Kao vetar kroz Evropu - Majda Sikošek ODLIČNO očuvana Iskreno rečeno, ja sam se u životu naputovao toliko da mi je toga dosta. Sada putujem samo kad moram i to mi je gnjavaža neopevana. Čak i kad stignem kud sam krenuo, pa mi bude lepo, opet mi je nepodnošljiva pomisao da moram da putujem natrag. Kažu da čiča Kant nikad nije mrdnuo iz svog Kenigsberga (danas – Kalinjingrad), pa šta mu je falilo! Neko je, uostalom, lepo rekao da sve naše nevolje i potiču od toga što nismo u stanju da sedimo di smo (ni za di smo – nismo). Valjda sam ja to omatorio (jesam) i olenjio se (i to). To, međutim, ne znači da ne odobravam avanturizam ljudi koji vole da putuju – sve dok ja ne putujem. Eto njih tamo, na putu, on the road, znam kako im je i lepo mi je da o tome čitam zavaljen u fotelju. Sa određenom pakošću uzeo sam da čitam ovaj Majdin putopis koji sledi: aha, mislim, zapeli Majda i Zoran čak u Portugaliju; autom, umesto avionom kao sav normalan svet; videće oni svoga boga. Ja bih, ako me se pita, uhvatio neki parobrod do Lisabona (valjda toga još ima), pa bih se izležavao na palubi i sve što spada. A oni zapeli da voze... S tačke gledišta normalnog čoveka (dakle, lenčuge) najbolje je kad vozi neko drugi: taksista, pilot, mašinovođa, barba od parobroda itd. Još bolje je kad ima i vagon-restoran ili brodska blagovaona, pa da još daju i pušiti... Ali, avaj, ta su srećna i dekadentna vremena prošla: nema više Wagon Lits Cook, ni Orijent ekspresa, nema ozbiljnih parobroda kakva je bila Berengaria; zašto bi čovek uopšte nekuda kretao? Danas se glupi turisti voze u onim sedmospratnim cruiserima kao sardine, jedu splačine u avionima, a vagon-restorani su prevaziđeni. Šta ostaje putniku osim motornog vozila? Eto, dakle, Majde i Zorana u tom opelovom polu-kombiju, gde se truckaju po Evropi uz pomoć „dži-pi-esa sa nebesa“ (jedan zagrebački roker), traže kampove i hostele, raspremaju i opet pakuju svoje domaćinstvo iz gepeka, muče se sa šatorima i vrećama za spavanje, stanuju u autu. Pritom se ne skidaju sa interneta – pa šta košta da košta, mada, u stvari, nije skupo čak i tamo gde naplaćuju bežičnu vezu. Kao fol – da budu u vezi sa decom, a u stvari da bi Majda pisala blogove od kojih je ovaj putopis nastao; znam ja nju. Mislim da je vredelo, sve to zajedno – putovanje, internet i blogovi; čak i GPS, koliko se ja u to razabiram. Lako je meni: uzmem da čitam ovaj putopis i obradujem se, sve u fotelji, uz piće i cigaretu. Što bih ja putovao kad ima ko će? Kao da sam bio s njima. To je zato što je Majda to sve napisala lepo, glatko, pismeno i nadahnuto, uz prateće informacije; ipak je istoričarka umetnosti. Ne bih da preterujem, ali sam se setio putopisa Crnjanskog; još više sjajnog putopisa onog avanturiste koji je u gumenom čamcu oplovio Balkan još pre tridesetak godina, možda i više. I taj je bio čovek obrazovan i sve je lepo usput opisao uz korisne primedbe. Krenuo čovek sa Savskog pristaništa, pa niz Dunav, pa Crno more, pa pored Grčke uzbrdo do Rijeke, kamionom do Zagreba, pa niz Savu do Kapetanije. Sve u gumenom čamcu. Ova Majdina i Zoranova avantura naravno da je drugačija, ali meni podjednako herojska. Vozio sam i ja svojevremeno spačeka do Ženeve i natrag više puta, ali je to bio posao (iskreno rečeno: šverc, ali to je druga priča). Bilo je to početkom sedamdesetih (i nisu bili narkotici, ne radujte se; bile su filmske kamere i prateća elektronika). Danas je sve to auto-put (dosadno do neba i skupo). Ono što ohrabruje (ne mene, bez brige, nego buduće avanturiste), to su podaci o tome koliko se vodi računa o siromašnim avanturistima na biciklu, u autu, čak i peške; ima ih koji još uvek putuju i železnicom, čak i autobusima. Kampovi su uglavnom uljudni, ima i tople vode, negde čak i besplatno; bežični internet takođe; ljudi su uglavnom ljubazni, kaže Majda i ja joj verujem. Veliko je olakšanje što je to sada sve sama Evropa, pa ne gnjave na granicama (osim Švajcaraca, ali tako je uvek bilo). Ja sam se, recimo, naputovao auto-stopom, ali to je bilo šezdesetih, kad je vladala sveopšta ljubav plus džabaluk. U to vreme Zoranu Majdinom ne bi ni trebao auto, onako čupavom i bradatom hipiku kakav je, čisti anahronizam danas; u ono vreme bio bi mainstram; vukli bi ga za rukav da ga voze i da ga vode kući. Inače apsolutno odobravam cilj (srpski: destinaciju) Majdine i Zoranove avanture. Ta Portugalija me fascinira godinama, putnici su mi svi pričali bajke o njoj (kao i Majda), ali me zbog nečega nije zapalo da i tamo stignem, a bio sam na mnogo mesta koja nisam ni hteo, ni voleo; zbog posla... Taj portugalski deo ovog putopisa preporučujem od srca čitaocu: najbolji je, što je – slutim – i bila namera spisateljice. Dobri su i oni delovi gde je reč o dobrim ljudima, a njih je puno, kako i treba u današnje vreme kad se misli da su se ljudi pokvarili od pohlepe, globalizma, šovinizma i ostalih gadosti. Nisu. Ukratko, čitajte ovu knjigu, vratiće vam veru u ljude i u avanturu. A što se Portugalije tiče, čim nađem neki parobrod do Lisabona – idem.