Meki povezIzdavač LagunaU XXII veku, ostareli inženjer Vanemar Morgan zadužen je za najveće tehničko dostignuće u istoriji čovečanstva – da napravi svemirski lift između satelita u geostacionarnoj orbiti i ostrva Taprobana u Indijskom okeanu. Razdaljina koju lift treba da poveže je 36.000 kilometara. Ali pre nego što obavi zadatak, Vanemar će morati da reši hiljade tehničkih i ekonomskih problema, uz sve veće političke i religiozne tenzije u vezi sa tim složenim i važnim poduhvatom. A onda, poput božanskog gneva, nesreća zarobljava tim istraživača u maloj prostoriji na samom dnu još nezavršenog lifta, šest stotina kilometara iznad Zemljine površine.Ovaj slavni, nagrađivani roman ne samo da obiluje briljantnim tehničkim pojedinostima, po kojima je njegov autor poznat, već nam pruža uvid i u drugačiju, poetičniju stranu Artura Klarka, pisca koji duboko promišlja nauku, religiju i čovekovo mesto u univerzumu.„Neverovatan sklop ideja koje prevazilaze naučnu fantastiku.“ – Evening Standard„Iskreno najbolji roman u šezdesetogodišnjoj istoriji naučne fantastike.“ – Jan M. Banks„Majstorski napisan, možda jedan od njegovih najboljih romana.“Tribjun„Jedan od retkih pisaca koji održavaju duh Žila Verna i ranijih dela H. Dž. Velsa. U svom najnovijem poduhvatu Klark polazi od neverovatnih zamisli pretvarajući ih u sasvim moguće.“Fajnenšl Tajms„Njegovi književni dometi postojano rastu. Ushićujuće delo. Uveren sam da će milioni ljudi čitati ovu knjigu i uživati u njoj.“Bi Bi Si Kaleidoskop„Izuzetno napisano, zanimljivo i u isto vreme neizdrživo napeto.“Kingsli Ejmis, Nju Stejtsmen„Klark je ujedinio polet sa značajnim književnim umećem i veštinom stvaranja mitova... rezultat je zaista poseban.“Sandej TelegrafDobitnik Hugo i Nebula nagrada za najbolji roman godine u žanru naučne fantastike.Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948.Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`.Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom.Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“.Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1]PoglediO religijiTema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac.Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11]Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12]O paranormalnim fenomenimaKlark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15]Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji.BibliografijaPrelude to Space (1951)Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951)Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952)Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953)Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953)Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedakaSvetlost zemaljska (Earthlight) (1955)Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedakaGrad i zvezde (The City and the Stars) (1956)Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedakaDuboko poniranje (The Deep Range) (1957)S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedakaPad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961)Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedakaOstrvo delfina (Dolphin Island) (1963)Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjigaThe Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem KjubrikomThe Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968)Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedakaSunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedakaSastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973)The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedakaMatica Zemlja (Imperial Earth) (1975)Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979)2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982)Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedakaSvet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV serijiPesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986)2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988)Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988)Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee)Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem LijemS one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford)Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedakaDuh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990)More Than One Universe (1991), zbirka pripovedakaVrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri LijemOtkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri LijemBožji čekić (The Hammer of God) (1993)The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarimaApokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay)3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997)Okidač (The Trigger) (1999)Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter)Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja)Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja)Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja)Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom2/10

U dobrom stanju! Eng. Jezik! For a million years the bubble had been growing, like a vast abscess, below the root of the mountains. Now the abscess was about to burst. Captain Harris had left the controls on autopilot and was talking to the front row of passengers as the first tremor shook the boat. For a fraction of a second he wondered if a fan blade had hit some submerged obstacle; then, quite literally, the bottom fell out of his world. It fell slowly, as all things must upon the Moon. The sea was alive and moving . . . Every stage of that nightmare transformation was pitilessly illuminated by the earth light, until the crater was so deep that its firewall was completely lost in shadow, and it seemed as if Selene were racing into a curving crescent of utter blackness – an arc of annihilation. In darkness and in silence, they were sinking into the Moon. . . . Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Polaris Zika Bogdanovic Zoran Zivkovic Sa svega nekoliko ostrva usred planetarnog okeana, Talasa je predstavljala pravi raj – dom jedne od malih kolonija koje su, pre mnogo vekova, osnovali robotizovani matični brodovi, u vreme kad je Sunce postalo nova i kad je čovečanstvo moralo da napusti Zemlju. Očarani lepotom Talase i oduševljeni njenim resursima, kolonisti su živeli idiličnim životom, nesvesni monumentalnog evolutivnog događaja koji se polako odvija ispod površine njihovih mora... A onda je u orbitu dospeo Magelan, noseći u sebi milion izbeglica iz poslednjih, potresnih dana planete Zemlje. Neizvesnost i promena naglo dolaze u spokojni raj po imenu Talasa... Artur Č. Klark u ovom avanturističkom romanu o istraživanju svemira i izgubljenom raju maestralno pripoveda o utopijskom društvu u dalekoj budućnosti i usput uspešno obrađuje teme apokalipse, ateizma i savršenog društva, kao i posledice dugotrajnog međuzvezdanog putovanja i mogućnosti vanzemaljskog života. „Drama koja zaokuplja gospodina Klarka odigrava se na širokom platnu. Ona se tiče izazova i ograničenja znanja, sudbine čovečanstva i samog univerzuma.“ – Džerald Džouns, Njujork tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izvana je to bio jednostavno londonski pub običnog izgleda, mjesto do kojeg bi vas morali voditi više puta prije nego što zapamtite njegovu lokaciju, negdje između Fleet Streeta i Embankmenta. Ali da vas slučajno insajder odvede u White Hart u srijedu navečer, našli biste se usred odabranog okupljanja pisaca, urednika, znanstvenika i zainteresiranih laika - pili bi, razmjenjivali čudne informacije i , kao i ne, slušajući nezaboravne priče Harryja Purvisa. Znanstvenik po struci, Harry Purvis doživio je ili je čuo za neka od najnevjerojatnijih iskustava - poput priče o orhideji mesožderki koja je korištena u zavjeri za ubojstvo ili one o vojnom računalu koje je pretvoreno u pacifizam. Tu je SILENCE PLEASE, koji uključuje odbačenog ljubavnika i uređaj koji je trebao uništiti zvuk; i BIG GAME HUNT, u kojem ambiciozni istraživač postaje toliko zaokupljen svojim najnovijim projektom—kontroliranjem ponašanja životinja pomoću električnih impulsa—da previdi jedan mali važan detalj. Takve priče mogu dovesti u pitanje vašu moć logike i napregnuti vašu maštu. Ipak, čak i ako sumnjate u njihovu istinitost, oni će vam zajamčeno pružiti sate SF čitanja. Barun Munchausen, odstupite. Contains: Silence Please; Big Game Hunt; Patent Pending; Armaments Race; Critical Mass; The Ultimate Melody; The Pacifist; The Next Tenants; Moving Spirit; The Man Who Ploughed the Sea; The Reluctant Orchid; Cold War; What Goes Up; Sleeping Beauty & The Defenestration of Ermintrude Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Završetak Vremenske odiseje. Prvorođeni, misterioznu rasu vanzemaljaca, pokušavaju da zaustave razvoj ljudske civilizacije primenjujući tehnologiju koja se graniči s magijom. Njihovo prvo delo bio je Diskontiuitet, u kome su sa Zemlje izdvojeni segmenti iz različitih istorijskih epoha i potom ponovo spojeni u jedan novi svet nalik na „pačvork“. Taj čudni, novi svet dobio je i novo ime: Mir. Bizeza Dat, članica Ujedinjenih nacija Mira stupila je u komunikaciju s tuđinskim artefaktom. Njegova svrha je bila nedokučiva, a moć božanska – moć koja ju je konačno vratila na Zemlju, gde je odigrala važnu ulogu u trci čovečanstva s vremenom, u pokušaju da spreči sudnji dan: moćnu oluju sa Sunca koju su Prvorođeni izazvali u želji da istrebe život s planete. Kataklizma je bila sprečena uz nezamislivo visoku cenu. Sada, dvadeset sedam godina kasnije, Prvorođeni su opet tu. Ovog puta oni napadaju svom snagom: prema Zemlji upućuju „kvantnu bombu“. Mehanizam tog kosmološkog oružja naučnicima ljudskog roda gotovo je nedokučiv. Bomba se ne može zaustaviti, niti uništiti – i konačno će zbrisati svet. U očajničkom traganju za odgovorima, Bizeza najpre dospeva na Mars, a potom i na Mir, kome i samom preti zatiranje. Čini se da je kraj neizbežan. Međutim, u trenutku kad čovečanstvo sagledava sasvim nove, iznenađujuće činjenice o prirodi Prvorođenih i njihovim zastrašujućim planovima u vezi s ljudskom rasom, iz sveta udaljenog mnogo svetlosnih godina pojavljuje se neočekivani saveznik. „Čudesno priča... svojim dramatičnim idejama o suštini postojanja oduzima dah.“ – Chicago Tribune Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Polaris Zika Bogdanovic Zoran Zivkovic Sa svega nekoliko ostrva usred planetarnog okeana, Talasa je predstavljala pravi raj – dom jedne od malih kolonija koje su, pre mnogo vekova, osnovali robotizovani matični brodovi, u vreme kad je Sunce postalo nova i kad je čovečanstvo moralo da napusti Zemlju. Očarani lepotom Talase i oduševljeni njenim resursima, kolonisti su živeli idiličnim životom, nesvesni monumentalnog evolutivnog događaja koji se polako odvija ispod površine njihovih mora... A onda je u orbitu dospeo Magelan, noseći u sebi milion izbeglica iz poslednjih, potresnih dana planete Zemlje. Neizvesnost i promena naglo dolaze u spokojni raj po imenu Talasa... Artur Č. Klark u ovom avanturističkom romanu o istraživanju svemira i izgubljenom raju maestralno pripoveda o utopijskom društvu u dalekoj budućnosti i usput uspešno obrađuje teme apokalipse, ateizma i savršenog društva, kao i posledice dugotrajnog međuzvezdanog putovanja i mogućnosti vanzemaljskog života. „Drama koja zaokuplja gospodina Klarka odigrava se na širokom platnu. Ona se tiče izazova i ograničenja znanja, sudbine čovečanstva i samog univerzuma.“ – Džerald Džouns, Njujork tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. „Verovatno Klarkovo najsavršenije delo.“ – Enciklopedija naučne fantastike „Roman koji je mnogim drugim naučnofantastičnim delima poslužio kao uzor... Prelepo delo vredno pažnje.“ Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Poslednji roman velikog majstora SF-a. TAJANSTVENA TEOREMA Randžit Sabramanijan, student astronomije u Šri Lanki, postaje opsednut tri stotine godina nerešenim problemom teoreme koja bi mogla otkriti tajnu univerzuma. INVAZIJA Za to vreme, na udaljenosti od trideset svetlosnih godina, Grand Galaktici pretražuju univerzum u potrazi za inteligentnim oblicima života, s ciljem da unište sve što bi pretilo njihovoj dominaciji svemirom. Kada na udaljenoj plavoj planeti otkriju znake prve upotrebe nuklearnog oružja, Galaktici šalju ogromnu flotu potčinjenih rasa da iskoreni ratoborne stanovnike. BEŠUMNA GRMLJAVINA Suprotno svojim principima, Randžit počinje da radi za tajnu međunarodnu organizaciju Pax per fidem koju predvodi ratni huškač, penzionisani potpukovnik Bledso. Oni su razvili smrtonosno elektromagnetno oružje pod nazivom Bešumna grmljavina koje može da uništiti sve elektronske uređaje na svetu. Uprkos naporima svetskih velesila Amerike, Kine i Evrope da očuvaju mir, one će se ipak naći u situaciji da otpočnu borbu za svetsku dominaciju. U međuvremenu, vrhunac proslave izgradnje svemirskog lifta predstavljaju prve Olimpijske igre na Mesecu. Kada prva vanzemaljska letelica bude slučajno primećena Randžit će morati da preispita svoje postupke u pokušaju da spase živote ne samo svoje porodice već celog čovečanstva. „Klark je učinio ogromnu uslugu svetu pripremajući nas za ozbiljno ljudsko prisustvo izvan granica Zemlje.“ Karl Segan „Klark je bio neko ko mi je pokazao budućnost i ko je veoma srećno živeo u budućnosti.“ Nil Gejmen „Univerzum je pun čuda... i mi posežemo za njima... Ali sigurno niko u tome nije tako dobro uspeo kao Artur Klark i Frederik Pol.“ Stiven Bakster Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Autor - osoba Lalić, Mihailo, 1914-1992 Naslov Hajka : roman / Mihailo Lalić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1974 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1974 (Subotica : Birografika) Fizički opis 453 str. ; 20 cm ISBN (Karton) Napomene Objašnjenja manje poznatih riječi i imena: str. 447-[454]. Mihailo Lalić rođen je 7. oktobra 1914. u Trepči (malo selo u Crnoj Gori) i odrastao u siromašnoj seljačkoj porodici. Rano je ostao bez majke i oca, pa se o njemu brinula maćeha. Uz njenu se pomoć školovao i završio osnovnu školu u Trepči, gimnaziju u Beranama, pješačeći svakodnevno kilometrima od kuće do škole. Po završenoj gimnaziji, dolazi u Beograd. Imao je želju da studira medicinu, pa filozofiju, pa modernu fiziku, ali je u jesen 1933. započeo studije na Pravnom fakultetu. Zbog nedovoljnih sredstava za život, izdražavao se radeći razne poslove. U tom periodu počinje da se bavi književnošću. Svoje prve radove, pjesme i kraće pripovijetke objavljuje od 1934. u listovima Student, Pravda, Zeta, Politika, Mlada kultura, Naša stvarnost. Uporedo sa početkom književnog rada, Lalić drži predavanja o marksizmu. Tada je i prvi put uhapšen, i od tada je hapšen i zatvaran tri puta. Zbog toga je ovaj period svog književnog rada (1930. do 1940), nazvao literarno šegrtovanje. U tom periodu sarađuje u beogradskom časopisu Mlada kultura, koja je okupljala grupu mlađih progresivnih pisaca, publicista i likovnih umjetnika. Po izbijanju rata 1941. Lalić se vraća u Crnu Goru i zatim učestvuje u narodnoj revoluciji, od njenih prvih dana. Ostavši na terenu, a izgubivši vezu sa partizanskim jedinicama, sredinom jula 1942., pada u ruke četnicima i dospijeva u zatvor u Kolašinu. Poslije biva deportovan u logor na Sajmištu, a odatle u Grčku. Polovinom 1944. bježi iz logora i priključuje se grčkom narodno - oslobodilačkom pokretu, grčkim partizanima, da bi se u novembru iste godine vratio u Crnu goru. Zbog toga ne čudi što se ovaj pisac, na samom početku svog književnog rada opredijelio za tematiku NOB na prostoru Crne Gore. Po povratku postaje novinar lista Pobjeda na Cetinju, a zatim direktor TANJUG-a za Crnu Goru. 1946. prelazi u Beograd, radi opet kao urednik, a potom reporter u listu Borba. Počinje da objavljuje prozu i stihove u časopisima Stvaranje i Letopis Matice Srpske i dr. Od 1952. do 1953. boravi i radi u Parizu. Tu je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, da bi od 1973. do 1976. djelovao kao jedan od osnivača Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Od 1965. godine kao profesionalni književnik živi i radi naizmjenično u Beogradu i Herceg - novom, sve do smrti 1993. Svoju prvu knjigu, zbirku pjesama Staze slobode, Lalić je objavio 1948. godine na Cetinju. Ubrzo zatim će se okrenuti prozi koja će postati isključiva forma umjetničkog sagledavnja vremena, događaja i ljudskih sudbina. Objavio je veliki broj knjiga pripovijedaka: Izvidnica, Prvi snijeg, Na mjesečini, Poslednje brdo, kao i romana: Svadba, Zlo proljeće, Raskid, Lelejska gora, Hajka, Pramen tame, Ratna sreća, Zatočenici, Dokle gora zazeleni, Gledajući dalje na drumove, Odlučan čovjek. Lalić u svojim romanima prikazuje vrijeme kada je u partizanskom ratovanju došlo do krize, kada su se probudili stari sukobi i podjele i kada izvjesnost borbe nije mogla da se nasluti. Njegovi junaci su zahvaćeni moralnim i psihološkim krizama, a osnovno sredstvo njihovog umjetničkog oblikovanja je unutrašnji monolog. Pojedini likovi njegovih djela se javljaju u više romana. Tako npr. Lado Tajović je glavni lik Lelejske gore, ali i u romanima Zlo proljeće i Hajka. Za svoj umjetničko-stvaralački doprinos, književnički akademik Mihailo Lalić je dobio brojna priznanja i nagrade. Neke od njegovih knjiga doživjele su deset i više izdanja. Karakteristično za njega je to što se on stalno vraća završenim pripovijetkama i romanima, nakon određenog vremena da bi ih opet preradio. Pojedina njegova djela prevedena su na sve jezike jugoslovenskih naroda, kao i na bugarski, češki, slovački, poljski, ruski, rumunski, litvanski, danski, njemački, engleski i dr. ________________________________ Mihailo Lalić o sebi Moje rodno selo je Trepča, kod Andrijevice, u Crnoj Gori. Ime selu dali su Vojinovići, potomci ili srodnici Vojinovića iz narodne pjesme, koji su se pred Turcima povukli iz Trepče kod Kosovske Mitrovice, prešli Ibar i prešli Lim, i svom novom naselju u Crnoj Gori, od želje, dali ime starog zavičaja. Ova nova Trepča, na Limu, pominje se već 1614. godine: imala je sto kuća (više nego danas), a starješina joj je bio Dragoje Lakov. Čitavo to stanovništvo, osim dvije-tri kuće Vojinovića, preselilo se s Arsenijem Čarnojevićem u Vojvodinu; na opustjela zemljišta sela tada su se naselili preci današnjeg stanovništva koji su došli iz Lijeve Rijeke da `srpsku zemlju` odbrane od tuđinskih naseljavanja i od Turaka. O Trepči doznao sam kasnije, iz knjiga i predanja, ali u vrijeme moga djetinjstva knjige su tamo bile veoma rijetke – česte su bile samo nesreće, pogibije i pucnjave. Prvi svjetski rat počeo je bio prije mog rođenja; moje prve uspomene počinju iz vremena kad je Crna Gora bila već okupirana od austrougarske vojske i kad su odrasli muškarci bili odvedeni u zarobljeničke logore po Mađarskoj i Austriji. Mladići koji su ostali po selima – odmetnuli su se u šumu da hajdukuju i zvali su se komiti. Vojska je svakog dana jurila za njima kroz šume – da ih pohvata ili poubija, a ponekad i da pobjegne od njih – zato su pucnjave bile česte. Kad bi komiti ubili nekog od onih što su ih tjerali – vojska se svetila na nejači koju bi kod kuće uhvatila. U toj vojsci, pored Austrijanaca, bilo je Mađara, Ličana, Čeha i Bosanaca. Česi i Bosanci imali su sažaljenja prema djeci i ženama, čak su im, krišom, popuštali veze na rukama i davali po zalogaj hljeba da pojedu, ali na one druge nikad nijesam čuo da se neko pohvalio – bili su strašni! Posljednjeg ratnog proljeća gledao sam kako žene oru njive a krave vuku rala – od tog teškog posla čas su padale žene, čas krave. Gladna djeca iz susjedstva dolazila su kod mene da se igramo – dijelio sam im svoj obrok hljeba, a poslije sam plakao što nemam šta više da podijelim. Od gladi nijesmo mogli da se igramo - umorni bismo popadali po livadi, tu bismo i zaspali dok nas odnekud pucnjava ne probudi. Odjednom su počeli da dolaze sasvim nepoznati ljudi, odnekud – za jednoga su mi rekli da je moj otac, za druge da su njegova braća i drugovi. Dolazili su iz zarobljeništva – neki pobjegli, drugi otpušteni zbog bolesti, svi crni i mršavi kao skeleti. Iznenada su se, bolesni i izmučeni, okupili iz više sela – napali vojsku u Andrijevici, oteli oružje i otjerali razoružane vojnike. S ono oružja što su dobili, napali su zatim vojsku u Beranama (današnji Ivangrad) pa i nju razoružali i potjerali. U Kolašinu su Kolašinci učinili to isto, u Bijelom Polju Bjelopoljci – tako je oslobođeno sve do Podgorice (današnji Titograd). Uzgred su zauzeli vojničke magacine, po selima su razdijelili šećer iz magacina – to je bio moj prvi susret sa šećerom, mislio sam da je to neki nov pronalazak, sviđao mi se iako je švapski. Pričali su o slatkoj slobodi, a ja nijesam znao šta je sloboda nego sam mislio da je i to nešto u vezi sa šećerom. Šećer se ubrzo potrošio, a hljeba je sasvim nestalo mnogo naroda poumiralo je od „španskog gripa“, ali i oni što su ostali počeli su da umiru od gladi. Došla je srpska vojska, ali oskudica se nije smanjila, nego naprotiv. Ne samo glad nego nije imalo šta da se obuče – vuna je bila opljačkana, stoka uništena, ni novca ni robe nije bilo. Odrasli su imali bar švapske kabanice koje su skinuli sa živih ili sa mrtvih neprijatelja, a žene i djeca išli su u dronjcima. Prilike su se sporo smirivale a gladi su se često ponavljale. Ko je imao konja, odlazio je sto kilometara niz Lim, do Uvca, da kupi tovar žita; ko nije imao konja – hranio se kuvanom travuljinom ili umirao od gladi. Više nijesam imao da dijelim hljeba, nijesam ga imao ni za sebe – konja smo prodali za dugove poslije očeve sahrane. Moji drugovi iz Trepče, i ja s njima, išli smo u školu samo zato što kod kuće nije bilo nikakvog posla za nas. Poslije smo išli u gimnaziju, u Berane - deset kilometara pješice do varoši i deset od varoši do kuće, svakog dana po vjetru, po kiši i susnježici. Uz put smo sretali natuštene žandare – dernjali su se da skidamo kape kad pored njih prolazimo. Kad ih nijesmo poslušali, jer mi smo bili već prilične inadžije – zamahivali su, udarali dlanovima, bacali nam kape u trnje. Mrzjeli smo ih zbog toga, činilo nam se da su isti oni austrijski – samo su uniforme promijenili. I stvarno je bilo dosta tih što su samo gazdu promijenili, a ćud nasilničku zadržali. U mržnji smo smišljali kako ćemo im se i kad osvetiti. U gimnaziji nije bilo fizičarskih instrumenata ni hemijske laboratorije, ničeg. Kad je htio da nam objasni kako se planete okreću oko Sunca – profesor je stavljao jednog đaka u sredinu, da bude Sunce, a pet drugih oko njega, i naređivao im da se okreću oko svojih zamišljenih osovina. Znali smo da u svijetu postoje vozovi, vidjeli smo na slici kako izgledaju – ali prave vozove na prugama viđjeli smo tek poslije mature. Knjiga je bila jedino iz čega je nešto moglo da se nauči. U drugom razredu gimnazije pročitao sam priču Maksima Gorkog o skitnici – začudilo me kako su siromašni ljudi isti: ovi koje ja poznajem i oni u toj tamo dalekoj zemlji. U trećem razredu natrapao sam na knjigu Ive Andrića i ponovo se začudio: piše čovjek o našim ljudima i kasabama, piše bez uljepšavanja a to sasvim lijepo i zanimljivo izgleda. Nešto kasnije sam upoznao Krležine knjige i vidio: ne piše pisac tek onako, što mu se piše, nego se pisanjem bori protiv nekog odvratnog stanja, protiv nasilja, pljačke nejakih i bijede, a za neko pravednije stanje koje bi se zajedničkim naporima moglo ostvariti. Tih dana su svi moji drugovi bili već pomalo komunisti – samo jedan nije, zato smo ga prezirali. Doznali smo ponešto o ekonomskim zakonima, čak i o tome kako se može poboljšati život radnih ljudi i kako pomoći nerazvijenim krajevima. Počinjali smo da se borimo za to i već u samom početku smo se sukobili sa žandarima. Najprije su oni nas zlostavljali, a poslije smo i mi njih. Ponekad smo ih zbacivali s nogu, ponekad šutirali njihove kape. Poneki od nas je plaćao zato kad ga uhvate, neki ne jednom nego više puta. I ja sam to tri ili četiri puta dobro platio i zapamtio, ali to je bila neophodna škola borbe koja nam je u ratu i revoluciji dobro poslužila. U ratu sam upoznao mnoge drugove koji u borbi za bolji život budućih pokoljenja nijesu žalili svoje živote. Učinilo mi se da su to najzanimljiviji ljudi našeg vremena, da oni daju boju vremenu – zato sam o njima najviše pisao pokušavajući da se pisanjem i knjigom o njima borim za njihove ideje – za mir, za slobodu, za čovjeka dostojan život radnih ljudi. MG97

ARTUR KLARK RAJSKI VODOSKOCI Meki povez Izdavač Laguna U XXII veku, ostareli inženjer Vanemar Morgan zadužen je za najveće tehničko dostignuće u istoriji čovečanstva – da napravi svemirski lift između satelita u geostacionarnoj orbiti i ostrva Taprobana u Indijskom okeanu. Razdaljina koju lift treba da poveže je 36.000 kilometara. Ali pre nego što obavi zadatak, Vanemar će morati da reši hiljade tehničkih i ekonomskih problema, uz sve veće političke i religiozne tenzije u vezi sa tim složenim i važnim poduhvatom. A onda, poput božanskog gneva, nesreća zarobljava tim istraživača u maloj prostoriji na samom dnu još nezavršenog lifta, šest stotina kilometara iznad Zemljine površine. Ovaj slavni, nagrađivani roman ne samo da obiluje briljantnim tehničkim pojedinostima, po kojima je njegov autor poznat, već nam pruža uvid i u drugačiju, poetičniju stranu Artura Klarka, pisca koji duboko promišlja nauku, religiju i čovekovo mesto u univerzumu. „Neverovatan sklop ideja koje prevazilaze naučnu fantastiku.“ – Evening Standard „Iskreno najbolji roman u šezdesetogodišnjoj istoriji naučne fantastike.“ – Jan M. Banks „Majstorski napisan, možda jedan od njegovih najboljih romana.“ Tribjun „Jedan od retkih pisaca koji održavaju duh Žila Verna i ranijih dela H. Dž. Velsa. U svom najnovijem poduhvatu Klark polazi od neverovatnih zamisli pretvarajući ih u sasvim moguće.“ Fajnenšl Tajms „Njegovi književni dometi postojano rastu. Ushićujuće delo. Uveren sam da će milioni ljudi čitati ovu knjigu i uživati u njoj.“ Bi Bi Si Kaleidoskop „Izuzetno napisano, zanimljivo i u isto vreme neizdrživo napeto.“ Kingsli Ejmis, Nju Stejtsmen „Klark je ujedinio polet sa značajnim književnim umećem i veštinom stvaranja mitova... rezultat je zaista poseban.“ Sandej Telegraf Dobitnik Hugo i Nebula nagrada za najbolji roman godine u žanru naučne fantastike. Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Lepo očuvano Prevod Šarl Bodler Edgar Alan Po Priče Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličnost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska[uredi | uredi izvor] Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera[uredi | uredi izvor] Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, imala je 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno u javnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine odštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt[uredi | uredi izvor] Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76][77] Grizvoldovi „Memoari“[uredi | uredi izvor] Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[78] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[78] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[79] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[80] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[81] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[82] Tematika i književni stil[uredi | uredi izvor] Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr[uredi | uredi izvor] Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[83] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[84] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcendentalizam,[85] pokret koji Po nije podržavao.[86] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcendentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[87][88] Kritikovao je članove tog pokreta, opisujući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[89] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[86] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcendentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[90] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[91][91] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[92] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[93] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[94] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[95] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pseudonaukama, kao što su frenologija[96] i fiziognomika.[97] Književna teorija[uredi | uredi izvor] Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[98] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[99] i alegoriju.[100] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[101] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[98] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[102] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[103] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[104] Nasledstvo[uredi | uredi izvor] Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji[uredi | uredi izvor] Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[105] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[106] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[107] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[108] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[109] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[110] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[111] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[112] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[113] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[114] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[115] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[116] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[117] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[109] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[118] Transcendentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[119] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[120] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[121] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[122] Fizika i kosmologija[uredi | uredi izvor] U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[123][124] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[125][126] Esej je pisao intuitivno[127] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[127] Po je insistirao da je sve napisano istinito[128] i smatrao esej svojim remek-delom.[129] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[130] Kriptografija[uredi | uredi izvor] Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[131] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[132] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod supstitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[131] Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[133] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[134] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[135] U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Lik[uredi | uredi izvor] Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[136] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[137] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[138] Spomenici, kuće i muzeji[uredi | uredi izvor] Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[139] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[140] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[141] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (engl. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[142] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposredno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[143] Fotografije[uredi | uredi izvor] Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[144] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac[uredi | uredi izvor] Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao flašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminster crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminster crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[145] ali se veruje da je lagao jer neki podaci koje je izneo nisu bili tačni.[146] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009, na dvestogodišnjici Poovog rođenja. Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke[uredi | uredi izvor] „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Berenika“ „Morela“ „Izuzetna pustolovina izvesnog Hansa Pfala“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušera“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u Ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Misterija Mari Rože“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni skarabej“ „Crni mačak“ „Prerani pogreb“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija[uredi | uredi izvor] „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela[uredi | uredi izvor] „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nakladni zavod Matice Hrvatske-Zagreb 1986 god.,tvrd povez, ukupno više od 1000 str. Naslovi: 1.Krabulja crvene smrti 2.Izdajničko srce 3.Grad u moru Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Kolja Micevic Crtezi: Vladimir Velickovic Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ODABRANA DELA , Edgar Alan Po , Nolit Beograd 1974 , biblioteka ORFEJ Isidora Sekulić: Jedan od pesnika ponora Alan Po Edgar PRIPOVETKE U dubinama Malstrema (prev. Vera Stojić) Ukradeno pismo Đavo perverznosti Vilijam Vilson Čovek gomile Pad kuće Ušera Bunar i klatno Maska crvene smrti AVANTURE GORDONA PIMA (Prevela Isidora Sekulić). PESME Eldorado (prev. Stanislav Vinaver) U snu san Izrafel Snovidija Grad u moru Julaluma Anabel Li Gavran (prev. Antun Šoljan) OGLEDI Tvrd povez, format 12,5 x 18,5 cm, latinica, 410 strana Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpoznatije priče Edgara Alana Poa: Doživljaji A. Gordona Pyma, Crni mačak, Jama i njihalo, Umorstvo u ulici Morgue, Krabulja crvene smrti, Pad kuće Usher Izdavač : Liber - Zagreb ; 1981.god. Tvrda korica, sa zaštitnim omotom Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od svog prvog objavljivanja 1830-ih i 1840-ih, izvanredne gotičke priče Edgara Allana Poea etablirale su se kao klasici horor fikcije i također su stvorile mnoge konvencije koje još uvijek dominiraju žanrom detektivske fikcije. Ipak, osim što su vrlo ugodne, Poeove priče su djela vrlo stvarnog intelektualnog istraživanja. Napuštajući kriterije karakterizacije i zapleta u korist zamagljenih granica između sebe i drugoga, volje i morala, identiteta i sjećanja, Poe koristi gotiku za propitivanje integriteta ljudskog postojanja. Doista, Poea manje zanima rješavanje zagonetki ili moralna odmazda nego razotkrivanje pogrešnih predodžbi zbog kojih se stvari uopće čine `tajnovitim`. Obraćajući pozornost na povijesne i političke dimenzije ovih vrlo američkih priča, ovo novo kritičko izdanje odabire dvadeset i četiri priče i smješta najpopularnije - `Pad kuće Usher`, `Maska crvene smrti`, `Umorstva` u Rue Morgue; i `Ukradeno pismo` - uz manje poznate putopisne priče, metafizičke eseje i političke satire. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spirits of the Dead: Tales and Other Poems Edgar Allan Poe Priče i pjesme Edgara Allana Poea uvlače čitatelja u uznemirujući svijet misterije i straha. U `The System of Doctor Tarr and Professor Fether`, `A Predicament`, `The Angel of the Odd` i drugim pričama, likovi su uhvaćeni u jezive situacije, često sa zastrašujućim ishodom. Pjesme su pune melankolične ljepote bilo u uznemirujućim slikama smrti i događaja iza groba opisanih u `Gavranu` i `Lenore`, bilo u hipnotičkoj fantaziji djela kao što su `Zvona`, `Grad u moru` ` i `Annabel Lee`. Posjedujući snažnu, bogato inventivnu maštu, Edgar Allan Poe istraživao je najmračnije kutove ljudske psihe i priznat je kao jedan od prvih pisaca koji je ponudio pravi američki glas. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tales of Mystery and Imagination by Edgar Allan Poe Spiralno uđite u slabo osvijetljeni svijet, niz ulice prepune luđaka i njihovih crnih djela, kroz hladne zavoje katakombi i u sobe u kojima obitavaju tajne. Iz izmučenog uma Edgara Allana Poea, ove tri priče, `Crna mačka`, `Pad kuće Usher` i `Bačva Amontillado`, govore o skrivenim mjestima u svima nama. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Čigoja štampa, 2005. Prelepo izdanje, sa obimnim pogovorom akademika Milosava Tešića. edicija Arahna urednik: Leon Kojen Osnov za ovo izdanje izabranih pesama Vinavera čine one njegove pesničke knjige u kojima se, stvarno i nalaze njegove najbolje pesme. Izbor je raspoređen u sedam ciklusa. Priređivač, Milosav Tešić pristupio je temeljno jednom sveobuhvatnom poslu formiranju ciklusa i određivanju njihovih naziva. Po njegovom mišljenju Vinaverova poezija je vrednosno samerljiva pevanju najistaknutijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Vinaver je i uticajan pesnik, ali uticajan diskretno, ispotiha. Ovaj izbor pesama ukazuje na Vinaverovu pesničku veličinu, na njegovo živo prisustvo u srpskoj pesničkoj umetnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac.[1] Biografija Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[2] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara.[3] Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[4] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[5] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[6] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[7] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[8] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[9] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[8] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[8] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[11] [12] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[13] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[8] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[14] [15] Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[16] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[17] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[18] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[11] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[19] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[20] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[21] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[22], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[23] U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, „Misli“ (1913), Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, „Ikarov let“ (1937), Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao najznačajniji njegovog rad na temu o srpskom jeziku Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963

Mihailo Lalić Raskid Tvrdi povez Raskid je psihološki roman o revolucionaru koji se u trenucima usamljenosti, razjedan sumnjama i satrven samoćom, predaje neprijatelju. Prebacivan iz logora u logor, neprestano u senci smrti i satrven malodušnošću, on se grčevito i bolno obračunava sa teškim bremenom moralnog - psihološkog kompleksa u sebi. Obišavši sve fašističke logore smrti na Balkanu, od Kolašina do Soluna, u stalnom iščekivanju noža iz potaje i revolverskog hica za leđima, Niko Doselić posustaje i potčinjava se sumnjama u sebi. Svestan da je, kao revolucionar, za pokret nepovratno izgubljen, njemu ostaje jedino da muški pogine. Jedina svetla tačka u mračnim ponorima njegove duše je drug iz detinjstva i revolucije Zatarić. Lutajući balkanskim vetrometinama, kojima brišu britke bure krvavog obračuna fašizma i slobode, on uzaludno očekuje da će se susresti s voljenim drugom, jedinim kome se može poveriti. Niko Doselić je istančana intelektualna priroda, koja je neprestano zagledana u svoju košmarsku unutrašnjost. On pribrano i hladno analizira sebe i svoje postupke. Svestan svoje duševne klonulosti i neočekivanog umora, on na jednom mestu kaže: - Kod mene je, mislim, umor. Želja je malokrvna, odluka bez snage. Svestan je i toga da čovek treba nešto da istakne ispred sebe, nešto `kao plamičak`. U njemu tinja tanka nit čežnje za povratkom u domovinu, koja i održava njegovu već malaksalu veru, daje joj impulsa, ali je ipak ne pretvara u akciju. Tanka nit vere u kolektiv daje mu samo onoliko snage koliko da se održi na granici koja ga spasava od fatalizma. Na njega otrovno deluje sumnja u vlastitu krivicu zbog predaje: - Vi što ćete nam suditi izdaleka i ne znajući, zadržite malo oproštaja za nepodnošljivo, jer sve je došlo jedno za drugim: strah i čama i prerušena nada. `Svuda jednako, Kaže Doselić, i nema spasa. Glupost - spasa! Ne samo za nas što smo tu, nego i za one što misle da nijesu: zgnječeno je čovječanstvo i svi smo kao slijepi - čas od mraka, čas od bljeska, jer sve je prekomjerno i tvrdo, protiv ljudskih bića iskovano`. U poređenju sa Tadijom Čemerkićem Niko Doselić je dijametralno suprotna ljudska priroda. I jedan i drugi su se našli u podjednako bezizglednom i beznadežnom položaju. Međutim, Čemerkić je čovek akcije, rizika i vere, njega ne razjedaju sumnje i ne truju intelektualističke krize. Doselić, naprotiv, nema ni snage, ni smelosti ni volje da izvrši raskid sa nespokojem u sebi. Iz duge povorke zarobljenika koji putuju prema logoru neko okuša sreću i pobegne od smrti, ali Doselićeva misao ne može da se veže ni za takav rizik. On nije kukavica, njega ne plaši blizina smrti, on je čak i sasvim spokojno očekuje, ali njegovu smelost stalno potiskuje i truje osećanje vlastite krivice. Tek u logoru u Grčkoj, kad se i protiv svoje volje našao u situaciji da se oslobodi logorskih žica, on beži u brda, među grčke partizane, i tamo gine. Mihailo Lalić rođen je 7. oktobra 1914. u Trepči (malo selo u Crnoj Gori) i odrastao u siromašnoj seljačkoj porodici. Rano je ostao bez majke i oca, pa se o njemu brinula maćeha. Uz njenu se pomoć školovao i završio osnovnu školu u Trepči, gimnaziju u Beranama, pješačeći svakodnevno kilometrima od kuće do škole. Po završenoj gimnaziji, dolazi u Beograd. Imao je želju da studira medicinu, pa filozofiju, pa modernu fiziku, ali je u jesen 1933. započeo studije na Pravnom fakultetu. Zbog nedovoljnih sredstava za život, izdražavao se radeći razne poslove. U tom periodu počinje da se bavi književnošću. Svoje prve radove, pjesme i kraće pripovijetke objavljuje od 1934. u listovima Student, Pravda, Zeta, Politika, Mlada kultura, Naša stvarnost. Uporedo sa početkom književnog rada, Lalić drži predavanja o marksizmu. Tada je i prvi put uhapšen, i od tada je hapšen i zatvaran tri puta. Zbog toga je ovaj period svog književnog rada (1930. do 1940), nazvao literarno šegrtovanje. U tom periodu sarađuje u beogradskom časopisu Mlada kultura, koja je okupljala grupu mlađih progresivnih pisaca, publicista i likovnih umjetnika. Po izbijanju rata 1941. Lalić se vraća u Crnu Goru i zatim učestvuje u narodnoj revoluciji, od njenih prvih dana. Ostavši na terenu, a izgubivši vezu sa partizanskim jedinicama, sredinom jula 1942., pada u ruke četnicima i dospijeva u zatvor u Kolašinu. Poslije biva deportovan u logor na Sajmištu, a odatle u Grčku. Polovinom 1944. bježi iz logora i priključuje se grčkom narodno - oslobodilačkom pokretu, grčkim partizanima, da bi se u novembru iste godine vratio u Crnu goru. Zbog toga ne čudi što se ovaj pisac, na samom početku svog književnog rada opredijelio za tematiku NOB na prostoru Crne Gore. Po povratku postaje novinar lista Pobjeda na Cetinju, a zatim direktor TANJUG-a za Crnu Goru. 1946. prelazi u Beograd, radi opet kao urednik, a potom reporter u listu Borba. Počinje da objavljuje prozu i stihove u časopisima Stvaranje i Letopis Matice Srpske i dr. Od 1952. do 1953. boravi i radi u Parizu. Tu je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, da bi od 1973. do 1976. djelovao kao jedan od osnivača Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Od 1965. godine kao profesionalni književnik živi i radi naizmjenično u Beogradu i Herceg - novom, sve do smrti 1993. Svoju prvu knjigu, zbirku pjesama Staze slobode, Lalić je objavio 1948. godine na Cetinju. Ubrzo zatim će se okrenuti prozi koja će postati isključiva forma umjetničkog sagledavnja vremena, događaja i ljudskih sudbina. Objavio je veliki broj knjiga pripovijedaka: Izvidnica, Prvi snijeg, Na mjesečini, Poslednje brdo, kao i romana: Svadba, Zlo proljeće, Raskid, Lelejska gora, Hajka, Pramen tame, Ratna sreća, Zatočenici, Dokle gora zazeleni, Gledajući dalje na drumove, Odlučan čovjek. Lalić u svojim romanima prikazuje vrijeme kada je u partizanskom ratovanju došlo do krize, kada su se probudili stari sukobi i podjele i kada izvjesnost borbe nije mogla da se nasluti. Njegovi junaci su zahvaćeni moralnim i psihološkim krizama, a osnovno sredstvo njihovog umjetničkog oblikovanja je unutrašnji monolog. Pojedini likovi njegovih djela se javljaju u više romana. Tako npr. Lado Tajović je glavni lik Lelejske gore, ali i u romanima Zlo proljeće i Hajka. Za svoj umjetničko-stvaralački doprinos, književnički akademik Mihailo Lalić je dobio brojna priznanja i nagrade. Neke od njegovih knjiga doživjele su deset i više izdanja. Karakteristično za njega je to što se on stalno vraća završenim pripovijetkama i romanima, nakon određenog vremena da bi ih opet preradio. Pojedina njegova djela prevedena su na sve jezike jugoslovenskih naroda, kao i na bugarski, češki, slovački, poljski, ruski, rumunski, litvanski, danski, njemački, engleski i dr. ________________________________ Mihailo Lalić o sebi Moje rodno selo je Trepča, kod Andrijevice, u Crnoj Gori. Ime selu dali su Vojinovići, potomci ili srodnici Vojinovića iz narodne pjesme, koji su se pred Turcima povukli iz Trepče kod Kosovske Mitrovice, prešli Ibar i prešli Lim, i svom novom naselju u Crnoj Gori, od želje, dali ime starog zavičaja. Ova nova Trepča, na Limu, pominje se već 1614. godine: imala je sto kuća (više nego danas), a starješina joj je bio Dragoje Lakov. Čitavo to stanovništvo, osim dvije-tri kuće Vojinovića, preselilo se s Arsenijem Čarnojevićem u Vojvodinu; na opustjela zemljišta sela tada su se naselili preci današnjeg stanovništva koji su došli iz Lijeve Rijeke da `srpsku zemlju` odbrane od tuđinskih naseljavanja i od Turaka. O Trepči doznao sam kasnije, iz knjiga i predanja, ali u vrijeme moga djetinjstva knjige su tamo bile veoma rijetke – česte su bile samo nesreće, pogibije i pucnjave. Prvi svjetski rat počeo je bio prije mog rođenja; moje prve uspomene počinju iz vremena kad je Crna Gora bila već okupirana od austrougarske vojske i kad su odrasli muškarci bili odvedeni u zarobljeničke logore po Mađarskoj i Austriji. Mladići koji su ostali po selima – odmetnuli su se u šumu da hajdukuju i zvali su se komiti. Vojska je svakog dana jurila za njima kroz šume – da ih pohvata ili poubija, a ponekad i da pobjegne od njih – zato su pucnjave bile česte. Kad bi komiti ubili nekog od onih što su ih tjerali – vojska se svetila na nejači koju bi kod kuće uhvatila. U toj vojsci, pored Austrijanaca, bilo je Mađara, Ličana, Čeha i Bosanaca. Česi i Bosanci imali su sažaljenja prema djeci i ženama, čak su im, krišom, popuštali veze na rukama i davali po zalogaj hljeba da pojedu, ali na one druge nikad nijesam čuo da se neko pohvalio – bili su strašni! Posljednjeg ratnog proljeća gledao sam kako žene oru njive a krave vuku rala – od tog teškog posla čas su padale žene, čas krave. Gladna djeca iz susjedstva dolazila su kod mene da se igramo – dijelio sam im svoj obrok hljeba, a poslije sam plakao što nemam šta više da podijelim. Od gladi nijesmo mogli da se igramo - umorni bismo popadali po livadi, tu bismo i zaspali dok nas odnekud pucnjava ne probudi. Odjednom su počeli da dolaze sasvim nepoznati ljudi, odnekud – za jednoga su mi rekli da je moj otac, za druge da su njegova braća i drugovi. Dolazili su iz zarobljeništva – neki pobjegli, drugi otpušteni zbog bolesti, svi crni i mršavi kao skeleti. Iznenada su se, bolesni i izmučeni, okupili iz više sela – napali vojsku u Andrijevici, oteli oružje i otjerali razoružane vojnike. S ono oružja što su dobili, napali su zatim vojsku u Beranama (današnji Ivangrad) pa i nju razoružali i potjerali. U Kolašinu su Kolašinci učinili to isto, u Bijelom Polju Bjelopoljci – tako je oslobođeno sve do Podgorice (današnji Titograd). Uzgred su zauzeli vojničke magacine, po selima su razdijelili šećer iz magacina – to je bio moj prvi susret sa šećerom, mislio sam da je to neki nov pronalazak, sviđao mi se iako je švapski. Pričali su o slatkoj slobodi, a ja nijesam znao šta je sloboda nego sam mislio da je i to nešto u vezi sa šećerom. Šećer se ubrzo potrošio, a hljeba je sasvim nestalo mnogo naroda poumiralo je od „španskog gripa“, ali i oni što su ostali počeli su da umiru od gladi. Došla je srpska vojska, ali oskudica se nije smanjila, nego naprotiv. Ne samo glad nego nije imalo šta da se obuče – vuna je bila opljačkana, stoka uništena, ni novca ni robe nije bilo. Odrasli su imali bar švapske kabanice koje su skinuli sa živih ili sa mrtvih neprijatelja, a žene i djeca išli su u dronjcima. Prilike su se sporo smirivale a gladi su se često ponavljale. Ko je imao konja, odlazio je sto kilometara niz Lim, do Uvca, da kupi tovar žita; ko nije imao konja – hranio se kuvanom travuljinom ili umirao od gladi. Više nijesam imao da dijelim hljeba, nijesam ga imao ni za sebe – konja smo prodali za dugove poslije očeve sahrane. Moji drugovi iz Trepče, i ja s njima, išli smo u školu samo zato što kod kuće nije bilo nikakvog posla za nas. Poslije smo išli u gimnaziju, u Berane - deset kilometara pješice do varoši i deset od varoši do kuće, svakog dana po vjetru, po kiši i susnježici. Uz put smo sretali natuštene žandare – dernjali su se da skidamo kape kad pored njih prolazimo. Kad ih nijesmo poslušali, jer mi smo bili već prilične inadžije – zamahivali su, udarali dlanovima, bacali nam kape u trnje. Mrzjeli smo ih zbog toga, činilo nam se da su isti oni austrijski – samo su uniforme promijenili. I stvarno je bilo dosta tih što su samo gazdu promijenili, a ćud nasilničku zadržali. U mržnji smo smišljali kako ćemo im se i kad osvetiti. U gimnaziji nije bilo fizičarskih instrumenata ni hemijske laboratorije, ničeg. Kad je htio da nam objasni kako se planete okreću oko Sunca – profesor je stavljao jednog đaka u sredinu, da bude Sunce, a pet drugih oko njega, i naređivao im da se okreću oko svojih zamišljenih osovina. Znali smo da u svijetu postoje vozovi, vidjeli smo na slici kako izgledaju – ali prave vozove na prugama viđjeli smo tek poslije mature. Knjiga je bila jedino iz čega je nešto moglo da se nauči. U drugom razredu gimnazije pročitao sam priču Maksima Gorkog o skitnici – začudilo me kako su siromašni ljudi isti: ovi koje ja poznajem i oni u toj tamo dalekoj zemlji. U trećem razredu natrapao sam na knjigu Ive Andrića i ponovo se začudio: piše čovjek o našim ljudima i kasabama, piše bez uljepšavanja a to sasvim lijepo i zanimljivo izgleda. Nešto kasnije sam upoznao Krležine knjige i vidio: ne piše pisac tek onako, što mu se piše, nego se pisanjem bori protiv nekog odvratnog stanja, protiv nasilja, pljačke nejakih i bijede, a za neko pravednije stanje koje bi se zajedničkim naporima moglo ostvariti. Tih dana su svi moji drugovi bili već pomalo komunisti – samo jedan nije, zato smo ga prezirali. Doznali smo ponešto o ekonomskim zakonima, čak i o tome kako se može poboljšati život radnih ljudi i kako pomoći nerazvijenim krajevima. Počinjali smo da se borimo za to i već u samom početku smo se sukobili sa žandarima. Najprije su oni nas zlostavljali, a poslije smo i mi njih. Ponekad smo ih zbacivali s nogu, ponekad šutirali njihove kape. Poneki od nas je plaćao zato kad ga uhvate, neki ne jednom nego više puta. I ja sam to tri ili četiri puta dobro platio i zapamtio, ali to je bila neophodna škola borbe koja nam je u ratu i revoluciji dobro poslužila. U ratu sam upoznao mnoge drugove koji u borbi za bolji život budućih pokoljenja nijesu žalili svoje živote. Učinilo mi se da su to najzanimljiviji ljudi našeg vremena, da oni daju boju vremenu – zato sam o njima najviše pisao pokušavajući da se pisanjem i knjigom o njima borim za njihove ideje – za mir, za slobodu, za čovjeka dostojan život radnih ljudi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evropska noć i druge pesme Stanislav Vinaver Izdavač: SKZ BEOGRAD, 1973g tvrd povez KOLO LXVI KNJIGA 444, Predgovor Miodrag Pavlović, VAROŠ ZLIH VOLŠEVNIKA, ČUVARI SVETA, EVROPSKA NOĆ, ROBOTI, RATNI DRUGOVI, Ćirilica, 209 str NAPOMENA UZ OVAJ IZBOR Pored već postojećih izbora Vinaverovih pesama u kojima je naglašavan satirični, humorni vid pesnikovog nadahnuća, ostala je čini mi se zanemarena filozofska, visoko misaona strana Vinaverovog pesništva, koja, iako ne- što teže pristupačna, ostaje, po našem uverenju, ona vrednost Vinaverove poezije koja ga čini značajnim srpskim pesnikom ovoga veka. Ovaj izbor Vinaverovih pesama naglašava baš tu, lirsko-refleksivnu liniju, pokušavajući da dokaže ispravnost ovakvog shvatanja Vinavera-pesnika i da istakne baš takav doprinos Vinaverov našoj modernoj poeziji. Ha predlog Upravnog odbora SKZ i jednog od recenzenata naknadno je uključen u ovu knjigu i jedan izbor iz Vinaverove knjige „Ratni drugovi“. Priređivač je bio saglasan sa ovim predlogom; mada pesme iz pomenute zbirke ne podvlače u najvećoj meri pesnikovu misaonost, one su zanimljiva i možda nezaobilazna etapa u Vinaverovom oblikovanju sopstvenog pesničkog dela. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Diplomata i novinar Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova „Politika“, „Republika“, „Vreme“ i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista „Vreme“ i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Poslednje godine (1945–1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. Petar Lubarda (Ljubotinj, 27. 7. 1907. – Beograd, 13. 2. 1974), jedan od najvećih jugoslovenskih slikara 20. veka. Bio je član SANU i JAZU. Osnovnu školu je pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Šibeniku, Sinju i Nikšiću gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo u Beogradu 1925. Umetničkoj školi, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd. U Parizu drugi put boravi od 1938. do 1940. Prvu samostalnu izložbu imao je 1925. u Nikšiću a potom 1927. i 1929. u Parizu i Rimu. Od 1927. godine učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ od 1938, Grupe „Samostalni“ od 1951, kao i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a. Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji. Njegovog oca, kraljevskog oficira, streljali su Titovi partizani, što je godinama negativno uticalo na njegovu umetničku karijeru, jer se smatrao ideološki nepouzdanim. Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Godine 1946. odlazi na Cetinje gde učestvuje u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvara se Umjetnička škola na Cetinju u koji je bio predavač i direktor. Škola se 1947–1948. premešta u Herceg Novi. U Beograd se vraća 1950. godine gde ostaje do kraja života. Dopisni član SANU postaje 1959, a redovni 1961. Jedna od najomiljenijih tema njegovog slikarstva je Kosovski boj koju je uradio na raznim formatima u više desetina verzija. Slikarsku zaostavštinu poklanja Beogradu 1973. godine. U toku je renoviranje zgrade u kojoj se nalazi legat Petra Lubarde. Godine 1997. ustanovljeno je najveće priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori. Slikarstvo Slikarski put Petra Lubarde započinje tamo gde je rođen – u crnogroskom kršu i brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju. Praktično, u svemu što je slikao, kao plastička matrica može se identifikovati taj prvi vizuelni pejsaž koji ga je od rođenja okruživao. Kao da se u svakom od kasnijih znamenitih ciklusa vraćao linijama, oblicima i koloritu krajolika koji je poneo i nosio ma kuda da se kretao Crnom Gorom, Srbijom, Evropom i svetom. Počeo je da slika na svojevrsni realistički način koji je već poprimio svetlo-tamne valerske odnose svetla koji su tragali za naglašenim govorom slikarske materije. Dramatika slikarskog prizora podignuta je na prelazu tridesetih u četrdesete godine, a simbolično je vidljiva u Zaklanom jagnjetu (1940). Za ovu sliku su mnogi kritičari istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Posle rata, Lubarda se upustio u dotad nepoznatu avanturu u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu otvarajući potpuno slobodne puteve kreativnosti, najpre u maninirizmu kolorističkog ekspresionizma, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu koja je definitivno obeležila ne samo njegov opus već i celokupno naše slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Od istorijskog je značaja bila njegova izložba održana 1951. godine u Galeriji ULUS-a u Beogradu koja je pokazala ceo plastički program obnove našeg slikasrstva posle epohe socijalističkog realizma i otkrila taj tanani prelaz iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Neka od najpoznatijih dela iz tog perioda su: Bitka na Vučjem dolu (1950), Guslar (1952), Konji (1953), Kosovski boj (1953).