kindergarten teacher`s manual Ево увода у основна црквена учења, догађаје у литургијском календару, библијске приче и химне. student book

САДРЖАЈ Азбука истине, 5 Азбука победе, 20 Стослов, 30 Народни програм, 38 Оче наш, 39 Како човек постаје нечовек, 40 О народном српском поздрву и отпоздраву - "помоз бог" и "бок ти помогао!", 40 Хигијена душе, 41 Светлост душе, 42 Ваздух душе, 43 Храна душе, 44 Спасење душе, 45 Мање бриге више вере, 47 Радови по месецима (уређено према црквеном календару), 49 Седмодневм, 60 Поклоњење Христу по вазнесењу, 64 Шта сам научила од Господа мога, 65 Лепота Христова, 66 Постоји постоји духовни свет, 70 Књига о судијама, 77 Потреба општења са Богом, 78 Шта значи бити хришћанин?, 81 Против безбоћног комунизма, 82 Верни, пробудите се!, 84 Којим путем, 86 Шта највише да чуваш?, 88 Закон божји за све, 91 Ученост и вера, 91 Спасавајмо, 92 Речи и дела светитеља, 93 Основна опомена, 105 Мирите се, а не судите, 117 О глади, 120 Поуке светог Антонија, 125 Хришћанска револуција и револуције, 126 Шта сведочи блажени Августин, 127 Не спавај, 127 Мало житије, 128 Узрок рата, 130 Ђаче учениче, 131 Морални проблем, 132 Суд, 133 Значај Богојављенске водице, 134 О поштовању свештеника, 135 Знаци немања страха Божјег, 137 Исповедање туђих грехова, 137 Српска народна мудрост, 145 Друга прича, 148 Тајанствене приче прича о луциферу, 160 Приче и легенде, 163 Грлати слободари, 171 Последња порука владике Никколаја, 171 Наслов: Духовне поуке Издавач: Linc Страна: 176 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 12 x 17,5 cm Година издања: 1999 ИСБН:

Sadržaj: KRSNE SLAVE Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pored krsnih slava možete pročitati i: Crkveni praznici; Zdravice; Posni kuvar na vodi. Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu. Iz sadržaja knjige: Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi GOSPODNjI PRAZNICI Nepokretni Gospodnji praznici su: – Rođenje Gospoda Isusa Hrista – Božić – Nova godina – Obrezanje Gospoda Isusa Hrista – Bogojavljenje – Krštenje Gospodnje – Sretenje – Preobraženje – Krstovdan Pokretni Gospodnji praznici su: – Lazareva subota – Vrbica – Cveti – Veliki četvrtak – Veliki petak – Vaskrsenje Gospodnje (Pasha) – Vaznesenje – Spasovdan – Sveta Trojica – Duhovi KRSNE SLAVE Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Nepokretni Gospodnji prazniciPokretni Gospodnji prazniciBogorodičini prazniciSrpske slaveZdravicePosni kuvar na vodiCrkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu.Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Izdavač: Prosveta - Beograd, 1989. god. Tvrd povez, 24 cm. 179 str. + 40 str. ilustracije Iz sadržaja: Narodna predanja o boju kosovskom I-III, Priča o boju kosovskom, Stojan Novaković o priči o boju kosovskom u drugim svojim radovima, Pogovor dr Miroslav Savićević Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) je bio srpski državnik, istoričar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895-1896, 1909), a takođe je služio i kao ministar (raznih resora) u nekoliko vlada. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Bavio se naučnim istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela, a bavio se i prevodilačkim radom. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915). Rođen je 1. novembra 1842. godine u Šapcu, kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[4] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[5] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Političar Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[6] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala neprijatna dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[7][8][9] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[10] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[11] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[5] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa `Vila` (1865-1868).[12][13] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[14] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[15] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je `Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke`, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[16] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih `makedonskih` odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku `makedonskom` pokretu.[17] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[18] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika `preuredi` prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[19] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[20][21][22][23] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[24] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[25] Novaković je takođe bio član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Jovan Jovanović Zmaj PesmeTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/12

Jovan Jovanović Zmaj PesmeTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/12

Jovan Jovanović Zmaj PesmeTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/12

Jovan Jovanović Zmaj PesmeLirske, misone, rodoljubiveTvrdi povezIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/19

Jovan Jovanović Zmaj Izabrane pesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/8

Jovan Jovanović Zmaj Izabrane pesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/8

Jovan Jovanović Zmaj PesmeLirske, misone, rodoljubiveTvrdi povezIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/19

Jovan Jovanović Zmaj PesmeTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.3/12

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaPosveta predhodnom vlasniku na prvom pred listuO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/2

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaPosveta predhodnom vlasniku na prvom pred listuO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/2

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

odlično Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже мој, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија[уреди | уреди извор] Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник[уреди | уреди извор] Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот[уреди | уреди извор] Потомци у Србији[уреди | уреди извор] Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца[уреди | уреди извор] Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт[уреди | уреди извор] Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је До виђења, друже мој, до виђења (рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…). По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство[уреди | уреди извор] На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија[уреди | уреди извор] Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва[уреди | уреди извор] Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме[уреди | уреди извор] Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже мој, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације[уреди | уреди извор] За живота[уреди | уреди извор] 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне[уреди | уреди извор] С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику[уреди | уреди извор] Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3. ТВ остварења[уреди | уреди извор] Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин 1968. Уједињено Краљевство Француска «Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко 1969. СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков 1971. СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко 2004. Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар 2005. Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков 2007. Русија «Јаруга»[17] Марина Разбежкина Сергеј Уманов Сећање[уреди | уреди извор] Московски државни музеј Сергеја Јесењина Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново Московски државни музеј Сергеја Јесењина Музеј Јесењина у Спас-Клепикама Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга. Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)[18] Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма. Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин» Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан) Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан») У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије[19] Занимљивости[уреди | уреди извор] Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину». Споменици[уреди | уреди извор] Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол Споменик Јесењину у Санкт Петербургу Споменик Јесењину у Санкт Петербургу