Komplet udžbenika sadrži: 1. Čitanka-Nikolić, Milić kb 21109 2. Istorija književnosti-Deretic kb 21111 3. Geografija-Gavrilović kb 21172 4. Matematika-Miličić kb 21177 5. Zbirka iz matematike-Vene Bogoslavov kb 21125 6. Fizika-Raspopović kb 21199 7. Zbirka zadataka iz fizike-Čaluković Krug 8. Opšta hemija-Horvat kb 21187 9. Biologija-Serban, Cvijan kb 21164 10. Muzička kultura-Marinković kb 21171 11. Likovna kultura-Galović kb 21820 12. Latinski jezik-Pakiz kb 21156.

Komplet udžbenika sadrži: 1 Čitanka-Nikolić kb21109 2 Istorija knjiž.-Deretić kb21111 3 Istorija-Ferjančić kb21122 4 Geografija-Gavrilović kb21172 5 Biologija-Šerban kb 21164 6 Matematika-Miličić kb21177 ili 6a Mat.zbirka-Vene kb21177 7 Računarstvo i Inform.-Klem kb21169 8 Fizika–udžb-Čaluković Krug ili 8a Fizika–zbirka-Čaluković Krug 9 Opšta hemija -Horvat kb21187 10 Latinski-Pakiž kb21156 11. Muzička kultura-Marinković kb21171 12. Likovna kultura-Galović kb21820

Komplet udžbenika sadrži: 1 čitanka-Nikolić kb22109 2 Istorija knjiž.-Deretić kb22111 3 Istorija-prema smeru -prirodni/društveni/opšti kb22121-kb22123 4 Geografija-Đurić kb21172 5 Biologija-smer kb22163-kb22164-kb22165 6 Matematika-smer kb22176-22177-22179 7 Računarstvo i Inform.-Klem kb22169 8 Fizika–zbirka-Čaluković Krug 9 Hemija-smer kb22192-kb22188 10 Hemijski praktikum-Nešić kb22192 10 Latinski-Pakiž kb22156 11 Psihologija-Rot kb22127.

Komplet - koji se prodaje je na slici, odlično očuvani udžbenici za sedmi razred u izdanju izdavačke kuce Zavod za udžbenike i nastavna sredstva- Zuns, sadrži: - srpski: čitanka + gramatika - matematika: udžbenik + zbirka - istorija: udžbenik + radna sveska - geografija: udz. + r.s. - biologija: udž. + r.s. - hemija: udž. + zb. - fizika: udž. + zb. - likovno: udž. - muzičko: idž. - tehničko i inf. obr.: udž

Komplet - koji se prodaje, je na slici. To su Odlično očuvani udžbenici, za sedmi razred, u izdanju izdavačkih kuća Novi logos, Klett, Zavod- Zuns, Bigz i druge, sadrži: - srpski: čitanka+gramatika -Kreativni centar - matematika: udžbenik+zbirka – Klett - istorija: udžbenik+radna sveska –Zavod - geografija: udž.+r.s. –Klett - biologija: udž.+r.s. – Bigz - hemija: udž.+zb. – Zavod - fizika: udž.+zb. – Bigz - likovno: udž. –Zavod - muzičko: udž. –Logos - tehničko i informat. obr.- Eduka

Komplet od 8 knjiga 1 Nauka Hemija - fizika - astronomija 2 Priroda Zemlje - biljke - životinje 3 Geografija Naša planeta - narodi - prirodna bogatstva 4 Istorija Od početka civilizacije do danas 5 Tehnika Od točka do rakete 6 Komunikacija i jezik Znaci - govor - pismo 7 Umetnost Čovek, stvaralac lepog 8 Zdravlje i blagostanje Borba čoveka protiv bolesti i nemaštine. Tvrd povez, ekstra kvalitet lista-plastificirani sa ilustracijom u boji, format A4. Vuk Karadžić, Beograd, savremena ilustrovana enc.

Predmet prodaje je očuvan komplet udžebenika za šesti razred osnovne škole koji se sastoji od sledećih knjiga: 1. Matematika - Udžbenik i Zbirka zadataka, Autori: S. Ješić, J. Blagojević, A. Rosić, T. Njaradi, Izdavač: Gerundijum. 2. Informatika i računarstvo: Udžbenik, Autori: M. Papić, D. Čukljević, Izdavač: Vulkan Znanje. 3. Nemački jezik - Udžbenik i Radna sveska, Autori: Đ. Mota, E. Krulak-Kempisti, K. Bras, D. Glik, J. K. Veber, L. Šober, Izdavač: Klett. 4. Engleski jezik - Udžbenik i Radna sveska, Autori: H. Q. Mitchell, M. Malkogianni, Izdavač: Data Status. 5. Srpski jezik i književnost - Gramatika, Čitanka i Radna sveska, Autori: D. Milićević, S. Rakonjac-Nikolov, K. Kolaković, A. Petrović, A. Jerkov, Izdavač: Vulkan Znanje. 6. Muzička kultura - Udžbenik, Autori: G. Grujić, M. Sokolović Ignjačević, S. Kesić, B. Lekovič, Izdavač: Klett. 7. Tehnika i tehnologija - Udžbenik, Autori: M. Sekulić, Z. Luković, Izdavač: Vulkan Znanje. 8. Biologija - Udžbenik, Autori: M. Markelić, I. Lakić, K. Zeljić, N. Kuzmanović, Izdavač: Vulkan Znanje. 9. Fizika - Udžbenik i Zbirka zadataka sa laboratorijskim vežbama, Autori: K. Stevanović, M. Krneta, R. Tošović, Izdavač: BIGZ. 10. Geografija - Udžbenik, Autor: J. Popović, Izdavač: Vulkan Znanje. 11. Istorija - Udžbenik sa odabranim istorijskim izvorima i Testovi za proveru znanja, Autori: D. Lopandić, I. Petrović, Izdavač: Logos.

Odlomak: Transezofagealna ehokardiografija (TEE) je poluinvazivna dijagnostička procedura i danas je neophodan deo rutinske ehokardiografije. Uz minimalan rizik, ima prednost pri određenim kliničkim situacijama gde je smanjen kvalitet transtorakalne ehokardiografije (na primer: pacijenti na veštačkoj ventilaciji ili u operacionoj sali) i rutinski kod većine specifičnih kardiovaskularnih struktura i kliničkih pitanja (na primer: obolenja veštačkih valvula, prisustva tromba u aurikuli leve pretkomore, bolesti torakalne aorte...). TEE je danas standardna i neophodna tehnika u kliničkoj praksi. U ovoj publikaciji prikazana je fizika ultrazvuka sa ehokardiografskim metodama, komandama na ultrazvučnom aparatu i transezofagealnoj sondi. Tehnike TEE kao što su monoplejn (u jednoj ravni), biplejn (u dve ravni) i multiplejn (u više ravni posmatranja), prikazane se u pojedinačnim poglavljima ne samo kao hronika evolucije razvoja već kao edukativni pristup lekarima koji počinju da se bave ovom metodom. SADRŽAJ PREDGOVOR vii 1. PRINCIPI ULTRAZVUKAIRAZVOJ DVO - DIMENZIONE EHOKARDIOGRAFIJE 1 2. DOPPLER EHOKARDIOGRAFSKE TEHNIKEITEHNOLOGIJA 15 3. TEHNIKAIVEŠTINA U OPTIMIZACIJITRANSEZOFAGEALNE SLIKE 37 4. DOPPLER EHOKARDIOGRAFIJAIPROCENA HEMODINAMIKE 47 5. TRANSEZOFAGEALNA SONDA 57 6. PRIPREMA IIZVOĐENJE TRANSEZOFAGEALNOG PREGLEDA 77 7. MONOPLEJN TEHNIKA TRANSEZOFAGEALNE EHOKARDIOGRAFIJE 93 8. BIPLEJN TEHNIKA TRANSEZOFAGEALNE EHOKARDIOGRAFIJE 117 9. MULTIPLEJN TEHNIKA TRANSEZOFAGEALNE EHOKARDIOGRAFIJE 127 10. TRO - DIMENZIONA TRANSEZOFAGEALNA EHOKARDIOGRAFIJA 193 11. PREGLED INDIKACIJA ZA TRANSEZOFAGEALNU EHOKARDIOGRAFIJU 207 12. KOMPLIKACIJE TRANSEZOFAGEALNE EHOKARDIOGRAFIJE 239 13. INTRAOPERATIVNA TRANSEZOFAGEALNA EHOKARDIOGRAFIJA 257 INDEKS 285

ŽAN PIJAŽE UVOD U GENETIČKU EPISTEMOLOGIJU 1-2 1. Matematičko mišljenje 2. Fizičko mišljenje Prevod - Svetlana Stojanović, Dušan Janić Izdavač - Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci Godina - 1994 i 1996 322 + 318 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Theoria Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor prvom izdanju Predgovor drugom izdanju Predmet i metode genetičke epistemologije § 1. Genetička epistemologija shvaćena kao nauka § 2. Genetička matoda u epistemologiji § 3. Psihološka epistemologija F. Enrika § 4. Razna epistemološka tumačenja i genetička analiza § 5. Mentalno nastajanje i normativna permanentnost § 6. Ravnoteža i,,granica`, krug nauka i dva pravca naučne misli § 7. Sužena i generalizovana genetička epistemologija MATEMATIČKO MIŠLJENJE Operativna konstrukcija broja § 1. Empirističke teorije broja. a) Objašnjenje kardinalnog broja preko „mentalnog iskustva` § 2. Empirističke teorije broja. b) Objašnjenje rednog broja putem unutrašnjeg iskustva stanja svesti (Helmholc) § 3. Kvalitet i kvantitet; „grupisanja` svojstvena elementarnim operacijama § 4. Redukcija kardinalnog broja na logičke klase i ordinalnog broja na asimetrične relacije § 5. Racionalna intuicija broja § 6. Klasa, relacije i brojevi § 7. Aksiomatika celog broja § 8. Negativni broj i nula § 9. Decimalni broj i iracionalni broj § 10. Složeni brojevi, kvaternacije i operatori § 11. Beskonačno i operativna priroda broja § 12. Zaključak: epistemološki problem broja Operativna konstrukcija prostora § 1. Klasifikacija epistemoloških tumačenja prostora § 2. Perceptivni prostor. a)`Nativizam` i `empirizam`. Nasleđe i oseti § 3. Perceptivni prostor. b) „Geštaltističko` tumačenje geometrijskih formi § 4. Perceptivni prostor. c),Perceptivna aktivnost` i genetička epistemologija percepcije. § 5. Senzorno-motorni prostor. Poenkareovo tumačenje „apriornog” karaktera pojma grupe i konvencionalne prirode euklidovskog trodimenzionalnog prostora § 6. Stanovište D. Hilberta i problem geometrijske „intuicije` § 7. Slikovita intuicija i konkretne prostorne operacije „intenzivnog` karaktera § 8. Konstrukcija mere i matematizacija prostora putem ekstenzivne i metričke kvantifikacije § 9. Formalne operacije i aksiomatska geometrija § 10. Geometrijska generalizacija i redosled smenjivanja istorijskih otkrića § 11. Geometrijska epistemologija F. Gonseta § 12. Zaključak: prostor, broj i iskustvo; Brenšvikovo tumačenje Treća glava. Matematičko saznanje i stvarnost § 1. Istorijsko osvešćenje operacija a) Grčka matematika § 2. Istorijsko osvešćenje operacija b) Moderna matematika § 3. Matematičko zaključivanje a) Od Poenkarea do Gobloa § 4. Matematičko zaključivanje b) Tumačenje Emila Mejersona § 5. Logističko tumačenje matematičkog zaključivanja § 6. Kavajesove i Lotmanove teze § 7. Zaključci: priroda matematičkih bića i operacija FIZIČKO MIŠLJENJE Priroda kinematičkih i mehaničkih pojmova: vreme, brzina i sila § 1. Postavljanje problema § 2. Geneza vremenskih intuicija § 3. Vremenske operacije § 4. Kretanje i brzina § 5. Geneza i prednaučni oblici pojma sile § 6. Evolucija mehaničkih pojmova i sistema sveta: od egocentričnog apsoluta do relativističke decentracije § 7. Od univerzuma »primitivnih ljudi« do Aristotelovog sistema sveta § 8. Klasična mehanika i decentracija univerzuma; evolucija naučnih oblika pojma sile i problem virtuelnog § 9. Teorija relativnosti i novi apsoluti § 10. Zaključak Konzervacija i atomizam § 1. Fizički objekt i opšte koordinacije radnje § 2. Elementarne reprezentativne forme konzervacije § 3. Elementarne fizičke operacije, prelaz sa egocentrične asimilacije na operativno grupisanje i uloga čulnog opažanja u fizici, prema E. Maxy i M. Planku § 4. Geneza atomizma i Hanekenove i Bašlarove teze § 5. Naučni principi konzervacije i Mejersonovo tumačenje Slučaj, ireverzibilnost i indukcija § 1. Geneza ideje slučaja § 2. Pojam slučaja u istoriji prednaučne i naučne misli § 3. Reverzibilnost operacija i ireverzibilna realnost mešavina i pojmovi neaditivne ukupnosti i istorije § 4. Problemi eksperimentalne indukcije § 5. Metafizika drugog principa termodinamike dvosmislenosti identifikacije i granice operativne kompozicije § 6. Značenje fizičkog probabilizma Epistemološke pouke mikrofizike § 1. Mikrofizička interpretacija prostornih odnosa § 2. Mikrofizički pojam vremena i odnosi između kontinuuma prostor-vreme superponiranih nivoa § 3. Mikrofizički objekt i mikrofizička uzročnost § 4. Uloga operatora i logika komplementarnosti § 5. Epistemološko značenje mikrofizike Problemi fizičkog mišljenja: realnost i uzročnost § 1. Geneza i evolucija uzročnosti u individualnom razvoju § 2. Stadijumi uzročnosti u istoriji naučne misli i problem uzročnog objašnjenja § 3. Uzročnost prema Ogistu Kontu i pozitivistička interpretacija fizike § 4. Diemov nominalizam i Poenkareov konvencionalizam § 5. Neopozitivizam i uzročnost prema F. Franku § 6. Uzročnost prema E. Mejersonu § 7. Uzročnost prema L. Brenšviku § 8. Bašlarova fizička epistemologija § 9. Fizička teorija prema Ž. Živeu § 10. Zaključci: uzročnost i fizička realnost `Genetička epistemologija ja sebi zadala ogroman, mada bitno ograničen, i s obzirom na to kako ona procenjuje svoju moć, skroman zadatak. Ona se ne pita, zajedno sa filozofskom epistemologijom, “Kako je saznanje moguće” u apsolutnom smislu. Ona jednostavno postavlja pitanje u ovom obliku “Kako su saznanja postala moguća” ili “Kako su postala stvarna?”. Međutim, pošto je svako, pa i naučnon saznanje u neprekidnom nastajanju, na čemu su insistirali neokantovci problem se na kraju javlja u ovom obliku: “Kako to da se saznanja šire, kako u dubinu, tako i u širinu?”,dakle kvalitativno kao i kvantitativno ali opet podvlačimo činjenicu da taj kvalitet i taj kvantitet, nivo po nivo, normativno procenjuju sami subjekti, a ne genetičar. Prema L. Brenšviku nema prekida između matematičkog i fizičkog saznanja: oba saznanjaj pretpostavljaju istu saradnju uma i iskustva, saradnju koja je uostalom tako tesna da se nijedan od dva elementa odnosa ne bi mogao zamisliti bez onog drugog. Slično je i prema F. Gonsetu, za koga “uopšte ne postoji prag preko kojeg se iz geometrije prelazi u fiziku”. Već od prvog susreta sa fizičkim geometrijama suočeni smo sa krajnje poučnom teškoćom razgraničenja između fizike i matematike: ili obe oblasti svodimo na jednu jedinu, ili nastojimo da ih razlikujemo, iako pritom ne dostižemo postojanu granicu. Svi, u stvari, priznajemo nužnost opita u fizici i izlišnost korišćenja laboratorije u izgradnji matematike...` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jean Piaget Introduction à l`épistémologie génétique La pensée mathématique La pensée physique Genetic Epistemology

Ultrazvuk u medicini / glavni urednik Atanasije-Tasa Marković Beograd 1999. Tvrd povez, ilustrovano, veliki format (30 cm), XXIX+ 985 strana. Napomena: u sadržaju, na tri strane tragovi olovke (obeležena tri poglavlja - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. FIZIKA ULTRAZVUKA Fizika ultrazvuka i aparati za dijagnostiku pomoću ultrazvuka Osnovi korišćenja doplerovog efekta u dijagnostici pomoću ultrazvuka Karakteristike ultrazvučne slike, artefakti i mogućnosti korekcije Ultrazvučne sonde (tipovi i trend razvoja) Obrada ultrazvučnih slika pomoću računara Kvalitet ultrazvučne slike u b-modu 2. ULTRAZVUK U GASTROENTEROLOGIJI Primena ultrazvuka u bolestima jetre Dopler i kolor dopler ehosonografija u gastroenterologiji Ultrasonografija bilijarnog stabla Ultrasonografska dijagnostika opstruktivnog ikterusa Pankreas Ultrasonografija slezine Retroperitonealni prostor Intraoperativna ultrasonografija u biliopankreatičnoj hirurgiji Ehotomografski pregled gastrointestinalnog trakta Interventni ultrazvuk u abdomenu 3. ULTRAZVUK U OPSTETRICIJI Primena ultrazvuka u savremenoj opstetriciji Transvaginalni pregled trudnica u prvom trimestru -sonoembriologija Određivanje protoka krvi u ranoj trudnoći transvaginalnim doplerom u boji Anatomija ploda Sonografska biometrija u graviditetu i njena primena Plodova voda i pupčana vrpca Posteljica Mogućnost procene zrelosti ploda ultrazvukom Višeplodna trudnoća Dopler u blizanačkoj trudnoći Fetalna ehokardiografija Fetalne anomalije Trudnoće visokog rizika - postterminska gestacija Trudnoće visokog rizika - hipertenzivni sindrom u trudnoći Intrauterusni zastoj u rastu ploda Rh imunizacija Biofizički profil ploda Ektopična trudnoća - dijagnostika i tretman Tumori pelvisa i trudnoća Invazivne dijagnostičke metode Psihičke implikacije ultrazvučnog pregleda u trudnoći 4. ULTRAZVUK U GINEKOLOGIJI Principi sonografskog pregleda u ginekologiji Anatomija male karlice Ultrazvučna dijagnostika kongcnitalnih anomalija uterusa Ultrasonografija lejomioma Pravi tumori jajnika Inflamatorna oboljenja u maloj karlici Menstrualni ciklus Transvaginalna sonografija Savremeni sonografski postupci u in vitro fertilizaciji Primena kolor dopler ultrasonografije u ginekologiji - transvaginalni pristup Primena kolor doplera kod sindroma policističnih ovarijuma Transvaginalna ultrasonografija i kolor dopler u infertilitetu 5. ULTRAZVUK U UROLOGIJI I NEFROLOGIJI BUBREG I URETER Tehnika pregleda i ehotomografska anatomija Kongenitalne anomalije Opstruktivna stanja Tumori Ciste Pseudotumori Zapaljenjska oboljenja bubrega Parenhimska oboljenja bubrega Kalkuloza i nefrokalkulocinoza Bubrežna insuficijencija Dopler sonografija bubrega i velikih krvnih sudova retroperitoneuma Transplantirani bubreg DONJI UROTRAKT Mokraćna bešika Prostata Ultrasonografija penisa i uretre Ehotomografija skrotuma Endosonografija male karlice 6. ULTRAZVUK U KARDIOLOGIJI Ehokardiografija - dometi i perspektive Ehokardiografske metode Doplerska ehokardiografija Oboljenja mitralnog zaliska Prolaps mitralnog zaliska Prekid mitralnih hordi i papilarnih mišića Oboljenja aortnog zaliska Aneurizme i disekcije aorte Ehokardiografija u oboljenjima desnog srca Ehokardiogram veštačkih zalistaka Infektivni endokarditis Miokarditisi Kardiomiopatije Ehokardiografska dijagnoza u bolestima perikarda Intrakardijalne mase Kontrastna ehokardiografija Stresna ehokardiografija u dijagnostici ishemijske bolesti srca Transezofagealna ehokardiografija Zamke u dvodimenzionalnoj i doplerskoj ehokardiografiji Ehokardiografija u urgentnim stanjima Ehokardiografska procena sistolne funkcije leve komore Ehokardiografija u ishemijskoj bolesti srca Klinički značaj dvodimenzione kolorne ehokardiografije u otkrivanju komplikacija u akutnom infarktu miokarda Intraoperativna ehokardiografija Intravaskularni ultrazvuk 7. ULTRAZVUK U PEDIJATRIJI Ultrazvučna dijagnostika u pedijatrijskoj praksi Dečja ehokardiografija Atrijalni segment Atrio-ventrikularni spoj Komorski segment Ventrikulo-arterijski spoj Arterijski segment Karakteristike ultrasonografskog pregleda abdomena u dece Transfontanelarna neurosonografija (pregled mozga kroz veliku fontanelu) 8. ULTRAZVUK U ORTOPEDIJI Ultrasonografija razvojnog poremećaja kuka Ultrasonografija ramena Ultrasonografija kolena Ultrasonografski pregled kože i potkožnog tkiva Ultrasonografija tumora 9. ULTRAZVUK U ANGIOLOGIJI Patofiziologija periferne arterijske cirkulacije i određivanje perfuzionog pritiska ultrazvukom Osnovni principi kolor dopler ehosonografije Ispitivanje arterija donjih ekstremiteta doplerom u boji Ultrazvučna dijagnostika oboljenja arterija gornjih ekstremiteta Kolor dopler u dijagnostici oboljenja velikih krvnih sudova Patofiziologija venske cirkulacije ekstremiteta i ultrazvučna dijagnostika Ispitivanje vena gornjih i donjih ekstremiteta color-duplex ultrasonografijom Dijagnostka vaskulogene impotencije 10. ULTRAZVUK U NEUROLOGIJI Ultrasonografija u neurologiji Ultrazvučni dupleks skener Transkranijalni dopler (TCD) 11. ULTRAZVUK U ENDOKRINOLOGIJI I POVRŠNIM MEKIM TKIVIMA Primena ultrazvuka u oboljenjima organa i struktura vrata Ultrasonografija štitaste žlezde Kolor doppler u ultrazvučnoj dijagnostici fokalnih i difuznih promena štitaste žlezde Paratireoidne žlezde Ultrasonografija endokrinog pankreasa Ehotomografija nadbubrežnih žlezda Ehotomografija površnih mekih tkiva Ehotomografija dojke

odlično stanje U teorijskoj fizici, kvantna teorija polja je teorijski okvir koji kombinuje klasičnu teoriju polja, specijalnu relativnost i kvantnu mehaniku[1] i koristi se za konstrukciju fizičkih modela subatomskih čestica (u fizici čestica) i kvazičestica (u fizici kondenzovane materije). Kvantna teorija polja tretira čestice kao pobuđena stanja (koja se nazivaju i kvanti) njihovih temeljnih polja, koja su, u određenom smislu, fundamentalnija od osnovnih čestica. Interakcije između čestica opisane su pojmovima interakcije u Lagranžijanovoj teoriji polja koja uključuje njihova odgovarajuća polja. Svaka interakcija može biti vizuelno predstavljena Fajmanovim dijagramima, koji su formalni računski alati u procesu relativističke teorije perturbacija. Kao uspešan teorijski radni okvir danas, kvantna teorija polja proizašla je iz rada generacija teorijskih fizičara 20. veka. Njen razvoj je počeo 1920-ih sa opisom interakcija između svetlosti i elektrona, kulminirajući u prvoj kvantnoj teoriji polja - kvantnoj elektrodinamici . Velika teorijska prepreka ubrzo je usledila sa pojavom i postojanošću raznih beskonačnosti u perturbativnim proračunima, problem koji je rešen tek pedesetih godina prošlog veka izumom renormalizacijske procedure. Druga velika prepreka bila je očigledna nesposobnost kvantne teorije polja da opiše slabe i jake interakcije, do te mere da su neki teoretičari tražili napuštanje teorijskog pristupa. Razvoj teorije kalibra i završetak Standardnog modela 1970-ih doveli su do renesanse kvantne teorije polja. Teorijska osnova Uredi Linije magnetnog polja vizualizovane upotrebom gvožđa. Kada je komad papira posut gvozdenim strugotinama i postavljen iznad magnetnog šipka, strugotine se poravnavaju prema smeru magnetnog polja, formirajući lukove. Kvantna teorija polja je rezultat kombinacije klasične teorije polja, kvantne mehanike i posebne relativnosti.[1] Najstarija uspešna klasična teorija polja je ona koja je nastala iz Njutnovog zakona univerzalne gravitacije, uprkos potpunoj odsutnosti koncepta polja iz njegovog traktata iz 1687. godine Matematički principi prirodne filozofije. Sila gravitacije koju opisuje Njutn je „akcija na daljinu” - njeni efekti na udaljene objekte su trenutni, bez obzira na udaljenost. Matematički fizičari su tek u 18. veku otkrili prikladan opis gravitacije na osnovu polja - numeričke veličine (vektor) dodeljene svakoj tački u prostoru koja ukazuje na delovanje gravitacije na bilo koju česticu u toj tački. Međutim, ovo se smatralo samo matematičkim trikom. [2] Polja su počela da preuzimaju sopstveno postojanje sa razvojem elektromagnetizma u 19. veku. Majkl Faradej je 1845. skovao engleski termin „polje” (engl. field). On je unosio polja kao svojstva prostora (čak i kada je lišen materije) koja imaju fizičke efekte. On se protivio „akciji na daljinu` i predložio da se interakcije između objekata odvijaju kroz „linije sile” koje ispunjavaju prostor. Ovaj opis polja ostaje do danas.[3][4][5] Teorija klasičnog elektromagnetizma završena je 1862. godine sa Maksvelovim jednačinama, koje su opisale odnos između električnog polja, magnetnog polja, električne struje i električnog naboja. Maksvelove jednačine podrazumevale su postojanje elektromagnetnih talasa, fenomen gde se električna i magnetska polja šire iz jedne prostorne tačke u drugu pri konačnoj brzini, koja ispada da je brzina svetlosti. „Akcija na daljinu” je tako konačno odbačena.[3] Uprkos ogromnom uspehu klasičnog elektromagnetizma, nije mogao da uzme u obzir diskretne linije u atomskom spektru, niti raspodelu zračenja crnog tela u različitim talasnim dužinama.[6] Plankovo istraživanje zračenja crnog tela označilo je početak kvantne mehanike. On je tretirao atome, koji apsorbuju i emituju elektromagnetno zračenje, kao sitne oscilatore sa ključnim svojstvom da njihove energije mogu da preuzmu samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih vrednosti. Oni su poznati kao kvantni harmonički oscilatori. Ovaj proces ograničavanja energije na diskretne vrednosti zove se kvantizacija.[7] Na osnovu ove ideje, Albert Ajnštajn je predložio 1905. godine objašnjenje za fotoelektrični efekat, da se svetlost sastoji od pojedinačnih paketa energije koji se nazivaju fotoni (kvant svetlosti). To implicira da elektromagnetno zračenje, dok su talasi u klasičnom elektromagnetnom polju, takođe postoji u obliku čestica.[6] Nils Bor je 1913. godine uveo Borov model atomske strukture, pri čemu elektroni unutar atoma mogu preuzeti samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih energija. Ovo je još jedan primer kvantizacije. Borov model uspešno je objasnio diskretnu prirodu atomskih spektralnih linija. Godine 1924. Luj de Broj je predložio hipotezu o dualnosti talasa i čestica, da mikroskopske čestice pokazuju osobine i talasa i čestica u različitim okolnostima.[6] Ujedinjavanje ovih raspršenih ideja, koherentna disciplina, kvantna mehanika, formulisana je između 1925. i 1926. godine, sa važnim doprinosima de Broja, Vernera Hajzenberga, Maksa Borna, Ervina Šredingera, Pola Diraka i Volfganga Paulija.[2]:22-23 Iste godine kada je izašao i njegov rad o fotoelektričnom efektu, Ajnštajn je objavio svoju teoriju posebne relativnosti, izgrađenu na Maksvelovom elektromagnetizmu. Nova pravila, nazvana Lorencova transformacija, data su za način na koji se vremenske i prostorne koordinate događaja menjaju pod promenama brzine posmatrača, a razlika između vremena i prostora je zamagljena.[2]:19 Predloženo je da svi fizički zakoni moraju biti isti za posmatrače pri različitim brzinama, tj. da su fizički zakoni invarijantni pod Lorencovim transformacijama. Ostale su još dve teškoće. Šredingerova jednačina, na kojoj se temelji kvantna mehanika, mogla bi objasniti stimulisanu emisiju zračenja iz atoma, gde elektron emituje novi foton pod delovanjem spoljnog elektromagnetnog polja, ali nije mogla objasniti spontanu emisiju, gde se elektron spontano smanjuje u energiji i emituje foton čak i bez dejstva spoljašnjeg elektromagnetnog polja. Teorijski, Šredingerova jednačina nije mogla da opiše fotone i bila je u suprotnosti sa principima posebne relativnosti - vreme tretira kao običan broj, dok promoviše prostorne koordinate za linearne operatore kvantna fizika kvant

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.