Interesantan primerak crkvenog kalendara iz doba kraljevine sa reklamom za firmu iz Zajecara. Na praznim stranicama ima zabeleske grafitnom olovkom. Klikom na opciju “Sve aukcije prodavca” pogledajte moju ponudu na Limundu I Kupindu. Iznos + ptt uplatiti: Halk banka br.155-6500180368307-78. Po uplati obavezno me obavestite SMS-om ili Limundo porukom, garantujem samo za vredonosne posiljke. Stanje kao na slici. Zamolio bih samo ozbiljne kupce da ucestvuju u kupovini. Od momenta evidentiranja Vase uplate, robu saljem u roku od 48 H. Na sva Vasa pitanja rado cu odgovoriti Limundo ili Kupindo porukom. NE SALJEM U INOSTRANSTVO-samo preko posrednika u Srbiji.

30 strana

Ocuvano 3

2002,2003,2011 malo pisano u njima Ocuvano 2

Crkveni kalendari za 2011, 2015, 2016, 2017, 2018, 2020. i 2022. godinu. Dobro očuvani, kompaktni, bez podvlačenja, žvrljotina i fizičkih oštećenja. Izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC. *************************************************************************************** TAGS: Srpska Pravoslavna Crkva, manastir, Patrijaršija, Pravoslavlje, Srbija, kalendar

Stari katolički crkveni kalendar HVARSKO-BRAČKE-VIŠKE biskupije,iz 1992 godine,sa tragovima pisanja hemijskom olovkom.

MAĐARSKI CRKVENI KALENDAR ZA 1943. GODINU...

PRAVOSLAVNI KALENARI OD 13 KNJIGA MEKOG POVEZA 1. KALENDAR ZA PRESTUPNU 1980 2. NIKUATVANA BIGIRUDUCA SAPASE, SPASI NAS 3. KALENDAR ZA PROSTU 1999 4. KALENDAR ZA PROSTU 1999 5. KALENDAR ZA PROSTU 2001 6. KALENDAR ZA PROSTU 2002 7, KALENDAR ZA PROSTU 2004 8. KALENDAR ZA PROSTU 2005 9. KALENDAR ZA PROSTU 2005 10. CRKVENI KALENDAR PLANER 2009 11. CRKVENI KALENDAR I PLANER ZA PROSTU 2011 12. KALENDAR ZA PROSTU 2011 13. KALENDAR SVAKODNEVNI PODSETNIK 2012 TVRDOG POVEZA STANJE. OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA. 2. 3+, OSTALE 4, 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/5 IZA

ЛОЗА И ВИНО бр.1 Читанка виноградара и винара Уредници: Петар Самарџија и Љуба Вукмановић Издавач: ГЕНЦО, Нови Сад, 2003.год. Меки повез, 197 страна, илустровано, кунстдрук, латиница. Одлично очувано- некоришћено. Crkveni kalendar Petar Cindrić: Loze za naša vinogorja Snežana Stanković, Jelena Živković: Mediana i lucija u kutinskom vinogorju Svetozar Savić: Crmnica – postojbina slavnog vranca Nada Korać: Čokoti za okućnicu Ivan D. Kuljančić: Rezidba vinove loze Ratka Bosančić: Stubovi za čokote Đorđe Paprić: Čime se čokot hrani Vojislav Mihajlović, Sanja Vasiljević: Zelenišno đubrivo Đura Bošnjak: Voda za čokot Vesna Robotić: Zašto loza žuti Miroslav Sidor: Brotomax protiv odumiranja čokota Milutin Stojanović: Domaća loza i filokserna zaraza Vladimir Puškaš: Kako nastaju bela vina Zoran Vasiljević: Mlada vina – ponos Vrščana Slobodan Marinković: Kako nastaju crna vina Petar Samardžija: Ledeno vino – dragulj u čaši Vladan Sarajlija: Mlečna fermentacija Zvonko Petrović: Enzimi koriste vinu Radoslav Paunović: Voćne rakije s manje nepoželjnih sastojaka Radoslav Paunović: Povratak muskatne komovice Božidar Đ. Ranković: Alkoholni proizvodi Vinko Pilić: Protokol za čašu i vino Vinko Pilić: Cvetanje u čaši Marijan Polić: Kalendar podrumara

,,Ово је једна радосна књига пуна потресних ствари и тако је треба доживети зато што је ово књига о Светим Српским Новомученицима и Исповедницима. Дакле, то је само један мали део од хиљаде и хиљаде страдалих које је свакако Господ Бог препознао као своје, али и које су људи препознали као свете. Ова књига обухвата само оне који су уписани у црквени календар, имају своју службу, имају свој дан прослављења`, рекла је Зорица Ковачев овом приликом и додала: ,,Није ово моје дело - ја сам само овде мали проводник свега овога. Стицајем околности сам баш ја изабрана да ово саберем`. На крају свог излагања гђа Ковачев је истакла: ,,Ту мрвицу нечега што сам сазнала имала сам жељу да поделим са вама, са свима другима који ће узети ову књигу, који можда нису били у прилици да све ово виде. Молила бих све да нам ови свети мученици и исповедници, наши српски преци, наши савременици, између осталих којима се молимо, пред престолом Божијим буду молитвеници...``

Knjiga je u odličnom stanju Blagoje Rogac pise poeziju za decu i odrasle. Objavio je vise knjiga pesama od kojih se izdvajaju: Obecani pohod, Ovo zbilja nije sala, Seoba iz groba, Sjaj meseci u vrtesci, Nepoznato carstvo, Stani malo strasni svete, Pismo Zmaju, Pesnicka citanka, Pesnicko ogledalo, Dosanjana i najnovija zbirka pesama o najvecim pravoslavnim praznicima (svim crvenim slovima naseg Crkvenog kalendara) sa ikonama u koloru uz svaki praznik. Blagoje zivi i radi u Beogradu. Izdavač: Narodna knjiga Alfa - Beograd, 1998. Mek povez, 88 str.

Preko četiri stotine godina na srpskom jeziku se štampaju kalendari. Kalendari spadaju u najpopularnije knjige. Srpski narodni kalendar koji je prvi put objavljen 1988. godine, i otad se povremeno pojavljuje pred čitaocima više od dve decenije. U njemu su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka, a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili je najstariji na svetu. Računajući vreme po njemu 2015, godina je 7.523. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržana mnoge mudrosti, koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u Srpskom narodnom kalendaru. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema njima valja odnositi. Svaka Krsna slava u Srba je zabeležena i jednostavnim rečima opisan život svetitelja čije se ime slavi. Veliki pravoslavni i narodni praznici: Vaskrs, Božić, Trojice, Preobraženje, Praznici Presvete Bogorodice i svi drugi su pažljivo zabeleženi. Objašnjeni su i narodni praznici kojih nema u crkvenim kalendarima: Nekršteni dani, Pasji dani, Gorešnjaci, Deveti utorak, Međudnevice i drugi koji su se sačuvali hiljadama godina u narodnom verovanju i običajnoj ritualnoj praksi. U Srpskom narodnom kalendaru zabeležen je značaj svakog dana. Šta valja kog dana uraditi, a šta ne valja. Koji su dani obični, bez obrednih radnji, a kojim danima bi trebalo uraditi određene radnje. Sve je zasnovano na milenijmuskom iskustvu i praksi sačuvanoj u narodnom pamćenju Srba bez izmišljanja. Danas je savremena nauka dokazala da mnoge činjenice koje zapisane u narodnom verovanju su tačne. Arheolozi su otkrili kod Smederevske Palanke najstariji kalendar na svetu. Star oko osam hiljada godina. Naučnici u Americi su otkrili da rečne i jezerske vode sredinom avgusta menjaju stanje i od alkalnih postaju kisele. U Srba je sačuvano verovanje da posle Preobraženja, 19. avgusta, ne valja se kupati u rekama. NASA je objavila da postoje samo dva godišnja doba. Da li su to možda Đurđevdan i Mitrovdan? Mnogo je sličnosti između „otkrića" savremene nauke i narodnih verovanja. Uverite se sami čitajući Srpski narodni kalendar. (Autor)

IZDRŽIMO NA UZANOM PUTU - Jovan Janjić Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom „Izdržimo na uzanom putu“. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima „Na putu vere“, „Sloboda – prvo lice čoveka“, „Uvek i svuda ljudski“, „Večna borba dobra i zla“, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru… O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja. k15+

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vera Svetih: katihizis istočne pravoslavne crkve *4100*2019 Autor: Episkop Nikolaj D. Velimirović Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Odlomak iz predgovora knjige `Nove besede pod gorom` episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija: `U genijalnom stvaralaštvu vladike Nikolaja Velimirovića `Nove besede pod gorom`, po mome mišljenju, zauzimaju izuzetno mesto. To je pre svega zbog toga što obrađuju veoma interesantnu filozofsku temu: `Šta je bilo u početku i šta će biti na kraju sveta?` Naš veliki mislilac i najbolji poznavalac vladike Nikolaja - Dr. Justin Popović rekao je: `Srpska duša je mucala dok se nije rodio Nikolaj da joj nađe izraza.` To se najbolje zapaža u `Nove besede pod gorom`. Pokušavajući da najveće tajne ljudskog uma objasni razumom, vladika ponire u dubine tajni misaonim moćima čoveka, te iz tih, do sada nepoznatih dubina iznosi na površinu istine objašnjene najpristupačnijim rečima - svima razumljivim.I na kraju, iako se školovao na Zapadu, vladika Nikolaj, u svom tumačenju ne upotrebljava ni jednu jedinu stranu reč. Sve izraze je našao u našem lepom srpskom jeziku. I u tome je njegova veličina.Raduje me što će knjiga `Nove besede pod gorom` biti pristupačna našim vernicima i čitaocima. Ona se po prvi put pojavljuje dok nas posle šest decenija. Toplo je preporučujemo, sa čvrstim uverenjem da će mnogima pomoći da saznaju tajne života i smrti.` Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

U dobrom stanju Sergej Jesenjin - Pesme 1-4 (prepevao Slobodan Marković) Knjiga 1. Sve što živi neki ožiljak ima Knjiga 2. Grlio sam brezu kao tuđu ženu Knjiga 3. Nevinih ruku med Knjiga 4. Ana Snjegina Izdavač: Književne Novine Beograd 1987, broširan povez, oko 500 str. 1 Sve što živi neki ožiljak ima / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 1 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str 9-35. 2 Grlio sam brezu kao tuđu ženu / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 139 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 2 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-25. 3 Nevinih ruku med / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 114 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 3 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-27. 4 Ana Snjegina / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 54 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Chagall, Marc, 1887-1985 = Šagal, Mark, 1887-1985 Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 4 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str. 9-13 O poemi: str. 53-54. Predmetne odrednice Jesenjin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 Slobodan Marković, Libero Markoni, ruska poezija, imažinizam Esenin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 = Есенин, Сергей Александрович,, 1895-1925 Sergej Jesenjin S Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma. Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže, do viđenja. Jesenjin važi za jednog od najbolјih i ujedno najomilјenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učitelјskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovolјni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavlјene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Klјujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvalјujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Nјenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Zajedno s Nikolajem Klјujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[1] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavlјenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Blјumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmlјenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlјi. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavlјuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se brinula za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošalјite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvolјavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih lјudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Klјujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakuplјanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu. Smrt Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. Do svidanья, drug moй, do svidanья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlјu. Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelјa pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblјu. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživlјavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi «Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova lјubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavlјuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Pooetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavlјena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Klјučevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostolјudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlјi koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom lјubavlјu, lјubavlјu prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišlјena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах)

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из