Autor:: Dženet Maklaud Troter Žanrovi:: Drama, E-knjige, Istorijski, Ljubavni Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 26. avgust 2021. Broj strana: 456 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Emotivni roman o ljubavi mlade i samostalne žene u Indiji pre i tokom Drugog svetskog rata. U doba urušavanja britanske uprave nad Indijom anglo-indijska učenica Adela Robson sanja o blistavoj pozorišnoj karijeri. Kada se iskrade iz škole u gepeku automobila zgodnog Sema Džekmena, zna da je čeka novi život – ali ne onaj kome se nadala. U Simli, letnjoj prestonici britanske uprave, Adela se prepušta očaravajućim zabavama koje indijsko društvo tridesetih godina nudi mladoj debitantkinji. I baš kada se čini da će njene ambicije postati stvarnost, ona upoznaje šarmantnog ali razmaženog indijskog princa, i time pokreće razorni splet događaja. Drugi svetski rat Adelu zatiče u Engleskoj – zemlji koju ne pamti – bez nade ili ljubavi, sa sramotnom tajnom koju krije. Kako bi se oporavila od ljubavnog razočaranja, usredsređuje se na glumu i pevanje i doživljava izvestan pozorišni uspeh, a nakon početka Drugog svetskog rata pridružuje se trupi koja nastupa za vojnike. Da bi se vratila svojoj porodici u Indiji, dobrovoljno se javlja da nastupa tamo. Ponovni susret sa Semom Džekmenom otvoriće vrata za koja je mislila da će joj uvek ostati zatvorena. „Likovi u knjizi su topli, ljudski, a opisi predela nestvarni. Ova knjiga će vam probuditi osećanja.“ – Hearts Books „Devojka sa plantaže čaja je predivna knjiga prepuna božanstvenih opisa indijske prirode. Siromaštvo i bogatstvo predstavljeni su u oštroj suprotnosti, dok autorka vodi čitaoca na putovanje kroz vreme.“ – Swirlandthread.com

Autor - osoba Tolnai, Ottó, 1940- = Tolnai, Oto, 1940- Naslov Studije o karfiolu : izabrane pesme / Oto Tolnai ; [priredio i s mađarskog preveo Arpad Vicko] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 309 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Vicko, Arpad Zbirka ǂEdicija ǂCrveni čot ISBN 978-86-85083-79-2 (karton) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 299-301. Oto Tolnai: STUDIJE O KARFIOLU (Edicija Crveni Čot) Ovo izuzetno delo, u prevodu s mađarskog na srpski jezik Arpada Vicka, Zavod za kulturu Vojvodine objavio je u novopokrenutoj ediciji Crveni Čot koja će, kako joj i ime kaže, ubuduće biti namenjena objavljivanju i promociji vrhunskih književnih ostvarenja najpoznatijih autora iz Vojvodine. Oto TOLNAI (Tonai Ottó, Kanjiža, 1940). Pesnik, prozaista, esejista, dramski pisac, urednik, književni prevodilac. OTO TOLNAI je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj – nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Vauer-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja – Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011). neoavangarda, vladimir kopicl, tribina mladih, bogdanka poznanovic, uj symposion, avangarda, postmoderna, kuca insekata, vujica resin tucic, judita salgo, katalin ladik... MG123

Kao vetar kroz Evropu - Majda Sikošek ODLIČNO očuvana Iskreno rečeno, ja sam se u životu naputovao toliko da mi je toga dosta. Sada putujem samo kad moram i to mi je gnjavaža neopevana. Čak i kad stignem kud sam krenuo, pa mi bude lepo, opet mi je nepodnošljiva pomisao da moram da putujem natrag. Kažu da čiča Kant nikad nije mrdnuo iz svog Kenigsberga (danas – Kalinjingrad), pa šta mu je falilo! Neko je, uostalom, lepo rekao da sve naše nevolje i potiču od toga što nismo u stanju da sedimo di smo (ni za di smo – nismo). Valjda sam ja to omatorio (jesam) i olenjio se (i to). To, međutim, ne znači da ne odobravam avanturizam ljudi koji vole da putuju – sve dok ja ne putujem. Eto njih tamo, na putu, on the road, znam kako im je i lepo mi je da o tome čitam zavaljen u fotelju. Sa određenom pakošću uzeo sam da čitam ovaj Majdin putopis koji sledi: aha, mislim, zapeli Majda i Zoran čak u Portugaliju; autom, umesto avionom kao sav normalan svet; videće oni svoga boga. Ja bih, ako me se pita, uhvatio neki parobrod do Lisabona (valjda toga još ima), pa bih se izležavao na palubi i sve što spada. A oni zapeli da voze... S tačke gledišta normalnog čoveka (dakle, lenčuge) najbolje je kad vozi neko drugi: taksista, pilot, mašinovođa, barba od parobroda itd. Još bolje je kad ima i vagon-restoran ili brodska blagovaona, pa da još daju i pušiti... Ali, avaj, ta su srećna i dekadentna vremena prošla: nema više Wagon Lits Cook, ni Orijent ekspresa, nema ozbiljnih parobroda kakva je bila Berengaria; zašto bi čovek uopšte nekuda kretao? Danas se glupi turisti voze u onim sedmospratnim cruiserima kao sardine, jedu splačine u avionima, a vagon-restorani su prevaziđeni. Šta ostaje putniku osim motornog vozila? Eto, dakle, Majde i Zorana u tom opelovom polu-kombiju, gde se truckaju po Evropi uz pomoć „dži-pi-esa sa nebesa“ (jedan zagrebački roker), traže kampove i hostele, raspremaju i opet pakuju svoje domaćinstvo iz gepeka, muče se sa šatorima i vrećama za spavanje, stanuju u autu. Pritom se ne skidaju sa interneta – pa šta košta da košta, mada, u stvari, nije skupo čak i tamo gde naplaćuju bežičnu vezu. Kao fol – da budu u vezi sa decom, a u stvari da bi Majda pisala blogove od kojih je ovaj putopis nastao; znam ja nju. Mislim da je vredelo, sve to zajedno – putovanje, internet i blogovi; čak i GPS, koliko se ja u to razabiram. Lako je meni: uzmem da čitam ovaj putopis i obradujem se, sve u fotelji, uz piće i cigaretu. Što bih ja putovao kad ima ko će? Kao da sam bio s njima. To je zato što je Majda to sve napisala lepo, glatko, pismeno i nadahnuto, uz prateće informacije; ipak je istoričarka umetnosti. Ne bih da preterujem, ali sam se setio putopisa Crnjanskog; još više sjajnog putopisa onog avanturiste koji je u gumenom čamcu oplovio Balkan još pre tridesetak godina, možda i više. I taj je bio čovek obrazovan i sve je lepo usput opisao uz korisne primedbe. Krenuo čovek sa Savskog pristaništa, pa niz Dunav, pa Crno more, pa pored Grčke uzbrdo do Rijeke, kamionom do Zagreba, pa niz Savu do Kapetanije. Sve u gumenom čamcu. Ova Majdina i Zoranova avantura naravno da je drugačija, ali meni podjednako herojska. Vozio sam i ja svojevremeno spačeka do Ženeve i natrag više puta, ali je to bio posao (iskreno rečeno: šverc, ali to je druga priča). Bilo je to početkom sedamdesetih (i nisu bili narkotici, ne radujte se; bile su filmske kamere i prateća elektronika). Danas je sve to auto-put (dosadno do neba i skupo). Ono što ohrabruje (ne mene, bez brige, nego buduće avanturiste), to su podaci o tome koliko se vodi računa o siromašnim avanturistima na biciklu, u autu, čak i peške; ima ih koji još uvek putuju i železnicom, čak i autobusima. Kampovi su uglavnom uljudni, ima i tople vode, negde čak i besplatno; bežični internet takođe; ljudi su uglavnom ljubazni, kaže Majda i ja joj verujem. Veliko je olakšanje što je to sada sve sama Evropa, pa ne gnjave na granicama (osim Švajcaraca, ali tako je uvek bilo). Ja sam se, recimo, naputovao auto-stopom, ali to je bilo šezdesetih, kad je vladala sveopšta ljubav plus džabaluk. U to vreme Zoranu Majdinom ne bi ni trebao auto, onako čupavom i bradatom hipiku kakav je, čisti anahronizam danas; u ono vreme bio bi mainstram; vukli bi ga za rukav da ga voze i da ga vode kući. Inače apsolutno odobravam cilj (srpski: destinaciju) Majdine i Zoranove avanture. Ta Portugalija me fascinira godinama, putnici su mi svi pričali bajke o njoj (kao i Majda), ali me zbog nečega nije zapalo da i tamo stignem, a bio sam na mnogo mesta koja nisam ni hteo, ni voleo; zbog posla... Taj portugalski deo ovog putopisa preporučujem od srca čitaocu: najbolji je, što je – slutim – i bila namera spisateljice. Dobri su i oni delovi gde je reč o dobrim ljudima, a njih je puno, kako i treba u današnje vreme kad se misli da su se ljudi pokvarili od pohlepe, globalizma, šovinizma i ostalih gadosti. Nisu. Ukratko, čitajte ovu knjigu, vratiće vam veru u ljude i u avanturu. A što se Portugalije tiče, čim nađem neki parobrod do Lisabona – idem.