CRKVENI KALENDAR ZA 1999 GODINU

1990,1994 malo pisano u njima 4

Pravoslavni Crkveni kalendar sa slikama svakog praznika iz 2019

Detalji predmeta Stanje Polovno CENA se odnosi na 1 kalendar po IZBORU 1. Crkveni kalendar za prostu godinu 2013. 2. - II - 2016. 3. - II - 2017. 4. - II - 2019. 5. - II - 2020. 6. - II - 2021. × 2 7. - II - 2022. Izdanje: SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Sa žigom Ukoliko još uvek niste Član Limunda, a želite da kupite ovaj predmet, kliknite na link ispod i registrujte se brzo i lako: < a class=links-orange href=" http://www.limundo.com/ref/xenia16" target="_blank"> http://www.limundo.com/ref/xenia16< /a> Lično preuzimanje - Zemun / adresa sa Sajta /. Poštarina po važećem cenovniku. Uplata je na tekući račun kod NLB banke. U slučaju bilo kakvog nesporazuma, moguć je dogovor oko rešavanja istog. Hvala...

crkveni kalendar verski kalendar dobro očuvan izdanje udruženog saveza pravoslavnog sveštenstva SFRJ Beograd

Detalji predmeta Stanje Polovno U odlicnom stanju, listovi kao novi SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA PATRIJARSIJA - GODISNJI KALENDAR ZA PROSTU 2018. GODINU Crkveni kalendar , praznici , mnogo zanimljivih tekstova iz oblasti crkvenog zivota i manastira skladiste: knjige 35

KAO NOVO U MALOJ FASCIKLI NA 12 LISTOVA - 12 PRICA IZ BIBLIJE A SA DRUGE STRANE CRKVENI KALENDAR - SVAKA STRANA JEDAN MESEC GODINA 2013.

SRPSKI PRAVOSLVNI I OBIČAJNI KALENDAR ZA PRESTUPNU 2008 Srpski pravoslavni i običajni kalendar za prestupnu 2008. godinu sadrži žitije svetih za svaki dan u godini po crkvenom kalendaru, kao i srpske narodne običaje vezane za velike crkvene praznike. Žitija svetih preuzeta su iz `Ohridskog priloga` Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog. Žitije Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog napisao je Episkop raško-prizrenski Artemije i nalazi se u ovoj knjizi. Srpski narodni običaji opisani su samo u onoj meri i obimu u kome su u direktnoj vezi sa pravoslavnom tradicijom i crkvenim praznicima. U uvodnom delu nalazi se spisak najčešćih Krsnih slava u Srba, kratka objašnjenja o pravoslavnom kalendaru i njegovim osnovama, popis pokretnih crkvenih praznika, kao i pravila posta. 16.x23.5 cm, meki povez, 302 str. L.. SAJ.D. O.1. . P. 6

Magazi (Časopis) Čudo strana 56 Iz sadržaja: Božje oko Crkveni kalendar: Krstovdan Numerologija: Promenite ime za bolju sudbinu Animaloterapija: Protiv glavobolje pomazite mačku Ljubovija: NLO iznad grada Ženite se sa jeseni, rađajte leti Duhovi lutaju Menhetnom Škola magije: Vatra vaš partner Kako se Čedomir Jovanović ženio 12 puta Bogorodične suze iz školjke: Biseri nagrađuju, žale se, ljute se i kažnjavaju Feng Šui harmonija Džek Trbosek ubijen magijom Astronumerologija: Magija voća Horoskop Gerard Kroiset, vidovnjak za sva vremena 6.deo Centar ruskog pravoslavlja Zagorsk Sergejev Posad ... Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 37 Težina: 80 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Pravoslavni podsetnik za prostu 2013.godinu.Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Pravoslavni podsetnik za prostu 2011.godinu. Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Detalji predmeta Stanje Polovno mali format VEKOVNIK pravoslavni večni kalendar, sa uputstvom za upotrebu - 14 kalendarijuma za naredna dva veka - mala enciklopedija svetitelja koji su upisani u kalendar srpske crkve - način računanja pkretnih praznika - prilog kalendaru su date manastirske slave i sabori kod našoh manastira u otadžini i diaspori Ljubomir Ranković izdanje BIGZ 1996 GOD 127 STR TVRD POVEZ MALI FORMAT!!!!!!!! Crkvena knjiga Hrišćanstvo - pravoslavlje Moguće je lično preuzimanje sredom, četvrtkom i petkom u 16h i 30 min, u podzemnoj garaži Delta Citija, ili za dalje destinacije šaljem poštom kao preporučenu tiskovinu a1

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. Obim: 367 str, format: A5, bros povez, NOVA KNJIGA

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Grgec, Petar Наслов Blaženi Augustin Kažotić i njegovo doba / Petar Grgec Врста грађе књига Језик хрватски Година 1963 Издавање и производња Zagreb : Hrvatsko književno društvo sv. Ćirila i Metoda, 1963 (Dubrovnik : "Ivo Čubelić") Физички опис 216 str. ; 20 cm Други аутори - особа Andrić, Josip Напомене O piscu ove knjige / Josip Andrić: str. 211-215. Предметне одреднице Кажотић, Августин, блажени, око 1260-1323 УДК 262.12(497.13):929 Кажотић А. Augustin Kažotić С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Augustin Kažotić Blazeni Augustin Kazotic Rijeka 0308.jpg Blaženi Augustin Kažotić, vitraj u crkvi Gospe Lurdske u Rijeci Место рођења Трогир Датум смрти 1323. Место смрти Lucera Augustin Casotti (Kažotić) (*1260. u Trogiru -† 1323. u Lučeri, Italija), je blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u severnoj Hrvatskoj, govornik i naučnik.[1] Biografija Spomenik Augustin je rođen oko godine 1260. u Trogiru, u italijanskoj porodica poreklom iz Venecije. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu. 1303. godine imenovan je za zagrebačkog biskupa. U Zagrebu je utemeljio katedralnu školu i biblioteku. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao sudiju u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rečitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima imao je velik ugled. Nakon poseta papi u Avinjonu 1318, nije više smeo da se vrati u Zagreb, jer se zamerio tadašnjim političarima. Tako je imenovan biskupom u južnom italijanskom gradu Svete Marije, Lučeri, gde je i umro 1323. godine. Tamo je i pokopan. Karlo Sisto piše da su »Hrvati uzalud pokušavali kradom da otmu blaženikovo telo«. Narod ga je radi brojnih čudesa što su izvodile njegove relikvije (medu ostalim ozdravljenje nemih i opsednutih) brzo počeo da štuje. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI, proglasivši ga blaženim. U Hrvatskoj se štuje kao zaštitnik Hrvatskog društva crkvenih muzičara. Prvi je poznati organizator crkvenog pevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Pape Benedikt XI i Jovan XXII, napuljski kralj Robert I Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, historičari Opicinus de Canistris, Galvano Fjama, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi savremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovedača i učenjaka sa naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za saosećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar-moćnik s humeralom-naramenikom blaženog Augustina Kažotića. Humural je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII (1724 — 1730). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče doneo lično u Zagreb i za njega je dao da se izradi škrinjica obloženu srebrom, sa poprsjem Augustina Kažotića i natpisom: “SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS”. Augustin se posebno brinuo za siromašne. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovna materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži pare, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovno je veći deo delio siromašnima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao da se kopaju bunari i sadi lekovito bilje. Istoričar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. god. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića u Zagrebu provreo izvor vode, koji je u poslednje vreme veoma lepo uređen. Danas je poznat kao "Manduševac". U Katoličkoj crkvi pomendan mu je 3. avgusta. Augustin Kažotić Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Augustin Kažotić Augustin Kažotić Rođen 1260. Trogir Preminuo 1323. Lucera Beatificiran 1702. Slavi se u Rimokatolička Crkva Spomendan 3. kolovoza Christianity Symbol.png Portal o kršćanstvu Blaženi Augustin Kažotić (Trogir, 1260. - Lucera, Italija, 1323.), najuglednija hrvatska osoba 14. stoljeća, blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u sjevernoj Hrvatskoj, govornik i znanstvenik. Životopis Bl. Augustin rođen je oko godine 1260. u Trogiru. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu, na Sorbonni 1287. Godine 1303. imenovan je zagrebačkim biskupom. U Zagrebu je bio vrlo djelatan. Utemeljio je katedralnu školu i knjižnicu. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao suca u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rječitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima uživao je velik ugled. Nakon posjeta papi u Avignonu 1318., nije se više smio vratiti u Zagreb, jer se zamjerio ugarsko-hrvatskom kralju Karlu I. Robertu. Tako je imenovan biskupom u južnotalijanskom gradu Svete Marije, Luceri, gdje je umro godine 1323., na glasu svetosti. Pokopan je u Luceri. Carlo Sisto piše da su "Hrvati uzalud pokušavali kradom oteti blaženikovo tijelo". Narod ga je poradi brojnih čuda što ih izvedoše njegove relikvije, medu ostalim ozdravljenje nijemih i opsjednutih, brzo počeo štovati. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI., proglasivši ga blaženim. U novije vrijeme opet je sve ispitano pa ima nade da se proglasi svetim. Zaštitnik je Hrvatskog društva crkvenih glazbenika. Prvi je poznati organizator crkvenog pjevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Za proučavanje tog obreda koristan je priručnik napjeva Cantuale processionum, koji mu je posvetila zagrebačka Crkva 1751. godine, "njihovu učitelju i auktoru".[1] Kažotićev je obred nastao kad je svestrano obnavljao biskupiju, uveo crkveno pjevanje te prepravio i bogoslužje. Neki smatraju da je misni obrazac preuzet iz dominikanske liturgije.[2] Pape Benedikt XI. i Ivan XXII., napuljski kralj Karlo I. Robert Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, povjesničari Opicinus de Canistris, Galvano Fiamma, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi suvremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovjednika i učenjaka s naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za suosjećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar (moćnik) s humeralom (naramenikom) bl. Augustina Kažotića. Humeral je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII. (1724.-1730.). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče donio osobno u Zagreb i za njega je dao izraditi moćnik, škrinjicu obloženu srebrom, s poprsjem bl. Augustina Kažotića te natpisom: "SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS". Augustin se posebno brinuo za siromahe. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovita materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži novac, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovito je veći dio dijelio siromasima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao kopati bunare i saditi ljekovito bilje (npr. u Vugrovcu). Povjesničar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. g. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru bl. biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića provreo izvor vode, koji je u posljednje vrijeme vrlo lijepo uređen. To je poznati "Manduševac". Poznat je i izvan Hrvatske, gdje se često spominje kao Augustine Gazotich, Agostino Kazotic i Agostino Casotti. Spomendan mu je 3. kolovoza. Radovi o Kažotiću 2000-ih je hrvatski producent Dominik Galić producirao dokumentarni film o blaženom Augustinu Kažotiću, a režirao ga je Eduard Galić. [3] Izvori Hrvatski biografski leksikon Franjo Šanjek (2009): KAŽOTIĆ, Augustin (Gazotti, Gazotus, Hazotti, Hungarus; Augustinus) (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Templari Bl. Augustin Kažotić (1260./65.-1323.) zaštitnik i čuvar posljednjih vitezova templara na našim prostorima (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Heroji Vukovara Biografije autora: Dominik Galić [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: BlaženiciHrvatski biskupiDominikanciŽivotopisi, Trogir GRGEC, Petar, pisac i prevoditelj (Kalinovac, 15. II. 1890 — Zagreb, 22. VIII. 1962). U Travniku završio isusovačku Klasičnu gimnaziju 1909. Filozofiju i klasičnu filologiju diplomirao 1927. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao student 1912–13. uređivao reviju Luč te Hrvatsku prosvjetu 1914. Za I. svjetskog rata kao austro-ugarski časnik borio se na Soči i dospio u talijansko zarobljeništvo. Profesor Nadbiskupske klasične gimnazije u Zagrebu 1925–41, ravnatelj I. realne gimnazije 1941–45. Na robiji u Lepoglavi 1945–51. Bio je ugledan katolički laik, pisac katoličkoga nadahnuća, pjesnik, esejist, folklorist, biograf, kritičar, memoarist i prevoditelj. God. 1907. javlja se satirom Veleum u travničkom Smilju pod pseudonimom Hridoslav Ratarević. Napisao je stotinjak rasprava, ocjena i prikaza o recentnoj hrvatskoj književnosti s posebnim osvrtom na pisce katoličkoga duhovnog ozračja i objavio ih u zbornicima, časopisima, kalendarima i novinama Travnička spomenica (1908), Luč (1909–13, 1916–17, 1921–22, 1924–35), Hrvatska (Zagreb 1912), Prosvjeta (Zagreb 1912), Hrvatska prosvjeta (Zagreb 1914, 1916, 1919–21, 1923, 1925, 1928, 1934–36), Novine (Zagreb 1914–16), Narodna politika (1919–28), Seljačke novine (1919, 1926, 1928–31), Krijes (1920–21), Seljački kalendar (1920–23, 1925, 1927–29), Zora–Luč (Beč—Ljubljana 1920–21), Čas (Ljubljana 1921), Narodna straža (1922), Nova revija (Makarska 1922, 1924–25, 1929–31), Danica, koledar (1923, 1928–29, 1934, 1936–38, 1940), Katolički list (1924, 1927–28, 1930, 1935–38, 1943), Pučki prijatelj (Krk—Pazin—Trst 1924), Glasnik sv. Ćirila i Metoda (1925), Mladost (Zagreb 1925–27), Narodna sloboda (Mostar 1925, 1930), Socialna misel (Ljubljana 1925), Zadruga, koledar (1925–27, 1930, 1932), Hrvatski zadrugar (1926, 1933, 1937–38

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Majstorović, Srećko Наслов Sluga Božji o. Vendelin Vošnjak, franjevac : (1861-1933) / Srećko Majstorović Врста грађе књига Језик хрватски Година 1967 Издање 2. izd. Издавање и производња Zagreb : K. Đurman, 1967 (Slavonski Brod : Plamen) Физички опис 332 str. : ilustr. ; 20 cm Напомене Bolješke: str. 287-328. Предметне одреднице Венделин Вошњак, отац, 1861-1933 УДК 271.3(497.13):929 Венделин COBISS.SR-ID 100230663 franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva. Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije)

Detalji predmeta Stanje Polovno Библиографски подаци QR code for Život i rad o. Vendelina Vošnjaka Наслов Život i rad o. Vendelina Vošnjaka: osnivača hrvatske franjevačke provincije sv.Ćirila i Metoda : 1861 - 1933 Аутор Srečko Majstorović Издавач Franjevački provincijalat, 1952 Дужина 143 страница Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije) franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva.

Jovan Jovanović Zmaj Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/3

lepo izdanje ilustracije sa Brankovim siluetama, zapravo neka vrsta reprinta izdanja iz 19. veka Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

Detalji predmeta Stanje Polovno Treći deo Ovde možete preuzeti treći deo TV serije Zašto se u crkvi šapuće autorki Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Serija Zašto se u crkvi šapuće snimljena je 2005. godine u saradnji sa ANEM-om i sastoji se od tri dela. Učesnici trećeg dela serije: istoričari Slobodan G. Marković, Nikola Samardžić, Radmila Radić, Srđa Trifković, publicisti Pavle Rak, Desimir Tošić, Mirko Đorđević, sociolozi religije Milan Vukomanović i Dragoljub Đorđević, socijalni psiholog Jovan Bajford, vladika Atanasije, Vidan Hadži-Vidanović i Marko Milanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, studenti sociologije – grupa Stalkeri Milica Rodić i Ivan Kuzminović, Vladimir Dobrosavljević iz DSS-a, apsolvent prava Vladimir Đukanović. Zašto se u crkvi šapuće, III deo Svetlana Lukić i Svetlana Vuković Slobodan G. Marković: Kada se sastao Svepravoslavni sabor u Carigradu i okupio gotovo sve pomesne pravoslavne crkve, to je bilo u maju 1923. onda je Srpsku pravoslavnu crkvu na tom Saboru predvodio potonji patrijarh srpski Gavrilo Dožić, a isto tako je bio jedan svetovnjak u delegaciji, veliki astronom, veliki naučnik Milutin Milanković. I upravo je njegova shema reforme Julijanskog kalendara usvojena i faktički od tada je trebalo da nepokretni praznici padaju u iste datume i u pravoslavnoj i u zapadnim crkvama. I ono, dakle, što je u svemu tome paradoks, to je da ta reforma, kada je trebalo da se usvoji, koja je ustvari bila srpski predlog, nije zapravo sprovedena nikad u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Slavljenje po jednom ili po drugom kalendaru ulazi u pitanje identiteta. To je ono što čini razliku između jedne i druge crkve. Vi imate niz stvari koje nisu kanonima regulisane nego su postale deo tradicije. Na primer nigde nije kanonima posebno propisano da recimo pravoslavni episkop mora da ima bradu, a da recimo katolički biskup ne sme da ima bradu i bilo je i rimskih papa koji su imali brade, a isto tako bilo je pravoslavnih episkopa koji nisu imali bradu. Recimo znameniti episkop Gorazd iz Čehoslovačke pravoslavne crkve koja je bila pod našom jurisdikcijom između dva svetska rata, on nije imao bradu. I neki srpski episkopi u XIX veku takođe nisu imali bradu. Znači, postoji niz elemenata koji nisu toliko kanonski, nego su više deo tradicije, ali upravo kao deo tradicije oni predstavljaju deo identiteta. Nikola Samardžić: Poslednjih godina je primetno da odnos Srpske pravoslavne crkve prema ostatku hrišćanskog sveta postaje sve više sektaški, što će reći da izolacionizam i crkvene i državne politike vodi ka jednom samozatvaranju, samozavaravanju i traganju za nekim korenima, za tradicijom i oživljavanjem istorije koji su ponekad i potpuno lažni i veštački. To je očigledno u novim ritualima i u bogosluženju i u svemu onome što je vezano za crkvene praznike, mislim na proskinezu, na padanje ničice, na zabrađivanje žena, jedno smerno, pokorno držanje koje ne odgovara savremenim idejama o jednakosti i toleranciji. Mislim na oživljavanje paganskih rituala prilikom različitih svetkovina, i prilikom krštenja, venčanja, sahrana, ali verovatno i tokom bogosluženja. To jedno obožavanje ikona koje takođe podseća na jedno azijsko poreklo tih rituala, takođe predmoderno ili antimoderno, možda i antihrišćansko. Sve to ukazuje na nespremnost Srpske pravoslavne crkve da otvoreno saobraća sa sebi bliskim verskim zajednicama. Desimir Tošić: Kad govore o katolicima svi naši, ne samo episkopi, čak i vernici, oni gledaju katoličku crkvu kroz Nezavisnu državu Hrvatsku, Pavelića, pokolje, Jasenovac. Nemam nikakve primedbe u tom pogledu, međutim, katoličanstvo je najmnogoljudnija hrišćanska crkva, preko milijardu vernika ima danas. Tačka 1, tačka 2 – veliki broj crkava čak u okupiranoj Evropi je vodio borbu, davao otpor nacističkom režimu, jer kao što znate Hitler nije bio nikakav vernik. Ja mislim da Hitler nije nikada ušao ni u jednu crkvu, u to sam duboko uveren, iako naravno naš episkop Nikolaj izgleda to nije znao kad je hvalio Hitlera. Tako da vi imate poljsku crkvu katoličku koja je bila heroj, onda imate slovenačku katoličku crkvu. U Francuskoj je pokret otpora, u Italiji dobrim delom učestvuju katolički sveštenici. Dakle, ne možemo mi katoličku crkvu posmatrati samo kroz Zagreb. Kod nas postoji neko provincijsko pravoslavlje, palanačko posmatranje religije, tako da to isto smeta, smeta u pogledu ekumenije. Naši episkopi svi daju izjave da su oni za ekumenski pokret, to je približavanje, udruživanje hrišćanskih crkava, ali kad ih vidite u akciji, vidite odmah da oni stopiraju, oni ne žele ustvari ekumeniju, oni ustvari govore ono što ne misle. Međutim, to je sve razlog što je i posmatranje katoličke crkve vrlo jednostavno, površno i neznalačko.“ Vladika Irinej /na pitanje kada će papa posetiti Srbiju/:Molim vas, nemojte insistirati. Kako ne osećate, vi ste novinari, morate imati moral novinarski, ne možete sad pitati o bilo čemu, samo u vezi sa ovom konferencijom. Nemojte me prisiljavati da budem grub. Dakle, samo u vezi sa konferencijom, zašto insistirate bez potrebe. Pavle Rak: Primiti u posetu papu koji će reći recimo ono što je rekao kad je dolazio u Grčku, da moli za oproštaj zbog krstaških pohoda koji su usput zakačili i Vizantiju i na taj način u katoličkom svetu su oni to pitanje manje-više skinuli s dnevnog reda. E, sve dok se osećamo kao neko ko je u ratu protiv toga sveta, mi Srbi ne možemo iz taktičkih razloga da dozvolimo da oni to skinu sa dnevnog reda – za njih. To je jedan čisto dnevno politički momenat. Drugi je nešto malo dublji ali je slične prirode, a to je da se ovaj narod i zbog petovekovnog takozvanog ropstva pod Turcima i zbog toga što mu se dešavalo pod komunizmom, koji se doživljava kao ne autohton, nego kao uvezen sa strane i tako dalje, oseća kao večita žrtva. Žrtva ne može tek tako lako da se pomiri s tim da taj status žrtve prosto ode nekako u pozadinu, jer smo sad krenuli da se dogovaramo o tome šta da radimo dalje. /panel u knjižari Mamut/: Vladimir Đukanović: Jednostavno nisam glasao za Miloševića, nisam glasao ni za DOS tada, odnosno za Koštunicu nisam glasao, jer prosto smatrao sam, s obzirom koji su ljudi činili tu opciju da je to mnogo gora opcija nego Slobodan Milošević. Off:To je ono ustvari kad kažeš da ti je bilo gore pod Đinđićem nego pod Slobom. Vladimir Đukanović: Da, bilo mi je gore pod Đinđićem nego pod Miloševićem, ja to mogu otvoreno da kažem, deset puta mi je bilo gore. Marko Milanović: Šta je tebi Đinđić uradio kao premijer? Vladimir Đukanović:Ništa, u tome je problem. Marko Milanović: Pa, čak da nije ništa uradio, Milošević je radio grozne stvari, a ovaj da nije uradio ništa… Vladimir Đukanović: A šta je Koštunica uradio za godinu dana… Marko Milanović: OK, pusti Koštunicu, nego razlika između ’99. godine, znači ja sedim u mojoj kući na Slaviji i slušam bombe kako mi lete iznad glave i 2001. godine kad ja vadim kreditnu karticu u banci, putujem u Evropu. Jel’ ti shvataš da postoji ta razlika? Vladimir Đukanović:Drugačije sam vaspitan možda nego vi, meni nije prioritet da u državi, ne znam, imam mogućnost tako da putujem po Evropi. Iskreno, drugačije sam vaspitan i ovo što se dešavalo u vreme Vlade Zorana Đinđića ja danas nazivam jednom vrstom tihe okupacije, mi nemamo više državu danas. Ako vama dođe britanski oficir i sedi najnormalnije u Generalštabu vojske Srbije i Crne Gore, može da uđe u bilo koju jedinicu, da radi šta hoće, pa mi smo jedna banana država. Mnogo mi je to gore nego čak i onda kad smo se branili od NATO pakta. Belorusija je u ovom momentu jedina država koja zaista se ponaša patriotski. Marko Milanović: I Severna Koreja. Vidan Hadži-Vidanović:Čekaj, ko se onda tebi sviđa? Vladimir Đukanović: Moja stvar opredeljenja, ne moram da kažem. Marko Milanović: Ne moraš, bože moj. /kraj panela u knjižari Mamut/ Mirko Đorđević: Nego, da vidimo šta mu je to ekumenizam, i tu ima zabune. To je relativno mlad pojam tako formulisan, međutim ekumenizam izvire iz Hristove zapovedi da ljudi svi jedno budu u veri. Ne da budu svi jedno po boji kože, političkih shvatanja, državnih uređenja. I prema tome, ekumenizam je jedini put koji nešto znači u današnjoj Evropi. U našoj crkvi ekumenizam se objašnjava tako što se citira Nikolaj i Justin, a njihova definicija glasi – ekumenizam je podvala, prevara koju nam sprema papa i ne obična jeres nego svejeres, svejeres kao jedna reč.“ /glas Justina Popovića/Srbi neće u monahe. Srbi krenuli za Evropom, žene trče za pariskom modom, pozorišta iznad svega, bioskopi posle svega, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom. O, leševi srpski. Radmila Radić: Veliki protivnici ekumenskog Saveta crkava bili su recimo Justin Popović, koji je 1974. godine u Grčkoj objavio jednu knjigu protiv ekumenizma, a onda je početkom ’70-ih i Atanasije Jeftić na jednoj međureligijskoj konferenciji izrazio svoje protivljenje međureligijskim molitvama, rekavši da je to protivno kanonima u pravoslavlju. ’80-ih godina kao veliki protivnici ekumenizma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi javljaju se episkop Artemije raško-prizrenski, koji piše redovno protiv ekumenističkih tendencija, protiv ekumenskog Saveta crkava, takođe jedan od njegovih sledbenika i monaha u Raško-prizrenskoj eparhiji Sava Janjić. Episkopu Artemiju je čak zbog njegovih kritika Vaseljenskog patrijarha, a opet vezanih za ekumenska pitanja, jedno vreme bio zabranjen pristup na Svetu goru, koja je pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije. Mirko Đorđević: Odnos između naše crkve i Vaseljenske patrijaršije od koje smo dobili autokefalnost je vrlo neobičan. Mi smo u takvom sukobu da ga, obratite pažnju na to, u jekteniji na liturgiji nedeljom i praznikom mi odavno i ne pominjemo, što smo dužni. Smatra se da je on vođa svejeresi, jer je on veliki ekumenista. On svake godine najmanje tri puta zajedno služi sa papom rimskim u Kolizeumu u Rimu i zagovornik je ovih modernih otvaranja pravoslavlja. Ima veliki broj pristalica u čitavom pravoslavnom sv

Detalji predmeta Stanje Polovno Redovnik među vukovima, Wilhelm HunermannАутор - особа Hinerman, Vilhelm Наслов Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran - velikan Evrope pobjednik nad Turcima kod Beograda / Vilhelm Hünermann ; [s njemačkog preveo Damjan Damjanović] Врста грађе књига Језик хрватски Година 1982 Издавање и производња Đakovo : Biskupski ordinarijat, 1982 Физички опис 224 str. ; 21 cm. Други аутори - особа Damjanović, Damjan Напомене Prevod dela: Ein Mönch unter der Wölfen Registri. Предметне одреднице Иван Капистран, свети УДК 235.3 COBISS.SR-ID 2107907 Vilhelm Hünermann – Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran – Velikan Europe, pobjednik nad Turcima kod Beograda Ivan Kapistran Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Ivan Kapistran Lotz John of Capistrano.jpg Karl Lotz (1833-1904) Sveti Ivan Kapistran (slika u Panonhalmi) franjevac priznavalac Rođen/a 24. jun 1386. , Capestrano (L'Aquila Abruci Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija) Umro/la 23. oktobar 1456. (dob: 70), Ilok, Ugarska danas: Hrvatska Štuje se u Katolička crkva Pravoslavna crkva Beatificiran/a 1690, Rim Kanoniziran/a 4. jun 1724., Papa Benedikt XIII. Glavno svetište crkva u Iloku, Hrvatska Kalendar svetaca 23.10. Zaštitništvo pravnici, vojnici, Beogradska nadbiskupija, Beograd, Mađarska, Hrvatska, Srbija bivša Jugoslavija, bivša Austro-Ugarska Sveti Ivan Kapistran (rođen kao tal.: Giovanni da Capistrano odnosno njemački: Johannes Kapistran; 24. lipnja 1386 Capestrano (Abruci, Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija – Ilok, 23. listopada 1456.), franjevački propovjednik, svetac Katoličke Crkve. Jedan je od najglasovitijih propovjednika svih vremena. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Djela 2 Smrt i štovanje 2.1 Uspomena 3 Izvori 4 Literatura Životopis Bitka kod Beograda. Bio je sin njemačkog plemića. Pohađao je univerzitet u Perugi študirajući građansko i crkveno pravo. Bio je učenik Bernardina Sijenskoga, kojemu pomaže u reformi reda. Bio je inkvizitor protiv franjevaca-buntovnika (fraticelli). Kasnije je bio apostolski legat u raznim zemljama te gorljiv protuhusitski propovjednik, koji obilazi cijelu srednju Europu i propovijeda križarski rat protiv Turaka. Bio je pravnik u Napulju. Po nalogu kralja Ladislava, postao je sudac u Perugi. Zaručio se kćerkom najbogatijeg čovjeka u gradu. Za vrijeme građanskog rata, završio je nepravedno u zatvoru, a žena mu je umrla. Budući da se oženio neposredno prije rata, nije stigao konzumirati brak. Zbog oduzete imovine, narušena društvenog položaja, razočaranja nad zemaljskim dobrima i smrti supruge, odlučio se povući iz svjetovnog života i postao je franjevac. Kao glasovit propovjednik putovao je širom Europe, a ljudi su dolazili u velikom broju da ga čuju. Zabilježena su čudesna ozdravljenja, kada je polagao križ na bolesnike. U Češkoj je pridobio za katoličku vjeru mnoge husite. Nagovarao je despota Đurađa Brankovića neka prihvati sa svojim narodom uniju, koju su 1439 podpisali najviši predstavnici Pravoslavnih crkava na Firentinskom koncilu; tako bi se moglo ujedinjeno kršćanstvo lakše oduprijeti prodirajućim muslimanima. Kad su u lipnju 1456 Turci pod Mehmedom II. udarili na Beograd i počeli ga opsjedati, Kapistran je skupio četu križara, sastavljenu od franjevaca, seljaka, građana i profesionalnih vojnika, te je 22. srpnja uz Janoša Hunjadija nanio Turcima težak poraz te ih potjerao od utvrde. Sam križarski rat je organizirao papa Kalist III., koji je imao kao Španjolac iskustva iz borbi protiv Maora kroz rekonkvistu, a želio je pridobiti natrag i Carigrad. Nehaj europskih vladara ga je u tome spriječio, ali je ipak osvojio nekoliko otoka u Egejskome moru. Tom pobjedom su kršćani iskusili, da je takvu velesilu, kakva je u ono vrijeme bila Turska, ipak moguće pobjediti. Djela Napisao je više moralističkih, apologetskih i crkvenopravnih djela, te rasprava i pisama. Bio je prvi gvardijan samostana franjevaca opservanata na otoku Svetog Andrije kod Rovinja, a spominje se u pismu pape Nikole V. od 17. prosinca 1453.[1] Smrt i štovanje Podlegao je kugi, koja je harala kršćanskim taborom, 23. listopada 1456. u Iloku, gdje je i pokopan, kako je zatražio u svojoj oporuci. Želja mu je bila da u Iloku trajno borave franjevci, što mu se i ostvarilo, premda je grad bio u turskim rukama oko 160 godina. U Iloku se nalazi crkva sv. Ivana Kapistrana i njegova slika iznad oltara. Za njegovim srebrenim sarkofagom izgubio se trag. Papa Lav X. je dozvolio odmah njegovo štovanje u Kapistranu. Papa Aleksandar VIII. ga je pribrojio blaženima, a papa Benedikt XIII. je 4. lipnja 1724 objavio bulu o njegovim proglašenjem svetim. [2] Uspomena Kršćanska pobjeda nad muslimanima 1456 kod Beograda je bila uvelike zasluga Ivana Kapistrana Svetac – zaštitnik naše nadbiskupije je sveti Ivan Kapistran, franjevac, pravnik, teolog i branitelj Beograda u slavnim danima naše historije. Božji put vodio je sveca iz rodne Italije širom Evrope sve do ovih naših prostora gdje je te davne 1456. godine, nakon što su Turci posle osvajanja Carigrada krenuli i na kapiju Evrope, na slavni limes Singidunum – Beograd. Među braniteljima grada, pored Janoša Hunjadija i mnogih kršćanskih vitezova, bio je i sveti Ivan Kapistran. Iako u svojoj sedamdesetoj godini, hrabrio je branitelje grada molitvom, ali je i mačem branio grad. Nasa nadbiskupija proslavila je praznik svog sveca-zaštitnika molitvama i svečanim svetim misama te dvodnevnicom, koju je vodio uz nadbiskupa-metopolita Stanislava Hočevara i mostarski biskup Ratko Perić. [3] Izvori Crveni otok Tekst: R. Matijašić O. Bitschnau. Das Leben der Heiligen Gottes. str. 787-791. M. A. Kanelić. Proslava Svetog Ivana Kapistrana (Blagovest 2015 br. 11, Beograd). str. 13s. Јован Капистран С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Јован Капистран Lotz John of Capistrano.jpg Датум рођења 24. јун 1386. Место рођења Капестрано Датум смрти 23. октобар 1456. (70 год.) Место смрти Илок Јован Капистран (лат. Ioannes Capistranus, итал. Giovanni da Capestrano, рођ. 24. јуна 1386, умро 23. октобра 1456) био је фрањевачки калуђер, теолог, инквизитор и проповедник крсташког рата против Турака Османлија. Учествовао је у одбрани угарског Београда од напада Мехмеда II Освајача 1456. године заједно са Јаношем Хуњадијем, али је након повлачења османске војске преминуо од куге. Католичка црква га је 1690. године по налогу папе Александра VIII канонизовала и од тада се сматра за свеца заштитника Београда. Јован Капистран проповеда покајање, слика на дрвету из 1470/80, данас у Историјском музеју у Бамбергу у Немачкој. Представа Капистрана је једна најранијих сачуваних и уједно подвалачи његов успех проповедника у немачким земљама. Јован је рођен 24. јуна 1386. године у селу Капестрано у католичкој дијецези Сулмона у покрајини Абруцо у средњој Италији. Отац му је био родом из Француске и у Италију је стигао са двором напуљског краља Луја I, сина француског краља Жана II Доброг. Сам Капистран је у младости водио у потпуности живот лаика, студирао је право на универзитету у Перуђи, оженио се и започео успешну каријеру правника. Најпосле, напуљски краљ Ладислав му је поверио управу над Перуђом коју је краљ држао као папски заштитник. Од новог намесника очекивало се да заведе ред у Перуђи. Међутим, Сигисмондо Малатеста, господар Риминија, је 1414. објавио рат Перуђи. Капистран је као емисар отишао Малатести како би склопио мир али га је господар Риминија бацио у тамницу. Током тамновања Капистран је решио да остави световни живот и растао се од своје жене под изговором да никада нису водили интиман живот. По изласку из заробљеништва посветио се теолошким студијама које је похађао заједно са Јаковом из Марке и Бернадином из Сијене. Фрањевачком реду је приступио 4. октобра 1416. године у Перуђи. Готово истовремено се окренуо најригорознијем аскетизму бранећи идеал стриктне покорности и најужег тумачења правоверности. Затим је у пратњи проповедника Бернадина из Сијене путовао по Апенинском полуострву, а од 1420. је и сам почео да проповеда са великим успехом по разним градовима. За разлику од већине италијанских проповедника 15. века, који су захтевали покајање, Капистран је нарочит успех постигао у средњој Европи где је проповедао по немачким земљама, Угарској, Чешкој и Пољској. По традицији, ни најпространије цркве нису могле да приме масе слушалаца, тако да је Капистан морао да проповеда по градским трговима. У Бреши га је наводно слушало 126 000 људи. У слободно време писао је трактате уперене против јереси што су доцније детаљно описали његови први биографи Никола из Фара, Кристифор из Варезеа и Јероним из Удина. Такође, активно је помагао Бернадину у раду на реформи фрањевачког реда, нарочито на пољу пооштравања дисциплине. Бернадино и Капистран су нарочито проповедали култ Пресветог имена Исусовог, односно носили су са собом икону Христовог монограма која је, по ондашњем веровању, имала благотворну моћ да лечи болеснике и чини друга чуда. Због ширења овог, још увек новог култа и необичне праксе, фратри су позвани у Рим од стране папе Мартина V да би се одбранили од опзужби за јерес. Капистран је толико речито бранио своје саборце пред трибуналом кардинала да је и врх Католичке цркве прихватио култ Пресветог имена Христовог. Након овог успеха, Капистран је често путовао као посланик папе Еугена IV и његовог наследника Николе V. Током ових мисија његово име је често довођено у везу са избијањем насиља. Тако је 1439. путовао у Милано и у Бургундију како би се супротставио претензијама антипапе Феликса V, а 1446. је послат француском краљу Шарлу VII. Затим је 1451. послат у Аустрију цару Светог римског царства као званични папски нунције. Током овог периода посетио је све делове Царства, али и Пољску на захтев Казимира IV. Радио је и као посланик и као инквизитор тако да је ислеђивао последње фратичеле у Ферари, језуате у Венецији, Јевреје на Сицилији, у Молдавији и Пољској, и пре свега, хусите у Чешкој, Немачкој и Угарској. У погледу хусита, његов главни циљ био је да не дозволи

Autor Popović, Jovan Sterija Naslov Celokupna dela. Knj. 2, [Dramska dela] / Jovan St. Popović ; [za štampu priredio Uroš Džonić] Vrsta/sadržaj type of material drama Jezik srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] Ostali autori Džonić, Uroš Fizički opis 452 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka srpskih pisaca Oštećena rikna. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.

Sergej Jesenjin PesmeTvrdi povezDžepni formatСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.12/19

Sergej Jesenjin Pjesme / IzborTvrdi povezСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.5/35