Crkveni kalendari za 2011, 2015, 2016, 2017, 2018, 2020. i 2022. godinu. Dobro očuvani, kompaktni, bez podvlačenja, žvrljotina i fizičkih oštećenja. Izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC. *************************************************************************************** TAGS: Srpska Pravoslavna Crkva, manastir, Patrijaršija, Pravoslavlje, Srbija, kalendar

,,Ово је једна радосна књига пуна потресних ствари и тако је треба доживети зато што је ово књига о Светим Српским Новомученицима и Исповедницима. Дакле, то је само један мали део од хиљаде и хиљаде страдалих које је свакако Господ Бог препознао као своје, али и које су људи препознали као свете. Ова књига обухвата само оне који су уписани у црквени календар, имају своју службу, имају свој дан прослављења`, рекла је Зорица Ковачев овом приликом и додала: ,,Није ово моје дело - ја сам само овде мали проводник свега овога. Стицајем околности сам баш ја изабрана да ово саберем`. На крају свог излагања гђа Ковачев је истакла: ,,Ту мрвицу нечега што сам сазнала имала сам жељу да поделим са вама, са свима другима који ће узети ову књигу, који можда нису били у прилици да све ово виде. Молила бих све да нам ови свети мученици и исповедници, наши српски преци, наши савременици, између осталих којима се молимо, пред престолом Божијим буду молитвеници...``

kindergarten teacher`s manual Ево увода у основна црквена учења, догађаје у литургијском календару, библијске приче и химне. student book

Izdavač: Prosveta - Beograd, 1989. god. Tvrd povez, 24 cm. 179 str. + 40 str. ilustracije Iz sadržaja: Narodna predanja o boju kosovskom I-III, Priča o boju kosovskom, Stojan Novaković o priči o boju kosovskom u drugim svojim radovima, Pogovor dr Miroslav Savićević Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) je bio srpski državnik, istoričar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895-1896, 1909), a takođe je služio i kao ministar (raznih resora) u nekoliko vlada. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Bavio se naučnim istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela, a bavio se i prevodilačkim radom. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915). Rođen je 1. novembra 1842. godine u Šapcu, kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[4] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[5] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Političar Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[6] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala neprijatna dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[7][8][9] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[10] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[11] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[5] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa `Vila` (1865-1868).[12][13] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[14] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[15] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je `Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke`, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[16] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih `makedonskih` odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku `makedonskom` pokretu.[17] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[18] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika `preuredi` prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[19] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[20][21][22][23] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[24] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[25] Novaković je takođe bio član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5