KNJIGE TRI ENOHA Džozef Lampkin TRI KNJIGE ENOHA Dr Dzozef B. Lampkin Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. ---------------------- Opis Sadržaj Uvod………………………………………………………………………………………….5 1. Enohova………………………………………………………………………………..25 Kalendar Enohovih i Danilovih proročanstava…………………………157 Zaključak 1. Enohove………………………………………………………………159 2. Enohova………………………………………………………………………………209 3. Enohova………………………………………………………………………………211 Priča o palim anđelima, čuvarima i nefilima……………………………217 Alfa…………………………………………………………………………………………275 Uvod……………………………………………………………………………………….277 Pali anđeli, čuvari i poreklo zla……………………………………………….335 Omega ……………………………………………………………………………………337 O drevnim tekstovima…………………………………………………………….351 Imena i položaji anđela……………………………………………………………366 Obim: 367 str, format: A5 Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- 0,0

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nova knjiga! 1028 str U najtežim trenucima u životu ljudi se uglavnom okreću veri i pisanoj reči. Usledi olakšanje kada shvate da u svojoj muci nisu sami i da su mnogi pre njih imali slične probleme, te da rešenje već postoji. Mudri saveti bude onu skrivenu snagu za koju niste ni znali da je posedujete. - Misli o dobru i zlu - Vera Svetih - Katahizis - Molitve na jezeru - Emanuil - Teodul - Srpski narod kao Teodul - Indijska pisma - Misionarska pisma Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Srce u kamenu Saša Savović krajputaši i usamljeni nadgrobnici rudničko-takovskog kraja Saša Savović (autor) Izdavač: Službeni glasnik,2009; ćirilica; 29 cm; 392 str.; 978-86-82877-29-5; NOVA KNJIGA Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.

Odlično očuvana masivna knjiga G3 Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.

Novinstvo i ustaška propaganda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj: Štampa i radio u Bosni i Hercegovini (1941-1945) / Dr Fadil Ademović Sarajevo 2000. Tvrd povez, ilustrovano, 480 strana. Knjiga je odlično očuvana. J12 Novinstvo u Drugome svjetskom ratu dijelilo je sudbinu zemlje i njenih naroda na prostorima prijeratne Kraljevine Jugoslavije. Kakvi su bili štampa i novinarstvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) od 1941. do 1945. godine? Ima li ih i u čemu su sličnosti i eventualne razlike novinstva u NDH sa onim u Bosni i Hercegovini, koja je dobrim dijelom bila u sastavu te ustaške države? Kakvu su metamorfozu u tome periodu doživjela javna glasila iz prijeratnoga vremena na ovome tlu? Ukupna su pozicija i poruke ondašnjih medija tada primjerene položaju Bosne i Hercegovine u vrtlogu ratnoga pakla. Ova zemlja se sučelila sa višestrukim, međusobno izukrštanim i suprotstavljenim ratnim, vojnoprivrednim, političkim i državno-pravnim interesima i ciljevima Trećeg Reicha, italijanskoga okupatora, Nezavisne države Hrvatske, ravnogorskoga pokreta Draže Mihailovića i narodnooslobodilačkoga pokreta (NOP-a)... Cjelina ustaške propagande u ovoj knjizi promatrana je u okvirima Nezavisne države Hrvatske (NDH). Istražena je i obrađena u onim pravcima, načinima i oblicima u kojima se ispoljavala putem pisane i govorne riječi - u listovima i časopisima, izdavačkoj produkciji i novinskoj djelatnosti, te na krugovalnim postajama (radiostanicama). Pri tome je, uz prve radiostanice, situirana i bosanskohercegovačka štampa kao sastavni dio propagandne djelatnosti u strogo centralistički ustrojenoj državi. Tako je, eto, načinjen prvi, relativno cjelovit pokušaj na tome planu. Težina i značenje toga pokušaja proizlazi iz težnje da se dadne realno mogući zaokruženi prikaz ustaške promičbe i njenog djelovanja u ovom historijskom periodu. Ili, bolje rečeno, kao jedan od početnih koraka ka neposredno predstojećoj pretenziji još dubljeg poniranja u sveobuhvatnu analizu najbitnijih pitanja i osnovnih etapa u njenom razvoju primjerenom dnevnim političkim potrebama NDH. Iz predgovora Sadržaj: Umjesto predgovora: NOVINSTVO IZMEĐU HVALITELJA I MRZITELJA I. NOVINSTVO PRED DRUGI SVJETSKI RAT Neka bitna obilježja prijeratne štampe i novinarstva Novinarska organizacija u posljednjim godinama Kraljevine Jugoslavije Štampa i pojava fašizma na sceni Počeci ustaškoga tiska između dva svjetska rata II. BOSNA I HERCEGOVINA POD FAŠISTIČKOM OKUPACIJOM 1941.-1945 III. PRVE MJERE NOVE VLASTI PREMA NOVINSTVU Ustaška politika i štampa SISTEM I ORGANIZACIJA USTAŠKE PROPAGANDE Državni izvještajni i promičbeni ured Ispostava Promičbenog ureda u Sarajevu Novinska agencija `Croatia` Odsjek za slikopis (film) Izložbeno-grafički ured Propaganda prema inozemstvu Međunarodne posjete i razmjene novinara Posjete inozemnih novinara Bosni i Hercegovini V. NOVINSTVO U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Listovi i časopisi koji su izlazili u Zagrebu Novinska djelatnost izvan Zagreba Leci, plakati, razglasi... VI. ŠTAMPA U BOSNI I HERCEGOVINI POD OKUPACIJOM Radikalne promjene u poziciji i sadržajima javnih glasila VII. PROPAGANDNA DJELATNOST DRŽAVNIH KRUGOVALNIH POSTAJA `Hrvatski krugoval” - Državni zavod za krugovalnu službu Snažna politizacija radija Tehnička usavršavanja studijskih uređaja Prve radiostanice u Bosni i Hercegovini Programska shema krugovalnih postaja 1942./43. Prvo profesionalno istraživanje auditorija Radiobilansi ratnoga razdoblja Krugovalna postaja - ”Podružna postaja” u Sarajevu... ... i u Banjoj Luci Subverzivne aktivnosti na krugovalima Krugovalni (radio) žurnalizam VIII. NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVINSTVA U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Glavne značajke `nove štampe” IX. PRAVNI POLOŽAJ: RASKORAK NORMATIVNOGA I STVARNOG Zakonska odredba o novinarima i novinarskome radu X. CENZURA POD USTAŠKIM REŽIMOM Od ”predcenzure” do totalne kontrole Dnevne upute uredništvima i novinarima Konferencije za novinare Nadzor nad javnim djelatnostima Pisana i govorna riječ pod terorom XI. POLOŽAJ I SUDBINA NOVINARA IZ USTAŠKE PROMIDŽBE Od ekskomunikacije iz profesije do zatvorskih kazni i strijeljanja Sudbina jednoga broja novinara iz Bosne i Hercegovine XII. ”NOVA INTELIGENCIJA” I ”NOVA KNJIŽEVNOST” U FUNKCIJI USTAŠKE PROPAGANDE ”Duhovna mobilizacija” u izgradnji nove države Novi književni jezik Književni časopisi 1939.-1945. Brošure Kalendari XIII. IZDAVAČKA PRODUKCIJA I NAKLADNA PODUZEĆA Kontrola izdavačke djelatnosti XIV. PREGLED SADRŽAJA USTAŠKE PROPAGANDE Štampa ustaškoga režima: šta je i kako pisala 1. O ustaškome pokretu 2. O organizaciji ustaškog sistema vlasti 3. O kultu državnosti i države oličene u NDH 4. O jednome narodu, jednome pokretu, jednoj državi i - jednome vođi 5. O Bosni i Hercegovini unutar Nezavisne države Hrvatske 6. O dvije vjere i ”jednakoj krvnoj braći` — katolicima i muslimanima kao Hrvatima 7. O hrvatstvu Muslimana 8. O nevjerici Muslimana u ustaški režim 9. O ”hrvatskome podrietlu” sandžačkih Muslimana 10. O ratnim izvještajima i njihovome friziranju 11. O propagandi terora 12. O holokaustu Jevreja 13. O teroru nad Srbima 14. O vjerskim prelascima i pokatoličavanju 15. O vrbovanju vojnika za Istočni front 16. O Banjoj Luci ”kao centru NDH” i Viktoru Gutiću kao stožerniku 17. O odnosu ustaštva prema NOP-u 18. O crkvenim vrhovima u propagandi 19. O Crkvi i svećenstvu u završnici rata 20. O ustašama i četnicima nakon kapitulacije Italije 21. O izbjegličkoj vladi u Londonu 22. O invaziji saveznika antihitlerovske koalicije 23. O sporazumu Tito-Šubašić 24. O NDH na kraju Drugoga svjetskog rata XV. IZVORI GRAĐE I PODATAKA - FUSNOTE I ZABILJEŠKE IZVODI IZ RECENZIJA