Snovi o konačnoj teoriji: Traganje za temeljnim zakonima prirode / Stiven Vajnberg Beograd 1995. Mek povez, 281 strana. Napomena: u knjizi tragovi drvene bojice (uredno obeležen tekst); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Stiven Vajnberg sticao je obrazovanje na univerzitetima Kornel, Kopenhagen i Prinston, a zatim je držao nastavu na univerzitetima Kolumbija, Berkli, MIT i Harvard, pre nego što je, godine 1982, prešao na Univerzitet Teksas u gradu Ostinu, gde je sada profesor na `Džouzijskoj regentskoj` katedri. Za svoj rad u fizici elementarnih čestica dobio je jedanaest počasnih doktorata i mnogo nagrada i medalja, uključujući Nobelovu nagradu za fiziku godine 1979. i Nacionalnu medalju za nauku godine 1991. Autor je i knjiga Piva tri minuta (The First Three Minutes], Otkrivanje subatomskih čestica (The Discovery of Subatomic Panicles), Gravitacija i kosmo-logija (Gravitation and Cosmology) i Elementarne čestice i zakoni fizike (Elementary Particles and the Laws of Physics) (sa Ricardom Fajnmenom). Osim toga, objavljeno je preko dve stotine njegovih članaka o fizici elementarnih čestica i o kosmologiji. Član je Londonskog kraljevskog društva i američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog filozofskog društva, Američke akademije umet-nosti i nauka, Međunarodne astronomske unije, Američke akademije za medijevalistiku, Filozofskog društva Teksasa, kao i drugih uglednih organizacija. Sadržaj: Predgovor . 1. Prolog 2. O parčetu krede 3. Dvaput ura za redukcionizam 4. Kvantna mehanika i njena nezadovoljstva 5. Priče o teorijama i opitima 6. Lepe teorije 7. Protiv filozofije 8. Bluz dvadesetog veka 9. Oblik konačne teorije 10. Suočenje sa konačnošću 11. A Bog? 12. Silazak u okrug Elis Pogovor: Superkolajder, godinu dana kasnije Beleške O piscu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Mirka Aćimovića Ogledi o srpskoj filozofiji predstavlja sažet pregled skraćene istorije bitnog srpskog filozofskog interesa za filozofiju prirode, logiku i metafiziku. Prvi tom sadrži oglede o naučnom sistemu prirodne filozofije Ruđera Boškovića, sistemu naučne metafizike Branislava Petronojevića i dijalogici kritičke filozofije Mihaila Markovića. Oni su, dakle, motiv i razlog autorovog istraživanja porekla, sadržine i granice mogućnosti filozofije prirode, logike i metafizike u teoretskoj filozofiji kod Srba i svaki je izražen na osnovu istorijskih, teorijskih i vrednosnih razloga njihove bitnosti i granica njihovih dobnih mišljenja. Akademska karijera ◦ 1992. godine - Izbor u zvanje - redovni profesor, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Filozofske nauke ◦ 1990. godine - Doktorat, Filozofski fakultet, Zagreb, Oblast: Filozofija (teza: Problem prirode u savremenoj sovjetskoj filozofiji) ◦ 1985. godine - Magistratura, Pravni fakultet, Novi Sad, Oblast: Sociološko pravne nauke (naslov rada: Marksova kritika Hegelovog shvatanja društva) ◦ 1976. godine - Diploma, Filozofski fakultet, Beograd, Oblast: Filozofija Oblasti interesovanja i istraživanja ◦ Ontologija logike ◦ Filozofija prirode: kosmologika, filozofija kvantne fizike i teorije relativiteta ◦ Logika i filozofija prirode kod Srba Urednik časopisa Arhe (2004-2008), kourednik časopisa Godišnjak Filozofskog fakulteta Novi Sad (2006-7), urednik Edicije PHYSIS u Akademskoj knjizi u Novom Sadu od 2009 godine.

Lepo očuvano Problems in Theoretical Physics Grechko, L. G., V.I. Sugakov and O.F. Tomasevich: Published by MIR, Moscow, 1977 Contents PREFACE 5 Section I. Classical Mechanics 9 Problems 25 Answers 141 Section II. Electrodynamics 50 Problems 61 Answers 160 Section III. Quantum Mechanics 78 Problems 92 Answers 230 Section IV. Statistical Physics and Thermodynamics 110 Problems 119 Answers 356 APPENDICES 424 1. Basic formulas of vector analysis 424 2. Curvilinear coordinates 425 3. Differential operators in curvilinear coordinates 429 4. Mathematical supplement 434 5. Legendre polynomials 441 6. Hermite polynomials 444 7. The confluent hypergeometric junction 446 BOOKS ON THE SUB1ECT 448 RETKO! RARE! This book is a collection of problems covering mechanics, electrodynamics, nonrelativistic quantum mechanics, !statistical physics and thermodynamics. Each Section opens with a brief outline of the main laws and relationships used to solve the problems. Also information about the needed mathematical apparatus is included. Along with answers there are guides to solving the more complicated problems. SI units are used throughout the book. Problems in Theoretical Physics is intended for physics majors at universities and other institutions of higher learning. Some of the problems are specifically for students majoring in theoretical physics. Certain ones can be used in the physics and mathematics departments of teachers colleges. From the Preface The text draws largely on the Course of Theoretical Physics by L. D. Landau and E. M. Lifshitz, but also makes use of other textbooks and handbooks recommended for the university course in theoretical physics. Some of the problems have been taken from published problem books listed at the end of this book, but many are original. The student will be able to solve the problems if he has a good knowledge of the fundamentals of theoretical physics, which are briefly outlined in each section of this book. Tags: Problemi teorijske fizike / Teorijska fizika moskva izdanja na engleskom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Strange Story of the Quantum. An Account for the General Reader of the Growth of the Ideas Underlying Our Present Atomic Knowledge Banesh Hoffmann Potpuno ne-matematički, ali potpuno verna osnovnim konceptima kvantne mehanike, ova knjiga priča fascinantnu priču o najdubljoj revoluciji u fizici od Njutna. U prvoj godini dvadesetog veka, profesor teorijske fizike u Berlinu, Maks Plank, sugerisao je da se svetlost ne apsorbuje glatko, već u malim snopovima ili „kvantima“. Pet godina kasnije, švajcarski službenik za patente, Albert Ajnštajn, predložio je da samo zračenje mora postojati kao kvanti. Tako je rođeno novo doba u fizici - doba kvanta - u kojem su neke od najosnovnijih pretpostavki klasične fizike pometene i stvorena veličanstvena nova teorijska struktura. Ova nova fizika bila je prožeta višom matematikom. Njegovi koncepti su često bili u suprotnosti sa zdravim razumom. Ubrzo je postajao sve apstraktniji i složeniji, do te mere da čak i oni koji su dobro upućeni u klasičnu fiziku često nisu bili u stanju da prate njene lavirintske obrte i obrte. Kako bi onda laik to mogao da razume? Ova knjiga odgovara na to pitanje. Pomoću analogija, primera i maštovitih uvida, upoznaje laika sa istorijskim razvojem i osnovnim značenjem takvih značajnih teorija i otkrića kao što su Borovi energetski nivoi atoma, Paulijev princip isključenja, de Broljeva teorija talasa, Borov princip korespondencije. Šredingerova talasna jednačina, Hajnsenbergov princip neizvesnosti, Dirakovi fundamentalni zakoni kvantne mehanike, Somerfeldova teorija fine strukture, Fajnmanove svetske linije, spin elektrona, invarijantnost, kvantni broj i brojni drugi koncepti koji su tako drastično promenili našu predstavu o univerzumu. Dugačak postskriptum, napisan posebno za ovo izdanje, dovodi čitaoca u svest o događajima u 1958. „Od knjiga koje pokušavaju da objasne istoriju i sadržaj moderne atomske fizike koje su mi privukle pažnju, ova je najbolja. Zadivljujuća lepota njene proze, domišljatost njene organizacije i naročita adekvatnost njenih analogija daju pravo recenzentu ove knjige na tako luksuznu pohvalu“. — Henri Margenau, profesor fizike na Univerzitetu Jejl. Banesh Hoffmann (6. rujna 1906. - 5. kolovoza 1986.) bio je britanski matematičar i fizičar poznat po svojoj povezanosti s Albertom Einsteinom.[1] Život Banesh Hoffmann rođen je u Richmondu, Surrey, 6. rujna 1906. Studirao je matematiku i teorijsku fiziku na Sveučilištu u Oxfordu, gdje je stekao diplomu diplomiranog umjetnika i doktorirao na Sveučilištu Princeton.[2] Dok je bio na Institutu za napredne studije u Princetonu, Hoffmann je surađivao s Einsteinom i Leopoldom Infeldom na klasičnom radu Gravitacijske jednadžbe i problem gibanja. Einsteinov izvorni rad o općoj teoriji relativnosti temeljio se na dvije ideje. Prva je bila jednadžba gibanja: da će čestica slijediti najkraći put u četverodimenzionalnom prostor-vremenu. Drugi je bio kako materija utječe na geometriju prostor-vremena. Ono što su Einstein, Infeld i Hoffmann pokazali jest da jednadžba gibanja slijedi izravno iz jednadžbe polja koja definira geometriju (vidi glavni članak). Godine 1937. Hoffmann se pridružio odjelu za matematiku Queens Collegea, dijela Gradskog sveučilišta u New Yorku, gdje je ostao do kasnih 1970-ih. Umirovljen je 1960-ih, ali je nastavio predavati - u jesen tečaj klasične i kvantne mehanike i napredni tečaj matematike za studente koji su prije upisa na koledž pohađali predračun, geometriju čvrstih tijela i naprednu algebru. Ovaj tečaj trajao je jedan semestar i zvao se Math 3: spoj jednogodišnjih tečajeva Math 1 i Math 2 koje je zahtijevao Queens College, ali se nudio u jednosemestralnom tečaju pod pritiskom. U proljeće je predavao specijalnu i opću teoriju relativnosti. U srpnju 1938. u New Yorku oženio se Doris Marjorie Goodday. Imali su sina i kćer.[3] Hoffmann je umro 5. kolovoza 1986. Jedna od nagrada matematičkog odjela Queens Collegea za maturante nazvana je u njegovu čast.[4] Djela Hoffmann je postao Einsteinov biograf 1972. kada je zajedno s Einsteinovom tajnicom, Helen Dukas, napisao knjigu Albert Einstein: Creator and Rebel. Par je ponovno surađivao u kompilaciji Albert Einstein: The Human Side, zbirci citata iz Einsteinovih pisama i drugih osobnih dokumenata.[5][6] Hoffmann je također bio autor Čudne priče o kvantumu, [7] O vektorima, [8] [9] Relativnost i njezini korijeni, [10] [11] i Tiranija testiranja. Bio je član The Baker Street Irregulars i napisao je kratku priču `Sherlock, Shakespeare, and the Bomb`, objavljenu u Ellery Queen Mystery Magazine u veljači 1966.

INTER NATIONES 1973 ilustrovana odlično očuvana exlibris Wilhelm Conrad Röntgen 1845 - 1923 илхелм Конрад Рендген[3] (нем. Wilhelm Conrad Röntgen; Ленеп, 27. март 1845 — Минхен, 10. фебруар 1923), погрешно Рентген, био је немачки[1] физичар који је 8. новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетске зраке данас познате као икс-зраци или рендгенски зраци. Студирао је на Универзитету у Утрехту, Холандија, затим на ЕТХ у Цириху где је дипломирао машинско инжењерство. Године 1869, докторирао је на Универзитету у Цириху. Радио је као универзитетски професор физике у Стразбуру (од 1876. до 1879), Гисену (од 1879. до 1888), Вирцбургу (од 1888. до 1900) и Минхену (од 1900. до 1920). У својим је истраживањима испитао својства зрачења: способност деловања на фотографску плочу, проласка кроз различите материје, слабљења у вези с врстом материје и дебљином слоја кроз који пролазе и способност јонизирања зрака којим пролазе. Конструисао је рендгенску цев с конкавном катодом и платинском антикатодом.[4] Бавио се и истраживањем пијезоелектричних[5] и пироелектричних[6] појава код кристала.[7] Испитивао је специфични топлотни капацитет гасова и својства течности под високим притиском. За откриће рендгенског зрачења добио је 1901. прву Нобелову награду за физику. У току 1895. Рендген је попут бројних физичара испитивао ефекте високог напона на електрично пражњење у разређеним гасовима у вакуумским цевима. Крајем те године већ су се испитивали ефекти катодних зрака ван вакуумских цеви. У припреми једног од таквих експеримената тестирао је апаратуру у мраку и приметио је некакво светлуцање на столу, метар од апаратуре, када год укључи високи напон. Пошто се у поновљеним покушајима десило исто, упалио је шибицу и схватио да светлуцање долази од баријумплатиноцијанида који је ту био одложен чекајући неки од следећих експеримената. Рендген је нагађао да се ради о новој врсти зрака (катодни зраци су већ били познати). Следећих неколико недеља је јео и спавао у лабораторији непрекидно испитујући особине нових зрака које је привремено назвао икс-зраци, користећи математичко означавање за непознату величину. Мада су касније зраци када је постао познат по њему добили име рендгенски зраци, он је радије користио израз икс-зраци. Једна од првих радиографија (рендгенска слика) које је Рендген снимио приказује шаку Алберта фон Келикера, а снимљена је на првој јавној демонстрацији икс-зрака. У једном моменту док је испитивао способности разних материјала да зауставе зраке принео је руку флуоресцентном заклону док је апаратура била укључена и на заклону приметио скелет своје шаке. Касније је признао да је та слика оставила тако снажан утисак на њега да је одлучио да даље експерименте настави у тајности јер се плашио да би могао изгубити репутацију ако се испостави да све што тврди није тачно. Рад О новој врсти икс-зрака објављен је 50 дана касније, 28. децембра 1895. Године 1901, добио је прву Нобелову награду за физику. Новац од награде поклонио је свом универзитету. Из моралних побуда је одбио да свој рад заштити патентом. У новембру 2004. Интернационална унија за чисту и примењену хемију дала је 111. елементу у периодном систему име рендгенијум. PRO.20/5

RETKO U PONUDI Autor: Zvonimir Jakobovic Format: 20x12 cm. Broj strana: 131 Izdavač i godina izdanja: Zagreb 1988 Mek povez O knjizi: „Leksikon mjernih jedinica, u ovom obliku, namijenjen je širokom krugu čitatelja kako bi im pružio jezgrovitu i kratku informaciju o mjernim jedinicama i osnovnim mjeriteljskim pojmovima. Zato su ti pojmovi opisani kratko i jednostavno te, koliko je bilo moguće, na jednostavan način.Tako stoji u Predgovoru prvoga izdanja iz 1981. godine, koje se pojavilo u doba potpunoga prijelaza na Međunarodni sustav mjernih jedinica (SI), te napuštanja mnogih starih jedinica koje su potjecale iz CGS sustava, Tehničkoga sustava ili nisu pripadale nikakvome sustavu. Nakon višegodišnjega prijelaznog razdoblja taje 1981. godina bila zakonom predviđen trenutak nakon kojega su zakonite ostale samo jedinice SI, ograničena skupina iznimno dopuštenih jedinica te decimalni višekratnici i nižekratnici jedinica.U primjeni su ipak ostale još brojne teškoće: stare su se mjerne jedinice još spominjale u tadašnjoj literaturi, u laboratorijskim i radioničkim priručnicima i tablicama, u postojećim tehničkim normama, a osobito u navikama ljudi. Zato je prijelaz isključivo na jedinice SI potrajao još više od jednoga desetljeća, a u tome razdoblju izašla su još dva izdanja Leksikona (1988. i 1991.).U tom je razdoblju napuštanja starih mjernih jedinica i prijelaza na jedinice SI te, općenito, obuhvatnije primjene zakonitih mjernih jedinica, Leksikon mjernih jedinica imao vrlo važan utjecaj, osobito zbog mogućega brzog pronalaženja mjerne jedinice, jezgrovitoga definiranja i jasnoga navođenja zakonitosti ili nezakonitosti jedinice. Jakobović, Zvonimir, hrvatski fizičar i leksikograf (Brčko, BiH, 2. XI. 1937). U Zagrebu je na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu diplomirao eksperimentalnu fiziku, a doktorirao informacijske znanosti na Filozofskom fakultetu; od 1960. radio je na Farmaceutsko-biokemijskom fakultetu, a od 1975. u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža; na današnjem Zdravstvenom veleučilištu predavao je od 1969., te je bio višegodišnji pročelnik Katedre za fiziku. Bavio se zaštitom od zračenja, elektrokomunikacijama i mjeriteljstvom, bio je glavni urednik ili autor više leksikografskih i popularnoznanstvenih djela te udžbenika, među kojima su Uvod u radioamaterizam (7 izdanja, 1979–86), Leksikon mjernih jedinica (4 izdanja, 1981–2008), Ionizirajuće zračenje i čovjek (1991), Tehnički leksikon (2007), Leksikon mjernih veličina (2009). Bio je predsjednik Hrvatskoga radioamaterskoga saveza (1992–95), pokrenuo je časopis Radio HRS i bio mu glavni urednik (1992–2007). Dobitnik je Državne nagrade tehničke kulture Faust Vrančić za životno djelo (2007).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Razumevanje sistema numeracije Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The New Mathematics Dictionary and Handbook - Robert W. Marks Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Matematika (lat. [ars] mathematica < grč. μαϑηματιϰὴ [τέχνη]: matematičko [umijeće], prema μάϑημα: nauk; znanje),[3] je nauka koja izučava prirodu koristeći logiku.[4] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[5][6][7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljaju proračuni u trgovini, vrše mjerenja zemljišta i predviđaju astronomski događaji, i ove tri primjene se mogu dovesti u vezu sa grubom podjelom matematike u izučavanje strukture, prostora i izmjena.[8] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i cijelim brojevima.[9] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva cijelih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rješavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje posjeduju brojevi.[10] Fizikalno važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumjevanje i opisivanje izmjena mjerljivih varijabli je glavna značajka prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promjena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrijednosti i količine izmjene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncetrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primjenjene matematike je vjerovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanja a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama....

Ervin Sredinger i nauka naseg veka Zbornik radova sa simpozijuma povodom stogodisnjice rodjenja 1987. Uredila Mirjana Bozic Institut za fiziku, Beograd, 1987. Mek povez, 138 strana. RETKO! ERVIN ŠREDINGER Ervin Rudolf Jozef Aleksander Šredinger (nem. Erwin Rudolf Josef Alexander Schrödinger; Beč, 12. avgust 1887 — Beč, 4. januar 1961) bio je austrijski teorijski fizičar. Rođen je kao sin jedinac dobro obrazovanih roditelja. Do 11. godine obrazovao se kod kuće, a nakon toga je pohađao školu kako bi se pripremio za Bečki univerzitet.[1] Tamo je diplomirao fiziku a na Univerzitetu je ostao do Prvog svetskog rata, u kojem je učestvovao na italijanskom frontu. Nakon rata se vratio u Beč gde se oženio i 1921. dobio poziciju teorijskog fizičara na univerzitetu u Cirihu. Šest godina koje je tu proveo bile su među najproduktivnijim u njegovoj karijeri, iako je na mehanici talasa počeo da radi tek 1925. Već 1926. objavio je svoj rad gde kretanje elektrona u atomu opisuje kao talasnu funkciju. Godine 1927. dobio je veliko priznanje, kada su ga pozvali na Berlinski univerzitet gde je trebalo da zameni Maksa Planka. Tamo je ostao do 1933. kada je zbog dolaska nacista na vlast otišao na Oksford. Iste godine je podelio Nobelovu nagradu za fiziku sa Polom Dirakom. Godine 1938. vratio se u Austriju, ali pošto je nacistička Nemačka izvršila pripajanje Austrije, otišao je u Dablin gde se bavio filozofijom fizike. Godine 1960. se vratio u Beč gde je godinu dana kasnije umro. Šredingerova jednačina kretanja elektrona je osnovna jednačina u nerelativističkoj kvantnoj mehanici. Potpuno odbacuje pokušaje da se kretanje elektrona odvija po određenim putanjama u atomu i nastoji da opiše njihovo kretanje isključivo talasnim svojstvima. U nekom trenutku verovatnoća da se elektron nađe u nekoj tački prostora srazmerna je kvadratu apsolutne vrednosti talasne funkcije. Talasna funkcija se menja zavisno od kvantizacije elektrona. Pomoću te jednačine, u principu, moguće je dobiti kvantnofizički model svakog atoma. Ipak, tu jednačinu je izrazito teško rešiti pa egzaktno, analitičko rešenje postoji samo za atom vodonika, dok se za sve ostale atome vrše numeričke aproksimacije. Biografija Mladost Ervin Rudolf Josef Aleksander Šredinger[2] rođen je 12. avgusta 1887. u Beču kao sin Rudolfa Šredingera, botaničara,[3][4] i Georgine Emilije Brende Šredinger.[5][6][7] Njegova majka bila je austrijsko-engleskog porekla.[8] Mladi Ervin je skoro istodobno učio i engleski i nemački zbog činjenice da su se oba jezika govorila u kući. Otac mu je bio katolik, a majka luteranka. Mada je odgajen u religioznoj porodici, on je bio ateista.[9][10] Godine 1898. počinje svoje obrazovanje na Akademisches Gymnasiumu. Između 1906. i 1910. obrazovao se u Beču, a glavni mentori bili su mu Franc Serafin Eksner i Fridrih Hasenehrl.[11] Tokom tih studija obavio je i eksperimente sa Fridrihom Kohlraušom. Godine 1911. postaje asistent Eksneru na univerzitetu. Srednje godine Godine 1914. Šredinger je dostigao akademski status znan kao venia legendi. Od 1914. do 1918, učestvovao je u ratu kao oficir austrijske vojske. Dana 6. aprila 1920. oženio se s Anamarijom Bertel.[12] Iste godine postao je asistent Maksu Vinu u Jeni, a malo nakon doga je postao i vanredni profesor u Štutgartu. Godine 1921. postao je redovni profesor u Vroclavu. Godine 1922. počeo je da studira na univerzitetu u Cirihu. U januaru 1926. u časopisu Annalen der Physik izdaje članak Quantisierung als Eigenwertproblem (nemački: Kvantizacija vlastite vrednosti) na temu talasne mehanike.[13] Taj rad znan je kao Šredingerova jednačina. U članku je dao derivaciju talasne jednačine za vremenski nezavisne sisteme i pokazalo sa da je dao tačnu energetsku vlastitu vrednost za atom sličan vodoniku. Ovaj članak slavljen je kao jedan od najvažnijih naučnih radova 20. veka, a napravio je i revoluciju u kvantnoj mehanici, te uopšteno u celoj fizici i hemiji. Četiri nedelje kasnije, Šredinger izdaje još jedan članak koji je rešio kvantni harmonijski oscilator, kruti rotor i dvoatomne molekule, a dao je i novu derivaciju njegovoj jednačini. Treći članak, iz maja, prikazao je ekvivalentnost pristupa sličnog onom koji je primenjivao Verner Hajzenberg, a dao je i obradu Starkovog učinka. Četvrti članak, iz ove impresivne serije, dao je način rešavanja problema u kojima se sistem menja s vremenom. Ova četiri članak predstavljaju vrhunac Šredingerovog naučnog rada i odmah su uvršteni među najvažnije naučne radove u fizici. Peta Solvejska konferencija 1927; Šredinger se može videti kako stoji u zadnjem redu (šesti zdesna). Godine 1927. Šredinger je zamenio Maksa Planka na mestu profesora na berlinskom univerzitetu Fridrih Vilhelm. Međutim, 1933. Šredinger napušta novonastali Treći rajh zbog antisemitizma. Postao je profesor na koledžu Magdalen na univerzitetu u Oksfordu. Godine 1933. podelio je Nobelovu nagradu za fiziku s Polom Dirakom zbog svog doprinosa u razvoju talasne mehanike. Uprkos njegovom naučnom uspehu, njegov privatni život doveo je do toga da bude otpušten s Oksforda. Godine 1934. trebalo je da ide da predaje na Prinstonu, ali je to odbio. Sledeća postaja trebalo je da bude univerzitet u Edinburgu, međutim zbog problema s vizom nije otputovao u Škotsku, a 1936. prihvata posao na univerzitetu u Gracu. On je takođe prihvatio ponudu za poziciju šefa Departmana za fiziku, Alahabad univerzitetu u Indiji.[14] Kasne godine Godine 1938, nakon što je Hitler okupirao Austriju, Šredinger je imao problema jer je 1933. pobegao iz Trećeg rajha i jer je bio otvoren protivnik nacizma.[15] Kasnije je porekao sve ovo, ali ubrzo je povukao izjavu i lično se izvinio Ajnštajnu.[16] To nije smirilo strasti pa je Šredinger otpušten sa univerziteta pod izgovorom političke nevjerodostojnosti. Bio je maltretiran i savetovano mu je da ne napušta zemlju. On i njegova supruga pobegli su u Italiju. Iz Italije je putovao na univerzitet u Oksfordu i Gentu.[15][16] Godine 1940. dobio je pozivnicu da pomogne u osnivanju Instituta za napredne studije u Dublinu. Otputovao je tamo i dobio posao direktora Škole za teoretsku fiziku.[17] Na toj poziciji ostao je 17 godina. Tokom tog mandata postao je i naturalizirani državljanin Irske. Tokom ovog perioda je napisao preko 50 radova na razne teme,[18] a među najvažnije spadaju oni o njegovim istraživanjima ujedinjene teorije polja. Godine 1944. napisao je delo Šta je život?, koje sadrži raspravu o negentropiji i koncept kompleksnog molekula koja sadrži genetski kod za žive organizme.[19] Prema memoarima Džejmesa D. Votsona, DNA, tajna života, Šredingerova knjiga inspirisala je Votsona da prouči gen, što je dovelo i do otkrića strukture molekula DNK. Slično Votsonu, Fransis Krik, Votsonov saradnik, u svojoj autobiografiji piše kako je su Šredingerove spekulacije o tome kako se genetska uputstva čuvaju u molekulima uticala na njega. Šredinger je u Dablinu ostao sve do svog penzionisanja 1955. Tokom ovog perioda Šredinger je zapadao u skandale: imao je mnoge afere sa studentkinjama, a imao je decu dvema Irkinjama.[20] Njegov unuk, profesor Teri Rudolf, sledi Šredingerove korake kao kvantni fizičar koji predaje na Imperijalnom koledžu London.[21][22] Šredinger je imao doživotni interes za hinduističku filozofiju Vedanta.[23] Ta filozofija uticaja je i na kraj knjige Šta je to život? gde Šredinger piše o mogućnosti da je individualna svest samo manifestacija jedinstvene svesti koja prodire u svemir.[24] Godine 1956. vraća se u Beč. Na važnom predavanju tokom Svetske energetske konferencije, Šredinger je odbio da održi predavanje o nuklearnoj energiji zbog svog skepticizma prema njoj, te je umesto toga održao jedno filozofsko predavanje. Tokom ovog perioda Šredinger se udaljio od definicije talasne dužine koju je davala kvantna mehanika, te je samostalno promovisao ideju o talasima što je uzrokovalo mnoge kontroverze. Privatni život Sedma Solvejska konferencija 1933, održana u Briselu. Šredinger se može vidjeti kako sedi (prvi sleva). Godine 1933, Šredinger je odlučio da ne može da živi zemlji u kojoj je progon Židova deo politike te države. Aleksander Frederik Lindeman, vođa katedre za fiziku na Oksfordu, posećuje Treći rajh u proleću 1933. kako bi pokušao osigurati posao za neke mlade židovske naučnike. Sa Šredingerom je popričao o poslu za njegovog asistenta, ali tada je, na njegovo iznenađenje, saznao da i sam Šredinger planira napustiti Rajh. Šredinger je takođe uputio molbu da njegov asistent bude Artur Marč. Zahtev da mu Marč bude asistent proizlazio je iz Šredingerovih nekonvencionalnih veza s ženama. Šredingerova veza s njegovom suprugom nikad nije bila dobra,[25] te je imao mnoge afere za koje je njegova supruga znala. Međutim, i Ana je imala svog ljubavnika - Šredingerovog prijatelja Hermana Vajla. Šredinger je želio da mu Marč bude asistent, jer je tada bio zaljubljen u Marčovu suprugu Hildu. Većina naučnika koji su pobegli iz Rejha, leto 1933. su proveli u provinciji Južni Tirol. Tu je Šredinger imao dete s Marčovom suprugom Hildom. Dana 4. novembra 1933, Šredinger, njegova supruga Ana i Marčova supruga Hilda stižu u Oksford. Po dolasku, dobio je posao na koledžu Magdalen. Ubrzo nakon što je došao u Oksford, Šredinger je saznao da je zbog svog rada na području talasne mehanike, dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Tu nagradu podelio je s Polom Dirakom. Na početku 1934, Šredinger je pozvan da održi predavanje na univerzitetu Prinston, a ubrzo nakon održanog predavanja ponuđena mu je i pozicija predavača. Po povratku u Oksford pregovarao je oko finansijske strane posla na Prinstonu, ali na kraju je odbio i ostao u Engleskoj. Pretpostavlja se da je njegova želja da Ana i Hilda odgajaju njegovo dete u Prinstonu bila neostvariva. Međutim, činjenica da Šredinger nije skrivao svoju vezu s dve žene istodobno,[26] čak i ako je jedna od njih bila udata za drugog čoveka, nije dobro prihvaćena ni na Oksfordu.[27] Uprkos svemu ovome, njegova kći Rut Džordži Erika rođena je u Oksfordu 30. maja 1934.[28] Smrt i ostavština Bista Ervina Šredingera. Ervin Šredinger je umro 4. januara 1961. u Beču, u 73. godini života, od posljedica tuberkuloze. Sahranjen je u mestu Alpbah. Za sobom je ostavio udovicu Anu. Enormni krater Šredinger na Mesecu posthumno je nazvan po njemu, a 1993, u njegovu čast, u Beču je utemeljen Međunarodni institut za matematičku fiziku Ervin Šredinger. Boja Iako je Šredinger puno poznatiji po svojim radovima na polju kvantne mehanike, radio je i sa bojama. Godine 1920. izdao je tri članka o toj temi: `Theorie der Pigmente von größter Leuchtkraft,` Annalen der Physik, (4), 62, (1920), 603-622 `Grundlinien einer Theorie der Farbenmetrik im Tagessehen,` Annalen der Physik, (4), 63, (1920), 397-426; 427-456; 481-520 `Farbenmetrik,` Zeitschrift für Physik, 1, (1920), 459-466

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Unutrasnjost u super stanju! Ilustracije: Nedeljko Dragic Matematika (grč. μαθηματική što znači učenje) je formalna i egzaktna nauka, koja je nastala izučavanjem figura i računanjem s brojevima.[3][4] Iako ne postoji opšteprihvaćena definicija matematike, pod matematikom se u širem smislu podrazumeva da je ona nauka o količini (aritmetika), strukturi (algebra), prostoru (geometrija) i promeni (analiza).[5] Matematika je nauka koja izučava aksiomatski definisane apstraktne strukture koristeći logiku.[6] Izučavane strukture najčešće potiču iz drugih prirodnih nauka, najčešće fizike, ali neke od struktura su definisane i izučavane radi internih razloga.[7] Istorijski, matematika se razvila iz potrebe da se obavljanja proračuna u trgovini, vršenje merenja zemljišta i predviđanje astronomskih događaja. Ove tri početne primene matematike se mogu dovesti u vezu sa grubom podelom matematike na izučavanje strukture, prostora i promena.[8][9] Izučavanje strukture počinje sa brojevima, u početku sa prirodnim brojevima i celim brojevima.[4] Osnovna pravila za aritmetičke operacije su definisana u osnovnoj algebri a dodatna svojstva celih brojeva se izučavaju u teoriji brojeva. Izučavanje metoda za rešavanje jednačina je dovelo do razvoja apstraktne algebre koja između ostalog izučava prstenove i polja, strukture koje generalizuju osobine koje poseduju brojevi.[10] Fizički važan koncept vektora se izučava u linearnoj algebri. Izučavanje prostora je počelo sa geometrijom, prvo Euklidovom geometrijom i trigonometrijom u pojmljivom trodimenzionalnom prostoru, ali se kasnije proširila na neeuklidske geometrije koje imaju centralnu ulogu u opštoj relativnosti. Moderna polja geometrije su diferencijalna geometrija i algebarska geometrija. Teorija grupa izučava koncept simetrije, i predstavlja vezu u u izučavanju prostora i strukture. Topologija povezuje izučavanje prostora i izmjene fokusirajući se na koncept kontinuiteta. Razumevanje i opisivanje izmena merljivih promenljivih je glavna karakteristika prirodnih nauka, i diferencijalni račun je razvijen u te svrhe.[11] Centralni koncept kojim se opisuje promena varijable je funkcija. Mnogi prirodni problemi su vodili uspostavljanju veze između vrednosti i količine izmene, i metodi razvijeni pri tome, se izučavaju u diferencijalnim jednačinama. Brojevi koji predstavljaju kontinualne veličine su realni brojevi, i detaljno izučavanje njihovih svojstava i funkcija je predmet analize. Zbog matematskih razloga, uveden je koncept kompleksnih brojeva koji se izučavaju u kompleksnoj analizi. Funkcionalna analiza je skoncentrisana na n-dimenzionalne prostore funkcija postavljajući time osnovu za izučavanje kvantne mehanike.[12] Radi pojašnjavanja i izučavanja osnova matematike, razvijene su oblasti teorija skupova, matematička logika i teorija modela. Važna oblast primenjene matematike je verovatnoća i statistika koja se bavi izučavanjem i predviđanjem slučajnosti i slučajnih pojava. Numerička analiza izučava numeričke metode izračunavanjem a diskretna matematika je zajedničko ime za oblasti matematike koje se koriste u računarskim naukama.

AJNŠTAJNOVA KĆI: Mišel Zekhajm Kada je Paulina Ajnštajn saznala da je njen ljubljeni sin Albert u vezi sa koleginicom, studentkinjom fizike, starijom devojkom druge vere, poreklom iz zabačenih krajeva Balkana &ndash bila je slomljena. &bdquoAko ona zatrudni, bićeš u velikoj nevolji&rdquo, upozorila ga je. Ali dvadesetdvogodišnji Albert, neobuzdan i samostalan u privatnom životu, baš kao što će to biti i u svom radu na polju nauke, nije se obazirao na njenu uzrujanost i nastavio je tu ljubavnu vezu. Dana 27. januara 1902, devet meseci posle idiličnog odmora na jezeru Komo, Mileva Marić, Albertova koleginica sa studija i buduća žena, u potaji je rodila devojčicu u roditeljskoj kući u Srbiji. Ni Mileva ni Albert nikada nisu pričali o njoj čak ni bliskim prijateljima. Kao kakav kratkotrajni, vatreni meteor, beba po imenu Lizerl ubrzo je nestala u balkanskom mraku. Čak i posle objavljivanja dodatnih sedam tomova Ajnštajnovih spisa i mnogih neprijatnih otkrića u vezi s njegovim privatnim životom (flertovi, buran razvod od Mileve, mogućnost postojanja veze sa kćerkom žene koja će mu postati druga supruga, otuđenost od dvojice sinova, od kojih je jedan bio šizofrenik) &ndash Lizerlina sudbina pomračuje legendu o Ajnštajnu. Sada je pred Vama knjiga jedne žene koja je amaterski proučavala njegov život i koja je ubeđena kako je našla odgovore &ndash odgovore koji nisu samo iznenađujući, već koji svakako izazivaju kontroverzu među podeljenim Ajnštajnovim istoričarima. U svojoj knjizi Ajnštajnova kći: Potraga za Lizerl, Mišel Zekhajm tvrdi da je Mileva, budući da nije bila u stanju da svoje dete pošalje u sirotište, niti da nađe nekoga ko bi je usvojio, ostavila devojčicu kod svojih roditelja u Vojvodini. Pročitajte šta se stvarno dogodilo sa Lizerl! Naslov Ajnštajnova kći : potraga za Lizerl / Mišel Zekhajm ; [prevod Goran Skrobonja] Jedinstveni naslov Einstein`s Daughter. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Admiral Books, 2012 (Beograd : Admiral Books) Fizički opis 302 str., [16] str. s fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Skrobonja, Goran ISBN 978-86-88617-27-7 (broš.) Napomene Prevod dela: Einstein`s Daughter / Michele Zeckheim Tiraž 500 Završne napomene: str. 253-276 Bibliografija: str. 277-291. Predmetne odrednice Ajnštajn, Mileva, 1875-1948 -- U literaturi Odlično očuvana knjiga.

Vladimir Nazor Izabrana delaTvrdi povezO autoruВладимир Назор (Брач, 30. мај 1876 — Загреб, 19. јун 1949)[1] био је хрватски и југословенски књижевник, а при крају живота и председник НР Хрватске.БиографијаРођен је у Бобовишћу,[2] грађанску школу је завршио на острву Брачу, а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. године. Предавао је у Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри, гдје је уједно и провео највише свог живота.[3] Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900).Године 1904, у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме је почео писати и Истарске приче. Коју годину касније објавио је Велог Јожу (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916, објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.На изборима 1934. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939. године, објавио је Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.У партизанимаВладимир Назор, рад Звонка ЦараИако у годинама и нарушеног здравља, године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе отишао у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон.Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића.[4]Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песама о страдањима Срба „Мајка православна“.[5]Послије ратаПослије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик, 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке У завичају. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.[6]Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској „Награда Владимир Назор“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.[7]Основна школа у Ђурђину, код Суботице носи његово име.

PETNIČKE SVESKE broj 76 zbornik radova Istraživačka stanica Petnica, 2017. Udžbenički format, 830 strana. Veoma lepo očuvana. Sa donje strane malo uprljana - zanemarljivo. Astronomija Modelovanje i analiza krive sjaja cefeide sa egzoplanetom (Savić Nikola, Obradović Božidar, Herček Filip) Simulacija nastanka polar-ring galaksija (Ristić Danilo) Numeričko ispitivanje plimskog zagrevanja Encelada (Anastasijević Ilija) DSLR fotometrija promenljive zvezde V2455 Cyg (Jevtić Sava) Uticaj atmosfere i površine planete na njenu nastanjivost (Bulaja Luka) Posmatranje i analiza krive sjaja tranzita egzoplanete (Špegar Jelena) Teorijska analiza nastanka preèage kod spiralnih galaksija usled bliskog prolaza dve galaksije (Dodović Matija) Modelovanje i analiza gravitacionih talasa pri inspiralu crne rupe unutar imitatora supermasivne crne rupe (Jevtović Luka) Fizika Uticaj dipolne interakcije na oblik Fermijeve površi (Ristić Jelena, Ilić Anastasija) Numerički model distribucije kompanija po veličini (Đorđević Emilija, Đajić Anja) Primena Markovljevih procesa na problem širenja informacija u mreama (Jakovljević Andrej) Ispitivanje efikasnosti grafena u zaštiti metala od atoma vodonika metodom molekularne dinamike (Božanić Milica, Nikolić Kristina) Lokalizacija zvuka u metamaterijalima (Kukolj Trivko) Uticaj topologije neuronske mree na sinhronizaciju neurona (Ristivojević Aleksandar) Minimizator dejstva na sferi oblika (Cupać Milan, Raonić Bogdan) Kontrola kriostata (Pavlov Dimitrije, Đukić David) Detekcija kvantne uvezanosti korišćenjem POVM merenja sa primenom u komunikacionim protokolima (Vuković Vuk, Mijović Mia) Ispitivanje dinamike kvazičestica u neravnotežnoj superprovodnosti (Vukosavljević Katarina, Burmazović Ivana) Kvantni haos u faznim prelazima (Radović Vuk) Matematika Probabilistički metod i zero-sum Ramseyevi brojevi (Silađi Eva, Šobot Branislav) O lavirintima i ugradivanju stabala u grid grafove (Jakšić Tijana, Poznanović Isidora) Primenjena fizika i elektronika Lokalizacija na osnovu markera (Mićić Dragan, Tonić Danilo) Izdvajanje vokala iz audio zapisa (Radović Srđan, Stefanović Aleksa) Modeliranje, simulacija i implementacija samobalansirajućeg robota (Parag Filip, Stefanović Milomir) Simulacija rada piezo motora i ispitivanje njegovih performansi u zavisnosti od dimenzija (Bogdanović Anđela, Brestovački Lenka) Analiza parametara upravljačkog sistema Ballbota (Sekulić Diana, Bašić Mladen) Detekcija i klasifikacija saobraćajnih znakova (Aleksić Milica, Seke Ervin) Generisanje obučavajućih slika suparničkim neuronskim mreama (Grbić Mihailo) Računarstvo Traženje duplikata u kodu analizom apstraktnih sintaksnih stabala (Bebić Nikola) Konstrukcija unapređenog sigurnosnog protokola za bežičnu mrežnu komunikaciju (Šikuljak Igor) Predikcija sekvencijalnog kretanja u 2D ravni (Tešić Aleksa) Poređenje predviđanja vodostaja reke na osnovu istorijskih podataka upotrebom neuronske mreže i skrivenog Markovljevog modela (Gavrić Milenko) Biologija Uticaj kateholamina na rast, formiranje biofilma i pokretljivost bakterijskih sojeva gastrointestinalnog trakta (Pavlović Dunja) Efekat 1,8-cineola na faktore virulencije bakterijskog soja P. aeruginosa 15442 (Nedeljković Marija) Diverzitet kolembola Nacionalnog parka Fruška gora (Sántha Kinga) Ispitivanje protektivnog dejstva ekstrakta koprive na modelu humanih hepatocita tretiranih benzo[a]pirenom i benz[a]antracenom (Šolaja Sofija, Torbica Teodora, Mitrović Lazar) Potencijal vrste Alyssum murale Waldst & Kit s. l. za hiperakumulaciju nikla na ultramafitima Maljena (Joković Nikola) Selekcija bakterije Escherichia coli za rezistenciju na ultrazvučnu sonifikaciju (Stojković Pavle) Uticaj temperature na uspostavljanje napona kod mikrobioloških gorivnih ćelija sa biokatodom (Simić Milena) Ispitivanje uticaja dibutil ftalata (DBP) na endotelne ćelije krvnih sudova na modelu humane ćelijske linije EA.hy926 (Gordić Vuk) Biomedicina Sinergističko dejstvo ekstrakta belog luka (Allium sativum) i amfotericina B na gljivu Candida Albicans (Kocić Ana) Optimizacija tretmana kurkuminom inkapsuliranim u kompleks želatina i arapske gume u odbrani melanoma B16 od UV-A zračenja (Sušić Vladana) Biološka kontrola biljnog parazita Fusarium graminearum pomoću sinergističkog odnosa Bacillus subtilis i ekstrakta Pellia endiviifolia (Banić Biljana) Ispitivanje uticaja gingerola na vijabilnost ćelijske linije mišijeg melanoma B16 (Milošević Anđela) Testing the Hepatotoxicity of Single Walled and Multi Walled Carbon Nanotubes (Gjoshevska Kristina) Geologija Mogućnost sanacije zagađenja rečne vode glinama (Vizi Aleksa, Karanović Snežana) Hidrohemijske osobine površinskih i podzemnih voda na području planine Avale (Vulović Maša) Razlike u petrografskim karakteristikama kvarclatita planine Rudnik (Ninić Anastasia) Hemijske karakteristike vode Kuršumlijske banje (Lazić Dušica) Uticaj padavina na promenu kvaliteta prirodnih voda u gornjem delu sliva reke Dragobiljice (Dmitrović Jovan) Geneza minerala arsena i gvožđa u slivu reke Ribnice (Kostić Branko, Belotić Branislav) Koncentracije olova i antimona u podzemnim i površinskim vodama reke Štire na području Zajače (Rašević Marijana) Ispitivanje efikasnosti i optimizacija procesa hemijske koagulacije za preradu komunalnih otpadnih voda (Antić Sara) Geološki razvoj centralnog dela planine Kosmaj (Ćirić Nikolina) Procena intenziteta erozije na teritoriji opštine Beočin (Tadić Elena) Hemija Sinteza i solvatohromizam diazo boja derivatizovanih iz pirazolo[1,5-a]pirimidina (Nikoletić Anamarija) Biosorpcija boje Acid orange 7 biomasom hrasta kitnjaka (Quercus Petraea L.) (Topalović Igor) Spektrofotometrijska metoda za određivanje kobalta na bazi njegove reakcije sa 4-(2-pirimidilazo)-rezorcinolom (Čižik Hana) Deponovanje nanočestica srebra na grafen i ispitivanje katalitičkog dejstva dobijenog kompozita na redukciju nitroaromata (Milosavljević Momčilo) Biosorpcija jona olova (Pb2+) iz vodenih rastvora upotrebom ljuski kikirikija kao biosorbenta (Ivković Jelena) Ispitivanje katalitičkog dejstva jona bakra(II) adsorbovanih na površini klinoptilolita na reakciju kuplovanja aril-bromida i alifatičnih diola (Mijatović Aleksa) Kinetička metoda za određivanje nanokoličina kobalta i milikoličina oksalata zasnovana na katalizi i inhibiciji reakcije oksidacije rezorcinola vodonik-peroksidom (Tomić Miona) Antropologija Šta nas odvaja od drugih: Definisanje etničkog identiteta i etničke distance na primeru Slovaka iz Stare Pazove (Kostić Katarina) Antropološka analiza tech veštičarenja na sajtu Tumblr (Čapko Isidora) Semiotička analiza epizode serije The 100 (Šamaraj Ana) Arheologija Predstave muzičkih instrumenata na freskama iz zadužbina kralja Milutina (Pantić Nevena) Dentalna analiza skeleta sa nekropole u okviru objekta 1 na lokalitetu Anine u Ćelijama (Babinjec Dušana, Maksimović Tamara) Interpretacija nekropole iz XVII–XVIII veka sa lokaliteta Anine (Andrić Nenad) Tipološko-hemijska analiza rimskih staklenih narukvica sa lokaliteta Anine u Ćelijama (Đerković Predrag) Analiza ivotinjskih kostiju iz vile sa stambenim i ekonomskim delom sa lokaliteta Anine u Ćelijama (Bogojević Maša, Brančić Anastasija) Društveno-humanističke nauke Uticaj upoznatosti sa materijalom i dužine izlaganja na estetsku procenu renesansnih i slika iz apstraktnog ekpresionizma (Majerle Mia) Istorija Crveni krst u Novom Pazaru od 1976. do 1987. godine: delatnost organizacije u socijalizmu i uticaj ideologije na rad (Antonijević Pavle) Humanitarni rad kraljice Marije Karađorđević u periodu od 1921. do 1941. godine (Bogićević Aleksandar) Udruženje nosilaca Albanske spomenice u Leskovcu 1967–1982. (Milovanović Aleksandar) Beogradski odbor Jadranske straže 1922–1941: Između elitizma i nacionalizma (Milenković Ivan) Konfiskacija i nacionalizacija imovine pod uticajem kolonizacije i potreba KPJ u Opštini Odžaci 1945–1948. (Beronja Branko) Opštinska konferencija SSRN Stara Pazova 1966–1980. (Mirosavljević Igor) Rad Saveza udruženja estradnih umetnika i izvođača Vojvodine na suzbijanju neprofesionalnosti i šunda (1973–1990) (Pajtić Alisa) Lingvistika Da li dijalekatske osobine opstaju i danas: procena i samoprocena kod govornika kosovsko-resavskog dijalekta (Milošević Mina) Uticaj objektivne produktivnosti derivacionih sufiksa na brzinu obrade imenica srpskog jezika (Terzić Milana) Psihologija Depresija u adolescenciji: Koliko znamo i kakvi su nam stavovi? (Lazić Una) Uticaj broja i glasnoće prikazivanih zvukova i veličine kontrasta između mete i pozadine na pojavu iluzije vizuelnog treperenja (Miličić Ivana, Bajić Marina) Akademsko laganje: uticaj nagrade i relacija sa akademskim self-konceptom (Devedžić Darja) Razlike u stavovima adolescenata prema rodnim ulogama u odnosu na raspodelu rodnih uloga u porodici i dominatan pol prijatelja (Osmani Dajana) PIKSNAP: Konstrukcija i validacija skale neakademske prokrastinacije (Tomić Konstantin, Mačkić Pavle) Svesno nesavesni: Ispitivanje prediktora stava adolescenata prema rizičnom seksualnom ponašanju (Damjanović Milica, Žunjić Nevena, Karaman Mina) Dizajn Ljuljaške i zastave (Seminar dizajna 2017) k

Lepo očuvano Solid State Physics by G. I. Epifanov ( Mir Publishers Moscow, 1979, Hardcover ) Author: G. I. Epifanov, D.Sc. Publisher: Mir Publishers, Moscow. Title: Solid State Physics. Printed in: Moscow, Russian Federation. Edition 1st English Edition 1979 info: This is a book which covers the topic of solid state physics comprehensively. Starting from the structure of matter and various types of bonds in the first chapter the mechanical properties are treated in the second chapter. The second chapter also includes a discussion of Hooke`s Law, plastic flow, dislocations, elasticity etc. The third chapter deals with statistical mechanics and discusses degenerate and non-degenerate ensembles and various distribution functions. The fourth chapter looks at thermal properties of solids with reference to crystal lattice, heat capacity, heat conductivity etc. The fifth chapter discusses band theory of solids with reference to energy spectrum, effective mass and semiconductors. Some of the graphs in this chapter are revealing of the physical processes in the working of band structure. Sixth and seventh chapter deal with electrical and magnetic properties of solids. Sixth chapter also discusses deviations from Ohm`s Law (Section 58). Seventh chapter includes discssion on various types of magnetism their origins, and magnetic properties of solids and atoms along with magnetic resonance. Eighth chapter discusses contact phenomenon, work functions between different of materials including p-n junctions. The last chapter discusses thermoelectric and galvanomagnetic phenomena including Seeback effect, Peltier effect, Thomson effect and some of their practical applications. As in the first edition, the presentation of material has followed the aim of elucidating the physical nature of the phenomena dis­cussed. But, where possible, the qualitative relations are also pre­sented, often though without rigorous mathematics. The book was translated from the Russian by Mark Samokhvalov and was published by Mir in 1979. Contents Preface 5 1 Bonding. The Internal Structure of Solids § 1 The van der Waals forces 11 § 2 The ionic bond 15 § 3 The covalent bond 16 § 4 The metallic bond 21 § 5 The hydrogen bond 22 § 6 Comparison between bonds of various kinds 23 § 7 Forces of repulsion 24 § 8 Crystal lattice 25 § 9 Notation used to describe sites, directions, and planes in a crystal 29 §10 Classification of solids based on the nature of bonds 32 §11 Polymorphism 38 §12 Imperfections and defects of the crystal lattice 42 2 Mechanical Properties of Solids § 13 Elastic and plastic deformations. Hooke’s law 46 § 14 Principal laws governing plastic flow in crystals 51 § 15 Mechanical twinning 55 § 16 Theoretical and real shear strengths of crystals 56 § 17 The dislocation concept. Principal types of dislocations 58 § 18 Forces needed to move dislocations 64 § 19 Sources of dislocations. Strengthening of crystals 66 § 20 Brittle strength of solids 71 § 21 Time dependence of the strength of solids 77 § 22 Methods of increasing the strength of solids 81 3 Elements of Physical Statistics § 23 Methods used to describe the state of a macroscopic system 84 § 24 Degenerate and nondegenerate ensembles 88 § 25 The number of states for microscopic particles 91 § 26 Distribution function for a nondegenerate gas 94 § 27 Distribution function for a degenerate fermion gas 96 § 28 Distribution function for a degenerate boson gas 103 § 29 Rules for statistical averaging 105 4 Thermal Properties of Solids § 30 Normal modes of a lattice 107 § 31 Normal modes spectrum of a lattice 110 § 32 Phonons 112 § 33 Heat capacity of solids 115 § 34 Heat capacity of electron gas 120 § 35 Thermal expansion of solids 122 § 36 Heat conductivity of solids 126 5 The Band Theory of Solids § 37 Electron energy levels of a free atom 133 § 38 Collectivization of electrons in a crystal 136 § 39 Energy spectrum of electrons in a crystal 138 § 40 Dependence of electron energy on the wave vector 142 § 41 Effective mass of the electron 147 § 42 Occupation of bands by electrons. Conductors,dielectrics, and semiconductors 151 § 43 Intrinsic semiconductors. The concept of a hole 153 § 44 Impurity semiconductors 156 § 45 Position of the Fermi level and free carrier concentration in semiconductors 159 § 46 Nonequilibrium carriers 166 6 Electrical Conductivity of Solids § 47 Equilibrium state of electron gas in a conductor in the absence of an electric field 169 § 48 Electron drift in an electric field 170 § 49 Relaxation time and mean free path 171 § 50 Specific conductance of a conductor 173 § 51 Electrical conductivity of nondegenerate and degenerate gases 174 § 52 Wiedemann-Franz-Lorenz law 176 § 53 Temperature dependence of carrier mobility 177 § 54 Electrical conductivity of pure metals 183 § 55 Electrical conductivity of metal alloys 184 § 56 Intrinsic conductivity of semiconductors 188 § 57 Impurity (extrinsic) conductivity of semiconductors 190 § 58 Deviation from Ohm’s law. The effect ofa strong field 193 § 59 The Gunn effect 195 § 60 Photoconductivity of semiconductors 196 § 61 Luminescence 203 § 62 Fundamentals of superconductivity 207 7 Magnetic Properties of Solids § 63 Magnetic field in magnetic materials 224 § 64 Magnetic properties of solids 225 § 65 Magnetic properties of atoms 232 § 66 Origin of diamagnetism 238 § 67 Origin of paramagnetism 240 § 68 Origin of ferromagnetism 247 § 69 Antiferromagnetism 254 § 70 Ferrimagnetism. Ferrites 255 § 71 Magnetic resonance 257 § 72 Fundamentals of quantum electronics 259 8 Contact Phenomena § 73 Work function 265 § 74 Contact of two metals 268 § 75 The metal-semiconductor contact 271 § 76 Contact between two semiconductors of different types of conductivity 278 § 77 Physical principles of semiconductor p~n junction devices 288 § 78 Fundamentals of integrated circuit electronics (microelectron­ ics) 299 9 Thermoeleletric and Galvanomagnetic Phenomena § 79 The Seebeck effect 302. § 80 The Peltier effect 307 § 81 The Thomson effect 310 § 82 Galvanomagnetic phenomena 310 § 83 Practical applications of thermoelectric and galvanomag­netic phenomena 315 Appendices I Derivation of the Maxwell-Boltzmann distribution function 317 II Derivation of the Fermi-Dirac distribution function 318 III Derivation of the Bose-Einstein distribution function 320 IV Tables 321 Glossary of Symbols and Notations 322 Bibliography 326 Index 329 Fizika strucna literatura iz fizike naucne knjige prirodne nauke

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

odlično stanje U teorijskoj fizici, kvantna teorija polja je teorijski okvir koji kombinuje klasičnu teoriju polja, specijalnu relativnost i kvantnu mehaniku[1] i koristi se za konstrukciju fizičkih modela subatomskih čestica (u fizici čestica) i kvazičestica (u fizici kondenzovane materije). Kvantna teorija polja tretira čestice kao pobuđena stanja (koja se nazivaju i kvanti) njihovih temeljnih polja, koja su, u određenom smislu, fundamentalnija od osnovnih čestica. Interakcije između čestica opisane su pojmovima interakcije u Lagranžijanovoj teoriji polja koja uključuje njihova odgovarajuća polja. Svaka interakcija može biti vizuelno predstavljena Fajmanovim dijagramima, koji su formalni računski alati u procesu relativističke teorije perturbacija. Kao uspešan teorijski radni okvir danas, kvantna teorija polja proizašla je iz rada generacija teorijskih fizičara 20. veka. Njen razvoj je počeo 1920-ih sa opisom interakcija između svetlosti i elektrona, kulminirajući u prvoj kvantnoj teoriji polja - kvantnoj elektrodinamici . Velika teorijska prepreka ubrzo je usledila sa pojavom i postojanošću raznih beskonačnosti u perturbativnim proračunima, problem koji je rešen tek pedesetih godina prošlog veka izumom renormalizacijske procedure. Druga velika prepreka bila je očigledna nesposobnost kvantne teorije polja da opiše slabe i jake interakcije, do te mere da su neki teoretičari tražili napuštanje teorijskog pristupa. Razvoj teorije kalibra i završetak Standardnog modela 1970-ih doveli su do renesanse kvantne teorije polja. Teorijska osnova Uredi Linije magnetnog polja vizualizovane upotrebom gvožđa. Kada je komad papira posut gvozdenim strugotinama i postavljen iznad magnetnog šipka, strugotine se poravnavaju prema smeru magnetnog polja, formirajući lukove. Kvantna teorija polja je rezultat kombinacije klasične teorije polja, kvantne mehanike i posebne relativnosti.[1] Najstarija uspešna klasična teorija polja je ona koja je nastala iz Njutnovog zakona univerzalne gravitacije, uprkos potpunoj odsutnosti koncepta polja iz njegovog traktata iz 1687. godine Matematički principi prirodne filozofije. Sila gravitacije koju opisuje Njutn je „akcija na daljinu” - njeni efekti na udaljene objekte su trenutni, bez obzira na udaljenost. Matematički fizičari su tek u 18. veku otkrili prikladan opis gravitacije na osnovu polja - numeričke veličine (vektor) dodeljene svakoj tački u prostoru koja ukazuje na delovanje gravitacije na bilo koju česticu u toj tački. Međutim, ovo se smatralo samo matematičkim trikom. [2] Polja su počela da preuzimaju sopstveno postojanje sa razvojem elektromagnetizma u 19. veku. Majkl Faradej je 1845. skovao engleski termin „polje” (engl. field). On je unosio polja kao svojstva prostora (čak i kada je lišen materije) koja imaju fizičke efekte. On se protivio „akciji na daljinu` i predložio da se interakcije između objekata odvijaju kroz „linije sile” koje ispunjavaju prostor. Ovaj opis polja ostaje do danas.[3][4][5] Teorija klasičnog elektromagnetizma završena je 1862. godine sa Maksvelovim jednačinama, koje su opisale odnos između električnog polja, magnetnog polja, električne struje i električnog naboja. Maksvelove jednačine podrazumevale su postojanje elektromagnetnih talasa, fenomen gde se električna i magnetska polja šire iz jedne prostorne tačke u drugu pri konačnoj brzini, koja ispada da je brzina svetlosti. „Akcija na daljinu” je tako konačno odbačena.[3] Uprkos ogromnom uspehu klasičnog elektromagnetizma, nije mogao da uzme u obzir diskretne linije u atomskom spektru, niti raspodelu zračenja crnog tela u različitim talasnim dužinama.[6] Plankovo istraživanje zračenja crnog tela označilo je početak kvantne mehanike. On je tretirao atome, koji apsorbuju i emituju elektromagnetno zračenje, kao sitne oscilatore sa ključnim svojstvom da njihove energije mogu da preuzmu samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih vrednosti. Oni su poznati kao kvantni harmonički oscilatori. Ovaj proces ograničavanja energije na diskretne vrednosti zove se kvantizacija.[7] Na osnovu ove ideje, Albert Ajnštajn je predložio 1905. godine objašnjenje za fotoelektrični efekat, da se svetlost sastoji od pojedinačnih paketa energije koji se nazivaju fotoni (kvant svetlosti). To implicira da elektromagnetno zračenje, dok su talasi u klasičnom elektromagnetnom polju, takođe postoji u obliku čestica.[6] Nils Bor je 1913. godine uveo Borov model atomske strukture, pri čemu elektroni unutar atoma mogu preuzeti samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih energija. Ovo je još jedan primer kvantizacije. Borov model uspešno je objasnio diskretnu prirodu atomskih spektralnih linija. Godine 1924. Luj de Broj je predložio hipotezu o dualnosti talasa i čestica, da mikroskopske čestice pokazuju osobine i talasa i čestica u različitim okolnostima.[6] Ujedinjavanje ovih raspršenih ideja, koherentna disciplina, kvantna mehanika, formulisana je između 1925. i 1926. godine, sa važnim doprinosima de Broja, Vernera Hajzenberga, Maksa Borna, Ervina Šredingera, Pola Diraka i Volfganga Paulija.[2]:22-23 Iste godine kada je izašao i njegov rad o fotoelektričnom efektu, Ajnštajn je objavio svoju teoriju posebne relativnosti, izgrađenu na Maksvelovom elektromagnetizmu. Nova pravila, nazvana Lorencova transformacija, data su za način na koji se vremenske i prostorne koordinate događaja menjaju pod promenama brzine posmatrača, a razlika između vremena i prostora je zamagljena.[2]:19 Predloženo je da svi fizički zakoni moraju biti isti za posmatrače pri različitim brzinama, tj. da su fizički zakoni invarijantni pod Lorencovim transformacijama. Ostale su još dve teškoće. Šredingerova jednačina, na kojoj se temelji kvantna mehanika, mogla bi objasniti stimulisanu emisiju zračenja iz atoma, gde elektron emituje novi foton pod delovanjem spoljnog elektromagnetnog polja, ali nije mogla objasniti spontanu emisiju, gde se elektron spontano smanjuje u energiji i emituje foton čak i bez dejstva spoljašnjeg elektromagnetnog polja. Teorijski, Šredingerova jednačina nije mogla da opiše fotone i bila je u suprotnosti sa principima posebne relativnosti - vreme tretira kao običan broj, dok promoviše prostorne koordinate za linearne operatore kvantna fizika kvant

U dobrom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Mihailo Lalić RaskidTvrdi povezRaskid je psihološki roman o revolucionaru koji se u trenucima usamljenosti, razjedan sumnjama i satrven samoćom, predaje neprijatelju. Prebacivan iz logora u logor, neprestano u senci smrti i satrven malodušnošću, on se grčevito i bolno obračunava sa teškim bremenom moralnog - psihološkog kompleksa u sebi. Obišavši sve fašističke logore smrti na Balkanu, od Kolašina do Soluna, u stalnom iščekivanju noža iz potaje i revolverskog hica za leđima, Niko Doselić posustaje i potčinjava se sumnjama u sebi. Svestan da je, kao revolucionar, za pokret nepovratno izgubljen, njemu ostaje jedino da muški pogine. Jedina svetla tačka u mračnim ponorima njegove duše je drug iz detinjstva i revolucije Zatarić. Lutajući balkanskim vetrometinama, kojima brišu britke bure krvavog obračuna fašizma i slobode, on uzaludno očekuje da će se susresti s voljenim drugom, jedinim kome se može poveriti.Niko Doselić je istančana intelektualna priroda, koja je neprestano zagledana u svoju košmarsku unutrašnjost. On pribrano i hladno analizira sebe i svoje postupke. Svestan svoje duševne klonulosti i neočekivanog umora, on na jednom mestu kaže: - Kod mene je, mislim, umor. Želja je malokrvna, odluka bez snage. Svestan je i toga da čovek treba nešto da istakne ispred sebe, nešto `kao plamičak`. U njemu tinja tanka nit čežnje za povratkom u domovinu, koja i održava njegovu već malaksalu veru, daje joj impulsa, ali je ipak ne pretvara u akciju. Tanka nit vere u kolektiv daje mu samo onoliko snage koliko da se održi na granici koja ga spasava od fatalizma. Na njega otrovno deluje sumnja u vlastitu krivicu zbog predaje: - Vi što ćete nam suditi izdaleka i ne znajući, zadržite malo oproštaja za nepodnošljivo, jer sve je došlo jedno za drugim: strah i čama i prerušena nada. `Svuda jednako, Kaže Doselić, i nema spasa. Glupost - spasa! Ne samo za nas što smo tu, nego i za one što misle da nijesu: zgnječeno je čovječanstvo i svi smo kao slijepi - čas od mraka, čas od bljeska, jer sve je prekomjerno i tvrdo, protiv ljudskih bića iskovano`.U poređenju sa Tadijom Čemerkićem Niko Doselić je dijametralno suprotna ljudska priroda. I jedan i drugi su se našli u podjednako bezizglednom i beznadežnom položaju. Međutim, Čemerkić je čovek akcije, rizika i vere, njega ne razjedaju sumnje i ne truju intelektualističke krize. Doselić, naprotiv, nema ni snage, ni smelosti ni volje da izvrši raskid sa nespokojem u sebi. Iz duge povorke zarobljenika koji putuju prema logoru neko okuša sreću i pobegne od smrti, ali Doselićeva misao ne može da se veže ni za takav rizik. On nije kukavica, njega ne plaši blizina smrti, on je čak i sasvim spokojno očekuje, ali njegovu smelost stalno potiskuje i truje osećanje vlastite krivice. Tek u logoru u Grčkoj, kad se i protiv svoje volje našao u situaciji da se oslobodi logorskih žica, on beži u brda, među grčke partizane, i tamo gine.Mihailo Lalić rođen je 7. oktobra 1914. u Trepči (malo selo u Crnoj Gori) i odrastao u siromašnoj seljačkoj porodici. Rano je ostao bez majke i oca, pa se o njemu brinula maćeha. Uz njenu se pomoć školovao i završio osnovnu školu u Trepči, gimnaziju u Beranama, pješačeći svakodnevno kilometrima od kuće do škole. Po završenoj gimnaziji, dolazi u Beograd. Imao je želju da studira medicinu, pa filozofiju, pa modernu fiziku, ali je u jesen 1933. započeo studije na Pravnom fakultetu. Zbog nedovoljnih sredstava za život, izdražavao se radeći razne poslove. U tom periodu počinje da se bavi književnošću. Svoje prve radove, pjesme i kraće pripovijetke objavljuje od 1934. u listovima Student, Pravda, Zeta, Politika, Mlada kultura, Naša stvarnost. Uporedo sa početkom književnog rada, Lalić drži predavanja o marksizmu. Tada je i prvi put uhapšen, i od tada je hapšen i zatvaran tri puta. Zbog toga je ovaj period svog književnog rada (1930. do 1940), nazvao literarno šegrtovanje. U tom periodu sarađuje u beogradskom časopisu Mlada kultura, koja je okupljala grupu mlađih progresivnih pisaca, publicista i likovnih umjetnika.Po izbijanju rata 1941. Lalić se vraća u Crnu Goru i zatim učestvuje u narodnoj revoluciji, od njenih prvih dana. Ostavši na terenu, a izgubivši vezu sa partizanskim jedinicama, sredinom jula 1942. , pada u ruke četnicima i dospijeva u zatvor u Kolašinu. Poslije biva deportovan u logor na Sajmištu, a odatle u Grčku. Polovinom 1944. bježi iz logora i priključuje se grčkom narodno - oslobodilačkom pokretu, grčkim partizanima, da bi se u novembru iste godine vratio u Crnu goru. Zbog toga ne čudi što se ovaj pisac, na samom početku svog književnog rada opredijelio za tematiku NOB na prostoru Crne Gore.3/8