Detalji predmeta Stanje Polovno CENA se odnosi na 1 kalendar po IZBORU 1. Crkveni kalendar za prostu godinu 2013. 2. - II - 2016. 3. - II - 2017. 4. - II - 2019. 5. - II - 2020. 6. - II - 2021. × 2 7. - II - 2022. Izdanje: SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Sa žigom Ukoliko još uvek niste Član Limunda, a želite da kupite ovaj predmet, kliknite na link ispod i registrujte se brzo i lako: < a class=links-orange href=" http://www.limundo.com/ref/xenia16" target="_blank"> http://www.limundo.com/ref/xenia16< /a> Lično preuzimanje - Zemun / adresa sa Sajta /. Poštarina po važećem cenovniku. Uplata je na tekući račun kod NLB banke. U slučaju bilo kakvog nesporazuma, moguć je dogovor oko rešavanja istog. Hvala...

Detalji predmeta Stanje Polovno U odlicnom stanju, listovi kao novi SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA PATRIJARSIJA - GODISNJI KALENDAR ZA PROSTU 2018. GODINU Crkveni kalendar , praznici , mnogo zanimljivih tekstova iz oblasti crkvenog zivota i manastira skladiste: knjige 35

Detalji predmeta Stanje Polovno mali format VEKOVNIK pravoslavni večni kalendar, sa uputstvom za upotrebu - 14 kalendarijuma za naredna dva veka - mala enciklopedija svetitelja koji su upisani u kalendar srpske crkve - način računanja pkretnih praznika - prilog kalendaru su date manastirske slave i sabori kod našoh manastira u otadžini i diaspori Ljubomir Ranković izdanje BIGZ 1996 GOD 127 STR TVRD POVEZ MALI FORMAT!!!!!!!! Crkvena knjiga Hrišćanstvo - pravoslavlje Moguće je lično preuzimanje sredom, četvrtkom i petkom u 16h i 30 min, u podzemnoj garaži Delta Citija, ili za dalje destinacije šaljem poštom kao preporučenu tiskovinu a1

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. Obim: 367 str, format: A5, bros povez, NOVA KNJIGA

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Grgec, Petar Наслов Blaženi Augustin Kažotić i njegovo doba / Petar Grgec Врста грађе књига Језик хрватски Година 1963 Издавање и производња Zagreb : Hrvatsko književno društvo sv. Ćirila i Metoda, 1963 (Dubrovnik : "Ivo Čubelić") Физички опис 216 str. ; 20 cm Други аутори - особа Andrić, Josip Напомене O piscu ove knjige / Josip Andrić: str. 211-215. Предметне одреднице Кажотић, Августин, блажени, око 1260-1323 УДК 262.12(497.13):929 Кажотић А. Augustin Kažotić С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Augustin Kažotić Blazeni Augustin Kazotic Rijeka 0308.jpg Blaženi Augustin Kažotić, vitraj u crkvi Gospe Lurdske u Rijeci Место рођења Трогир Датум смрти 1323. Место смрти Lucera Augustin Casotti (Kažotić) (*1260. u Trogiru -† 1323. u Lučeri, Italija), je blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u severnoj Hrvatskoj, govornik i naučnik.[1] Biografija Spomenik Augustin je rođen oko godine 1260. u Trogiru, u italijanskoj porodica poreklom iz Venecije. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu. 1303. godine imenovan je za zagrebačkog biskupa. U Zagrebu je utemeljio katedralnu školu i biblioteku. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao sudiju u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rečitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima imao je velik ugled. Nakon poseta papi u Avinjonu 1318, nije više smeo da se vrati u Zagreb, jer se zamerio tadašnjim političarima. Tako je imenovan biskupom u južnom italijanskom gradu Svete Marije, Lučeri, gde je i umro 1323. godine. Tamo je i pokopan. Karlo Sisto piše da su »Hrvati uzalud pokušavali kradom da otmu blaženikovo telo«. Narod ga je radi brojnih čudesa što su izvodile njegove relikvije (medu ostalim ozdravljenje nemih i opsednutih) brzo počeo da štuje. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI, proglasivši ga blaženim. U Hrvatskoj se štuje kao zaštitnik Hrvatskog društva crkvenih muzičara. Prvi je poznati organizator crkvenog pevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Pape Benedikt XI i Jovan XXII, napuljski kralj Robert I Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, historičari Opicinus de Canistris, Galvano Fjama, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi savremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovedača i učenjaka sa naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za saosećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar-moćnik s humeralom-naramenikom blaženog Augustina Kažotića. Humural je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII (1724 — 1730). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče doneo lično u Zagreb i za njega je dao da se izradi škrinjica obloženu srebrom, sa poprsjem Augustina Kažotića i natpisom: “SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS”. Augustin se posebno brinuo za siromašne. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovna materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži pare, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovno je veći deo delio siromašnima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao da se kopaju bunari i sadi lekovito bilje. Istoričar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. god. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića u Zagrebu provreo izvor vode, koji je u poslednje vreme veoma lepo uređen. Danas je poznat kao "Manduševac". U Katoličkoj crkvi pomendan mu je 3. avgusta. Augustin Kažotić Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Augustin Kažotić Augustin Kažotić Rođen 1260. Trogir Preminuo 1323. Lucera Beatificiran 1702. Slavi se u Rimokatolička Crkva Spomendan 3. kolovoza Christianity Symbol.png Portal o kršćanstvu Blaženi Augustin Kažotić (Trogir, 1260. - Lucera, Italija, 1323.), najuglednija hrvatska osoba 14. stoljeća, blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u sjevernoj Hrvatskoj, govornik i znanstvenik. Životopis Bl. Augustin rođen je oko godine 1260. u Trogiru. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu, na Sorbonni 1287. Godine 1303. imenovan je zagrebačkim biskupom. U Zagrebu je bio vrlo djelatan. Utemeljio je katedralnu školu i knjižnicu. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao suca u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rječitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima uživao je velik ugled. Nakon posjeta papi u Avignonu 1318., nije se više smio vratiti u Zagreb, jer se zamjerio ugarsko-hrvatskom kralju Karlu I. Robertu. Tako je imenovan biskupom u južnotalijanskom gradu Svete Marije, Luceri, gdje je umro godine 1323., na glasu svetosti. Pokopan je u Luceri. Carlo Sisto piše da su "Hrvati uzalud pokušavali kradom oteti blaženikovo tijelo". Narod ga je poradi brojnih čuda što ih izvedoše njegove relikvije, medu ostalim ozdravljenje nijemih i opsjednutih, brzo počeo štovati. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI., proglasivši ga blaženim. U novije vrijeme opet je sve ispitano pa ima nade da se proglasi svetim. Zaštitnik je Hrvatskog društva crkvenih glazbenika. Prvi je poznati organizator crkvenog pjevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Za proučavanje tog obreda koristan je priručnik napjeva Cantuale processionum, koji mu je posvetila zagrebačka Crkva 1751. godine, "njihovu učitelju i auktoru".[1] Kažotićev je obred nastao kad je svestrano obnavljao biskupiju, uveo crkveno pjevanje te prepravio i bogoslužje. Neki smatraju da je misni obrazac preuzet iz dominikanske liturgije.[2] Pape Benedikt XI. i Ivan XXII., napuljski kralj Karlo I. Robert Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, povjesničari Opicinus de Canistris, Galvano Fiamma, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi suvremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovjednika i učenjaka s naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za suosjećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar (moćnik) s humeralom (naramenikom) bl. Augustina Kažotića. Humeral je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII. (1724.-1730.). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče donio osobno u Zagreb i za njega je dao izraditi moćnik, škrinjicu obloženu srebrom, s poprsjem bl. Augustina Kažotića te natpisom: "SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS". Augustin se posebno brinuo za siromahe. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovita materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži novac, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovito je veći dio dijelio siromasima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao kopati bunare i saditi ljekovito bilje (npr. u Vugrovcu). Povjesničar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. g. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru bl. biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića provreo izvor vode, koji je u posljednje vrijeme vrlo lijepo uređen. To je poznati "Manduševac". Poznat je i izvan Hrvatske, gdje se često spominje kao Augustine Gazotich, Agostino Kazotic i Agostino Casotti. Spomendan mu je 3. kolovoza. Radovi o Kažotiću 2000-ih je hrvatski producent Dominik Galić producirao dokumentarni film o blaženom Augustinu Kažotiću, a režirao ga je Eduard Galić. [3] Izvori Hrvatski biografski leksikon Franjo Šanjek (2009): KAŽOTIĆ, Augustin (Gazotti, Gazotus, Hazotti, Hungarus; Augustinus) (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Templari Bl. Augustin Kažotić (1260./65.-1323.) zaštitnik i čuvar posljednjih vitezova templara na našim prostorima (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Heroji Vukovara Biografije autora: Dominik Galić [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: BlaženiciHrvatski biskupiDominikanciŽivotopisi, Trogir GRGEC, Petar, pisac i prevoditelj (Kalinovac, 15. II. 1890 — Zagreb, 22. VIII. 1962). U Travniku završio isusovačku Klasičnu gimnaziju 1909. Filozofiju i klasičnu filologiju diplomirao 1927. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao student 1912–13. uređivao reviju Luč te Hrvatsku prosvjetu 1914. Za I. svjetskog rata kao austro-ugarski časnik borio se na Soči i dospio u talijansko zarobljeništvo. Profesor Nadbiskupske klasične gimnazije u Zagrebu 1925–41, ravnatelj I. realne gimnazije 1941–45. Na robiji u Lepoglavi 1945–51. Bio je ugledan katolički laik, pisac katoličkoga nadahnuća, pjesnik, esejist, folklorist, biograf, kritičar, memoarist i prevoditelj. God. 1907. javlja se satirom Veleum u travničkom Smilju pod pseudonimom Hridoslav Ratarević. Napisao je stotinjak rasprava, ocjena i prikaza o recentnoj hrvatskoj književnosti s posebnim osvrtom na pisce katoličkoga duhovnog ozračja i objavio ih u zbornicima, časopisima, kalendarima i novinama Travnička spomenica (1908), Luč (1909–13, 1916–17, 1921–22, 1924–35), Hrvatska (Zagreb 1912), Prosvjeta (Zagreb 1912), Hrvatska prosvjeta (Zagreb 1914, 1916, 1919–21, 1923, 1925, 1928, 1934–36), Novine (Zagreb 1914–16), Narodna politika (1919–28), Seljačke novine (1919, 1926, 1928–31), Krijes (1920–21), Seljački kalendar (1920–23, 1925, 1927–29), Zora–Luč (Beč—Ljubljana 1920–21), Čas (Ljubljana 1921), Narodna straža (1922), Nova revija (Makarska 1922, 1924–25, 1929–31), Danica, koledar (1923, 1928–29, 1934, 1936–38, 1940), Katolički list (1924, 1927–28, 1930, 1935–38, 1943), Pučki prijatelj (Krk—Pazin—Trst 1924), Glasnik sv. Ćirila i Metoda (1925), Mladost (Zagreb 1925–27), Narodna sloboda (Mostar 1925, 1930), Socialna misel (Ljubljana 1925), Zadruga, koledar (1925–27, 1930, 1932), Hrvatski zadrugar (1926, 1933, 1937–38

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Majstorović, Srećko Наслов Sluga Božji o. Vendelin Vošnjak, franjevac : (1861-1933) / Srećko Majstorović Врста грађе књига Језик хрватски Година 1967 Издање 2. izd. Издавање и производња Zagreb : K. Đurman, 1967 (Slavonski Brod : Plamen) Физички опис 332 str. : ilustr. ; 20 cm Напомене Bolješke: str. 287-328. Предметне одреднице Венделин Вошњак, отац, 1861-1933 УДК 271.3(497.13):929 Венделин COBISS.SR-ID 100230663 franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva. Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije)

Detalji predmeta Stanje Polovno Библиографски подаци QR code for Život i rad o. Vendelina Vošnjaka Наслов Život i rad o. Vendelina Vošnjaka: osnivača hrvatske franjevačke provincije sv.Ćirila i Metoda : 1861 - 1933 Аутор Srečko Majstorović Издавач Franjevački provincijalat, 1952 Дужина 143 страница Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije) franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva.

Detalji predmeta Stanje Polovno Treći deo Ovde možete preuzeti treći deo TV serije Zašto se u crkvi šapuće autorki Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Serija Zašto se u crkvi šapuće snimljena je 2005. godine u saradnji sa ANEM-om i sastoji se od tri dela. Učesnici trećeg dela serije: istoričari Slobodan G. Marković, Nikola Samardžić, Radmila Radić, Srđa Trifković, publicisti Pavle Rak, Desimir Tošić, Mirko Đorđević, sociolozi religije Milan Vukomanović i Dragoljub Đorđević, socijalni psiholog Jovan Bajford, vladika Atanasije, Vidan Hadži-Vidanović i Marko Milanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, studenti sociologije – grupa Stalkeri Milica Rodić i Ivan Kuzminović, Vladimir Dobrosavljević iz DSS-a, apsolvent prava Vladimir Đukanović. Zašto se u crkvi šapuće, III deo Svetlana Lukić i Svetlana Vuković Slobodan G. Marković: Kada se sastao Svepravoslavni sabor u Carigradu i okupio gotovo sve pomesne pravoslavne crkve, to je bilo u maju 1923. onda je Srpsku pravoslavnu crkvu na tom Saboru predvodio potonji patrijarh srpski Gavrilo Dožić, a isto tako je bio jedan svetovnjak u delegaciji, veliki astronom, veliki naučnik Milutin Milanković. I upravo je njegova shema reforme Julijanskog kalendara usvojena i faktički od tada je trebalo da nepokretni praznici padaju u iste datume i u pravoslavnoj i u zapadnim crkvama. I ono, dakle, što je u svemu tome paradoks, to je da ta reforma, kada je trebalo da se usvoji, koja je ustvari bila srpski predlog, nije zapravo sprovedena nikad u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Slavljenje po jednom ili po drugom kalendaru ulazi u pitanje identiteta. To je ono što čini razliku između jedne i druge crkve. Vi imate niz stvari koje nisu kanonima regulisane nego su postale deo tradicije. Na primer nigde nije kanonima posebno propisano da recimo pravoslavni episkop mora da ima bradu, a da recimo katolički biskup ne sme da ima bradu i bilo je i rimskih papa koji su imali brade, a isto tako bilo je pravoslavnih episkopa koji nisu imali bradu. Recimo znameniti episkop Gorazd iz Čehoslovačke pravoslavne crkve koja je bila pod našom jurisdikcijom između dva svetska rata, on nije imao bradu. I neki srpski episkopi u XIX veku takođe nisu imali bradu. Znači, postoji niz elemenata koji nisu toliko kanonski, nego su više deo tradicije, ali upravo kao deo tradicije oni predstavljaju deo identiteta. Nikola Samardžić: Poslednjih godina je primetno da odnos Srpske pravoslavne crkve prema ostatku hrišćanskog sveta postaje sve više sektaški, što će reći da izolacionizam i crkvene i državne politike vodi ka jednom samozatvaranju, samozavaravanju i traganju za nekim korenima, za tradicijom i oživljavanjem istorije koji su ponekad i potpuno lažni i veštački. To je očigledno u novim ritualima i u bogosluženju i u svemu onome što je vezano za crkvene praznike, mislim na proskinezu, na padanje ničice, na zabrađivanje žena, jedno smerno, pokorno držanje koje ne odgovara savremenim idejama o jednakosti i toleranciji. Mislim na oživljavanje paganskih rituala prilikom različitih svetkovina, i prilikom krštenja, venčanja, sahrana, ali verovatno i tokom bogosluženja. To jedno obožavanje ikona koje takođe podseća na jedno azijsko poreklo tih rituala, takođe predmoderno ili antimoderno, možda i antihrišćansko. Sve to ukazuje na nespremnost Srpske pravoslavne crkve da otvoreno saobraća sa sebi bliskim verskim zajednicama. Desimir Tošić: Kad govore o katolicima svi naši, ne samo episkopi, čak i vernici, oni gledaju katoličku crkvu kroz Nezavisnu državu Hrvatsku, Pavelića, pokolje, Jasenovac. Nemam nikakve primedbe u tom pogledu, međutim, katoličanstvo je najmnogoljudnija hrišćanska crkva, preko milijardu vernika ima danas. Tačka 1, tačka 2 – veliki broj crkava čak u okupiranoj Evropi je vodio borbu, davao otpor nacističkom režimu, jer kao što znate Hitler nije bio nikakav vernik. Ja mislim da Hitler nije nikada ušao ni u jednu crkvu, u to sam duboko uveren, iako naravno naš episkop Nikolaj izgleda to nije znao kad je hvalio Hitlera. Tako da vi imate poljsku crkvu katoličku koja je bila heroj, onda imate slovenačku katoličku crkvu. U Francuskoj je pokret otpora, u Italiji dobrim delom učestvuju katolički sveštenici. Dakle, ne možemo mi katoličku crkvu posmatrati samo kroz Zagreb. Kod nas postoji neko provincijsko pravoslavlje, palanačko posmatranje religije, tako da to isto smeta, smeta u pogledu ekumenije. Naši episkopi svi daju izjave da su oni za ekumenski pokret, to je približavanje, udruživanje hrišćanskih crkava, ali kad ih vidite u akciji, vidite odmah da oni stopiraju, oni ne žele ustvari ekumeniju, oni ustvari govore ono što ne misle. Međutim, to je sve razlog što je i posmatranje katoličke crkve vrlo jednostavno, površno i neznalačko.“ Vladika Irinej /na pitanje kada će papa posetiti Srbiju/:Molim vas, nemojte insistirati. Kako ne osećate, vi ste novinari, morate imati moral novinarski, ne možete sad pitati o bilo čemu, samo u vezi sa ovom konferencijom. Nemojte me prisiljavati da budem grub. Dakle, samo u vezi sa konferencijom, zašto insistirate bez potrebe. Pavle Rak: Primiti u posetu papu koji će reći recimo ono što je rekao kad je dolazio u Grčku, da moli za oproštaj zbog krstaških pohoda koji su usput zakačili i Vizantiju i na taj način u katoličkom svetu su oni to pitanje manje-više skinuli s dnevnog reda. E, sve dok se osećamo kao neko ko je u ratu protiv toga sveta, mi Srbi ne možemo iz taktičkih razloga da dozvolimo da oni to skinu sa dnevnog reda – za njih. To je jedan čisto dnevno politički momenat. Drugi je nešto malo dublji ali je slične prirode, a to je da se ovaj narod i zbog petovekovnog takozvanog ropstva pod Turcima i zbog toga što mu se dešavalo pod komunizmom, koji se doživljava kao ne autohton, nego kao uvezen sa strane i tako dalje, oseća kao večita žrtva. Žrtva ne može tek tako lako da se pomiri s tim da taj status žrtve prosto ode nekako u pozadinu, jer smo sad krenuli da se dogovaramo o tome šta da radimo dalje. /panel u knjižari Mamut/: Vladimir Đukanović: Jednostavno nisam glasao za Miloševića, nisam glasao ni za DOS tada, odnosno za Koštunicu nisam glasao, jer prosto smatrao sam, s obzirom koji su ljudi činili tu opciju da je to mnogo gora opcija nego Slobodan Milošević. Off:To je ono ustvari kad kažeš da ti je bilo gore pod Đinđićem nego pod Slobom. Vladimir Đukanović: Da, bilo mi je gore pod Đinđićem nego pod Miloševićem, ja to mogu otvoreno da kažem, deset puta mi je bilo gore. Marko Milanović: Šta je tebi Đinđić uradio kao premijer? Vladimir Đukanović:Ništa, u tome je problem. Marko Milanović: Pa, čak da nije ništa uradio, Milošević je radio grozne stvari, a ovaj da nije uradio ništa… Vladimir Đukanović: A šta je Koštunica uradio za godinu dana… Marko Milanović: OK, pusti Koštunicu, nego razlika između ’99. godine, znači ja sedim u mojoj kući na Slaviji i slušam bombe kako mi lete iznad glave i 2001. godine kad ja vadim kreditnu karticu u banci, putujem u Evropu. Jel’ ti shvataš da postoji ta razlika? Vladimir Đukanović:Drugačije sam vaspitan možda nego vi, meni nije prioritet da u državi, ne znam, imam mogućnost tako da putujem po Evropi. Iskreno, drugačije sam vaspitan i ovo što se dešavalo u vreme Vlade Zorana Đinđića ja danas nazivam jednom vrstom tihe okupacije, mi nemamo više državu danas. Ako vama dođe britanski oficir i sedi najnormalnije u Generalštabu vojske Srbije i Crne Gore, može da uđe u bilo koju jedinicu, da radi šta hoće, pa mi smo jedna banana država. Mnogo mi je to gore nego čak i onda kad smo se branili od NATO pakta. Belorusija je u ovom momentu jedina država koja zaista se ponaša patriotski. Marko Milanović: I Severna Koreja. Vidan Hadži-Vidanović:Čekaj, ko se onda tebi sviđa? Vladimir Đukanović: Moja stvar opredeljenja, ne moram da kažem. Marko Milanović: Ne moraš, bože moj. /kraj panela u knjižari Mamut/ Mirko Đorđević: Nego, da vidimo šta mu je to ekumenizam, i tu ima zabune. To je relativno mlad pojam tako formulisan, međutim ekumenizam izvire iz Hristove zapovedi da ljudi svi jedno budu u veri. Ne da budu svi jedno po boji kože, političkih shvatanja, državnih uređenja. I prema tome, ekumenizam je jedini put koji nešto znači u današnjoj Evropi. U našoj crkvi ekumenizam se objašnjava tako što se citira Nikolaj i Justin, a njihova definicija glasi – ekumenizam je podvala, prevara koju nam sprema papa i ne obična jeres nego svejeres, svejeres kao jedna reč.“ /glas Justina Popovića/Srbi neće u monahe. Srbi krenuli za Evropom, žene trče za pariskom modom, pozorišta iznad svega, bioskopi posle svega, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom. O, leševi srpski. Radmila Radić: Veliki protivnici ekumenskog Saveta crkava bili su recimo Justin Popović, koji je 1974. godine u Grčkoj objavio jednu knjigu protiv ekumenizma, a onda je početkom ’70-ih i Atanasije Jeftić na jednoj međureligijskoj konferenciji izrazio svoje protivljenje međureligijskim molitvama, rekavši da je to protivno kanonima u pravoslavlju. ’80-ih godina kao veliki protivnici ekumenizma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi javljaju se episkop Artemije raško-prizrenski, koji piše redovno protiv ekumenističkih tendencija, protiv ekumenskog Saveta crkava, takođe jedan od njegovih sledbenika i monaha u Raško-prizrenskoj eparhiji Sava Janjić. Episkopu Artemiju je čak zbog njegovih kritika Vaseljenskog patrijarha, a opet vezanih za ekumenska pitanja, jedno vreme bio zabranjen pristup na Svetu goru, koja je pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije. Mirko Đorđević: Odnos između naše crkve i Vaseljenske patrijaršije od koje smo dobili autokefalnost je vrlo neobičan. Mi smo u takvom sukobu da ga, obratite pažnju na to, u jekteniji na liturgiji nedeljom i praznikom mi odavno i ne pominjemo, što smo dužni. Smatra se da je on vođa svejeresi, jer je on veliki ekumenista. On svake godine najmanje tri puta zajedno služi sa papom rimskim u Kolizeumu u Rimu i zagovornik je ovih modernih otvaranja pravoslavlja. Ima veliki broj pristalica u čitavom pravoslavnom sv

Detalji predmeta Stanje Polovno Redovnik među vukovima, Wilhelm HunermannАутор - особа Hinerman, Vilhelm Наслов Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran - velikan Evrope pobjednik nad Turcima kod Beograda / Vilhelm Hünermann ; [s njemačkog preveo Damjan Damjanović] Врста грађе књига Језик хрватски Година 1982 Издавање и производња Đakovo : Biskupski ordinarijat, 1982 Физички опис 224 str. ; 21 cm. Други аутори - особа Damjanović, Damjan Напомене Prevod dela: Ein Mönch unter der Wölfen Registri. Предметне одреднице Иван Капистран, свети УДК 235.3 COBISS.SR-ID 2107907 Vilhelm Hünermann – Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran – Velikan Europe, pobjednik nad Turcima kod Beograda Ivan Kapistran Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Ivan Kapistran Lotz John of Capistrano.jpg Karl Lotz (1833-1904) Sveti Ivan Kapistran (slika u Panonhalmi) franjevac priznavalac Rođen/a 24. jun 1386. , Capestrano (L'Aquila Abruci Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija) Umro/la 23. oktobar 1456. (dob: 70), Ilok, Ugarska danas: Hrvatska Štuje se u Katolička crkva Pravoslavna crkva Beatificiran/a 1690, Rim Kanoniziran/a 4. jun 1724., Papa Benedikt XIII. Glavno svetište crkva u Iloku, Hrvatska Kalendar svetaca 23.10. Zaštitništvo pravnici, vojnici, Beogradska nadbiskupija, Beograd, Mađarska, Hrvatska, Srbija bivša Jugoslavija, bivša Austro-Ugarska Sveti Ivan Kapistran (rođen kao tal.: Giovanni da Capistrano odnosno njemački: Johannes Kapistran; 24. lipnja 1386 Capestrano (Abruci, Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija – Ilok, 23. listopada 1456.), franjevački propovjednik, svetac Katoličke Crkve. Jedan je od najglasovitijih propovjednika svih vremena. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Djela 2 Smrt i štovanje 2.1 Uspomena 3 Izvori 4 Literatura Životopis Bitka kod Beograda. Bio je sin njemačkog plemića. Pohađao je univerzitet u Perugi študirajući građansko i crkveno pravo. Bio je učenik Bernardina Sijenskoga, kojemu pomaže u reformi reda. Bio je inkvizitor protiv franjevaca-buntovnika (fraticelli). Kasnije je bio apostolski legat u raznim zemljama te gorljiv protuhusitski propovjednik, koji obilazi cijelu srednju Europu i propovijeda križarski rat protiv Turaka. Bio je pravnik u Napulju. Po nalogu kralja Ladislava, postao je sudac u Perugi. Zaručio se kćerkom najbogatijeg čovjeka u gradu. Za vrijeme građanskog rata, završio je nepravedno u zatvoru, a žena mu je umrla. Budući da se oženio neposredno prije rata, nije stigao konzumirati brak. Zbog oduzete imovine, narušena društvenog položaja, razočaranja nad zemaljskim dobrima i smrti supruge, odlučio se povući iz svjetovnog života i postao je franjevac. Kao glasovit propovjednik putovao je širom Europe, a ljudi su dolazili u velikom broju da ga čuju. Zabilježena su čudesna ozdravljenja, kada je polagao križ na bolesnike. U Češkoj je pridobio za katoličku vjeru mnoge husite. Nagovarao je despota Đurađa Brankovića neka prihvati sa svojim narodom uniju, koju su 1439 podpisali najviši predstavnici Pravoslavnih crkava na Firentinskom koncilu; tako bi se moglo ujedinjeno kršćanstvo lakše oduprijeti prodirajućim muslimanima. Kad su u lipnju 1456 Turci pod Mehmedom II. udarili na Beograd i počeli ga opsjedati, Kapistran je skupio četu križara, sastavljenu od franjevaca, seljaka, građana i profesionalnih vojnika, te je 22. srpnja uz Janoša Hunjadija nanio Turcima težak poraz te ih potjerao od utvrde. Sam križarski rat je organizirao papa Kalist III., koji je imao kao Španjolac iskustva iz borbi protiv Maora kroz rekonkvistu, a želio je pridobiti natrag i Carigrad. Nehaj europskih vladara ga je u tome spriječio, ali je ipak osvojio nekoliko otoka u Egejskome moru. Tom pobjedom su kršćani iskusili, da je takvu velesilu, kakva je u ono vrijeme bila Turska, ipak moguće pobjediti. Djela Napisao je više moralističkih, apologetskih i crkvenopravnih djela, te rasprava i pisama. Bio je prvi gvardijan samostana franjevaca opservanata na otoku Svetog Andrije kod Rovinja, a spominje se u pismu pape Nikole V. od 17. prosinca 1453.[1] Smrt i štovanje Podlegao je kugi, koja je harala kršćanskim taborom, 23. listopada 1456. u Iloku, gdje je i pokopan, kako je zatražio u svojoj oporuci. Želja mu je bila da u Iloku trajno borave franjevci, što mu se i ostvarilo, premda je grad bio u turskim rukama oko 160 godina. U Iloku se nalazi crkva sv. Ivana Kapistrana i njegova slika iznad oltara. Za njegovim srebrenim sarkofagom izgubio se trag. Papa Lav X. je dozvolio odmah njegovo štovanje u Kapistranu. Papa Aleksandar VIII. ga je pribrojio blaženima, a papa Benedikt XIII. je 4. lipnja 1724 objavio bulu o njegovim proglašenjem svetim. [2] Uspomena Kršćanska pobjeda nad muslimanima 1456 kod Beograda je bila uvelike zasluga Ivana Kapistrana Svetac – zaštitnik naše nadbiskupije je sveti Ivan Kapistran, franjevac, pravnik, teolog i branitelj Beograda u slavnim danima naše historije. Božji put vodio je sveca iz rodne Italije širom Evrope sve do ovih naših prostora gdje je te davne 1456. godine, nakon što su Turci posle osvajanja Carigrada krenuli i na kapiju Evrope, na slavni limes Singidunum – Beograd. Među braniteljima grada, pored Janoša Hunjadija i mnogih kršćanskih vitezova, bio je i sveti Ivan Kapistran. Iako u svojoj sedamdesetoj godini, hrabrio je branitelje grada molitvom, ali je i mačem branio grad. Nasa nadbiskupija proslavila je praznik svog sveca-zaštitnika molitvama i svečanim svetim misama te dvodnevnicom, koju je vodio uz nadbiskupa-metopolita Stanislava Hočevara i mostarski biskup Ratko Perić. [3] Izvori Crveni otok Tekst: R. Matijašić O. Bitschnau. Das Leben der Heiligen Gottes. str. 787-791. M. A. Kanelić. Proslava Svetog Ivana Kapistrana (Blagovest 2015 br. 11, Beograd). str. 13s. Јован Капистран С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Јован Капистран Lotz John of Capistrano.jpg Датум рођења 24. јун 1386. Место рођења Капестрано Датум смрти 23. октобар 1456. (70 год.) Место смрти Илок Јован Капистран (лат. Ioannes Capistranus, итал. Giovanni da Capestrano, рођ. 24. јуна 1386, умро 23. октобра 1456) био је фрањевачки калуђер, теолог, инквизитор и проповедник крсташког рата против Турака Османлија. Учествовао је у одбрани угарског Београда од напада Мехмеда II Освајача 1456. године заједно са Јаношем Хуњадијем, али је након повлачења османске војске преминуо од куге. Католичка црква га је 1690. године по налогу папе Александра VIII канонизовала и од тада се сматра за свеца заштитника Београда. Јован Капистран проповеда покајање, слика на дрвету из 1470/80, данас у Историјском музеју у Бамбергу у Немачкој. Представа Капистрана је једна најранијих сачуваних и уједно подвалачи његов успех проповедника у немачким земљама. Јован је рођен 24. јуна 1386. године у селу Капестрано у католичкој дијецези Сулмона у покрајини Абруцо у средњој Италији. Отац му је био родом из Француске и у Италију је стигао са двором напуљског краља Луја I, сина француског краља Жана II Доброг. Сам Капистран је у младости водио у потпуности живот лаика, студирао је право на универзитету у Перуђи, оженио се и започео успешну каријеру правника. Најпосле, напуљски краљ Ладислав му је поверио управу над Перуђом коју је краљ држао као папски заштитник. Од новог намесника очекивало се да заведе ред у Перуђи. Међутим, Сигисмондо Малатеста, господар Риминија, је 1414. објавио рат Перуђи. Капистран је као емисар отишао Малатести како би склопио мир али га је господар Риминија бацио у тамницу. Током тамновања Капистран је решио да остави световни живот и растао се од своје жене под изговором да никада нису водили интиман живот. По изласку из заробљеништва посветио се теолошким студијама које је похађао заједно са Јаковом из Марке и Бернадином из Сијене. Фрањевачком реду је приступио 4. октобра 1416. године у Перуђи. Готово истовремено се окренуо најригорознијем аскетизму бранећи идеал стриктне покорности и најужег тумачења правоверности. Затим је у пратњи проповедника Бернадина из Сијене путовао по Апенинском полуострву, а од 1420. је и сам почео да проповеда са великим успехом по разним градовима. За разлику од већине италијанских проповедника 15. века, који су захтевали покајање, Капистран је нарочит успех постигао у средњој Европи где је проповедао по немачким земљама, Угарској, Чешкој и Пољској. По традицији, ни најпространије цркве нису могле да приме масе слушалаца, тако да је Капистан морао да проповеда по градским трговима. У Бреши га је наводно слушало 126 000 људи. У слободно време писао је трактате уперене против јереси што су доцније детаљно описали његови први биографи Никола из Фара, Кристифор из Варезеа и Јероним из Удина. Такође, активно је помагао Бернадину у раду на реформи фрањевачког реда, нарочито на пољу пооштравања дисциплине. Бернадино и Капистран су нарочито проповедали култ Пресветог имена Исусовог, односно носили су са собом икону Христовог монограма која је, по ондашњем веровању, имала благотворну моћ да лечи болеснике и чини друга чуда. Због ширења овог, још увек новог култа и необичне праксе, фратри су позвани у Рим од стране папе Мартина V да би се одбранили од опзужби за јерес. Капистран је толико речито бранио своје саборце пред трибуналом кардинала да је и врх Католичке цркве прихватио култ Пресветог имена Христовог. Након овог успеха, Капистран је често путовао као посланик папе Еугена IV и његовог наследника Николе V. Током ових мисија његово име је често довођено у везу са избијањем насиља. Тако је 1439. путовао у Милано и у Бургундију како би се супротставио претензијама антипапе Феликса V, а 1446. је послат француском краљу Шарлу VII. Затим је 1451. послат у Аустрију цару Светог римског царства као званични папски нунције. Током овог периода посетио је све делове Царства, али и Пољску на захтев Казимира IV. Радио је и као посланик и као инквизитор тако да је ислеђивао последње фратичеле у Ферари, језуате у Венецији, Јевреје на Сицилији, у Молдавији и Пољској, и пре свега, хусите у Чешкој, Немачкој и Угарској. У погледу хусита, његов главни циљ био је да не дозволи