Opis Drveno bure od 300 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Kada je u pitanju stvaranje izvanrednih vina i rakija, ključan je izbor pravog hrastovog bureta. Naše hrastovo bure od 300 litara predstavlja idealno rešenje za proizvođače koji žele da svoje piće dovedu do savršenstva. Izrađeno od najfinijeg hrasta kitnjaka, ovo burad nije samo sredstvo za skladištenje; to je alat koji će vašim pićima dodati dubinu, složenost i karakter. Superiorna izrada i izuzetna trajnost Svako naše bure od 300 litara izrađeno je sa posebnom pažnjom, koristeći tradicionalne metode i najkvalitetniji hrast kitnjak. Hrast je pažljivo odabran i obrađen da osigura optimalnu poroznost i trajnost. Ova drvena burad su dizajnirana da izdrže godine upotrebe, pružajući konzistentnu kvalitetu i pouzdanost koje zahtevaju moderni vinari i destileri. Veći kapacitet za veću efikasnost Sa kapacitetom od 300 litara, ova burad omogućavaju proizvodnju većih količina pića, čineći proces ekonomičnijim i efikasnijim. Veći volumen takođe znači bolju ekonomiju skale i manje ukupne troškove po jedinici, što je ključno za proizvođače koji planiraju širenje svoje distribucije i tržišne prisutnosti. Optimalna mikro-oksigenacija za bolji kvalitet pića Zahvaljujući precizno dizajniranim porama hrasta kitnjaka, naša burad omogućavaju idealnu mikro-oksigenaciju, što pomaže pićima da postepeno „dišu“. Ovaj proces je ključan za razvoj tanina i aromatskih spojeva koji obogaćuju piće, dodajući mu kompleksnost i bogatstvo koje potrošači cene. Estetski atraktivan i praktičan dizajn Ne samo da naša burad funkcionalno doprinose kvalitetu pića, već i njihov klasičan dizajn dodaje sofisticiranost i visoku estetsku vrednost svakom prostoru. Idealna su za izlaganje u degustacionim sobama, gde mogu poslužiti kao impresivan fokusni element koji privlači posetioce i potencijalne kupce. Kontaktirajte nas danas i saznajte kako možemo pomoći da transformišete vašu proizvodnju i povećate svoj tržišni udeo. Da biste smanjili efekat tanina iz drvenog bureta, trebalo bi da uradite sledeće: Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u spravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Na ovaj način će se nivo tanina iz hrasta smanjiti i imaće manji efekat na alkoholna pića koja budete držali u buretu. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Ne dozvolite da vaše konkurencija preuzme prednost na tržištu. Investirajte u vaše hrastovo bure od 300 litara i osigurajte da vaša pića dobiju tretman koji zaslužuju. Naručite svoje bure sada i pridružite se elitnom krugu proizvođača koji ne pristaju na kompromise kada je u pitanju kvalitet. Izaberite našu hrastovu burad i stavite svoje piće u centar pažnje!

Minđuše filigranske izrade u mesingu sa Swarovski Jet kristalima i francuskim udicama, izuzetnog izgleda i raskošne lepote,starinskog i modernog izgleda, za dame sa stilom. Dužina minđuša je 8,5 cm. Ručno rađen nakit. Mesing je legura bakra; Bakar je poluplemeniti metal koji se od davnina koristio za izradu nakita i pozitivno utiče na organizam, štiti od štetnih materija. Osobine kristala; Jet je u stvari nastao od fosilizovanog (okamenjenog) drveta, ali i crn je kao ugalj.Jos od kamenog doba se koristi kao talisman.Džet izvlaci negativnu energiju i razgradjuje bezrazlozne strahove.Kada se nosi oko vrata , onda je kamen zastite.Cuva protiv nasilja i bolesti, i pruza zastitu tokom duhovnih putovanja.U drevna vremena se koristio da zastiti od `entiteta tame` . Za dzet se kaze da stabilizuje finansije i da stiti poslove.Moze da se stavi u kasicu ili u ugao bogatstva u kuci (levi ugao najdalji od ulaznih vrata) ili na poslovne planove. Psiholoski, dzet podstice preuzimanje kontrole nad životom.Dovodi u ravnotežu promene raspoloženja i olaksava depresiju, donoseci stabilnost i ravnotežu. Novo u ponudi: https://www.kupindo.com/Nakit/66514429_Mindjuse-Leopard ili: https://www.kupindo.com/Nakit/60962025_Crne-biserne-mindjuse ili: https://www.kupindo.com/Nakit/59276595_Mindjuse-Velike-filigranske-alke ili: https://www.kupindo.com/Nakit/59258043_Velike-zlatne-alke ili: https://www.kupindo.com/Nakit/70580165_Mindjuse-Zlatno-i-crno ili: https://www.kupindo.com/Nakit/70323149_Mindjuse-Rosegold-art ili: https://www.kupindo.com/Nakit/70475921_Mindjuse-prirodni-biseri-rucni-rad ili: https://www.kupindo.com/Nakit/66328721_Mindjuse-visece-na-sraf-cilibar ili: https://www.kupindo.com/Nakit/69805109_Mindjuse-Hamsa U ponudi je i ogrlica: https://www.kupindo.com/Nakit/52975437_Ogrlica-Ogledalce ili: https://www.kupindo.com/Nakit/36134655_Choker-crna-ogrlica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/46461565_Muska-ogrlica-Orao-u-letu ili: https://www.kupindo.com/Nakit/53656101_Ogrlica-Crni-Oniks-poludragi-kamen ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/32621561_Zlatno-crna-ogrlica ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/22325899_Crna-ogrlica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/61937713_Ogrlica-Drvo-zivota ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/32608017_Musko-zenska-ogrlica-veliko-Sunce ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/29889081_Musko-zenska-ogrlica-kruna ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/14244409_Ogrlica-privezak-od-crnog-oniksa ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/22171823_Ogrlica-Kameja ili: http://www.kupindo.com/Ogrlice/22312791_Ogrlica-leptir-Tirkiz-i-Cherry-Qartz-u-mesi ili: https://www.kupindo.com/Ogrlice/26978093_Kraljevska-ogrlica ili: https://www.kupindo.com/Nakit/52123773_Kozna-ogrlica-Nifertiti ili: https://www.kupindo.com/Nakit/43960661_Musko-zenska-ogrlica-indijanac-poglavica U ponudi su i narukvice: https://www.kupindo.com/Nakit/48708551_Narukvica-Staro-zlato ili: https://www.limundo.com/kupovina/Aksesoari/Nakit/Narukvice/Muska-crna-narukvica/94318825 ili: http://www.kupindo.com/Narukvice/14144165_Narukvica-crni-oniks ili: http://www.kupindo.com/Narukvice/13589561_Narukvica-zlatna-AVON U ponudi su i minđuše: https://www.kupindo.com/Mindjuse/33260705_Mindjuse-Ciklama ili: https://www.kupindo.com/Nakit/56148331_Mindjuse-Meseceva-reka-ahat ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/32777913_Mindjuse-crni-oniks-u-tibetanskom-srebru ili: https://www.kupindo.com/Nakit/44983397_Mindjuse-Gorski-kristal ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/26501361_Mindjuse-vizantijsko-plavo ili: https://www.kupindo.com/Nakit/31428737_Mindjuse-eX ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/23363035_Midjuse-crni-oniks ili: http://www.kupindo.com/Mindjuse/10814169_Mindjuse-sa-Swarovsky-Jet-kristalima-6 ili: https://www.kupindo.com/Nakit/63622637_Mindjuse-Labradorit-poludragi-kamen ili: https://www.kupindo.com/Nakit/66798685_Masivne-biserne-mindjuse ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/26006373_Mindjuse-PJ ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/31428737_Mindjuse-eX ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/31483033_Mindjuse-paun ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/26340285_Romanticne-tirkizne-mindjuse ili: https://www.kupindo.com/Nakit/59276595_Mindjuse-Velike-filigranske-alke ili: https://www.kupindo.com/Mindjuse/30005325_Mindjuse-Tirkiz-Jagoda-kvarc-poludrago-kamenje U ponudi je i prsten: https://www.kupindo.com/Nakit/65414101_Prsten-p-s-A-Space-Adventure ili: https://www.kupindo.com/Nakit/62115733_Stariji-prsten-srebro-835-4g-precnik-18mm ili: https://www.kupindo.com/Nakit/61945725_Stari-prsten-srebro-1-3g-precnik-16mm ili: https://www.kupindo.com/Prstenje/34984607_Prsten-crni-oniks ili: http://www.kupindo.com/Prstenje/14190633_Prsten-cvetic ili: http://www.kupindo.com/Prstenje/24281021_Prsten Predmet nije otporan na hemikalije ili mehaničke udare, mogu ga oštetiti. Pogledajte ostale moje predmete na: http://www.limundo.com/aukcije-tmilana ili: http://www.limundo.com/aukcije-raisana

Opis Drveno bure od 110 litara barik sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Drveno bure od 110 litara, kao i sva barik burad, poznata su po svojoj sposobnosti da značajno poboljšavaju kvalitet vina i rakije, predstavljajući zlatni standard u industriji pića. Naše hrastovo barik bure od 110 litara izrađeno je sa izuzetnom pažnjom i majstorstvom, koristeći najfiniji hrast kitnjak. Ovo bure nije samo kontejner za čuvanje vaših pića; to je ključni alat koji omogućava stvaranje kompleksnih, bogatih i aromatično intenzivnih alkoholnih pića. Proizvodnja barik buradi od 110 litara Proces izrade naših barik buradi od 110 litara počinje odabirom visokokvalitetnog hrasta kitnjaka, poznatog po svojim izvanrednim karakteristikama koje doprinose zrenju alkohola. Drvo najpre stoji do 2 godine na otvorenom, što mu omogućava da razvije potrebnu poroznost i da se prirodno osuši, smanjujući sadržaj tanina koji može previše dominirati ukusom pića. Nakon što se drvo osuši, majstori ga prerađuju u daske, koje se potom savijaju i oblikuju u cilindrični oblik barik buradi. Svako bure se ručno sklapa, pri čemu se posebna pažnja posvećuje dodatnom nagorevanju unutrašnjosti buradi. Ovaj proces se prilagođava specifičnim zahtevima za svako piće koje će bure čuvati, od blagog do intenzivnog nagorevanja, kako bi se optimizovala interakcija između drveta i pića. Karakteristike barik buradi Barik bure od hrasta kitnjaka je idealno za zrenje vina i rakije jer omogućava izuzetno preciznu kontrolu nad mikro-oksigenacijom, procesom kroz koji piće postepeno „diše“. Ova kontrolisana izloženost kiseoniku omogućava alkoholu da polako razvija svoje arome, što rezultira dubljim i bogatijim ukusom. Dizajn barik buradi takođe igra ključnu ulogu u razvoju aromatičnog profila pića. Manji obim buradi, kao što je naše bure od 110 litara, omogućava veću površinu kontakta između pića i drveta, što pojačava prenos aromatičnih spojeva kao što su vanilin i tanini. To pićima daje željenu složenost i omekšava ih, čineći ih prijatnijim za konzumaciju. Zašto izabrati barik bure od 110 litara? Izbor naše barik buradi od 110 litara nije samo izbor većeg kapaciteta za proizvodnju; to je odluka da se vaša pića razviju u najboljem mogućem okruženju. Veći kapacitet omogućava proizvodnju većih količina bez žrtvovanja kvaliteta koji barik burad može ponuditi. Investiranje u barik bure od 110 litara je investicija u budućnost vašeg poslovanja. Ovo bure pruža optimalne uslove ne samo za zrenje, već i za predstavljanje vaših pića na tržištu kao premium proizvoda. Pored toga, estetski izgled barik buradi dodaje dodatnu vrednost vašem prostoru za proizvodnju i skladištenje, čineći ga atraktivnijim za posete i degustacije. Ne propustite priliku da svoja pića podignete na novi nivo. Naše barik bure od 110 litara čeka da postane deo vaše proizvodne linije, pomažući vam da ostvarite viziju vrhunskog kvaliteta i izuzetnosti. Kontaktirajte nas danas da biste saznali više o tome kako naša barik burad mogu poboljšati vaše piće i doprineti vašem uspehu na tržištu. Naručite svoje drveno bure od 110 litara sa postoljem (barik) i počnite da pišete novu stranicu u istoriji vaše destilerije ili vinarije. Priprema hrastovog bureta Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u spravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Na ovaj način će se nivo tanina iz hrasta smanjiti i imaće manji efekat na alkoholna pića koja budete držali u buretu. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Otkrijte tajne savršene drvene buradi za vaša pića Da li želite da vaša omiljena alkoholna pića postanu još ukusnija? Rešenje je jednostavno – drvena burad od hrasta. Ali kako biste osigurali da vaše piće iz buradi dostigne vrhunac savršenstva, postoje koraci koje trebate preduzeti kako biste maksimalno iskoristili ovo čudo hrastovine. Povećajte kvalitet vaših napitaka Proces u kojem se drvo hrasta obrađuje može ostaviti tragove tanina u vašim pićima, ali postoji jednostavno rešenje. Evo koraka koje možete preduzeti da biste smanjili nivo tanina: Prvo ispiranje: Napunite bure vrelom vodom, ostavite da se ohladi, a zatim ispraznite. Ovaj korak pomaže u uklanjanju viška tanina koji može uticati na ukus vašeg pića. Dodatna ispiranja: Ponovno napunite bure hladnom vodom, dozvolite da se temperatura izjednači sa sobnom temperaturom, a zatim ispraznite. Nastavite ovaj proces dok voda koja izlazi iz bureta ne postane potpuno čista. Ovaj metod će značajno smanjiti nivo tanina iz hrasta i osigurati da vaša pića zadrže svoj prirodni ukus, donoseći vam pravo zadovoljstvo svakog gutljaja. Zar ne biste voleli da vaša pića sazrevaju u nečemu što nije samo bure, već pravo remek-delo? Naše barik bure od 110 litara nije samo posuda za zrenje; to je vaš novi najbolji prijatelj u proizvodnji alkoholnih pića! Prepustite se čarima vrhunskog hrasta kitnjaka koji ne samo da će obogatiti vaše piće, već će i razgovarati s njim kroz proces mikro-oksigenacije. I ne brinite, naša burad su odlični slušaoci i znaju tajnu kako učiniti svako piće boljim! Ne dozvolite da vaše vino ili rakija propuste priliku za ovako plemenito društvo. Kontaktirajte nas danas i saznajte kako možete unaprediti svoju proizvodnju na jednostavan, efikasan i, usudimo se reći, zabavan način. Naručite svoje barik bure od 110 litara i gledajte kako se vaša pića razvijaju u nešto što će i najstrožiji somelijeri hvaliti. Ne propustite priliku da budete razlog zbog kojeg će se vinski krugovi još dugo šuškati o vašem izvanrednom napitku!

Set za posluženje sira SIRKO 3 – Vaš najbolji saveznik za svaku priliku! Dobrodošli u svet uzbuđenja i istinskog uživanja u gastronomiji uz naš Set za posluženje sira “SIRKO 3”. Ovaj izuzetno raskošan set od tri prefinjena komada nije samo obavezan dodatak vašem dekorativnom stolu, već pruža iskustvo koje će vaše okupljanje podići na potpuno novi nivo luksuza. Ekskluzivni Dizajn: Set za posluženje sira SIRKO 3 je vrhunski kreiran kako bi očarao vaše čulo vida i dodira. Svaka komponenta, od dimenzija drvene daske (21cm x 15cm x 2cm) do sofisticirano oblikovanog nožića (12,5cm x 2,5cm) i elegantne viljuske za sir (13cm x 2cm), odražava pažljivo razmišljanje o detaljima. Drvo visokog kvaliteta ne samo da pruža trajnost, već i dodaje toplinu i prirodnu lepotu vašem stolu. Dekorativna Raskoš: Ovaj set ne samo da poslužuje funkcionalnu svrhu, već predstavlja umetničko delo koje će privući pažnju i divljenje vaših gostiju. Bilo da organizujete večeru za dvoje ili ekskluzivni događaj, Set za posluženje sira SIRKO 3 unosi notu raskoša u svaku priliku. Luksuzno Posluživanje Sira: Set za posluženje sira SIRKO 3 nije samo posuda za sir – to je iskustvo. Uživajte u rezanju i posluživanju različitih vrsta sireva na ovom izuzetnom setu. Od mekanih, kremastih do tvrdih i zrelih sireva, Set za posluženje sira SIRKO 3 je vaš pouzdan saputnik u istraživanju raznovrsnosti ukusa. Prilagodljivost za Svaku Priliku: Ovaj set je više od pukog posuđa; to je deo vaše lične priče. Sa Setom za posluženje sira SIRKO 3, možete stvoriti trenutke koji će se pamtitu. Pogodan je za intimna okupljanja, porodična slavlja ili glamurozne događaje – prilagođava se svakom ambijentu. Dopustite da Set za posluženje sira “SIRKO 3” bude srž vaših gastronomskih doživljaja. Ovo je više od pukog serviranja hrane; to je putovanje u svet ukusa, elegancije i luksuza. Prepustite se iskustvu koje će oplemeniti svaki trenutak deljenja hrane s dragim osobama. Nabavite svoj set i otkrijte pravu umetnost posluživanja sira. Dimenzije i Materijal: Zaronite u svet besprekornog dizajna s našim Setom za posluženje sira “SIRKO 3”, čije dimenzije i materijal očaravaju na prvi pogled. Ova ekskluzivna kolekcija uključuje drvenu dasku koja se prostire na 21cm x 15cm, s visinom od 2 cm. Ova dimenzija pruža dovoljno prostora za raznoliko posluživanje sireva, stvarajući vizuelni dojam sofisticiranosti na vašem stolu. Pažljivo Oblikovan Nožić i Viljuskica: Uz drvenu dasku dolazi nožić dimenzija 12,5 cm x 2,5 cm i viljuskica za sir dimenzija 13 cm x 2 cm. Ovi sitni, ali elegantni dodaci nisu samo alati za rezanje, već i estetski elementi koji doprinose kompletnom doživljaju. Nožić s preciznim ivicama omogućava jednostavno sečenje različitih vrsta sireva, dok viljuskica dodaje dodir elegancije pri posluživanju. Visokokvalitetno Drvo za Izdržljivost: Sve komponente ovog seta su pažljivo izrađene od visokokvalitetnog drveta, obezbeđujući izuzetnu izdržljivost i dugotrajan šarm. Drvo nije samo praktičan izbor zbog svoje čvrstine, već i doprinosi toplini i prirodnom šarmu seta. Svaki element pažljivo je obrađen kako bi pružio ne samo funkcionalnost već i estetski doživljaj. Sofisticiran Izgled: Ovaj set ne samo da zadovoljava potrebe praktičnosti već i postavlja visoke standarde estetike. Sofisticiran izgled drveta stvara harmoničan sklad s okolinom, čineći vašu trpezu nezaboravnom i elegantnom. Set za posluženje sira “SIRKO 3” nije samo posuđe – to je umetnost koja spaja funkcionalnost i estetiku na jedinstven način. Dopustite da dimenzije i materijal ovog seta obogate vaše trenutke deljenja hrane s voljenima. Savršen za Svaku Priliku: Uz Set za posluženje sira “SIRKO 3”, stvarajte nezaboravne trenutke uz obrok koji će dodati poseban šarm i stil svakoj prilici, bilo da je reč o intimnim večerama ili grandioznim proslavama. Elegancija za Porodična Slavlja: Zamislite porodično slavlje obasjano toplinom i ljubavlju, a centralni deo trpeze je upravo SIRKO 3. Svestranost ovog seta omogućava vam da kreirate ukusne aranžmane sa raznovrsnim sirevima, prilagođavajući se različitim ukusima članova vaše porodice. Svaka dimenzija drvene daske ima svoju priču, a nožić i viljuskica dodaju notu elegancije, čineći porodični trenutak još posebnijim. Prijateljski Sastanak s Sofisticiranim Stilom: Set za posluženje sira SIRKO 3 nije samo set za posluženje, već i izraz stila koji dodaje sofisticiranost vašem prijateljskom okupljanju. Bez obzira da li je reč o opuštenom vikend okupljanju ili svečanom događaju, ovaj set unapređuje atmosferu, stvarajući prostor za neformalne razgovore i deljenje uživanja u hrani. Romantična Večera uz Ekskluzivnost: Za romantičnu večeru iz snova, Set za posluženje sira SIRKO 3 postaje savršeni partner. Njegova elegancija i funkcionalnost dodaju poseban ton vašoj večeri. Uživajte u rezanju omiljenih sireva s voljenom osobom, stvarajući intimni ambijent ispunjen ljubavlju i delikatnim ukusima. Set za posluženje sira SIRKO 3 nije samo posuđe; to je dodatak vašem životu, prilagođen svakom trenutku i svakoj emociji. Nezavisno od prilike, ovaj set ne samo da poslužuje vaše potrebe već i doprinosi stvaranju posebnih uspomena. Dopustite da SIRKO 3 bude deo vaših najdragocenijih trenutaka, stvarajući nezaboravna iskustva koja će se prepričavati. Raznovrsnost Sira: Set za posluženje sira SIRKO 3 pruža pravo putovanje kroz svet sireva, naglašavajući svoju praktičnost i sposobnost da istražujete različite ukuse, a istovremeno oplemenjuje vašu gastronomsku avanturu. Meki Sirevi – Nežna Harmonija Aromatičnih Nota: Zamislite meke, kremaste sireve koji se jednostavno tope u ustima. Set za posluženje sira SIRKO 3 pruža savršeno ravnotežu između elegantne drvene daske i precizno dizajniranog nožića, omogućavajući vam da s lakoćom pripremite i poslužite ove delikatne kulinarske dragulje. Svaki rez postaje umetnički izraz, otkrivajući unikatne arome koje se stapaju u nežnu harmoniju. Tvrdi Sirevi – Snaga i Karakter na Vašem Stolu: Za ljubitelje tvrdih, zrelih sireva, Set za posluženje sira SIRKO 3 predstavlja esenciju vrhunskog rezanja. Drvena daska pruža stabilnost, dok oštar nožić omogućava precizno seciranje svakog komada sira. Dodatak viljuskice omogućava jednostavno prenošenje na tanjir ili direktno na činiju za posluživanje, ostavljajući vaš stol prepun zrelih ukusa i bogatstva karaktera. Raznolikost Ukusa – Avantura za Sva Čula: Set za posluženje sira SIRKO 3 nije samo posuda za sir; to je platforma za istraživanje raznolikosti ukusa. Kombinacija različitih vrsta sireva na jednom mestu čini svaki trenutak za stolom jedinstvenim doživljajem. Od blagog kozjeg sira do intenzivnog gorgonzole, ova daska vas vodi na putovanje kroz bogatstvo sveta sireva. Set za posluženje sira SIRKO 3 ne samo da dodaje estetsku vrednost vašem stolu već i postavlja scenarij za otkrivanje i deljenje ukusa. Neka vaša posluženja budu više od obroka – neka budu iskustvo koje probudi sva vaša čula i unese raznolikost u svaku priliku. Uživanje u Ekskluzivnom Doživljaju: Dopustite nam da vas povedemo na putovanje kroz spoj funkcionalnosti, elegancije i ukusa s našim prestižnim Setom za posluženje sira SIRKO 3. Ovaj set nije samo posuđe, već poziv na doživljaj koji transformiše svaki trenutak deljenja hrane u pravu ceremoniju. Funkcionalnost kao Umetnost: Set za posluženje sira SIRKO 3 nije samo skup alatki; to je sinergija oblika i funkcije koja stvara savršenu ravnotežu između praktičnosti i estetike. Drvena daska, dimenzija 21cm x 15cm x 2cm, nije samo pozornica za sireve, već platforma koja pruža stabilnost i prostor za kreativnost. Nožić i viljuskica, precizno oblikovani, postaju produžetak vaših ruku, omogućavajući vam da kreirate gastronomske remek-djela s lakoćom. Elegancija koja Oduzima Dah: Dodajte notu luksuza svakom trenutku s elegancijom SIRKO 3. Drvene teksture, pažljivo obrađene ivice i besprekorno oblikovani dodaci čine ovaj set umetničkim delom koje privlači poglede. Bilo da je postavljen na vašu trpezu ili korišćen za pripremu, SIRKO 3 čini svaki trenutak posebnim. Ukusna Čarolija Posluživanja Sira: Nabavite svoj set danas i otvorite vrata čarolije posluživanja sira na potpuno novi način. Otkrijte različite teksture, arome i ukuse sireva na način koji do sada niste iskusili. SIRKO 3 postaje ključ za otključavanje sveta gurmanske eksplozije, čineći svaki zalogaj nezaboravnim. Poziv na Deljenje Ljubavi kroz Hranu: SIRKO 3 nije samo set; to je poziv da uživate u trenucima deljenja hrane s voljenima na jedinstven način. Ovaj set postaje most koji povezuje funkcionalnost, eleganciju i ukus, stvarajući okolinu gde hrana postaje izraz ljubavi i pažnje. Dopustite Setu za posluženje sira “SIRKO 3” da bude središte vaših gastronomskih doživljaja. Ova kombinacija funkcionalnosti, elegancije i ukusa postavlja nove standarde u svetu posluživanja hrane.

Opis Drveno bure od 500 litara sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Ako ste spremni da podignete svoju proizvodnju vina i rakije na viši nivo, naše hrastovo bure od 500 litara nudi savršenu kombinaciju funkcionalnosti i stila. Izrađeno od najkvalitetnijeg hrasta kitnjaka, ovo bure je dizajnirano da maksimalno poboljša kvalitet vaših alkoholnih pića, pružajući im bogatu aromu i kompleksnost koja se ceni među poznavateljima. Vrhunska izrada za superioran kvalitet Naše drveno hrastovo bure od 500 litara izrađeno je korišćenjem metoda koje osiguravaju dugotrajnost i estetsku privlačnost. Odabir hrasta kitnjaka za izradu ovih buradi nije slučajan; ovaj materijal je poznat po svojoj čvrstini i sposobnosti da sazrevajućem piću doda nijanse vanile, začina, i dimljenih nota. Svako bure je precizno oblikovano i ručno završeno kako bi se osiguralo da svaki detalj doprinosi kako funkcionalnosti, tako i izgledu. Kapacitet koji podstiče rast Sa kapacitetom od 500 litara, naša burad pružaju idealne uslove za proizvodnju većih količina pića, čineći vaš proizvodni proces efikasnijim i profitabilnijim. Ova veličina je savršena za vinarije i destilerije koje planiraju da prošire svoje tržište ili žele da eksperimentišu sa novim, složenijim receptima. Veći volumen takođe omogućava konzistentnije uslove zrenja, što je ključno za održavanje kvaliteta kroz različite serije proizvoda. Optimalna mikro-oksigenacija za izuzetno vino i rakiju Hrastovo bure od 500 litara specifično je dizajnirano da omogućava idealnu mikro-oksigenaciju, ključni proces koji pićima dopušta da „dišu“. Ova kontrolisana izloženost kiseoniku omogućava razvoj tanina i aromatičnih kompleksa koji pićima daju jedinstveni karakter i dubinu. Elegancija koja privlači pažnju Ne samo da naša burad poboljšavaju kvalitet pića, ona takođe služe kao impresivan dekorativni element u svakom prostoru. Njihov klasičan dizajn i bogata tekstura drveta dodaju notu sofisticiranosti i luksuza vašoj vinariji ili destileriji, čineći svaku posetu i degustaciju nezaboravnim iskustvom. Kontaktirajte nas danas da saznate više o našim proizvodima i kako oni mogu pomoći u transformaciji vašeg poslovanja Da biste smanjili efekat tanina iz drvenog bureta, trebalo bi da uradite sledeće: Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Ukoliko želite još niži nivo tanina, ponovite ispiranje hladnom vodom više puta. Važno je napomenuti da postoji mogućnost da sasvim novo bure curi u početku, čak i prvih par dana. To je sasvim normalno, jer se tokom punjenja duge šire i bolje prijanjaju jedna uz drugu i tako zaptivaju bure. Ako ostavite prazno bure, za nekoliko nedelja će duge ponovo početi da se skupljaju i u tom slučaju bure morate ponovo napuniti hladnom vodom da bi se one raširile. Kada punite bure vodom ne koristite čepove. Ne dozvolite da vaše konkurencija definiše standarde kvaliteta u industriji. Odaberite vaše hrastovo bure od 500 litara i postavite nove standarde u proizvodnji alkoholnih pića. Naručite svoje bure i uverite se u revolucionarni uticaj koji kvalitetno burad može imati na vaša pića. Investirajte u najbolje za vaše piće; investirajte u vašu hrastovu burad od 500 litara.

Moringa u prahu organska 100g Moringa Vaš izvor vitalnosti i mladosti! Jedna kašičica ovog drevnog ajurvedskog bilja donosi dnevnu dozu prirodnih vitamina, minerala, antiupalnih i antioksidativnih nutrijenata. Sastav: 100% organska moringa u prahu Poznata i kao „drvo života“, obiluje proteinima, vitaminima (A, B, C, D, E, K). List moringe veoma bogat mineralima i antioksidansima, čineći je jednim od najbogatijih prirodnih izvora hranljivih materija. Moringa je izuzetno snažan antioksidans, čak tri puta jači od aronije i dvostruko jači od acai bobica. Što se tiče hranljivih sastojaka, moringa je zaista impresivna: Sadrži 15 puta više kalijuma od banane, 10 puta više vitamina A i četiri puta više beta-karotena od šargarepe, 25 puta više gvožđa (ali s 20 puta manje oksalata) od spanaća, 17 puta više kalcijuma i dva puta više proteina od mleka, Devet puta više proteina od jogurta, Šest puta više cinka od badema, Pet puta više dijetalnih vlakana od povrća, Šest puta više aminokiselina od belog luka, Čak 100 puta više GABA od braon pirinča, Dvostruko više polifenola od crvenog vina, Pedeset puta više vitamina B2 od sardina, Pedeset puta više vitamina B3 od kikirikija, Četiri puta više vitamina E od kukuruznog ulja, Četiri puta više vitamina B1 od svinjetine, Čak hiljadu puta više zeatina od bilo koje druge biljke, Četiri puta više hlorofila od pšenične trave. Moringa je korisna u formiranju hemoglobina i mioglobina, koji prenose kiseonik u krvi i mišićima zahvaljujući bogatstvu gvožđa. Može se koristiti kao dodatak ishrani radi obezbeđivanja potrebnih vitamina i nutritijenata, posebno za dojilje. Trudnice i dojilje takođe mogu uzimati moringu, a može se davati i bebama koje prestaju s dojenjem i maloj deci kako bi se osiguralo pravilan razvoj i očuvanje dobrog zdravlja, jačanje imuniteta i zaštita od infekcija. Lekovito dejstvo: Jača imunološki sistem Poboljšava cirkulaciju Reguliše nivo glukoze u krvi Deluje protiv starenja Smanjuje upale Pospešuje varenje Poboljšava mentalnu jasnoću Pruža prirodan energetski podsticaj Sa impresivnih 30% proteina, Moringa je idealna za izgradnju mišićne mase i jačanje kostiju, što može biti ključno za prevenciju osteoporoze. Moringa je poznata po svojoj sposobnosti regulacije nivoa šećera u krvi. To je posebno važno za osobe koje se bore sa dijabetesom tipa 1 i Osim navedenih, Moringa još ima i protivupalna svojstva, jača imunitet, poboljšava cirkulaciju, podstiče mentalnu jasnoću i povećava energiju na prirodan način. Moringa pruža širok spektar nutrijenata u obliku koji je lako svarljiv i neškodljiv. Ovi nutrijenti su u kombinacijama koje telo lako apsorbuje. Zato nije iznenađujuće što se moringa često naziva „čudotvornim drvetom“ koje može unaprediti vaš život. Upotreba: Preporučena doza je jedna kafena kašičica dnevno kako bi se osigurao adekvatan unos nutritivnih sastojaka za decu i odrasle. Možete je razmutiti u sokovima, jogurtu, mleku, šejkovima ili dodati u već pripremljene obroke poput ovsene kaše, muslija, griza i slično. Važno je koristiti ga isključivo u sirovom stanju. Preporučuje se i za decu, trudnice i dojilje. Prah moringe se može koristiti i kao maska za lice za postizanje zdrave i sjajne kože. Nutritivna vrednost na 100g: Energetska vrednost iznosi 320 kcal / 1349 kJ na 100g, sadržeći 27,1g proteina, 38,2g ukupnih ugljenih hidrata (od kojih 14,7g šećera), 2,3g ukupnih masti (od kojih 0,6g zasićenih masti), 19,2g vlakana i 0,3g soli. Napomena : Sve informacije pružene u ovom materijalu služe samo u informativne svrhe i edukaciju opšte populacije o zdravlju i ne bi trebalo da zamene mišljenje ili terapiju vašeg licenciranog medicinskog stručnjaka. Nadamo se da će informacije koje delimo doprineti vašem zdravlju i blagostanju. Ove informacije su prikupljene iz različitih stručnih izvora, uključujući publikacije medicinskih stručnjaka koji koriste biljne suplemente u svojoj praksi. Pakovanje 100g We are one Cena se redovno ažurira

Opis Đapa mala od semenki lotosa (kamala) i rudrakše. Tradicionalni stil izrade - sa pamučnom kićankom. 54 perle veličine 15 mm i tzv. guru (graničnik) nanizane na pamučni konac. Sertifikovana rudrakša, s potvrdom laboratorijske opravdanosti njenog prirodnog porekla. Aktivirana abhišekom. O tome kako se koriste male možete pročitati OVDE, a o njihovoj aktivaciji OVDE. Artikle šaljem nakon uplate u dinarskoj protivvvrednosti prema srednjem kursu Narodne Banke Srbije u momentu kupovine. Broj žiro računa dobijate na mejl, nakon porudžbine. Poštarinu plaća kupac. Ukoliko imate poteškoća pri kupovini u e-šopu, napravite porudžbinu putem mejla na stranici KONTAKT. Pitajte sve što vas zanima. LOTOS SEMENKE Lotos je cvet koji raste u prljavoj vodi, a ipak uspeva da ostane netaknut i zadrži svu svoju raskoš i lepotu. Upravo zato je ova veličanstvena biljka oduvek predstavljala simbol čistote, plemenitosti, mudrosti i inteligencije, a isto ako i semenke lotosa. Lotos izlazi iz tame i rascvetava se na punom svetlu pa stoga predstavlja simbol duhovnog procvata. Izuzetno je cenjen u Indiji, gde je opšteprihvaćen kao simbol večne mladosti, univerzalne lepote pa i samog života. Ipak, u hinduizmu se može sresti i podatak da je lotos još i znak za rezervisanost, pa čak i osobenjaštvo, što verovatno proističe iz sposobnosti ovog cveta da na sebe ne primi ni kap mulja iz koga i sam potiče. Lotos koji ima osam latica, kao što prostor ima osam pravaca, simbol je kosmičkog saglasja. U tom se smislu upotrebljava pri ucrtavanju mandala i jantri. U indijskoj ikonografiji Višnu se prikazuje kako spava na površini prvobitnog okeana, a često ga predstavljaju lotosi, simboli vodenog elementa. Iz Višnuovog uda izbija lotos u čijoj se rascvetaloj krunici nalazi Brama, princip ekspanzivne težnje (radžas). Iako lotos predstavlja savršen spoj solarnog i lunarnog principa - razlikuje se ružičasti lotos (padma), a koji je sunčani amblem i simbol napretka, od modrog lotosa (utpala), koji je mesečev i šivaitski amblem – njegova veza sa Suncem je daleko jača (lotos otvara svoje latice tek na sunčevoj svetlosti), gde ujedno vidimo i najbolji protok Jang energije. Stari Egipćani su verovali da je bog Sunca nastao iz latica ovog cveta koje su se otvorile u punom sjaju kako bi Ra mogao da izađe i stvori svet. Kako je koren lotosa u zemlji, njegova stabljika u vodi, list u vazduhu, a cvet okrenut ka Suncu – tako je u njemu oslikano i jedinstvo svih elemenata, a često se upravo ovaj podatak uzima i kao metafora za učenje, odnosno put koji čovek mora preći ne bi li dosegao svoj maksimum. Sa budističkog stanovišta lotos kao presto Šakjamunija zapravo je Budina narav koju nije pokvarila blatna okolina samsare. Dragulj u lotosu (mani padme) je svet u kojem se zbiva dharma, svet iluzije oblika ili maya, iz koje potiče nirvana. U tantričkom simbolizmu sedam suptilnih središta bića, kroz koja prolazi karlična osa, osa sušumne, pokazuju se kao lotosi sa 4, 6, 12, 16, 20 i 1000 latica. Lotos sa hiljadu latica predstavlja potpunu objavu. Tumačenje lotosa se još svodi i na otvorenost srca, skriveni potencijal, nenametljivu kreativnost, a kako u sebi nosi takozvanu esenciju života smatra se da njegove latice imaju moć da osveže duh i telo, dovedu u stanje nirvane i povrate snagu organizmu. Smatra se da semenke lotosa upravo to i podstiču. Indijci veruju da su posebno pogodne za dostizanje bogatstva putem Mahalakšmi mantre. RUDRAKŠA Reč rudrakša na sanskritu znači Šivine suze, a potiče od reči rudra, koja je jedno od imena boga Šive, i reči aksha, koja znači suza. Nekada, u drevnim vremenima, ovu brojanicu su nosili samo poklonici Šive, šivaisti. Danas je korišćenje rudrakše sve popularnije, posebno među osobama koje se bave jogom i duhovnošću. Drevna legenda kaže da je Šiva, po hinduističkoj mitologiji vrhovno biće stvaranja i razaranja i zaštinik svih živih bića, sedeo u dubokoj meditaciji nekoliko hiljada godina, u blaženstvu i potpunom miru. Kada je napokon otvorio oči, ugledao je ljudski rod kako živi u patnji, izgubljen i nesposoban za dublje spoznaje i izlazak iz problema i nesreće. Tog trenutka je zaplakao iz saosećanja s ljudskim rodom, a suze koje su pale na zemlju pretvorile su se u seme iz kojeg je izraslo drvo rudrakše. Dakle, zrno rudrakše je, zapravo, semenka koja raste u plodu prekrasne plave boje, sličnom borovnici. Njeno veliko lisnato drvo raste širom Azije - u podnožju Himalaja, središnjem Nepalu, na Javi, Baliju i u Iranu. Zrna mogu biti različitih veličina, od tri do 40 milimetara, a ona najmanja su najređa i skuplja. Dobro je znati da je danas na tržištu većina rudrakše sintetičkog porekla pa se pri kupovini treba prikloniti proverenim dobavljačima. Zrno rudrakše emituje elektromagnetno zračenje koje ima snažno pozitivno delovanje na telo, um i duh onoga koji ga nosi. Ono budi osećaj sreće i zadovoljstva, balansira energiju i smiruje um. Takođe se pokazao pozitivan uticaj na mentalne funkcije jer poboljšava koncentraciju i pamćenje te povećava kreativnost. Dobro deluje protiv strahova i daje istrajnost na životnom putu. Nošenje rudrakše pomaže kod tegoba koje su posledica visokog ili niskog krvnog pritiska, stresa, depresije, jakog lupanja srca, nedostatka koncetracije i sličnog. Osigurava mir i staloženost. Prema Puranama, rudrakša pobeđuje smrt, može da probudi kundalini, postiže dugovečnost, uništava zle duhove, leči sterilitet kod žena, pomaže u dostizanju mokše, oslobađanja od kruga rađanja i umiranja – izlazak iz samsare, kao i lakše uspostavljanje kontaktа s boginjom Lakšmi. Još jedna važna karakteristika rudrakše je broj lica, to jest mukhi. Svako zrno je brazdama podeljeno na polja ili lica kojih može ih biti do 21. Svaki mukhi ima specifično delovanje (za sreću, ljubav, uspeh, zaštitu...) te je povezan s određenom planetom i božanstvom. Upravo zato se zrna rudrakše koriste i u astrologiji. Nakit od određene rudrakše (često u kombinaciji s dragim ili poludragim kamenom) nosi se da bi se ublažio nepovoljan uticaj planeta. Danas se najčešće koriste zrna s pet lica, a povezane su s planetom Jupiter i božanstvom Rudra Kalagni. Ova rudrakša daje mir, snažan intelekt i moć govora te jača svesnost. Kaže se da ispunjava sve želje i da je pogodna za sve one koji teže duhovnim spoznajama. RUDRAKŠA SA 5 LICA Najrasprostranjenija sorta rudrakše Simbolizuje pet elemenata: zemlju, vodu, vazduh, vatru i etar Razvija mudrost i intelekt Pojačava snagu uma i podstiče samopouzdanje Donosi dobro zdravlje, mentalni mir i bolji kvalitet života Ublažava tegobe koje su u vezi sa stresom, kiselošću, nadimanjem, fistulama, krvnim pritiskom i problemima s dojkama

Opis smeštaja Stara dedina kuća je renovirana, objekat predstavlja tradicionalnu srpsku arhitekturu, kuću sa krovom na četiri strane. Zelena vrata Kopaonika, kako četo nazivaju ovaj kraj svojim zelenilom i borovom šumom opravdaće ovaj naziv. Objekat poseduje tri sobe, od koje su dve spavaće i jedna dnevna, kupatilo i kuhinju sa svim neophodnim uređajima. Posebno mesto zauzima podrum, koji je takođe na raspolaganju gostima, osmišljen kao mesto za druženje, konzumaciju vina iz vinskih regiona Srbije i domaće hrane. Seosko turističko domaćinstvo ima sopstveno izvorište pitke planinske vode, a tokom zime za grejanje se koriste drva i struja. U neposrednoj blizini objekta, kroz selo Priboj, protiče planinska reka Jošanica, koja se uliva u reku Ibar. Udaljenost objekta od Jošaničke banje je 7 km, koji predstavlja banjsko lečilište sa izuzetnim prirodnim bogatstvom. Jošanička Banja se ubraja među balneološka naselja sa najtoplijom vodom u Evropi, što joj uz podneblje, blizinu prelepih predela Kopaonika i Golije, daje epitet za jednu od banja sa velikim turostičkim potencijalima. Jošanička Banja ima 5 izvora mineralnih voda, koji se ubrajaju medu najtoplije u našoj zemlji. Glavni izvor daje 7 litara vode u sekundi i temperature je 78°C. Ostali izvori su ukupnog kapaciteta 30 litara u sekundi. Vode Jošaničke Banje pripadaju grupi hipertermi, sadrže natrijum, kalijum, kalcijum, hidrokarbonate, sulfate i fluor. Koriste se u lekovite svrhe pijenjem i u kombinaciji sa hidro-kinezi terapijom i medikamentima. Mogle bi se veoma uspešno koristiti u balneološkom tretmanu kod zapaljenjskog, degenerativnog i ekstraartikularnog reumatizma, nekih vrsta steriliteta kod žena, kožnih oboljenja i kod svih sekundarnih oboljenja nastalih posle povreda i posle operativnih stanja. Pored korišćenja vode u lekovite svrhe, ona se može koristiti za potrebe sporta i rekreacije, kao i opšteg i zdravstvenog turizma. Novo kupatilo izgrađeno je 1935. godine u vreme kada je Jošanička Banja formirana kao moderno banjsko turističko mesto. U toku 2016. godine realizovan je projekat rekonstrukcije i preuređenja „Novog kupatila“ zahvaljujući podršci i sredstvima Ministarstva i opštine Raška. Objekat raspolaže manjim bazenom, 8 manjih hidromasažnih kada i jednom velikom đakuzi kadom. U kupatilu je otvorena ambulanta fizikalne medicine koja poseduje aparate za sve vrste elektroterapija, laseroterapiju, terapiju ultrazvuka i nisko frekventnu magnetnu terapiju, aparat za presoterapiju – limfnu drenažu ekstremiteta i celog tela. Banjsko lečilište poseduje i otvoreni bazen, pogodan za kupanje i u toku zimskog perioda, obzirom da je temperatura vode oko 36°C. Pored turizma u funkciji zdravlja, ovaj kraj odlikuje i izuzetna gastronomija, koja uz pristupačne cene, gostima u lokalnim restoranima i domaćoj radinosti boravak može učiniti prijatnim. Dolinu reke Ibar, često nazivaju Dolinom srpskih kraljeva i Dolinom vekova. U dolini reke Ibar, između Kraljeva i Novog Pazara, nalazi se grupa srednjovekovnih manastira iz 12. i 13. veka. Na prostoru tadašnje mlade srpske države Raške, vladari iz dinastije Nemanjića izgradili su više velelepnih zadužbina čime su ustanovili tradiciju zadužbinarstva koja se i danas neguje. Rađene u originalnom stilu, nastalom spajanjem vizantijske arhitekture i romaničke dekoracije, i ukrašeni nekim od najlepših fresaka srednjeg veka, manastiri iz „Doline kraljeva“ zauzimaju istaknuto mesto u svetskom kulturnom nasleđu. Sopoćani, Đurđevi Stupovi i Studenica deo su UNESCO Liste svetske kulturne baštine, i zajedno s manastirima Žiča i Gradac uvršteni su u kulturnu rutu Evrope (koja povezuje romaničko nasleđe evropskih zemalja). Gostima su na raspolaganju i brošure koje će biti od pomoći prilikom organizacije aktivnosti, obilaska znamenitosti kao i prezentacija kulturno-istorijskog nasleđa ovog kraja.

Dr cubano- pvm plus kapsule je dijetetski suplement prirodnog porekla koji u svom sastavu sadrži 250mg semena Moringe i 250mg lista Moringe i idealan je dodatak ishrani. Oblik kapsule koji olakšava njegovu upotrebu, garantujući kvalitet, bezbednost i efikasnost koja je potrebna. PVM Plus je jedinstvena kombinacija semena i lista biljke Moringa, koja se po prvi put u ovakvom obliku pojavljuje na našem tržištu. Moringa je lekovita i nutritivna biljka, poreklom iz Južne Amerike, Azije i Afrike. Idealan je dodatak ishrani za sve kategorije i starosna doba potrošaća tako da pored bolesnih osoba mogu je koristiti i sportisti, zdrave odrasle osobe koje brinu o svom zdravlju, osobe trećeg doba. Moringa ima oko 46 antioksidanata u sebi i stoga je jedan od najbogatijih prirodnih izvora antioksidanata. Lekovita svojstva Moringe koriste se od davnina u prehrani, ali i u medicinske svrhe. Zbog svoje snage, ali i jake otpornosti na spoljašnje uticaje, poznata je i pod nazivom Besmrtno drvo. Studija UNESCO-a tvrdi da je to biljka sa najviše hranljivih sastojaka ikada otkrivena, koja može sprečiti više od 300 bolesti, a u svom etnofarmakološkom proflu naglašeni su efekti antibiotske i antitumoralne aktivnosti kao i prevencije kancera. Bogatstvo nutrijentima se ogleda kako u listu tako i u semenu. Upravo iz tog razloga, kako bi se dobio proizvod koji u sebi nosi najpotpunija svojstva, PVM Plus u svom sastavu sadrži 250mg semena moringe i 250mg lista moringe, urađenog u farmaceutskom nivou kvaliteta. Za šta je sve dobra Moringa? Mnogi vitamini, minerali i aminokiseline su veoma važni za zdravu ishranu i za fizički razvoj. Nedostatak bilo kojeg od ovih hranljivih sastojaka uzrokuje zdravstvene probleme. Moringa u sebi sadrži mnoštvo esencijalnih aminokiselina (jedinice proteina koje telo ne može da sintetiše) među kojima su leucin, izoleucin, metionon, treonin, triptofan, fenilalanin i drugi. Takođe, poseduje i asparaginsku i glutaminsku kiselinu, ali i druge aminokiseline – glicin, prolin, serin… U isto vreme sadrži vitamine A, B i C, kao i jake antioksidante od kojih su izotiocijanati od velikog interesa zbog svojih anti- kancerogenih, hipotenzivnih, hipoglikemijskih i antibiotskih svojstva. Smatra se jednim od najjačih prirodnih antioksidanata zbog visokog sadržaja hlorofila u sebi, ali i prisustva karotenoida, ksantina, kao i zeatina koji utiče na obnavljanje ćelija i usporava njihovo starenje. Moringa uz to ima i veoma visok sadržaj gvožđa, pa je dobra u borbi protiv dijabetesa i regulaciji krvnog pritiska. Moringa dokazano sprečava neuhranjenost i reguliše više od 300 bolesti, kao što je infantilno slepilo, povezano sa nedostatkom vitamina; dijabetes jer regulise šećer, pruža olakšanje kod visokog krvnog pritiska i normalizuje nivoe, štiti od moždanog udara i bolesti srca, smanjuje holesterol, bori se protiv artritisa i autoimunih oboljenja, poboljšava prostatu, itd. Suvi ekstrakt ekološke Moringe je nutritivni dodatak kojim se unose supstance koje zaboravljamo ili ne možemo uključiti u svakodnevnu ishranu. FAO (Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu) preporučuje konzumiranje Moringe zbog njenih prirodnih benefita i visoke nutritivne vrednosti. Ova međunarodna organizacija naglašava posebne osobine koje moringa ima i preporučuje njenu upotrebu u područjima koja su najviše pogođena neuhranjenošću. Konzuimiranje moringe preporučljivo je pacijentima sa hroničnim oboljenjima, osobama starije životne dobi, kao i sportistima i zdravim odraslim osobama. U Moringi se nalaze Sulforaphane (SFN) і moringin (GMG-ITC) izotioсіjanati koji su oznaceni kao idealni hemoprotektivni agenti biljke, imaju antitumorsku aktivnost i kao veoma jaki induktori apoptoze u humanim malignim ćelijama, u svim inflamatornim stanjima, imunodisbalan- su kao i u tretmanu benigne hiperplazije prostate (BPH). Moringin (GMG-ITC) i sulforaphane (SFN) deluju protiv G+ bakterija (Staphylococcus aureus i Streptococcus mutans), G- bakterije (Escherichia coli, Pseudomonas aerugino- sa i Klebsiella pneumonia) i imaju antigljivičnu aktivnost protiv Candida albicans. Čisti krvijetru, jača srce, ubrzava metabolizam masti i promoviše gubitak težine. Sve ih to čini izuzetno dobrim agensima u prevenciji i borbi protiv kancera. Karakteristike: Bori se protiv formiranja tumorskih ćelija Snažan imunostimulans Snažna anti-virusna, anti-upalna i anti-age svojstva Pomaže u borba protiv hepatitisa Kod artritisa Kod autoimunih oboljenja Kod bronhitisa Povoljan uticaj kod anemije i krvnog pritiska Povoljno utiče na nivo holesterola Štiti od moždanog udara i bolesti srca Pomaže u borbi protiv dijabetesa Pomaže kod bolesti bubrega i jetre Održava zdravlje prostate Povoljan uticaj kod sindroma iritiranog debelog creva Pozitivno utice na zdravljе оcіju (glaukoma) Pomaže u borbi protiv prevremenog starenja Pomaže kod stanja depresije i hroničnog umora Način upotrebe: Onkološki pacijenti prehrambeni proizvod PVM Plus mogu uzimati tri puta dnevno kao dodatak ishrani za dve kapsule posle obroka EKSKLUZIVNO u kubanskom eliksir kao hranu u posebne medicinske svrhe za potrebe ishrane pacijenata sa rakom. Ostali pacijenti sa oštećenom funkcijom imunološkog sistema, sportisti i zdravi ljudi mogu koristiti dijetetski proizvod PVM plus kao dodatak ishrani, jednu kapsulu tri puta dnevno nakon obroka. Kontraindikacije: Ljudima koji su preosetljivi na neke od sastojaka, trudnicama, dojiljama i osobama mlađim od 18 godina ne preporučuje se uzimanje ovih dodataka. Potrebne su prethodne konsultacije sa odgovornim lekarom. Napomena: Preporučeni prirodni proizvodi nikada se ne smeju koristiti kao zamena za raznovrsnu i uravnoteženu ishranu i zdrav način života. Takođe, ne biste trebali isključiti poštovanje režima koji su propisali lekari ili drugi specijalisti, već samo kao dodatak ishrani ili propisanoj terapiji. Pakovanje: 60 kapsula

Knjaževac Nolit, 1979. Komplet od sve tri magistralne Popine antologije, koje su izvršile veliki uticaj ne samo na našu posleratnu poeziju nego i na naše razumevanje i vrednovanje sopstvene kulture. Ponoćno sunce bez omota i sa dva-tri mala bibliotečka pečata, sve ostalo odlično očuvano. OD ZLATA JABUKA Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 — Beograd, 5. januar 1991) bio je srpski pesnik, prevodilac i akademik. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.[1] Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.[1] Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.[1][2][3] Poezija Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.[4] Pesme Vaska Pope. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.[4] Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.[4] Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan.[4] Krug knjiga Krug znamenja knjiga pesama Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. [5] Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna.[5] Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope.[6] U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.[7][8][9]

Opis Đapa mala od tamnog sandalovog drveta i 7 vrsta poludragog kamenja: varisit, karneol, citrin,žad, tirkiz, lapis lazuli i ametist. 16 perli sandalovine i sedam poludragog kamenja veličine 8 mm nanizane na bezbojnu elastičnu sajlu. Pogodna za uparivanje sa ogrlicom istog stila koju možete pogledati OVDE i minđušama koje možete pogledati OVDE. Moguće je poručiti sopstvenu malu u željenoj boji i veličini, sa ili bez priveska. O tome kako se koriste male možete pročitati OVDE, a o njihovoj aktivaciji OVDE. Artikle šaljem nakon uplate u dinarskoj protivvvrednosti prema srednjem kursu Narodne Banke Srbije u momentu kupovine. Broj žiro računa dobijate na mejl, nakon porudžbine. Poštarinu plaća kupac. Ukoliko imate poteškoća pri kupovini u e-šopu, napravite porudžbinu putem mejla na stranici KONTAKT. Pitajte sve što vas zanima. SANDALOVINA Sandalovina je mirisno drvo, koje se dobija od stabala iz roda Santalum. Za razliku od mnogih drugih aromatskih drva, njegov miris traje decenijama. Veruje se da je sandal dar bogova i da zbog toga ne sme da se seče jer ono oseća bol, te zbog toga njegova svojstva neće biti blagotvorna ukoliko bi se stablo odseklo. Stablo se nakon obaranja ostavlja da leži na zemlji nekoliko meseci do godinu dana kako bi termiti i drugi insekti pojeli spoljnu koru i kako bi lišće opalo samo i istrulilo na zemlji čime se oduzeta životna energija stabla vraća nazad Majci Zemlji čime se zaokružuje prirodni ciklus. Kora sandalovog drveta smatra se jednim od najdragocenijih poklona na Istoku. Koristi se u proizvodnji mnogobrojnih proizvoda kao što su parfemi, sapuni, eterična ulja i slično. Esencijalno ulje sandalovine je izuzetno lekovito. Puna četiri milenijuma sandalovo drvo se koristi u tradicionalnoj medicini, a i danas se koristi za lečenje bolesti modernog doba. Koristi se u aromaterapiji, protiv nervne napetosti, nesanice, depresije i stresa, a ublažava i upalu grla, bronhitis i suvi kašalj, leči akne i umiruje infekciju mokraćnih puteva. Lekovita svojstva sandalovine poznata su i u nezi tena i tela, jer omekšava i vlaži kožu. Sandalovina se često koristi u obredima istočnjačkih religija. Legenda kaže da se, u jednom od svojih brojnih života pre oslobođenja, Buda sam pretvorio u Sandalovo drvo, čiji je opojni, suvi miris obuzimao sve one koji mu se približe, čak i zmije bi ga satima okruživale kao da su začarane… Sandalovo drvo je za Induse moćno i snažno kao Ganeša, sveti slon koji raste sporo i izrasta u veliko i moćno biće. Upravo zbog toga, sandalovina svojim jakim i opčinjavajućim mirisom više odgovara temperamentnim ljudima vatrene prirode. VARISCIT Variscit je kamen ohrabrenja pa je izuzetno koristan za bolesne. Podržava ih i podstiče da nastave uprkos tegobama, ali i negovatelje da se uhvate u koštac s onim što bolest donosi. Otvara srčanu čakru i vodi ka bezuslovnoj ljubavi. Koristi se za poboljšanje funkcija mozga kao što su učenje, logika i rasuđivanje i predstavlja pomoć u pronalaženju sopstvenog prihvatanja. Dobar je kamen za meditaciju, jer smiruje i usresređuje um. Takođe pomaže u oslobođenju negativnih misli i loših navika, unoseći jasnoću razmišljanja i mir kako bi se omogućila jednostavna rešenja za dugotrajne probleme. Ovaj kamen olakšava vizualne predstave i iskustva pa se smatra podobnim za istraživanje predhodnih života. Stimuliše uvide u uzrok problema ili u modele koji se ponavljaju pa vodi propitivanju i peuređivanju situacija kako bi se došlo do valjanog puta i isceljenja. Psihološki, variscit olakšava prevazilaženje dubokog očaja i dostezanje nade i poverenja. Omogućava nam da se svetu pokažemo upravo onakvi kakvi jesmo. Podstiče trezvenost, jasno razmišljanje i intenzivira opažanje, ali ujedno sprečava da postanemo previše racionalni i ozbiljni. Posreduje u izražavanju sopstvenog mišljenja, kao i razmeni ideja. Fizički, variscit utiče na nadoknađivanje iscrpljenih rezervi energije. Emocionalno, to je snažan kamen za aktivaciju srca. Oslobađa osuđivalačkog stava i omogućava da se različiti pogledi i ljudi ujedine. Variscit leči nervni sistem, nadutost abdomena, slabu cirkulaciju krvi i regeneriše elastičnost vena i kože. Neutrališe preteranu kiselost i pomaže kod gihta, gastritisa, čireva, reumatizma i srodnih stanja. Koristan je za musku impotenciju. Ublažava grčeve. Tradicionalno se koristi za ublažavanje brige i straha. Kada se stavi pod jastuk noću, donosi miran san. KARNEOL Karneol prizemljuje i usidrava u sadašnjost. Stabilizujući kamen sa visokom energijom, odličan je za obnavljanje vitalnosti i motivacije, kao i za stimulisanje kreativnosti. Ima sposobnost pročišćavanja drugog dragog kamenja. Psiholoski, karneol dovodi do prihvatanja životnog cilusa i otklanja strah od smrti. Hrabri, podstiče pozitivne izbore u životu, odstranjuje apatiju i motiviše. Ovaj kamen pomaže da verujemo sebi i svojim procenama. Mentalno, poboljšava analitičke sposobnosti i pročisćava percepciju. Otklanja irelevantne misli u meditaciji i uključuje sanjalice u svakodnevnu realnost. Emotivno, moćna je zaštita protiv zavisti, besa i ozlojedjenosti. Smiruje bes i zatire emotivnu negativnost, zamenjujući je ljubavlju života. Karneol se koristi i za lečenje. Stimulise metabolizam. Aktivira zemaljsku čakru, utiče na ženske reproduktivne organe, pojačava plodnost. Ovaj kamen pobeđuje frigidnost i impotenciju, leči probleme donjeg dela ledja, reumatizam, artritis, neuralgiju i depresiju, posebno kod ljudi u poodmaklim godinama. Regulise telesne tečnosti i rad bubrega, ubrzava zaceljivanje kostiju i ligamenata i zgušnjava krv. Poboljšava apsorpciju vitamina i minerala i obezbedjuje dobro snabdevanje organa i tkiva krvlju. CITRIN Citrin je oduvek cenjen kao dar Sunca. U staroj Grčkoj nošen je protiv zmijskih otrova i loših misli. Rimljani su od citrina počeli da prave prekrasan nakit. Naglo je postao popularan u doba romantizma. Na njega se gledalo kao na kamen trgovaca jer se smatralo da poboljšava poslovnu komunikaciju, povećava prodaju, privlači novac i posao. Stoga se kristal citrina stavljao u kasu, novčanik, torbe ili na račune radi povećavanja imovine. Takođe spada u kamen velikodušnosti i nesebičnosti jer podstiče deljene i darivanje. Citrin je kamen sunčeve energije. Ima element vatre i projektivnu energiju. U duhovnim praksama se koristi za prelazak s nižeg na viši nivo svesti i upoznavanje našeg sopstva. Prozračni i zlatni tonovi u citrinu oživljavaju žar kreativnosti i volju za novim spoznajama. Topla energija podstiče optimizam i duhovno bogatstvo. Deluje kao filter i regenerator energije i svom nosiocu predaje toplinu. Pomaže nam da prebrodimo nemire, strahove i nazadovoljstvo koji vremenom mogu prerasti u teške depresije. Daruje nam mir, uravnoteženost i unutarnju harmoniju koja utiče na naš imunitet. Podstiče dobro raspolaženje. Položen na srčanu čakru, ublažava nemirno srce i daje osećaj sigurnosti. Zabeležena su brojna lekovita svojstva citrina. Osim što pojačava imunitet, podstiče rad žlezda i bubrega, te obnavljanje tkiva, dobro utiče na lečenje šećerne bolesti jer reguliše proizvodnju insulina, jača pankreas i pomaže kod problema probave uzrokovanih psihosomatskim stanjem i stresom. Pročišćava krv i creva od toksina koji uzrokuju bolesti kože pa je pokazao dobre rezultate u lečenju ekcema, alergijskihm, infektivnih, autoimunih i drugih bolesti kože. Podstiče stvaranje belih krvnih zrnaca u slučaju nedostatka istih. Položen na grkljan, leči disajne puteve i bronhitis. Najjači uticaj citrin ima na čakri solarnog pleksusa (pupčanoj) koja se nalazi u predelu stomaka. Zajedno sa ostalim kristalima žute boje, citrin otvara ovu čakru i na taj način na fizičkom nivou reguliše rad trbušnih organa. ŽAD Žad je jedan od najraširenijih minerala i u puno boja. On je simbol čistote i smirenosti. Predstavlja mudrost sakupljenu u spokojnom miru. Najcenjeniji je poludragi kamen Dalekog Istoka gde je zbog svojih harmoničnih osobina smatran kamenom mira i ljubavi. Kinezi kroz žad izražavaju pet najboljih ljudskih osobina: mudrost, pravednost, milosrđe, skromnost i odlučnost. Oni ga zovu yu što znači “nešto vredno”. Simbolizuje nebo, zemlju i čoveka. Kod starih Egipćana žad je bio kamen ljubavi, unutarnjeg mira, harmonije i ravnoteže. U arapskom svetu zaštitnik je od zla, dok je kod Meksikanaca simbol nežne ljubavi. Povezan je sa srčanom čakrom te je stoga to kamen ljubavi na svim nivoima i u svim oblicima. U emotivnom životu donosi mir, harmoniju, radost koja proizlazi iz malih stvari, razvija nežne emocije i toleranciju prema bližnjima i voljenima. Spektar njegovih boja razvija meditaciju, istraživanje dubine duše i pronalaženje samog sebe. Na psihičkoj ravni reguliše unutarnju ravnotežu, pomaže bistrinu misli, umiruje napetost i povećava koncentraciju. Otklanja predrasude koje opterećuju sporazumijevanje, razvija aktivnost i dinamiku. Psiholoski, žad stabilizuje ličnost i objedinjuje um sa telom. Podstiče zadovoljstvo samim sobom. Mentalno, otpušta negativne misli i opušta um. Stimuliše ideje i čini da poslovi izgledaju manje komplikovani. Duhovno, čini da postanemo ono što zaista jesmo prepoznavanjem duhovnog bića i buđenjem skrivenih znanja. Fizički, žad je kamen koji pročišćava pa predstavlja odličan kamen za bubrege. Odstranjuje toksine, ponovo povezuje ćelijski i skeletni sistem te zaceljuje ubode. Nežne vibracije i visoka frekvencija žada harmonizuju ceo organizam. Ovaj kamen pojačava funkcionisanje nervnog sistema, imunitet, rad srca, reguliše krvni pritisak. Na sakralnoj i pupčanoj čakri poboljšava rad slezene, jetre i bubrega. Koristi se kod lečenja mokraćnih kanala i za izbacivanje kamenca. Podupire promenu tkiva, rad žlezda, snižava visoku temperaturu i sprečava razvoj gripa. Položen na pupčanu čakru leči probleme želudca i probavu. Na čakri trećeg oka ublažava noćne more, umiruje san, leči glavobolje i migrene te sprečava prekomerno znojenje. Kod žena otklanja emotivne blokade koje smetaju začeću te potpomaže plodnost i porađaj. Žad dovodi u ravnotežu tečnosti unutar tela i odnose voda-so, kiselina-baza. TIRKIZ Jedan je od najstarijih kristala poznatih čovečanstvu. Ovo je kamen fascinantne lepote i snažnih pozitivnih učinaka na telo i um zbog čega je vekovima cenjen u mnogim kulturama. Ovaj kristal se od davnina smatra simbolom mira i sreće. Budući da privlači novac te jača intuiciju i sposobnost proceene, preporučljivo ga je nositi prilikom ulaska u nove poslovne poduhvate. Tirkiz je veoma efikasan iscelitelj, koji razgaljuje duh, a telu osigurava blagostanje. Kamen je koji štiti, a kao talisman se koristi od pamtiveka. Veruje se da menja boju kako bi upozorio na opasnost ili na neverstvo. U Egiptu je smatran svetim kamenom, a korišćen je za izradu nakita, ukrašavanje nameštaja i raznih dekorativnih predmeta. U starom Rimu i Indiji je uz dodatak određenih supstanci korišćen kao lek za mnoge bolesti. Tirkiz podstiče duhovno usklađivanje i poboljšava komunikaciju s fizičkim i duhovnim svetom. Kada se stavi na treće oko pojačava intuiciju i meditaciju. Na grlenoj čakri, otpušta stare zavete, inhibicije i zabrane te omogućava duši da se još jednom izrazi. Istražuje prošle živote i pokazuje koliko je kreacija naše “sudbine” proces koji traje i da zaisi od toga šta radimo u svakom trenutku. Tirkiz je kamen pročišćenja. Raspršuje negativne energije i čisti elektromagnetni smog, pružajući zaštitu od zagađivača u okruženju. Balansira i usklađuje sve čakre sa suptilnim telima i prilagođava fizičku ravan duhovnoj. U tradicionalnoj misli, tirkiz ujedinjuje zemlju s nebom, spajajući mušku i žensku energiju. Ovo je kamen empatije i ravnoteže. Podstiče samorealizaciju, kreativno rešavanje problema i smiruje prilikom javnih nastupa. Psihološki, tirkiz je kamen koji daje snagu. Razgrađuje mučenički stav i samosabotažu. Mentalno, tirkiz daje unutarnju smirenost, istovremeno zadržavajući pažnju, i potpomaže kreativno izražavanje. Emotivno, tirkiz stabilizuje promene raspoloženja i donosi unutrašnji mir. Stimuliše romantičnu ljubav. Fizički, tirkiz je odličan kamen kod iscrpljenosti, depresije i napad panike. Jedna od njegovih zaštitnih funkcija jeste sprečavanje uticaja spoljašnjih zagađivača u atmosferi. Ovaj kamen ojačava meridijane tela i suptilna energetska polja. Potpomaže fizički i natčulni imuni sistem i regeneriše tkivo, podržava apsorpciju hranljivih materija, ublažava infekcije, isceljuje celo telo, posebno oči, pa ne čudi što se koristi i za lečenje. Smanjuje povišenu kiselost i ublažava giht, reumatizam, a takođe je dobar i za želudac. Ima antiupalno i detoksifikujuće delovanje i ublažava grčeve i bol. LAPIS LAZULI Lapis lazuli otvara čeonu čakru ("treće oko") i balansira grlenu. Stimuliše prosvetljenje, pojačava mentalnu aktivnost u snu i natčulne sposobnosti, olakšava duhovno putovanje i podstiče osobnu i duhovnu moć. Ovaj kamen brzo otpušta stres, donoseći duboki mir. Omogućava smirenost pa predstavlja ključ za postizanje duhovnih veština. Dovodi u harmoniju na fizičkom, emotivnom, mentalnom i duhovnom nivou. Lapis lazuli podstiče preuzimanje kontrole nad životom. Otkriva unutarnju istinu, samosvesnost i dozvoljava izražavanje svog stava bez uzdržavanja ili kompromisa. Ako potisnuti bes izaziva poteškoće u grlu ili u komunikaciji, lapis lazuli to otklanja. Ovaj kamen donosi kvalitete iskrenosti i saosećanja. Lapis lazuli je snažan pojačivač misli. Stimuliše više sposobnosti uma, donoseći objektivnost i jasnoću. Podstiče kreativnost kroz povezivanje s izvorom. Pomaže da se suočite s istinom i da prihvatite ono čemu vas poučava. Pomaže izražavanju vlastitih misli i konflikt zamenjuje harmonijom. Podučava vrednosti aktivnog slušanja. Ovaj poludragi kamen ojačava veze u ljubavi i u prijateljstvu i potpomaže izražavanje osećaja i emocija. Razgrađuje mučeništvo, okrunost i patnju. U obliku esencije, ublažava emotivnu vezanost. Za lečenje, lapis lazuli se koristi za smanjenje bolova, naročito u slučaju migrenskih glavobolja. Doprinosi izlasku iz depresije, pomaže respiratornom i nervnom sistemu i grlu, čisti organe, kičmenu moždinu, timus i imuni sistem. Lapis lazuli pomaže kod slabljenja sluha, pročišćava krv i jača imuni sistem. Ublažava nesanicu i vrtoglavicu, snižava krvni pritisak. AMETIST Zbog svoje ljubičaste boje jedan je od najpopularnijih minerala. Aristotel ga je koristio kao sredstvo za lečenje od alkoholizma. Zato su ga nosili kao amelet. U srednjem veku bio je omiljen kod crkvenih zvaničnika. Na biskupskom prstenu odražavao je duhovno pročišćenje. Ametist je u prvom redu kamen duhovne čistoće, mudrosti, meditacije ili "biskupov kamen". Simbol je promene, otvara mnoge tajne života, pomaže nam da shvatimo značenje snova i vizija, obogaćuje naš pogled u budućnost. U hrišćanskom svietu simbol je unutarnje čistoće, nevinosti, pokore i okretanja od materijalnog ka duhovnom. Smatra se da je ametist most između Zemlje i Neba, izumeđu duha i duše. On je kamen pročišćenja, koji u nama probuđuje odlučnost odbacivanja starih navika koje nas koče u duhovnom i duševnom razvoju. Podržava stvaranje novih ideja i dodaje im motivaciju za razvoj. Ublažava strah, razjarenost, ujedinjuje različite energije, harmonizuje. Veruje se da razvija telepatiju. Odličan je kristal za meditaciju. Otklanja strahove i nemire te nam dodaje miran i bezbrižan san. Razvija osećaj sreće i tako olakšava bol žalosti. Koristi se i kao zaštita prilikom putovanja. Koristi se i za lečenje. Deluje svih fizičkih, emotivnih i duševnih bolesti. Na čakri srca donosi ljubav i ublažava strah od budućnosti i smrti. Preporučuje se za suzbijanje neuroza, histerije i halucinacija. Položen na sakralnu čakru leči zavisnost i ublažava napadaje nasilnog ponašanja. Prilikom migrena ili glavobolje treba ga položit na treće oko i masirati čelo, slepočnicu i potiljak. Podiže niski krvni pritisak, pomaže kod šećerne bolesti i kod poremećaja koordinacije pokreta. Deci pomaže da savladaju loše ponašanje i napad besa. O osobinama ostalog kamenja možete pročitati OVDE.

Opis Drveno bure od 225 litara – barik sa postoljem se proizvodi od hrasta kitnjaka. Drvena burad mogu biti sa pocinkovanim ili crnim obručima. Za zrenje vina bi trebalo da koristiti hrastovu burad. Iako fermentacija u drvenom buretu može dodati specifičan i kompleksan ukus vinu, danas je uobičajeno da vino zri u velikim cisternama, a da se zatim pretače u drvenu burad radi dozrevanja. Hrast može dodati vinu razne arome i ukuse nalik na puter, vanilu, mirođiju, kokos, karanfilić, karamelu ili cimet. Srpski hrast lužnjak može dodati mnogo jaču aromu nego Francuski hrast (Quercus pedunculata and Q. sessiflora). U proizvodnji barik buradi koristimo hrast kitnjak i hrast medunac. Barik bure od 225 litara ima dve šine koje su širine 50 mm (na sredini bureta) i dve šine širine od po 40 mm (na krajevima bureta). Barik burad proizvodimo u 3 nivoa nagorevanja – slabo, srednje i jako nagorelo bure. Ova burad standardno imaju pocinkovane obruče, ali prema zahtevima kupaca, u skladu sa njihovim potrebama, možemo ih izraditi i sa crnim obručima. Takođe, možemo izbrendirati burad, ukoliko je to potrebno. Kada težite ka vrhuncu u proizvodnji vina i rakije, svaki detalj u procesu sazrevanja postaje ključan. Naše barik bure od 225 litara izrađeno je od pažljivo odabranog hrasta kitnjaka, pružajući ne samo optimalno okruženje za zrenje vaših pića, već i dodajući značajan estetski i funkcionalni element vašoj vinariji ili destileriji. Ovo bure nije samo posuda; to je ključni alat koji transformiše dobre pokušaje u izvanredne rezultate. Vrhunska izrada za maksimalni kvalitet Izrada barik buradi od 225 litara počinje odabirom najkvalitetnijeg hrasta kitnjaka, čije prirodne karakteristike savršeno dopunjuju i obogaćuju svako piće. Zahvaljujući stručno kontrolisanom procesu sušenja, hrast gubi grubost tanina, a zadržava svoje najbolje karakteristike koje su ključne za zrenje. Svako bure je izrađeno s preciznošću i pažnjom, uz korišćenje tradicionalnih tehnika koje osiguravaju da svaki detalj doprinosi ukupnom kvalitetu i trajnosti. Idealan kapacitet za raznolike potrebe Kapacitet od 225 litara čini ova barik burad izuzetno pogodnim za vinarije i destilerije koje teže proizvodnji većih količina pića, ne žrtvujući pri tom kvalitet. Veća zapremina omogućava efikasniju mikro-oksigenaciju i interakciju pića s drvetom, što rezultira bogatijim i složenijim aromama. Ovaj kapacitet je idealan za proizvođače koji žele da maksimiziraju svoje kapacitete zrenja bez kompromisa na kvalitetu. Estetika koja inspiriše Osim što unapređuje kvalitet pića, estetika naših barik buradi od 225 litara može transformisati svaki prostor. Klasičan dizajn i izuzetna obrada hrasta dodaju sofisticiranost i privlače pažnju, čineći svaku vinariju ili destileriju mestom koje posetioci žele da istraže i pamte. Drvo hrasta ima moć transformisanja ukusa vaših omiljenih pića, ali postoji način da maksimalno iskoristite ovu moć. Evo kako možete smanjiti efekat tanina na vaša pića: Inicijalno ispiranje: Sipajte u bure oko 20 litara vode i ostavite ga da stoji uspravno. Nakon 12 časova ga možete okrenuti na drugu stranu i ostaviti u uspravnom položaju još najmanje 12 sati. Nastavak ispiranja: Postavite bure položeno na postolje i napunite ga do vrha hladnom vodom i dozvolite da temperatura vode postigne sobnu temperaturu pre ispuštanja vode iz bureta. Ponavljajte ovaj korak dok voda ne postane potpuno čista. Ovaj proces osigurava da tanin iz hrasta ne narušava kompleksnost ukusa vaših pića, već doprinosi njihovom finom balansu i bogatstvu aroma. Investiranje u estetiku je takođe investiranje u brending i tržišni položaj vašeg poslovanja. Kontaktirajte nas i poručite svoje barik bure na vreme. Barik burad imaju dugu i bogatu istoriju u svetu proizvodnje vina, a posebno su cenjena zbog svoje sposobnosti da doprinose razvoju kompleksnih aroma i ukusa u vinima. Poreklo barik buradi može se pratiti unazad do drevnih vremena, ali su posebno popularna postala u 17. veku u Francuskoj. Od tada, dva glavna tipa barik buradi, Bordelaise (Bordo) i Bourguignonne (Burgundija), postala su standard u industriji. Iako oba tipa buradi služe sličnoj svrsi u zrenju vina, postoje ključne razlike u dizajnu i uticaju na vino koje sazrijeva unutar njih. Poreklo i karakteristike Bordelaise (Bordo) burad Volumen i dimenzije: Tipično bordo bure ima zapreminu od 225 litara, što je postalo standard u vinogradarstvu. Ova burad su relativno visoka i uska u poređenju s burgundijskim buradima. Visina: Oko 95 centimetara (37 inča) Prečnik: Oko 60 centimetara (23-24 inča) na sredini, što je najširi deo bureta. Uticaj na vino: Bordo burad su poznata po tome što vinu dodaju strukturu i tanine, što ih čini idealnim za proizvodnju robusnih crvenih vina poput Cabernet Sauvignona i Merloa. Proces dodatnog nagorevanja buradi može dodatno uticati na intenzitet ukusa koji se prenosi na vino, pri čemu snažnije nagorevanje pruža dublje note dima i vanile. Bourguignonne (Burgundija) burad Volumen i dimenzije: Burgundijska burad su šira i kraća u poređenju sa bordo buradima, a njihova standardna zapremina je oko 228 litara. Veća širina omogućava veću površinu kontakta vina s drvetom. Dimenzije Burgundijske buradi obično su: Visina: Oko 88 centimetara (oko 34-35 inča) Prečnik: Oko 72 centimetara (oko 28 inča) na sredini, što je najširi deo bureta. Uticaj na vino: Ova burad su idealna za proizvodnju delikatnih vina, poput Pinot Noira, jer omogućuju suptilniju integraciju drvenih tanina i aroma. Burgundijska burad često daju vinima sofisticiraniju teksturu sa složenijim aromatskim profilom, dodajući note začina, voća i cvetnih aroma bez prekomerne dominacije drveta. Razlike u praktičnoj primeni Iako su oba tipa buradi dizajnirana da poboljšaju karakteristike vina, njihov fizički oblik igra ključnu ulogu u određivanju koje vrste vina će najbolje sazrevati unutar njih. Bordo burad, zbog svoje visoke i uske forme, omogućava manje razmene kiseonika između vina i okoline, što rezultira sporijim procesom oksidacije i sazrevanja. Nasuprot tome, burgundijska burad, sa svojom širom bazom, omogućavaju nešto bržu oksidaciju, što može biti poželjno za vina koja traže brži razvoj složenosti i mekoće. Izbor između bordo i burgundijskih buradi u velikoj meri zavisi od tipa vina koje se proizvodi, kao i od specifičnih ciljeva vinara u pogledu profila vina. Dok bordo burad može biti bolji izbor za proizvođače koji teže da svojim vinima dodaju strukturu i snagu, burgundijska burad su idealna za one koji žele naglasiti finoću i aromatsku kompleksnost. U svakom slučaju, korišćenje barik buradi je umetnost koja zahteva duboko razumevanje i veštinu, te može značajno obogatiti vinsko iskustvo. Zamislite svoje vino ili rakiju kako sazreva u vašim barik buradima od 225 litara, stičući jedinstvene note koje mogu proizaći samo iz vrhunskog hrasta. Ne dopustite da vaše piće bude sputano prosečnim rešenjima. Kontaktirajte nas danas da biste saznali više o tome kako naše barik bure može biti ključna komponenta u stvaranju vaših izvanrednih pića. Naručite svoje bure od 225 litara i dajte svojim pićima dom koji zaslužuju. Postanite poznati po izuzetnosti i kvalitetu koji vaša konkurencija može samo da poželi.

Vrhunski istorijski roman – dobitnik Bukerove nagrade. Broj ocena: 87 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6501 Poslednja cena bila je: 890 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Sveta Glad, Bari Ansvort Sveta Glad Pisac : Bari Ansvort Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 574 Opis proizvoda: Sveta Glad, Bari Ansvort *** O Knjizi : “Prava retkost među knjigama – vrhunski istorijski roman... Ansvort govori o rivalstvu među ljudima; njegova tema je trgovina robljem sredinom osamnaestog veka... Sveta glad je remek-delo.” D. Dž. Tejlor, Sunday Times “Priča koja pleni... Sveta glad dešava se u vremenu između 1752. i 1765, a bavi se prepletenim i suprotstavljenim sudbinama dvojice rođaka, Erazmusa Kempa, sina lankeširskog trgovca, i Metjua Parisa, naučnika i lekara tek puštenog iz zatvora... Brod Liverpulski trgovac je okosnica celog romana; on nosi čitaoca duboko u prošlost čovekove nepravične pohlepe... nijedan skorašnji roman ne može ni da se približi Svetoj gladi.” Entoni Kvin, Independent “Najsnažniji roman koji sam pročitala u poslednjih nekoliko godina. Ima sve – uzbudljivu priču vešto građenu, izuzetno žive prizore. Knjiga koja se ne ispušta iz ruku.” Penelopa Lajvli, Spectator “Sveta glad svojom širinom stvara bojno polje dovoljno prostrano za poštenu bitku velikih sukobljenih priča jednog vremena. Iza tog zveketa leži tiha, neprihvatljiva činjenica o četrdeset miliona ukradenih života. Dve stotine godina posle te krađe sam domašaj ovog veličanstvenog romana prikazuje temu na najpravedniji mogući način.” Lorens Norfok, Daily Telegraph “Sveta glad mami čitaoca da zadovolji osnovnu potrebu – da sazna šta biva dalje? Vreme i mesto dočarani su tako snažno kao da su nam pokazane stvarne fotografije i karte, kao da su nam puštani zvučni efekti... Onog časa kad stignete do kraja ovako veličanstvenog romana osetite se kao da ste lišeni nečega, jer je doživljaj okončan.” Margaret Forster, Sunday Telegraph *** O Piscu : Bari Ansvort rođen je 1930. godine u jednom rudarskom selu u Daramu. Pohađao je osnovnu školu u mestu Stokton na Tisu i Mančesterski univerzitet. Dobar deo života proveo je u oblasti istočnog Sredozemlja, predavao je engleski jezik u Atini i Istambulu. Sada živi u Italiji. Njegov prvi roman, Partnerstvo, objavljen je 1966. Za njim su usledili Grci to zovu, Koža, Čudakov dar, za koji je 1973. dobio Hajnemanovu nagradu, Paskalijevo ostrvo, kandidovan za Bukerovu nagradu 1980. i kasnije ekranizovan, Kamena devica, Šećer i rum, Lešinarov gnev, Sveta glad (podelio Bukerovu nagradu 1992), Komad o moralu (kandidovan za Bukerovu nagradu 1995), Posle Hanibala, Nelsonova senka, Pesma kraljeva i Rubin u njenom pupku. Bari Ansvort je 1998. dobio naziv počasnog doktora književnosti Mančesterskog univerziteta. Pored ovoga, držao je predavanja na Književnoj radionici univerziteta Ajova. Trenutno je gostujući profesor na univerzitetu Džon Mur u Liverpulu. Bari Ansvort je član Kraljevskog društva književnika. *** Odlomak : PROLOG Prema rečima Čarlsa Taunsenda Madera, mulat je bio boje tamnog ćilibara, sed i gotovo slep. Krhke građe, sitnih kostiju, imao je običaj da podigne glavu kad govori, kao da traži još svetlosti za zgrudvane kristale svojih očiju. Bio je to stari rob s plantaže u Karolini, oslobođen kad više nije mogao da radi i oteran sa zemlje. U proleće i leto 1832. prosio je svaki dan na ulicama Nju Orleansa i na dokovima. Čekao je na obali mornare kad prime platu, nadajući se nekom njihovom zamagljenom porivu milosrđa ili prezira. Bio je pričljiv; slušao ga neko ili ne, neprestano je mrmljao ili izvikivao pojedinosti svog života. Robovsko ime bilo mu je Luter, a onda su mu dodali Piljevina, zato što ga je jednom jedan nadzornik video kako jede piljevinu da mu ne bi odbrusio – izgleda da je oduvek bio brbljivac. Dakle, Luter Piljevina. Ali u barovima na dokovima bio je poznat kao Rajski Crnja. Živeo je od otpadaka, ono malo što je imao trošio je po barovima, gde su ga trpeli zbog njegovog zabavljačkog dara dok se suviše ne napije. Ljudi su mu plaćali rum; postao je neka vrsta institucije. Ponekad bi odsvirao nešto na staroj harmonici koju je nosio oko vrata, ili otpevao neku pesmu s plantaže, ali uglavnom je pripovedao – o liverpulskom brodu, o svom belom ocu koji je bio lekar na tom brodu i koji nikad nije umro, o čudesnom detinjstvu u zemlji večitog sunca, o brežuljcima džungle, o velikim jatima belih ptica što uzleću s poplavljene savane, o naselju u kom su beli i crni živeli savršeno skladno. Tvrdio je da ume da čita. Umeo je takođe – a Mader to potvrđuje – da navodi krpice poezije Aleksandra Poupa. U jednom od svojih povremenih članaka za Misisipi rekorder, Mader tvrdi da ga je zaista čuo kako recituje te stihove. Ovi članci kasnije su prikupljeni i privatno izdati pod naslovom Crtice iz stare Luizijane. Jedini zapis o Rajskom Crnji koji imamo nalazi se u ovom malo poznatom delu, u poglavlju pod naslovom Slikovite ličnosti s dokova. Mader kaže da, kad se posle godine odsustvovanja vratio u Nju Orleans, mulata više nije bilo i niko nije umeo da mu kaže šta se dogodilo s njim. Neprekidno posmatranje slikovitih ličnosti često je vodilo Madera niz podrumske stepenice, pa je vremenom i sam postao slikovita ličnost i prorok; umro je 1841. od alkoholnog ludila u lečilištu u Džeksonvilu. Njegova udovica, spremajući njegove zapise za zbirno objavljivanje, smatrala je za svoju dužnost da ukloni materijale o ljudima niskog položaja, pa je prosjak mulat odbačen, zajedno s Velikom Suzanom, gitaristom-transvestitom po imenu Anđelo i još mnogima. Nije baš izbrisan, ali je bačen na ivicu, u onaj limb sumnjivog postojanja u kom se i dalje skriva, prosi, razmeće se, priča o raju, negde između Maderova dva putovanja u Nju Orleans, između dva izdanja njegove knjige. Da li ga je Mader izmislio? Ali taj pisac je postao nesređen i melodramatičan tek u svojim poslednjim danima; mulat pripada opuštenijem vremenu. Osim toga, tu su i citati. Ne verujem da bi Mader izmislio nešto tako. Mulat je izmislio sam sebe – zato su ga trpeli u barovima. Iznad njega leži i aura moje mašte. Mešenjem sećanja stvara se testo mašte koje, kao što je poznato, može da raste doveka, a ja sam morao da se oslanjam na pamćenje jer je Misisipi rekorder odavno prestao da izlazi, a njegova arhiva je uništena ili prosto istrulila. Svoj primerak Crtica izgubio sam pre dosta godina i nisam uspeo da iskopam drugi, niti čak da pronađem da se iko negde poziva na to delo. Ali mulat i dalje opseda moju maštu, sa svojim pričama o izgubljenom raju, diže svoje slepo lice da izmoli nešto od mene. Ništa ga više ne može vratiti u Maderov tekst, ali on sedi na ulazu u lavirint moga… KNJIGA I 1752–1753. DEO PRVI JEDAN Brod na koji je mislio bio je Liverpulski trgovac, kapetana Sola Tersa, i on ga nikada nije video, iako je brod u svojoj utrobi nosio seme svih njegovih snova. Nosio je smrt trgovcu pamukom, svom vlasniku, ili je makar u to verovao njegov sin. Erazmus Kemp oduvek je smatrao da mu je brod ubio oca, i ta misao trovala mu je uspomene. Bol rađa sopstvene izopačenosti i izdajstva; obris onoga što smo izgubili podložan je truljenju kao i smrtno telo, i Erazmus nikada više nije mogao da se otme pomisli kako je njegov otac namirisao sopstvenu smrt tog sivog popodneva u strugari na obali Mersija kad se, okružen bojama blata i šafrana, prilično nespretno sagnuo da onjuši tek isečene delove jarbola za svoj brod. Ne miris balsamovanja, ništa sveto; zadah sopstvene smrti. Bila je to ružna misao, a nekako su je potvrđivale i druge upamćene pojedinosti, mada ih je, naravno, samo Erazmus, njihov domaćin, prihvatao kao pravovaljane dokaze: miris vlažne piljevine i ugaženog blata – blato je bilo posuto piljevinom; hladni močvarni miris reke udaljene svega stotinak metara; još jedan miris, smrad zapuštenosti, kome tu nije bilo mesto, preseljen iz jednog drugog dana istim onim ružnim delanjem bola. Delovi jarbola bili su bledožuti; ležali su na nogarima ispod grubog krova od dasaka – baraka je sa strana bila otvorena. Padala je jaka kiša i ljudi su načinili stazu od drvenih blokova niz ugaženu strmu obalu. Erazmus se postideo zbog izveštačenosti s kojom je njegov otac nisko spustio lice da onjuši sirovo drvo. U dvadeset prvoj godini bio je uzdržan, nesklon upadljivom ponašanju, a te osobine pojačavala je njegova tadašnja preterana osetljivost, pošto je proživljavao rane dane neizrečene ljubavi prema Sari Volpert. „Vrhunski kvalitet.“ Kemp se ispravio radi ove izjave. „Kad je posečeno, ovo drvo je slatko pilo. To se oseća u mirisu soka. Ako želite da isprobate čvrstinu drveta, pomirišite sok. Je li tako, momci?“ Načinio je od sebe takođe i stručnjaka za drvnu građu. Bio je to bor uvezen s Baltika. „Borovina za jarbol“, reče Kemp. „Bor je jedna od stvari koje su bolje van Engleske, a tako mi Boga, nema ih mnogo.“ Oni oko njega se nasmejaše. Poznavali su ga. Viđali su ga po brodogradilištima, znali su njegove hitre pokrete, tamno zarumenjeno lice, nemaran, ali ne aljkav način na koji se odevao, njegovu kratku nenapuderisanu periku, dugi, četvrtasto skrojeni gornji kaput, obično raskopčan. „Pogledaj, dečko moj“, reče nezainteresovanom Erazmusu. „Priđi ovamo i pogledaj. Ti delovi su odsečeni i spremni. Ovo su dva dela čekrka. Vidiš li ove useke na njima? Spojiće ih ovde u sredini, a posle će ih učvrstiti stegom. Vidi ove velike komade s navojima, znaš li šta su oni? Pogledaj kako su tvrdi.“ Još je govorio s naglaskom seoske oblasti Lankešira koji je napustio kao dete, toplijim i bržim nego što je bilo uobičajeno ovde. Objasnio je sinu kako će majstori sastaviti čekrk i u njega uglaviti masivne ručke, kako će jarbol biti učvršćen uzduž i popreko daskama zvanim pete, a zatim i spolja, teškim gvozdenim prstenovima. Jarbol je u njegovoj glavi postajao čvršći sa svakom rečju koju je izgovorio, sa svakim znakom odobravanja onih oko njega, i njegov brod postajao je sve otporniji na nasilje ljudi i vremena, obezbeđivao mu brzu plovidbu i obilnu zaradu – a samo Kemp je znao koliko mu je očajnički ona potrebna. Erazmus to nije znao, pa mu je bilo dosadno i neprijatno – nije raspolagao prirodnom naklonošću prema nižima kao njegov otac. Obuzeće ga i kajanje zbog dosade, kad mu dođe vreme, čak i zbog neznanja, zbog toga što nije shvatio ovaj napor da se brod načini neuništivim. Znaci su bili vidljivi svakome. Kemp je bio zaposlen čovek, ali je nalazio vremena da se nekoliko puta nedeljno doveze iz svoje kuće u gradu ili iz kancelarije blizu doka Old Pul i proboravi malo u Diksonovom brodogradilištu na obali reke gde se gradio njegov brod, da zaviruje naokolo i ćaska s drvodeljama. Bogatstvo nije umanjilo njegovu potrebu da se dopadne, njegovu želju da deluje stručno, a svakom čoveku koji se sam uzdigao sa dna prijalo bi da zapoveda ovim poslom, da vidi kako bokovi njegovog broda iz dana u dan rastu na doku kao podsticani strpljivim dahom nekog boga. Brod ni po čemu nije bio neobičan. Odavno se brodovi nisu značajno menjali. Još su građeni od drveta, još su se kretali snagom vetra u jedrima od lanenog platna pričvršćenim za jarbole i prečke užadima od konoplje. Kad bi postavili Kolumba na bilo koji brod tog vremena, malo šta bi ga zbunilo. Ipak, ovi liverpulski brodovi imali su neke posebnosti; krma im je bila visoka kako bi topovi postavljeni na zadnju palubu mogli lakše, zgodnije, kako se onda govorilo – a ta reč je zanimljivo tipična za to doba – da se upere nadole i uguše pobunu robova; palubne grede vrlo široke, tovarni prostor dubok, a ograda podebljana kako bi se onemogućili skokovi u smrt. Liverpulski trgovac nije se isticao ničim. Svrha ovog broda videla se na prvi pogled gotovo od samog početka, odavala ju je njegova građa, oblik kobilice, vitka rebra korita; bio je to liverpulski brig sa dva jarbola, predviđen za trgovinu i Atlantik. Ali Kempov urođeni optimizam narastao je do sujeverja podstican pritiskom dugova, a njegova nada u ovaj brod nije bila samo trgovačka. Bio je to plahovit, privlačan muškarac, tamne puti, pravih obrva, sjajnih, široko otvorenih crnih očiju i živahnih pokreta koji su postali šala među njegovim uglavnom uzdržanijim poznanicima. Slabašna šala, jer je Kemp, makar koliko su oni znali, bio uspešan u svojim poduhvatima i bogat, a nije oklevao da svoje bogatstvo i pokaže. Imao je lepu kamenu kuću među prvim trgovačkim domovima grada, u Ulici Red kros, i sopstvene kočije s livrejisanim konjušarom, a žena mu se skupo odevala, iako je izgledala ponešto slabašna – samouvereni muž i smrknuti sin kao da su je iscedili. Otac i sin su se gledali stojeći u velikoj radionici punoj promaje pored delova jarbola što su još krvarili, različito shvatajući ovu priliku, ali istih lepih obrva i tamnih očiju, široko otvorenih, sjajnih, pomalo začuđenih, sposobnih za isti nivo preterivanja. „Hiljadu hrastova da se načini ovaj moj brod“, reče Kemp zadovoljno. „Znaš li po čemu se vidi da li je srž hrasta zdrava? Pruge suvih vlakana su znak opasnosti, pokazuju da je drvo trulo. Pitaj ove momke, oni znaju. Šteta što kod ljudi nije isto, a, momci?“ Bio je privlačan, čak i u svojoj snishodljivosti; bilo je u njemu nečeg magnetskog. Ali, nisu svi mislili isto, pa je poseta radionici za jedra u potkrovlju bila manje uspešna. Erazmus nije upamtio koliko se kasnije ona odigrala, niti da li je zaista bila kasnije – njegova sećanja na te dane nisu tekla određenim redom. Ali sećao se da se osećao ogoljenim tamo, u velikoj četvrtastoj radionici prepunoj svetlosti s visokih prozora i odsjaja svetla sa sive površine reke, strogih i obilnih, što su neodređeno padali po licima i rukama, po prašnjavim daskama poda, dugačkim klupama, nakatranjenom stubu u sredini s užetom i koturačom za kačenje jedara. Iz stuba je virila vodoravna šipka preko koje je bio prevešen kvadrat tankog platna za jedra. Tri čoveka sedela su na stolicama, s platnom prebačenim preko kolenâ, dva najamna radnika i majstor, bled čovek retke kose. Njemu se Kemp i obratio, s prirodnom toplinom u ponašanju. „Pa, prijatelju moj, kako napreduje posao?“ Druga dvojica su ustala kad je trgovac ušao, stežući platno u krilu, ali majstor samo nakratko podiže pogled, pa nastavi da šije. „Dosta dobro, kako inače stvari stoje“, reče. Erazmus zapazi da majstor nije ustao, da nije izgovorio titulu poštovanja, da je svojim tonom nagovestio nezadovoljstvo. Ovo je neki bundžija, bezbožnik – brodogradilišta su ih puna. „Brini se ti za svoja jedra, najbolja su“, reče Kemp. „Pusti one stvorene za kancelariju da brinu o svemu ostalom.“ Čovek ne odgovori. Učvršćivao je ivicu jedra dodatnim slojem platna, obuzdavajući jedro malom gvozdenom kukom s uvučenom uzicom. „Ostavimo ovog dobričinu da šije“, reče Erazmus svom ocu. Kemp još nije odustao. „Praviš čvrsta jedra za moj brod, nadam se?“ „Ovo je najbolje platno od konoplje“, reče majstor jedva zastavši s poslom. Posle trenutak-dva, kao da se malo uvredio, Kemp se okrenu sinu. „Ova jedra, znaš“, reče namerno živahnim tonom, „seku ih po meri, dužinu i širinu odmere savršeno tačno, u zavisnosti od jarbola ili prečke na koje se kače. Treba ti vraški dobro oko za to, mogu ti reći. Loše skrojena jedra odvešće brod u propast, koliko god inače bio čvrst. Ovaj dobri čovek ovde opšiva ivice jedara sve...“ „Ne skroz unaokolo.“ Majstor je i dalje držao glavu tvrdoglavo pognutu. „Opšivamo samo uspravne ivice.“ „To sam i hteo da kažem.“ Kempov glas bio je oštar – nije voleo da ga prekidaju. Majstoru se izraz lica nimalo nije izmenio, ali je prestao da šije. „Zaista?“ – upita. „Aha, uspravne ivice, a neki kažu da treba i središta. Ima i onih koji bi opšili srednji deo svih križnih jedara i prednje ivice letnih jedara. Ne znam slažete li se s tim, gospodine?“ „Ne.“ Kempovo lice je potamnelo, ali nije mogao da prizna neznanje – to mu je ličilo na poraz. „Ja se slažem s uobičajenim postupcima“, reče. „Ima raznih uobičajenih postupaka, gospodine. Šta mislite da treba učiniti s trouglastim jedrima, ako smem da upitam?“ Erazmus oseti kako ga obuzima bes zbog ovog ljigavog sitničavca koji uspeva da njegovog oca dovede u nepriliku. Krivio je i svog voljenog oca, njegovu tvrdoglavost. S ovim čovekom nije trebalo razgovarati, nego ga odmah otpustiti – ili oboriti nogom sa stolice. Prišao je prozoru, okrenuo prostoriji leđa i zagledao se preko svetlucave sive vode Mersija u jarbole brodova ukotvljenih u Pulu. Po nebu su kružili galebovi. Perje im je izgledalo olovno naspram tmurnog neba, pa se činilo da lete poput kuršuma. Ova podudarnost, razboritost njegovog posmatranja, ostavile su dubok utisak na Erazmusa i oterale njegov gnev. Odlučio je da kasnije zapiše sve ovo. Ljubav ga je privolela pisanju, ne baš poezije, nego nekakvih propašću bremenitih beležaka. Ona je tamo, mislio je. Manje od osam kilometara od mesta na kom stojim. Otkako se zaljubio u Saru Volpert, njegovo biće ispunjavale su plime i oseke. Mogao je u svakom trenu da se ispuni Sarom, kanali su već postojali, useci koje je njegova strast tako hitro načinila. Trzaj uspomene, ubod osećaja, i plima njenog savršenstva bi pohrlila, čisto bledilo njene kože, laki pokreti ruku, slika njenih kapaka kada spusti pogled, zamišljani život njenog tela u haljini s krinolinom... Znao ju je celog života, očevi su im bili poznanici i povremeno su zajedno poslovali, ali istinski ju je poznao tek pre deset dana, na proslavi punoletstva njenog brata – Čarls je bio nekoliko meseci mlađi od njega. Otišao je na slavlje preko volje; u gužvi mu je uvek bilo nelagodno, nije voleo da deli prostor s nekim, niti iskidane razgovore. Bio je plah i neukrotiv. Ali te večeri na oči mu se spustila milost. Smatrao ju je detinjastom i izveštačenom sve do tog poznanja, koje je i ona svakako osetila – slala mu je izvesne poglede. A opet, gledala je i druge... Skrećući misli s toga počeo je, s nekakvim povređenim strpljenjem, ponovo da sastavlja komadiće te večeri, svetlost lampi, gole mišice, melodije glasova, šapat svile. Fino tkanje čuda. Ona ga ponovo preplavi. Ostao je još neko vreme leđima okrenut prostoriji; i dalje je čuo glasove. Skrama svetlosti iz neke nevidljive pukotine u oblacima ležala je daleko na vodi. Ispod njega pljuskala je plima, blatnjava i turobna. Ovde, duž otvorene obale, leže liverpulske radionice u kojima se grade brodovi, među njima je i njihov, još bez kostura, jedva sastavljene kobilice, ali u mašti njegovog oca već natovaren, na putu ka jugu. Erazmus oseti navalu zapanjene ljubavi. On sam uopšte nije raspolagao tim preobražavajućim oduševljenjem. Njegova potreba za posedovanjem sadašnjosti bila je isuviše hitna. U poslednje vreme osećaj različitosti između njega i njegovog oca zamrsio mu je osećanja nekom vrstom tuge; da li zbog sebe ili oca – nije umeo da kaže. Okrenuo se; radionica je sada bila tiha. Postignut je nekakav sporazum – lice njegovog oca bilo je rumeno i spokojno. Majstora nije ni pogledao. Video je kako se komad platna na stubu meškolji i škripuće na struji vazduha. Iskustvo uvek porobljava pamćenje kombinacijama koje samo odabere. Novi okovi skovani su ovde, u radionici punoj svetlosti, među mirisima nauljenog platna, sirove konoplje i katrana, talasavim opšivima platna za jedra, njegovim osećanjima prema Sari Volpert i prema ocu. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Saksija taraba 2 fi19cm 2,6l dim: ○19x18cm 2.6l nešto najoriginalnije što možete staviti u vašu baštu ili u vaš dom izrađena od izuzetno čvrste plastike, tarabice na sebi imaju otisnutu imitaciju drveta, ne propušta vodu ni zemlju, unutra ima uložak, a na dnu se nalazi sistem za odvodnjavanje se čepom Uživajte u praktičnosti i estetici s našom plastičnom saksijom Taraba 2, dizajniranom da unapredi vašu baštu ili unutrašnji prostor s cvetnim lepotama. Sa svojim elegantnim dizajnom i funkcionalnošću, ova okrugla saksija prečnika 19 cm i visine 18 cm predstavlja savršen spoj stilizovanog dizajna i visokokvalitetnog materijala. Plastični drenažer unutar saksije je neophodan radi osiguravanja pravilne drenaže vode i održavanja zdravlja biljke. Ovaj sloj omogućava višku vode da se efikasno ocedi iz saksije, sprečavajući tako zadržavanje vode oko korena biljke što može dovesti do truljenja i propadanja. Prisustvo plastičnog drenažera osigurava optimalne uslove za razvoj korenovog sistema, doprinoseći zdravom rastu i prosperitetu biljke. Inovativni dizajn u vidu čepa za isticanje vode predstavlja revolucionarno rešenje koje unapređuje funkcionalnost i estetiku saksije. Ovaj čep omogućava precizno regulisanje nivoa vode unutar saksije, čime se osigurava optimalna vlažnost zemlje za biljku. Istovremeno, čep sprečava prekomerno zadržavanje vode, štiteći korenje biljke od potencijalne truleži i propadanja. Estetski, ovaj inovativni dizajn donosi dodatnu vrednost saksiji. Umesto tradicionalnih podmetača koji često narušavaju estetiku prostora, čep za isticanje vode integriše funkcionalnost u sam dizajn saksije. Time se postiže harmonija između funkcionalnosti i lepote, čineći saksiju istovremeno praktičnim kontejnerom za sadnju i dekorativnim elementom u enterijeru ili eksterijeru. Ovakav dizajn omogućava da saksija bude istovremeno funkcionalna i estetski atraktivna, što je idealno za moderne domove i bašte gde se ističe potreba za efikasnim korišćenjem prostora bez gubitka estetskog doživljaja. Takođe, čep za isticanje vode doprinosi i održivosti, jer omogućava efikasnije upravljanje vodom, smanjujući potrebu za čestim zalivanjem i minimizirajući otpadnu vodu. U krajnjem, inovativni dizajn sa čepom za isticanje vode predstavlja spoj funkcionalnosti, estetike i održivosti, pružajući korisnicima praktično i lepo rešenje za uzgoj biljaka u unutrašnjem i spoljnom prostoru. Izrađena od izdržljive plastike visoke gustine, ova saksija garantuje dugotrajnost i otpornost na vremenske uslove, osiguravajući da vaše biljke budu zaštićene i negovane tokom cele godine. Sa zapreminom od 2,6 litara, ova saksija pruža dovoljno prostora za rast i razvoj vašeg omiljenog cveća, biljaka ili začinskog bilja. Ova saksija je ne samo praktična već i estetski privlačna, dopunjujući vašu baštu ili unutrašnji prostor sa svojom elegantnom pojavom. Sa svojim glatkim i jednostavnim dizajnom, lako se uklapa u različite stilove uređenja prostora. Neka naša plastična saksija Taraba 2 bude vaš pouzdan partner u uzgoju biljaka, pružajući im optimalne uslove za rast i razvoj, dok istovremeno dodaje notu elegancije i stila vašem okruženju. Uživajte u lepoti prirode uz našu pouzdanu saksiju za cveće Taraba 1. Saksija taraba dimenzija prečnika 19 cm, visine 18 cm, i zapremine 2,6 litara odlična je za manje biljke i dekorativne elemente, posebno za balkon. Evo nekoliko predloga šta možete saditi u ovakvoj saksiji: 1. Sukulenti i Kaktusi: Sukulenti i kaktusi, sa svojom raznolikošću oblika, boja i tekstura, nude neiscrpan izvor inspiracije za stvaranje intrigantnih i estetski privlačnih aranžmana. Ovi mali kaktusi, poput Eheverije ili Seduma, predstavljaju ne samo simbol otpornosti na sušu i jednostavnosti održavanja, već i priliku za stvaranje jedinstvenih kompozicija koje unose svežinu i prirodnost u svaki prostor.Plastične saksije za baštu, posebno dizajnirane za ovu vrstu biljaka, postaju neizostavan deo uređenja doma ili vrta. Njihova funkcionalnost doprinosi očuvanju biljaka, pružajući adekvatnu drenažu i podršku za zdrav rast. Okrugle saksije, kao što je saksija taraba promera 19 cm i visine 18 cm sa zapreminom od 2,6 litara, predstavljaju savršen izbor za smeštaj malih sukulenata i kaktusa.Sukulenti, svojom sposobnošću da skladište vodu u listovima ili stabljikama, osiguravaju im nezavisnost od učestalog zalijevanja, što ih čini idealnim za osobe koje vode dinamičan način života ili nemaju previše vremena za brigu o biljkama. Njihova otpornost na sušu i sposobnost prilagođavanja različitim uslovima čini ih savršenim izborom za svakoga ko želi unijeti zelenilo u svoj dom ili vrt bez previše truda.Osim toga, sukulentne biljke nude i estetsku dimenziju, jer njihova raznolikost oblika, veličina i boja omogućava kreiranje šarmantnih i jednostavnih aranžmana. Bilo da se odlučite za suptilnu kombinaciju boja ili želite stvoriti kontrast između različitih tekstura, sukulenti su sjajan izbor za postizanje željenog estetskog efekta.Ukrasne saksije za cveće, poput ovih okruglih saksija, ne samo da pružaju podršku biljkama, već i doprinose estetici prostora. Odaberite saksiju koja će komplementirati boje i teksture vaših sukulenata, stvarajući tako harmoničan i vizuelno privlačan aranžman koji će unijeti osvježavajući dah prirode u vaš dom ili vrt. 2. Minijaturno Baštensko Cveće: Kada je u pitanju dekoracija balkona ili terase, minijaturne begonije i petunije predstavljaju fantastičan izbor koji će uneti živost, boju i svežinu u vaš spoljni prostor. Ove minijaturne sorte cveća ne samo da su atraktivne vizuelno, već su i praktične za uzgoj u saksijama, čineći ih savršenim dodatkom za vašu saksiju tarabu fi19cm h18cm / 2,6l.Minijaturne begonije, sa svojim nežnim listovima i širokim spektrom boja, mogu stvoriti čaroban ambijent na vašem balkonu. Njihova kompaktna veličina i raznolikost oblika omogućavaju vam da kreativno aranžirate saksiju, kombinujući različite sorte begonija kako biste postigli željeni estetski efekat. Osim toga, begonije su otporne biljke koje se lako održavaju, što ih čini idealnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti cveća bez previše truda.S druge strane, minijaturne petunije su još jedan fantastičan izbor za balkonsko cveće zbog svojih živopisnih cvetova i bujnog rasta. Ove male, ali izuzetno atraktivne biljke unose energiju i veselje svojim raznobojnim cvetovima, čineći ih idealnim za osvežavanje balkonskog prostora. Zahvaljujući svojoj otpornosti na sunce i sposobnosti da kontinuirano cvetaju tokom sezone, minijaturne petunije će vam pružiti dugotrajan užitak i estetski doživljaj.Kada kombinujete minijaturne begonije i petunije u saksiji taraba fi19cm h18cm / 2,6l stvarate harmoničan spoj boja, tekstura i oblika koji će privući pažnju i osvežiti svaki kutak vašeg balkona ili terase. Bez obzira da li preferirate suptilne pastelne tonove ili živahne i šarene kombinacije, ove minijaturne biljke pružiće vam neograničene mogućnosti za stvaranje personalizovanog i šarmantnog spoljnog prostora koji će oduševiti sve posmatrače. 3. Aromatično Bilje: Kada je u pitanju balkonsko baštovanstvo, biljke kao što su bosiljak, peršun i majčina dušica predstavljaju ne samo funkcionalne dodatke za kulinarske potrebe, već i izvanredne doprinose estetici i atmosferi vašeg spoljnog prostora. Ove aromatične biljke ne samo da unose svežinu i vitalnost na vaš balkon, već takođe omogućavaju praktično korišćenje u svakodnevnom kuvanju, pružajući vam zadovoljstvo svežih začina direktno iz vaše bašte.Bosiljak, s peršunom i majčinom dušicom, donosi bogatstvo mirisa i ukusa na vaš balkon. Bosiljak, sa svojim karakterističnim mirisom i ukusom, idealan je za pripremu italijanskih jela, sosova i salata. Peršun, s druge strane, dodaje svežinu i pikantan ukus jelima, čineći ga neizostavnim sastojkom u mnogim kuhinjama širom sveta. Majčina dušica, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, savršeno se uklapa u različite recepte, posebno u jela od mesa i povrća.Ove biljke, uzgajane u malim saksijama, ne samo da čine praktično rešenje za balkonsko baštovanstvo, već takođe dodaju estetsku vrednost vašem prostoru. Kombinovanjem različitih biljaka u saksijama taraba fi19cm h18cm / 2,6l, stvarate šareni i raznoliki kutak koji osvaja svojim mirisima i lepotom. Dodatak svežih biljaka začina ne samo da doprinosi vašem kulinarskom iskustvu, već takođe oplemenjuje vaš balkon, pružajući vam oazu mira i opuštanja u kojoj možete uživati u svakom trenutku.Osim toga, uzgoj bosiljka, peršuna i majčine dušice na balkonu omogućava vam lak pristup svežim začinima, čime eliminirate potrebu za kupovinom i skladištenjem sušenih biljaka začina. Sveži začini ne samo da poboljšavaju ukus vaših jela, već takođe pružaju zdravstvene beneficije, obogaćujući ih antioksidansima, vitaminima i mineralima koji doprinose vašem opštem blagostanju.Uz sve to, uzgoj ovih biljaka na balkonu predstavlja i ekološki prihvatljiv izbor, smanjujući vašu ekološku stopu i doprinoseći održivosti. Kroz ovakav vid baštovanstva, vi ne samo da uzimate učešće u proizvodnji sopstvene hrane, već takođe doprinosite očuvanju životne sredine, stvarajući sklad između ljudi i prirode čak i u urbanoj sredini. 4. Višegodišnje Biljke: Uzgoj niskih sorti trajnica, poput alpskih biljaka, predstavlja izvanredan način da unesete dugotrajan estetski doživljaj u vašu baštu ili krajolik. Ove biljke, karakteristične po svojoj skromnoj visini i otpornosti na različite vremenske uslove, donose eleganciju i šarm na vaše spoljne prostore.Alpske biljke su pravi dragulji u svetu baštovanstva zbog svoje sposobnosti da prežive i cvetaju čak i u ekstremnim uslovima. Njihova prilagođenost alpskom okruženju daje im izuzetnu otpornost na niske temperature, sušu i siromašna zemljišta, što ih čini idealnim izborom za uređenje bašte ili kamenjara. Njihovi kompaktni habitusi i širok spektar boja čine ih atraktivnim elementima u pejzažnom dizajnu, dodajući teksturu, boju i interesantne forme u vašem spoljnom prostoru.Kombinovanjem različitih sorti alpskih biljaka u saksijama taraba fi19cm h18cm / 2,6l, stvarate harmoničan i dugotrajan izgled koji će oduševiti vaše oči tokom cele sezone. Ove niske trajnice mogu se koristiti kao prekrasne ivice staza, kao akcenti u kamenjarima ili kao delovi kaskadnih baštenskih aranžmana. Njihova sposobnost da rastu i šire se s vremenom omogućava vam da kreirate guste i bujne površine koje će se postepeno razvijati i transformisati kroz godine, pružajući vam neprekidno zadovoljstvo i radost posmatranja.Osim toga, alpske biljke su često cvetnice, što znači da će vam pružiti obilje šarenih cvetova tokom proleća i leta. Njihovi mirisi i boje privući će različite insekte i ptice u vašu baštu, dodajući još jedan sloj života i dinamike u vaš spoljni prostor. Takođe, ove biljke često imaju i dekorativno lišće koje može dodati interesantan kontrast i teksturu u vašoj bašti čak i kada ne cvetaju.Uz sve to, alpske biljke su poznate po svojoj lakoći održavanja i otpornosti na bolesti i štetočine, što ih čini praktičnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti baštovanstva bez previše truda. Njihova sposobnost da se samoodržavaju i šire čini ih idealnim partnerima u vašoj bašti, omogućavajući vam da se opustite i uživate u lepoti prirode bez nepotrebnog stresa ili brige. 5. Cveće za Viseće Saksije: Puzavice, poput bršljana ili kampanela, nude ne samo funkcionalnost već i estetiku kada se koriste u visećim saksijama, stvarajući dinamičnu vertikalnu dimenziju u vašem spoljnom prostoru. Ove biljke, poznate po svojoj sposobnosti da se penju i šire, donose dodatni sloj lepote i interesantnih tekstura u vašu baštu, terasu ili verandu.Bršljan, sa svojim gustim zelenim lišćem, pruža prekrasan zeleni tepih koji se može slobodno kretati u visećoj saksiji, stvarajući efekat koji je istovremeno opuštajući i živopisan. Njegova sposobnost brzog rasta i pokrivanja površine omogućava vam da brzo transformišete svaki prostor, stvarajući prijatan ambijent i osećaj privatnosti.Kampanela, sa svojim nežnim zvonastim cvetovima, dodaje romantičnu notu u visećim saksijama. Njena graciozna stabljika i cvetovi stvaraju šarmantan kontrast sa zelenilom okoline, privlačeći poglede i dodajući dašak elegancije u vašem spoljnom prostoru. Ova biljka je idealna za dodavanje boje i živosti u viseće aranžmane, pružajući vam neprekidno cvetanje tokom sezone.Kombinacija bršljana i kampanele u visećim saksijama stvara uravnotežen i harmoničan izgled koji će privući pažnju i oduševiti posmatrače. Njihova sposobnost da se penju i šire omogućava vam da kreativno oblikujete svoj prostor, stvarajući interesantne teksture i obrasce koji će osvežiti svaki kutak vaše bašte ili terase.Osim estetskih prednosti, upotreba puzavica u visećim saksijama donosi i praktične koristi. One mogu poslužiti kao prirodni zasloni za privatnost ili zaštita od sunca, pružajući vam dodatnu zaštitu i intimnost na vašoj terasi ili balkonu. Takođe, ove biljke često privlače leptire, pčele i druge korisne insekte, što doprinosi ekološkoj ravnoteži i održavanju biodiverziteta u vašem spoljnom prostoru.Uz sve to, bršljan i kampanela su relativno lako održavati biljke koje zahtevaju minimalnu negu. Redovno zalivanje i povremeno đubrenje sve što je potrebno da ove biljke rastu srećno i zdravo, čineći ih idealnim izborom za svakoga ko traži atraktivno, ali jednostavno rešenje za ulepšavanje svog spoljnog prostora. 6. Bonsai: U prostorima ograničenog prostora ili za one koji traže originalne i estetski intrigantne detalje, mini bonsai drvo predstavlja izuzetno atraktivno rešenje koje će uneti dozu elegancije i prirodnog šarma u bilo koji enterijer ili eksterijer. Ova minijaturna verzija klasičnih bonsai stabala ne samo da je kompaktna po veličini, već je i jednako impozantna u svom izgledu i izrazito originalna.Mini bonsai drvca predstavljaju umetnost uzgajanja i oblikovanja biljaka, koja datira iz drevne japanske tradicije. Njihova minijaturna veličina čini ih savršenim izborom za male saksije poput saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l, gde mogu postati centralni dekorativni element ili dodatna atrakcija u vašem domu ili bašti. Ovi bonsai, često uzgajani iz semena ili reznica, mogu biti različitih vrsta drveta, uključujući četinare poput crnog bora ili čempresa, kao i listopadne vrste poput japanskog javora ili fikusa.Bonsai drvca su poznata po svojoj složenoj strukturi, koja se postiže pažljivim oblikovanjem i orezivanjem tokom godina. Njihove tanke grane i minijaturni listovi stvaraju vizuelni efekat koji oduzima dah, dok njihova elegancija i simetrija privlače pažnju i očaravaju posmatrače. Osim toga, bonsai drvca su poznata i po svojoj dugovečnosti i simbolici, predstavljajući harmoniju između prirode i ljudske intervencije, kao i simbol mira, ravnoteže i harmonije.Kada se postave u malu saksiju ili viseću saksiju, mini bonsai drvca dodaju vertikalnu dimenziju prostoru, stvarajući interesantan kontrast između visine biljke i prostora oko nje. Njihova prisutnost unosi element elegancije i rafiniranosti, istovremeno stvarajući oazu mira i spokojstva u vašem domu ili vrtu. Bonsai drvca takođe imaju terapijski efekat, pružajući vam priliku da se opustite i povežete sa prirodom dok se brinete o njihovom rastu i razvoju.Uz sve to, mini bonsai drvca mogu biti i sjajan poklon za ljubitelje biljaka ili za one koji cene estetiku i umetnost. Njihova jedinstvenost i originalnost čine ih izvanrednim izborom za sve prilike, od rođendana do venčanja, pružajući trajan simbol ljubavi, pažnje i poštovanja prema osobi koja ih prima. 7. Herbska Mešavina: Kombinovanje nekoliko manjih biljaka začina, poput timijana, origana i bosiljka, predstavlja izuzetno pametno rešenje koje ne samo da će vam omogućiti pristup svežim začinima tokom cele godine, već će takođe uneti dodatnu estetsku vrednost u vašu kuhinju ili baštu. Ovaj mini herbarnik je praktičan, koristan i estetski privlačan, a istovremeno pruža mogućnost personalizacije i kreativnosti u aranžiranju biljaka.Timijan, origano i bosiljak su tri klasična začina koji su nezamenjivi u mnogim kuhinjama širom sveta. Njihovi intenzivni ukusi i mirisi obogaćuju različita jela, dajući im specifičnu aromu i karakterističan ukus. Kombinacija ovih biljaka u mini herbarniku omogućava vam da uživate u svežim začinima bez potrebe za kupovinom ili skladištenjem sušenih biljaka, pružajući vam ne samo gastronomsku satisfakciju već i zdravstvene beneficije svežih biljaka.Timijan, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, idealan je za upotrebu u supama, sosovima i pečenim jelima. Origano, sa svojim bogatim ukusom i blagom pikantnošću, savršen je dodatak picama, pastama i grčkim jelima. Bosiljak, sa svojim slatkastim mirisom i svežim ukusom, nezaobilazan je sastojak u italijanskoj kuhinji, kao i u salatama, sendvičima i umacima.Uzgoj ovih biljaka zajedno u mini herbarniku pruža vam praktičan i funkcionalan način da održavate svoj biljni vrt začina. Saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l su idealne za smještaj ovih biljaka jer pružaju dovoljno prostora za njihov rast i razvoj, a istovremeno su dovoljno male da se lako smeste na kuhinjski prozor ili terasu. Kombinovanje različitih boja, tekstura i oblika lišća ovih biljaka stvara vizuelno interesantan herbarnik koji će privući pažnju i dodati živost vašem prostoru.Osim toga, mini herbarnik može biti sjajan poklon za ljubitelje kuvanja ili za one koji vole da se brinu o biljkama. Ova personalizovana i praktična kreacija pruža trajan izvor zadovoljstva i koristi, istovremeno dodajući jedinstvenu notu i karakter u vaš dom ili baštu. 8. Kamenčići i Sukulenti: Kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja izvanredan način da unesete rustični šarm i prirodnu eleganciju u svoj spoljni prostor. Ova kombinacija materijala i biljaka stvara harmoničan spoj između prirodnih elemenata, stvarajući oazu mira i lepote koja će očarati svakog posmatrača.Kamenčići su simbol stabilnosti, izdržljivosti i prirodnog okruženja. Njihova raznolikost boja, tekstura i oblika omogućava vam da kreirate različite dekorativne efekte i pejzaže na balkonu. Odabir kamenčića koji se uklapaju u rustičnu estetiku doprinosi stvaranju prijatne atmosfere, dok istovremeno pruža stabilnu podlogu za biljke.Sukulenti su idealan izbor za sadnju uz kamenčiće zbog svoje sposobnosti da skladište vodu u listovima ili stabljikama, što ih čini otpornim na sušu i idealnim za uzgoj u suvim i sunčanim uslovima. Njihova raznolikost oblika, boja i tekstura doprinosi estetskom doživljaju, stvarajući vizuelno zanimljive aranžmane koji se savršeno uklapaju uz rustični šarm kamenčića.Kombinovanjem sukulenata različitih vrsta i boja u saksijama ili posudama koje su postavljene među kamenčiće, stvarate dinamičan i privlačan ambijent na balkonu. Male saksije poput saksije taraba fi19cm h18cm / 2,6l pružaju dovoljno prostora za rast i razvoj sukulenata, dok istovremeno zadržavaju rustični izgled prostora.Osim estetskog zadovoljstva koje pruža ova kombinacija kamenčića i sukulenata, ona takođe ima praktične prednosti. Kamenčići pomažu u očuvanju vlage u zemlji i sprečavaju prerano isparavanje, čime pružaju dodatnu podršku sukulentima u održavanju njihove vitalnosti. Takođe, ova kombinacija zahteva minimalno održavanje, što je idealno za one koji žive dinamičan životni stil ili nemaju mnogo vremena za brigu o biljkama.Uz sve to, kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja ekološki prihvatljiv izbor, jer minimizira potrebu za vodom i hemijskim đubrivima, doprinoseći očuvanju životne sredine. Ova jednostavna, ali efektivna dekoracija ne samo da dodaje šarm i karakter vašem balkonu, već takođe osnažuje vašu povezanost sa prirodom i pruža vam prostor za opuštanje i uživanje u lepoti spoljnog prostora. 9. Mini Cvećnjak: Kreiranje mini cvećnjaka je sjajan način da dodate boju, teksturu i život u svoj prostor, bilo da je reč o balkonu, terasi ili dvorištu. Kombinovanje nekoliko vrsta manjeg cveća u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće može stvoriti šarmantan i raznolik mini vrt koji će oplemeniti vaš prostor i doneti radost i lepotu svakog dana.Kada planirate svoj mini cvećnjak, razmotrite različite karakteristike cveća poput visine, boje, teksture i perioda cvetanja kako biste stvorili balansiran i estetski privlačan aranžman. Na primer, kombinacija niskih cvetova poput ljubičica ili begonija sa srednjim i visokim cvetovima poput dalija ili kozmosa stvara dinamičan izgled koji privlači pažnju i oduševljava posmatrače.Plasticne saksije za baštu su savršen izbor za ovakav tip sadnje jer su izdržljive, praktične za korišćenje i lako se održavaju. Možete odabrati saksije različitih veličina i oblika kako biste dodali interesantan vizuelni element u vaš mini cvećnjak. Okrugle saksije, poput saksije taraba fi19cm h18cm / 2,6l, pružaju stabilnu osnovu za vaše biljke i omogućavaju ravnomeran rast korena.Kombinovanje različitih vrsta cveća, poput petunija, kadifa, ljubičica, begonija i verbena, pruža vam mogućnost da eksperimentišete sa bojama, teksturama i oblicima. Na primer, možete kombinovati cvetove iste boje kako biste stvorili monokromatski efekat, ili mešati različite boje kako biste postigli šareni i živopisan izgled. Dodavanje zelenila, poput sitnih biljaka ili prilepljenog bilja, doprinosi punoći i svežini aranžmana.Osim estetske vrednosti, mini cvećnjak može imati i praktičnu svrhu, poput oplemenjivanja prostora, privlačenja korisnih insekata ili očuvanja biodiverziteta. Možete birati cveće koje privlači leptire, pčele ili kolibrije kako biste dodali dodatni ekološki aspekt vašem mini vrtu.Konačno, važno je redovno održavanje i briga o vašem mini cvećnjaku kako biste osigurali dugotrajan i zdrav rast biljaka. To uključuje zalivanje prema potrebama biljaka, redovno uklanjanje uvenulih cvetova i lišća, kao i prihranjivanje đubrivima kako bi se osigurala optimalna ishrana biljaka. Sa pažljivim planiranjem i negom, vaš mini cvećnjak će postati očaravajući dodatak vašem domu ili dvorištu koji će doneti radost i lepotu tokom cele sezone. 10. Cvetajuće Jednogodišnje Biljke: Uzgoj cvetajućih jednogodišnjih biljaka poput kadife ili lobelije na vašem balkonu je izuzetno efektivan način da unesete intenzivne boje i živahnost u vaš prostor. Ove biljke, poznate po svojim bujnim cvetovima i živopisnim bojama, donose pravu eksploziju boja koja će oduševiti svakog posmatrača i dodati živost vašem balkonu.Kadifa, poznata i kao tagetes, je jedna od najpopularnijih jednogodišnjih biljaka zbog svojih bogatih, sunčanih boja i otpornosti na sušu. Njene cvetne glavice dolaze u širokom spektru boja, uključujući narandžastu, žutu, crvenu i bakarnu, stvarajući živopisne kontraste i akcente u vašem balkonskom vrtu. Osim toga, kadifa emituje karakterističan miris koji odbija insekte, čineći je praktičnim izborom za odbijanje dosadnih insekata tokom letnjih meseci.Lobelija je još jedna omiljena jednogodišnja biljka koja se često koristi za ukrašavanje balkona zbog svojih niskih, prostirućih habitusa i obilja sitnih cvetova u bojama poput plave, ljubičaste, roze i bele. Njena graciozna cvetna drška stvara efekat visećih cvetova koji dodaju eleganciju i delikatnost u prostoru. Lobelija je takođe poznata po svojoj otpornosti na vrućinu i sušu, što je čini idealnim izborom za balkone koji su izloženi direktnom suncu.Kombinovanjem ovih biljaka u saksijama za cveće ili visećim saksijama, poput saksija taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate spektakularan vizuelni efekat koji privlači pažnju i oduzima dah. Možete mešati različite boje i sorte kadife i lobelije kako biste postigli željeni estetski efekat, stvarajući šarene aranžmane koji će osvežiti i ulepšati vaš balkon.Osim estetskog zadovoljstva koje pružaju, kadifa i lobelija su i relativno jednostavne za održavanje. Redovno zalivanje i prihranjivanje, kao i uklanjanje uvenulih cvetova, osiguraće dugotrajan i bogat cvetni prikaz tokom cele sezone. Uz malo truda i pažnje, vaš balkon će postati oaza boja i života koja će vam pružiti neprekidan izvor radosti i inspiracije. Važno je pažljivo birati biljke koje će se dobro prilagoditi uslovima na balkonu, uključujući svetlost, vetar i količinu dostupne vode. Ove dimenzije tarabe čine je idealnom za manje biljke koje će dodati boju i živost vašem balkonu ili prostoru u domu. Evo dodatnih predloga za baštensko cveće koje možete saditi u saksiji tarabi dimenzija prečnika 19 cm, visine 18 cm i zapremine 2,6 litara: Svećnjak (Lantana): Svećnjak je cvetna biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i bogatim zelenim lišćem. Ova biljka je poznata po svojoj sposobnosti da privlači leptire i ptice, što je čini popularnim izborom u baštama i balkonskim prostorima. Svećnjak se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i odlično se snalazi na suncu ili polusenci. Njegova otpornost na sušu i bogati cvetovi čine ga atraktivnim dodatkom u svakom spoljnom prostoru. Portulak (Portulaca): Portulak je jednogodišnja biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i sočnim listovima. Ova biljka je odličan izbor za sunčane prostore, jer se dobro nosi sa visokim temperaturama i sušom. Može se uzgajati u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i lako se održava. Njena otpornost na sušu i bujni cvetovi čine je omiljenom biljkom među vrtlarima koji traže boje i teksture u svojim spoljnim prostorima. Minijaturne Salvije (Salvia): Minijaturne sorte salvije su odličan izbor za dodavanje boja i privlačenje leptira u vašem balkonskom vrtu. Ove biljke se lako uzgajaju u manjim saksijama za cveće i odlikuju se intenzivnim cvetovima i aromatičnim lišćem. Salvija je poznata po svojoj otpornosti na sušu i lakoći održavanja, što je čini popularnim izborom među baštovanima svih nivoa iskustva. Kadifica (Tagetes): Kadifica je jednogodišnja biljka sa cvetovima u toplim bojama, koja je poznata po svojoj sposobnosti da odbija insekte. Ova biljka je odličan izbor za baštenske saksije zbog svoje kompaktne veličine i bujnog cvetanja. Kadifica se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i donosi boje i teksture na vaš balkon ili terasu. Osim toga, njeni cvetovi privlače leptire, što doprinosi biološkoj raznovrsnosti u vašem spoljnom prostoru. Stevija (Stevia): Stevija je biljka koja se koristi kao prirodni zaslađivač, ali takođe ima lepe bele cvetove koji doprinose estetici vašeg balkona. Ova biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Stevija je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, čineći je praktičnim i dekorativnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Gazanija (Gazania): Gazanija je cvetna biljka koja dolazi u različitim bojama i karakterističnim cvetovima. Ova biljka se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Gazanija je otporna na sušu i dobro se snalazi u vrtovima ili balkonima sa ograničenim zalivanjem. Njeni cvetovi dodaju živost i boju u vaš prostor, čineći je omiljenim izborom među baštovanima. Zvončići (Campanula): Zvončići su niske biljke koje mogu pružiti lep izgled u manjim saksijama. Ove biljke se lako uzgajaju u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i vole sunčane pozicije. Zvončići dolaze u različitim bojama i karakteristični su po svojim zvonastim cvetovima. Osim što dodaju boju i teksturu u vašem spoljnom prostoru, zvončići takođe privlače različite insekte, doprinoseći biološkoj raznovrsnosti u vašem vrtu. Lavanda (Lavandula): Miniature sorte lavande su odličan izbor za dodavanje mirisa i boja na vaš balkon. Ova aromatična biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Lavanda je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, što je čini praktičnim i estetskim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Heliotrop (Heliotropium): Heliotrop donosi čarobno iskustvo u vaš prostor sa svojim mirisnim cvetovima koji očaravaju čula. Ova biljka se lako prilagođava manjim saksijama, što je čini savršenim izborom za uređenje balkona ili terase. Mirisni cvetovi heliotropa dodaju poseban šarm svakom okruženju, a njihova sposobnost prilagođavanja manjim saksijama čini ih praktičnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Osim što donosi estetsku vrednost, heliotrop se često koristi i u aromaterapiji zbog svojih opojnih mirisa, pružajući osećaj relaksacije i spokoja. Nasturtijum (Tropaeolum): Nasturtijum nije samo lep dodatak vašem balkonu, već i ukusan! Ove biljke ne samo da imaju prelepe cvetove u različitim bojama, već su i jestive. Ovo ih čini izuzetno interesantnim izborom za baštenske saksije, jer ne samo što dodaju boju i teksturu vašem spoljnom prostoru, već vam takođe omogućavaju da uživate u njihovom ukusu u salatama ili kao dekoraciji za različita jela. Nasturtijum je takođe otporan na sušu i lako se održava, što ga čini popularnim izborom među baštovanima koji traže lepe i praktične biljke za svoj prostor. Sve ove biljke imaju karakteristične osobine i mogu pružiti raznolikost i boju u vašem baštenskom prostoru. Važno je prilagoditi izbor cveća vašem ličnom ukusu, ali i uslovima rasta na balkonu, kao što su svetlost, temperatura i količina dostupne vode. Sve saksije možete pogledati na linku. Sve dimenzije Taraba saksija pogledajte OVDE Ukoliko su vam potrebne ogradice za cveće, kliknite OVDE

Saksija taraba 1 fi15cm 1,5l DIM: (○15,5×14.5cm 1,5L) Uživajte u praktičnosti i estetici s našom plastičnom saksijom Taraba 1, dizajniranom da unapredi vašu baštu ili unutrašnji prostor s cvetnim lepotama. Sa svojim elegantnim dizajnom i funkcionalnošću, ova okrugla saksija prečnika 15 cm i visine 14 cm predstavlja savršen spoj stilizovanog dizajna i visokokvalitetnog materijala. Plastični drenažer unutar saksije je neophodan radi osiguravanja pravilne drenaže vode i održavanja zdravlja biljke. Ovaj sloj omogućava višku vode da se efikasno ocedi iz saksije, sprečavajući tako zadržavanje vode oko korena biljke što može dovesti do truljenja i propadanja. Prisustvo plastičnog drenažera osigurava optimalne uslove za razvoj korenovog sistema, doprinoseći zdravom rastu i prosperitetu biljke. Inovativni dizajn u vidu čepa za isticanje vode predstavlja revolucionarno rešenje koje unapređuje funkcionalnost i estetiku saksije. Ovaj čep omogućava precizno regulisanje nivoa vode unutar saksije, čime se osigurava optimalna vlažnost zemlje za biljku. Istovremeno, čep sprečava prekomerno zadržavanje vode, štiteći korenje biljke od potencijalne truleži i propadanja. Estetski, ovaj inovativni dizajn donosi dodatnu vrednost saksiji. Umesto tradicionalnih podmetača koji često narušavaju estetiku prostora, čep za isticanje vode integriše funkcionalnost u sam dizajn saksije. Time se postiže harmonija između funkcionalnosti i lepote, čineći saksiju istovremeno praktičnim kontejnerom za sadnju i dekorativnim elementom u enterijeru ili eksterijeru. Ovakav dizajn omogućava da saksija bude istovremeno funkcionalna i estetski atraktivna, što je idealno za moderne domove i bašte gde se ističe potreba za efikasnim korišćenjem prostora bez gubitka estetskog doživljaja. Takođe, čep za isticanje vode doprinosi i održivosti, jer omogućava efikasnije upravljanje vodom, smanjujući potrebu za čestim zalivanjem i minimizirajući otpadnu vodu. U krajnjem, inovativni dizajn sa čepom za isticanje vode predstavlja spoj funkcionalnosti, estetike i održivosti, pružajući korisnicima praktično i lepo rešenje za uzgoj biljaka u unutrašnjem i spoljnom prostoru. Izrađena od izdržljive plastike visoke gustine, ova saksija garantuje dugotrajnost i otpornost na vremenske uslove, osiguravajući da vaše biljke budu zaštićene i negovane tokom cele godine. Sa zapreminom od 1,5 litara, ova saksija pruža dovoljno prostora za rast i razvoj vašeg omiljenog cveća, biljaka ili začinskog bilja. Ova saksija je ne samo praktična već i estetski privlačna, dopunjujući vašu baštu ili unutrašnji prostor sa svojom elegantnom pojavom. Sa svojim glatkim i jednostavnim dizajnom, lako se uklapa u različite stilove uređenja prostora. Neka naša plastična saksija Taraba 1 bude vaš pouzdan partner u uzgoju biljaka, pružajući im optimalne uslove za rast i razvoj, dok istovremeno dodaje notu elegancije i stila vašem okruženju. Uživajte u lepoti prirode uz našu pouzdanu saksiju za cveće Taraba 1. Saksija taraba dimenzija prečnika 15,5 cm, visine 14,5 cm, i zapremine 1,5 litara odlična je za manje biljke i dekorativne elemente, posebno za balkon. Evo nekoliko predloga šta možete saditi u ovakvoj saksiji: 1. Sukulenti i Kaktusi: Sukulenti i kaktusi, sa svojom raznolikošću oblika, boja i tekstura, nude neiscrpan izvor inspiracije za stvaranje intrigantnih i estetski privlačnih aranžmana. Ovi mali kaktusi, poput Eheverije ili Seduma, predstavljaju ne samo simbol otpornosti na sušu i jednostavnosti održavanja, već i priliku za stvaranje jedinstvenih kompozicija koje unose svežinu i prirodnost u svaki prostor.Plastične saksije za baštu, posebno dizajnirane za ovu vrstu biljaka, postaju neizostavan deo uređenja doma ili vrta. Njihova funkcionalnost doprinosi očuvanju biljaka, pružajući adekvatnu drenažu i podršku za zdrav rast. Okrugle saksije, kao što je saksija taraba promjera 15 cm i visine 14 cm sa zapreminom od 1,5 litara, predstavljaju savršen izbor za smještaj malih sukulenata i kaktusa.Sukulenti, svojom sposobnošću da skladište vodu u listovima ili stabljikama, osiguravaju im nezavisnost od učestalog zalijevanja, što ih čini idealnim za osobe koje vode dinamičan način života ili nemaju previše vremena za brigu o biljkama. Njihova otpornost na sušu i sposobnost prilagođavanja različitim uslovima čini ih savršenim izborom za svakoga ko želi unijeti zelenilo u svoj dom ili vrt bez previše truda. Osim toga, sukulentne biljke nude i estetsku dimenziju, jer njihova raznolikost oblika, veličina i boja omogućava kreiranje šarmantnih i jednostavnih aranžmana. Bilo da se odlučite za suptilnu kombinaciju boja ili želite stvoriti kontrast između različitih tekstura, sukulenti su sjajan izbor za postizanje željenog estetskog efekta. Ukrasne saksije za cveće, poput ovih okruglih saksija, ne samo da pružaju podršku biljkama, već i doprinose estetici prostora. Odaberite saksiju koja će komplementirati boje i teksture vaših sukulenata, stvarajući tako harmoničan i vizuelno privlačan aranžman koji će unijeti osvježavajući dah prirode u vaš dom ili vrt. 2. Minijaturno Baštensko Cveće: Kada je u pitanju dekoracija balkona ili terase, minijaturne begonije i petunije predstavljaju fantastičan izbor koji će uneti živost, boju i svežinu u vaš spoljni prostor. Ove minijaturne sorte cveća ne samo da su atraktivne vizuelno, već su i praktične za uzgoj u saksijama, čineći ih savršenim dodatkom za vašu saksiju tarabu fi15cm h14cm / 1,5l.Minijaturne begonije, sa svojim nežnim listovima i širokim spektrom boja, mogu stvoriti čaroban ambijent na vašem balkonu. Njihova kompaktna veličina i raznolikost oblika omogućavaju vam da kreativno aranžirate saksiju, kombinujući različite sorte begonija kako biste postigli željeni estetski efekat. Osim toga, begonije su otporne biljke koje se lako održavaju, što ih čini idealnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti cveća bez previše truda.S druge strane, minijaturne petunije su još jedan fantastičan izbor za balkonsko cveće zbog svojih živopisnih cvetova i bujnog rasta. Ove male, ali izuzetno atraktivne biljke unose energiju i veselje svojim raznobojnim cvetovima, čineći ih idealnim za osvežavanje balkonskog prostora. Zahvaljujući svojoj otpornosti na sunce i sposobnosti da kontinuirano cvetaju tokom sezone, minijaturne petunije će vam pružiti dugotrajan užitak i estetski doživljaj. Kada kombinujete minijaturne begonije i petunije u saksiji taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate harmoničan spoj boja, tekstura i oblika koji će privući pažnju i osvežiti svaki kutak vašeg balkona ili terase. Bez obzira da li preferirate suptilne pastelne tonove ili živahne i šarene kombinacije, ove minijaturne biljke pružiće vam neograničene mogućnosti za stvaranje personalizovanog i šarmantnog spoljnog prostora koji će oduševiti sve posmatrače. 3. Aromatično Bilje: Kada je u pitanju balkonsko baštovanstvo, biljke kao što su bosiljak, peršun i majčina dušica predstavljaju ne samo funkcionalne dodatke za kulinarske potrebe, već i izvanredne doprinose estetici i atmosferi vašeg spoljnog prostora. Ove aromatične biljke ne samo da unose svežinu i vitalnost na vaš balkon, već takođe omogućavaju praktično korišćenje u svakodnevnom kuvanju, pružajući vam zadovoljstvo svežih začina direktno iz vaše bašte.Bosiljak, s peršunom i majčinom dušicom, donosi bogatstvo mirisa i ukusa na vaš balkon. Bosiljak, sa svojim karakterističnim mirisom i ukusom, idealan je za pripremu italijanskih jela, sosova i salata. Peršun, s druge strane, dodaje svežinu i pikantan ukus jelima, čineći ga neizostavnim sastojkom u mnogim kuhinjama širom sveta. Majčina dušica, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, savršeno se uklapa u različite recepte, posebno u jela od mesa i povrća.Ove biljke, uzgajane u malim saksijama, ne samo da čine praktično rešenje za balkonsko baštovanstvo, već takođe dodaju estetsku vrednost vašem prostoru. Kombinovanjem različitih biljaka u saksijama taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate šareni i raznoliki kutak koji osvaja svojim mirisima i lepotom. Dodatak svežih biljaka začina ne samo da doprinosi vašem kulinarskom iskustvu, već takođe oplemenjuje vaš balkon, pružajući vam oazu mira i opuštanja u kojoj možete uživati u svakom trenutku. Osim toga, uzgoj bosiljka, peršuna i majčine dušice na balkonu omogućava vam lak pristup svežim začinima, čime eliminirate potrebu za kupovinom i skladištenjem sušenih biljaka začina. Sveži začini ne samo da poboljšavaju ukus vaših jela, već takođe pružaju zdravstvene beneficije, obogaćujući ih antioksidansima, vitaminima i mineralima koji doprinose vašem opštem blagostanju. Uz sve to, uzgoj ovih biljaka na balkonu predstavlja i ekološki prihvatljiv izbor, smanjujući vašu ekološku stopu i doprinoseći održivosti. Kroz ovakav vid baštovanstva, vi ne samo da uzimate učešće u proizvodnji sopstvene hrane, već takođe doprinosite očuvanju životne sredine, stvarajući sklad između ljudi i prirode čak i u urbanoj sredini. 4. Višegodišnje Biljke: Uzgoj niskih sorti trajnica, poput alpskih biljaka, predstavlja izvanredan način da unesete dugotrajan estetski doživljaj u vašu baštu ili krajolik. Ove biljke, karakteristične po svojoj skromnoj visini i otpornosti na različite vremenske uslove, donose eleganciju i šarm na vaše spoljne prostore.Alpske biljke su pravi dragulji u svetu baštovanstva zbog svoje sposobnosti da prežive i cvetaju čak i u ekstremnim uslovima. Njihova prilagođenost alpskom okruženju daje im izuzetnu otpornost na niske temperature, sušu i siromašna zemljišta, što ih čini idealnim izborom za uređenje bašte ili kamenjara. Njihovi kompaktni habitusi i širok spektar boja čine ih atraktivnim elementima u pejzažnom dizajnu, dodajući teksturu, boju i interesantne forme u vašem spoljnom prostoru.Kombinovanjem različitih sorti alpskih biljaka u saksijama taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate harmoničan i dugotrajan izgled koji će oduševiti vaše oči tokom cele sezone. Ove niske trajnice mogu se koristiti kao prekrasne ivice staza, kao akcenti u kamenjarima ili kao delovi kaskadnih baštenskih aranžmana. Njihova sposobnost da rastu i šire se s vremenom omogućava vam da kreirate guste i bujne površine koje će se postepeno razvijati i transformisati kroz godine, pružajući vam neprekidno zadovoljstvo i radost posmatranja. Osim toga, alpske biljke su često cvetnice, što znači da će vam pružiti obilje šarenih cvetova tokom proleća i leta. Njihovi mirisi i boje privući će različite insekte i ptice u vašu baštu, dodajući još jedan sloj života i dinamike u vaš spoljni prostor. Takođe, ove biljke često imaju i dekorativno lišće koje može dodati interesantan kontrast i teksturu u vašoj bašti čak i kada ne cvetaju. Uz sve to, alpske biljke su poznate po svojoj lakoći održavanja i otpornosti na bolesti i štetočine, što ih čini praktičnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti baštovanstva bez previše truda. Njihova sposobnost da se samoodržavaju i šire čini ih idealnim partnerima u vašoj bašti, omogućavajući vam da se opustite i uživate u lepoti prirode bez nepotrebnog stresa ili brige. 5. Cveće za Viseće Saksije: Puzavice, poput bršljana ili kampanela, nude ne samo funkcionalnost već i estetiku kada se koriste u visećim saksijama, stvarajući dinamičnu vertikalnu dimenziju u vašem spoljnom prostoru. Ove biljke, poznate po svojoj sposobnosti da se penju i šire, donose dodatni sloj lepote i interesantnih tekstura u vašu baštu, terasu ili verandu.Bršljan, sa svojim gustim zelenim lišćem, pruža prekrasan zeleni tepih koji se može slobodno kretati u visećoj saksiji, stvarajući efekat koji je istovremeno opuštajući i živopisan. Njegova sposobnost brzog rasta i pokrivanja površine omogućava vam da brzo transformišete svaki prostor, stvarajući prijatan ambijent i osećaj privatnosti.Kampanela, sa svojim nežnim zvonastim cvetovima, dodaje romantičnu notu u visećim saksijama. Njena graciozna stabljika i cvetovi stvaraju šarmantan kontrast sa zelenilom okoline, privlačeći poglede i dodajući dašak elegancije u vašem spoljnom prostoru. Ova biljka je idealna za dodavanje boje i živosti u viseće aranžmane, pružajući vam neprekidno cvetanje tokom sezone. Kombinacija bršljana i kampanele u visećim saksijama stvara uravnotežen i harmoničan izgled koji će privući pažnju i oduševiti posmatrače. Njihova sposobnost da se penju i šire omogućava vam da kreativno oblikujete svoj prostor, stvarajući interesantne teksture i obrasce koji će osvežiti svaki kutak vaše bašte ili terase. Osim estetskih prednosti, upotreba puzavica u visećim saksijama donosi i praktične koristi. One mogu poslužiti kao prirodni zasloni za privatnost ili zaštita od sunca, pružajući vam dodatnu zaštitu i intimnost na vašoj terasi ili balkonu. Takođe, ove biljke često privlače leptire, pčele i druge korisne insekte, što doprinosi ekološkoj ravnoteži i održavanju biodiverziteta u vašem spoljnom prostoru. Uz sve to, bršljan i kampanela su relativno lako održavati biljke koje zahtevaju minimalnu negu. Redovno zalivanje i povremeno đubrenje sve što je potrebno da ove biljke rastu srećno i zdravo, čineći ih idealnim izborom za svakoga ko traži atraktivno, ali jednostavno rešenje za ulepšavanje svog spoljnog prostora. 6. Bonsai: U prostorima ograničenog prostora ili za one koji traže originalne i estetski intrigantne detalje, mini bonsai drvo predstavlja izuzetno atraktivno rešenje koje će uneti dozu elegancije i prirodnog šarma u bilo koji enterijer ili eksterijer. Ova minijaturna verzija klasičnih bonsai stabala ne samo da je kompaktna po veličini, već je i jednako impozantna u svom izgledu i izrazito originalna.Mini bonsai drvca predstavljaju umetnost uzgajanja i oblikovanja biljaka, koja datira iz drevne japanske tradicije. Njihova minijaturna veličina čini ih savršenim izborom za male saksije poput saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l, gde mogu postati centralni dekorativni element ili dodatna atrakcija u vašem domu ili bašti. Ovi bonsai, često uzgajani iz semena ili reznica, mogu biti različitih vrsta drveta, uključujući četinare poput crnog bora ili čempresa, kao i listopadne vrste poput japanskog javora ili fikusa.Bonsai drvca su poznata po svojoj složenoj strukturi, koja se postiže pažljivim oblikovanjem i orezivanjem tokom godina. Njihove tanke grane i minijaturni listovi stvaraju vizuelni efekat koji oduzima dah, dok njihova elegancija i simetrija privlače pažnju i očaravaju posmatrače. Osim toga, bonsai drvca su poznata i po svojoj dugovečnosti i simbolici, predstavljajući harmoniju između prirode i ljudske intervencije, kao i simbol mira, ravnoteže i harmonije. Kada se postave u malu saksiju ili viseću saksiju, mini bonsai drvca dodaju vertikalnu dimenziju prostoru, stvarajući interesantan kontrast između visine biljke i prostora oko nje. Njihova prisutnost unosi element elegancije i rafiniranosti, istovremeno stvarajući oazu mira i spokojstva u vašem domu ili vrtu. Bonsai drvca takođe imaju terapijski efekat, pružajući vam priliku da se opustite i povežete sa prirodom dok se brinete o njihovom rastu i razvoju. Uz sve to, mini bonsai drvca mogu biti i sjajan poklon za ljubitelje biljaka ili za one koji cene estetiku i umetnost. Njihova jedinstvenost i originalnost čine ih izvanrednim izborom za sve prilike, od rođendana do venčanja, pružajući trajan simbol ljubavi, pažnje i poštovanja prema osobi koja ih prima. 7. Herbska Mešavina: Kombinovanje nekoliko manjih biljaka začina, poput timijana, origana i bosiljka, predstavlja izuzetno pametno rešenje koje ne samo da će vam omogućiti pristup svežim začinima tokom cele godine, već će takođe uneti dodatnu estetsku vrednost u vašu kuhinju ili baštu. Ovaj mini herbarnik je praktičan, koristan i estetski privlačan, a istovremeno pruža mogućnost personalizacije i kreativnosti u aranžiranju biljaka.Timijan, origano i bosiljak su tri klasična začina koji su nezamenjivi u mnogim kuhinjama širom sveta. Njihovi intenzivni ukusi i mirisi obogaćuju različita jela, dajući im specifičnu aromu i karakterističan ukus. Kombinacija ovih biljaka u mini herbarniku omogućava vam da uživate u svežim začinima bez potrebe za kupovinom ili skladištenjem sušenih biljaka, pružajući vam ne samo gastronomsku satisfakciju već i zdravstvene beneficije svežih biljaka.Timijan, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, idealan je za upotrebu u supama, sosovima i pečenim jelima. Origano, sa svojim bogatim ukusom i blagom pikantnošću, savršen je dodatak picama, pastama i grčkim jelima. Bosiljak, sa svojim slatkastim mirisom i svežim ukusom, nezaobilazan je sastojak u italijanskoj kuhinji, kao i u salatama, sendvičima i umacima. Uzgoj ovih biljaka zajedno u mini herbarniku pruža vam praktičan i funkcionalan način da održavate svoj biljni vrt začina. Saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l su idealne za smještaj ovih biljaka jer pružaju dovoljno prostora za njihov rast i razvoj, a istovremeno su dovoljno male da se lako smeste na kuhinjski prozor ili terasu. Kombinovanje različitih boja, tekstura i oblika lišća ovih biljaka stvara vizuelno interesantan herbarnik koji će privući pažnju i dodati živost vašem prostoru. Osim toga, mini herbarnik može biti sjajan poklon za ljubitelje kuvanja ili za one koji vole da se brinu o biljkama. Ova personalizovana i praktična kreacija pruža trajan izvor zadovoljstva i koristi, istovremeno dodajući jedinstvenu notu i karakter u vaš dom ili baštu. 8. Kamenčići i Sukulenti: Kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja izvanredan način da unesete rustični šarm i prirodnu eleganciju u svoj spoljni prostor. Ova kombinacija materijala i biljaka stvara harmoničan spoj između prirodnih elemenata, stvarajući oazu mira i lepote koja će očarati svakog posmatrača.Kamenčići su simbol stabilnosti, izdržljivosti i prirodnog okruženja. Njihova raznolikost boja, tekstura i oblika omogućava vam da kreirate različite dekorativne efekte i pejzaže na balkonu. Odabir kamenčića koji se uklapaju u rustičnu estetiku doprinosi stvaranju prijatne atmosfere, dok istovremeno pruža stabilnu podlogu za biljke.Sukulenti su idealan izbor za sadnju uz kamenčiće zbog svoje sposobnosti da skladište vodu u listovima ili stabljikama, što ih čini otpornim na sušu i idealnim za uzgoj u suvim i sunčanim uslovima. Njihova raznolikost oblika, boja i tekstura doprinosi estetskom doživljaju, stvarajući vizuelno zanimljive aranžmane koji se savršeno uklapaju uz rustični šarm kamenčića. Kombinovanjem sukulenata različitih vrsta i boja u saksijama ili posudama koje su postavljene među kamenčiće, stvarate dinamičan i privlačan ambijent na balkonu. Male saksije poput saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l pružaju dovoljno prostora za rast i razvoj sukulenata, dok istovremeno zadržavaju rustični izgled prostora. Osim estetskog zadovoljstva koje pruža ova kombinacija kamenčića i sukulenata, ona takođe ima praktične prednosti. Kamenčići pomažu u očuvanju vlage u zemlji i sprečavaju prerano isparavanje, čime pružaju dodatnu podršku sukulentima u održavanju njihove vitalnosti. Takođe, ova kombinacija zahteva minimalno održavanje, što je idealno za one koji žive dinamičan životni stil ili nemaju mnogo vremena za brigu o biljkama. Uz sve to, kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja ekološki prihvatljiv izbor, jer minimizira potrebu za vodom i hemijskim đubrivima, doprinoseći očuvanju životne sredine. Ova jednostavna, ali efektivna dekoracija ne samo da dodaje šarm i karakter vašem balkonu, već takođe osnažuje vašu povezanost sa prirodom i pruža vam prostor za opuštanje i uživanje u lepoti spoljnog prostora. 9. Mini Cvećnjak: Kreiranje mini cvećnjaka je sjajan način da dodate boju, teksturu i život u svoj prostor, bilo da je reč o balkonu, terasi ili dvorištu. Kombinovanje nekoliko vrsta manjeg cveća u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće može stvoriti šarmantan i raznolik mini vrt koji će oplemeniti vaš prostor i doneti radost i lepotu svakog dana.Kada planirate svoj mini cvećnjak, razmotrite različite karakteristike cveća poput visine, boje, teksture i perioda cvetanja kako biste stvorili balansiran i estetski privlačan aranžman. Na primer, kombinacija niskih cvetova poput ljubičica ili begonija sa srednjim i visokim cvetovima poput dalija ili kozmosa stvara dinamičan izgled koji privlači pažnju i oduševljava posmatrače.Plasticne saksije za baštu su savršen izbor za ovakav tip sadnje jer su izdržljive, praktične za korišćenje i lako se održavaju. Možete odabrati saksije različitih veličina i oblika kako biste dodali interesantan vizuelni element u vaš mini cvećnjak. Okrugle saksije, poput saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l, pružaju stabilnu osnovu za vaše biljke i omogućavaju ravnomeran rast korena. Kombinovanje različitih vrsta cveća, poput petunija, kadifa, ljubičica, begonija i verbena, pruža vam mogućnost da eksperimentišete sa bojama, teksturama i oblicima. Na primer, možete kombinovati cvetove iste boje kako biste stvorili monokromatski efekat, ili mešati različite boje kako biste postigli šareni i živopisan izgled. Dodavanje zelenila, poput sitnih biljaka ili prilepljenog bilja, doprinosi punoći i svežini aranžmana. Osim estetske vrednosti, mini cvećnjak može imati i praktičnu svrhu, poput oplemenjivanja prostora, privlačenja korisnih insekata ili očuvanja biodiverziteta. Možete birati cveće koje privlači leptire, pčele ili kolibrije kako biste dodali dodatni ekološki aspekt vašem mini vrtu. Konačno, važno je redovno održavanje i briga o vašem mini cvećnjaku kako biste osigurali dugotrajan i zdrav rast biljaka. To uključuje zalivanje prema potrebama biljaka, redovno uklanjanje uvenulih cvetova i lišća, kao i prihranjivanje đubrivima kako bi se osigurala optimalna ishrana biljaka. Sa pažljivim planiranjem i negom, vaš mini cvećnjak će postati očaravajući dodatak vašem domu ili dvorištu koji će doneti radost i lepotu tokom cele sezone. 10. Cvetajuće Jednogodišnje Biljke: Uzgoj cvetajućih jednogodišnjih biljaka poput kadife ili lobelije na vašem balkonu je izuzetno efektivan način da unesete intenzivne boje i živahnost u vaš prostor. Ove biljke, poznate po svojim bujnim cvetovima i živopisnim bojama, donose pravu eksploziju boja koja će oduševiti svakog posmatrača i dodati živost vašem balkonu.Kadifa, poznata i kao tagetes, je jedna od najpopularnijih jednogodišnjih biljaka zbog svojih bogatih, sunčanih boja i otpornosti na sušu. Njene cvetne glavice dolaze u širokom spektru boja, uključujući narandžastu, žutu, crvenu i bakarnu, stvarajući živopisne kontraste i akcente u vašem balkonskom vrtu. Osim toga, kadifa emituje karakterističan miris koji odbija insekte, čineći je praktičnim izborom za odbijanje dosadnih insekata tokom letnjih meseci.Lobelija je još jedna omiljena jednogodišnja biljka koja se često koristi za ukrašavanje balkona zbog svojih niskih, prostirućih habitusa i obilja sitnih cvetova u bojama poput plave, ljubičaste, roze i bele. Njena graciozna cvetna drška stvara efekat visećih cvetova koji dodaju eleganciju i delikatnost u prostoru. Lobelija je takođe poznata po svojoj otpornosti na vrućinu i sušu, što je čini idealnim izborom za balkone koji su izloženi direktnom suncu. Kombinovanjem ovih biljaka u saksijama za cveće ili visećim saksijama, poput saksija taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate spektakularan vizuelni efekat koji privlači pažnju i oduzima dah. Možete mešati različite boje i sorte kadife i lobelije kako biste postigli željeni estetski efekat, stvarajući šarene aranžmane koji će osvežiti i ulepšati vaš balkon. Osim estetskog zadovoljstva koje pružaju, kadifa i lobelija su i relativno jednostavne za održavanje. Redovno zalivanje i prihranjivanje, kao i uklanjanje uvenulih cvetova, osiguraće dugotrajan i bogat cvetni prikaz tokom cele sezone. Uz malo truda i pažnje, vaš balkon će postati oaza boja i života koja će vam pružiti neprekidan izvor radosti i inspiracije. Važno je pažljivo birati biljke koje će se dobro prilagoditi uslovima na balkonu, uključujući svetlost, vetar i količinu dostupne vode. Ove dimenzije tarabe čine je idealnom za manje biljke koje će dodati boju i živost vašem balkonu ili prostoru u domu. Evo dodatnih predloga za baštensko cveće koje možete saditi u saksiji tarabi dimenzija prečnika 15,5 cm, visine 14,5 cm i zapremine 1,5 litara: Svećnjak (Lantana): Svećnjak je cvetna biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i bogatim zelenim lišćem. Ova biljka je poznata po svojoj sposobnosti da privlači leptire i ptice, što je čini popularnim izborom u baštama i balkonskim prostorima. Svećnjak se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i odlično se snalazi na suncu ili polusenci. Njegova otpornost na sušu i bogati cvetovi čine ga atraktivnim dodatkom u svakom spoljnom prostoru. Portulak (Portulaca): Portulak je jednogodišnja biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i sočnim listovima. Ova biljka je odličan izbor za sunčane prostore, jer se dobro nosi sa visokim temperaturama i sušom. Može se uzgajati u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i lako se održava. Njena otpornost na sušu i bujni cvetovi čine je omiljenom biljkom među vrtlarima koji traže boje i teksture u svojim spoljnim prostorima. Minijaturne Salvije (Salvia): Minijaturne sorte salvije su odličan izbor za dodavanje boja i privlačenje leptira u vašem balkonskom vrtu. Ove biljke se lako uzgajaju u manjim saksijama za cveće i odlikuju se intenzivnim cvetovima i aromatičnim lišćem. Salvija je poznata po svojoj otpornosti na sušu i lakoći održavanja, što je čini popularnim izborom među baštovanima svih nivoa iskustva. Kadifica (Tagetes): Kadifica je jednogodišnja biljka sa cvetovima u toplim bojama, koja je poznata po svojoj sposobnosti da odbija insekte. Ova biljka je odličan izbor za baštenske saksije zbog svoje kompaktne veličine i bujnog cvetanja. Kadifica se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i donosi boje i teksture na vaš balkon ili terasu. Osim toga, njeni cvetovi privlače leptire, što doprinosi biološkoj raznovrsnosti u vašem spoljnom prostoru. Stevija (Stevia): Stevija je biljka koja se koristi kao prirodni zaslađivač, ali takođe ima lepe bele cvetove koji doprinose estetici vašeg balkona. Ova biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Stevija je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, čineći je praktičnim i dekorativnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Gazanija (Gazania): Gazanija je cvetna biljka koja dolazi u različitim bojama i karakterističnim cvetovima. Ova biljka se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Gazanija je otporna na sušu i dobro se snalazi u vrtovima ili balkonima sa ograničenim zalivanjem. Njeni cvetovi dodaju živost i boju u vaš prostor, čineći je omiljenim izborom među baštovanima. Zvončići (Campanula): Zvončići su niske biljke koje mogu pružiti lep izgled u manjim saksijama. Ove biljke se lako uzgajaju u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i vole sunčane pozicije. Zvončići dolaze u različitim bojama i karakteristični su po svojim zvonastim cvetovima. Osim što dodaju boju i teksturu u vašem spoljnom prostoru, zvončići takođe privlače različite insekte, doprinoseći biološkoj raznovrsnosti u vašem vrtu. Lavanda (Lavandula): Miniature sorte lavande su odličan izbor za dodavanje mirisa i boja na vaš balkon. Ova aromatična biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Lavanda je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, što je čini praktičnim i estetskim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Heliotrop (Heliotropium): Heliotrop donosi čarobno iskustvo u vaš prostor sa svojim mirisnim cvetovima koji očaravaju čula. Ova biljka se lako prilagođava manjim saksijama, što je čini savršenim izborom za uređenje balkona ili terase. Mirisni cvetovi heliotropa dodaju poseban šarm svakom okruženju, a njihova sposobnost prilagođavanja manjim saksijama čini ih praktičnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Osim što donosi estetsku vrednost, heliotrop se često koristi i u aromaterapiji zbog svojih opojnih mirisa, pružajući osećaj relaksacije i spokoja. Nasturtijum (Tropaeolum): Nasturtijum nije samo lep dodatak vašem balkonu, već i ukusan! Ove biljke ne samo da imaju prelepe cvetove u različitim bojama, već su i jestive. Ovo ih čini izuzetno interesantnim izborom za baštenske saksije, jer ne samo što dodaju boju i teksturu vašem spoljnom prostoru, već vam takođe omogućavaju da uživate u njihovom ukusu u salatama ili kao dekoraciji za različita jela. Nasturtijum je takođe otporan na sušu i lako se održava, što ga čini popularnim izborom među baštovanima koji traže lepe i praktične biljke za svoj prostor. Sve ove biljke imaju karakteristične osobine i mogu pružiti raznolikost i boju u vašem baštenskom prostoru. Važno je prilagoditi izbor cveća vašem ličnom ukusu, ali i uslovima rasta na balkonu, kao što su svetlost, temperatura i količina dostupne vode. Sve saksije možete pogledati na linku. Sve dimenzije Taraba saksija pogledajte OVDE Ukoliko su vam potrebne ogradice za cveće, kliknite OVDE

saksija taraba 3 okrugla fi23cm h22 cm / 5l DIM: (○23,5 X22CM 5L) Plasticne saksije za svaki vrt! Uživajte u praktičnosti i estetici s našom plastičnom saksijom Taraba 3, dizajniranom da unapredi vašu baštu ili unutrašnji prostor s cvetnim lepotama. Sa svojim elegantnim dizajnom i funkcionalnošću, ova okrugla saksija prečnika 23 cm i visine 22 cm predstavlja savršen spoj stilizovanog dizajna i visokokvalitetnog materijala. Plastični drenažer unutar saksije je neophodan radi osiguravanja pravilne drenaže vode i održavanja zdravlja biljke. Ovaj sloj omogućava višku vode da se efikasno ocedi iz plasticne saksije, sprečavajući tako zadržavanje vode oko korena biljke što može dovesti do truljenja i propadanja. Prisustvo plastičnog drenažera osigurava optimalne uslove za razvoj korenovog sistema, doprinoseći zdravom rastu i prosperitetu biljke. Okrugle saksije koje se svuda uklapaju! Inovativni dizajn u vidu čepa za isticanje vode predstavlja revolucionarno rešenje koje unapređuje funkcionalnost i estetiku okrugle saksije. Ovaj čep omogućava precizno regulisanje nivoa vode unutar plasticne saksije, čime se osigurava optimalna vlažnost zemlje za biljku. Istovremeno, čep sprečava prekomerno zadržavanje vode, štiteći korenje biljke od potencijalne truleži i propadanja. Estetski, ovaj inovativni dizajn donosi dodatnu vrednost saksiji. Umesto tradicionalnih podmetača koji često narušavaju estetiku prostora, čep za isticanje vode integriše funkcionalnost u sam dizajn okrugle saksije. Time se postiže harmonija između funkcionalnosti i lepote, čineći saksiju istovremeno praktičnim kontejnerom za sadnju i dekorativnim elementom u enterijeru ili eksterijeru. Ovakav dizajn omogućava da saksija bude istovremeno funkcionalna i estetski atraktivna, što je idealno za moderne domove i bašte gde se ističe potreba za efikasnim korišćenjem prostora bez gubitka estetskog doživljaja. Takođe, čep za isticanje vode doprinosi i održivosti, jer omogućava efikasnije upravljanje vodom, smanjujući potrebu za čestim zalivanjem i minimizirajući otpadnu vodu. U krajnjem, inovativni dizajn sa čepom za isticanje vode predstavlja spoj funkcionalnosti, estetike i održivosti, pružajući korisnicima praktično i lepo rešenje za uzgoj biljaka u unutrašnjem i spoljnom prostoru. Izrađena od izdržljive plastike visoke gustine, ova saksija garantuje dugotrajnost i otpornost na vremenske uslove, osiguravajući da vaše biljke budu zaštićene i negovane tokom cele godine. Sa zapreminom od 5 litara, ova saksija pruža dovoljno prostora za rast i razvoj vašeg omiljenog cveća, biljaka ili začinskog bilja. Ova saksija je ne samo praktična već i estetski privlačna, dopunjujući vašu baštu ili unutrašnji prostor sa svojom elegantnom pojavom. Sa svojim glatkim i jednostavnim dizajnom, lako se uklapa u različite stilove uređenja prostora. Neka naša plastična saksija Taraba 1 bude vaš pouzdan partner u uzgoju biljaka, pružajući im optimalne uslove za rast i razvoj, dok istovremeno dodaje notu elegancije i stila vašem okruženju. Uživajte u lepoti prirode uz našu pouzdanu saksiju za cveće Taraba 3. Saksije za cvece su uvek pravi izbor za terase! Saksija taraba dimenzija prečnika 23 cm, visine 22 cm, i zapremine 5 litara odlična je za manje biljke i dekorativne elemente, posebno za balkon. Evo nekoliko predloga šta možete saditi u ovakvoj saksiji: 1. Sukulenti i Kaktusi: Sukulenti i kaktusi, sa svojom raznolikošću oblika, boja i tekstura, nude neiscrpan izvor inspiracije za stvaranje intrigantnih i estetski privlačnih aranžmana. Ovi mali kaktusi, poput Eheverije ili Seduma, predstavljaju ne samo simbol otpornosti na sušu i jednostavnosti održavanja, već i priliku za stvaranje jedinstvenih kompozicija koje unose svežinu i prirodnost u svaki prostor.Plastične saksije za baštu, posebno dizajnirane za ovu vrstu biljaka, postaju neizostavan deo uređenja doma ili vrta. Njihova funkcionalnost doprinosi očuvanju biljaka, pružajući adekvatnu drenažu i podršku za zdrav rast. Okrugle saksije, kao što je saksija taraba promjera 23cm i visine 22 cm sa zapreminom od 5 litara, predstavljaju savršen izbor za smještaj malih sukulenata i kaktusa.Sukulenti, svojom sposobnošću da skladište vodu u listovima ili stabljikama, osiguravaju im nezavisnost od učestalog zalijevanja, što ih čini idealnim za osobe koje vode dinamičan način života ili nemaju previše vremena za brigu o biljkama. Njihova otpornost na sušu i sposobnost prilagođavanja različitim uslovima čini ih savršenim izborom za svakoga ko želi unijeti zelenilo u svoj dom ili vrt bez previše truda.Osim toga, sukulentne biljke nude i estetsku dimenziju, jer njihova raznolikost oblika, veličina i boja omogućava kreiranje šarmantnih i jednostavnih aranžmana. Bilo da se odlučite za suptilnu kombinaciju boja ili želite stvoriti kontrast između različitih tekstura, sukulenti su sjajan izbor za postizanje željenog estetskog efekta. Ukrasne plasticne saksije za cveće, poput ovih okruglih saksija, ne samo da pružaju podršku biljkama, već i doprinose estetici prostora. Odaberite saksiju koja će komplementirati boje i teksture vaših sukulenata, stvarajući tako harmoničan i vizuelno privlačan aranžman koji će unijeti osvježavajući dah prirode u vaš dom ili vrt. 2. Minijaturno Baštensko Cveće: Kada je u pitanju dekoracija balkona ili terase, minijaturne begonije i petunije predstavljaju fantastičan izbor koji će uneti živost, boju i svežinu u vaš spoljni prostor. Ove minijaturne sorte cveća ne samo da su atraktivne vizuelno, već su i praktične za uzgoj u saksijama, čineći ih savršenim dodatkom za vašu saksiju tarabu fi23cm h22 cm / 5l .Minijaturne begonije, sa svojim nežnim listovima i širokim spektrom boja, mogu stvoriti čaroban ambijent na vašem balkonu. Njihova kompaktna veličina i raznolikost oblika omogućavaju vam da kreativno aranžirate saksiju, kombinujući različite sorte begonija kako biste postigli željeni estetski efekat. Osim toga, begonije su otporne biljke koje se lako održavaju, što ih čini idealnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti cveća bez previše truda.S druge strane, minijaturne petunije su još jedan fantastičan izbor za balkonsko cveće zbog svojih živopisnih cvetova i bujnog rasta. Ove male, ali izuzetno atraktivne biljke unose energiju i veselje svojim raznobojnim cvetovima, čineći ih idealnim za osvežavanje balkonskog prostora. Zahvaljujući svojoj otpornosti na sunce i sposobnosti da kontinuirano cvetaju tokom sezone, minijaturne petunije će vam pružiti dugotrajan užitak i estetski doživljaj.Kada kombinujete minijaturne begonije i petunije u saksiji taraba fi23cm h22 cm / 5l, stvarate harmoničan spoj boja, tekstura i oblika koji će privući pažnju i osvežiti svaki kutak vašeg balkona ili terase. Bez obzira da li preferirate suptilne pastelne tonove ili živahne i šarene kombinacije, ove minijaturne biljke pružiće vam neograničene mogućnosti za stvaranje personalizovanog i šarmantnog spoljnog prostora koji će oduševiti sve posmatrače. 3. Aromatično Bilje: Kada je u pitanju balkonsko baštovanstvo, biljke kao što su bosiljak, peršun i majčina dušica predstavljaju ne samo funkcionalne dodatke za kulinarske potrebe, već i izvanredne doprinose estetici i atmosferi vašeg spoljnog prostora. Ove aromatične biljke ne samo da unose svežinu i vitalnost na vaš balkon, već takođe omogućavaju praktično korišćenje u svakodnevnom kuvanju, pružajući vam zadovoljstvo svežih začina direktno iz vaše bašte.Bosiljak, s peršunom i majčinom dušicom, donosi bogatstvo mirisa i ukusa na vaš balkon. Bosiljak, sa svojim karakterističnim mirisom i ukusom, idealan je za pripremu italijanskih jela, sosova i salata. Peršun, s druge strane, dodaje svežinu i pikantan ukus jelima, čineći ga neizostavnim sastojkom u mnogim kuhinjama širom sveta. Majčina dušica, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, savršeno se uklapa u različite recepte, posebno u jela od mesa i povrća.Ove biljke, uzgajane u malim saksijama, ne samo da čine praktično rešenje za balkonsko baštovanstvo, već takođe dodaju estetsku vrednost vašem prostoru. Kombinovanjem različitih biljaka u saksijama taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate šareni i raznoliki kutak koji osvaja svojim mirisima i lepotom. Dodatak svežih biljaka začina ne samo da doprinosi vašem kulinarskom iskustvu, već takođe oplemenjuje vaš balkon, pružajući vam oazu mira i opuštanja u kojoj možete uživati u svakom trenutku.Osim toga, uzgoj bosiljka, peršuna i majčine dušice na balkonu omogućava vam lak pristup svežim začinima, čime eliminirate potrebu za kupovinom i skladištenjem sušenih biljaka začina. Sveži začini ne samo da poboljšavaju ukus vaših jela, već takođe pružaju zdravstvene beneficije, obogaćujući ih antioksidansima, vitaminima i mineralima koji doprinose vašem opštem blagostanju. Uz sve to, uzgoj ovih biljaka na balkonu predstavlja i ekološki prihvatljiv izbor, smanjujući vašu ekološku stopu i doprinoseći održivosti. Kroz ovakav vid baštovanstva, vi ne samo da uzimate učešće u proizvodnji sopstvene hrane, već takođe doprinosite očuvanju životne sredine, stvarajući sklad između ljudi i prirode čak i u urbanoj sredini. 4. Višegodišnje Biljke: Uzgoj niskih sorti trajnica, poput alpskih biljaka, predstavlja izvanredan način da unesete dugotrajan estetski doživljaj u vašu baštu ili krajolik. Ove biljke, karakteristične po svojoj skromnoj visini i otpornosti na različite vremenske uslove, donose eleganciju i šarm na vaše spoljne prostore.Alpske biljke su pravi dragulji u svetu baštovanstva zbog svoje sposobnosti da prežive i cvetaju čak i u ekstremnim uslovima. Njihova prilagođenost alpskom okruženju daje im izuzetnu otpornost na niske temperature, sušu i siromašna zemljišta, što ih čini idealnim izborom za uređenje bašte ili kamenjara. Njihovi kompaktni habitusi i širok spektar boja čine ih atraktivnim elementima u pejzažnom dizajnu, dodajući teksturu, boju i interesantne forme u vašem spoljnom prostoru.Kombinovanjem različitih sorti alpskih biljaka u saksijama taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate harmoničan i dugotrajan izgled koji će oduševiti vaše oči tokom cele sezone. Ove niske trajnice mogu se koristiti kao prekrasne ivice staza, kao akcenti u kamenjarima ili kao delovi kaskadnih baštenskih aranžmana. Njihova sposobnost da rastu i šire se s vremenom omogućava vam da kreirate guste i bujne površine koje će se postepeno razvijati i transformisati kroz godine, pružajući vam neprekidno zadovoljstvo i radost posmatranja.Osim toga, alpske biljke su često cvetnice, što znači da će vam pružiti obilje šarenih cvetova tokom proleća i leta. Njihovi mirisi i boje privući će različite insekte i ptice u vašu baštu, dodajući još jedan sloj života i dinamike u vaš spoljni prostor. Takođe, ove biljke često imaju i dekorativno lišće koje može dodati interesantan kontrast i teksturu u vašoj bašti čak i kada ne cvetaju. Uz sve to, alpske biljke su poznate po svojoj lakoći održavanja i otpornosti na bolesti i štetočine, što ih čini praktičnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti baštovanstva bez previše truda. Njihova sposobnost da se samoodržavaju i šire čini ih idealnim partnerima u vašoj bašti, omogućavajući vam da se opustite i uživate u lepoti prirode bez nepotrebnog stresa ili brige. 5. Cveće za Viseće Saksije: Puzavice, poput bršljana ili kampanela, nude ne samo funkcionalnost već i estetiku kada se koriste u visećim saksijama, stvarajući dinamičnu vertikalnu dimenziju u vašem spoljnom prostoru. Ove biljke, poznate po svojoj sposobnosti da se penju i šire, donose dodatni sloj lepote i interesantnih tekstura u vašu baštu, terasu ili verandu.Bršljan, sa svojim gustim zelenim lišćem, pruža prekrasan zeleni tepih koji se može slobodno kretati u visećoj saksiji, stvarajući efekat koji je istovremeno opuštajući i živopisan. Njegova sposobnost brzog rasta i pokrivanja površine omogućava vam da brzo transformišete svaki prostor, stvarajući prijatan ambijent i osećaj privatnosti.Kampanela, sa svojim nežnim zvonastim cvetovima, dodaje romantičnu notu u visećim saksijama. Njena graciozna stabljika i cvetovi stvaraju šarmantan kontrast sa zelenilom okoline, privlačeći poglede i dodajući dašak elegancije u vašem spoljnom prostoru. Ova biljka je idealna za dodavanje boje i živosti u viseće aranžmane, pružajući vam neprekidno cvetanje tokom sezone.Kombinacija bršljana i kampanele u visećim saksijama stvara uravnotežen i harmoničan izgled koji će privući pažnju i oduševiti posmatrače. Njihova sposobnost da se penju i šire omogućava vam da kreativno oblikujete svoj prostor, stvarajući interesantne teksture i obrasce koji će osvežiti svaki kutak vaše bašte ili terase. Osim estetskih prednosti, upotreba puzavica u visećim saksijama donosi i praktične koristi. One mogu poslužiti kao prirodni zasloni za privatnost ili zaštita od sunca, pružajući vam dodatnu zaštitu i intimnost na vašoj terasi ili balkonu. Takođe, ove biljke često privlače leptire, pčele i druge korisne insekte, što doprinosi ekološkoj ravnoteži i održavanju biodiverziteta u vašem spoljnom prostoru. Uz sve to, bršljan i kampanela su relativno lako održavati biljke koje zahtevaju minimalnu negu. Redovno zalivanje i povremeno đubrenje sve što je potrebno da ove biljke rastu srećno i zdravo, čineći ih idealnim izborom za svakoga ko traži atraktivno, ali jednostavno rešenje za ulepšavanje svog spoljnog prostora. 6. Bonsai: U prostorima ograničenog prostora ili za one koji traže originalne i estetski intrigantne detalje, mini bonsai drvo predstavlja izuzetno atraktivno rešenje koje će uneti dozu elegancije i prirodnog šarma u bilo koji enterijer ili eksterijer. Ova minijaturna verzija klasičnih bonsai stabala ne samo da je kompaktna po veličini, već je i jednako impozantna u svom izgledu i izrazito originalna.Mini bonsai drvca predstavljaju umetnost uzgajanja i oblikovanja biljaka, koja datira iz drevne japanske tradicije. Njihova minijaturna veličina čini ih savršenim izborom za male okrugle saksije poput plasticne saksije taraba fi23cm h22cm / 5l, gde mogu postati centralni dekorativni element ili dodatna atrakcija u vašem domu ili bašti. Ovi bonsai, često uzgajani iz semena ili reznica, mogu biti različitih vrsta drveta, uključujući četinare poput crnog bora ili čempresa, kao i listopadne vrste poput japanskog javora ili fikusa.Bonsai drvca su poznata po svojoj složenoj strukturi, koja se postiže pažljivim oblikovanjem i orezivanjem tokom godina. Njihove tanke grane i minijaturni listovi stvaraju vizuelni efekat koji oduzima dah, dok njihova elegancija i simetrija privlače pažnju i očaravaju posmatrače. Osim toga, bonsai drvca su poznata i po svojoj dugovečnosti i simbolici, predstavljajući harmoniju između prirode i ljudske intervencije, kao i simbol mira, ravnoteže i harmonije.Kada se postave u malu saksiju ili viseću saksiju, mini bonsai drvca dodaju vertikalnu dimenziju prostoru, stvarajući interesantan kontrast između visine biljke i prostora oko nje. Njihova prisutnost unosi element elegancije i rafiniranosti, istovremeno stvarajući oazu mira i spokojstva u vašem domu ili vrtu. Bonsai drvca takođe imaju terapijski efekat, pružajući vam priliku da se opustite i povežete sa prirodom dok se brinete o njihovom rastu i razvoju. Uz sve to, mini bonsai drvca mogu biti i sjajan poklon za ljubitelje biljaka ili za one koji cene estetiku i umetnost. Njihova jedinstvenost i originalnost čine ih izvanrednim izborom za sve prilike, od rođendana do venčanja, pružajući trajan simbol ljubavi, pažnje i poštovanja prema osobi koja ih prima. 7. Herbska Mešavina: Kombinovanje nekoliko manjih biljaka začina, poput timijana, origana i bosiljka, predstavlja izuzetno pametno rešenje koje ne samo da će vam omogućiti pristup svežim začinima tokom cele godine, već će takođe uneti dodatnu estetsku vrednost u vašu kuhinju ili baštu. Ovaj mini herbarnik je praktičan, koristan i estetski privlačan, a istovremeno pruža mogućnost personalizacije i kreativnosti u aranžiranju biljaka.Timijan, origano i bosiljak su tri klasična začina koji su nezamenjivi u mnogim kuhinjama širom sveta. Njihovi intenzivni ukusi i mirisi obogaćuju različita jela, dajući im specifičnu aromu i karakterističan ukus. Kombinacija ovih biljaka u mini herbarniku omogućava vam da uživate u svežim začinima bez potrebe za kupovinom ili skladištenjem sušenih biljaka, pružajući vam ne samo gastronomsku satisfakciju već i zdravstvene beneficije svežih biljaka.Timijan, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, idealan je za upotrebu u supama, sosovima i pečenim jelima. Origano, sa svojim bogatim ukusom i blagom pikantnošću, savršen je dodatak picama, pastama i grčkim jelima. Bosiljak, sa svojim slatkastim mirisom i svežim ukusom, nezaobilazan je sastojak u italijanskoj kuhinji, kao i u salatama, sendvičima i umacima.Uzgoj ovih biljaka zajedno u mini herbarniku pruža vam praktičan i funkcionalan način da održavate svoj biljni vrt začina. Saksije taraba fi23cm h22 cm / 5l su idealne za smještaj ovih biljaka jer pružaju dovoljno prostora za njihov rast i razvoj, a istovremeno su dovoljno male da se lako smeste na kuhinjski prozor ili terasu. Kombinovanje različitih boja, tekstura i oblika lišća ovih biljaka stvara vizuelno interesantan herbarnik koji će privući pažnju i dodati živost vašem prostoru. Osim toga, mini herbarnik može biti sjajan poklon za ljubitelje kuvanja ili za one koji vole da se brinu o biljkama. Ova personalizovana i praktična kreacija pruža trajan izvor zadovoljstva i koristi, istovremeno dodajući jedinstvenu notu i karakter u vaš dom ili baštu. 8. Kamenčići i Sukulenti: Kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja izvanredan način da unesete rustični šarm i prirodnu eleganciju u svoj spoljni prostor. Ova kombinacija materijala i biljaka stvara harmoničan spoj između prirodnih elemenata, stvarajući oazu mira i lepote koja će očarati svakog posmatrača.Kamenčići su simbol stabilnosti, izdržljivosti i prirodnog okruženja. Njihova raznolikost boja, tekstura i oblika omogućava vam da kreirate različite dekorativne efekte i pejzaže na balkonu. Odabir kamenčića koji se uklapaju u rustičnu estetiku doprinosi stvaranju prijatne atmosfere, dok istovremeno pruža stabilnu podlogu za biljke.Sukulenti su idealan izbor za sadnju uz kamenčiće zbog svoje sposobnosti da skladište vodu u listovima ili stabljikama, što ih čini otpornim na sušu i idealnim za uzgoj u suvim i sunčanim uslovima. Njihova raznolikost oblika, boja i tekstura doprinosi estetskom doživljaju, stvarajući vizuelno zanimljive aranžmane koji se savršeno uklapaju uz rustični šarm kamenčića.Kombinovanjem sukulenata različitih vrsta i boja u saksijama ili posudama koje su postavljene među kamenčiće, stvarate dinamičan i privlačan ambijent na balkonu. Male okrugle saksije poput saksije taraba fi15cm h14cm / 1,5l pružaju dovoljno prostora za rast i razvoj sukulenata, dok istovremeno zadržavaju rustični izgled prostora. Osim estetskog zadovoljstva koje pruža ova kombinacija kamenčića i sukulenata, ona takođe ima praktične prednosti. Kamenčići pomažu u očuvanju vlage u zemlji i sprečavaju prerano isparavanje, čime pružaju dodatnu podršku sukulentima u održavanju njihove vitalnosti. Takođe, ova kombinacija zahteva minimalno održavanje, što je idealno za one koji žive dinamičan životni stil ili nemaju mnogo vremena za brigu o biljkama. Uz sve to, kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja ekološki prihvatljiv izbor, jer minimizira potrebu za vodom i hemijskim đubrivima, doprinoseći očuvanju životne sredine. Ova jednostavna, ali efektivna dekoracija ne samo da dodaje šarm i karakter vašem balkonu, već takođe osnažuje vašu povezanost sa prirodom i pruža vam prostor za opuštanje i uživanje u lepoti spoljnog prostora. 9. Mini Cvećnjak: Kreiranje mini cvećnjaka je sjajan način da dodate boju, teksturu i život u svoj prostor, bilo da je reč o balkonu, terasi ili dvorištu. Kombinovanje nekoliko vrsta manjeg cveća u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće može stvoriti šarmantan i raznolik mini vrt koji će oplemeniti vaš prostor i doneti radost i lepotu svakog dana.Kada planirate svoj mini cvećnjak, razmotrite različite karakteristike cveća poput visine, boje, teksture i perioda cvetanja kako biste stvorili balansiran i estetski privlačan aranžman. Na primer, kombinacija niskih cvetova poput ljubičica ili begonija sa srednjim i visokim cvetovima poput dalija ili kozmosa stvara dinamičan izgled koji privlači pažnju i oduševljava posmatrače.Plasticne saksije za baštu su savršen izbor za ovakav tip sadnje jer su izdržljive, praktične za korišćenje i lako se održavaju. Možete odabrati saksije različitih veličina i oblika kako biste dodali interesantan vizuelni element u vaš mini cvećnjak. Okrugle saksije, poput saksije taraba fi23cm h22 cm / 5l, pružaju stabilnu osnovu za vaše biljke i omogućavaju ravnomeran rast korena.Kombinovanje različitih vrsta cveća, poput petunija, kadifa, ljubičica, begonija i verbena, pruža vam mogućnost da eksperimentišete sa bojama, teksturama i oblicima. Na primer, možete kombinovati cvetove iste boje kako biste stvorili monokromatski efekat, ili mešati različite boje kako biste postigli šareni i živopisan izgled. Dodavanje zelenila, poput sitnih biljaka ili prilepljenog bilja, doprinosi punoći i svežini aranžmana. Osim estetske vrednosti, mini cvećnjak može imati i praktičnu svrhu, poput oplemenjivanja prostora, privlačenja korisnih insekata ili očuvanja biodiverziteta. Možete birati cveće koje privlači leptire, pčele ili kolibrije kako biste dodali dodatni ekološki aspekt vašem mini vrtu. Konačno, važno je redovno održavanje i briga o vašem mini cvećnjaku kako biste osigurali dugotrajan i zdrav rast biljaka. To uključuje zalivanje prema potrebama biljaka, redovno uklanjanje uvenulih cvetova i lišća, kao i prihranjivanje đubrivima kako bi se osigurala optimalna ishrana biljaka. Sa pažljivim planiranjem i negom, vaš mini cvećnjak će postati očaravajući dodatak vašem domu ili dvorištu koji će doneti radost i lepotu tokom cele sezone. 10. Cvetajuće Jednogodišnje Biljke: Uzgoj cvetajućih jednogodišnjih biljaka poput kadife ili lobelije na vašem balkonu je izuzetno efektivan način da unesete intenzivne boje i živahnost u vaš prostor. Ove biljke, poznate po svojim bujnim cvetovima i živopisnim bojama, donose pravu eksploziju boja koja će oduševiti svakog posmatrača i dodati živost vašem balkonu.Kadifa, poznata i kao tagetes, je jedna od najpopularnijih jednogodišnjih biljaka zbog svojih bogatih, sunčanih boja i otpornosti na sušu. Njene cvetne glavice dolaze u širokom spektru boja, uključujući narandžastu, žutu, crvenu i bakarnu, stvarajući živopisne kontraste i akcente u vašem balkonskom vrtu. Osim toga, kadifa emituje karakterističan miris koji odbija insekte, čineći je praktičnim izborom za odbijanje dosadnih insekata tokom letnjih meseci.Lobelija je još jedna omiljena jednogodišnja biljka koja se često koristi za ukrašavanje balkona zbog svojih niskih, prostirućih habitusa i obilja sitnih cvetova u bojama poput plave, ljubičaste, roze i bele. Njena graciozna cvetna drška stvara efekat visećih cvetova koji dodaju eleganciju i delikatnost u prostoru. Lobelija je takođe poznata po svojoj otpornosti na vrućinu i sušu, što je čini idealnim izborom za balkone koji su izloženi direktnom suncu.Kombinovanjem ovih biljaka u saksijama za cveće ili visećim saksijama, poput saksija taraba fi15cm h14cm / 1,5l, stvarate spektakularan vizuelni efekat koji privlači pažnju i oduzima dah. Možete mešati različite boje i sorte kadife i lobelije kako biste postigli željeni estetski efekat, stvarajući šarene aranžmane koji će osvežiti i ulepšati vaš balkon. Osim estetskog zadovoljstva koje pružaju, kadifa i lobelija su i relativno jednostavne za održavanje. Redovno zalivanje i prihranjivanje, kao i uklanjanje uvenulih cvetova, osiguraće dugotrajan i bogat cvetni prikaz tokom cele sezone. Uz malo truda i pažnje, vaš balkon će postati oaza boja i života koja će vam pružiti neprekidan izvor radosti i inspiracije. Važno je pažljivo birati biljke koje će se dobro prilagoditi uslovima na balkonu, uključujući svetlost, vetar i količinu dostupne vode. Ove dimenzije tarabe čine je idealnom za manje biljke koje će dodati boju i živost vašem balkonu ili prostoru u domu. Evo dodatnih predloga za baštensko cveće koje možete saditi u saksiji tarabi dimenzija prečnika 15,5 cm, visine 14,5 cm i zapremine 1,5 litara: Svećnjak (Lantana): Svećnjak je cvetna biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i bogatim zelenim lišćem. Ova biljka je poznata po svojoj sposobnosti da privlači leptire i ptice, što je čini popularnim izborom u baštama i balkonskim prostorima. Svećnjak se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i odlično se snalazi na suncu ili polusenci. Njegova otpornost na sušu i bogati cvetovi čine ga atraktivnim dodatkom u svakom spoljnom prostoru. Portulak (Portulaca): Portulak je jednogodišnja biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i sočnim listovima. Ova biljka je odličan izbor za sunčane prostore, jer se dobro nosi sa visokim temperaturama i sušom. Može se uzgajati u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i lako se održava. Njena otpornost na sušu i bujni cvetovi čine je omiljenom biljkom među vrtlarima koji traže boje i teksture u svojim spoljnim prostorima. Minijaturne Salvije (Salvia): Minijaturne sorte salvije su odličan izbor za dodavanje boja i privlačenje leptira u vašem balkonskom vrtu. Ove biljke se lako uzgajaju u manjim saksijama za cveće i odlikuju se intenzivnim cvetovima i aromatičnim lišćem. Salvija je poznata po svojoj otpornosti na sušu i lakoći održavanja, što je čini popularnim izborom među baštovanima svih nivoa iskustva. Kadifica (Tagetes): Kadifica je jednogodišnja biljka sa cvetovima u toplim bojama, koja je poznata po svojoj sposobnosti da odbija insekte. Ova biljka je odličan izbor za baštenske saksije zbog svoje kompaktne veličine i bujnog cvetanja. Kadifica se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i donosi boje i teksture na vaš balkon ili terasu. Osim toga, njeni cvetovi privlače leptire, što doprinosi biološkoj raznovrsnosti u vašem spoljnom prostoru. Stevija (Stevia): Stevija je biljka koja se koristi kao prirodni zaslađivač, ali takođe ima lepe bele cvetove koji doprinose estetici vašeg balkona. Ova biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Stevija je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, čineći je praktičnim i dekorativnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Gazanija (Gazania): Gazanija je cvetna biljka koja dolazi u različitim bojama i karakterističnim cvetovima. Ova biljka se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Gazanija je otporna na sušu i dobro se snalazi u vrtovima ili balkonima sa ograničenim zalivanjem. Njeni cvetovi dodaju živost i boju u vaš prostor, čineći je omiljenim izborom među baštovanima. Zvončići (Campanula): Zvončići su niske biljke koje mogu pružiti lep izgled u manjim saksijama. Ove biljke se lako uzgajaju u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i vole sunčane pozicije. Zvončići dolaze u različitim bojama i karakteristični su po svojim zvonastim cvetovima. Osim što dodaju boju i teksturu u vašem spoljnom prostoru, zvončići takođe privlače različite insekte, doprinoseći biološkoj raznovrsnosti u vašem vrtu. Lavanda (Lavandula): Miniature sorte lavande su odličan izbor za dodavanje mirisa i boja na vaš balkon. Ova aromatična biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Lavanda je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, što je čini praktičnim i estetskim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Heliotrop (Heliotropium): Heliotrop donosi čarobno iskustvo u vaš prostor sa svojim mirisnim cvetovima koji očaravaju čula. Ova biljka se lako prilagođava manjim saksijama, što je čini savršenim izborom za uređenje balkona ili terase. Mirisni cvetovi heliotropa dodaju poseban šarm svakom okruženju, a njihova sposobnost prilagođavanja manjim saksijama čini ih praktičnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Osim što donosi estetsku vrednost, heliotrop se često koristi i u aromaterapiji zbog svojih opojnih mirisa, pružajući osećaj relaksacije i spokoja. Nasturtijum (Tropaeolum): Nasturtijum nije samo lep dodatak vašem balkonu, već i ukusan! Ove biljke ne samo da imaju prelepe cvetove u različitim bojama, već su i jestive. Ovo ih čini izuzetno interesantnim izborom za baštenske saksije, jer ne samo što dodaju boju i teksturu vašem spoljnom prostoru, već vam takođe omogućavaju da uživate u njihovom ukusu u salatama ili kao dekoraciji za različita jela. Nasturtijum je takođe otporan na sušu i lako se održava, što ga čini popularnim izborom među baštovanima koji traže lepe i praktične biljke za svoj prostor. Sve ove biljke imaju karakteristične osobine i mogu pružiti raznolikost i boju u vašim saksijama i baštenskom prostoru. Važno je prilagoditi izbor cveća vašem ličnom ukusu, ali i uslovima rasta na balkonu, kao što su svetlost, temperatura i količina dostupne vode. Sve saksije možete pogledati na linku. Sve dimenzije Taraba saksija pogledajte OVDE Ukoliko su vam potrebne ogradice za cveće, kliknite OVDE

Saksija taraba 4 fi30cm 10l Dim: (○30 x28cm 10l) Uživajte u praktičnosti i estetici s našom plastičnom saksijom Taraba 4, dizajniranom da unapredi vašu baštu ili unutrašnji prostor s cvetnim lepotama. Sa svojim elegantnim dizajnom i funkcionalnošću, ova okrugla saksija prečnika 15 cm i visine 14 cm predstavlja savršen spoj stilizovanog dizajna i visokokvalitetnog materijala. Plastični drenažer unutar saksije je neophodan radi osiguravanja pravilne drenaže vode i održavanja zdravlja biljke. Ovaj sloj omogućava višku vode da se efikasno ocedi iz saksije, sprečavajući tako zadržavanje vode oko korena biljke što može dovesti do truljenja i propadanja. Prisustvo plastičnog drenažera osigurava optimalne uslove za razvoj korenovog sistema, doprinoseći zdravom rastu i prosperitetu biljke. Inovativni dizajn u vidu čepa za isticanje vode predstavlja revolucionarno rešenje koje unapređuje funkcionalnost i estetiku saksije. Ovaj čep omogućava precizno regulisanje nivoa vode unutar saksije, čime se osigurava optimalna vlažnost zemlje za biljku. Istovremeno, čep sprečava prekomerno zadržavanje vode, štiteći korenje biljke od potencijalne truleži i propadanja. Estetski, ovaj inovativni dizajn donosi dodatnu vrednost saksiji. Umesto tradicionalnih podmetača koji često narušavaju estetiku prostora, čep za isticanje vode integriše funkcionalnost u sam dizajn saksije. Time se postiže harmonija između funkcionalnosti i lepote, čineći saksiju istovremeno praktičnim kontejnerom za sadnju i dekorativnim elementom u enterijeru ili eksterijeru. Ovakav dizajn omogućava da saksija bude istovremeno funkcionalna i estetski atraktivna, što je idealno za moderne domove i bašte gde se ističe potreba za efikasnim korišćenjem prostora bez gubitka estetskog doživljaja. Takođe, čep za isticanje vode doprinosi i održivosti, jer omogućava efikasnije upravljanje vodom, smanjujući potrebu za čestim zalivanjem i minimizirajući otpadnu vodu. U krajnjem, inovativni dizajn sa čepom za isticanje vode predstavlja spoj funkcionalnosti, estetike i održivosti, pružajući korisnicima praktično i lepo rešenje za uzgoj biljaka u unutrašnjem i spoljnom prostoru. Izrađena od izdržljive plastike visoke gustine, ova saksija garantuje dugotrajnost i otpornost na vremenske uslove, osiguravajući da vaše biljke budu zaštićene i negovane tokom cele godine. Sa zapreminom od 1,5 litara, ova saksija pruža dovoljno prostora za rast i razvoj vašeg omiljenog cveća, biljaka ili začinskog bilja. Ova saksija je ne samo praktična već i estetski privlačna, dopunjujući vašu baštu ili unutrašnji prostor sa svojom elegantnom pojavom. Sa svojim glatkim i jednostavnim dizajnom, lako se uklapa u različite stilove uređenja prostora. Neka naša plastična saksija Taraba 4 bude vaš pouzdan partner u uzgoju biljaka, pružajući im optimalne uslove za rast i razvoj, dok istovremeno dodaje notu elegancije i stila vašem okruženju. Uživajte u lepoti prirode uz našu pouzdanu saksiju za cveće Taraba 4. Sve saksije možete pogledati na linku. Saksija taraba dimenzija prečnika 30 cm, visine 28cm, i zapremine 10 litara odlična je za manje biljke i dekorativne elemente, posebno za balkon. Evo nekoliko predloga šta možete saditi u ovakvoj saksiji: 1. Sukulenti i Kaktusi: Sukulenti i kaktusi, sa svojom raznolikošću oblika, boja i tekstura, nude neiscrpan izvor inspiracije za stvaranje intrigantnih i estetski privlačnih aranžmana. Ovi mali kaktusi, poput Eheverije ili Seduma, predstavljaju ne samo simbol otpornosti na sušu i jednostavnosti održavanja, već i priliku za stvaranje jedinstvenih kompozicija koje unose svežinu i prirodnost u svaki prostor.Plastične saksije za baštu, posebno dizajnirane za ovu vrstu biljaka, postaju neizostavan deo uređenja doma ili vrta. Njihova funkcionalnost doprinosi očuvanju biljaka, pružajući adekvatnu drenažu i podršku za zdrav rast. Okrugle saksije, kao što je saksija taraba promera 30 cm i visine 28 cm sa zapreminom od 10 litara, predstavljaju savršen izbor za smještaj malih sukulenata i kaktusa.Sukulenti, svojom sposobnošću da skladište vodu u listovima ili stabljikama, osiguravaju im nezavisnost od učestalog zalijevanja, što ih čini idealnim za osobe koje vode dinamičan način života ili nemaju previše vremena za brigu o biljkama. Njihova otpornost na sušu i sposobnost prilagođavanja različitim uslovima čini ih savršenim izborom za svakoga ko želi unijeti zelenilo u svoj dom ili vrt bez previše truda.Osim toga, sukulentne biljke nude i estetsku dimenziju, jer njihova raznolikost oblika, veličina i boja omogućava kreiranje šarmantnih i jednostavnih aranžmana. Bilo da se odlučite za suptilnu kombinaciju boja ili želite stvoriti kontrast između različitih tekstura, sukulenti su sjajan izbor za postizanje željenog estetskog efekta. Ukrasne saksije za cveće, poput ovih okruglih saksija, ne samo da pružaju podršku biljkama, već i doprinose estetici prostora. Odaberite saksiju koja će komplementirati boje i teksture vaših sukulenata, stvarajući tako harmoničan i vizuelno privlačan aranžman koji će unijeti osvježavajući dah prirode u vaš dom ili vrt. 2. Minijaturno Baštensko Cveće: Kada je u pitanju dekoracija balkona ili terase, minijaturne begonije i petunije predstavljaju fantastičan izbor koji će uneti živost, boju i svežinu u vaš spoljni prostor. Ove minijaturne sorte cveća ne samo da su atraktivne vizuelno, već su i praktične za uzgoj u saksijama, čineći ih savršenim dodatkom za vašu saksiju tarabu fi15cm h14cm / 1,5l.Minijaturne begonije, sa svojim nežnim listovima i širokim spektrom boja, mogu stvoriti čaroban ambijent na vašem balkonu. Njihova kompaktna veličina i raznolikost oblika omogućavaju vam da kreativno aranžirate saksiju, kombinujući različite sorte begonija kako biste postigli željeni estetski efekat. Osim toga, begonije su otporne biljke koje se lako održavaju, što ih čini idealnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti cveća bez previše truda.S druge strane, minijaturne petunije su još jedan fantastičan izbor za balkonsko cveće zbog svojih živopisnih cvetova i bujnog rasta. Ove male, ali izuzetno atraktivne biljke unose energiju i veselje svojim raznobojnim cvetovima, čineći ih idealnim za osvežavanje balkonskog prostora. Zahvaljujući svojoj otpornosti na sunce i sposobnosti da kontinuirano cvetaju tokom sezone, minijaturne petunije će vam pružiti dugotrajan užitak i estetski doživljaj.Kada kombinujete minijaturne begonije i petunije u saksiji taraba fi30cm h28 cm / 10l, stvarate harmoničan spoj boja, tekstura i oblika koji će privući pažnju i osvežiti svaki kutak vašeg balkona ili terase. Bez obzira da li preferirate suptilne pastelne tonove ili živahne i šarene kombinacije, ove minijaturne biljke pružiće vam neograničene mogućnosti za stvaranje personalizovanog i šarmantnog spoljnog prostora koji će oduševiti sve posmatrače. 3. Aromatično Bilje: Kada je u pitanju balkonsko baštovanstvo, biljke kao što su bosiljak, peršun i majčina dušica predstavljaju ne samo funkcionalne dodatke za kulinarske potrebe, već i izvanredne doprinose estetici i atmosferi vašeg spoljnog prostora. Ove aromatične biljke ne samo da unose svežinu i vitalnost na vaš balkon, već takođe omogućavaju praktično korišćenje u svakodnevnom kuvanju, pružajući vam zadovoljstvo svežih začina direktno iz vaše bašte.Bosiljak, s peršunom i majčinom dušicom, donosi bogatstvo mirisa i ukusa na vaš balkon. Bosiljak, sa svojim karakterističnim mirisom i ukusom, idealan je za pripremu italijanskih jela, sosova i salata. Peršun, s druge strane, dodaje svežinu i pikantan ukus jelima, čineći ga neizostavnim sastojkom u mnogim kuhinjama širom sveta. Majčina dušica, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, savršeno se uklapa u različite recepte, posebno u jela od mesa i povrća.Ove biljke, uzgajane u malim saksijama, ne samo da čine praktično rešenje za balkonsko baštovanstvo, već takođe dodaju estetsku vrednost vašem prostoru. Kombinovanjem različitih biljaka u saksijama taraba fi30cm h28 cm / 10l, stvarate šareni i raznoliki kutak koji osvaja svojim mirisima i lepotom. Dodatak svežih biljaka začina ne samo da doprinosi vašem kulinarskom iskustvu, već takođe oplemenjuje vaš balkon, pružajući vam oazu mira i opuštanja u kojoj možete uživati u svakom trenutku.Osim toga, uzgoj bosiljka, peršuna i majčine dušice na balkonu omogućava vam lak pristup svežim začinima, čime eliminirate potrebu za kupovinom i skladištenjem sušenih biljaka začina. Sveži začini ne samo da poboljšavaju ukus vaših jela, već takođe pružaju zdravstvene beneficije, obogaćujući ih antioksidansima, vitaminima i mineralima koji doprinose vašem opštem blagostanju. Uz sve to, uzgoj ovih biljaka na balkonu predstavlja i ekološki prihvatljiv izbor, smanjujući vašu ekološku stopu i doprinoseći održivosti. Kroz ovakav vid baštovanstva, vi ne samo da uzimate učešće u proizvodnji sopstvene hrane, već takođe doprinosite očuvanju životne sredine, stvarajući sklad između ljudi i prirode čak i u urbanoj sredini. 4. Višegodišnje Biljke: Uzgoj niskih sorti trajnica, poput alpskih biljaka, predstavlja izvanredan način da unesete dugotrajan estetski doživljaj u vašu baštu ili krajolik. Ove biljke, karakteristične po svojoj skromnoj visini i otpornosti na različite vremenske uslove, donose eleganciju i šarm na vaše spoljne prostore.Alpske biljke su pravi dragulji u svetu baštovanstva zbog svoje sposobnosti da prežive i cvetaju čak i u ekstremnim uslovima. Njihova prilagođenost alpskom okruženju daje im izuzetnu otpornost na niske temperature, sušu i siromašna zemljišta, što ih čini idealnim izborom za uređenje bašte ili kamenjara. Njihovi kompaktni habitusi i širok spektar boja čine ih atraktivnim elementima u pejzažnom dizajnu, dodajući teksturu, boju i interesantne forme u vašem spoljnom prostoru.Kombinovanjem različitih sorti alpskih biljaka u saksijama taraba fi30cm h28 cm / 10l, stvarate harmoničan i dugotrajan izgled koji će oduševiti vaše oči tokom cele sezone. Ove niske trajnice mogu se koristiti kao prekrasne ivice staza, kao akcenti u kamenjarima ili kao delovi kaskadnih baštenskih aranžmana. Njihova sposobnost da rastu i šire se s vremenom omogućava vam da kreirate guste i bujne površine koje će se postepeno razvijati i transformisati kroz godine, pružajući vam neprekidno zadovoljstvo i radost posmatranja.Osim toga, alpske biljke su često cvetnice, što znači da će vam pružiti obilje šarenih cvetova tokom proleća i leta. Njihovi mirisi i boje privući će različite insekte i ptice u vašu baštu, dodajući još jedan sloj života i dinamike u vaš spoljni prostor. Takođe, ove biljke često imaju i dekorativno lišće koje može dodati interesantan kontrast i teksturu u vašoj bašti čak i kada ne cvetaju. Uz sve to, alpske biljke su poznate po svojoj lakoći održavanja i otpornosti na bolesti i štetočine, što ih čini praktičnim izborom za svakoga ko želi uživati u lepoti baštovanstva bez previše truda. Njihova sposobnost da se samoodržavaju i šire čini ih idealnim partnerima u vašoj bašti, omogućavajući vam da se opustite i uživate u lepoti prirode bez nepotrebnog stresa ili brige. 5. Cveće za Viseće Saksije: Puzavice, poput bršljana ili kampanela, nude ne samo funkcionalnost već i estetiku kada se koriste u visećim saksijama, stvarajući dinamičnu vertikalnu dimenziju u vašem spoljnom prostoru. Ove biljke, poznate po svojoj sposobnosti da se penju i šire, donose dodatni sloj lepote i interesantnih tekstura u vašu baštu, terasu ili verandu.Bršljan, sa svojim gustim zelenim lišćem, pruža prekrasan zeleni tepih koji se može slobodno kretati u visećoj saksiji, stvarajući efekat koji je istovremeno opuštajući i živopisan. Njegova sposobnost brzog rasta i pokrivanja površine omogućava vam da brzo transformišete svaki prostor, stvarajući prijatan ambijent i osećaj privatnosti.Kampanela, sa svojim nežnim zvonastim cvetovima, dodaje romantičnu notu u visećim saksijama. Njena graciozna stabljika i cvetovi stvaraju šarmantan kontrast sa zelenilom okoline, privlačeći poglede i dodajući dašak elegancije u vašem spoljnom prostoru. Ova biljka je idealna za dodavanje boje i živosti u viseće aranžmane, pružajući vam neprekidno cvetanje tokom sezone.Kombinacija bršljana i kampanele u visećim saksijama stvara uravnotežen i harmoničan izgled koji će privući pažnju i oduševiti posmatrače. Njihova sposobnost da se penju i šire omogućava vam da kreativno oblikujete svoj prostor, stvarajući interesantne teksture i obrasce koji će osvežiti svaki kutak vaše bašte ili terase. Osim estetskih prednosti, upotreba puzavica u visećim saksijama donosi i praktične koristi. One mogu poslužiti kao prirodni zasloni za privatnost ili zaštita od sunca, pružajući vam dodatnu zaštitu i intimnost na vašoj terasi ili balkonu. Takođe, ove biljke često privlače leptire, pčele i druge korisne insekte, što doprinosi ekološkoj ravnoteži i održavanju biodiverziteta u vašem spoljnom prostoru. Uz sve to, bršljan i kampanela su relativno lako održavati biljke koje zahtevaju minimalnu negu. Redovno zalivanje i povremeno đubrenje sve što je potrebno da ove biljke rastu srećno i zdravo, čineći ih idealnim izborom za svakoga ko traži atraktivno, ali jednostavno rešenje za ulepšavanje svog spoljnog prostora. 6. Bonsai: U prostorima ograničenog prostora ili za one koji traže originalne i estetski intrigantne detalje, mini bonsai drvo predstavlja izuzetno atraktivno rešenje koje će uneti dozu elegancije i prirodnog šarma u bilo koji enterijer ili eksterijer. Ova minijaturna verzija klasičnih bonsai stabala ne samo da je kompaktna po veličini, već je i jednako impozantna u svom izgledu i izrazito originalna.Mini bonsai drvca predstavljaju umetnost uzgajanja i oblikovanja biljaka, koja datira iz drevne japanske tradicije. Njihova minijaturna veličina čini ih savršenim izborom za male saksije poput saksije taraba fi30cm h28 cm / 10l, gde mogu postati centralni dekorativni element ili dodatna atrakcija u vašem domu ili bašti. Ovi bonsai, često uzgajani iz semena ili reznica, mogu biti različitih vrsta drveta, uključujući četinare poput crnog bora ili čempresa, kao i listopadne vrste poput japanskog javora ili fikusa.Bonsai drvca su poznata po svojoj složenoj strukturi, koja se postiže pažljivim oblikovanjem i orezivanjem tokom godina. Njihove tanke grane i minijaturni listovi stvaraju vizuelni efekat koji oduzima dah, dok njihova elegancija i simetrija privlače pažnju i očaravaju posmatrače. Osim toga, bonsai drvca su poznata i po svojoj dugovečnosti i simbolici, predstavljajući harmoniju između prirode i ljudske intervencije, kao i simbol mira, ravnoteže i harmonije.Kada se postave u malu saksiju ili viseću saksiju, mini bonsai drvca dodaju vertikalnu dimenziju prostoru, stvarajući interesantan kontrast između visine biljke i prostora oko nje. Njihova prisutnost unosi element elegancije i rafiniranosti, istovremeno stvarajući oazu mira i spokojstva u vašem domu ili vrtu. Bonsai drvca takođe imaju terapijski efekat, pružajući vam priliku da se opustite i povežete sa prirodom dok se brinete o njihovom rastu i razvoju. Uz sve to, mini bonsai drvca mogu biti i sjajan poklon za ljubitelje biljaka ili za one koji cene estetiku i umetnost. Njihova jedinstvenost i originalnost čine ih izvanrednim izborom za sve prilike, od rođendana do venčanja, pružajući trajan simbol ljubavi, pažnje i poštovanja prema osobi koja ih prima. 7. Herbska Mešavina: Kombinovanje nekoliko manjih biljaka začina, poput timijana, origana i bosiljka, predstavlja izuzetno pametno rešenje koje ne samo da će vam omogućiti pristup svežim začinima tokom cele godine, već će takođe uneti dodatnu estetsku vrednost u vašu kuhinju ili baštu. Ovaj mini herbarnik je praktičan, koristan i estetski privlačan, a istovremeno pruža mogućnost personalizacije i kreativnosti u aranžiranju biljaka.Timijan, origano i bosiljak su tri klasična začina koji su nezamenjivi u mnogim kuhinjama širom sveta. Njihovi intenzivni ukusi i mirisi obogaćuju različita jela, dajući im specifičnu aromu i karakterističan ukus. Kombinacija ovih biljaka u mini herbarniku omogućava vam da uživate u svežim začinima bez potrebe za kupovinom ili skladištenjem sušenih biljaka, pružajući vam ne samo gastronomsku satisfakciju već i zdravstvene beneficije svežih biljaka.Timijan, sa svojim toplim i aromatičnim mirisom, idealan je za upotrebu u supama, sosovima i pečenim jelima. Origano, sa svojim bogatim ukusom i blagom pikantnošću, savršen je dodatak picama, pastama i grčkim jelima. Bosiljak, sa svojim slatkastim mirisom i svežim ukusom, nezaobilazan je sastojak u italijanskoj kuhinji, kao i u salatama, sendvičima i umacima.Uzgoj ovih biljaka zajedno u mini herbarniku pruža vam praktičan i funkcionalan način da održavate svoj biljni vrt začina. Saksije taraba fi30cm h28 cm / 10l su idealne za smještaj ovih biljaka jer pružaju dovoljno prostora za njihov rast i razvoj, a istovremeno su dovoljno male da se lako smeste na kuhinjski prozor ili terasu. Kombinovanje različitih boja, tekstura i oblika lišća ovih biljaka stvara vizuelno interesantan herbarnik koji će privući pažnju i dodati živost vašem prostoru. Osim toga, mini herbarnik može biti sjajan poklon za ljubitelje kuvanja ili za one koji vole da se brinu o biljkama. Ova personalizovana i praktična kreacija pruža trajan izvor zadovoljstva i koristi, istovremeno dodajući jedinstvenu notu i karakter u vaš dom ili baštu. 8. Kamenčići i Sukulenti: Kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja izvanredan način da unesete rustični šarm i prirodnu eleganciju u svoj spoljni prostor. Ova kombinacija materijala i biljaka stvara harmoničan spoj između prirodnih elemenata, stvarajući oazu mira i lepote koja će očarati svakog posmatrača.Kamenčići su simbol stabilnosti, izdržljivosti i prirodnog okruženja. Njihova raznolikost boja, tekstura i oblika omogućava vam da kreirate različite dekorativne efekte i pejzaže na balkonu. Odabir kamenčića koji se uklapaju u rustičnu estetiku doprinosi stvaranju prijatne atmosfere, dok istovremeno pruža stabilnu podlogu za biljke.Sukulenti su idealan izbor za sadnju uz kamenčiće zbog svoje sposobnosti da skladište vodu u listovima ili stabljikama, što ih čini otpornim na sušu i idealnim za uzgoj u suvim i sunčanim uslovima. Njihova raznolikost oblika, boja i tekstura doprinosi estetskom doživljaju, stvarajući vizuelno zanimljive aranžmane koji se savršeno uklapaju uz rustični šarm kamenčića.Kombinovanjem sukulenata različitih vrsta i boja u saksijama ili posudama koje su postavljene među kamenčiće, stvarate dinamičan i privlačan ambijent na balkonu. Male saksije poput saksije taraba fi30cm h28 cm / 10l pružaju dovoljno prostora za rast i razvoj sukulenata, dok istovremeno zadržavaju rustični izgled prostora. Osim estetskog zadovoljstva koje pruža ova kombinacija kamenčića i sukulenata, ona takođe ima praktične prednosti. Kamenčići pomažu u očuvanju vlage u zemlji i sprečavaju prerano isparavanje, čime pružaju dodatnu podršku sukulentima u održavanju njihove vitalnosti. Takođe, ova kombinacija zahteva minimalno održavanje, što je idealno za one koji žive dinamičan životni stil ili nemaju mnogo vremena za brigu o biljkama. Uz sve to, kombinacija kamenčića i sukulenata na balkonu predstavlja ekološki prihvatljiv izbor, jer minimizira potrebu za vodom i hemijskim đubrivima, doprinoseći očuvanju životne sredine. Ova jednostavna, ali efektivna dekoracija ne samo da dodaje šarm i karakter vašem balkonu, već takođe osnažuje vašu povezanost sa prirodom i pruža vam prostor za opuštanje i uživanje u lepoti spoljnog prostora. 9. Mini Cvećnjak: Kreiranje mini cvećnjaka je sjajan način da dodate boju, teksturu i život u svoj prostor, bilo da je reč o balkonu, terasi ili dvorištu. Kombinovanje nekoliko vrsta manjeg cveća u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće može stvoriti šarmantan i raznolik mini vrt koji će oplemeniti vaš prostor i doneti radost i lepotu svakog dana.Kada planirate svoj mini cvećnjak, razmotrite različite karakteristike cveća poput visine, boje, teksture i perioda cvetanja kako biste stvorili balansiran i estetski privlačan aranžman. Na primer, kombinacija niskih cvetova poput ljubičica ili begonija sa srednjim i visokim cvetovima poput dalija ili kozmosa stvara dinamičan izgled koji privlači pažnju i oduševljava posmatrače.Plasticne saksije za baštu su savršen izbor za ovakav tip sadnje jer su izdržljive, praktične za korišćenje i lako se održavaju. Možete odabrati saksije različitih veličina i oblika kako biste dodali interesantan vizuelni element u vaš mini cvećnjak. Okrugle saksije, poput saksije taraba fi30cm h28 cm / 10l, pružaju stabilnu osnovu za vaše biljke i omogućavaju ravnomeran rast korena.Kombinovanje različitih vrsta cveća, poput petunija, kadifa, ljubičica, begonija i verbena, pruža vam mogućnost da eksperimentišete sa bojama, teksturama i oblicima. Na primer, možete kombinovati cvetove iste boje kako biste stvorili monokromatski efekat, ili mešati različite boje kako biste postigli šareni i živopisan izgled. Dodavanje zelenila, poput sitnih biljaka ili prilepljenog bilja, doprinosi punoći i svežini aranžmana. Osim estetske vrednosti, mini cvećnjak može imati i praktičnu svrhu, poput oplemenjivanja prostora, privlačenja korisnih insekata ili očuvanja biodiverziteta. Možete birati cveće koje privlači leptire, pčele ili kolibrije kako biste dodali dodatni ekološki aspekt vašem mini vrtu. Konačno, važno je redovno održavanje i briga o vašem mini cvećnjaku kako biste osigurali dugotrajan i zdrav rast biljaka. To uključuje zalivanje prema potrebama biljaka, redovno uklanjanje uvenulih cvetova i lišća, kao i prihranjivanje đubrivima kako bi se osigurala optimalna ishrana biljaka. Sa pažljivim planiranjem i negom, vaš mini cvećnjak će postati očaravajući dodatak vašem domu ili dvorištu koji će doneti radost i lepotu tokom cele sezone. 10. Cvetajuće Jednogodišnje Biljke: Uzgoj cvetajućih jednogodišnjih biljaka poput kadife ili lobelije na vašem balkonu je izuzetno efektivan način da unesete intenzivne boje i živahnost u vaš prostor. Ove biljke, poznate po svojim bujnim cvetovima i živopisnim bojama, donose pravu eksploziju boja koja će oduševiti svakog posmatrača i dodati živost vašem balkonu.Kadifa, poznata i kao tagetes, je jedna od najpopularnijih jednogodišnjih biljaka zbog svojih bogatih, sunčanih boja i otpornosti na sušu. Njene cvetne glavice dolaze u širokom spektru boja, uključujući narandžastu, žutu, crvenu i bakarnu, stvarajući živopisne kontraste i akcente u vašem balkonskom vrtu. Osim toga, kadifa emituje karakterističan miris koji odbija insekte, čineći je praktičnim izborom za odbijanje dosadnih insekata tokom letnjih meseci.Lobelija je još jedna omiljena jednogodišnja biljka koja se često koristi za ukrašavanje balkona zbog svojih niskih, prostirućih habitusa i obilja sitnih cvetova u bojama poput plave, ljubičaste, roze i bele. Njena graciozna cvetna drška stvara efekat visećih cvetova koji dodaju eleganciju i delikatnost u prostoru. Lobelija je takođe poznata po svojoj otpornosti na vrućinu i sušu, što je čini idealnim izborom za balkone koji su izloženi direktnom suncu.Kombinovanjem ovih biljaka u saksijama za cveće ili visećim saksijama, poput saksija taraba fi30cm h28 cm / 10l, stvarate spektakularan vizuelni efekat koji privlači pažnju i oduzima dah. Možete mešati različite boje i sorte kadife i lobelije kako biste postigli željeni estetski efekat, stvarajući šarene aranžmane koji će osvežiti i ulepšati vaš balkon. Osim estetskog zadovoljstva koje pružaju, kadifa i lobelija su i relativno jednostavne za održavanje. Redovno zalivanje i prihranjivanje, kao i uklanjanje uvenulih cvetova, osiguraće dugotrajan i bogat cvetni prikaz tokom cele sezone. Uz malo truda i pažnje, vaš balkon će postati oaza boja i života koja će vam pružiti neprekidan izvor radosti i inspiracije. Važno je pažljivo birati biljke koje će se dobro prilagoditi uslovima na balkonu, uključujući svetlost, vetar i količinu dostupne vode. Ove dimenzije tarabe čine je idealnom za manje biljke koje će dodati boju i živost vašem balkonu ili prostoru u domu. Evo dodatnih predloga za baštensko cveće koje možete saditi u saksiji tarabi dimenzija prečnika 15,5 cm, visine 14,5 cm i zapremine 1,5 litara: Svećnjak (Lantana): Svećnjak je cvetna biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i bogatim zelenim lišćem. Ova biljka je poznata po svojoj sposobnosti da privlači leptire i ptice, što je čini popularnim izborom u baštama i balkonskim prostorima. Svećnjak se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i odlično se snalazi na suncu ili polusenci. Njegova otpornost na sušu i bogati cvetovi čine ga atraktivnim dodatkom u svakom spoljnom prostoru. Portulak (Portulaca): Portulak je jednogodišnja biljka koja se ističe svojim šarenim cvetovima i sočnim listovima. Ova biljka je odličan izbor za sunčane prostore, jer se dobro nosi sa visokim temperaturama i sušom. Može se uzgajati u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i lako se održava. Njena otpornost na sušu i bujni cvetovi čine je omiljenom biljkom među vrtlarima koji traže boje i teksture u svojim spoljnim prostorima. Minijaturne Salvije (Salvia): Minijaturne sorte salvije su odličan izbor za dodavanje boja i privlačenje leptira u vašem balkonskom vrtu. Ove biljke se lako uzgajaju u manjim saksijama za cveće i odlikuju se intenzivnim cvetovima i aromatičnim lišćem. Salvija je poznata po svojoj otpornosti na sušu i lakoći održavanja, što je čini popularnim izborom među baštovanima svih nivoa iskustva. Kadifica (Tagetes): Kadifica je jednogodišnja biljka sa cvetovima u toplim bojama, koja je poznata po svojoj sposobnosti da odbija insekte. Ova biljka je odličan izbor za baštenske saksije zbog svoje kompaktne veličine i bujnog cvetanja. Kadifica se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i donosi boje i teksture na vaš balkon ili terasu. Osim toga, njeni cvetovi privlače leptire, što doprinosi biološkoj raznovrsnosti u vašem spoljnom prostoru. Stevija (Stevia): Stevija je biljka koja se koristi kao prirodni zaslađivač, ali takođe ima lepe bele cvetove koji doprinose estetici vašeg balkona. Ova biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Stevija je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, čineći je praktičnim i dekorativnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Gazanija (Gazania): Gazanija je cvetna biljka koja dolazi u različitim bojama i karakterističnim cvetovima. Ova biljka se lako uzgaja u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Gazanija je otporna na sušu i dobro se snalazi u vrtovima ili balkonima sa ograničenim zalivanjem. Njeni cvetovi dodaju živost i boju u vaš prostor, čineći je omiljenim izborom među baštovanima. Zvončići (Campanula): Zvončići su niske biljke koje mogu pružiti lep izgled u manjim saksijama. Ove biljke se lako uzgajaju u plasticnim saksijama ili saksijama za cveće i vole sunčane pozicije. Zvončići dolaze u različitim bojama i karakteristični su po svojim zvonastim cvetovima. Osim što dodaju boju i teksturu u vašem spoljnom prostoru, zvončići takođe privlače različite insekte, doprinoseći biološkoj raznovrsnosti u vašem vrtu. Lavanda (Lavandula): Miniature sorte lavande su odličan izbor za dodavanje mirisa i boja na vaš balkon. Ova aromatična biljka se lako uzgaja u manjim saksijama za cveće i voli sunčane pozicije. Lavanda je otporna na sušu i zahteva minimalno održavanje, što je čini praktičnim i estetskim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Heliotrop (Heliotropium): Heliotrop donosi čarobno iskustvo u vaš prostor sa svojim mirisnim cvetovima koji očaravaju čula. Ova biljka se lako prilagođava manjim saksijama, što je čini savršenim izborom za uređenje balkona ili terase. Mirisni cvetovi heliotropa dodaju poseban šarm svakom okruženju, a njihova sposobnost prilagođavanja manjim saksijama čini ih praktičnim dodatkom u vašem spoljnom prostoru. Osim što donosi estetsku vrednost, heliotrop se često koristi i u aromaterapiji zbog svojih opojnih mirisa, pružajući osećaj relaksacije i spokoja. Nasturtijum (Tropaeolum): Nasturtijum nije samo lep dodatak vašem balkonu, već i ukusan! Ove biljke ne samo da imaju prelepe cvetove u različitim bojama, već su i jestive. Ovo ih čini izuzetno interesantnim izborom za baštenske saksije, jer ne samo što dodaju boju i teksturu vašem spoljnom prostoru, već vam takođe omogućavaju da uživate u njihovom ukusu u salatama ili kao dekoraciji za različita jela. Nasturtijum je takođe otporan na sušu i lako se održava, što ga čini popularnim izborom među baštovanima koji traže lepe i praktične biljke za svoj prostor. Sve ove biljke imaju karakteristične osobine i mogu pružiti raznolikost i boju u vašem baštenskom prostoru. Važno je prilagoditi izbor cveća vašem ličnom ukusu, ali i uslovima rasta na balkonu, kao što su svetlost, temperatura i količina dostupne vode. Sve saksije možete pogledati na linku. Sve dimenzije Taraba saksija pogledajte OVDE Ukoliko su vam potrebne ogradice za cveće, kliknite OVDE

Dušan Matić / Aleksandar Vučo Gluho dobaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaKnjiga 1Mislim, dakle postojišDušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimomPiše: Branko KukićZašto smo zaboravili Dušana Matića?U njegovoj sudbini ima nečega od Stendalove sudbine. Stendal je rođen početkom XIX veka, umro polovinom, a konačno otkriven krajem tog veka. Kao i za Stendala, i za Matića je znala mala grupa pisaca, uglavnom zatvorenih u svoje krugove, koja ga je sa iskrenošću i naklonošću čitala i slušala. Matića i danas najčešće povezuju sa nadrealizmom. On nije bio izdvajan iz grupe „beogradskih nadrealista“ – kao što su, na primer, bili izdvajani Marko Ristić i Aleksandar Vučo (iako je sa ovim drugim Matić napisao roman Gluho doba i poemu Marija Ručara). Matić je, dakle, bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom.ZLATO VREMENA: Manje upućeni su nadrealizam shvatali kao puki eksperiment u umetnosti, kao neku vrstu duhovne egzibicije ili kao „automatsko“ stvaranje koje dolazi iz podsvesti. Međutim, takve definicije su bile potpuno pogrešne. Od brojnih tumača ovog pokreta, čini mi se da se Matić najviše približio njegovoj suštini. Naime, prema njegovom mišljenju, nadrealizam nije bio namera da se svet okrene naopako, da se tumba, nego da se sintetiše, pa su zbog toga nadrealisti svoje ideje pronalazili u čitavom ljudskom iskustvu. Nadrealizam je trebalo da bude novi način mišljenja koji određuje jasna namera da nas usmeri prema nečem što treba hitno otkriti i uneti ga, odnosno stalno ga ulivati u uvek promenljivu i otvorenu celinu, „da bude čak jedan novi način života, njegova najdublja htenja (…), da izmeni život. Tako nadrealizam pripada i filozofiji i zadire i u druga, društvena i životna pitanja čovečanstva“, kako je to mislio Matić. Nadrealizam je bio opšte što se kretalo prema posebnom: to je bio put od Sveta prema Pojedincu. U suštini, Matić ga je shvatio kao „izraz dubokog revolta prema postojećem društvu“. Zbog toga je ovaj pokret uvek bio otvoren za sve što se sudaralo i sukobljavalo, za sve što je pulsiralo, brujalo, što se kretalo u svim pravcima istovremeno. Ovo je najbolje definisao Andre Breton rečenicom: „Tražim zlato vremena.“ Ta potraga je uvek bila suština velikih trenutaka čovečanstva i njegove istorije.Zbog ovakvog shvatanja nadrealizma kao planetarnog iskustva, i velikih duhovnih pohoda i borbi, Matić je imao i poseban odnos prema istoriji, prihvatajući je ne kao popis i tumačenje političkih i ratnih događaja, nego kao preispitivanje svakog segmenta toka vremena, sitnih promena u njemu, njegovih treperenja, razaranja i pomicanja utrobe vidljivog i nevidljivog. „Istorija je, po meni, stvar svakodnevnog, ona se šeta ulicama i drumovima, u našim je sobama, u našim je glavama i u našem srcu. Ona nije nikakva fatalnost; ona smo mi sa svim svojim protivrečjima“, govorio je Matić.TRADICIJA BUDUĆNOSTI: Za Matića je od površno shvaćene istorije mnogo važnija tradicija. Verovao je da je ona kao drvo – dole u dubinama, u korenu i zemlji proizvodi se hrana koja uzrokuje listanje, cvetanje i rađanje plodova. Posredstvom podzemnih i tišinom prekrivenih svetova tradicije mi smo prisutni u svetlosti ovog vremena, ovog trenutka. Matić je tvrdio da u onome „što je u tradiciji bilo protivrečno i udaljeno jedan pisac može da otkrije najednom duboko jedinstvo“. Zar se ovo ne podudara sa Matićevom predstavom nadrealizma – da je on neki vid tradicije budućnosti?Ali podsećajući šta stvaralac može da načini od tradicije, Matić umetnosti daje pravo na samostalnost, priznajući istovremeno njene zakonitosti i hirove, njen „izuzetan i nepredvidljiv način da reši neke zagonetke“, jer „snaga jednog (…) dela je u njegovoj mnogostranosti, u bogatstvu interpretacija koje savremenici ili budući čitaoci u njemu otkrivaju“. Zbog toga, prema Matićevom mišljenju, „sve završava u književnosti“: „Državnici u penziji, revolucionari, generali i vojskovođe najzad na izmaku pišu svoje memoare, pa i oni ulaze u književnost.“ Ali taj svršetak svega u književnosti pokreće jednu univerzalnu temu, aktuelnu i u modernim vremenima, a to je pitanje morala u umetnosti, pitanje koje otvara dilemu šta je osnova umetničkog dela. Matić je još 1960, dakle u vreme kada se ovo pitanje postavljalo isključivo ideološki, u intervjuu za Švedski radio odgovorio: „Jedno umetničko delo je lepo ili nije, ono ne može biti moralno ili nemoralno. Međutim, moralna opasnost počinje kada jedno književno delo zlonamerno ljudi iskorišćuju u sumnjive svrhe, i kada se izvesni pisci služe pisanjem ne da bi stvarali istinsko književno delo, već da bi proturili dobru ili lošu, dobronamernu ili zlonamernu propagandu svojih pseudoideja.“Činjenica je da ideologije (ne samo totalitarne) nisu držale do ovakvih „moralnih pravila“, nego su prihvatale i propagirale isključivo „utilitarna pravila“. Ovo „Matićevo pravilo“ ima svoju predradnju: naime, Matić je početkom 1951. napisao da „nema marksističke estetike“ i da „na jednoj doktrini ne može da se izgradi život“ – „intenzivan deo društva i politike zahteva ogromno polje slobode i stvaranja koje proširuje koncepciju čoveka i života“. Ova dva Matićeva mišljenja, ove dve paralelne relacije, govore o njegovom nepokolebljivom ubeđenju da je svet otvoren i da svako sužavanje, zatvaranje ili ukidanje tog suštinskog obeležja vodi u negaciju. Matićeva „prepravka“ Dekartovog iskaza u „Mislim, dakle postojiš“ tvrdi da otvorenost sveta znači mogućnost postojanja i za Svet i za Pojedinca u njemu. To podrazumeva i drugi novi svet i Drugog kao našeg sagovornika i saputnika. Matić je to sažeo: „Oni koji predstavljaju Drugog na uranku, a ne Drugog na zalasku.“ U ovome je osnova Matićeve vere u kulturu, budući da kulturu ne treba razumeti jedino kao ono što je prošlo, nego ono što traje, jer „ljudske vrednosti ne postoje da bi ljudi kao pred nepomičnim karijatidama ničice padali, već da te vrednosti i da ta dostignuća ljudskog genija i ljudskog uma unesu u svoj život (…) nasuprot svim tamnim silama ljudskog bića, i ozare njihov jedini život (…). Kultura je proces kome nema kraja, neprekidna traka, koja se ili bogati ili siromaši, ali nikada nepomična, ne stoji.“ Jer kultura je „eksplozija čoveka“.Na kraju bih hteo da podsetim na nešto što je u vezi sa Matićem zaboravljeno. Naime, za vreme studentskih demonstracija ‘68. Matić je poziv studenata da govori svoju poeziju odbio, uputivši im 8. juna svoju Izjavu, u kojoj je, između ostalog, napisao: „Pozvali su me da čitam pesme. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen. (…) Na meni nije da govorim. Na vama je. (…) Pronađite svoj rečnik. Progovorite jezikom novog vremena.“ Matićev glas je bio za pobunu i promenu kako bi u nekoj budućnosti bila ostvarena njegova metafora – Poezija je neprekidna svežina sveta. Na koncu konca, i ovde je odgovor na pitanje o moralu umetnika.Vi današnji, koji imate još zanosa u sebi, koji ste željni smisla i kojima je žudnja za saznanjem barem trunka od tog smisla – uzmite Matića za preteču i vernog pratioca.Jedan tekst Dušana MatićaPismo urbanisti BeogradaUsuđujem se da vam se obratim, nestručan, neuk u stvarima urbanizma, i, sem toga, dovoljno neposvećen u pitanja urbanizma Beograda. Da li je to vašom krivicom, ili mojom, sporedno je. Rado primam na sebe krivicu što se nisam potrudio da dobijem potrebna obaveštenja, srećan ako se, jasna i precizna, mogu dobiti, pa prema tome ovo pismo biće bar sa te strane korisno: dobiću ih najzad u sažetom obliku od vas, makar i naknadno.Međutim, jedno je sigurno: problemi izgradnje Beograda razdiru vas: to pokazuju planovi koje često objavljujete, i menjate, radovi koje preduzimate, napuštate, i, u drugoj formi, izmenjene, nastavljate. I nas – usuđujem se da govorim u množini – ti problemi preokupiraju: za sebe, znam, mogu da kažem, ponekad me muče. Kad, eto, tako, ulicama koračam. Jer, u jednoj stvari možemo, moramo da se složimo: pitanje kako izgleda, kako će izgledati naš grad, ne interesuje samo one koji planiraju, investiraju, zidaju, već i one koji u njemu žive, rade, kreću se, stanuju, dišu, šetaju se, gledaju (bar u našoj zajednici trebalo bi da bude tako). I one koji vole Beograd, s toliko puno razloga, da ih je već bezbroj, te prevazilaze svaku razložnost, vole ga, jer ga vole, jednostavno.Ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma, osluškujem vaš prekoran glas. I meni su poznate zamke ljubavi. Već vas čujem: može da se voli i ružnoća. Priznajem vam svoju slabost prema Beogradu. Mene uvek trgne – danima se zaboravim – kad mi neki stranac, s kojim sam postao prijatelj, pa se više ne libi da bude iskren, i kaže mi: Beograd nije lep grad, ružan je. I stane da mi priča onu stereotipnu priču da Beograd nije kao ostali evropski gradovi, kao da je meni stalo da Beograd bude „kao ostali evropski gradovi“ – najzad šta to znači? – onda mu govorim o našem nebu, ni u jednom gradu nije toliko nad njim i oko njega razmahnuto, nadire sa dna gotovo svake ulice, o našim vodama, u dnu svoje svesti uvek vidim ogromno jezero pod Beogradom, o svetlosti, o našim vetrovima, o olujama koje uzbudljive, uzburkane zavese oblaka, pljuskova, munja i gromova, sručuju od Zemuna na Beograd, kao najlepše romantične pesme. O istorijskim olujama, koje su ga toliko puta ranjavale i rušile. I o tome da još nema punih devedeset godina kako je poslednji vojnik osvajača napustio tvrđavu, da nema ni četrdeset godina otkako je nestalo granice tu na domaku pogleda, na našim vodama. I osećam, moji argumenti padaju u tu istu vodu, znam, Beograd je ružan zaista, ali ne iz razloga moga prijatelja stranca, već, za mene, iz sasvim drugih razloga. Tada ga povedem izvan Beograda, prema Fruškoj gori ili Novom Sadu. Vraćamo se. Predvečerje. Požar zalaska sunca zapalio je okna Beograda. Beo, blistav, zamišljen nad svojim rekama. Ja ga pitam: zar nije lep? Zar nije zaista beli grad, i objašnjavam mu kako je u srednjem veku nastalo njegovo ime. U tim časovima mi zaista postane žao: zašto ne učinimo da Beograd što pre i unutra bude lep i blistavo beo kao posmatran izdaleka.Zato vam i postavljam neka pitanja, kažem vam svoja čuđenja. Ako budem rekao nerazumnih stvari, nasmejte se et passez outre. Nije ništa opasno. Niti imam moći da poput Osmana naredim prosecanje glavnih arterija kroz labirinte srednjovekovnog Pariza, kao što je taj prefekt pre sto godina učinio, i dao prilike za onaj melanholičan stih Bodlerov: „Jedan grad brže se menja od srca jednog čoveka“, niti sam investitor koji će nešto napraviti po svojoj ludoj glavi. Samo me ljubav prema Beogradu inspiriše.Evo mog prvog čuđenja. Polazim od bojâ, jer u imenu našeg grada dominira jedna boja. Pitam se, zašto u poslednje vreme niču sve češće kuće ružno obojene, da mi se čini kao da se najednom pojavila želja da ime Beograd promenimo u šaren-grad. Ostavljam po strani pitanje tih naših novih kuća, punih nemirnih, krivih, slomljenih linija, balkončića, prečaga, boksova, pregrada, ograda, brise–soleil-a, prozorčića, orgulja, niti pominjem da su se neke od njih tako neočekivano našle na mestu gde se nalaze kao da su s meseca pale. Isprečile se, razroke, ne znaju kamo da gledaju.Ne. Govorim samo o boji. Možda ćete mi reći da to nije stvar urbaniste, već stvar arhitekata. Izgleda mi da te precizne podele ovde ne mogu da budu nikakav opravdavajući razlog. Jer, ako razumem značenje i smisao pojma urbaniste, na njemu leži da odredi opšte linije, da precizira glavne crte jednoga grada, da ga vidi u celini. A boja ili boje čine sastavni deo jednog fizičkog predmeta, pa prema tome i jednog grada. Ako se iz svake atinske ulice može videti Akropol, onda to znači, neko je, urbanista ili neko drugi, želeo po svaku cenu da ovaj nezaboravni trag atinske lepote, taj najdragoceniji simbol istorije Atine, ostane vidljiv sa svakog njenog mesta, onda je on morao i da diktira arhitektima visinu i položaj njihovih kuća. Nešto slično, čini mi se, treba učiniti i u Beogradu. Beograd je pun boja, neba, zelenila, vode i vidika, pejsaži su na domaku oka, da bi živošću boja svojih kuća imao potrebe da razbija monotoniju i sivost. Ne. Nije reč samo o tome da kuće budu isključivo bele, već onih boja koje neće kvariti prirodno bogatstvo našeg pejsaža i našeg podneblja, koje neće remetiti harmoniju njegovih vidika. O tome bi neko morao da povede računa, svakako i vi, u zajednici sa slikarima, jer to se tiče opšte slike Beograda, one slike koja prva ostane u oku sačuvana zauvek, kada se baci pogled na njega ili se misli o njemu.Mi nemamo Akropol. Ali mi imamo položaj Beograda, Kalemegdan i Savu i Dunav. I pogled u beskraj Panonske ravnice. Neka nas bar oni iznenade, ako ne na svakom koraku, a ono bar na svakom drugom. To je valjda i smisao Terazijske terase, taj neočekivani pogled na nebo i vode; ona dopušta da usred gradske vreve, u samom centru, bane priroda puna svetlosti. U kom gradu toga još ima?Ne radi se o tome da na toj padini Beograd dobije još jedan park, već samo da se useče prozor svetlosti i svežine. Varoš, sa svojim krovovima i svojim životom, mirno može pod njim da teče: ima nečeg neizrecivo lepog u krovovima: oni su sastavni deo varoškog pejsaža i poeme. Kad smo već kod savske padine, zašto se zaboravlja da kuće na njoj moraju da imaju dva lica: jedno prema ulici, a drugo prema širokom, sveobuhvatnom bulevaru Save. Zašto bi se naše oko zaustavljalo kad se, sa trga železničke stanice ili sa prilaza Save, podigne ka varoši, na naličjima zgrada.U vezi s tim evo mog drugog čuđenja: na jednoj strani, eto, otvaramo prozor na Terazijama, a, s druge strane, zatvaramo prilaze nekih ulica. Još ne mogu da razumem zašto je trebalo zazidati prilaz Nušićeve ulice sa Terazija, i napraviti od ove ulice mračan levak, ne mnogo privlačan? Ako je trebalo isključiti jednu ulicu iz kolskog saobraćaja, ne mislim da je bilo potrebno napraviti toliko prepreka, kad jedan običan saobraćajni znak može to da obeleži: ovuda se kolima ne prolazi. Zašto sprečiti da prodor svetlosti i svežine s Terazijske terase ne prodre do Makedonske ulice, do ispred same „Politike“? Zašto je zatvorena Kapetan-Mišina ulica na Studentskom trgu, kad je ona davala jutarnje sunce Dositejevom parku? Zašto se, u planovima o dovršenju Trga Republike, predviđa zatvaranje Francuske ulice i njeno skretanje pored Doma armije i jedino ulivanje u Jugovićevu ulicu. Ili, po meni još paradoksalnije, eventualno zatvaranje Obilićevog venca na raskrsnici kod kafane „Zagreb“. Zašto zamračiti Knez Mihailovu ulicu, i lakat Obilićevog venca, kad se tu otvara pogled pored Doma armije daleko na Dunav? Zašto poremetiti to što je još jedino bilo lepo u tom delu Beograda, zbilja beogradski, to otvaranje krilnih ulica duž grebena. Ako već još ne možemo korakom da dopremo jednostavno do Save i Dunava, onda zašto nas sprečavati da to uradimo pogledom?Evo mog trećeg čuđenja.Zašto nas onda što pre ne pustite do Save i Dunava? Zašto da nam donji Kalemegdan, čak i kad smo na njegovoj terasi, izgleda dalji od Košutnjaka i Topčidera. Poznate su mi primedbe, naša železnička stanica, pristanište i pruge odvajaju od Save i Dunava, te dok se ne reše ti osnovni krupni problemi itd., i ovo pitanje, ja bih ga nazvao, ljudsko pitanje, ne može da se reši. Mene čudi taj estetizam. Niko od nas, verujem, nije toliko esteta da zaboravlja nužnosti, teškoće, velike probleme Beograda. Ko bi mogao da zameri jednom gradu, što su mu preča od estetskih pitanja, i važnija, železnička stanica ili pristanište.I evo mog četvrtog čuđenja.Zašto se hitnije ne zatvore neki razjapljeni prostori u Beogradu? Mislim na trgove. Zašto se najzad ne zatvori, ne uokviri Trg Republike. Ako je zaista težak problem trg kod Slavije i na železničkoj stanici i teško ih je rešiti, jer su u tesnoj vezi sa drugim problemima izgradnje Beograda i saobraćajnih težišta, trg kod Narodnog pozorišta traži samo da se dovrši. Trg kod spomenika ima svoje zaglavlje, vreme i istorija su ga već postavili, zašto ne bismo nešto već primili što je život grada uradio, i to pravilno, prilično skladno zaglavlje, pravim linijama samo završili: povući od pozorišta i od palate Jadran, prave linije na Kolarčevu i Makedonsku ulicu. Svako komplikovanije rešenje, proširivanje trga, svako takozvano originalno rešenje za ovaj trg čini mi se izlišnim i nepotrebnim, pomalo hamletovskim. Nešto od naše najnovije istorije našlo je odjeka na ovom trgu, pa čak i iz daleke prošlosti Beograda mogu se izvući uspomene koje su vezane za njega. Tu je Stambol-kapija, na njemu je sazidana naša prva velika kulturna ustanova, Narodno pozorište, na njemu je objavljeno ubistvo Aleksandra i Drage, na njemu je Nušić krenuo na konju predvodeći demonstracije protivu Austrije u doba aneksije Bosne i Hercegovine, na njemu je 27. marta spaljena Hitlerova slika, na njemu je održan prvi veliki miting posle oslobođenja. Možda će neko, sutra, kroz pedeset godina ili sto, napisati dramu ili tragediju u vezi sa događajima koji su se odigravali na trgu, i zar ne bi bilo uzbudljivo za buduće Beograđane da jedne večeri pod vedrim nebom vide njihovo prikazivanje, kao što mi danas u Dubrovniku gledamo komade na istim onim pjacama na kojima su se oni odigravali. Zašto ne bi pred našim Narodnim pozorištem bio jedan trg, neka vrsta pozorišta pod otvorenim nebom, čija je scena već unapred ocrtana, i zašto ne bismo jednoga dana, zaustavivši saobraćaj, na njemu mogli da čujemo kakav monstr-orkestar ili hor iz cele naše zemlje? Sem toga, u tom centru grada gde dominiraju vijugave linije na Terazijama, jedan miran četvorougaonik dobro bi došao kao smirenje i kao osveženje.Zašto se na Studentskom trgu, gde su se u poslednje vreme podigle dve zgrade, nije povelo računa da to nisu zgrade u Jugovićevoj ili Vasinoj ulici, već i sastavni delovi tog našeg toliko znamenitog po događajima trga, i da okružavaju jedan park? Na stranu što bismo se mogli pitati zašto Hemijski institut usred grada. I bez obzira što je zbog te zgrade zatvorena Kapetan-Mišina ulica, zaista se možemo začuditi zašto je najednom ostavljena pukotina na jednom krilu, te tako trg ostaje nedovršen i krnj.Moja pitanja, čini mi se, ne zadiru u vaše osnovne brige, teške probleme koji vas najviše uznemiravaju. Ona se tiču, možda, pre ljudske strane izgleda našega grada. Lepota i lik jedne varoši ne moraju da se sastoje samo u veličanstvenosti njenih palata ili širini njenih bulevara i ulica. Lepota može da bude i skromna i smerna. Veličanstvenost Karijatida na Erehteonu ne leži u njihovoj kolosalnosti, već u skladnosti suzdržane snage, dostojanstva i pitomine. Rešavanje zamašnih problema preobražaja Beograda u zaista veliki, moderan grad, ne bi trebalo da nas spreči da ono što se taloži ne sredimo, ne damo mu našu patinu, i da pred apstraktnim perspektivama budućnosti ne zanemarimo ono što može da dobije svoj konkretan, živi i harmoničan lik.Izuzetan položaj Beograda zahteva i izuzetna rešenja. Najopasnije bi bilo povoditi se doslovce za primerima. Tu, zaista, vašoj inventivnosti i vašem geniju pruža se vrlo mnogo mogućnosti da se ostvari. Iz tog poštovanja prema vama, usudio sam se i da postavim ova pitanja, ne mnogo skupa pitanja; i ako sam nešto iše ili manje od razumnog ili nerazumnog rekao, to je samo zato što volim Beograd naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti, i što imam nade u vas da ćete ipak rešiti sva pitanja koja stoje pred vama. Ali, nama laicima, koji se inspirišemo samo ljubavlju prema našem gradu, dopustite da kažemo ponekad koju reč, pa makar i naivnu, i pogrešnu, ali koja u svakom slučaju ne može biti štetna.3/20

Dušan Matić / Aleksandar Vučo Gluho dobaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaKnjiga 1Mislim, dakle postojišDušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimomPiše: Branko KukićZašto smo zaboravili Dušana Matića?U njegovoj sudbini ima nečega od Stendalove sudbine. Stendal je rođen početkom XIX veka, umro polovinom, a konačno otkriven krajem tog veka. Kao i za Stendala, i za Matića je znala mala grupa pisaca, uglavnom zatvorenih u svoje krugove, koja ga je sa iskrenošću i naklonošću čitala i slušala. Matića i danas najčešće povezuju sa nadrealizmom. On nije bio izdvajan iz grupe „beogradskih nadrealista“ – kao što su, na primer, bili izdvajani Marko Ristić i Aleksandar Vučo (iako je sa ovim drugim Matić napisao roman Gluho doba i poemu Marija Ručara). Matić je, dakle, bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom.ZLATO VREMENA: Manje upućeni su nadrealizam shvatali kao puki eksperiment u umetnosti, kao neku vrstu duhovne egzibicije ili kao „automatsko“ stvaranje koje dolazi iz podsvesti. Međutim, takve definicije su bile potpuno pogrešne. Od brojnih tumača ovog pokreta, čini mi se da se Matić najviše približio njegovoj suštini. Naime, prema njegovom mišljenju, nadrealizam nije bio namera da se svet okrene naopako, da se tumba, nego da se sintetiše, pa su zbog toga nadrealisti svoje ideje pronalazili u čitavom ljudskom iskustvu. Nadrealizam je trebalo da bude novi način mišljenja koji određuje jasna namera da nas usmeri prema nečem što treba hitno otkriti i uneti ga, odnosno stalno ga ulivati u uvek promenljivu i otvorenu celinu, „da bude čak jedan novi način života, njegova najdublja htenja (…), da izmeni život. Tako nadrealizam pripada i filozofiji i zadire i u druga, društvena i životna pitanja čovečanstva“, kako je to mislio Matić. Nadrealizam je bio opšte što se kretalo prema posebnom: to je bio put od Sveta prema Pojedincu. U suštini, Matić ga je shvatio kao „izraz dubokog revolta prema postojećem društvu“. Zbog toga je ovaj pokret uvek bio otvoren za sve što se sudaralo i sukobljavalo, za sve što je pulsiralo, brujalo, što se kretalo u svim pravcima istovremeno. Ovo je najbolje definisao Andre Breton rečenicom: „Tražim zlato vremena.“ Ta potraga je uvek bila suština velikih trenutaka čovečanstva i njegove istorije.Zbog ovakvog shvatanja nadrealizma kao planetarnog iskustva, i velikih duhovnih pohoda i borbi, Matić je imao i poseban odnos prema istoriji, prihvatajući je ne kao popis i tumačenje političkih i ratnih događaja, nego kao preispitivanje svakog segmenta toka vremena, sitnih promena u njemu, njegovih treperenja, razaranja i pomicanja utrobe vidljivog i nevidljivog. „Istorija je, po meni, stvar svakodnevnog, ona se šeta ulicama i drumovima, u našim je sobama, u našim je glavama i u našem srcu. Ona nije nikakva fatalnost; ona smo mi sa svim svojim protivrečjima“, govorio je Matić.TRADICIJA BUDUĆNOSTI: Za Matića je od površno shvaćene istorije mnogo važnija tradicija. Verovao je da je ona kao drvo – dole u dubinama, u korenu i zemlji proizvodi se hrana koja uzrokuje listanje, cvetanje i rađanje plodova. Posredstvom podzemnih i tišinom prekrivenih svetova tradicije mi smo prisutni u svetlosti ovog vremena, ovog trenutka. Matić je tvrdio da u onome „što je u tradiciji bilo protivrečno i udaljeno jedan pisac može da otkrije najednom duboko jedinstvo“. Zar se ovo ne podudara sa Matićevom predstavom nadrealizma – da je on neki vid tradicije budućnosti?Ali podsećajući šta stvaralac može da načini od tradicije, Matić umetnosti daje pravo na samostalnost, priznajući istovremeno njene zakonitosti i hirove, njen „izuzetan i nepredvidljiv način da reši neke zagonetke“, jer „snaga jednog (…) dela je u njegovoj mnogostranosti, u bogatstvu interpretacija koje savremenici ili budući čitaoci u njemu otkrivaju“. Zbog toga, prema Matićevom mišljenju, „sve završava u književnosti“: „Državnici u penziji, revolucionari, generali i vojskovođe najzad na izmaku pišu svoje memoare, pa i oni ulaze u književnost.“ Ali taj svršetak svega u književnosti pokreće jednu univerzalnu temu, aktuelnu i u modernim vremenima, a to je pitanje morala u umetnosti, pitanje koje otvara dilemu šta je osnova umetničkog dela. Matić je još 1960, dakle u vreme kada se ovo pitanje postavljalo isključivo ideološki, u intervjuu za Švedski radio odgovorio: „Jedno umetničko delo je lepo ili nije, ono ne može biti moralno ili nemoralno. Međutim, moralna opasnost počinje kada jedno književno delo zlonamerno ljudi iskorišćuju u sumnjive svrhe, i kada se izvesni pisci služe pisanjem ne da bi stvarali istinsko književno delo, već da bi proturili dobru ili lošu, dobronamernu ili zlonamernu propagandu svojih pseudoideja.“Činjenica je da ideologije (ne samo totalitarne) nisu držale do ovakvih „moralnih pravila“, nego su prihvatale i propagirale isključivo „utilitarna pravila“. Ovo „Matićevo pravilo“ ima svoju predradnju: naime, Matić je početkom 1951. napisao da „nema marksističke estetike“ i da „na jednoj doktrini ne može da se izgradi život“ – „intenzivan deo društva i politike zahteva ogromno polje slobode i stvaranja koje proširuje koncepciju čoveka i života“. Ova dva Matićeva mišljenja, ove dve paralelne relacije, govore o njegovom nepokolebljivom ubeđenju da je svet otvoren i da svako sužavanje, zatvaranje ili ukidanje tog suštinskog obeležja vodi u negaciju. Matićeva „prepravka“ Dekartovog iskaza u „Mislim, dakle postojiš“ tvrdi da otvorenost sveta znači mogućnost postojanja i za Svet i za Pojedinca u njemu. To podrazumeva i drugi novi svet i Drugog kao našeg sagovornika i saputnika. Matić je to sažeo: „Oni koji predstavljaju Drugog na uranku, a ne Drugog na zalasku.“ U ovome je osnova Matićeve vere u kulturu, budući da kulturu ne treba razumeti jedino kao ono što je prošlo, nego ono što traje, jer „ljudske vrednosti ne postoje da bi ljudi kao pred nepomičnim karijatidama ničice padali, već da te vrednosti i da ta dostignuća ljudskog genija i ljudskog uma unesu u svoj život (…) nasuprot svim tamnim silama ljudskog bića, i ozare njihov jedini život (…). Kultura je proces kome nema kraja, neprekidna traka, koja se ili bogati ili siromaši, ali nikada nepomična, ne stoji.“ Jer kultura je „eksplozija čoveka“.Na kraju bih hteo da podsetim na nešto što je u vezi sa Matićem zaboravljeno. Naime, za vreme studentskih demonstracija ‘68. Matić je poziv studenata da govori svoju poeziju odbio, uputivši im 8. juna svoju Izjavu, u kojoj je, između ostalog, napisao: „Pozvali su me da čitam pesme. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen. (…) Na meni nije da govorim. Na vama je. (…) Pronađite svoj rečnik. Progovorite jezikom novog vremena.“ Matićev glas je bio za pobunu i promenu kako bi u nekoj budućnosti bila ostvarena njegova metafora – Poezija je neprekidna svežina sveta. Na koncu konca, i ovde je odgovor na pitanje o moralu umetnika.Vi današnji, koji imate još zanosa u sebi, koji ste željni smisla i kojima je žudnja za saznanjem barem trunka od tog smisla – uzmite Matića za preteču i vernog pratioca.Jedan tekst Dušana MatićaPismo urbanisti BeogradaUsuđujem se da vam se obratim, nestručan, neuk u stvarima urbanizma, i, sem toga, dovoljno neposvećen u pitanja urbanizma Beograda. Da li je to vašom krivicom, ili mojom, sporedno je. Rado primam na sebe krivicu što se nisam potrudio da dobijem potrebna obaveštenja, srećan ako se, jasna i precizna, mogu dobiti, pa prema tome ovo pismo biće bar sa te strane korisno: dobiću ih najzad u sažetom obliku od vas, makar i naknadno.Međutim, jedno je sigurno: problemi izgradnje Beograda razdiru vas: to pokazuju planovi koje često objavljujete, i menjate, radovi koje preduzimate, napuštate, i, u drugoj formi, izmenjene, nastavljate. I nas – usuđujem se da govorim u množini – ti problemi preokupiraju: za sebe, znam, mogu da kažem, ponekad me muče. Kad, eto, tako, ulicama koračam. Jer, u jednoj stvari možemo, moramo da se složimo: pitanje kako izgleda, kako će izgledati naš grad, ne interesuje samo one koji planiraju, investiraju, zidaju, već i one koji u njemu žive, rade, kreću se, stanuju, dišu, šetaju se, gledaju (bar u našoj zajednici trebalo bi da bude tako). I one koji vole Beograd, s toliko puno razloga, da ih je već bezbroj, te prevazilaze svaku razložnost, vole ga, jer ga vole, jednostavno.Ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma, osluškujem vaš prekoran glas. I meni su poznate zamke ljubavi. Već vas čujem: može da se voli i ružnoća. Priznajem vam svoju slabost prema Beogradu. Mene uvek trgne – danima se zaboravim – kad mi neki stranac, s kojim sam postao prijatelj, pa se više ne libi da bude iskren, i kaže mi: Beograd nije lep grad, ružan je. I stane da mi priča onu stereotipnu priču da Beograd nije kao ostali evropski gradovi, kao da je meni stalo da Beograd bude „kao ostali evropski gradovi“ – najzad šta to znači? – onda mu govorim o našem nebu, ni u jednom gradu nije toliko nad njim i oko njega razmahnuto, nadire sa dna gotovo svake ulice, o našim vodama, u dnu svoje svesti uvek vidim ogromno jezero pod Beogradom, o svetlosti, o našim vetrovima, o olujama koje uzbudljive, uzburkane zavese oblaka, pljuskova, munja i gromova, sručuju od Zemuna na Beograd, kao najlepše romantične pesme. O istorijskim olujama, koje su ga toliko puta ranjavale i rušile. I o tome da još nema punih devedeset godina kako je poslednji vojnik osvajača napustio tvrđavu, da nema ni četrdeset godina otkako je nestalo granice tu na domaku pogleda, na našim vodama. I osećam, moji argumenti padaju u tu istu vodu, znam, Beograd je ružan zaista, ali ne iz razloga moga prijatelja stranca, već, za mene, iz sasvim drugih razloga. Tada ga povedem izvan Beograda, prema Fruškoj gori ili Novom Sadu. Vraćamo se. Predvečerje. Požar zalaska sunca zapalio je okna Beograda. Beo, blistav, zamišljen nad svojim rekama. Ja ga pitam: zar nije lep? Zar nije zaista beli grad, i objašnjavam mu kako je u srednjem veku nastalo njegovo ime. U tim časovima mi zaista postane žao: zašto ne učinimo da Beograd što pre i unutra bude lep i blistavo beo kao posmatran izdaleka.Zato vam i postavljam neka pitanja, kažem vam svoja čuđenja. Ako budem rekao nerazumnih stvari, nasmejte se et passez outre. Nije ništa opasno. Niti imam moći da poput Osmana naredim prosecanje glavnih arterija kroz labirinte srednjovekovnog Pariza, kao što je taj prefekt pre sto godina učinio, i dao prilike za onaj melanholičan stih Bodlerov: „Jedan grad brže se menja od srca jednog čoveka“, niti sam investitor koji će nešto napraviti po svojoj ludoj glavi. Samo me ljubav prema Beogradu inspiriše.Evo mog prvog čuđenja. Polazim od bojâ, jer u imenu našeg grada dominira jedna boja. Pitam se, zašto u poslednje vreme niču sve češće kuće ružno obojene, da mi se čini kao da se najednom pojavila želja da ime Beograd promenimo u šaren-grad. Ostavljam po strani pitanje tih naših novih kuća, punih nemirnih, krivih, slomljenih linija, balkončića, prečaga, boksova, pregrada, ograda, brise–soleil-a, prozorčića, orgulja, niti pominjem da su se neke od njih tako neočekivano našle na mestu gde se nalaze kao da su s meseca pale. Isprečile se, razroke, ne znaju kamo da gledaju.Ne. Govorim samo o boji. Možda ćete mi reći da to nije stvar urbaniste, već stvar arhitekata. Izgleda mi da te precizne podele ovde ne mogu da budu nikakav opravdavajući razlog. Jer, ako razumem značenje i smisao pojma urbaniste, na njemu leži da odredi opšte linije, da precizira glavne crte jednoga grada, da ga vidi u celini. A boja ili boje čine sastavni deo jednog fizičkog predmeta, pa prema tome i jednog grada. Ako se iz svake atinske ulice može videti Akropol, onda to znači, neko je, urbanista ili neko drugi, želeo po svaku cenu da ovaj nezaboravni trag atinske lepote, taj najdragoceniji simbol istorije Atine, ostane vidljiv sa svakog njenog mesta, onda je on morao i da diktira arhitektima visinu i položaj njihovih kuća. Nešto slično, čini mi se, treba učiniti i u Beogradu. Beograd je pun boja, neba, zelenila, vode i vidika, pejsaži su na domaku oka, da bi živošću boja svojih kuća imao potrebe da razbija monotoniju i sivost. Ne. Nije reč samo o tome da kuće budu isključivo bele, već onih boja koje neće kvariti prirodno bogatstvo našeg pejsaža i našeg podneblja, koje neće remetiti harmoniju njegovih vidika. O tome bi neko morao da povede računa, svakako i vi, u zajednici sa slikarima, jer to se tiče opšte slike Beograda, one slike koja prva ostane u oku sačuvana zauvek, kada se baci pogled na njega ili se misli o njemu.Mi nemamo Akropol. Ali mi imamo položaj Beograda, Kalemegdan i Savu i Dunav. I pogled u beskraj Panonske ravnice. Neka nas bar oni iznenade, ako ne na svakom koraku, a ono bar na svakom drugom. To je valjda i smisao Terazijske terase, taj neočekivani pogled na nebo i vode; ona dopušta da usred gradske vreve, u samom centru, bane priroda puna svetlosti. U kom gradu toga još ima?Ne radi se o tome da na toj padini Beograd dobije još jedan park, već samo da se useče prozor svetlosti i svežine. Varoš, sa svojim krovovima i svojim životom, mirno može pod njim da teče: ima nečeg neizrecivo lepog u krovovima: oni su sastavni deo varoškog pejsaža i poeme. Kad smo već kod savske padine, zašto se zaboravlja da kuće na njoj moraju da imaju dva lica: jedno prema ulici, a drugo prema širokom, sveobuhvatnom bulevaru Save. Zašto bi se naše oko zaustavljalo kad se, sa trga železničke stanice ili sa prilaza Save, podigne ka varoši, na naličjima zgrada.U vezi s tim evo mog drugog čuđenja: na jednoj strani, eto, otvaramo prozor na Terazijama, a, s druge strane, zatvaramo prilaze nekih ulica. Još ne mogu da razumem zašto je trebalo zazidati prilaz Nušićeve ulice sa Terazija, i napraviti od ove ulice mračan levak, ne mnogo privlačan? Ako je trebalo isključiti jednu ulicu iz kolskog saobraćaja, ne mislim da je bilo potrebno napraviti toliko prepreka, kad jedan običan saobraćajni znak može to da obeleži: ovuda se kolima ne prolazi. Zašto sprečiti da prodor svetlosti i svežine s Terazijske terase ne prodre do Makedonske ulice, do ispred same „Politike“? Zašto je zatvorena Kapetan-Mišina ulica na Studentskom trgu, kad je ona davala jutarnje sunce Dositejevom parku? Zašto se, u planovima o dovršenju Trga Republike, predviđa zatvaranje Francuske ulice i njeno skretanje pored Doma armije i jedino ulivanje u Jugovićevu ulicu. Ili, po meni još paradoksalnije, eventualno zatvaranje Obilićevog venca na raskrsnici kod kafane „Zagreb“. Zašto zamračiti Knez Mihailovu ulicu, i lakat Obilićevog venca, kad se tu otvara pogled pored Doma armije daleko na Dunav? Zašto poremetiti to što je još jedino bilo lepo u tom delu Beograda, zbilja beogradski, to otvaranje krilnih ulica duž grebena. Ako već još ne možemo korakom da dopremo jednostavno do Save i Dunava, onda zašto nas sprečavati da to uradimo pogledom?Evo mog trećeg čuđenja.Zašto nas onda što pre ne pustite do Save i Dunava? Zašto da nam donji Kalemegdan, čak i kad smo na njegovoj terasi, izgleda dalji od Košutnjaka i Topčidera. Poznate su mi primedbe, naša železnička stanica, pristanište i pruge odvajaju od Save i Dunava, te dok se ne reše ti osnovni krupni problemi itd., i ovo pitanje, ja bih ga nazvao, ljudsko pitanje, ne može da se reši. Mene čudi taj estetizam. Niko od nas, verujem, nije toliko esteta da zaboravlja nužnosti, teškoće, velike probleme Beograda. Ko bi mogao da zameri jednom gradu, što su mu preča od estetskih pitanja, i važnija, železnička stanica ili pristanište.I evo mog četvrtog čuđenja.Zašto se hitnije ne zatvore neki razjapljeni prostori u Beogradu? Mislim na trgove. Zašto se najzad ne zatvori, ne uokviri Trg Republike. Ako je zaista težak problem trg kod Slavije i na železničkoj stanici i teško ih je rešiti, jer su u tesnoj vezi sa drugim problemima izgradnje Beograda i saobraćajnih težišta, trg kod Narodnog pozorišta traži samo da se dovrši. Trg kod spomenika ima svoje zaglavlje, vreme i istorija su ga već postavili, zašto ne bismo nešto već primili što je život grada uradio, i to pravilno, prilično skladno zaglavlje, pravim linijama samo završili: povući od pozorišta i od palate Jadran, prave linije na Kolarčevu i Makedonsku ulicu. Svako komplikovanije rešenje, proširivanje trga, svako takozvano originalno rešenje za ovaj trg čini mi se izlišnim i nepotrebnim, pomalo hamletovskim. Nešto od naše najnovije istorije našlo je odjeka na ovom trgu, pa čak i iz daleke prošlosti Beograda mogu se izvući uspomene koje su vezane za njega. Tu je Stambol-kapija, na njemu je sazidana naša prva velika kulturna ustanova, Narodno pozorište, na njemu je objavljeno ubistvo Aleksandra i Drage, na njemu je Nušić krenuo na konju predvodeći demonstracije protivu Austrije u doba aneksije Bosne i Hercegovine, na njemu je 27. marta spaljena Hitlerova slika, na njemu je održan prvi veliki miting posle oslobođenja. Možda će neko, sutra, kroz pedeset godina ili sto, napisati dramu ili tragediju u vezi sa događajima koji su se odigravali na trgu, i zar ne bi bilo uzbudljivo za buduće Beograđane da jedne večeri pod vedrim nebom vide njihovo prikazivanje, kao što mi danas u Dubrovniku gledamo komade na istim onim pjacama na kojima su se oni odigravali. Zašto ne bi pred našim Narodnim pozorištem bio jedan trg, neka vrsta pozorišta pod otvorenim nebom, čija je scena već unapred ocrtana, i zašto ne bismo jednoga dana, zaustavivši saobraćaj, na njemu mogli da čujemo kakav monstr-orkestar ili hor iz cele naše zemlje? Sem toga, u tom centru grada gde dominiraju vijugave linije na Terazijama, jedan miran četvorougaonik dobro bi došao kao smirenje i kao osveženje.Zašto se na Studentskom trgu, gde su se u poslednje vreme podigle dve zgrade, nije povelo računa da to nisu zgrade u Jugovićevoj ili Vasinoj ulici, već i sastavni delovi tog našeg toliko znamenitog po događajima trga, i da okružavaju jedan park? Na stranu što bismo se mogli pitati zašto Hemijski institut usred grada. I bez obzira što je zbog te zgrade zatvorena Kapetan-Mišina ulica, zaista se možemo začuditi zašto je najednom ostavljena pukotina na jednom krilu, te tako trg ostaje nedovršen i krnj.Moja pitanja, čini mi se, ne zadiru u vaše osnovne brige, teške probleme koji vas najviše uznemiravaju. Ona se tiču, možda, pre ljudske strane izgleda našega grada. Lepota i lik jedne varoši ne moraju da se sastoje samo u veličanstvenosti njenih palata ili širini njenih bulevara i ulica. Lepota može da bude i skromna i smerna. Veličanstvenost Karijatida na Erehteonu ne leži u njihovoj kolosalnosti, već u skladnosti suzdržane snage, dostojanstva i pitomine. Rešavanje zamašnih problema preobražaja Beograda u zaista veliki, moderan grad, ne bi trebalo da nas spreči da ono što se taloži ne sredimo, ne damo mu našu patinu, i da pred apstraktnim perspektivama budućnosti ne zanemarimo ono što može da dobije svoj konkretan, živi i harmoničan lik.Izuzetan položaj Beograda zahteva i izuzetna rešenja. Najopasnije bi bilo povoditi se doslovce za primerima. Tu, zaista, vašoj inventivnosti i vašem geniju pruža se vrlo mnogo mogućnosti da se ostvari. Iz tog poštovanja prema vama, usudio sam se i da postavim ova pitanja, ne mnogo skupa pitanja; i ako sam nešto iše ili manje od razumnog ili nerazumnog rekao, to je samo zato što volim Beograd naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti, i što imam nade u vas da ćete ipak rešiti sva pitanja koja stoje pred vama. Ali, nama laicima, koji se inspirišemo samo ljubavlju prema našem gradu, dopustite da kažemo ponekad koju reč, pa makar i naivnu, i pogrešnu, ali koja u svakom slučaju ne može biti štetna.3/20

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika