DOJČINOVIĆ P. IVAN , PURIĆ M.JAGOŠ Ovaj udžbenik je nastao na temelju višedecenijskog iskustva u držanju nastave iz predmeta Fizika atoma na smeru Teorijska i eksperimentalna fizika Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Udžbenik se grubo može podeliti u dva dela. U prvom delu data je fizika atoma zasnovana na rezultatima klasične fizike, uključujući Borov model atoma (prva tri poglavlja), a u drugom delu je opisana fizika atoma zasnovana na kvantnoj mehanici, uključujući i Dirakovu formulu fine strukture. U četvrtom poglavlju dat je kratak uvod u kvantnu mehaniku, sa naglaskom na formalizmu koji se direktno koristi u fizici atoma. Struktura energetskih nivoa atoma vodonika i vodoniku sličnih atoma i jona opisana je na nivou grube i fine strukture i data zajedno sa kratkim opisom radijativnih prelaza u atomu (poglavlja od 5. do 7). U osmom poglavlju opis drugih atoma počinje sa helijumom, koji se ujedno može posmatrati kao predstavnik atomskih sistema sa dva elektrona. Kako je za višeelektronske sisteme (poglavlje 9) kvantnomehanički račun izuzetno komplikovan, dat je pregled metoda izračunavanja energetskih nivoa i određivanje momenata impulsa, odnosno opis strukture preko sistema termova. Poslednja tri poglavlja opisuju interakciju atoma sa spoljašnjim poljima, magnetnim i električnim (poglavlja 10 i 11), kao i uticaj jezgra na energetske nivoe atoma (poglavlje 12). Na kraju udžbenika nalazi se dodatak, kao i spisak literature.

Na prodaju odlično očuvane knjige,iz Toma koji sadrži komplet 10 knjiga,prodajem 8 perfektno očuvanih knjiga iz edicije Toma:Atlasi Znanja-izdavač: Vuk Karadžić -Bg-1980- tvrd povez,21cm,potkrepljena slikama, naslovi:1. Anatomija Čoveka2. Zoologija..3. Fizika, 4. hemija--- 5.Geologija--6. Opšta biologija-- 7. Anatomija Životinja 8. Mineralogija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi u kompletu! 1946 god. Elekrotehnika je nauka, deo fizike koja se, zbog svoje obimnosti i široke primene, a takođe i zato što se u određenim delovima znatno više približila matematici, vremenom izdvojila iz nje i sada predstavlja zasebnu naučnu disciplinu, sa svojim poddisciplinama. Kao glavni predmet proučavanja elektrotehnike najlakše se može reći da je upitanju električna struja. Međutim to nije najsretnije rešenje jer ono što elektrotehnika proučava počiva na samom elektronu kao nasiocu naelektrisanja, pa preko mnogih definicija električnih struja, uključujući i onu da struju možemo posmatrati kao fluid, i to sve od dejstva naelektrisanja na atomskom nivou, preko makroskopskih struja pa sve do struja visokog napona kakve se koriste u elektroenergetici....

Lepo očuvano Problems in Theoretical Physics Grechko, L. G., V.I. Sugakov and O.F. Tomasevich: Published by MIR, Moscow, 1977 Contents PREFACE 5 Section I. Classical Mechanics 9 Problems 25 Answers 141 Section II. Electrodynamics 50 Problems 61 Answers 160 Section III. Quantum Mechanics 78 Problems 92 Answers 230 Section IV. Statistical Physics and Thermodynamics 110 Problems 119 Answers 356 APPENDICES 424 1. Basic formulas of vector analysis 424 2. Curvilinear coordinates 425 3. Differential operators in curvilinear coordinates 429 4. Mathematical supplement 434 5. Legendre polynomials 441 6. Hermite polynomials 444 7. The confluent hypergeometric junction 446 BOOKS ON THE SUB1ECT 448 RETKO! RARE! This book is a collection of problems covering mechanics, electrodynamics, nonrelativistic quantum mechanics, !statistical physics and thermodynamics. Each Section opens with a brief outline of the main laws and relationships used to solve the problems. Also information about the needed mathematical apparatus is included. Along with answers there are guides to solving the more complicated problems. SI units are used throughout the book. Problems in Theoretical Physics is intended for physics majors at universities and other institutions of higher learning. Some of the problems are specifically for students majoring in theoretical physics. Certain ones can be used in the physics and mathematics departments of teachers colleges. From the Preface The text draws largely on the Course of Theoretical Physics by L. D. Landau and E. M. Lifshitz, but also makes use of other textbooks and handbooks recommended for the university course in theoretical physics. Some of the problems have been taken from published problem books listed at the end of this book, but many are original. The student will be able to solve the problems if he has a good knowledge of the fundamentals of theoretical physics, which are briefly outlined in each section of this book. Tags: Problemi teorijske fizike / Teorijska fizika moskva izdanja na engleskom

ŽAN PIJAŽE UVOD U GENETIČKU EPISTEMOLOGIJU 1-2 1. Matematičko mišljenje 2. Fizičko mišljenje Prevod - Svetlana Stojanović, Dušan Janić Izdavač - Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci Godina - 1994 i 1996 322 + 318 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Theoria Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor prvom izdanju Predgovor drugom izdanju Predmet i metode genetičke epistemologije § 1. Genetička epistemologija shvaćena kao nauka § 2. Genetička matoda u epistemologiji § 3. Psihološka epistemologija F. Enrika § 4. Razna epistemološka tumačenja i genetička analiza § 5. Mentalno nastajanje i normativna permanentnost § 6. Ravnoteža i,,granica`, krug nauka i dva pravca naučne misli § 7. Sužena i generalizovana genetička epistemologija MATEMATIČKO MIŠLJENJE Operativna konstrukcija broja § 1. Empirističke teorije broja. a) Objašnjenje kardinalnog broja preko „mentalnog iskustva` § 2. Empirističke teorije broja. b) Objašnjenje rednog broja putem unutrašnjeg iskustva stanja svesti (Helmholc) § 3. Kvalitet i kvantitet; „grupisanja` svojstvena elementarnim operacijama § 4. Redukcija kardinalnog broja na logičke klase i ordinalnog broja na asimetrične relacije § 5. Racionalna intuicija broja § 6. Klasa, relacije i brojevi § 7. Aksiomatika celog broja § 8. Negativni broj i nula § 9. Decimalni broj i iracionalni broj § 10. Složeni brojevi, kvaternacije i operatori § 11. Beskonačno i operativna priroda broja § 12. Zaključak: epistemološki problem broja Operativna konstrukcija prostora § 1. Klasifikacija epistemoloških tumačenja prostora § 2. Perceptivni prostor. a)`Nativizam` i `empirizam`. Nasleđe i oseti § 3. Perceptivni prostor. b) „Geštaltističko` tumačenje geometrijskih formi § 4. Perceptivni prostor. c),Perceptivna aktivnost` i genetička epistemologija percepcije. § 5. Senzorno-motorni prostor. Poenkareovo tumačenje „apriornog” karaktera pojma grupe i konvencionalne prirode euklidovskog trodimenzionalnog prostora § 6. Stanovište D. Hilberta i problem geometrijske „intuicije` § 7. Slikovita intuicija i konkretne prostorne operacije „intenzivnog` karaktera § 8. Konstrukcija mere i matematizacija prostora putem ekstenzivne i metričke kvantifikacije § 9. Formalne operacije i aksiomatska geometrija § 10. Geometrijska generalizacija i redosled smenjivanja istorijskih otkrića § 11. Geometrijska epistemologija F. Gonseta § 12. Zaključak: prostor, broj i iskustvo; Brenšvikovo tumačenje Treća glava. Matematičko saznanje i stvarnost § 1. Istorijsko osvešćenje operacija a) Grčka matematika § 2. Istorijsko osvešćenje operacija b) Moderna matematika § 3. Matematičko zaključivanje a) Od Poenkarea do Gobloa § 4. Matematičko zaključivanje b) Tumačenje Emila Mejersona § 5. Logističko tumačenje matematičkog zaključivanja § 6. Kavajesove i Lotmanove teze § 7. Zaključci: priroda matematičkih bića i operacija FIZIČKO MIŠLJENJE Priroda kinematičkih i mehaničkih pojmova: vreme, brzina i sila § 1. Postavljanje problema § 2. Geneza vremenskih intuicija § 3. Vremenske operacije § 4. Kretanje i brzina § 5. Geneza i prednaučni oblici pojma sile § 6. Evolucija mehaničkih pojmova i sistema sveta: od egocentričnog apsoluta do relativističke decentracije § 7. Od univerzuma »primitivnih ljudi« do Aristotelovog sistema sveta § 8. Klasična mehanika i decentracija univerzuma; evolucija naučnih oblika pojma sile i problem virtuelnog § 9. Teorija relativnosti i novi apsoluti § 10. Zaključak Konzervacija i atomizam § 1. Fizički objekt i opšte koordinacije radnje § 2. Elementarne reprezentativne forme konzervacije § 3. Elementarne fizičke operacije, prelaz sa egocentrične asimilacije na operativno grupisanje i uloga čulnog opažanja u fizici, prema E. Maxy i M. Planku § 4. Geneza atomizma i Hanekenove i Bašlarove teze § 5. Naučni principi konzervacije i Mejersonovo tumačenje Slučaj, ireverzibilnost i indukcija § 1. Geneza ideje slučaja § 2. Pojam slučaja u istoriji prednaučne i naučne misli § 3. Reverzibilnost operacija i ireverzibilna realnost mešavina i pojmovi neaditivne ukupnosti i istorije § 4. Problemi eksperimentalne indukcije § 5. Metafizika drugog principa termodinamike dvosmislenosti identifikacije i granice operativne kompozicije § 6. Značenje fizičkog probabilizma Epistemološke pouke mikrofizike § 1. Mikrofizička interpretacija prostornih odnosa § 2. Mikrofizički pojam vremena i odnosi između kontinuuma prostor-vreme superponiranih nivoa § 3. Mikrofizički objekt i mikrofizička uzročnost § 4. Uloga operatora i logika komplementarnosti § 5. Epistemološko značenje mikrofizike Problemi fizičkog mišljenja: realnost i uzročnost § 1. Geneza i evolucija uzročnosti u individualnom razvoju § 2. Stadijumi uzročnosti u istoriji naučne misli i problem uzročnog objašnjenja § 3. Uzročnost prema Ogistu Kontu i pozitivistička interpretacija fizike § 4. Diemov nominalizam i Poenkareov konvencionalizam § 5. Neopozitivizam i uzročnost prema F. Franku § 6. Uzročnost prema E. Mejersonu § 7. Uzročnost prema L. Brenšviku § 8. Bašlarova fizička epistemologija § 9. Fizička teorija prema Ž. Živeu § 10. Zaključci: uzročnost i fizička realnost `Genetička epistemologija ja sebi zadala ogroman, mada bitno ograničen, i s obzirom na to kako ona procenjuje svoju moć, skroman zadatak. Ona se ne pita, zajedno sa filozofskom epistemologijom, “Kako je saznanje moguće” u apsolutnom smislu. Ona jednostavno postavlja pitanje u ovom obliku “Kako su saznanja postala moguća” ili “Kako su postala stvarna?”. Međutim, pošto je svako, pa i naučnon saznanje u neprekidnom nastajanju, na čemu su insistirali neokantovci problem se na kraju javlja u ovom obliku: “Kako to da se saznanja šire, kako u dubinu, tako i u širinu?”,dakle kvalitativno kao i kvantitativno ali opet podvlačimo činjenicu da taj kvalitet i taj kvantitet, nivo po nivo, normativno procenjuju sami subjekti, a ne genetičar. Prema L. Brenšviku nema prekida između matematičkog i fizičkog saznanja: oba saznanjaj pretpostavljaju istu saradnju uma i iskustva, saradnju koja je uostalom tako tesna da se nijedan od dva elementa odnosa ne bi mogao zamisliti bez onog drugog. Slično je i prema F. Gonsetu, za koga “uopšte ne postoji prag preko kojeg se iz geometrije prelazi u fiziku”. Već od prvog susreta sa fizičkim geometrijama suočeni smo sa krajnje poučnom teškoćom razgraničenja između fizike i matematike: ili obe oblasti svodimo na jednu jedinu, ili nastojimo da ih razlikujemo, iako pritom ne dostižemo postojanu granicu. Svi, u stvari, priznajemo nužnost opita u fizici i izlišnost korišćenja laboratorije u izgradnji matematike...` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jean Piaget Introduction à l`épistémologie génétique La pensée mathématique La pensée physique Genetic Epistemology

Ultrazvuk u medicini / glavni urednik Atanasije-Tasa Marković Beograd 1999. Tvrd povez, ilustrovano, veliki format (30 cm), XXIX+ 985 strana. Napomena: u sadržaju, na tri strane tragovi olovke (obeležena tri poglavlja - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. FIZIKA ULTRAZVUKA Fizika ultrazvuka i aparati za dijagnostiku pomoću ultrazvuka Osnovi korišćenja doplerovog efekta u dijagnostici pomoću ultrazvuka Karakteristike ultrazvučne slike, artefakti i mogućnosti korekcije Ultrazvučne sonde (tipovi i trend razvoja) Obrada ultrazvučnih slika pomoću računara Kvalitet ultrazvučne slike u b-modu 2. ULTRAZVUK U GASTROENTEROLOGIJI Primena ultrazvuka u bolestima jetre Dopler i kolor dopler ehosonografija u gastroenterologiji Ultrasonografija bilijarnog stabla Ultrasonografska dijagnostika opstruktivnog ikterusa Pankreas Ultrasonografija slezine Retroperitonealni prostor Intraoperativna ultrasonografija u biliopankreatičnoj hirurgiji Ehotomografski pregled gastrointestinalnog trakta Interventni ultrazvuk u abdomenu 3. ULTRAZVUK U OPSTETRICIJI Primena ultrazvuka u savremenoj opstetriciji Transvaginalni pregled trudnica u prvom trimestru -sonoembriologija Određivanje protoka krvi u ranoj trudnoći transvaginalnim doplerom u boji Anatomija ploda Sonografska biometrija u graviditetu i njena primena Plodova voda i pupčana vrpca Posteljica Mogućnost procene zrelosti ploda ultrazvukom Višeplodna trudnoća Dopler u blizanačkoj trudnoći Fetalna ehokardiografija Fetalne anomalije Trudnoće visokog rizika - postterminska gestacija Trudnoće visokog rizika - hipertenzivni sindrom u trudnoći Intrauterusni zastoj u rastu ploda Rh imunizacija Biofizički profil ploda Ektopična trudnoća - dijagnostika i tretman Tumori pelvisa i trudnoća Invazivne dijagnostičke metode Psihičke implikacije ultrazvučnog pregleda u trudnoći 4. ULTRAZVUK U GINEKOLOGIJI Principi sonografskog pregleda u ginekologiji Anatomija male karlice Ultrazvučna dijagnostika kongcnitalnih anomalija uterusa Ultrasonografija lejomioma Pravi tumori jajnika Inflamatorna oboljenja u maloj karlici Menstrualni ciklus Transvaginalna sonografija Savremeni sonografski postupci u in vitro fertilizaciji Primena kolor dopler ultrasonografije u ginekologiji - transvaginalni pristup Primena kolor doplera kod sindroma policističnih ovarijuma Transvaginalna ultrasonografija i kolor dopler u infertilitetu 5. ULTRAZVUK U UROLOGIJI I NEFROLOGIJI BUBREG I URETER Tehnika pregleda i ehotomografska anatomija Kongenitalne anomalije Opstruktivna stanja Tumori Ciste Pseudotumori Zapaljenjska oboljenja bubrega Parenhimska oboljenja bubrega Kalkuloza i nefrokalkulocinoza Bubrežna insuficijencija Dopler sonografija bubrega i velikih krvnih sudova retroperitoneuma Transplantirani bubreg DONJI UROTRAKT Mokraćna bešika Prostata Ultrasonografija penisa i uretre Ehotomografija skrotuma Endosonografija male karlice 6. ULTRAZVUK U KARDIOLOGIJI Ehokardiografija - dometi i perspektive Ehokardiografske metode Doplerska ehokardiografija Oboljenja mitralnog zaliska Prolaps mitralnog zaliska Prekid mitralnih hordi i papilarnih mišića Oboljenja aortnog zaliska Aneurizme i disekcije aorte Ehokardiografija u oboljenjima desnog srca Ehokardiogram veštačkih zalistaka Infektivni endokarditis Miokarditisi Kardiomiopatije Ehokardiografska dijagnoza u bolestima perikarda Intrakardijalne mase Kontrastna ehokardiografija Stresna ehokardiografija u dijagnostici ishemijske bolesti srca Transezofagealna ehokardiografija Zamke u dvodimenzionalnoj i doplerskoj ehokardiografiji Ehokardiografija u urgentnim stanjima Ehokardiografska procena sistolne funkcije leve komore Ehokardiografija u ishemijskoj bolesti srca Klinički značaj dvodimenzione kolorne ehokardiografije u otkrivanju komplikacija u akutnom infarktu miokarda Intraoperativna ehokardiografija Intravaskularni ultrazvuk 7. ULTRAZVUK U PEDIJATRIJI Ultrazvučna dijagnostika u pedijatrijskoj praksi Dečja ehokardiografija Atrijalni segment Atrio-ventrikularni spoj Komorski segment Ventrikulo-arterijski spoj Arterijski segment Karakteristike ultrasonografskog pregleda abdomena u dece Transfontanelarna neurosonografija (pregled mozga kroz veliku fontanelu) 8. ULTRAZVUK U ORTOPEDIJI Ultrasonografija razvojnog poremećaja kuka Ultrasonografija ramena Ultrasonografija kolena Ultrasonografski pregled kože i potkožnog tkiva Ultrasonografija tumora 9. ULTRAZVUK U ANGIOLOGIJI Patofiziologija periferne arterijske cirkulacije i određivanje perfuzionog pritiska ultrazvukom Osnovni principi kolor dopler ehosonografije Ispitivanje arterija donjih ekstremiteta doplerom u boji Ultrazvučna dijagnostika oboljenja arterija gornjih ekstremiteta Kolor dopler u dijagnostici oboljenja velikih krvnih sudova Patofiziologija venske cirkulacije ekstremiteta i ultrazvučna dijagnostika Ispitivanje vena gornjih i donjih ekstremiteta color-duplex ultrasonografijom Dijagnostka vaskulogene impotencije 10. ULTRAZVUK U NEUROLOGIJI Ultrasonografija u neurologiji Ultrazvučni dupleks skener Transkranijalni dopler (TCD) 11. ULTRAZVUK U ENDOKRINOLOGIJI I POVRŠNIM MEKIM TKIVIMA Primena ultrazvuka u oboljenjima organa i struktura vrata Ultrasonografija štitaste žlezde Kolor doppler u ultrazvučnoj dijagnostici fokalnih i difuznih promena štitaste žlezde Paratireoidne žlezde Ultrasonografija endokrinog pankreasa Ehotomografija nadbubrežnih žlezda Ehotomografija površnih mekih tkiva Ehotomografija dojke

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Fizika Metala Frederick Seitz (4. srpnja 1911. - 2. ožujka 2008.) bio je američki fizičar, lobist duhanske industrije, poricatelj klimatskih promjena i bivši čelnik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država. Seitz je bio 4. predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. i 17. predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država od 1962. do 1969. Seitz je bio dobitnik Nacionalne medalje za znanost, NASA-ine nagrade za istaknute javne usluge i drugih počasti . Osnovao je Laboratorij za istraživanje materijala Frederick Seitz na Sveučilištu Illinois u Urbana-Champaignu i nekoliko drugih laboratorija za istraživanje materijala diljem Sjedinjenih Država.[1][2] Seitz je također bio osnivač i predsjednik Instituta George C. Marshall [3], konzultant za duhansku industriju i istaknuti poricatelj klimatskih promjena. Pozadina i osobni život Rođen u San Franciscu 4. srpnja 1911., Seitz je diplomirao u srednjoj školi Lick-Wilmerding sredinom zadnje godine, te nastavio studirati fiziku na Sveučilištu Stanford i stekao diplomu prvostupnika za tri godine, [1] diplomirao je 1932. [4] Oženio se s Elizabeth K. Marshall 18. svibnja 1935. [5] Seitz je umro 2. ožujka 2008. u New Yorku.[6][7] Iza sebe je ostavio sina, troje unučadi i četiri praunučadi.[6] Početak karijere Konstrukcija Wigner–Seitz primitivne ćelije. Seitz se preselio na Sveučilište Princeton kako bi studirao metale kod Eugenea Wignera [1], stekavši doktorat 1934. [6] [8] On i Wigner su bili pioniri jedne od prvih kvantnih teorija kristala i razvili su koncepte u fizici čvrstog stanja kao što je Wigner-Seitz jedinična ćelija[1] koja se koristi u proučavanju kristalnog materijala u fizici čvrstog stanja. Akademska karijera Nakon diplomskog studija, Seitz je nastavio raditi na fizici čvrstog stanja, objavivši The Modern Theory of Solids 1940. godine, motiviran željom da `napiše kohezivni prikaz različitih aspekata fizike čvrstog stanja kako bi tom području dao vrstu jedinstvo koje zaslužuje`. Moderna teorija čvrstih tijela pomogla je objediniti i razumjeti odnose između polja metalurgije, keramike i elektronike. Također je bio konzultant na mnogim projektima povezanim s Drugim svjetskim ratom u metalurgiji, radijacijskim oštećenjima krutih tvari i elektronici, između ostalog. On je, zajedno s Hillardom Huntingtonom, napravio prvi izračun energija formiranja i migracije praznina i intersticijala u bakru, inspirirajući mnoge radove o točkastim defektima u metalima.[1] Opseg njegovih objavljenih radova bio je širok, također pokrivajući `spektroskopiju, luminiscenciju, plastičnu deformaciju, učinke zračenja, fiziku metala, samodifuziju, točkaste defekte u metalima i izolatorima, te znanstvenu politiku`.[1] Na početku svoje akademske karijere, Seitz je radio na fakultetu Sveučilišta u Rochesteru (1935.-37.)[4], a nakon pauze kao istraživač fizičar u General Electric Laboratories (1937.-39.)[4] bio je na Sveučilištu u Pennsylvania (1939. – 1942.), a zatim Carnegie Institute of Technology (1942. – 1949.).[4] Od 1946. do 1947. Seitz je bio direktor programa obuke za atomsku energiju u Nacionalnom laboratoriju Oak Ridge. Imenovan je profesorom fizike na Sveučilištu Illinois, Urbana-Champaign, 1949. godine, postavši predstojnik odjela 1957. te dekan i potpredsjednik za istraživanje 1964. Seitz je također služio kao savjetnik NATO-a.[6] Od 1962. do 1969. Seitz je služio kao predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država (NAS), s punim radnim vremenom od 1965. [9]. Kao predsjednik NAS-a inicirao je Sveučilišnu istraživačku udrugu, koja je sklopila ugovor s Komisijom za atomsku energiju za izgradnju najvećeg akceleratora čestica na svijetu u to vrijeme, Fermilaba.[1] Bio je predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. tijekom kojeg je pomogao u pokretanju novih istraživačkih programa u molekularnoj biologiji, staničnoj biologiji i neuroznanosti kao i stvaranju zajedničkog MD-PhD programa sa Sveučilištem Cornell.[6] Povukao se sa Sveučilišta Rockefeller 1979., kada je postao predsjednik emeritus. Konzultantska karijera Nakon što je Seitz objavio rad o tamnjenju kristala, DuPont ga je 1939. zamolio za pomoć oko problema koji su imali sa postojanošću krom žute boje. Postao je `duboko uključen` u njihove istraživačke napore.[10] Između ostalog, istraživao je moguću upotrebu netoksičnog silicijevog karbida kao bijelog pigmenta.[11] Seitz je bio direktor Texas Instrumentsa (1971.-1982.) i Akzona Corporationa (1973.-1982.).[12] Nedugo prije svog umirovljenja 1979. sa Sveučilišta Rockefeller, Seitz je počeo raditi kao stalni konzultant za R.J. Reynolds Tobacco Company, koja je savjetovala njihov program medicinskog istraživanja [13] do 1988. [6] Reynolds je prethodno pružio `vrlo velikodušnu` potporu za biomedicinski rad u Rockefelleru.[14] Seitz je kasnije napisao da je `sav novac potrošen na temeljnu znanost, medicinsku znanost,` i ukazao na istraživanje kravljeg ludila i tuberkuloze koje je financirao Reynolds.[6] Ipak, kasnije akademske studije o utjecaju duhanske industrije zaključile su da je Seitz, koji je pomogao u dodjeli 45 milijuna dolara Reynoldsovog financiranja istraživanja, [15] `odigralo je ključnu ulogu... u pomaganju duhanskoj industriji da proizvede nesigurnost u pogledu utjecaja pušenja na zdravlje.` [16] Prema dopisu duhanske industrije iz 1989., Seitz je opisan kao zaposlenika Philip Morris Internationala kao `prilično starijeg i nedovoljno racionalnog da ponudi savjet.`[17] Godine 1984. Seitz je bio osnivački predsjednik Instituta George C. Marshall [18] [19] i bio je njegov predsjednik do 2001. [20] [21] Institut je osnovan kako bi se zalagao za Stratešku obrambenu inicijativu predsjednika Reagana, [22] ali `u 1990-ima se razgranao i postao jedan od vodećih think tankova koji pokušavaju razotkriti znanost o klimatskim promjenama.` [23] [24] A 1990. izvješće koje je koautorstvo sa suosnivačima Instituta Robertom Jastrowom i Williamom Nierenbergom `centralno informiralo o stajalištu Bushove administracije o klimatskim promjenama uzrokovanim ljudskim djelovanjem`.[25] Institut je također promovirao ekološki skepticizam općenito. Godine 1994. Institut je objavio Seitzov rad pod naslovom Kontroverze o globalnom zagrijavanju i ozonskim rupama: izazov znanstvenom sudu. Seitz je doveo u pitanje mišljenje da su CFC `najveća prijetnja ozonskom omotaču`.[26] U istom radu, komentirajući opasnosti sekundarnog udisanja duhanskog dima, zaključio je da `nema dobrih znanstvenih dokaza da je pasivno udisanje doista opasno u normalnim okolnostima.`[27] Seitz je bio središnja figura među poricateljima globalnog zatopljenja.[6][28] Bio je znanstvenik najvišeg ranga u grupi sumnjivaca koji su, počevši od ranih 1990-ih, odlučno osporavali sugestije da je globalno zatopljenje ozbiljna prijetnja.[29] Seitz je tvrdio da je znanost koja stoji iza globalnog zatopljenja neuvjerljiva i da `sigurno ne opravdava nametanje obveznih ograničenja emisija stakleničkih plinova`.[29] Godine 2001. Seitz i Jastrow postavili su pitanje je li globalno zatopljenje antropogeno.[30] Seitz je 1995. potpisao Deklaraciju iz Leipziga i, u otvorenom pismu pozivajući znanstvenike da potpišu peticiju o globalnom zatopljenju Oregonskog instituta za znanost i medicinu, pozvao je Sjedinjene Države da odbace Protokol iz Kyota.[6] Pismo je bilo popraćeno člankom od 12 stranica o klimatskim promjenama koji je slijedio stil i format gotovo identičan prilogu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), znanstvenom časopisu, [31] uključujući čak i datum publikacija (`26. listopada`) i broj sveska (`Vol. 13: 149–164 1999`), ali zapravo nije bila publikacija Nacionalne akademije znanosti (NAS). Kao odgovor, Nacionalna akademija znanosti Sjedinjenih Država poduzela je ono što je New York Times nazvao `izvanrednim korakom pobijanja stajališta jednog [od] svojih bivših predsjednika.` [6] [32] [33] NAS je također jasno dao do znanja da `Peticija ne odražava zaključke stručnih izvješća Akademije.` Seitz je opsežno surađivao s Fredom Singerom tijekom njegove konzultantske karijere za duhanske i naftne korporacije u pitanjima zdravlja i klimatskih promjena.

Lepo očuvano Solid State Physics by G. I. Epifanov ( Mir Publishers Moscow, 1979, Hardcover ) Author: G. I. Epifanov, D.Sc. Publisher: Mir Publishers, Moscow. Title: Solid State Physics. Printed in: Moscow, Russian Federation. Edition 1st English Edition 1979 info: This is a book which covers the topic of solid state physics comprehensively. Starting from the structure of matter and various types of bonds in the first chapter the mechanical properties are treated in the second chapter. The second chapter also includes a discussion of Hooke`s Law, plastic flow, dislocations, elasticity etc. The third chapter deals with statistical mechanics and discusses degenerate and non-degenerate ensembles and various distribution functions. The fourth chapter looks at thermal properties of solids with reference to crystal lattice, heat capacity, heat conductivity etc. The fifth chapter discusses band theory of solids with reference to energy spectrum, effective mass and semiconductors. Some of the graphs in this chapter are revealing of the physical processes in the working of band structure. Sixth and seventh chapter deal with electrical and magnetic properties of solids. Sixth chapter also discusses deviations from Ohm`s Law (Section 58). Seventh chapter includes discssion on various types of magnetism their origins, and magnetic properties of solids and atoms along with magnetic resonance. Eighth chapter discusses contact phenomenon, work functions between different of materials including p-n junctions. The last chapter discusses thermoelectric and galvanomagnetic phenomena including Seeback effect, Peltier effect, Thomson effect and some of their practical applications. As in the first edition, the presentation of material has followed the aim of elucidating the physical nature of the phenomena dis­cussed. But, where possible, the qualitative relations are also pre­sented, often though without rigorous mathematics. The book was translated from the Russian by Mark Samokhvalov and was published by Mir in 1979. Contents Preface 5 1 Bonding. The Internal Structure of Solids § 1 The van der Waals forces 11 § 2 The ionic bond 15 § 3 The covalent bond 16 § 4 The metallic bond 21 § 5 The hydrogen bond 22 § 6 Comparison between bonds of various kinds 23 § 7 Forces of repulsion 24 § 8 Crystal lattice 25 § 9 Notation used to describe sites, directions, and planes in a crystal 29 §10 Classification of solids based on the nature of bonds 32 §11 Polymorphism 38 §12 Imperfections and defects of the crystal lattice 42 2 Mechanical Properties of Solids § 13 Elastic and plastic deformations. Hooke’s law 46 § 14 Principal laws governing plastic flow in crystals 51 § 15 Mechanical twinning 55 § 16 Theoretical and real shear strengths of crystals 56 § 17 The dislocation concept. Principal types of dislocations 58 § 18 Forces needed to move dislocations 64 § 19 Sources of dislocations. Strengthening of crystals 66 § 20 Brittle strength of solids 71 § 21 Time dependence of the strength of solids 77 § 22 Methods of increasing the strength of solids 81 3 Elements of Physical Statistics § 23 Methods used to describe the state of a macroscopic system 84 § 24 Degenerate and nondegenerate ensembles 88 § 25 The number of states for microscopic particles 91 § 26 Distribution function for a nondegenerate gas 94 § 27 Distribution function for a degenerate fermion gas 96 § 28 Distribution function for a degenerate boson gas 103 § 29 Rules for statistical averaging 105 4 Thermal Properties of Solids § 30 Normal modes of a lattice 107 § 31 Normal modes spectrum of a lattice 110 § 32 Phonons 112 § 33 Heat capacity of solids 115 § 34 Heat capacity of electron gas 120 § 35 Thermal expansion of solids 122 § 36 Heat conductivity of solids 126 5 The Band Theory of Solids § 37 Electron energy levels of a free atom 133 § 38 Collectivization of electrons in a crystal 136 § 39 Energy spectrum of electrons in a crystal 138 § 40 Dependence of electron energy on the wave vector 142 § 41 Effective mass of the electron 147 § 42 Occupation of bands by electrons. Conductors,dielectrics, and semiconductors 151 § 43 Intrinsic semiconductors. The concept of a hole 153 § 44 Impurity semiconductors 156 § 45 Position of the Fermi level and free carrier concentration in semiconductors 159 § 46 Nonequilibrium carriers 166 6 Electrical Conductivity of Solids § 47 Equilibrium state of electron gas in a conductor in the absence of an electric field 169 § 48 Electron drift in an electric field 170 § 49 Relaxation time and mean free path 171 § 50 Specific conductance of a conductor 173 § 51 Electrical conductivity of nondegenerate and degenerate gases 174 § 52 Wiedemann-Franz-Lorenz law 176 § 53 Temperature dependence of carrier mobility 177 § 54 Electrical conductivity of pure metals 183 § 55 Electrical conductivity of metal alloys 184 § 56 Intrinsic conductivity of semiconductors 188 § 57 Impurity (extrinsic) conductivity of semiconductors 190 § 58 Deviation from Ohm’s law. The effect ofa strong field 193 § 59 The Gunn effect 195 § 60 Photoconductivity of semiconductors 196 § 61 Luminescence 203 § 62 Fundamentals of superconductivity 207 7 Magnetic Properties of Solids § 63 Magnetic field in magnetic materials 224 § 64 Magnetic properties of solids 225 § 65 Magnetic properties of atoms 232 § 66 Origin of diamagnetism 238 § 67 Origin of paramagnetism 240 § 68 Origin of ferromagnetism 247 § 69 Antiferromagnetism 254 § 70 Ferrimagnetism. Ferrites 255 § 71 Magnetic resonance 257 § 72 Fundamentals of quantum electronics 259 8 Contact Phenomena § 73 Work function 265 § 74 Contact of two metals 268 § 75 The metal-semiconductor contact 271 § 76 Contact between two semiconductors of different types of conductivity 278 § 77 Physical principles of semiconductor p~n junction devices 288 § 78 Fundamentals of integrated circuit electronics (microelectron­ ics) 299 9 Thermoeleletric and Galvanomagnetic Phenomena § 79 The Seebeck effect 302. § 80 The Peltier effect 307 § 81 The Thomson effect 310 § 82 Galvanomagnetic phenomena 310 § 83 Practical applications of thermoelectric and galvanomag­netic phenomena 315 Appendices I Derivation of the Maxwell-Boltzmann distribution function 317 II Derivation of the Fermi-Dirac distribution function 318 III Derivation of the Bose-Einstein distribution function 320 IV Tables 321 Glossary of Symbols and Notations 322 Bibliography 326 Index 329 Fizika strucna literatura iz fizike naucne knjige prirodne nauke

Dejvid Hjum Na engleskom Nekorišćena knjiga THE ESSENTIAL PHLOSOPICAL WORKS Retko u ponudi Dejvid Hjum (engl. David Hume; Edinburg, 7. maj 1711 — Edinburg, 25. avgust 1776) bio je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Bio je skeptičar koji je počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji.[2] Hjumov uticaj[uredi | uredi izvor] Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila.[3] Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. Biografija[uredi | uredi izvor] Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: „Kao jedan filozof da govori“. Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje.Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. Godine 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobija. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu „Traktat“ Rasprava o ljudskoj prirodi (1739—1740), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džejms Haton.[4] Hjum skeptičar[uredi | uredi izvor] Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748, Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma, moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava). Etika[uredi | uredi izvor] U etici Hjum zastupa mišljenje da „dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli“. Dela[uredi | uredi izvor] 1748. Istraživanje ljudskog razuma 1751. Istraživanje moralnih principa 1779. Dijalog o prirodnoj religiji

odlično stanje U teorijskoj fizici, kvantna teorija polja je teorijski okvir koji kombinuje klasičnu teoriju polja, specijalnu relativnost i kvantnu mehaniku[1] i koristi se za konstrukciju fizičkih modela subatomskih čestica (u fizici čestica) i kvazičestica (u fizici kondenzovane materije). Kvantna teorija polja tretira čestice kao pobuđena stanja (koja se nazivaju i kvanti) njihovih temeljnih polja, koja su, u određenom smislu, fundamentalnija od osnovnih čestica. Interakcije između čestica opisane su pojmovima interakcije u Lagranžijanovoj teoriji polja koja uključuje njihova odgovarajuća polja. Svaka interakcija može biti vizuelno predstavljena Fajmanovim dijagramima, koji su formalni računski alati u procesu relativističke teorije perturbacija. Kao uspešan teorijski radni okvir danas, kvantna teorija polja proizašla je iz rada generacija teorijskih fizičara 20. veka. Njen razvoj je počeo 1920-ih sa opisom interakcija između svetlosti i elektrona, kulminirajući u prvoj kvantnoj teoriji polja - kvantnoj elektrodinamici . Velika teorijska prepreka ubrzo je usledila sa pojavom i postojanošću raznih beskonačnosti u perturbativnim proračunima, problem koji je rešen tek pedesetih godina prošlog veka izumom renormalizacijske procedure. Druga velika prepreka bila je očigledna nesposobnost kvantne teorije polja da opiše slabe i jake interakcije, do te mere da su neki teoretičari tražili napuštanje teorijskog pristupa. Razvoj teorije kalibra i završetak Standardnog modela 1970-ih doveli su do renesanse kvantne teorije polja. Teorijska osnova Uredi Linije magnetnog polja vizualizovane upotrebom gvožđa. Kada je komad papira posut gvozdenim strugotinama i postavljen iznad magnetnog šipka, strugotine se poravnavaju prema smeru magnetnog polja, formirajući lukove. Kvantna teorija polja je rezultat kombinacije klasične teorije polja, kvantne mehanike i posebne relativnosti.[1] Najstarija uspešna klasična teorija polja je ona koja je nastala iz Njutnovog zakona univerzalne gravitacije, uprkos potpunoj odsutnosti koncepta polja iz njegovog traktata iz 1687. godine Matematički principi prirodne filozofije. Sila gravitacije koju opisuje Njutn je „akcija na daljinu” - njeni efekti na udaljene objekte su trenutni, bez obzira na udaljenost. Matematički fizičari su tek u 18. veku otkrili prikladan opis gravitacije na osnovu polja - numeričke veličine (vektor) dodeljene svakoj tački u prostoru koja ukazuje na delovanje gravitacije na bilo koju česticu u toj tački. Međutim, ovo se smatralo samo matematičkim trikom. [2] Polja su počela da preuzimaju sopstveno postojanje sa razvojem elektromagnetizma u 19. veku. Majkl Faradej je 1845. skovao engleski termin „polje” (engl. field). On je unosio polja kao svojstva prostora (čak i kada je lišen materije) koja imaju fizičke efekte. On se protivio „akciji na daljinu` i predložio da se interakcije između objekata odvijaju kroz „linije sile” koje ispunjavaju prostor. Ovaj opis polja ostaje do danas.[3][4][5] Teorija klasičnog elektromagnetizma završena je 1862. godine sa Maksvelovim jednačinama, koje su opisale odnos između električnog polja, magnetnog polja, električne struje i električnog naboja. Maksvelove jednačine podrazumevale su postojanje elektromagnetnih talasa, fenomen gde se električna i magnetska polja šire iz jedne prostorne tačke u drugu pri konačnoj brzini, koja ispada da je brzina svetlosti. „Akcija na daljinu” je tako konačno odbačena.[3] Uprkos ogromnom uspehu klasičnog elektromagnetizma, nije mogao da uzme u obzir diskretne linije u atomskom spektru, niti raspodelu zračenja crnog tela u različitim talasnim dužinama.[6] Plankovo istraživanje zračenja crnog tela označilo je početak kvantne mehanike. On je tretirao atome, koji apsorbuju i emituju elektromagnetno zračenje, kao sitne oscilatore sa ključnim svojstvom da njihove energije mogu da preuzmu samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih vrednosti. Oni su poznati kao kvantni harmonički oscilatori. Ovaj proces ograničavanja energije na diskretne vrednosti zove se kvantizacija.[7] Na osnovu ove ideje, Albert Ajnštajn je predložio 1905. godine objašnjenje za fotoelektrični efekat, da se svetlost sastoji od pojedinačnih paketa energije koji se nazivaju fotoni (kvant svetlosti). To implicira da elektromagnetno zračenje, dok su talasi u klasičnom elektromagnetnom polju, takođe postoji u obliku čestica.[6] Nils Bor je 1913. godine uveo Borov model atomske strukture, pri čemu elektroni unutar atoma mogu preuzeti samo niz diskretnih, a ne kontinuiranih energija. Ovo je još jedan primer kvantizacije. Borov model uspešno je objasnio diskretnu prirodu atomskih spektralnih linija. Godine 1924. Luj de Broj je predložio hipotezu o dualnosti talasa i čestica, da mikroskopske čestice pokazuju osobine i talasa i čestica u različitim okolnostima.[6] Ujedinjavanje ovih raspršenih ideja, koherentna disciplina, kvantna mehanika, formulisana je između 1925. i 1926. godine, sa važnim doprinosima de Broja, Vernera Hajzenberga, Maksa Borna, Ervina Šredingera, Pola Diraka i Volfganga Paulija.[2]:22-23 Iste godine kada je izašao i njegov rad o fotoelektričnom efektu, Ajnštajn je objavio svoju teoriju posebne relativnosti, izgrađenu na Maksvelovom elektromagnetizmu. Nova pravila, nazvana Lorencova transformacija, data su za način na koji se vremenske i prostorne koordinate događaja menjaju pod promenama brzine posmatrača, a razlika između vremena i prostora je zamagljena.[2]:19 Predloženo je da svi fizički zakoni moraju biti isti za posmatrače pri različitim brzinama, tj. da su fizički zakoni invarijantni pod Lorencovim transformacijama. Ostale su još dve teškoće. Šredingerova jednačina, na kojoj se temelji kvantna mehanika, mogla bi objasniti stimulisanu emisiju zračenja iz atoma, gde elektron emituje novi foton pod delovanjem spoljnog elektromagnetnog polja, ali nije mogla objasniti spontanu emisiju, gde se elektron spontano smanjuje u energiji i emituje foton čak i bez dejstva spoljašnjeg elektromagnetnog polja. Teorijski, Šredingerova jednačina nije mogla da opiše fotone i bila je u suprotnosti sa principima posebne relativnosti - vreme tretira kao običan broj, dok promoviše prostorne koordinate za linearne operatore kvantna fizika kvant

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

Knjige su dobro očuvane.U svim knjigama sem u jednoj ima podvučenih delova(ne mnogo) običnom olovkom ,u dve imaju zalepljeni isečci iz novina koji imaju veze sa temom,jedan tom imamalu fleku sa strane. Prvih deset tomova je u izdanju Narodne knjige,poslednja dva u izdanju Vojnoizdavačkog zavoda. 1.Istočne civilizacije 2.Život Grčke 3.Cezar i Hrist 4/I Doba vere 4/II Doba vere 5.Renesansa 6.Reformacija 7.Početak doba razuma 8.Doba Luja XIV 9. Doba Voltera 11.Ruso i revolucija 12.Napoleonovo doba ,,knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.``

Matica srpska Prevod Sreten Marić Drugi deo REĐE U PONUDI! Kao na slikama Unutra sve čisto Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof. Šopenhauer je bio idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Biografija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drugim rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetoprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2] Filozofija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla. Teorija percepcije[uredi | uredi izvor] U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti. Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar. Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6] Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7] Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8] Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine. Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21. Svet kao volja[uredi | uredi izvor] U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom. Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga. Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je `smirena` metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje. Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor] Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja. Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje.` Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu. Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“.[13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14] Matematika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije. Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15] Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16] U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu... Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17] Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[15] Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [19] Etika[uredi | uredi izvor] Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [20] Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[21] Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može. Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[22] Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog. Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[23] Večna pravda[uredi | uredi izvor] Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[24] Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[25] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran.` Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno.`...`Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[26] Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju. Kvijetizam[uredi | uredi izvor] Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[27] Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[27] Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja. U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[27] Psihologija[uredi | uredi izvor] Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima: ... Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[28] Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase: Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije...[29] Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[30] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[31] Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor] Politika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala). U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[32] Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[33] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [34] Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[35] Kazna[uredi | uredi izvor] Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[36] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[37] Rase i religije[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim): Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [38] Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[39] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao: Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[40] Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha: [Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος [`Gospod`], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[41] Žene[uredi | uredi izvor] U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [42] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u... zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih. Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[43] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [44] Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[45] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, `Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka.`[46] Pederastija[uredi | uredi izvor] U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla.`[47] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je `izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju.`[48] Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [49] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[50] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju.` Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao: Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [51] U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[52] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[53] Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor] Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[54] [55]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[56] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama. Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. Na osnovu morala, § 19 Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. Na osnovu morala, poglavlje 8 Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. Na osnovu morala, poglavlje 8 1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[57] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[58], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[59] Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [60]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[61][62] Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor] Indologija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti.` [63] Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[64] Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. Na osnovu morala, poglavlje 4 [65] Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[66] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[67] Budizam[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [68]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[69]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[70] Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu. U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se: lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi. Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [71]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [72] Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [73] Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[74] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna: Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[75] Takođe imajte na umu: Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[76] Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[77] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[78] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[79] Magija i okultizam[uredi | uredi izvor] Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu. „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[80] Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[80] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[81] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku.`[82] Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[83] Interesi[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti. U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[84] Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[85] Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira. Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [84] U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše: Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem, primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbici nikako ne biti tamo pronađeni.[86] Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor] Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [87][88] Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[87][88] Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [89]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [90]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [91] Imanuel Kant[uredi | uredi izvor] Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili. O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja: Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[92] U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[93] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge): Očima sam te pratio na plavo nebo, I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga. Sam sam ostao u gomili dole, Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.— Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči Nastojao sam da odagnam turobnu samoću. Sa svih strana me okružuju stranci. Svet je pust i život je beskrajan.[94] Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije. Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [9]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[95] Uticaj[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata.[96] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[96] Francuski pisac Gi de Mopasan komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“[97] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger. Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [98] i Majorana.[99] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem.[100] U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[101] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan, kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[101] Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[102] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[103] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[103] Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[104] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [105] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“. Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima... Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[106] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje. Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[107] Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[108] U poslednjim godinama svog života, Herman Melvil, dok je pisao Bilija Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“.[109] Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama. Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [110] Citati[uredi | uredi izvor] Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete. Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti. Prijatelj svih nije ničiji prijatelj. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina. Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla. Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli. Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji! II TOM