srpskom narodnom kalendaru zabeležen je značaj svakog dana. Šta valja kog dana uraditi, a šta ne valja. Koji su dani obični, bez obrednih radnji, a kojim danima bi trebalo uraditi određene radnje. Sve je zasnovano na milenijmuskom iskustvu i praksi sačuvanoj u narodnom pamćenju Srba bez izmišljanja. Danas je savremena nauka dokazala da mnoge činjenice koje zapisane u narodnom verovanju su tačne. Arheolozi su otkrili kod Smederevske Palanke najstariji kalendar na svetu. Star oko osam hiljada godina. Naučnici u Americi su otkrili da rečne i jezerske vode sredinom avgusta menjaju stanje i od alkalnih postaju kisele. U Srba je sačuvano verovanje da posle Preobraženja, 19. avgusta, ne valja se kupati u rekama. NASA je objavila da postoje samo dva godišnja doba. Da li su to možda Đurđevdan i Mitrovdan? Mnogo je sličnosti između „otkrića" savremene nauke i narodnih verovanja. Uverite se sami čitajući Srpski narodni kalendar. (Autor)

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić