Архимандрит Рафаил Карелин вели да живимо у веома тешком времену. Тешко је не сложити се с том констатацијом. Ово је тешко време због тога што се свет нагло мења. Стално слушамо о такозваном новом поретку и свеопштем благостању које ће сваког тренутка да постане део наше свакодневице. Али уместо тога видимо страшну неправду и крв и страдање невиних људи. Ово време је тешко и због тога што је православним хришћанима постало веома тешко да у њему живе, али не само хришћанима него и свима онима који имају моралних вредности и желе их сачувати. Много је саблазни и биће их још више, а оне, нажалост, постају преовлађујући фон нашег живота. Тако их је много да нам се понекад чини као да је данашњица саткана искључиво од њих. Примера побожности и праведности је, напротив, све мање и мање, или су пак тако скривени од наших очију да их, могло би се рећи, у овом свету, у друштвеном животу, просто и нема. Ово време је тешко и зато што постоји неутољива жеђ за променама и реформама која насрће на врата Цркве, упада у њу и тежи да и у њој све изокрене по своме, по новом, по световном. То је заиста страшно, али не за Цркву, јер њу ни врата пакла неће надвладати (види Мт. 16, 18) и она и јесте и биће стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), него је страшно за људе који се у тој истини још увек нису учврстили. Време друштвених и политичких потреса, светских катаклизми и катастрофа увек је било време кад је овај свет устајао на Цркву, и то преко непријатеља рода људскога, ђавола. Знаци тога су јачање такозваних либералних струја, покретање разговорâ о неопходности измене црквеног Устава, и то тако да наводно буде блажи, о преласку на нови календар, о преводу богослужбених књига на савремени језик. Следећа фаза је порицање значаја институције монаштва у Цркви и покушај увођења ожењеног епископата. Све то заједно и јесте оно што се данас у Православљу обично назива модернизмом, али у најнегативнијем значењу те речи. У таквом времену заиста је веома тешко ономе који није укорењен у православном црквеном предању и који није од детињства задојен духом црквеног живота. Разна мишљења и разне тенденције колебају неутврђену душу, сеју сумњу, односно коров лукавога, час кроз једну, час кроз другу спасоносну истину, збуњују људе и одводе их са спасоносног пута покајања. Апостол је то унапред видео кроз далеке векове и зато је у својој Посланици Тимотеју, а у суштини свим православним хришћанима, рекао: Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене (2. Тим. 1, 13) и на другом месту додаје: јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4, 3-4). Данас је, као никад до сада, неопходно да се сви они који желе да душу своју спасу држе оног учења Цркве које су прихватили и осветили како древни свети Оци тако и праведници последњих времена. Оцу Рафаилу је то потпуно јасно и зато тежи да испуни завет апостолâ Павла: Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2. Тим. 4, 2). Његове беседе и чланци, од којих је саткана ова књига, плод су пажљиво вођеног духовног живота и резултат размишљања о процесима који се одвијају у савременом свету и у Цркви, анализе тих процеса и тражења пута којим у наше дане, као и пре хиљаду година, треба да иде хришћанин који тежи ка спасењу. Ова књига је по свом садржају разнолика исто као и човеков живот и зато и захтева да се о њој нешто више каже. Зашто човек верује или зашто не верује? Зашто неко бира пут који га сигурно води у погибао кад му је откривен онај који води ка спасењу? Какав је невидљиви свет духова злобе и који је узрок њиховог непријатељства према нама? Зашто је молитва највећа драгоценост коју човек може да има у овом животу? То су само нека од питања на које отац Рафаил покушава да одговори у првом делу књиге. У другом делу он говори о празницима Цркве, о слици Неба на Земљи, о блиставој слави светитеља и о томе како су нам они близу. Овде посебно треба истаћи поглавље о икони „Слава Грузијске Цркве“. То је чудесна поема, написана језиком блиским литургијском, поглавље које, у неким својим деловима, садржи целокупну историју Цркве многострадалне земље Иверске, земље у којој отац Рафаил живи, служи Богу и људима и проповеда. У том поглављу је приказано како хришћанин може и треба да воли Цркву, да је воли као своју дивну и мудру Мајку, да је њоме усхићен, да је од срца опева и да се труди да сазна све о њеном дугом и славном животу. Ту је веома јасно речено да су све националне, територијалне, историјске или политичке поделе вештачке, да су их људи сачинили, а да је Црква једна. Она је једна и јединствена по благодати и по својим светитељима. Тако је у истој тој Грузији најпоштованији светитељ војсковођа римске војске, рођени Кападокијац, свети великомученик Георгије Победоносац, а не, на пример, грузијска царица Тамара. Црква је јединствена и кад је реч о светим тајнама и обредима, јединствена у вери, нади и љубави људи, а пре свега јединствена у Господу Исусу Христу, који и јесте глава Цркве. Трећи део је најопширнији и посвећен је проблемима савременог доба, ономе што би се могло назвати модернизмом или, како сâм аутор каже, секуларизацијом Цркве. Кроз поглавља овог дела књиге дати су одговори на питања какви све видови агресије света против Цркве постоје и чиме им се можемо супротставити. У овом делу књиге отац Рафаил говори и о тежњама да се пређе на нови календар, о реформи језика црквеног богослужења, о такозваној модернизацији иконописа, о појавама као што су фанатизам и национална искључивост и о још много чему другоме о чему се данас говори. Но, оно што је заиста важно јесте то што отац Рафаил говори о томе како верујући православни човек да се односи према свему томе и како да избегне крајности и заблуде. У четвртом делу књиге отац Рафаил пише о томе шта у овом животу узрокује ако не неверовање, а оно погрешан избор духовних оријентира, жељу да се у духовни живот уђе не кроз покајање, него на „споредни улаз“, односно кроз заједничарење са такозваним тајним знањима и некаквим загонетним мистеријама. Модернизам се на крају свог развоја завршава окултизмом и јавним демонизмом. Овај свет не тежи да се сâм промени, да се преобрази и да на крају постане црквен, него да промени и преуреди саму Цркву онако како то одговара његовим хировима и страстима. Кад човек прочита ову књигу, сигурно ће другачије гледати не само на оно што га окружује него и на себе самога. Могуће је да ће решити многе своје недоумице и да ће добити одговор на многа питања. Но ипак, најважније је то што ће у њој видети и препознати образац оног здравог учења који су апостоли предавали својим ученицима и које јесте и биће учење Цркве у све векове. САДРЖАЈ Предговор, 5 I Вера, 13 Изгнање Адама из раја, 20 Молитва, 29 Пост и његов значај, 51 Монаштво је трагање за божанском лепотом, 64 Грех блуда, 75 Демони и човекова гордост, 85 Прелест, 96 Може ли се веровати сновима?, 101 Одлике религијског начина размишљања Истока и Запада, 103 Одговори на питања, 109 II Рођење Пресвете Богородице, 123 Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег,132 Вазведење у храм Пресвете Богородице, 140 Вазнесење Господње, 148 Педесетница, 153 Преображење Господње, 161 Успење Пресвете Богородице, 171 Мучење светог великомученика Георгија Победоносца, 180 Икона "Слава Грузијске Цркве", 189 III Секуларизација Цркве, 255 Хришћанство и савремена култура, 265 Венерин храм на Голготи, 277 Хришћанство и националност, 282 Фанатизам, 291 Психологија раскола, 298 Икона, 307 Хришћанство и модернизам, 322 Црквени језик, 329 Црква и наука, 333 Дарвинизам, 339 Еволуција и кумрански календар, 347 Питање календара, 357 IV Окултна агресија, 389 Антропософија (штајнеризам) као јело од отпадака, 396 Астрологија и Православље, 405 Грех клетве, 412 Друге цивилизације и летећи тањири, 417 Наслов: Хришћанство и модернизам Издавач: Манастир Подмаине Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 140 x 205 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-9940-644-01-7

Sadržaj: SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Žitije, čuda i akatist Svetom Nikiforu Čudotvorcu. Sveti mučenik Nikifor zaštitnik je svih onih koji nepravedno stradaju kao i onih koji su spremni da zbog prijatelja i pravde „ruku u vatru stave“. Veruje se da je ovo dan (9 februar) kada se posvađani mire i počinju ispočetka svoje prijateljstvo. Zato, oprostite danas i onima koji su vam učinili nepravdu. Pružite im ruku pomirenja i zaboravite sve ono loše što se među vama dogodilo. Videćete, život će vam nakon toga biti lepši i ispunjeniji. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 9. februara po crkvenom, a 22. februara po gregorijanskom kalendaru. Sadržaj knjige: Pravednici žive večno Čuda Svetog Nikifora Leproznog Akatist Nikiforu Leproznom Molitva prva Nikiforu Leproznom Molitva druga Nikiforu Leproznom Molitva za sve opterećene svetskim brigama i strahovima Molitva za prepuštanje sbe bolji Božjoj Molitva za sve koji pate, za medicinsko osoblje i sve koji služe bolesnim Tropar Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu Kondak Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu SVETI MUČENIK NIKIFOR DžELATIMA REČE: I JA SAM HRIŠĆANIN, POSECITE MENE MESTO SAPRIKIJA. Žitije ovoga mučenika pokazuje jasno kako Bog odbacuje oholost i uvenčava slavom smernost i bratoljublje. U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, učeni sveštenik Saprikije i običan, prost građanin Nikifor. Njihovo prijateljstvo nekako se izvrže u strašnu međusobnu mržnju. KAKO SE ČITA AKATIST? – MOLITVE PRE ČITANjA AKATISTA Akatist se može čitati i kod kuće, npr. na kraju jutarnjih ili večernjih molitvi, ali može se čitati i u slobodno vreme. SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

УВОДНА РЕЧ Пред читаоцем је други том зборника о Православљу и римокатолицизму. Први, под насловом "Истина је једна - Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму" (Лио, Горњи Милановац 2001.), изнео је погледе Отаца и Учитеља Цркве на папизам и западну духовност; овај други наставља у том правцу, доносећи истраживања савремених аутора. У последње време, екуменизам је престао да буде помодарство и постао начин мишљења и живота многих. Догматске разлике између православног Хришћанства и римокатолицизма се минимизирају, а поједини црквени делатници за Ватикан користе појам "цркве сестре" (који је до сада био резервисан само за Помесне Православне Цркве.) Тврди се чак да су Исток и Запад, без обзира на различиту догматику и духопне традиције, "два плућна крила Европе". Да ли је баш тако? Питање није само у догматици (мада је она основа свега). Питање је у начину молитве, општења са Богом, у идеалу светости. Ћакон Андреј Курајев је потпуно у праву кад упозорава на утопичност екуменизма: "Када би се религија сводила на догматику, било би могуће приморати групе стручњака- богослова на сагласности око тумачења текстова Еванђеља. Али начини молитве и ликови "унутрашњих људи" не могу се изменити примањем "експертског консензуса" . Реч се оповргава речју, али шта ће оповргнути живот, питао се Свети Григорије Палама! .. .! Мени није јасно зашто световна штампа даје највише комплименте немачкој црквеној Реформи, немачком протесту против латинства, а сматра скоро срамним аналогну побуну Грка скоро пола миленијума раније? Зашто је устанак Немаца - протестаната против папе нешто "прогресивно" и "демократски", а слична позиција Грка и Руса нешто за осуду? Зашто од протестаната нико не тражи да се сједине с католицима? Зашто се тај унионални притисак врши само на православце? Зашто у свету у коме су речи "независност" и "аутохтоност" у најширој употреби независност православља од Запада изгледа као дефектност? Значи, има неке дволичности у тој секуларној унионистичкој пропаганди" (А. Курајев: "Традиција. Догмат. Обред", Москва - Клин 1995.) Дакле: 1. Православље и римокатолицизам су два различита духовна искуства, две потпуно различите догматике, аскетике, етике; циљ ове књиге је да то покаже; 2. Дијалог између православних и римокатолика може се и мора водити само на основу Истине, Богом откривене и објављене, а не на основу измислица људског разума и узимања жељеног за истину (Енглези би рекли: "wishful1 thinking"); 3. Разлике између Православних и римокатолика нису разлог за верску нетрпељивост и мржњу; истински православни Хришћани таква осећања никад нису гајили ни према коме; 4. Настојавање на томе да је само Православље - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју је Бог основао, и да других цркава нема (осим у социолошком смислу) није плод фанатизма, него Божанског Откривења; 5. За православне је веома битно да друге вере упознају из озбиљних извора, а не да по "чувењу" говоре о томе шта нас спаја, а шта нас раздваја; нарочито је Србима то потребно, јер су они склони "кафанском свезнању” и бусању у прса припите самоуверености ("Шта ће нам те књиге о католицима? Знамо ми ко су католици!" А, У ствари, не знамо.) Пред читаоцем је књига која има један циљ: упознати православног Србина са суштинским разликама између две вере. Ту је и догматика, и еклисиологија (с нарочитим освртом на учење о папи), и схватање загробне судбине душе, и аскетика (нарочито важна, јер се одатле види различитост духа Запада и Истока) ... Ту су и сведочења људи који су из римокатолицизма прешли у Православље (Мађар, Француз, Американац) ... Једном речју, оно што може да занима образованог човека данашњице скупљено је наједно место. Аутори текстова су угледна имена новијег православног богословља: Калист Бер, Јован Романидис, Андреј Курајев, Атанасије Јевтић, Георгије Металинос, Рафаил Карелин, итд. Ко више од православних жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине? Нико. Али, православни не желе компромисе са Истином, јер је она - бескомпромисни Христос, Распети и Васкрсли. Нека би нас Он, који је Љубав и Истина, привео Себи, и дао нам познање Своје вечне славе у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Владимир Димитријевић На Cвeтoг Фотија Цариградског 2002. године Садржај УВОДНА РЕЧ, 5 ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Архимандрит Плакида Десеј ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Светоотачко схватање јединства, 8 Православна црква и екуменски покрет, 11 Дијалог са римокатоличком црквом, 14 Православна црква и "црквеност" римокатоличке цркве, 19 Свештеник Тимотеј Сељски ДУХОВНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ И ОПШТЕЊЕ СА ИНОСЛАВНИМА, 25 БОГОСЛОВЉЕ ИСТОКА И ЗАПАДА: РАЗЛИКЕ У СУШТИНСКОМ Проф. Георгије Галитис ПРАВОСЛАВЉЕ И БОГОСЛОВЉЕ, 32 Протојереј Јован Романидис ОТКРИВЕЊЕ, СВЕТО ПРЕДАЊЕ, СВЕТО ПИСМО И НЕПОГРЕШИВОСТ Залог вере, 41 Нестворена слава Божја и тварни симболи, 44 Свето Писмо и свето Предање, 45 Тајна крста и васкрсења, 49 Обожујућа и огњепална сила Божја, 51 Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје, 54 Православни синергизам, 55 "Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав, 57 Обожење - извор непогрешивости, 59 Предање духовних отаца, 61 Православна уметност и култура, 62 Архимандрит Калист Вер СХОЛАСТИКА И ПРАВОСЛАВЉЕ: ТЕОЛОШКИ МЕТОД КАО ЧИНИЛАЦ РАСКОЛА Распадање нашег заједничког предања, 66 Од монашке до схоластике теологије, 68 Византијске замерке схоластици, 71 Византијски томисти, 74 Ствари будућега века, 75 О ПАПСКОЈ НАЗАБЛУДИВОСТИ И ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ BISKUPSКI ZBOR I NJEGOVA GLAVA, РАРА, 80 Др Жарко Видовић ПАПСКА ЦРКВА - СВЕТА ДРЖАВА, 83 Свештеник Максим Козлов ПРЕДМЕТ ВЕРЕ, 104 Александар Каломирос ПРОТИВ УНИЈЕ - КАО ЛАЖНОГ ЈЕДИНСТВА, 109 Ђакон Андреј Курајев ДА ЛИ ЈЕ СКИНУТА АНАТЕМА?, 115 Алексеј Хомјаков О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ: "КАТОЛИЧАНСКИ" И "САБОРНИ", 118 Георгије Паникас Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ, 123 ПОДВИЖНИШТВО И СХВАТАЊЕ СВЕТОСТИ Архимандрит Рафаил Карелин ОСОБЕНОСТИ РЕЛИГИОЗНОГ МИШЉЕЊА ИСТОКА И ЗАПАДА, 142 Свештеник Јован Журавски РАЗЛИКА ЗАПАДНОГ ОД ИСТОЧНОГ МОНАШТВА, 146 Свети Јован Шангајски "РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ" (Рим. 10, 2) Изопачење истинског поштоваља Пресвете Богородице и Приснодеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о "непорочном зачећу", 148 О. Георгије Макрис ПОРЕЂЕЉЕ ДУХОВНОСТИ ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, 158 Монах Горазд ЈАВЉАЊА ИЗ НЕВИДИВОГА СВЕТА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 172 Архимандрит Рафаил Карели О МАЈЦИ ТЕРЕЗИ, 181 ЕСХАТОЛОГИЈА Александар Каломирос ОГЉЕНА РЕКА, 186 Чиме се клеветник послужио, 187 Инквизиторска досетка "О увреди Божијег достојанства", 188 Бог је праведан али није правичан, 189 Што су потомци Адамови пали под власт смрти, 191 Израил и мнorобожачко паганство, 193 Јереси, 196 Рај или пакао зависе од човековог става према љубави Божијој, 198 Страшна заблуда - лаж ђавоља, 199 Карања Божија, 201 Књиге наших срдаца ће се отворити за светлост Божију, 202 Огњена река, 203 Бог ве бити све што нам треба, 205 Митрополит Јеротеј Влахос ОЧИШЋУЈУЋИ ОГАЊ, 208 1. Расправа у Ферари - Фиренци о очишћујуhем огњу, 209 2. Учење св. Марка Евгеника (Ефеског) о очишћујућем огњу, 216 3. Латински извори за учење о очишћујућем огњу, 232 БОГОСЛУЖБЕНИ КАЛЕНДАР Архимандрит Рафаил Карелин КАЛЕНДАРСКО ПИТ АЊЕ Икона времена, 238 Укључивање космоса у вечност, 243 Жудња за реформама, 248 Архимандрит Рафаил Карелин О ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ, 257 Свештеник Георгије Металинос ТЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ УЗРОК ОДВОЈЕНОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА, 263 САВРЕМЕНИ ПАПИЗАМ Николај Каверин ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР И БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА, 266 Ђакон Андреј Курајев САВРЕМЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ЈЕРЕС ХИЛИЈАЗМА, 271 Јеромонах Дамаскин (Кристенсен) НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, 274 УНИЈАЋЕЊЕ И ЕКУМЕНИЗАМ Георгије Металинос УНИЈА-МАСКА И ЛИЦЕ 1. Бог као Господар историје, 282 2. Унија, 283 3. Историјски оквири, 284 4. Постанак инквизиције, 286 5. Постанак уније, 287 6. Унијати и хришћански исток, 288 7. Унија у Грчкој, 292 8. Која је реална опасност?, 294 9. Оправдана ћутња Ватикана, 298 10. Како објаснити упорност папе?, 299 11. Не треба се дезоријентисати!, 302 12. Закључак, 303 РУСИЈА И РИМ, 305 О ТЕКСТУ ЂАКОНА АНДРЕЈА КУРАЈЕВА, 308 Ђакон Ануреј Курајев О КАТОЛИЧКОЈ МИСИЈИ У БОЉШЕВИЧКОЈ РУСИЈИ, 309 Јован Олбина УНИЈАЋЕЊЕ ГРУЗИЈЕ, 318 Јован Олбина УНИЈ А ЋЕЊЕ РУМУНА, 321 Епископ Атанасије (Јевтић) О УНИЈАЋЕЊУ НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 332 Владислав Петрушко КАТОЛИЦИЗАМ О ЕКУМЕНИЗМУ И ПРАВОСЛАВЉУ Други Ватикански концил о екуменском покрету, 347 Баламандски споразум 1993., 350 Енциклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint"), 353 Др Дuмитрије Станилоје ТЕЖЊА ВАТИКАНА ЗА ЕВХАРИСТИЈСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ СА ПРАВОСЛАВНИМА, 359 НА ПУТУ КА ВЕРИ ОТАЦА о. Алексеј Jaнг ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА, 364 Јеромонах Гаврило Патачи НИЈЕ СЕ ИГРАТИ СА ВЕЧНОШЋУ, 368 Архимандрит Плакида Десеј ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, 390 Мајкл Вилтон ДВА ПУТА, 409 Свети Николај Жички ЈЕДНОМ УЧЕНОМ ПРАВОСЛАВЦУ КОЈИ ПИТА: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ НЕМА СВОГА ПАПУ, 41 Наслов: Православна црква и римокатолицизам: Од догматике до аскетике Издавач: Ризница Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2002 ИСБН: 86-83697-04-5

Sveta carica Irina je prva žena vladar u Vizantiji i u Evropi! "Carica Irina" je istorijski roman, nije proizvod fikcije i istorijske fantastike; ona je živela u osmom veku u doba Haruna-Al-Rašida i Karla Velikog, bila je carica sveta! Crkva je proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji Vaseljenski sabor koji proznaju obe konfesije i posle velikog raskola. To je bio Sedmi vaseljenski sabor i on je odbranio ikone, koje i danas poštujemo, od njihovih protivnika i uništitelja – ikonoboraca. Sveta carica Irina se praznuje u našoj crkvi sedmog avgusta po starom kalendaru, ili dvadesetog po novom, zajedno sa Svetim prepodobnomučenikom Dometijem i prepodobnim Orom. Izvori za povest o ovoj ličnosti i njenom dobu su istorijski, bilo da je svetovna ili crkvena istorija u pitanju. Prepodobna Ana Azijska, Sveti Tarasije Carigradski, Sveti Pavle, patrijarh carigradski (praznuje se na dan Svetog Aleksandra Nevskog), Sveti Georgije Ispovednik, episkop militenski, prepodobni Platon, iguman manastira Sakudion, prepodobni Teofan Sigrijan, prepodobni Isihije Posnik, prepodobna Antusa Starija ličnosti su koje su stvarno postojale. Ono što razlikuje crkvenu i svetovnu istoriju, jeste što su ličnosti iz hagiografija opisane sa više svežine i životnih detalja, ali i izobražene na ikonama. Tako recimo znamo ne samo šta je Sveta carica Irina radila, ne samo tok njenog krstonosnog života, nego i kako je izgledala! Njen fizički lik, kao i izgled njenih savremenika, osim na pojedinačnim ikonama, ostao je zapamćen na dragocenoj ikoni – Sedmog vaseljenskog sabora! Čitaj dalje

Sadržaj: HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Blagoslovio: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije Arhimandrit Rafail Karelin veli da živimo u veoma teškom vremenu. Teško je ne složiti se s tom konstatacijom. Ovo je teško vreme zbog toga što se svet naglo menja. Stalno slušamo o takozvanom novom poretku i sveopštem blagostanju koje će svakog trenutka da postane deo naše svakodnevice. Ali umesto toga vidimo strašnu nepravdu i krv i stradanje nevinih ljudi. Ovo vreme je teško i zbog toga što je pravoslavnim hrišćanima postalo veoma teško da u njemu žive, ali ne samo hrišćanima nego i svima onima koji imaju moralnih vrednosti i žele ih sačuvati. Mnogo je sablazni i biće ih još više, a one, nažalost, postaju preovlađujući fon našeg života. Tako ih je mnogo da nam se ponekad čini kao da je današnjica satkana isključivo od njih. Primera pobožnosti i pravednosti je, naprotiv, sve manje i manje, ili su pak tako skriveni od naših očiju da ih, moglo bi se reći, u ovom svetu, u društvenom životu, prosto i nema. Ovo vreme je teško i zato što postoji neutoljiva žeđ za promenama i reformama koja nasrće na vrata Crkve, upada u nju i teži da i u njoj sve izokrene po svome, po novom, po svetovnom. Vreme društvenih i političkih potresa, svetskih kataklizmi i katastrofa uvek je bilo vreme kad je ovaj svet ustajao na Crkvu, i to preko neprijatelja roda ljudskoga, đavola. Znaci toga su jačanje takozvanih liberalnih struja, pokretanje razgovorâ o neophodnosti izmene crkvenog Ustava, i to tako da navodno bude blaži, o prelasku na novi kalendar, o prevodu bogoslužbenih knjiga na savremeni jezik. Sledeća faza je poricanje značaja institucije monaštva u Crkvi i pokušaj uvođenja oženjenog episkopata. Sve to zajedno i jeste ono što se danas u Pravoslavlju obično naziva modernizmom, ali u najnegativnijem značenju te reči. HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Na pragu 21. veka, Pravoslavlje se suočava sa mnogobrojnim izazovima. Ova knjiga PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimira Dimitrijevića pokušava da, na osnovu Svetog predanja Crkve, odgovori na neka pitanja koje ti izazovi postavljaju. Kakva je veza izmežu posta, ispovesti i Svetog pričešća? – Kakav je odnos Crkve prema državi? – Šta Sveti Oci kažu o službi vladara? – Kakav je odnos vremena i večnosti? – Zašto je bitan pravoslavni kalendar? – Kome je bila bitna promena kalendara? – Starokalendarci u Srbiji – da ili ne? – Vatikan i Srbi – kako dalje? – Ko je papa Benedikt XVI? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor ćete naći u ovoj knjizi… Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku. Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti. PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Opis proizvoda „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Autor: Radovan Ždrale„Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti.O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти. О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.” По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности. Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи”, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости”, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером. Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа. Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent. Анђелко Анушић Наслов: Црвене реке Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 363 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 × 21 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-515-1753-5

Звали су их „трећом армијом“. Наиме, поред оне две на Солунском фронту, постојала је и „трећа армија“, она која је уместо пушке, ратовала с пером у руци. Чинили су је знаменити Срби у вечним медијским биткама бранећи интересе и достојанство свог народа, борећи се за часно место и улогу своје државе и народа. Деловали су непосредно, на правом месту и у право време када је било најтеже, а према платформи која нам је остала још од Светог Саве… ... о епископима СПЦ Ристо Грђић "Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу вернима, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Покојни професор Ристо Грђић, био је дугогодишњи члан Патријаршијског Управног Одбора СПЦ, а његове успомене у приложеном тексту везане су за период такозваног "америчког раскола". Ево његовог генералног резимеа о епископима Српске Православне Цркве: "Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци? Друга им је карактеристика што су аутократи: Теже да сву власт држе у својим рукама. Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће. У Цркви нема нико права осим њих. Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих. По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу. Они су постепено ту самоуправу укинули. Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике. Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим. Епархијски савети и црквене општине, уместо да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању. Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас. Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши. „Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку. Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају. Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку. Уместо да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији. Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Наслов: Успомене Издавач: Филип Вишњић Страна: 443 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 24 cm Година издања: 2015 ИСБН:

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6

УВОДНА РЕЧ Архивски извори, штампани у четвртој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске", хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а покривају период од почетка 1894. до уједињења помесних цркава и уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије 12. септембра / 30. августа 1920. године. Извори припадају истој тематској целини као и у претходним књигамa, а односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Духовни суд (Конзисторија) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији. У погледу структуре и садржаја публикованих извора може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима изцвајају се две основнегрупе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Краљевини Србији, потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као и утврђивање једноо6разности у литургијском, богослуж6еном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни расписи на основу којих се може сагледати социјално ангажована улога цркве и њено место у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва с краја 19. и почетка 20. века. Основни лексички фонд изворних докумената публикованих у овој књизи је српски, исписан Вуковом азбуком и Вуковим начином писања, правописом несређеним и колебљивим. Извесни словни знаци, интерпункција и пунктуација понекад су употребљени у зависности од процене писара; знаци навода понекад изостају или на почетку ини на крају целине, а понегде је на крају реченице изостављена тачка, што смо и ми изостављањем констатовали. У документима се могу срести две варијанте истог слова, различита решења у исписивању истих секвенци (нпр. парохијск-: парохиск-, пензиј-: пенсиј-), иста лексема исписује се некада великим, некада малим словом. Енклитике се у извесном броју примера пишу заједно са речима које им претходе, реч за негацију долази најчешће спојено с речју уз коју стоји, срећу се облици без иницијалног ј (нпр. ектенија). у народном jeзику није се употребљавао сугласник х, па јеи у овим документима, истина ретко, примећено његово одсуство (нпр. њиово, оће). Текст изворних докумената доноси се у оригиналној графији, језику и добрим делом у изворном правопису - уз примедбу да нису ретки случајеви да се уопште не може поузданоутврдити да ли се ради о великом ипи малом слову. У разрешавању таквих ситуација служили смо се аналогијом, следећи интенцију и стил докумената - и појединачно и уопште. Скраћенице су дате у изворном облику, изворна интерпункција доследно се чува. Све интерполације, исписане су како надредно тако и на маргинама, стављене су на своје место без посебног обележавања. Оштећени делови односно фрагменти докумената који недостају - пакуне - обележени су пнсањем три тачке у исломљеним заградама « .. ». Тамо где је могуће (хипотетички) разрешавају се таква места и стављена су у изломљене заграде. Поједине, по нашем мишљењу, очигледне грешке настале Ииспуштањем слова, исправили смо стављањем испуштеног слова на одговарајуће место и у обле заграде - ( ). Нерашчитан текст обележен је с три тачке у облим заградама - ( .. ). На очигледне грешке писара (lapslls саlаmи), такође смо указали - стављањем ознаке (sic!). Сачувани документи у архиви Епархије браничевске презентовани су хронолошким редоследом, мада су извесну потешкоћу стварала поједина решења Архијерејског Сабора, која су прослеђивана у виду прилога уз расписе - који у многим случајевима нису сачувани. Ради боље прегледности, сваки препис документа има своју нумерацију, испод које се налази његов садржај у виду сажетих регести. Приликом преписа трудили смо се да, што је више могуће, задржимо изворну форму докумената, а како би се стекао потпунији увид у аутентични изглед грађе, језик и правопис, иза поглавља са преписима налази се блок са репродукцијама. Подвучене реченице у изворним документима у препису су дате у болд варијанти. Испод сваког документа, у виду потписних легенди, исписан је његов редни број из публикације, а уколико је он вишееграничан, у загради је дат и број стране. Како би се стекао што бољи преглед садржаја публикованих нзвора, на крају књиге налази се општи регистар. Треба напоменути и то да нису сви сачувани документи из архиве Епархије браничсвске ушли у састав књиге, зато што су поједини знатно оштећени, док је на другима мастило потпуно избледело, што је онемoгућило њихово рашчитавање. С друге стране, недостају извори од 1909, до 1918. године, будући да су највеhим делом страдали током бугарске окупације. На крају треба истаћи и то да су датуми који се наводе у изворним документима дати по старом, Јулијанском календару, који је био у званичној администранивној употреби до краја Првог светског рата, Међутим, већ почетком 1919. године у појединим званичним актима наводе се истовремerю и датуми по Грегоријанском календару. Наслов: Уредбе и прописи Митрополије београдске 1894-1920: Библиотека „Архива Епархије браничевске“ - књига 4 Издавач: Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске Страна: 398 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-87329-13-3

УВОДНО СЛОВО Након "златног периода" патристичке књижевности и богословља долази до пада креативности и оригиналности теолошке мисли. Заједно са падом квалитета богословља, слаби и квалитет духовног живота хришћана, и долази до разних аномалија које се драстично одражавају на схватање догмата цркве. Као по обичају, угрожава се христолошко учење, само је сада (VIII и IX век) то учињено посредно преко поштовања св. икона. Наиме, тежеliи да буду што "праrюславнији", фанатичнији чланови Цркве идолизују, "ТЈ. изопачују нзвесне ствари, конкретно св. иконе (познато је да су поједини свештеници стругали боју с икона у путир, да су неки били склони да служе Литургију по приватним кућама на св. иконама, не у Цркви, а неки су, чак, узимали иконе за своје кумове...). На та и таква изопачења долазило је, на жалост, до још неумереније реакције која се манифестовала радикалном иконофобијом. И тако настаје један од најкоплекснијих и најмучнијих теолошких спорова у историји Цркве, који cе завршио, наравно, победом Православља. Географско подручје које покрива наша помесна Црква било је од давнина подлажно искушењима разних јереси (нпр. у доба аријанске кризе овде је било њихово јако упориште, познати су аријански епископи Валент из Мурсе /Осијек/, Урсакије из Сингидунума /Београд/ и Герминије из Сирмијума /Ср. Митровица/). Такође, на самом почетку историје Српске Цркве појављују се богумили. И у наше доба се појављују, у почетку на изглед ревнитељи за "чисто православље", да би завршили у пајмрачнијим јересима (прави пример су борци за употребу старог календара у литургијском животу Цркве која га, иначе, користи; борба за очување ортодоксије претворила се у својеврсну ексиолошку јерес). Духовна клима је, дакле, врло осетљива, а склоност ка хетеродоксији поспешује и веома низак ниво елементарног теолошког знања. И данас, као и у време иконоборачке кризе, богословско неразумевање иконе може се деструктивно одразити на црквени живот уопште. Иако имамо искуство иконоборства, идолизовање иконе, посебно оних .,чудотворних" (као да нису све чудотворне). честа је појава. Такође је свакодневни догађај подизање храмова извесним иконама, што, можда, није баш најдоследније ортодоксној теологији. Посветити цркву икони, исто је што и посветити јe светим моштима, или Евхаристији. Иако је стање када је у питању поштовање иконе такво да још увек не прелази с оне стране православног, потенцијал постоји, те га треба пажљиво контролисати. Намера нам је да овим бројем Отачника "бацимо више светла"' на један важан богословски спор у историји Цркве, и на тај начин допринесемо квалитету теолошког мишљења, одн. квалитету духовног живљења. Садржај УВОДНО слово, 5 Темат: Одбрана икона у осмом и деветом веку Светога оца нашега Германа, архиепископа града Константинопоља Слово о Крсту и светим и пречистим иконама и противу јсретика, а речено би у прву недељу светога поста, то јест /у Недељу/ православља, 7 Глигорије Марковић Питање богoсловских узрока иконоборачке расправе, 26 Стефан Геро Византијско иконоборство и монахомахија, 41 Владимир А. Баранов Ориген и иконоборачки спор, 48 Дарко Ђого Доктринарни елементи иконоборства код раних црквених писаца, 59 Ендрју Лаут Свети Дионисије Ареопагит и иконоборачка криза, 76 Себастијан Брок Иконоборство и монофизити, 86 Сидни Х. Грифит Спис Теодора Абу Куре на арапском језику о хришћанском обичају поштонања светих икона, 95 Теодор Сидерис Теолошки аргументи иконобораца у време иконоборачког спора, 124 Владимир А. Баранов Византијска учења о васкрслом телу Христа и њихове позноантичке паралеле, 139 Милтон В Анастос Етичко учење о иконама које су формулисали иконоборци 754. п 815. године, 150 Огледи Патристика: Анри Д. Сафри Стварна веза Псеудо-Дионисија и Прокла, 158 Анри Д. Сафри Нове стварне везе између Псеудо-Дионисија и Прокла, 164 Хришћанска антропологија: Предраг Петровић Богоспужбена природа богоустановљене иконе Божије у људима, 177 Неопатристика: Сергеј Хоружиј Концепт, семантика и проблематика личности код о. Георгија Флоровског, 196 ByzantinosIаvica: Александар М. Петровић Универзитет у Константинопољу IХ и Х века и основе хуманистичке наставе у тадашњој Византији, као доприноси европском духу, 205 Библијска егзегеза: Алексеј И. Сидоров Основне тенденције развоја и карактеристике древне хришћанске и рановизантијске егзегезе (II - почетак VIII века), 215 Поводи Зоран Јелисавчић Прикази: Група аутора Религија и епистемологија Љубомир Тадић Философија у времену и загонетка смрти, 233 Наслов: Отачник 1-3: Одбрана икона у VIII и IX веку Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 236 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16 x 23,5 cm Година издања: 2008 ИСБН:

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta AutoraAutor: Tomislav KarađorđevićIzdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-OplenacGodina izdanja: 1999. Broj strana: 799Pismo: ćirilicaPovez: tvrd sa zaštitnim omotomFormat: 25x16Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU2. DETINJSTVO3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ4. GODINE RATA5. ZBRINJAVANJE PORDCE6. GODINE PUTOVANJA7. CRKVENI RASKOL8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI11. NA OGNJIŠTU PREDAKA12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA14. OBNOVA HILANDARA15. MANASTIRI16. S PUTA PO OTADŽBINI17. STVARALAŠTVO I SPORT18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI19. DOM KARAĐORĐEVIĆA2O. NAŠE LJUBAVI21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOAREBIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti. Perfektno očuvano kao novo , ima potpis na poslednjoj čistoj strani, veliki enciklopedijski format 31 x 30 cm , bogato ilustrovano, 756 strana

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25×16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI – ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine. hatay masaj köyceğiz escort

Поруке Патријарха Павла Велики духовни отац Патријарх Павле упокојио се пре више од једне деценије, али његове поруке и поуке и данас звуче свеже, актуелно, овдашње. Оне су – трајне и незаборавне. То се уверљиво види у овој књизи, под насловом „Издржимо на узаном путу”. Велики зналац патријарховог живота др Јован Јањић, у овој књизи је сакупио око 400 златоустих порука још увек непроглашеног свеца, четрдесет четвртог патријарха српског. У поглављима „На путу вере”, „Слобода – прво лице човека”, „Увек и свуда људски”, „Вечна борба добра и зла”, одмотава се једна непрекидна бројаница мудрости, порука, савета, указивања – неопходна сваком хришћанину. Књига није збир црквених проповеди и беседа. Захваљујући огромном животном искуству и искушењима кроз која је прошао, патријарх Павле говори и о слободи, правди, љубави, толеранцији, поштовању, миру… О темама које су и сада у нашем свакодневном календару послова и размишљања. Књига ова настајала је паралелно са мојом књигом Будимо људи – живот и реч патријарха Павла. Она би се, логички, могла разумети и као њен наставак. Јер, као што је познато, и у овој књизи записано, патријарх Павле како је живео, тако је говорио: из живота његовог, живо- та по Јеванђељу, „извирале“ су поуке и поруке које нам је с родитељском љубављу упућивао. Припремајући поменуту књигу, ишчитавао сам све што је патријарх Павле говорио и писао. За то време ја- чала ми је мисао да би требало сакупити, на једном месту сабрати и изнова објавити мудре речи (савете) Његове Светости. Поготово што су те речи (мисли) својеврсни – духовни оријентири. Помажу оне у отклањању многих дилема, сумњи и нејасноћа. И – кренуо сам у сакупљање његових поука и порука „расутих“ по разним новинама и часописима, по књига- ма за које је писао предговоре, али и сачуваних у сећању савременика који су били у прилици да лично чују и слу- шају те мудре речи. Посебну пажњу сам обраћао на његову „живу реч“, на оно што је говорио у директном обраћању. Ишчитао сам све интервјуе дате медијима до којих сам, упорним тра- гањем, могао доћи; изјаве које је давао разним поводима; писма доступна јавности; беседе у различитим ситуа- цијама.... Књиге његове нисам хтео да „крњим“ вађењем појединих мисли, јер су оне (те мисли) већ, самим тим што су у књигама, доступне читаоцима. Такав приступ сам имао и према беседама, које су до појаве ове књиге скинуте са магнетофонске траке и објављене у његовим књигама с насловом Живот по Јеванђељу. Такође, овде нису цитиране ни посланице писане за Божић, Васкрс и друге прилике, јер су оне – саборне, осим патријарха, потписују их и сви други архијереји Српске православне цркве. Али, и поред тога, сматрам да су овде сабране главне поуке и поруке и, документовано, изнета суштина мисли патријарха Павла. Поготово што су то речи које је он људима углавном лично саопштавао и што их је често понављао у разним ситуацијама. Наравно, с разлогом. Јер, то су речи које ваља запамтити. У сабирању и записивању мудрих речи патријарха Павла држао сам се принципа проверљивости: наводио сам где су цитиране речи изговорене или написане и где су објављене. Ово је прва књига поука и порука патријрха Павла, пробраних из његове „живе речи“. Уверен сам да ће их бити још, које ће се, поред осталог, наслањати и на ову књигу. Ј. Ј. Наслов: Издржимо на узаном путу: поруке Патријарха Павла Издавач: Vukotic Media Страна: 207 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-81510-15-5