62572) OPSKURNI GRADOVI komplet 9 stripova Fibra Izdavač : Fibra Godina izdavanja : 2011 / 2014 / 2015 Scenario : Benoît Peeters Crtež : François Schuiten Jezik : Hrvatski Tip izdanja : Albumi Format : 21,5 x 28 cm Tvrd povez Broj strana : 96 + 112 + 112 + 112 + 128 + 176 + 88 + 140 + 128 Boja : Kolor i crno beli Opskurni Gradovi 1 : Bedemi Samarisa Opskurni Gradovi 2 : Urbikandska groznica Opskurni Gradovi 3 : Toranj Opskurni Gradovi 4 : Putovanje u Armiliju Opskurni Gradovi 5 : Brüsel Opskurni Gradovi 6 : Nagnuto dijete Opskurni Gradovi 7 : Sjena jednog čovjeka Opskurni Gradovi 8 : Nevidljiva granica Opskurni Gradovi 9 : Teorija zrna pijeska Opskurni Gradovi 1 : Bedemi Samarisa Mladoga službenika grada Ksistosa Franca šalju na misiju u daleki Samaris. Neprestane glasine spominju nestanke, a Francovi prijatelji uzaludno pokušavaju da ga odgovore od putovanja. Franc ipak na kraju stiže u Samaris. Luta gotovo napuštenim gradom zavodljive i varljive arhitekture i dopušta da ga privuče i zavede tajanstvena mlada žena. Hoće li uspeti da pobegne tom gradu čiji se pipci pružaju na sve strane? Prvi album iz serije „Opskurni gradovi“, „Bedemi Samarisa“ prvi je put objavljen 1983. godine. Ovo novo izdanje koristi novu fotofilmsku štampu, čime na puno verniji način vraća originalne boje. Nakon „Bedema Samarisa“ slede 32 dosad neobjavljene stranice koje na jednom mestu donose fragmente druge priče, „Tajne Parija“. Opskurni Gradovi 2 : Urbikandska groznica Urbikand. Gordi, veličanstveni, pretenciozni grad. Njegove linije čistoće kakvoj nema ravne svima izazivaju divljenje; možda njegov sjaj iz njega čini grad nad gradovima u svemiru „Opskurnih gradova“. Ipak, urbatekt Eugen Robik, jedan od najvećih majstora tog arhitekturnog zračenja, nije zadovoljan. Komisija gradskih otaca, stvarna vlada Urbikanda, odbija planiranje trećeg mosta u gradu. Taj bi most, tvrdi Robik, ponovno uspostavio teško ugroženu gradsku ravnotežu. U tom kontekstu političke i emocionalne napetosti na Robikovom radnom stolu pojavljuje se čudan predmet: probušena kockasta struktura nepoznatog porijekla od naizgled neuništivog materijala koja se počinje polako povećavati i umnožavati… Preko dvadeset godina nakon premijernog objavljivanja, „Urbikandska groznica“ nije stekla nijednu boru. Majstorski album koji impresionira umećem, strastven od početka do kraja, i koji još danas ostaje jedna od glavnih epizoda ciklusa „Opskurnih gradova“. Opskurni Gradovi 3 : Toranj Đovani Batista jedan je od bezbrojnih staratelja neizmernog Tornja nepoznatih granica na čije su postojanje nadređeni, čini se, zaboravili. Umoran od čekanja Inspektorove posete, Đovani odlučuje da krene u potragu za njim. Tokom teške potrage, susrešće Elijasa Aureolusa Palingeniusa koji čuva čudna platna i zaljubiće se u mladu Milenu, a kad nastavi uspon, okolnosti će ga vući od iznenađenja do iznenađenja. Opskurni Gradovi 4 : Putovanje u Armiliju „Putovanje u Armiliju“ priča je o dvoje dece koja dirižablom putuju od Milosa do Armilije. Mladi Ferdinand nosi formulu kojom se mogu ponovno pokrenuti točkići vremena i mora je predati profesoru Pimu na dalekom severu. Ali jesmo li sigurni da se ovo putovanje stvarno odvija? Nije li pre moguće da je čitavu priču u unutrašnjosti fabrike u Milosu odsanjao Ferdinand, čitalac zabranjenih knjiga? „Putovanje u Armiliju“ sad prate tri druge priče: „Nagnuta Meri“, „Mesečevi konji“ i „Biser“. Opskurni Gradovi 5 : Brüsel Cvećar Konstant Abils, strastveni zastupnik progresa, živi u Bruselu u zoru tehnološke revolucije koja bi s dolaskom plastike, tog novog materijala pred kojim je blistava budućnost, trebala okončati kužna, nezdrava isparenja i truljenje vegetacije. Obustava snabdevanja vodom u pogrešnom trenutku prisiljava Konstanta na odlaganje otvaranja renovirane trgovine. U Palati tri sile, u kojoj uranja u potragu za svojim spisom, pogađa ga telesna lepota Tine, službenice pune razumevanja. Zajedno će otkriti maketu novog Brusela, projekt megalomanskoga preduzetnika Fredija De Vrouva… Lude mašine, delirični znalci, urbanisti za psihijatrijsku instituciju zatvorene vrste… Ovom pričom, kojom se nežno rugaju glavnom gradu koji ih je inspirisao, Šuten i Peters potpisuju najsarkastičniju i najsmešniju epizodu „Opskurnih gradova“. Opskurni Gradovi 6 : Nagnuto dijete Za vreme boravka u zabavnom parku u Alaksisu mlada Meri Von Raten postaje žrtva čudnog fenomena: celo joj se telo naginje 45 stepeni, kao da sila teže koja utiče na nju dolazi iz drugog univerzuma. Zbog različitosti njena porodica je odbacuje pa Meri nalazi novi život u trupi sajamskih atrakcija. Potom dolazi u kontakt s Vapendorfom, astronomom čiji je tim upravo otkrio postojanje okultnog planeta, toliko gustog da bi mogao biti uzrok abnormalne fizike koja utiče na mladu ženu. Istovremeno u drugom prostorno-vremenskom kontinuumu slikara Augustina Desombresa bukvalno opsedaju čudni motivi koji izlaze iz njegove četkice kao da dolaze iz nekog drugog sveta… Opskurni Gradovi 7 : Sjena jednog čovjeka U lepom i elegantnom gradu Brentanu nedavno oženjeni predstavnik osiguravajućeg društva Albert Čamiso pati od repetitivnih i strašno mučnih košmara. Ne samo to, nego postaje žrtva vrlo čudne bolesti: njegova senka bledi i poprima boju, kao da istovremeno njegovo telo postaje transparentnije. Uostalom, nije li to u suštini cela njegova ličnost, njegovo biće kojem jako nedostaje suštine? Bez mogućnosti da izleči bolesti koje ga spopadaju, izgrizen strahom i duboko uznemiren tim sve nadmoćnijim simptomima, Albert gubi tlo pod nogama: ostavlja ga njegova mlada i lepa žena, poslodavci mu daju otkaz. Preostaje mu samo da se prepusti siromaštvu koje vreba… U tim nemirnim okolnostima, napušten od gotovo svih, bivši predstavnik osiguravajućeg društva upoznaje mladu umetnicu Minu… Pred kulisama ogromnih, fantastičnih urbanih pejzaža koji očaravaju Šutena, Petersa i njihove brojne čitaoce odigrava se novo poglavlje „Opskurnih gradova“ koje ulazi u srce jedne vrlo ljudske priče na osetljiv i osećajan način. Elegantno, rafinisano, lepršavo, probati bez suzdržavanja. Opskurni Gradovi 8 : Nevidljiva granica Početak je leta i mladi Roland de Kremer putuje prema svom novom poslu u slavnom Centru za kartografiju, ogromnoj zgradi izgrađenoj na rubu turobne pustinje. Štićenik je „gospodina Paula“, kartografa stare škole koji se sprijateljuje s njim, a odmah po dolasku susreće se s novim, automatskim mašinama koje trebaju izazvati revoluciju u tradicionalnoj kartografiji. Roland ubrzo shvata da je samo točkić u latentnom sukobu koji suočava tradicionaliste i moderniste, a možda i taoc političkog manevra: dok svet Opskurnih gradova prolazi kroz tešku krizu, vrhovni vođa Sodrovno–Voldahije maršal Radišić pokušava da iskoristi kartografiju da bi dao legitimitet vojnim osvajanjima koja će mu omogućiti da utemelji carstvo… Opskurni Gradovi 9 : Teorija zrna pijeska Brusel, 27. jula 784. godine. Konstant Abels strpljivo sastavlja registar kamenja koje se tajanstveno materijalizuje u raznim sobama njegovog stana. Svaki je kamen potpuno jednake težine: 6793 grama, a to je prosti broj… U susednoj zgradi jedna majka na sličan način otkriva da se u njenom stanu stalno nakuplja pesak, a malo dalje vlasnik i šef kuhinje slavne gostionice Moris otkriva da gubi težinu, iako bez mršavljenja… Kako dani prolaze, te čudne pojave samo se pojačavaju. Specijalno radi istraživanja tih neuobičajenih činjenica iz Parija stiže žena: Mari Von Raten, devojka kojoj su nekad dali nadimak „nagnuto dijete“. Ona uskoro otkriva da se svi ti fenomeni susreću u jednoj osobi, bugtijskom ratniku Golamu Mortizi Kanu koji je došao u Brusel da bi prodao ukrase… U izobilju gradskih dekora izvanrednog bogatstva i inventivnosti, Šuten i Peters ponovno se vraćaju neponovljivim atmosferama ciklusa „Opskurnih gradova“.

62572) OPSKURNI GRADOVI komplet 9 stripova Fibra Izdavač : Fibra Godina izdavanja : 2011 / 2014 / 2015 Scenario : Benoît Peeters Crtež : François Schuiten Jezik : Hrvatski Tip izdanja : Albumi Format : 21,5 x 28 cm Tvrd povez Broj strana : 96 + 112 + 112 + 112 + 128 + 176 + 88 + 140 + 128 Boja : Kolor i crno beli Opskurni Gradovi 1 : Bedemi Samarisa Opskurni Gradovi 2 : Urbikandska groznica Opskurni Gradovi 3 : Toranj Opskurni Gradovi 4 : Putovanje u Armiliju Opskurni Gradovi 5 : Brüsel Opskurni Gradovi 6 : Nagnuto dijete Opskurni Gradovi 7 : Sjena jednog čovjeka Opskurni Gradovi 8 : Nevidljiva granica Opskurni Gradovi 9 : Teorija zrna pijeska Opskurni Gradovi 1 : Bedemi Samarisa Mladoga službenika grada Ksistosa Franca šalju na misiju u daleki Samaris. Neprestane glasine spominju nestanke, a Francovi prijatelji uzaludno pokušavaju da ga odgovore od putovanja. Franc ipak na kraju stiže u Samaris. Luta gotovo napuštenim gradom zavodljive i varljive arhitekture i dopušta da ga privuče i zavede tajanstvena mlada žena. Hoće li uspeti da pobegne tom gradu čiji se pipci pružaju na sve strane? Prvi album iz serije „Opskurni gradovi“, „Bedemi Samarisa“ prvi je put objavljen 1983. godine. Ovo novo izdanje koristi novu fotofilmsku štampu, čime na puno verniji način vraća originalne boje. Nakon „Bedema Samarisa“ slede 32 dosad neobjavljene stranice koje na jednom mestu donose fragmente druge priče, „Tajne Parija“. Opskurni Gradovi 2 : Urbikandska groznica Urbikand. Gordi, veličanstveni, pretenciozni grad. Njegove linije čistoće kakvoj nema ravne svima izazivaju divljenje; možda njegov sjaj iz njega čini grad nad gradovima u svemiru „Opskurnih gradova“. Ipak, urbatekt Eugen Robik, jedan od najvećih majstora tog arhitekturnog zračenja, nije zadovoljan. Komisija gradskih otaca, stvarna vlada Urbikanda, odbija planiranje trećeg mosta u gradu. Taj bi most, tvrdi Robik, ponovno uspostavio teško ugroženu gradsku ravnotežu. U tom kontekstu političke i emocionalne napetosti na Robikovom radnom stolu pojavljuje se čudan predmet: probušena kockasta struktura nepoznatog porijekla od naizgled neuništivog materijala koja se počinje polako povećavati i umnožavati… Preko dvadeset godina nakon premijernog objavljivanja, „Urbikandska groznica“ nije stekla nijednu boru. Majstorski album koji impresionira umećem, strastven od početka do kraja, i koji još danas ostaje jedna od glavnih epizoda ciklusa „Opskurnih gradova“. Opskurni Gradovi 3 : Toranj Đovani Batista jedan je od bezbrojnih staratelja neizmernog Tornja nepoznatih granica na čije su postojanje nadređeni, čini se, zaboravili. Umoran od čekanja Inspektorove posete, Đovani odlučuje da krene u potragu za njim. Tokom teške potrage, susrešće Elijasa Aureolusa Palingeniusa koji čuva čudna platna i zaljubiće se u mladu Milenu, a kad nastavi uspon, okolnosti će ga vući od iznenađenja do iznenađenja. Opskurni Gradovi 4 : Putovanje u Armiliju „Putovanje u Armiliju“ priča je o dvoje dece koja dirižablom putuju od Milosa do Armilije. Mladi Ferdinand nosi formulu kojom se mogu ponovno pokrenuti točkići vremena i mora je predati profesoru Pimu na dalekom severu. Ali jesmo li sigurni da se ovo putovanje stvarno odvija? Nije li pre moguće da je čitavu priču u unutrašnjosti fabrike u Milosu odsanjao Ferdinand, čitalac zabranjenih knjiga? „Putovanje u Armiliju“ sad prate tri druge priče: „Nagnuta Meri“, „Mesečevi konji“ i „Biser“. Opskurni Gradovi 5 : Brüsel Cvećar Konstant Abils, strastveni zastupnik progresa, živi u Bruselu u zoru tehnološke revolucije koja bi s dolaskom plastike, tog novog materijala pred kojim je blistava budućnost, trebala okončati kužna, nezdrava isparenja i truljenje vegetacije. Obustava snabdevanja vodom u pogrešnom trenutku prisiljava Konstanta na odlaganje otvaranja renovirane trgovine. U Palati tri sile, u kojoj uranja u potragu za svojim spisom, pogađa ga telesna lepota Tine, službenice pune razumevanja. Zajedno će otkriti maketu novog Brusela, projekt megalomanskoga preduzetnika Fredija De Vrouva… Lude mašine, delirični znalci, urbanisti za psihijatrijsku instituciju zatvorene vrste… Ovom pričom, kojom se nežno rugaju glavnom gradu koji ih je inspirisao, Šuten i Peters potpisuju najsarkastičniju i najsmešniju epizodu „Opskurnih gradova“. Opskurni Gradovi 6 : Nagnuto dijete Za vreme boravka u zabavnom parku u Alaksisu mlada Meri Von Raten postaje žrtva čudnog fenomena: celo joj se telo naginje 45 stepeni, kao da sila teže koja utiče na nju dolazi iz drugog univerzuma. Zbog različitosti njena porodica je odbacuje pa Meri nalazi novi život u trupi sajamskih atrakcija. Potom dolazi u kontakt s Vapendorfom, astronomom čiji je tim upravo otkrio postojanje okultnog planeta, toliko gustog da bi mogao biti uzrok abnormalne fizike koja utiče na mladu ženu. Istovremeno u drugom prostorno-vremenskom kontinuumu slikara Augustina Desombresa bukvalno opsedaju čudni motivi koji izlaze iz njegove četkice kao da dolaze iz nekog drugog sveta… Opskurni Gradovi 7 : Sjena jednog čovjeka U lepom i elegantnom gradu Brentanu nedavno oženjeni predstavnik osiguravajućeg društva Albert Čamiso pati od repetitivnih i strašno mučnih košmara. Ne samo to, nego postaje žrtva vrlo čudne bolesti: njegova senka bledi i poprima boju, kao da istovremeno njegovo telo postaje transparentnije. Uostalom, nije li to u suštini cela njegova ličnost, njegovo biće kojem jako nedostaje suštine? Bez mogućnosti da izleči bolesti koje ga spopadaju, izgrizen strahom i duboko uznemiren tim sve nadmoćnijim simptomima, Albert gubi tlo pod nogama: ostavlja ga njegova mlada i lepa žena, poslodavci mu daju otkaz. Preostaje mu samo da se prepusti siromaštvu koje vreba… U tim nemirnim okolnostima, napušten od gotovo svih, bivši predstavnik osiguravajućeg društva upoznaje mladu umetnicu Minu… Pred kulisama ogromnih, fantastičnih urbanih pejzaža koji očaravaju Šutena, Petersa i njihove brojne čitaoce odigrava se novo poglavlje „Opskurnih gradova“ koje ulazi u srce jedne vrlo ljudske priče na osetljiv i osećajan način. Elegantno, rafinisano, lepršavo, probati bez suzdržavanja. Opskurni Gradovi 8 : Nevidljiva granica Početak je leta i mladi Roland de Kremer putuje prema svom novom poslu u slavnom Centru za kartografiju, ogromnoj zgradi izgrađenoj na rubu turobne pustinje. Štićenik je „gospodina Paula“, kartografa stare škole koji se sprijateljuje s njim, a odmah po dolasku susreće se s novim, automatskim mašinama koje trebaju izazvati revoluciju u tradicionalnoj kartografiji. Roland ubrzo shvata da je samo točkić u latentnom sukobu koji suočava tradicionaliste i moderniste, a možda i taoc političkog manevra: dok svet Opskurnih gradova prolazi kroz tešku krizu, vrhovni vođa Sodrovno–Voldahije maršal Radišić pokušava da iskoristi kartografiju da bi dao legitimitet vojnim osvajanjima koja će mu omogućiti da utemelji carstvo… Opskurni Gradovi 9 : Teorija zrna pijeska Brusel, 27. jula 784. godine. Konstant Abels strpljivo sastavlja registar kamenja koje se tajanstveno materijalizuje u raznim sobama njegovog stana. Svaki je kamen potpuno jednake težine: 6793 grama, a to je prosti broj… U susednoj zgradi jedna majka na sličan način otkriva da se u njenom stanu stalno nakuplja pesak, a malo dalje vlasnik i šef kuhinje slavne gostionice Moris otkriva da gubi težinu, iako bez mršavljenja… Kako dani prolaze, te čudne pojave samo se pojačavaju. Specijalno radi istraživanja tih neuobičajenih činjenica iz Parija stiže žena: Mari Von Raten, devojka kojoj su nekad dali nadimak „nagnuto dijete“. Ona uskoro otkriva da se svi ti fenomeni susreću u jednoj osobi, bugtijskom ratniku Golamu Mortizi Kanu koji je došao u Brusel da bi prodao ukrase… U izobilju gradskih dekora izvanrednog bogatstva i inventivnosti, Šuten i Peters ponovno se vraćaju neponovljivim atmosferama ciklusa „Opskurnih gradova“.

PREDGOVOR Na Badnje veče 1968. godine, komandni modul Apolo 8 je postao prvi objekat koji je napravio čovek a koji je ušao u Mesečevu orbitu. Tokom povratka na Zemlju, sin jednog od putnika koji je radio u zemaljskoj kontrolnoj stanici ga je pitao: "Ko vozi vasionski broj?" Kada je pitanje preneto posadi, koja je bila na putu kući, astronaut Bil Anders je odgovorio: "Mislim da ser Isak Njutn vozi najveći deo puta." Kao i taj radoznali momak, i ja bih želeo da postavim pitanje: Ko rukovodi vašom kompanijom? Možda ste u iskušenju da odgovorite da je to generalni direktor ili izvršni tim ili svi mi menadžeri srednjeg nivoa. U velikoj meri u ovom trenutku vašom kompanijom upravlja manja elita, već dugo pokojnih teoretičara i stručnjaka, koji su izmislili pravila i konvencije "modernog" menadžmenta početkom 20. veka. Oni su kućni duhovi koji nastanjuju ustajalu mašineriju menadžmenta. Njihovi proglasi, koji već decenijama odjekuju, nevidljivo oblikuju način na koji vaša kompanija locira resurse, određuje budžete, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih patrijarha je toliko prožimajući da se tehnologija menadžmenta u neznatnoj meri razlikuje od firme do firme. Većina kompanija ima okvirno sličnu hijerarhiju menadžmenta (izvršni potpredsednici, stariji potpredsednici i potpredsednici). Imaju analogne kontrolne sisteme, prakse ljudskih resursa i rituale planiranja, a oslanjaju se na uporedive strukture izveštavanja i sisteme kontrole. Zbog toga generalni direktor s lakoćom skače iz jedne kompanije u drugu - poluge i brojčanici menadžmenta su manje-više isti u svakoj pilotskoj kabini kompanije. A opet, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni predodređeni niti večni - a dobro je, isto tako, za menadžment što sada stenje pod pritiskom tereta koji nikada nije ni imao nameru da nosi. Brza promena, kratkotrajne prednosti, disruptivne tehnologije, revolucionarni konkurenti, poremećena tržišta, svemogući klijenti, buntovnički akcionari - ovi izazovi 21. veka stavljaju na probu projektovana ograničenja organizacija širom sveta iznoseći na videlo nedostatke modela menadžmenta, koji ne uspeva da održi korak s vremenom. Samo se setite do kojih je velikih prodora došlo kada su proizvodi u pitanju tokom poslednje decenije ili dve, prodora koji su promenili naš način života: personalni računar, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i društvene mreže. A sada pokušajte da se setite nekog prodora u praksi menadžmenta koji je imao sličan uticaj u poslovanju - bilo šta što je promenilo način na koji se upravlja velikim kompanijama. Nimalo lak zadatak, zar ne? I u tome leži problem. Menadžment je zastario. Kao i motor s unutrašnjim sagorevanjem, on je tehnologija koja je u velikoj meri prestala da se razvija, a to nije nimalo dobro. Zašto? Zato što menadžment - sposobnost da se raspoređuju resursi, prave planovi, programira posao i podstiče ulaganje napora - jeste ključan za ispunjavanje svrhe postojanja ljudske vrste. Kada je manje uspešan nego što bi to mogao biti, ili nego što treba da bude, svi plaćamo cenu. Ono što na kraju ograničava radni učinak vaše organizacije nije njen operativni model, niti njen poslovni model, već njen model menadžmenta. I zbog toga je i napisana ova knjiga. Namera mi je da vam pomognem da postanete pionir menadžmenta 21. veka; da vas opremim i osposobim da ponovo osmislite svoje principe, procese i prakse menadžmenta za naše postmodernističko doba. Iznosiću tvrdnju da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost da za vašu kompaniju stvori dugoročnu prednost i ukratko ću predočiti korake koje morate da preduzmete kako biste prvo zamislili, a potom i izumeli, budućnost menadžmenta. Pošto sam ukratko izneo o čemu se radi u ovoj knjizi, dopustite mi da kažem koju reč o čemu se u njoj ne radi. Iako se na stranicama koje slede nalazi mnogo primera i anegdota, ova knjiga nije skup najboljih praksi. U njoj se ne iznose tvrdnje "idi, pa i ti čini tako". Iskreno, današnje najbolje prakse nisu dovoljno dobre. Čak ni "najcenjenije" svetske kompanije nisu prilagodljive u meri u kojoj bi trebale da budu, inovativne u meri u kojoj bi mogle da budu, niti je u njima tako zabavno raditi u meri u kojoj bi to trebalo da bude. Kada se govori o budućnosti menadžmenta, moja pretpostavka je da pre želite da vodite a ne da sledite. I zbog toga je ovo vodič kako da se danas pronađu najbolje prakse budućnosti. Ova knjiga, isto tako, nije vizija budućnosti menadžmenta jedne osobe. Iako ću vam ukazati na prilike za koje verujem da imaju najveći potencijal za ponovno definisanje menadžmenta, dovoljno sam skroman da znam da mašta i dalekovidost jedne osobe nisu zamena za maštu i dalekovidost gomile. Nemam nameru da prodajem svoje stanovište o budućnosti, već želim da vam pomognem da izgradite sopstvenu budućnost. Ako želite analogiju, zamislite kurs iz preduzetništva čiji cilj je da vas nauči kako da napravite nadmoćni poslovni plan. Moj cilj je da vam pružim alat za razmišljanje koji će vam omogućiti da izgradite sopstveni plan inovacije menadžmenta, a potom da na osnovu njega i radite. Mogu biti i instruktor i mentor, ali na kraju, vizija ipak mora biti vaša. Ali i ja imam svoj san. Sanjam o organizacijama koje su sposobne za spontanu renesansu, u kojoj dramu promene ne prati bolna trauma radikalnog zaokreta u poslovanju. Sanjam o kompanijama u kojima električna struja inovacije pulsira u svakoj aktivnosti, u kojima odmetnici uvek adutom tuku reakcionare. Sanjam o kompanijama koje zaista zaslužuju strast i kreativnost svojih radnika i koje iz njih izvlače ono najbolje. Naravno, to nisu samo snovi; to su imperativi. To su izazovi tipa ili uradi ili umri za kompaniju koja se nada da će napredovati u budućim burnim vremenima - a mogu se savladati samo zahvaljujući inspirisanoj inovaciji menadžmenta. I tako, ova knjiga je namenjena sanjarima i radnicima. Namenjena je svima onima koji osećaju da ih sputava birokratija, koje brine činjenica da "sistem" guši inoviranje, koji potajno veruju da se usko grlo nalazi na vrhu flaše, koji se pitaju zašto poslovni život mora biti tako obeshrabrujući, koji misle da su zaposleni zaista dovoljno pametni da sami sobom upravljaju, koji znaju da "menadžment", onakav kako ga danas sprovodimo u delo, zaista koči uspeh - i žele nešto tim povodom da učine. Ako ste to vi, onda vam želim dobrodošlicu. SADRŽAJ Predgovor 7 Reči zahvalnosti 11 Prvi deo: ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 13 1 Kraj menadžmenta? 15 2 Krajnji izazov 31 3 Plan inovacije menadžmenta 51 Drugi deo: INOVACIJA MENADŽMENTA NA DELU 81 4 Stvaranje zajednice ljudi sa zajedničkom svrhom i ciljem Kompanija Hol fuds market 83 5 Izgradnja demokratije inovacije V.L. Gor 99 6 U cilju evolutivne prednosti Gugl 117 Treći deo: ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 139 7 Zbacivanje okova 141 8 Prihvatanje novih principa 165 9 Granično područje znanja 205 Četvrti deo: GRADITI BUDUĆNOST MENADŽMENTA 235 10 Postati inovator menadžmenta 237 11 Kovanje menadžmenta 2.0 263 O autoru 279 Index pojmova 281 Naslov: Budućnost menadžmenta Izdavač: Asee (Adizes) Strana: 286 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 14x21 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-7668-089-4

Autor - osoba Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 = Lajbnic, Gotfrid Vilhelm, 1646-1716 Naslov Izabrani filozofski spisi / Gottfried Wilhelm Leibniz ; preveo Milivoj Mazulić ; [izbor, redakcija i predgovor Milan Kangrga] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1980 Fizički opis XXXII, 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mazulić, Milivoj Kangrga, Milan, 1923-2008 = Kangrga, Milan, 1923-2008 Zbirka Filozofska biblioteka (Pl.) Napomene Leibnizova monadološka metafizika: str. VII-XXXII Napomene i bibliografske reference uz tekst predgovora. Predmetne odrednice Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 SADRŽAJ Leibnizova monadološka metafizika VII I. Razmatranja o spoznaji, istini i idejama 1 II. O univerzalnoj sintezi i analizi ili o metodi istraživanja i suđenja 8 III. O načelu kontinuiteta 18 IV. Primjedbe uz opći dio Descartesovih načela 26 V. Protiv Descartesa 62 VI. Opaske k Spinozinoj etici 66 VII. Razmatranja o nauci o jednom jedinom sveobuhvatnom duhu 83 VIII. Razmatranja o životnim principima i o plastičnim prirodama 95 IX. O načelu kontinuiteta Iz jednog Leibnizova pisma Varignonu 104 X. Rasprava o metafizici 108 XI. Nekoliko Leibnizovih pisama Arnauldu 153 XII. Novi sistem prirode i zajednice supstancija kao i sjedinjenja duše i tijela 209 XIII. O prestab`iliranoj harmoniji 220 XIV. Odgovor na razmatranje o sistemu prestabilirane harmonije, u drugom izdanju Kritičkog rječnika g. Baylea, u članku Rorarius 223 Dodatak pismo H. Bayleu 243 XV. Načela prirode i milosti utemeljena na umu 247 XVI. Monadologija Teze filozofije ili teze napisane u čast princa Eugena 1714 257 XVII. O mudrosti 279 XVIII. O slobodi 284 XIX. Fragmenti iz dopisivanja između Leibniza i Varignona 290 Gotfrid Vilhelm Lajbnic (nem. Gottfried Wilhelm Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 – Hanover, 14. novembar 1716) bio je nemački polihistor. Lajbnic je bio filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna,[3] kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Biografija Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic je preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716. godine, savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766. godine. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca tokom 1667. godine i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676–1716). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez od Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. Godine 1674. je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. godine. Do 1677. godine je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692. godine, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabilizovanoj harmoniji), pa je svet savršeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutrašnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstancija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U 18. veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koja se danas koristimo u infinitezimalnom računu potiče od Lajbnica. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih neparnih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Dejvid Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. Godine 1672. Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, odnosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pritom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLJUČENO i ISKLJUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Odabrana dela 1666. De Arte Combinatoria 1671. Hypothesis Physica Nova 1673. Confessio Philosophi 1684. Nova methodus pro maximis et minimis 1686. Discours de meta physique 1705. Explication de l’Arithmetique Binarie 1710. Theodicee 1714. Monadologie „Teodikeja“ i „Monadologija“ su mu kapitalna i najznačajnija dela. Prevedeni su: Metafizička rasprava (Metaphysische Abhandlung) (prev. „Rasprava o metafizici“, u: Lajbnic, Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, (1980). pp. 108-152) Monadologija (Monadologie) (u prevodu: Kultura, Beograd, 1957; u Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, 1980, Novi ogledi o ljudskom razumu (Nouveaux essais sur l`entendement humain) (prevod: „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1986); Drugo izdanje na srpskom: BIGZ, prevod sa francuskog dr Milana Tasića, Beograd, 1995) MG10 (N)

Конрад Лоренц: ТЕМЕЉИ ЕТОЛОГИЈЕ Издавач: ГЛОБУС, Загреб, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 430 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз мали потпис на предлисту. `Темељи етологије` животно су дјело Конрада Лоренца, нобеловца и једног од најзначајнијих знанственика данашњице. Етологија је релативно нова знанствена дисциплина, коју бисмо најкраће могли дефинирати као #знанствени приступ проучавању понашања`..... `Конрад Лоренц (нем. Konrad Lorenz; Беч, 7. новембар 1903 — Беч, 27. фебруар 1989) је био један од најистакнутијих природњака двадесетог века, добитник Нобелове награде за медицину. Рођен је 7. новембра 1903. године у Бечу, где је 1928. успешно завршио студије медицине. После тога је почео да студира природне науке и 1933. је дипломирао на бечком Филозофском факултету зоологију са палеонтологијом и психологијом. Са неколико научних радова, Лоренц је постао пионир у истраживању понашања птица, а убрзо и научник светског гласа. Вршећи бројне опите са животињама, пре свега птицама, Конрад Лоренц отпочиње проучавање понашања животиња и човека. Докторирао је 1937. године на Филозофском факултету у Бечу, радом „Упоредна анатомија и психологија животиња“, а после Другог светског рата био је професор на Универзитету у Минхену. Године 1973. добио је Нобелову награду за медицину у знак признања за плодоносно научно истраживање корена људског понашања. Поред великог броја стручних радова, Лоренц је писао и научно-популарне књиге које су преведене на многе светске језике. Његово најпознатије такво дело је књига „Говорио је са животињама“, преведена и на српски језик и штампана у издању „Српске књижевне задруге“. Умро је 27. фебруара 1989. године.` Драгош Калајић- Увод у дело Конрада Лоренца `Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године. Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”. Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска. Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе. Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда. Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства. С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва? Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.” На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.” По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља. Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије. Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности`. Драгош Калајић (Овај текст објављен је као увод у студију `Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца`)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Nazor (30. svibnja 1876. u Postirima na Braču - 19. lipnja 1949.) je bio hrvatski pjesnik, pisac i političar. Bio je predsjednik ZAVNOH-a tokom narodnooslobodilačke borbe, a nakon rata prvi predsjednik Narodne Republike Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[2] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[3] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[4] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[5] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[6] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[7] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od najpoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ARGONAUTI ZAPADNOG PACIFIKA, BIGZ, Beograd 1979. Piše: Zoja Karanović Kada izađe iz sopstvenog porekla, morala i kulture uopšte, u kojoj je rođen, ljudskom se biću otvaraju neslućene mogućnosti i potpuna lepota avanture; kao kad se cvetu koji se otvara otkriva nepoznata svetlost. Jedan od ljudi koji je tu lepotu intenzivno osetio bio je i Bronislav Malinovski. Poreklom Poljak, iz bogate porodice, fizičar po obrazovanju, opčinjen čitanjem Frejzerove Zlatne grane, on odlučuje da napusti svoj dotadašnji život i posveti se životu i ispitivanju domorodaca. Zato godine provedene u JSIovoj Gvineji, a posebno na ostrvima Trobrijana, za stvaralaštvo Malinovskog imaju presudan značaj. Kao neposredni rezultat života među domorocima Trobrijanskih ostrva nastalo je jedno od njegovih najznačajnijih dela — Argonauti Zapadnog Pacifika. U nas se ova knjiga, u prevodu, pojavljuje gotovo šezdeset godina nakon njenog nastanka (delo je nastalo 1920. a objavljeno 1922). Bez sumnje zakasnelo, kada je mnoge ideje Malinovskog prevazišla savremena antropologija, ali da li i prekasno, bez smisla? Osnovni predmet interesovanja Malinovskog u ovom delu predstavlja Kula, »specifičan oblik razmene obuhvatnog međuplemenskog karaktera«. Kula se obavlja u širokom prstenu koji predstavlja zatvoren krug. Po ovom kružnom, međuostrvskom putu, neprestano se kreću, u suprotnim smerovima, dve vrste predmeta — ogrlice od crvenih školjki i — u suprotnom smeru — narukvice od belih školjki. `One se neprestano razmenjuju i poces uvek traje. U Kulu je uključen veoma velik broj ljudi. Ova činjenica je važna, jer predmeti koji se razmenjuju u Kuli za domoroca predstavljaju vrhunske vrednosti, pa ih većina ljudi zajednice i poseduje. Posedovanje ovih ogrlica ili narukvica ispunjava čovekovu želju za posedovanjem uopšte. Shvatanje posedovanja se, međutim, mnogo razlikuje od shvatanja kakvo o njemu ima Zapadni čovek. Pošto su ti dragoceni predmeti u stalnoj ih čovek kratko i naizmenično ima. (Vrednosti Kule, naravno, ne predstavljaju vrednosti i za čoveka zapadne civilizacije. Na neki način bi premeti Kule, po značenju koje za domoroca imaju, mogli biti adekvatni najskupljim primercima dijamanata i slično, mada je, čitam tu nedavno, i jedan primerak konzerve od piva za italijanske kolekcionare dostigao vrednost od pola miliona lira. Vrednost neutilitamih predmeta je, uostalom, često veoma relativna. Sve ovo je rečeno da bi čovek evropske kulture i senzibiliteta lakše mogao da pojmi činjenicu da su predmeti Kule stvarno veoma dragoceni za ljude i zajednice koje u njoj učestvuju.) Sam smisao posedovanja, za stanovnike ovog ostrvskog područja, je u razmenjivanju, odnosno u davanju. U tom cilju se preduzimaju dugotrajna i veoma opasna putovanja da bi se predmeti Kule preneli od jednog ka drugom partneru. U nekim od tih putovanja učestvovao je i sam Malinovski. Da bi se ova putovanja mogla ostvariti, stanovnici Trobijana grade specijalne kanue na kojima plove i više stotina milja. Zato ih Malinovski i naziva Argonautima. Izgradnja ovih kanua nije ni lak ni jednostavan posao. Opisujući izgradnju kanua, i neke druge, takođe složene poslove, Malinovski pobija do tada uvreženo mišljenje, koje na žalost nije retko ini danas, da ljudi tzv. primitivnih zajednica nisu sposobni za nikakav složeniji rad. Dokumentovani materijal ove knjige, međutim, samo pokazuje da su motivi koji navode domoroca i čoveka Zapadne civilizacije na rad — različiti. .»Dobit, koja se u civilizovanim zajednicama tako često javlja kao podstrekač rada, u izvornim urođeničkim uslovima nikada ne predstavlja motiv za rad. Zato belci imaju veoma malo uspeha kada pomoću dobiti podstiču urođenika na rad« (140). Karakter samog života i vrednosti čoveka Zapadne civilizacije i čoveka s Trobrjanskih ostrva su različiti. Malinovski to i pokazuje. Zato se oni ne mogu meriti istim merilima. »Ako ga (urođenika) potom merite moralnim, ekonomskim i zakonskim standardima koji su mu takođe suštinski strani, ne možete u svojoj proceni dobiti ništa drugo do običnu karikaturu« (440). Kada se ima u vidu da su moralni, ekonomski i zakonski standardi samo normativne kategorije — odnosno da su relativni, postaje jasnije koliko čovek Zapadne civilizacije postupa ograničeno kada drugačijim kulturama nameće ideale sopstvenih vrednosti. Pošto je za domoroce Kula jedan od najvažnijih oblika života, u nju su uključeni, ili joj se direktno podređuju, mnogi drugi vidovi života. Malinovski ih u okvirima Kule i ispituje. On detaljno govori o društvenoj i socijalnoj hijerarhiji zajednica koje žive na ostrvima Trobrijana. Malinovski otkriva da ovi vidovi hijerarhije postoje i da je ona veoma složena. Ekonomsku moć obično poseduje poglavica ili vrač, ali se od njega, za razliku od konvencija koje vladaju u našem svetu, očekuje i najneposrednije davanje. »Od čoveka koji poseduje očekuje se da deli, da bude poverljiv i velikodušan« .(87). Njegova je dužnost da »ponudi hranu svakom strancu, posetiocu, pa čak i besposličaru iz drugog kraja i seda« (87). (Ovakav običaj je ranije postojao kod mnogih naroda i zajednica različitih vrsta, ali je odavno iščezao.) Od posednika najdragocenijih predmeta Kule očekuje se i da ih predaje dalje, i on to uvek čini. I dok za urođenika s ostrva Trobrijana posedovati znači dati, Zapadni čovek svoje dragocenosti najčešće ljubomorno čuva u trezorima, daleko čak i od pogleda drugih. Malinovski takođe otkriva da se unutar razmene u Kuli razvijaju duboko i istinska prijateljstva među partnerima, a time i čvrste međuplemenske veze koje se stalno prenose na naslednike. Fenomen igre u kojoj čovek ostvaruje neposredni kontakt sa sopstvenim skrivenim snagama i silama prirode, za domoroce u Kuli ima presudan značaj. Kroz delo Malinovskog otkriva se smisao i lepota igre, ne samo za primitivne zajednice, nego i za čoveka uopšte. Verovanja, mitologija i magijski rituali, koji imaju presudnu ulogu u životu ovih zajednica, i pojedinaca u njoj, takođe su veoma složeni. Opisujući ih u okvirima Kule i izvan nje, Malinovski otkriva koliko je neposredan i prisan odnos s prirodom i koliko je ovaj čovek poštuje. Argonauti Zapadnog Pacifka je knjiga koja ima veoma veliku dokumentarnu vrednost za istraživače različitih interesovanja i senzibiliteta: za etnologa, ekonomistu, sociologa i druge, ona predstavlja dragocen izvor informacija ne samo o kulturi o kojoj govori, a koju su belci na žalost uništili, nego o ljudskoj kulturi uopšte. Ovde se, međutim, ne iscrpljuje njen značaj. Malinovski je imao izuzetog dara za živo i zanimljivo pripovedanje. Knjiga je zato puna lepih opisa egzotičnih predela i ljudi. Ona je, pored ostalog, i zanimljiv putopis, pa je s interesovanjem može čitati i obični čitalac. Najveća vrednost ovog dela je, ipak, nešto drugo. »Primitivna kultura« ovde i »civilizaciji« nudi humanije principe života. U ovo vreme neracionalnog korišćenja energija planete, kad se jedan deo čovečanstva guši u raskoši, dok drugi umire od gladi, u vreme u kome čovek bezobzirno uništava prirodu, u vreme akutnih kriza i ratova, čovečanstvu je zaista potrebna pomoć i humaniji oslonac. Malinovski je to intenzivno osećao. On je u saradnji različitih kultura i senzibiliteta, bez dominacije bilo koje od njih, video rešenje za svet. Zato je u ovoj knjizi i optuživao belce što uništavaju jednu kulturu čiji značaj ne shvataju, a koja je umnogome plemenitija od njihove. Zasnovana na principima saradnje, ova kultura čoveka uči humanosti. `U humane principe čovečanstva je Malinovski, uprkos svemu, duboko verovao. Pred sam kraj života, dok su svetom besnele do tada neviđene destruktivne snage (drugi svetski rat), on je u eseju o Džordžu Frejzeru, pored ostalog, rekao: »Pošto se okonča sadašnja katastrofa, odnosi među rasama će morati da se zasnuju na novim principima podjednakih prava (...). Antropolog veruje u pravo svih rasa (...). Mi, predstavnici bele rase, prevashodno smo odgovorni za to, jer mi smo dali svoju religiju, svoje vaspitanje i mnoga druga duhovna dobra drugim rasama i drugim narodima sa prećutnim obećanjem da će, čim prihvate našu civilizaciju, postati ravnopravni sa nama. Ovo obećanje nije ispunjeno.« Knjiga koja je upravo pred nama nas na ovaj neispunjeni dug stalno podseća. Bronislav Malinovski (polj. Bronisław Kasper Malinowski; Krakov, 7. april 1884 — Nju Hejven, 16. maj 1942) je bio poljski antropolog koji se smatra utemeljivačem etnografije i jednim od najznačajnijih antropologa XX veka. Iako je 1908. godine diplomirao fiziku na Jagelonskom univerzitetu, čitanje Frejzerove „Zlatne grane“ ga je okrenulo antropologiji. Prvi je uveo u antropološka istraživanja tehniku opservacije sa participacijom tokom svog višegodišnjeg boravka među urođenicima na Trobrijandskim ostrvima. On je tokom I svetskog rata boravio među urođenicima, naučio njihov jezik i običaje i aktivno živeo među njima podigavši svoj šator u središtu njihovog sela. Istraživao je svojevrstan način razmene dobara među njima poznat kao Kula. U svojim radovima je razvio posebnu teoriju socijalne antropologije poznatu kao funkcionalizam.

Knjiga jednog od najcenjenijih autora za C#. Ključne teme: - Najnoviji dodaci za C# 10, .NET 6 biblioteku klasa i Entity Framework Core 6 - Kreiranje profesionalnih veb sajtova i servisa pomoću ASP.NET Core 6 i Blazor-a - Izgradnja međuplatformskih aplikacija za Windows, macOS, Linux, iOS i Android Opis sadržaja Najnovije izdanje je u velikoj meri revidirano da bi bilo u skladu sa svim najnovijim funkcijama koje C# 10 i .NET 6 sadrže. Učićete o objektno-orijentisanom programiranju, pisanju funkcija i njihovom testiranju, otklanjanju grešaka funkcija, implementaciji interfejsa i nasleđivanju klasa. Knjiga sadrži .NET API-je za izvršavanje zadataka, kao što su upravljanje podacima i slanje upita za podatke, nadgledanje i poboljšavanje performansi, kao i za korišćenje fajl sistema, asinhronih tokova, serijalizacije i enkripcije. U knjizi su opisane međuplatformske aplikacije, kao što su veb sajtovi i servisi, koje možete da izgradite i rasporedite korišćenjem ASP.NET Core-a. Nepotreban kod aplikacije ne ometa najbolju aplikaciju za učenje jezičkih konstrukcija C# i mnogih .NET biblioteka. Dakle, teme C# i .NET obuhvaćene u poglavljima od 1 do 12 sadrže konzolne aplikacije. Nakon što savladate osnove, u poglavljima od 13 do 17 izgradićete praktične aplikacije i servise korišćenjem ASP.NET Core-a, obrasca Model-View-Controller (MVC) i Blazor-a. Postoje i dva nova onlajn poglavlja o korišćenju .NET MAUI-a za izgradnju međuplatformskih aplikacija i za izgradnju servisa korišćenjem raznih tehnologija, uključujući Web API, OData, gRPC, GraphQL, SignalR i Azure Functions. Naučićete da: - Izgradite bogate veb sadržaje korišćenjem Blazor-a, Razor Pages-a, obrasca Model-View-Controller (MVC) i drugih funkcija ASP.NET Core-a - Izgradite sopstvene tipove putem objektno-orijentisanog programiranja - Pišete funkcije, testirate ih i otklanjate greške - Šaljete upite i da manipulišete podacima korišćenjem LINQ-a - Integrišete i ažurirate baze podataka u aplikacijama korišćenjem Entity Framework Core-a, Microsoft SQL Server-a i SQLite-a - Izgradite i koristite moćne servise korišćenjem najnovije tehnologije, uključujući gRPC i GraphQL - Izgradite međuplatformske aplikacije korišćenjem .NET MAUI-a i XAML-a Kome je ova knjiga namenjena Ova knjiga je namenjena početnicima u C#-u i .NET-u, ali i programerima koji su u prošlosti koristili C# a sada žele da uhvate korak sa promena koje su nastale u poslednjih nekoliko godina. Za ovu knjigu ne očekujemo da imate bilo kakvo iskustvo u radu sa C# ili .NET-om; međutim, trebalo bi da imate opšte razumevanje programiranja. Studenti i profesionalci u oblasti fizike, tehnologije, inženjeringa ili matematike (STEM) mogu da imaju koristi od ove knjige. Sadržaj 1. Zdravo C#, dobrodošao .NET! 2. Govorite C# jezikom 3. Kontrolisanje toka, konvertovanje tipova i rukovanje izuzecima 4. Pisanje, otklanjanje grešaka i testiranje funkcija 5. Kreiranje sopstvenih tipova putem objektno-orijentisanog programiranja 6. Implementacija interfejsa i nasleđivanje klasa 7. Pakovanje i distribucija .NET tipova 8. Korišćenje uobičajenih .NET tipova 9. Korišćenje fajlova, tokova i serijalizacije 10. Korišćenje podataka pomoću Entity Framework Core-a 11. Slanje upita i manipulisanje podacima pomoću LINQ-a 12. Poboljšanje performansi i skalabilnosti pomoću višeprogramskog rada 13. Praktične primene C#-a i .NET-a 14. Izgradnja veb sajtova pomoću ASP.NET Core Razor Pages-a 15. Izgradnja veb sajtova pomoću Model-View-Controller obrasca 16. Izgradnja veb servisa i njihova upotreba 17. Izgradnja korisničkih interfejsa pomoću Blazor-a 18. Dodatni sadržaj: Izgradnja i korišćenje specijalizovanih servisa Šta je novo u ovom šestom izdanju? Za ovo šesto izdanje, pregledao sam celu knjigu i ažurirao sadržaj za C# 10 i .NET 6. Ponovo sam napisao uputstva za korišćenje skoro svakog editora koda ili IDE-a, umesto Visual Studio Code-a, sa uputstvima za Visual Studio 2022 i Visual Studio Code u poglavlju 1. GitHub skladište za knjigu ima unapred kreirane beležnice sa kodom od poglavlja 1 do 13, tako da možete brzo da istražite primere koda. Uz 17 poglavlja iz knjige, naći ćete i 3 poglavlja, kao dodatni sadržaj, u GitHub skladištu. - Knjiga je ažurirana tako da obuhvata najnovije dodatke za C# 10 i biblioteku klasa .NET 6 - Dodat je opis za Code First modele baze podataka za Entity Framework Core - Obuhvaćene su nove funkcije biblioteke, kao što su PriorityQueue, DateOnly, TimeOnly i LINQ prošireni metodi - Opisano je više specijalizovanih tipova servisa, kao što su gRPC, SignalR, OData i GraphQL Kako knjiga priprema čitaoce za korišćenje jezika C# 10 i .NET 6? Ovo šesto izdanje je vodič za učenje modernih dokazanih praksi C# jezika korišćenjem .NET-a na više platformi i kratak uvod za glavne tipove praktičnih aplikacija koje možete da izgradite. Knjiga je najbolja za početnike u C# jeziku i .NET-u, ili za programere koji su koristili C# u prošlosti, ali su propustili promene u poslednjih nekoliko godina. Ova knjiga će vam pomoći da počnete rad u C# 10 jeziku i .NET 6 jer je u njoj opisano kako da podesite razvojno okruženje pomoću bilo kog editora koda. Zatim ću vam pokazati kako da pišete kod u .NET Interactive Notebook-u, koji olakšava istraživanje isečaka koda pomešanih sa obogaćenim tekstom, u svrhe učenja. Takođe, napisao sam poglavlja tako da će vas pripremiti i za izazove industrijskih aplikacija, pomoću mešavine konceptualnih opisa, upozorenja o zamršenim oblastima, praktičnih vođenih zadataka i vežbi sa rešenjima. Praktično vam je omogućeno da brzo napišete pravi kod od kojeg ćete imati koristi svaki dan. Po čemu se vaša knjiga razlikuje od drugih knjiga o C# 10 i .NET 6? Moj pristup pisanju ove knjige bio je da slušam vas, svoje čitaoce. Za ažuriranje ovog izdanja koristio sam povratne informacije koje sam dobio. Postoje knjige o programiranju koje sadrže hiljade stranica, koje imaju za cilj da budu sveobuhvatne reference za jezik C#, .NET biblioteke, modele aplikacija, kao što su veb sajtovi, servisi i aplikacije za desktop i mobilne uređaje. Ova knjiga je drugačija. Sažeta je i ima za cilj da bude žustra, zabavna za čitanje i prepuna praktičnih vežbi za svaku temu. Širina sveobuhvatnog narativa dolazi po cenu dubine, ali ćete pronaći mnogo putokaza koje možete dalje da istražite, ako želite. Verujem u izreku „Pokaži, ne pričaj“. Posle kratkog objašnjenja, volim odmah da pređem na primer koda koji čitalac može sam da otkuca, da ga pokrene i da vidi rezultate. Takođe, verujem da je korisno predstaviti više sličnih primera, ali ipak različitih, tako da izgradite jasan model za datu temu i da vidite suptilne razloge zašto često postoji više načina da se izvrši zadatak. Konačno, ukazao sam na vrline i nedostatke jezika C# i .NET-a, tako da možete da impresionirate kolege i da brzo postanete produktivni. Recenzije „Svako pojedinačno izdanje Markove knjige može da se smatra nezaboravnim. Veoma je inspirativna briga kojom on opisuje svaki detalj C# sveta. Dakle, ne bih rekao da je ovo preporuka, već poruka kojom zahvaljujem Marku za sav trud koji ulaže godinama da bi isporučio neverovatan materijal zajednici!" - Gabriel Lara Baptista, autor knjige Software Architecture with C# 9 i .NET 5, profesor i softverski arhitekta sa više od 20 godina iskustva. „Markovo šesto izdanje ove knjige pomaže vam da razvijete C# veštine jer obuhvata sve, od osnova do naprednih tema - dok vas uči kako da kreirate međuplatformske i moderne aplikacije, veb sajtove i servise korišćenjem .NET 6.“ - David Pine, Senior Content Developer, Microsoft „Mark je napisao vodič za C# i .NET, izuzetno lak za čitanje, u kom koristi mnoštvo jednostavnih primera koda da bi demonstrirao različite koncepte. Odličan je i za početnike i za iskusne programere jer poglavlja možete da čitate bilo kojim redom.” - Toi B. Wright, autor Blazor WebAssembly by Example, 17-time Microsoft MVP in Developer Technologies. "Ovo nije obična knjiga već čitavo razvojno iskustvo. Impresioniran sam koliko se tema može naći u knjizi, ali je i dalje kompaktna, sa dovoljno informacija da počnete sa radom. Ovo je knjiga koju sam želeo da imam kada sam počeo da učim .NET i knjiga koju ću preporučiti svojim učenicima.“ - Daniel Costea, Microsoft MVP O autoru Mark J. Price je Microsoft Specialist za programiranje u jeziku C# i arhitekta Microsoft Azure rešenja sa više od 20 godina iskustva. Od 1993. godine položio je više od 80 ispita iz Microsoft programiranja i specijalizovao se za pripremu novih korisnika za polaganje ispita. Između 2001. i 2003. godine Mark je bio angažovan za pisanje zvaničnih kurseva za Microsoft u Redmondu, SAD. Njegov tim je napisao prve kurseve za C# jezik, dok je još bio u ranoj alfa verziji. Dok je radio u Microsoft-u, predavao je na obuci „obuči trenera“ da bi druge MCT-ove osposobio za C# i .NET. Trenutno, Mark održava obuku za Optimizely's Digital Experience Platform (DXP).

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske

Retko izdanje Jean-Jacques Rousseau - Ispovijesti Ispovijesti su vrhunac Rousseauova književnog stvaralaštva i pripadaju remek-djelima svjetske književnosti. Ova autobiografija, jedinstvena po svojoj iskrenosti i silini subjektivnog uskaza, istodobno je i najpoznatije djelo u povijesti autobiografije na Zapadu. Težina 1322 g Format 14 × 21 cm Autor Jean-Jacques Rousseau Izdavač Zora Mjesto izdanja Zagreb Godina 1953 Broj stranica 760 Uvez Tvrdi Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5] Šira biografija[uredi | uredi izvor] Kuća gde je Ruso rođen. Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta. Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja. Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma. Pedagoški pogledi Rusoa[uredi | uredi izvor] Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8] Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: `Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja`. Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9] Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9] Periodizacija razvoja deteta[uredi | uredi izvor] Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9] Pogledi na vaspitanje žena[uredi | uredi izvor] Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju` savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo`.[9]

Datum izlaska na tržište (DD/MM/GGGG): 11.05.2023 Izdanje igre: Basic PEGI klasifikacija: 3 Razvojna kompanija: Nacon Žanr igre: Vožnja Ikoničan kurs za ljubitelje motocikala. 200 km otvorenih puteva za vežbanje. Izazovna fizika. Simulacija za najbolje vozače. Karakteristike Datum izlaska na tržište (DD/MM/GGGG) 11.05.2023 Izdanje igre Basic PEGI klasifikacija 3 Razvojna kompanija Nacon Žanr igre Vožnja Deklaracija Model Nacon (PS4) TT Isle of Man: Ride on the Edge 3 igrica Naziv i vrsta robe Igrice za PlayStation Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (1) Nacon (PS4) TT Isle of Man: Ride on the Edge 3 igrica 8.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.499 RSD (0) Fractal Design Focus 2 Black Solid (FD-C-FOC2A-07) crno gejmersko kućište 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Transcend DDR4 32GB 3200MHz JM3200HLE-32G memorija za desktop 10.673 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.605 RSD (5) Logitech M185 (910-002235) bežični optički miš 1000dpi sivi 1.999 RSD MP cena (0) Tesla KT500X kuvalo za vodu 2200W 4.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.499 RSD (13) Philips 243V7QDAB IPS monitor 23.8" 14.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.899 RSD (0) Team Elite 8GB DDR4 3200MHz (TED48G3200C2201) memorija za desk top 3.895 RSD MP cena (1) Skullcandy Smokin Buds crne bežične slušalice 5.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (0) Kingston DDR5 16GB 6400MHz FURY Renegade (KF564C32RS-16) memorija za desktop 10.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.799 RSD (0) LC Power Cosmo Cool (LC-CC-360-LiCo) hladnjak za procesor 9.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.499 RSD (0) E-GREEN žuti kabl UTP Patch Cat6 1m LSOH 329 RSD MP cena (0) Fast asia (OST04292) adapter USB 3.1 tip C (muški) na RJ-45 (ženski) crni 4.699 RSD MP cena Nema na stanju! (0) Jabra UC Voice 250 mono slušalice crne 7.779 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.999 RSD (0) Gembird rg59+2x0.75 koaksijalni kabl 30m 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Gorenje ECT322WCSC nezavisna ugradna staklokeramička ploča 31.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 28.299 RSD (0) iam8bit (PS5) Outer Wilds - Archeologist Edition igrica 4.999 RSD MP cena U pretprodaji od 06.03. do 27.06. (0) Aqara M2 (HM2-G01) HomeKit kontrolni hub 9.434 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.490 RSD (0) Teracell Flip Cover preklopna futrola za telefon Samsung N980F Galaxy Note 20 srebrna 1.499 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta mat ljubicasta zaštitna maska za Realme C35 999 RSD MP cena (0) Secomp (S1403-100) kabl UTP (muški) na UTP (muški) Cat5 3m sivi 229 RSD MP cena (0) Western Digital 4TB WDBFTM0040BBL-WESN eksterni hard disk 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (3) Trust GXT 856 Torac gejmerska tastatura crna 3.749 RSD MP cena (2) Dahua DHI-LM32-F200 monitor 31.5" 35.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 32.099 RSD (0) GameMill Entertainment (Switch) Cobra Kai 2: Dojos Rising igrica 3.999 RSD MP cena (2) Lenovo Gaming 3 16IAH7 (82SA00GYYA) gejmerski laptop Intel Octa Core i5 12450H 16" WUXGA 16GB 1TB SSD GeForce RTX3050Ti sivi 163.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 147.499 RSD (0) Funko (042548) Seinfeld POP Vinyl Mini Moments Newman Chase figurica 1.299 RSD MP cena (0) 3G Print Skin Animal silikonska zaštitna maska za Honor X8 699 RSD MP cena (1) Gorenje R619EES5 samostalni frižider 64.588 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 54.899 RSD (0) Be Quiet (BGA07) za Dark Base 900 Pure Base 600 poklopac slota za HDD 899 RSD MP cena (0) Teracell Flip Cover preklopna futrola za telefon Samsung A715F Galaxy A71 zlatna 1.299 RSD MP cena (0) Gigabyte GeForce RTX 4070 GV-N4070GAMING OC V2 grafička kartica 12GB GDDR6X 113.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 101.999 RSD (1) Asus X901 STRIX SCOPE II 96 RGB bežična gejmerska tastatura crna 28.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 25.999 RSD Nema na stanju! (0) Bandai Namco (PS5) Elden Ring - Shadow of the Erdtree Edition igrica 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD U pretprodaji od 24.02. do 21.06. (0) Trust GXT415W ZIROX bele gejmerkse slušalice 2.990 RSD MP cena (0) Asus Dual GeForce RTX4070 SUPER OC Edition (DUAL-RTX4070S-O12G) grafička kartica 12GB GDDR6X 192bit 123.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 111.599 RSD Nema na stanju! (0) Pushi Technology Traka (TZ2-231) 12mm traka za štampače bela 1.299 RSD MP cena (1) Electrolux LKM660200X kombinovani šporet 71.764 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 60.999 RSD (1) Inter-Tech Argus APS-720 (88882119) napajanje 720W 7.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.599 RSD (0) Dahua IPC-HDW2241TM-S-0280B 2MP IR Fixed focal Eyeball WizSense nadzorna kamera 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (0) BRK (GK 301A) mikrofon za video nadzor 1.299 RSD MP cena (7) Genius Luxemate 100 Tastatura YU 1.189 RSD MP cena (8) Wacom Intuos M (CTL-6100WLE-N) bluetooth grafička tabla 8.5"x5.3" pistaći zelena 32.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 28.999 RSD (1) Samsung WW90T4020EE1LE veš mašina 9kg 1200 obrtaja 72.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 65.099 RSD (0) Belkin SOUNDFORM MINI (AUD002BTBK) crne bežične dečije slušalice 6.977 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.279 RSD (0) Benq RM8604 IPS 4K interaktivna tabla 86" 402.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 362.199 RSD (0) Outright Games (PS4) My Little Pony: A Zephyr Heights Mystery 4.999 RSD MP cena U pretprodaji od 20.03. do 17.05. (0) LDNIO LS33 beli kabl za punjač USB A (muški) na micro USB (muški) 2m 599 RSD MP cena (0) Wise WSHAS2 Wifi light 2 pametna alarm sirena 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) Dahua HAC-HDW1200TMQ-A-0280B HDCVI IR eyeball nadzorna kamera 2Mpx 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD (0) 3G Print Skin Gentle Rose Pattern zaštitna maska za iPhone 14 799 RSD MP cena (12) Razer bežične gaming slušalice Opus X (RZ04-03760300-R3M1) pink 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (0) 3G UltraThin providna zaštitna maska za telefon Realme Narzo50A 699 RSD MP cena (0) Funko (036100) Star Wars POP Vynil Deluxe Supreme Leader Kylo Ren figurice 2.999 RSD MP cena (0) APC Easy BV500I-GR UPS uređaj 500VA/300W 13.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.199 RSD (5) CD Project Red The Witcher 3 Wild Hunt GOTY igrica za PS4 3.999 RSD MP cena (0) Maximum Games (PS4) Nerf Legends igrica za PS4 2.499 RSD MP cena (0) Nedis WIFISM10CWT Wi-Fi pametni detektor pokreta beli 3.599 RSD MP cena (0) S-BOX CC-31W auto punjač za telefone 2xUSB belo sivi 2.149 RSD MP cena (0) Asus WT425 crveni bežični optički miš 1600dpi 1.799 RSD MP cena (0) Thermaltake DASHER Medium 360x300mm gejmerska podloga za miš crna 2.599 RSD MP cena (0) 3G Colorful Ultra pink zaštitna maska za iPhone 13 Pro Max 6.7 999 RSD MP cena (0) 3G (99921) kabl Tip C (muški) na USB 3.0 micro (muški) 1m crni 799 RSD MP cena (0) Namco Bandai (PS5) JoJos Bizarre Adventure: All Star Battle R igrica 2.499 RSD MP cena (0) 3G Airpods i7S TWS bluetooth slušalice bele 1.299 RSD MP cena (1) Gorenje WNHPI84AS veš mašina 8kg 1400 obrtaja 39.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 35.799 RSD Nema na stanju! (0) Jim Shore (031705) October Angel figurica 1.499 RSD MP cena 20% (1) Philips XC3031/01 štapni usisivač 20% 45.833 RSD 36.666 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 32.999 RSD (0) Sony PS5 maska za konzolu srebrna 8.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.499 RSD (0) 3G Silikon Line tamno zelena zaštitna maska za telefon Samsung A536B Galaxy A53 5G 699 RSD MP cena (1) Cooler Master MasterBox Q300L (MCB-Q300L-WANN-S00) modularno kućište belo 6.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.299 RSD (0) Numskull Games (SWITCH) My Time at Sandrock igrica 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD 20% (2) Huawei Freebuds 5i crne bluetooth slušalice 20% 13.888 RSD 11.110 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (2) XLED LED traka (029843) 14.4W 6500K 12 lumena 5m kotur RGB 3.999 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta providna zaštitna maska za telefon Galaxy S23 Plus 699 RSD MP cena (0) Electronic Arts (XBOXONE/XSX) Battlefield 2042 igrica za Xbox 4.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.999 RSD (0) Gembird PP12-1M/R Cat5e mrežni kabl 1m crveni 199 RSD MP cena (1) MS OFFICE a111 kompjuter AMD Ryzen 5 4650G 8GB 480GB SSD Radeon Graphics 500W Win11 Pro 58.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 52.999 RSD (0) Lenovo Professional (4X30H56847) bežična tastatura YU crna 6.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.199 RSD (0) Genius Ergo 8300S 1600dpi bežični optički miš crni 1.699 RSD MP cena (37) Asus ROG Strix G16 G614JV-N3075W gejmerski laptop Intel 14-cores i7 13650HX 16" FHD+ 16GB 1TB SSD GeForce RTX4060 Win11 sivi 244.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 219.999 RSD (2) Bosch KGE49AICA kombinovani frižider 111.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 100.599 RSD (0) NZXT H7 Flow (CM-H71FW-R1) gejmersko kućište belo 25.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.799 RSD Nema na stanju! (1) 3G Guess Stripe (GUHCP13X4GDGR) siva zaštitna maska za iPhone 13 Pro Max 6.7 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD (0) Philips HC7650/15 trimer za kosu 13.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.599 RSD (0) Master Color (415A) zamenski toner za HP štampače M454,M479,CRG-055 bez čipa magenta 2.499 RSD MP cena (1) Black & Decker NVB12AVA ručni usisivač 5.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.299 RSD 20% (15) Philips PowerGo FC8293/01 usisivač 1800W 20% 19.444 RSD 15.555 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (0) Teracell roze preklopna futrola za telefon Samsung S908B Galaxy S22 Ultra 5G 1.099 RSD MP cena (0) Secomp S1702-150 mražni kabl Cat6 2m UTP beli 499 RSD MP cena (2) TCL 85P745 Smart TV 85" 4K Ultra HD DVB-T2 197.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 177.999 RSD (0) Kingston 32GB IronKey Locker+ 50 (IKLP50/32GB) USB flash memorija srebrni 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD (1) Gorenje FN617EES5 zamrzivač 54.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 48.999 RSD 20% (18) Tefal Pain Plaisir PF2208 mini pekara 700W 20% 28.472 RSD 22.777 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 20.499 RSD (0) Intellinet (336734) mrežni kabl (LAN) Cat6 10m sivi 599 RSD MP cena (0) Commel c407-502 LED okrugla svetiljka 12W 4000K crna 1.449 RSD MP cena (0) Samsung Hybrid (ET-SHR96-LSE) srebrna zamenska narukvica za Galaxy Watch 6 eko koža M/L 7.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.999 RSD (0) 3G Skin providna zaštitna maska za mobilni iPhone 14 6.1 499 RSD MP cena (0) Intel Core i9 11900KF procesor Octa Core 3.5GHz (5.30GHz) socket 1200 Box 36.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 32.699 RSD (0) FG depilator FS-614 1.799 RSD MP cena (0) Nillkin CamShield Pro zelena zaštitna maska za telefon Galaxy S23 2.999 RSD MP cena (0) Printermayin (CC531A) zamenski toner za HP štampače CP2025n,CM2320nf,M351a,M375nw,M451dn cyan 2.099 RSD MP cena (0) Noble Collection Harry Potter Magical Creatures Fluffy figurica 4.999 RSD MP cena (5) Verbatim USB Flash V3 Store n Go 16 GB (49172) USB 3.0 799 RSD MP cena (0) S-BOX EP-038W slušalice bele 789 RSD MP cena (2) Kingston 2TB M.2 NV2 series (SNV2S/2000G) SSD disk PCI Express 4.0 19.545 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.590 RSD (1) Trust Zaya plavi bežični punjivi optički miš 1600dpi 1.429 RSD MP cena (3) LC Power LC-M32-QHD-165-C-K VA gejmerski zakrivljeni monitor 32" 48.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 43.299 RSD (0) Nillkin Nature Pro plava zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 1.999 RSD MP cena (0) Nintendo (Switch) Cadence of Hyrule: Crypt of the NecroDancer featuring The Legend of Zelda igrica za Switch 7.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) Hama audio kabl 2 x 3.5mm 1.5m crni 799 RSD MP cena (0) Gembird CC-SATA-PSY naponski kabl 2xSATA 199 RSD MP cena (0) Xwave NT005 crni kabl HDMI (muški) na HDMI (muški) 90 stepeni 1.8m 499 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL320BK 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski maski za telefon CRNI za Xiaomi 13 Pro 2.299 RSD MP cena

VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

Opis proizvoda VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management _x0003_i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, _x0003_direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu. Vidi još informacija

Opis proizvoda VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management _x0003_i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, _x0003_direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti.Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”.I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke.Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom.Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem.MENADŽMENT JE ZASTAREO!Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga.Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta.Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti.Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša.Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta.Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub.POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management i autor knjige The rise of the creative class„Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝— ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth„Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, direktor International Programa, Johns Hopkins UniversityKratak sadržajPredgovor ZahvaleI. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost3. Program inovacije menadžmentaII. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije6. U potrazi za evolucijskom prednošćuIII. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe)IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta11. Stvaranje budućnosti menadžmentaBilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”.Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma.BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nakladni zavod Matice Hrvatske-Zagreb 1986 god.,tvrd povez, ukupno više od 1000 str. Naslovi: 1.Krabulja crvene smrti 2.Izdajničko srce 3.Grad u moru Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

unutra odlično ostalo se vidi na slikama bibliofilsko izdanje prvo izdanje 1963. Novi Sad Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja. (Jovan Hristić) Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] gromoban svemira 1. izdanje prva izdanja avangarda srpska književnost

ISTORIJA CIVILIZACIJE I-XII Vil Djurant Tvrdi povez, format 17×24, Ukupno 10.500 strana NOVO 1. Istočne civilizacije 2. Život Grčke 3. Cezar i Hrist 4. Doba vere (I) 5. Doba vere (II) 6. Renesansa 7. Reformacija 8. Početak doba razuma 9. Doba Luja XIV 10. Volterovo doba 11. Ruso i revolucija 12. Napoleonovo doba Ovaj komplet Istorije civilizacije 1 – 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.

kao na slikama u tvrdom povezu sa sačuvanom otiginalnom koricom 1922 Misao ima potpis reditelja Bode Markovića retko u ponudi jako lepo očuvano Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo pohabane, ali za ocekivati je s obzirom na starost knjige, po koji list odvojen ili u malo losijem stanju, ali nista strasno, sve je citko. Francuski jezik! Veoma Retko !!! 1881 god, Mislim da je drugo izdanje! Popularna astronomija, popularna je znanstvena knjiga Camille Flammarion objavljena u Francuskoj 1880. i prevedena na engleski 1894. Ova knjiga je pojednostavljeni nastavak Popularne astronomije Françoisa Aragoa Ova knjiga izvještava o poznavanju astronomije s kraja 19. stoljeća. Knjiga ima 800 stranica, 360 figura, uključujući brojne gravirane scene i nebeske karte. Knjiga je posvećena Koperniku, Galileju, Kepleru, Newtonu i Aragu. Ova knjiga je podijeljena u šest dijelova: - Knjiga I: Zemlja: Ovaj dio opisuje kretanje Zemlje na sebi i oko Sunca. Objašnjava klime na Zemlji, kao i objašnjenje nastanka planeta Zemlje. - Knjiga II: Mjesec: Ovdje se raspravlja o promjeru Mjeseca kao i udaljenosti od Zemlje. Ovaj dio opisuje reljef Mjeseca (planine, mora) kao i mogućnosti da je Mjesec naseljen. Konačno, knjiga II objašnjava fenomen plime i oseke i pomrčine. - Knjiga III: Sunce: Ovaj dio izvještava o znanju o Suncu (sastav, dimenzija). - Knjiga IV: Planetarni svjetovi: Razmatraju se različiti planeti Sunčevog sustava od Merkura do Neptuna. - Knjiga V: Kometi i zvijezde padalice. - Knjiga VI: Zvijezde i Sideralni svemir: Opis zviježđa vidljivih na nebu. Ovaj dio govori o udaljenostima na nebu, različitim vrstama zvijezda i Mliječnom putu. Francuski astronom Camille Flammarion (1842–1925) čvrsto je vjerovao da znanost ne bi trebala biti u nadležnosti elita. Njegova strast prema otkrićima svog vremena opipljiva je kroz ovaj klasični uvod u astronomiju, koji stoji kao orijentir u povijesti popularno-znanstvenog pisanja. Sadrži 360 ilustracija, uključujući vrlo detaljne karte Mjeseca i Marsa, od kojih je potonji bio od posebnog interesa za Flammariona dok ju je uspoređivao i uspoređivao sa Zemljom. Prvotno objavljeno 1880., djelo je dobilo odobrenje Académie Française i ministra javne nastave. Ovo je ponovno izdanje verzije koja se pojavila 1881. nakon što je 50.000 primjeraka već doseglo oduševljeno čitateljstvo. Njegov prijevod na engleski kao Popular Astronomy (1894.) i još jedno dostupno Flammarionovo djelo, Le Monde avant la création de l`homme (1886.), također su ponovno izdani u ovoj seriji. Nicolas Camille Flammarion FRAS[1] (francuski: [nikɔla kamij flamaʁjɔ̃]; 26. veljače 1842. - 3. lipnja 1925.) bio je francuski astronom i pisac. Bio je plodan autor više od pedeset naslova, uključujući popularno-znanstvena djela o astronomiji, nekoliko značajnih ranih znanstvenofantastičnih romana i djela o psihičkim istraživanjima i srodnim temama. Također je izdavao časopis L`Astronomie, počevši od 1882. Držao je privatnu zvjezdarnicu u Juvisy-sur-Orgeu, Francuska. Camille Flammarion rođena je u Montigny-le-Roi, Haute-Marne, Francuska. Bio je brat Ernesta Flammariona (1846–1936), osnivača izdavačke kuće Groupe Flammarion. Godine 1858. postao je kompjuter na Pariškom zvjezdarnici. Bio je osnivač i prvi predsjednik Société astronomique de France, koji je prvobitno imao svoj nezavisni časopis, BSAF (Bulletin de la Société astronomique de France), koji je prvi put objavljen 1887. U siječnju 1895., nakon 13 svezaka L. `Astronomie i 8 od BSAF-a, spojili su se, čineći L`Astronomie svojim biltenom. Svezak kombiniranog časopisa iz 1895. bio je označen brojem 9, kako bi se sačuvala numeracija svezaka BSAF-a, ali je to imalo za posljedicu da se svezaci od 9 do 13 L`Astronomiea mogu odnositi na dvije različite publikacije u razmaku od pet godina.[2] `Flammarion gravura` prvi put se pojavila u Flammarionovom izdanju L’Atmosphère iz 1888. Godine 1907. napisao je da vjeruje da su stanovnici Marsa u prošlosti pokušavali komunicirati sa Zemljom.[3] Također je 1907. vjerovao da se komet sa sedam repa kreće prema Zemlji.[4] Godine 1910., za pojavu Halleyeva kometa, vjerovao je da će plin iz repa kometa `impregnirati [Zemljinu] atmosferu i možda ugasiti sav život na planetu`.[5] Kao mladić, Flammarion je bio izložen dvama značajnim društvenim pokretima u zapadnom svijetu: mislima i idejama Darwina i Lamarcka i rastućoj popularnosti spiritizma sa spiritualističkim crkvama i organizacijama koje su se pojavljivale diljem Europe. Opisan je kao `astronom, mistik i pripovjedač` koji je bio `opsjednut životom nakon smrti i na drugim svjetovima, i [koji] kao da ne vidi razliku između to dvoje.l`.[6] Na njega su utjecali Jean Reynaud (1806.–1863.) i njegov Terre et ciel (1854.), koji je opisao religijski sustav temeljen na preseljavanju duša za koje se vjeruje da je pomirljiv i s kršćanstvom i s pluralizmom. Bio je uvjeren da duše nakon fizičke smrti prelaze s planeta na planet i da se progresivno poboljšavaju u svakoj novoj inkarnaciji.[7] Godine 1862. objavio je svoju prvu knjigu, The Plurality of Inhabited Worlds, a kasnije iste godine bio je razriješen dužnosti u Pariškom opservatoriju. Nije sasvim jasno jesu li ova dva incidenta povezana jedan s drugim.[8] U Stvarnim i imaginarnim svjetovima (1864.) i Lumenu (1887.), on `opisuje niz egzotičnih vrsta, uključujući i osjetilne biljke koje kombiniraju procese probave i disanja. Ovo vjerovanje u vanzemaljski život, Flammarion je u kombinaciji s religioznim uvjerenjem izvedenim, a ne iz katoličke vjere na kojoj je odgajan, ali iz spisa Jeana Reynauda i njihovog naglaska na preseljenju duša. Čovjeka je smatrao `građanom neba`, drugih svjetova `studioima ljudskog rada, školama u kojima duša koja se širi progresivno uči i razvija se, postupno asimilirajući znanje kojemu teže njezine težnje, približavajući se tako zauvijek kraju svoje sudbine.”[9] Njegovi psihološki studiji također su utjecali na neke njegove znanstvene fantastike, gdje je pisao o svojim vjerovanjima u kozmičku verziju metempsihoze. U Lumenu, ljudski lik susreće dušu vanzemaljca, sposobnog prijeći svemir brže od svjetlosti, koji je reinkarniran na mnogo različitih svjetova, svaki sa svojom galerijom organizama i svojom evolucijskom poviješću. Osim toga, njegovo pisanje o drugim svjetovima prilično se pridržavalo tada aktualnih ideja u evolucijskoj teoriji i astronomiji. Između ostalog, vjerovao je da su svi planeti prošli više-manje iste faze razvoja, ali različitim brzinama ovisno o njihovoj veličini. Spoj znanosti, znanstvene fantastike i duhovnog utjecao je i na druge čitatelje; `S velikim komercijalnim uspjehom pomiješao je znanstvena nagađanja sa znanstvenom fantastikom kako bi propagirao moderne mitove poput ideje da `superiorne` vanzemaljske vrste žive na brojnim planetima i da ljudska duša evoluira kroz kozmičku reinkarnaciju. Flammarionov utjecaj bio je velik, ne samo na popularnu misao njegovog vremena, ali i kasnije pisce sa sličnim interesima i uvjerenjima.`[10] U engleskom prijevodu Lumena, Brian Stableford tvrdi da su i Olaf Stapledon i William Hope Hodgson vjerojatno bili pod utjecajem Flammariona. Otrovni pojas Arthura Conana Doylea, objavljen 1913., također ima mnogo zajedničkog s Flammarionovim brigama da bi rep Halleyeva kometa bio otrovan za život na Zemlji. Obitelj Camille je bio brat Ernesta Flammariona i Berthe Martin-Flammarion, te ujak žene po imenu Zelinda. Njegova prva žena bila je Sylvie Petiaux-Hugo Flammarion,[11] a druga supruga Gabrielle Renaudot Flammarion, također poznata astronomka. Mars Počevši od opažanja Giovannija Schiaparellija iz 1877. godine, astronomi iz 19. stoljeća koji su promatrali Mars vjerovali su da na njegovoj površini vide mrežu linija, koje je Schiaparelli nazvao `kanali`. To se pokazalo kao optička varka zbog ograničenih instrumenata za promatranje tog vremena, što su otkrili bolji teleskopi 1920-ih. Camille, Schiaparellijev suvremenik, opsežno je istraživao takozvane `kanale` tijekom 1880-ih i 1890-ih.[12] Poput američkog astronoma Percivala Lowella, mislio je da su `kanali` umjetne prirode i najvjerojatnije `ispravljanje starih rijeka s ciljem opće distribucije vode na površini kontinenata.`[13] Pretpostavio je da se planet nalazi u jednoj planeti. napredna faza njegove nastanjivosti, a kanali su bili proizvod inteligentne vrste koja je pokušavala preživjeti u svijetu koji umire.[14] Psihičko istraživanje Sredovječna Camille Flammarion Flammarion je pristupio spiritizmu, psihičkom istraživanju i reinkarnaciji sa stajališta znanstvene metode, pišući: `Samo znanstvenom metodom možemo napredovati u potrazi za istinom. Religijsko uvjerenje ne smije zamijeniti nepristranu analizu. Moramo budite stalno na oprezu protiv iluzija.` Bio je vrlo blizak francuskom autoru Allanu Kardecu, koji je utemeljio Spiritism.[15] Flammarion je studirao medijarstvo i napisao: `Beskrajno nam je žao što ne možemo vjerovati lojalnosti medija. Oni gotovo uvijek varaju`.[16] Međutim, Flammarion, vjernik psihičkih fenomena, prisustvovao je seansama s Eusapijom Palladino i tvrdio da su neki od njezinih fenomena istinski. On je u svojoj knjizi proizveo fotografije navodne levitacije stola i otisak lica u kitu.[17] Joseph McCabe dokaze nije smatrao uvjerljivim. Napomenuo je da su otisci lica u kitu uvijek bili Palladino lice i mogli su se lako napraviti, a ona nije bila sasvim jasna sa stola na fotografijama levitacije.[18] Njegova knjiga Nepoznato (1900.) dobila je negativnu recenziju od psihologa Josepha Jastrowa koji je napisao `temeljne greške djela su nedostatak kritičke prosudbe u procjeni dokaza i uvažavanja prirode logičkih uvjeta koje proučavanje ti problemi predstavljaju.`[19] Nakon dvije godine istraživanja automatskog pisanja napisao je da je podsvijest objašnjenje i da nema dokaza za hipotezu duha. Flammarion je vjerovao u opstanak duše nakon smrti, ali je napisao da medijizam nije znanstveno dokazan.[20] Iako je Flammarion vjerovao u opstanak duše nakon smrti, nije vjerovao u duhovnu hipotezu Spiritizma, umjesto toga je vjerovao da se Spiritističke aktivnosti poput ektoplazme i levitacije objekata mogu objasniti nepoznatom `psihičkom silom` iz medija. [21] Također je vjerovao da telepatija može objasniti neke paranormalne pojave.[22] U svojoj knjizi Tajanstvene psihičke sile (1909.) napisao je: Ovo je jako daleko od demonstracije. Nebrojena zapažanja koja sam prikupio tijekom više od četrdeset godina dokazuju mi ​​suprotno. Nije napravljena zadovoljavajuća identifikacija. Činilo se da dobivene komunikacije uvijek proizlaze iz mentaliteta grupe, ili kada su heterogene, od duhova nerazumljive prirode. Prizvano biće ubrzo nestane kada se inzistira da ga gurnemo do zida i da se srcem oslobodimo njegove misterije. Da duše prežive uništenje tijela nemam ni sjene sumnje. Ali da se oni manifestiraju procesima koji se koriste u seansama, eksperimentalna metoda nam još nije dala apsolutni dokaz. Dodajem da ova hipoteza nije nimalo vjerojatna. Ako su duše mrtvih oko nas, na našoj planeti, nevidljivo stanovništvo bi se povećavalo brzinom od 100 000 dnevno, oko 36 milijuna godišnje, 3 milijarde 620 milijuna u jednom stoljeću, 36 milijardi u deset stoljeća, itd. osim ako ne priznamo reinkarnacije na samoj zemlji. Koliko se puta događaju ukazanja ili manifestacije? Kad se eliminiraju iluzije, autosugestije, halucinacije, što ostaje? Gotovo ništa. Takva iznimna rijetkost kao što je ova osporava stvarnost ukazanja.[23] U 1920-ima Flammarion je promijenio neka od svojih uvjerenja o ukazanjima i ukletanjima, ali je i dalje tvrdio da nema dokaza za duhovnu hipotezu o medijumstvu u Spiritizmu. U svojoj knjizi Les maisons hantées (Uklete kuće) iz 1924. došao je do zaključka da u nekim rijetkim slučajevima progone izazivaju preminule duše, dok su druge uzrokovane `daljinskim djelovanjem psihičke sile žive osobe`.[24] Knjigu je recenzirao mađioničar Harry Houdini koji ju je napisao `ne pruža adekvatan dokaz o istinitosti konglomerata priča iz druge ruke; ona stoga mora biti zbirka mitova.`[25] U predsjedničkom obraćanju Društvu za psihološka istraživanja u listopadu 1923. Flammarion je sažeo svoje stavove nakon 60 godina istraživanja paranormalnih pojava. Napisao je da vjeruje u telepatiju, eteričke dvojnike, teoriju kamene trake i `iznimno i rijetko se mrtvi manifestiraju` u progonima.[26] Također je bio član Teozofskog društva.[27] Ostavština On je prvi sugerirao st. imena Triton i Amalthea za mjesece Neptuna i Jupitera, respektivno, iako su ta imena službeno usvojena tek mnogo desetljeća kasnije.[28] George Gamow je naveo da je Flammarion imao značajan utjecaj na njegovo zanimanje za znanost u djetinjstvu. Astronomija (starogrčki: αστρον + νόμος i u prevodu znači zakon zvezda) je nauka koja proučava objekte i pojave izvan Zemlje i njene atmosfere. Ona proučava poreklo, razvoj, fizička i hemijska svojstva, kretanje, kao i procese koji se odvijaju na nebeskim telima (kao što su planete, zvezde, zvezdani sistemi, galaksije...), pojave kao što je kosmičko pozadinsko zračenje, i nastanak, razvoj i sudbinu svemira. Osobe koje se bave astronomijom zovu se astronomi. Astronomija je jedna od najstarijih nauka. Astronomi ranih civilizacija izvodili su planska zapažanja o noćnom nebu, a astronomski artefakti su pronađeni i iz mnogo ranijeg perioda. Međutim, bilo je potrebno otkriće teleskopa pre nego što je astronomija mogla da se razvije u savremenu nauku. Istorijski gledano, astronomija je uključivala raznovrsne discipline kao što su astrometrija, nebeska navigacija, posmatračka astronomija, izrada kalendara, pa čak i astrologija, ali profesionalna astronomija se danas često poistovećuje sa astrofizikom. Od 20. veka, profesionalna astronomija je podeljena na posmatračke i teorijske grane. Posmatračka astronomija usmerena je na sticanje i analiziranje podataka, uglavnom korišćenjem osnovnih principa fizike. Teorijska astronomija je usmerena prema razvoju računarskih ili analitičkih modela za opisivanje astronomskih objekata i pojava. Dva polja dopunjuju jedno drugo, tako da teorijska astronomija nastoji objasniti rezultate posmatranja, a posmatranja se koriste se za potvrdu teorijskih rezultata. Astronomija se mora razlikovati od astrologije koja je pseudonauka o predviđanju ljudske sudbine posmatranjem putanja zvezda i planeta. Iako dva polja dele zajedničko poreklo i deo metodologije (naime, korišćenje efemerida), ona su različita.[1] Astronomi amateri su doprineli mnogim važnim astronomskim otkrićima, i astronomija je jedna od preostalih nauka u kojoj amateri još uvek mogu igrati aktivnu ulogu, posebno u otkrivanju i posmatranju prolaznih pojava.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali coskic zadnje korice. Cirilica! Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.