Opis Drveno bure od 200 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Kada se radi o proizvodnji visokokvalitetnih alkoholnih pića, izbor odgovarajućeg buradi može imati značajan uticaj na krajnji rezultat. Naše hrastovo drveno bure od 200 litara predstavlja vrhunac u segmentu skladištenja i zrenja rakije i vina, pružajući idealne uslove za razvijanje bogatih i kompleksnih aroma. Izrađeno od najkvalitetnijeg hrasta kitnjaka, ovo bure je dizajnirano da zadovolji potrebe i najzahtevnijih proizvođača. Kvalitetna izrada i materijal Naše drveno bure od 200 litara napravljeno je od pažljivo odabranog hrasta kitnjaka, čija struktura i poroznost doprinose optimalnoj mikro-oksigenaciji i postepenom oslobađanju tanina. Ovaj proces nije samo ključan za dodavanje složenosti ukusu i aromi pića, već takođe pomaže u stabilizaciji i poboljšanju njegove boje i teksture. Drvo se pažljivo obrađuje i suši pre nego što se oblikuje u burad, osiguravajući da svaki proizvod ima jednolik kvalitet i dugovečnost. Veći kapacitet za veću fleksibilnost Sa kapacitetom od 200 litara, naše hrastovo bure omogućava proizvodnju većih serija pića, čineći ga idealnim za komercijalne vinarije i destilerije koje teže efikasnosti i ekonomičnosti. Veći volumen buradi takođe znači bolju ekonomiju skale i smanjene troškove po jedinici, što je ključno za proizvođače koji žele da prošire svoje poslovanje i povećaju svoju prisutnost na tržištu. Estetski atraktivan i funkcionalan dizajn Osim što je funkcionalno superiorno, naše hrastovo bure od 200 litara takođe ima izuzetnu estetsku vrednost. Klasičan izgled i fino obrađeno hrastovo drvo čine svako bure vizuelno impresivnim komadom, idealnim za izlaganje u degustacionim sobama i tokom obilazaka vinarije. Estetika buradi može znatno unaprediti opšti doživljaj posetilaca i doprineti boljem brendiranju vaših proizvoda. Ne propustite priliku da unapredite svoju proizvodnju i istaknete se na tržištu kvalitetom vaših pića. Naše hrastovo bure od 200 litara je spremno da postane ključni deo vašeg proizvodnog procesa, pružajući ne samo superiorne uslove za zrenje vaših pića, već i dodajući dodir elegancije i profesionalizma vašem poslovanju. Kontaktirajte nas danas za više informacija i kako biste saznali kako naše burad može pomoći u transformaciji vašeg alkoholnog asortimana. Želite li da vaše vino, rakija, konjak ili viski postanu vrhunski napici koji oduzimaju dah? Tajna leži u pravilno pripremljenim drvenim buradima od hrasta, ali kako biste postigli vrhunski ukus, morate slediti određene korake. Oplemenite Vaše Piće Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Ne propustite priliku za savršenstvo Ovo je vaša prilika da transformišete ukus vaših omiljenih pića. Iskoristite ovaj jednostavan, ali efikasan metod kako biste osigurali da svaki gutljaj bude iskustvo za pamćenje. Ne čekajte, već odmah krenite u proces pripreme bureta kako biste uskoro uživali u vrhunskom ukusu vaših pića. Uložite u kvalitet, izaberite vaše bure od 200 litara i budite sigurni da ste izabrali najbolje za svoje vrhunske destilate i vina. Naručite odmah i podignite svoju proizvodnju na viši nivo!

Opis Drveno bure od 350 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Ako tražite način da unapredite kvalitet i prezentaciju vaših vina i rakija, naše hrastovo bure od 350 litara je savršen izbor za vas. Izrađeno od izuzetno kvalitetnog hrasta kitnjaka, ovo robusno i efikasno bure pruža optimalne uslove za zrenje vaših alkoholnih pića, dodajući im karakteristike koje se traže na sofisticiranom tržištu premium pića. Vrhunski kvalitet i dugotrajnost Naše drveno bure od 350 litara se izrađuje korišćenjem samo najboljeg hrasta kitnjaka, poznatog po svojim izvanrednim prirodnim osobinama koje promovišu zdravo starenje pića. Obrada hrasta i precizna izrada osiguravaju da svako bure ne samo da izgleda impresivno, već i da služi dugi niz godina, čime se maksimizira vaša investicija. Veći kapacitet za veće mogućnosti Kapacitet od 350 litara omogućava proizvodnju većih količina vina i rakije, što je idealno za vinarije i destilerije koje teže širenju ili žele da optimizuju svoje operacije. Veći volumen omogućava bolju kontrolu temperature i fermentacije, što je ključno za očuvanje konzistentnosti i kvaliteta pića tokom starenja. Idealna mikro-oksigenacija Precizno kontrolisana mikro-oksigenacija koju omogućava hrastovo drvo ključna je za razvoj tanina i aroma koji obogaćuju piće. Naša burad od 350 litara omogućava pićima da „dišu“ na prirodno kontrolisan način, što dovodi do postepenog i ujednačenog razvoja složenih okusa i aromatskih profila. Elegantan dodatak vinskog podruma Estetski, naše burad od 350 litara je bez premca. Klasičan dizajn i izuzetna završna obrada čine svako bure vizuelno atraktivnim, idealnim za izlaganje u degustacionim salama ili kao centralni deo ture kroz vinariju. Ovo ne samo da poboljšava izgled vašeg prostora, već i povećava interesovanje i zadovoljstvo posetilaca. Kontaktirajte nas danas da biste saznali više o našim proizvodima i kako oni mogu unaprediti vaše poslovanje. Kako pripremiti drveno bure za sipanje vina ili destilata? Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Na ovaj način će se nivo tanina iz hrasta smanjiti i imaće manji efekat na alkoholna pića koja budete držali u buretu. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Ne čekajte da vaša konkurencija zadobije prednost—ulaganjem u vaše hrastovo bure od 350 litara, osiguraćete da vaša pića dostignu i održe najviši mogući standard. Naručite svoje bure i budite spremni da doživite revoluciju u kvalitetu i prezentaciji vaših vina i rakija. Vaša investicija u burad nije samo investicija u proizvod, već u budućnost vašeg poslovanja.

Opis Drveno bure od 300 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Kada je u pitanju stvaranje izvanrednih vina i rakija, ključan je izbor pravog hrastovog bureta. Naše hrastovo bure od 300 litara predstavlja idealno rešenje za proizvođače koji žele da svoje piće dovedu do savršenstva. Izrađeno od najfinijeg hrasta kitnjaka, ovo burad nije samo sredstvo za skladištenje; to je alat koji će vašim pićima dodati dubinu, složenost i karakter. Superiorna izrada i izuzetna trajnost Svako naše bure od 300 litara izrađeno je sa posebnom pažnjom, koristeći tradicionalne metode i najkvalitetniji hrast kitnjak. Hrast je pažljivo odabran i obrađen da osigura optimalnu poroznost i trajnost. Ova drvena burad su dizajnirana da izdrže godine upotrebe, pružajući konzistentnu kvalitetu i pouzdanost koje zahtevaju moderni vinari i destileri. Veći kapacitet za veću efikasnost Sa kapacitetom od 300 litara, ova burad omogućavaju proizvodnju većih količina pića, čineći proces ekonomičnijim i efikasnijim. Veći volumen takođe znači bolju ekonomiju skale i manje ukupne troškove po jedinici, što je ključno za proizvođače koji planiraju širenje svoje distribucije i tržišne prisutnosti. Optimalna mikro-oksigenacija za bolji kvalitet pića Zahvaljujući precizno dizajniranim porama hrasta kitnjaka, naša burad omogućavaju idealnu mikro-oksigenaciju, što pomaže pićima da postepeno „dišu“. Ovaj proces je ključan za razvoj tanina i aromatskih spojeva koji obogaćuju piće, dodajući mu kompleksnost i bogatstvo koje potrošači cene. Estetski atraktivan i praktičan dizajn Ne samo da naša burad funkcionalno doprinose kvalitetu pića, već i njihov klasičan dizajn dodaje sofisticiranost i visoku estetsku vrednost svakom prostoru. Idealna su za izlaganje u degustacionim sobama, gde mogu poslužiti kao impresivan fokusni element koji privlači posetioce i potencijalne kupce. Kontaktirajte nas danas i saznajte kako možemo pomoći da transformišete vašu proizvodnju i povećate svoj tržišni udeo. Da biste smanjili efekat tanina iz drvenog bureta, trebalo bi da uradite sledeće: Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u spravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Na ovaj način će se nivo tanina iz hrasta smanjiti i imaće manji efekat na alkoholna pića koja budete držali u buretu. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Ne dozvolite da vaše konkurencija preuzme prednost na tržištu. Investirajte u vaše hrastovo bure od 300 litara i osigurajte da vaša pića dobiju tretman koji zaslužuju. Naručite svoje bure sada i pridružite se elitnom krugu proizvođača koji ne pristaju na kompromise kada je u pitanju kvalitet. Izaberite našu hrastovu burad i stavite svoje piće u centar pažnje!

Opis Drveno bure od 110 litara barik sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Drveno bure od 110 litara, kao i sva barik burad, poznata su po svojoj sposobnosti da značajno poboljšavaju kvalitet vina i rakije, predstavljajući zlatni standard u industriji pića. Naše hrastovo barik bure od 110 litara izrađeno je sa izuzetnom pažnjom i majstorstvom, koristeći najfiniji hrast kitnjak. Ovo bure nije samo kontejner za čuvanje vaših pića; to je ključni alat koji omogućava stvaranje kompleksnih, bogatih i aromatično intenzivnih alkoholnih pića. Proizvodnja barik buradi od 110 litara Proces izrade naših barik buradi od 110 litara počinje odabirom visokokvalitetnog hrasta kitnjaka, poznatog po svojim izvanrednim karakteristikama koje doprinose zrenju alkohola. Drvo najpre stoji do 2 godine na otvorenom, što mu omogućava da razvije potrebnu poroznost i da se prirodno osuši, smanjujući sadržaj tanina koji može previše dominirati ukusom pića. Nakon što se drvo osuši, majstori ga prerađuju u daske, koje se potom savijaju i oblikuju u cilindrični oblik barik buradi. Svako bure se ručno sklapa, pri čemu se posebna pažnja posvećuje dodatnom nagorevanju unutrašnjosti buradi. Ovaj proces se prilagođava specifičnim zahtevima za svako piće koje će bure čuvati, od blagog do intenzivnog nagorevanja, kako bi se optimizovala interakcija između drveta i pića. Karakteristike barik buradi Barik bure od hrasta kitnjaka je idealno za zrenje vina i rakije jer omogućava izuzetno preciznu kontrolu nad mikro-oksigenacijom, procesom kroz koji piće postepeno „diše“. Ova kontrolisana izloženost kiseoniku omogućava alkoholu da polako razvija svoje arome, što rezultira dubljim i bogatijim ukusom. Dizajn barik buradi takođe igra ključnu ulogu u razvoju aromatičnog profila pića. Manji obim buradi, kao što je naše bure od 110 litara, omogućava veću površinu kontakta između pića i drveta, što pojačava prenos aromatičnih spojeva kao što su vanilin i tanini. To pićima daje željenu složenost i omekšava ih, čineći ih prijatnijim za konzumaciju. Zašto izabrati barik bure od 110 litara? Izbor naše barik buradi od 110 litara nije samo izbor većeg kapaciteta za proizvodnju; to je odluka da se vaša pića razviju u najboljem mogućem okruženju. Veći kapacitet omogućava proizvodnju većih količina bez žrtvovanja kvaliteta koji barik burad može ponuditi. Investiranje u barik bure od 110 litara je investicija u budućnost vašeg poslovanja. Ovo bure pruža optimalne uslove ne samo za zrenje, već i za predstavljanje vaših pića na tržištu kao premium proizvoda. Pored toga, estetski izgled barik buradi dodaje dodatnu vrednost vašem prostoru za proizvodnju i skladištenje, čineći ga atraktivnijim za posete i degustacije. Ne propustite priliku da svoja pića podignete na novi nivo. Naše barik bure od 110 litara čeka da postane deo vaše proizvodne linije, pomažući vam da ostvarite viziju vrhunskog kvaliteta i izuzetnosti. Kontaktirajte nas danas da biste saznali više o tome kako naša barik burad mogu poboljšati vaše piće i doprineti vašem uspehu na tržištu. Naručite svoje drveno bure od 110 litara sa postoljem (barik) i počnite da pišete novu stranicu u istoriji vaše destilerije ili vinarije. Priprema hrastovog bureta Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u spravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Na ovaj način će se nivo tanina iz hrasta smanjiti i imaće manji efekat na alkoholna pića koja budete držali u buretu. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Otkrijte tajne savršene drvene buradi za vaša pića Da li želite da vaša omiljena alkoholna pića postanu još ukusnija? Rešenje je jednostavno – drvena burad od hrasta. Ali kako biste osigurali da vaše piće iz buradi dostigne vrhunac savršenstva, postoje koraci koje trebate preduzeti kako biste maksimalno iskoristili ovo čudo hrastovine. Povećajte kvalitet vaših napitaka Proces u kojem se drvo hrasta obrađuje može ostaviti tragove tanina u vašim pićima, ali postoji jednostavno rešenje. Evo koraka koje možete preduzeti da biste smanjili nivo tanina: Prvo ispiranje: Napunite bure vrelom vodom, ostavite da se ohladi, a zatim ispraznite. Ovaj korak pomaže u uklanjanju viška tanina koji može uticati na ukus vašeg pića. Dodatna ispiranja: Ponovno napunite bure hladnom vodom, dozvolite da se temperatura izjednači sa sobnom temperaturom, a zatim ispraznite. Nastavite ovaj proces dok voda koja izlazi iz bureta ne postane potpuno čista. Ovaj metod će značajno smanjiti nivo tanina iz hrasta i osigurati da vaša pića zadrže svoj prirodni ukus, donoseći vam pravo zadovoljstvo svakog gutljaja. Zar ne biste voleli da vaša pića sazrevaju u nečemu što nije samo bure, već pravo remek-delo? Naše barik bure od 110 litara nije samo posuda za zrenje; to je vaš novi najbolji prijatelj u proizvodnji alkoholnih pića! Prepustite se čarima vrhunskog hrasta kitnjaka koji ne samo da će obogatiti vaše piće, već će i razgovarati s njim kroz proces mikro-oksigenacije. I ne brinite, naša burad su odlični slušaoci i znaju tajnu kako učiniti svako piće boljim! Ne dozvolite da vaše vino ili rakija propuste priliku za ovako plemenito društvo. Kontaktirajte nas danas i saznajte kako možete unaprediti svoju proizvodnju na jednostavan, efikasan i, usudimo se reći, zabavan način. Naručite svoje barik bure od 110 litara i gledajte kako se vaša pića razvijaju u nešto što će i najstrožiji somelijeri hvaliti. Ne propustite priliku da budete razlog zbog kojeg će se vinski krugovi još dugo šuškati o vašem izvanrednom napitku!

Opis Drveno bure od 500 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Ako ste spremni da podignete svoju proizvodnju vina i rakije na viši nivo, naše hrastovo bure od 500 litara nudi savršenu kombinaciju funkcionalnosti i stila. Izrađeno od najkvalitetnijeg hrasta kitnjaka, ovo bure je dizajnirano da maksimalno poboljša kvalitet vaših alkoholnih pića, pružajući im bogatu aromu i kompleksnost koja se ceni među poznavateljima. Vrhunska izrada za superioran kvalitet Naše drveno hrastovo bure od 500 litara izrađeno je korišćenjem metoda koje osiguravaju dugotrajnost i estetsku privlačnost. Odabir hrasta kitnjaka za izradu ovih buradi nije slučajan; ovaj materijal je poznat po svojoj čvrstini i sposobnosti da sazrevajućem piću doda nijanse vanile, začina, i dimljenih nota. Svako bure je precizno oblikovano i ručno završeno kako bi se osiguralo da svaki detalj doprinosi kako funkcionalnosti, tako i izgledu. Kapacitet koji podstiče rast Sa kapacitetom od 500 litara, naša burad pružaju idealne uslove za proizvodnju većih količina pića, čineći vaš proizvodni proces efikasnijim i profitabilnijim. Ova veličina je savršena za vinarije i destilerije koje planiraju da prošire svoje tržište ili žele da eksperimentišu sa novim, složenijim receptima. Veći volumen takođe omogućava konzistentnije uslove zrenja, što je ključno za održavanje kvaliteta kroz različite serije proizvoda. Optimalna mikro-oksigenacija za izuzetno vino i rakiju Hrastovo bure od 500 litara specifično je dizajnirano da omogućava idealnu mikro-oksigenaciju, ključni proces koji pićima dopušta da „dišu“. Ova kontrolisana izloženost kiseoniku omogućava razvoj tanina i aromatičnih kompleksa koji pićima daju jedinstveni karakter i dubinu. Elegancija koja privlači pažnju Ne samo da naša burad poboljšavaju kvalitet pića, ona takođe služe kao impresivan dekorativni element u svakom prostoru. Njihov klasičan dizajn i bogata tekstura drveta dodaju notu sofisticiranosti i luksuza vašoj vinariji ili destileriji, čineći svaku posetu i degustaciju nezaboravnim iskustvom. Kontaktirajte nas danas da saznate više o našim proizvodima i kako oni mogu pomoći u transformaciji vašeg poslovanja Da biste smanjili efekat tanina iz drvenog bureta, trebalo bi da uradite sledeće: Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Ne dozvolite da vaše konkurencija definiše standarde kvaliteta u industriji. Odaberite vaše hrastovo bure od 500 litara i postavite nove standarde u proizvodnji alkoholnih pića. Naručite svoje bure i uverite se u revolucionarni uticaj koji kvalitetno burad može imati na vaša pića. Investirajte u najbolje za vaše piće; investirajte u vašu hrastovu burad od 500 litara.

Opis Drveno bure od 225 litara – barik sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Za zrenje vina bi trebalo da koristiti hrastovu burad. Iako fermentacija u drvenom buretu može dodati specifičan i kompleksan ukus vinu, danas je uobičajeno da vino zri u velikim cisternama, a da se zatim pretače u drvenu burad radi dozrevanja. Hrast može dodati vinu razne arome i ukuse nalik na puter, vanilu, mirođiju, kokos, karanfilić, karamelu ili cimet. Srpski hrast lužnjak može dodati mnogo jaču aromu nego Francuski hrast (Quercus pedunculata and Q. sessiflora). U proizvodnji barik buradi koristimo hrast kitnjak i hrast medunac. Barik bure od 225 litara ima dve šine koje su širine 50 mm (na sredini bureta) i dve šine širine od po 40 mm (na krajevima bureta). Barik burad proizvodimo u 3 nivoa nagorevanja – slabo, srednje i jako nagorelo bure. Ova burad standardno imaju pocinkovane obruče, ali prema zahtevima kupaca, u skladu sa njihovim potrebama, možemo ih izraditi i sa crnim obručima. Takođe, možemo izbrendirati burad, ukoliko je to potrebno. Kada težite ka vrhuncu u proizvodnji vina i rakije, svaki detalj u procesu sazrevanja postaje ključan. Naše barik bure od 225 litara izrađeno je od pažljivo odabranog hrasta kitnjaka, pružajući ne samo optimalno okruženje za zrenje vaših pića, već i dodajući značajan estetski i funkcionalni element vašoj vinariji ili destileriji. Ovo bure nije samo posuda; to je ključni alat koji transformiše dobre pokušaje u izvanredne rezultate. Vrhunska izrada za maksimalni kvalitet Izrada barik buradi od 225 litara počinje odabirom najkvalitetnijeg hrasta kitnjaka, čije prirodne karakteristike savršeno dopunjuju i obogaćuju svako piće. Zahvaljujući stručno kontrolisanom procesu sušenja, hrast gubi grubost tanina, a zadržava svoje najbolje karakteristike koje su ključne za zrenje. Svako bure je izrađeno s preciznošću i pažnjom, uz korišćenje tradicionalnih tehnika koje osiguravaju da svaki detalj doprinosi ukupnom kvalitetu i trajnosti. Idealan kapacitet za raznolike potrebe Kapacitet od 225 litara čini ova barik burad izuzetno pogodnim za vinarije i destilerije koje teže proizvodnji većih količina pića, ne žrtvujući pri tom kvalitet. Veća zapremina omogućava efikasniju mikro-oksigenaciju i interakciju pića s drvetom, što rezultira bogatijim i složenijim aromama. Ovaj kapacitet je idealan za proizvođače koji žele da maksimiziraju svoje kapacitete zrenja bez kompromisa na kvalitetu. Estetika koja inspiriše Osim što unapređuje kvalitet pića, estetika naših barik buradi od 225 litara može transformisati svaki prostor. Klasičan dizajn i izuzetna obrada hrasta dodaju sofisticiranost i privlače pažnju, čineći svaku vinariju ili destileriju mestom koje posetioci žele da istraže i pamte. Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Investiranje u estetiku je takođe investiranje u brending i tržišni položaj vašeg poslovanja. Kontaktirajte nas i poručite svoje barik bure na vreme. Barik burad imaju dugu i bogatu istoriju u svetu proizvodnje vina, a posebno su cenjena zbog svoje sposobnosti da doprinose razvoju kompleksnih aroma i ukusa u vinima. Poreklo barik buradi može se pratiti unazad do drevnih vremena, ali su posebno popularna postala u 17. veku u Francuskoj. Od tada, dva glavna tipa barik buradi, Bordelaise (Bordo) i Bourguignonne (Burgundija), postala su standard u industriji. Iako oba tipa buradi služe sličnoj svrsi u zrenju vina, postoje ključne razlike u dizajnu i uticaju na vino koje sazrijeva unutar njih. Poreklo i karakteristike Bordelaise (Bordo) burad Volumen i dimenzije: Tipično bordo bure ima zapreminu od 225 litara, što je postalo standard u vinogradarstvu. Ova burad su relativno visoka i uska u poređenju s burgundijskim buradima. Visina: Oko 95 centimetara (37 inča) Prečnik: Oko 60 centimetara (23-24 inča) na sredini, što je najširi deo bureta. Uticaj na vino: Bordo burad su poznata po tome što vinu dodaju strukturu i tanine, što ih čini idealnim za proizvodnju robusnih crvenih vina poput Cabernet Sauvignona i Merloa. Proces dodatnog nagorevanja buradi može dodatno uticati na intenzitet ukusa koji se prenosi na vino, pri čemu snažnije nagorevanje pruža dublje note dima i vanile. Bourguignonne (Burgundija) burad Volumen i dimenzije: Burgundijska burad su šira i kraća u poređenju sa bordo buradima, a njihova standardna zapremina je oko 228 litara. Veća širina omogućava veću površinu kontakta vina s drvetom. Dimenzije Burgundijske buradi obično su: Visina: Oko 88 centimetara (oko 34-35 inča) Prečnik: Oko 72 centimetara (oko 28 inča) na sredini, što je najširi deo bureta. Uticaj na vino: Ova burad su idealna za proizvodnju delikatnih vina, poput Pinot Noira, jer omogućuju suptilniju integraciju drvenih tanina i aroma. Burgundijska burad često daju vinima sofisticiraniju teksturu sa složenijim aromatskim profilom, dodajući note začina, voća i cvetnih aroma bez prekomerne dominacije drveta. Razlike u praktičnoj primeni Iako su oba tipa buradi dizajnirana da poboljšaju karakteristike vina, njihov fizički oblik igra ključnu ulogu u određivanju koje vrste vina će najbolje sazrevati unutar njih. Bordo burad, zbog svoje visoke i uske forme, omogućava manje razmene kiseonika između vina i okoline, što rezultira sporijim procesom oksidacije i sazrevanja. Nasuprot tome, burgundijska burad, sa svojom širom bazom, omogućavaju nešto bržu oksidaciju, što može biti poželjno za vina koja traže brži razvoj složenosti i mekoće. Izbor između bordo i burgundijskih buradi u velikoj meri zavisi od tipa vina koje se proizvodi, kao i od specifičnih ciljeva vinara u pogledu profila vina. Dok bordo burad može biti bolji izbor za proizvođače koji teže da svojim vinima dodaju strukturu i snagu, burgundijska burad su idealna za one koji žele naglasiti finoću i aromatsku kompleksnost. U svakom slučaju, korišćenje barik buradi je umetnost koja zahteva duboko razumevanje i veštinu, te može značajno obogatiti vinsko iskustvo. Zamislite svoje vino ili rakiju kako sazreva u vašim barik buradima od 225 litara, stičući jedinstvene note koje mogu proizaći samo iz vrhunskog hrasta. Ne dopustite da vaše piće bude sputano prosečnim rešenjima. Kontaktirajte nas danas da biste saznali više o tome kako naše barik bure može biti ključna komponenta u stvaranju vaših izvanrednih pića. Naručite svoje bure od 225 litara i dajte svojim pićima dom koji zaslužuju. Postanite poznati po izuzetnosti i kvalitetu koji vaša konkurencija može samo da poželi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na desetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ostavljeno nekoliko kvakica na margini, sve ostalo uredno! Cirilica! Konsulska vremena Retko ! Prvo izdanje! 1945. godina Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnu spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je `utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost`, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika