Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Štulić - biografija Autor: Hrvoje Horvat Izdavač: Večernji list, Zagreb latinica, mek povez, 21 cm, 188 str, ilustrovano _____ Knjiga „Štulić: biografija“ Hrvoja Horvata, rok kritičara, novinara i kolekcionara gitara iz Zagreba, je najiscrpniji prikaz karijere Branimira Štulića, njegovog autorskog rada koji je promenio mogućnosti domaće rok muzike. Horvat je pre nekoliko godina već objavio biografiju frontmena grupe Azra pod naslovom „Fantom slobode“. Sada ljubitelji Štulića mogu pročitati dopunjeno izdanje u kojem je Horvat po prvi put ekskluzivno objavio i desetak faksimila sa Štulićevim pesmama. Horvat je zaokružio Štulićev provokativni životni put: od detinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu i jedinstvenog uspeha s pesmama koje je napisao do raspada Jugoslavije. Brojne analize, izjave, intervjui, sećanja kolega i saradnika, kao i Štulićevi neobjavljeni rukopisi i privatne fotografije, povećavaju autentičnost Horvatove knjige. Istovremeno, ona je širi politički, društveni i kulturološki kontekst, u kome je jedan od najboljih kompozitora i tekstopisaca svih vremena, pevač i gitarista s Azrom živeo i radio. Svojim odlaskom u Holandiju, (p)ostao je retko dosledan primer vlastitog stiha „jednog dana nema me da nikada ne dođem“. Štulić: biografija otkriva kako je Džoni tamo stigao i gde je pre toga bio.

Život i smrt Džimija Hendriksa Džimi je bio gitarista u Njujorku i oslanjao se na podršku svojih ljubavnica dok je pokušavao da oponaša svog idola Boba Dilana. Crnac koji svira belačku rok muziku – želeo je da pokaže da je muzika univerzalna. Kad je stigao u Englesku, očarao je raskalašni London. Ne zato što je Džimi umeo da svira zubima ili držeći gitaru iza leđa, već zato što je zaista umeo da svira. Putujući kroz ljubičastu izmaglicu idealizma i paranoje šezdesetih, Džimi Hendriks je bio muzičar zbog koga je Erik Klepton pomišljao da odustane, koji je nezaboravno obradio pesmu All Along the Watchtower Boba Dilana, i čije je izvođenje pesme Star Spangled Banner definisalo Vudstok. A kad se njegova sjajna zvezda prerano ugasila, legenda je nastavila da živi u muzici i u intrigama koje su pratile njegovu smrt. Dva su jahača prilazila je psihodelično i kaleidoskopsko istraživanje života i smrti Džimija Hendriksa – i putovanje u mračno srce šezdesetih. Dok su grupi devojke stajale u redu, droga je bila sve jača, a san šezdesetih je izgarao u vatri i krvi Vijetnamskog rata, ubistva Martina Lutera Kinga i izbora Ričarda Niksona za predsednika. Mik Vol, autor knjige, oslanjao se na vlastite intervjue i iscrpna istraživanja kako bi ispričao ovu priču o Bogu gitare. Povez: Mek Format: 13x20 cm Broj strana: 334 Godina izdanja: 2020. Na više stranica pojedine rečenice su obeležene markerom.

Kako odrediti granicu između stvarnosti i mašte? Marija i Viktor će biti u prilici da to naslute u Meksiko Sitiju, u koji su doputovali da pronađu majku. Tu žive bogoliki rvači – večiti suparnici Hrabro Srce i El Dijablo; slepi prosjak Okati, koji se ne odvaja od gitare; životinje koje govore. Mada to ne uviđa, Marija će sa svojim bratom kročiti u magični svet Plave kuće i ublažiti bol i patnju slikarke Fride Kalo.U priči Fridina čarobna kuća mnogo je nestvarnog. Paradoksalno, upravo nam je nestvarno potrebno da bismo mogli da otkrijemo istinu. Da bi nam dočarao tajnu stvaralačke motivacije slikarke Fride Kalo, pisac ukršta podatke iz njene biografije i izmišljene događaje. I sama Frida Kalo je volela da izmišlja.Oživljavanje dela poznatih majstora slikarstva posredstvom uzbudljivih priča, koje dočaravaju pojedinačana dela, nova je biblioteka SUSRETI S UMETNOŠĆU izdavačke kuće Evoluta. Ona upoznaje čitaoce sa stilovima, tehnikama i uticajima velikih slikara, među kojima su Van Ajk, Pol Gogen Frida Kalo, Leonardo da Vinči, Tuluz Lotrek...

OŠTEĆENJA NA IVICAMA KORICA UNUTRAŠNJOST VRLO DOBRA LEMMY -MOTORHEAD Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti – pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pink Flojd (engl. Pink Floyd) engleski je rok bend, osnovan 1965. godine. Bend su činili Dejvid Gilmor, Sid Baret, Ričard Rajt, Nik Mejson i Rodžer Voters. Svojim inovativnim stilom, virtuoznošću, filozofskim tekstovima, vizuelnim performansom tokom koncerata, inovativnim izgledom omota ploča, svojevrsnom upotrebom elektronike i kvalitetnom melodikom i harmonijom bend je obezbedio svoje mesto u istoriji roka i svojevremeno se zacrtao u sam vrh svetske muzike. Sigurno jedna od najuticajnijih i najuspešnijih grupa svih vremena, što dokazuje činjenica da je bend prodao preko 250 miliona albuma širom sveta.[1] Grupa je primljena u članstvo Rokenrol kuće slavnih 1996. godine.[2] Biografija Osnivanje i počeci benda Godine 1964, tri prijatelja - Rodžer Voters (gitarista), Ričard Rajt (klavijaturista) i Nik Mejson (bubnjar) - su osnovali bend koji se zvao Sigma 6. Kako nije uspeo da se proslavi, bend menja ime u T-Sets. Kasnije, sredinom 1965. nastaje The Abdads sa novim članovima Klajvom Metkalfom (bas-gitara), Kit Nobls i Džulijet Gejl (prateći vokali). Bend ponovo menja ime u The Screaming Abdads i The Architectural Abdabs. 1965. bend ponovo uzima ime Sigma 6, Rodžer Voters se prebacuje na sviranje bas-gitare jer se bendu priključuju gitaristi Bob Klouz i Sid Baret. Sid je hteo da ime benda promeni u The Pink Floyd Sound, ali su promenili ime benda u samo Pink Floyd, koje je spoj imena dvojice poznatih bluzera, Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Kasnije te godine Bob Klouz je napustio grupu. Godine 1967, bend je učestvovao u filmu Pitera Vajtheda Tonite Let`s All Make Love in London. U filmu je snimljena jedna njihova proba iz januara 1967. godine, na kojoj sviraju stvari `Interstellar Overdrive` i `Nick`s Boogie`. Bend zatim u saradnji sa Blackhill Enterprises izdaje dva singla, Arnold Layne u martu i See Emily Play u junu 1967. Arnold Layne, pesma o ludom transvestitu koji krade žensku odeću, bila je zabranjena na BBC Radiju 1, ali i pored toga je dostigla šesnaesto mesto na Britanskoj listi singlova. See Emily Play dostiže čak šesto mesto i ovi singlovi najavljuju njihov budući uspeh, iako je bend odbijao da svira te pesme uživo, smatrajući ih isuviše konvencionalnim. Avgusta 1967. bend izdaje debitantski album The Piper At The Gates Of Dawn koji dostiže šesto mesto na Britanskoj listi albuma. Bend je 1967. godine bio na turneji sa tada već poznatim gitaristom Džimijem Hendriksom. Tokom turneje u SAD, Sid Baret se razboleo zbog upotrebe LSD-a. Njegova zavisnost doprinela je imaginarnom pisanju pesama, ali za vreme snimanja drugog albuma A Saucerful Of Secrets, njegova zavisnost se otrgla kontroli. Sid je pisao pesme za bend do 1968. godine, ali je zbog lošeg fizičkog i mentalnog stanja koje se pogoršalo upotrebom droga bio gotovo neupotrebljiv na sceni. Zbog Baretove nestabilnosti u bend je doveden gitarista Dejvid Gilmor, Baretov školski drug, i jedno kratko vreme tokom 1968. godine bend je nastupao u petočlanom sastavu. Nakon što je Baret napustio bend, 1968. godine, Dejvid Gilmor je značajno uticao na ostatak benda i skupa sa Votersom predstavljao samo jezgro grupe tokom njihovog zajedničkog postojanja. Izdavačka kuća Blackhill Enterprises napušta bend i ostaje sa Baretom, ali bend nalazi novog menadžera Stiva O`Rurka koji je ostao uz bend do svoje smrti 2003. godine. Baret je izdao dva solo albuma (The Madcap Laughs iz 1969. i Barrett iz 1970. godine, na kojima su svirali njegovi bivši drugovi iz benda), a zatim se povukao iz sveta muzike....

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Život Autor: Kit Ričards Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 21 cm, 585 str, 510 g. _____ Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu.``

KIT RIČARDS - Život Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu. „Zabavno... ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to.“ Dejvid Remnik, New Yorker „Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“ Kevin Felon, Atlantic Izdavač: Laguna Godina: 2011 Format: 13x20 cm Broj strana: 585 strana, fogografije u boji Pismo: Latinica Povez: Mek

Odlično očuvano s posvetom autora Mladen Maksimović Knjiga predstavlja omaž muzičkoj grupi Azra i umetničkom stvaralaštvu Branimira Džonija Štulića. Retko! Postoje brojne grupacije onih kojma je rokenrol usmerio životne puteve, usadio ono, kulturološko obrazovanje, ulaganje u sopstveno obrazovanje, poštovanje starijih itd, a što je netragom nestalo, no, ostaju ta, stara dobra vremena, za koja će današnji klinci ostati uskraćeni, ili se možda varam, jer, ta su ipak negde u telefonima. U svom predgovoru ovde, Mihajlo Knežević je složio validnu priču, koju bih, možda proširio, ali potpisao bez dvoumljenja. Maksimoviću je pošlo za rukom ono što inima nikada neće kada se radi o Džoniju i nj. Azri, generaciji koja je stasavala uz njihovu muziku ali i posteriori. Iz tog samo razloga, odati autoru zasluženo priznanje je ono, neizostavno, ono što se nameće, u potpunosti je neispustivo. Okupan poetskim Džonijevim suncem, autor se nije odlučio pljuvati ili u superlativu pisati o Džoniju, nego je akcenat stavio na objektivno ono, nije podlegao toj zaljubljenosti u saund ovog sastava, ostao je priseban do samog kraja i doneo nam iznad svega izvrsnu priču, priču o Džoniju koja kreće od Skoplja, grada u kom je rodjen, ali, za mene koji čita ove ‘Gospodar samoće’ redove, pravi junak je zapravo Maksimović, naravno, iz gore navedenih razloga. Gospodar samoće je naslov je almanah koncipiran, tako da imamo, po godinama društvenopolitička zbivanja od 1943. pa sve do 2017. Autor se tako u delu vezanom za 1956. dotiče prvih tragova rokenrola u FNRJ, kada se pomenuti ponajviše slušao sa razglasa na ringišpilima i podudarnog onog, da se, zapravo od tada ili od te godine krenulo u obeležavanje Dana mladosti, pa onda i prvog emitovanja tv programa iz studija u Zagrebu. Iste je Dizi Gilespi u Jugoslaviji, a potom se vraća Džoniju. Gospodar samoće nije knjiga koja se čita bez predaha, naprotiv, tera nas na zastajanje, pauzu neku, manju, a sve iz razloga divljenja autoru koji je, nema tu sumnje, napisao ovaj, zbilja vredan naslov, koji pored priče o preferentnom liku donosi i detalje one, već zaboravljene ili ne toliko bitne ali neispustive, one bez kojih nema zaokružene priče vezane za jedno rock štivo, a što u ukupnom visoko vrednuje Maksimovićevu posvećenost vezanu za Džonija i Azru. Stoji ovde tako, da je Džoni (Djoni) sa samo osamnaest godina po prvi put čuo stvari Bitlsa na radiju (Twist and Shout i P.S. I Love You), da je za omiljeni list imao Kekec, a fudbal se nalazio u vrhu njegovih sportskih aktivnosti i interesovanja. Pod podsećanja stoji ovde da je Nikola Karaklajić (02.02.1961.) pokrenuo prvu rokenrol emisiju na talasima Radija Beograd. Piše Maksimović potom o Džonijevom odrastanju , prvoj gitari koju je pozajmio od svoje drugarice Maje, te da je vežbao na toj dok mu krv ne krene iz jabučica. Zanimljivo je ono što ovde autor iznosi a vezano je za Džonijev diplomski rad u gimnaziji na temu Pariške komune 1871. Na izvestan način, ta saznanja će presudno uticati na pisanje tekstova sa socijalnom tematikom tokom bogate mu karijere. Već se na odsluženju vojnog roka u JNA posvetio pisanju songova, a po izlasku iz vojske piše i prvu značajnu onu, ‘Balkan ‘ je ta. Iznosi Maksimović i pojedinosti vezane za nastanak songa Krvava Meri. Naime, Džoni se svakodnevno vozio autobusom na liniji 43 i svirao gitaru, a, poznanica u tom, koja je takodje svakodnevno koristila autobus na pomenutoj, je imala nadimak po engleskoj kraljici Meri Tjudor (za koju znamo da se nemilosrdno obračunavala sa svojim protivnicima u 16. veku) a za razliku od kraljice, ona je samo koristila muškarce, pelješila ih, odlazila sa njima u nezaobilazni šoping do Trsta (vrtela je frajere oko malog prsta, vodila ih u krevet a potom u provod). Vezano za politiku u tim, studentskim krugovima, Džoni je sebe svrstavao u grupaciju onih koji nisu želeli prikloniti se ni jednoj strani, dakle sebe nije video kao strogo opredeljenog, , mada je na izvestan način naginjao levičarima (nasledje ’68. i časopis Praksis). Maksimović navodi i 1975. kao godinu formiranja prve njegove grupe, one, Balkan sevdah bend. U poglavlju pet (Iz plemena starih Azra) konačno dolazimo do toga kako se stiglo do Azra naziva za grupu, i nekih, po svemu, za start u karijeri pomenute izuzetno bitnih detalja. Piše autor potom kako se 1977. u Zagrebu, u krugu porodice Djoka Grgeca Anarhista proslavljao dolazak na svet ćerke pomenutog, te da je Džoni tada izgovarao stihove Hajnriha Hajnea sa akcentom na song Azra (Kazuj robe iz plemena kog si, ja sam El Muharem iz plemena starih Azra) a Djoko se obavezao, dao je svojoj ćerki ime Azra, te će i Džoni nešto kasnije isto uzeti za naziv grupe). Možda i jesam, ali, pre da nisam imao prilike pročitati ove pojedinosti u brojnim naslovima vezanim za njega, te tako sve pohvale autoru, za koga već ovde, na šezdeset i sedmoj stranici Gospodara samoće, mogu bez ustezanja reći kako nije ispustio niti jedan detalj o Azri, a bez tih storija o pomenutoj ne bi imala ne znam koliko smisla, bila bi beznačajna. Iznosi autor i podatak da je prvi tekst o grupi Azra objavljen u zagrebačkom Poletu, a isti je potpisao Sven Semenčić. Autor dalje, u podsećanjima (nevezano za Azru) navodi da je cd kao nosač zvuka , prvi put promovisan 08.09.1979. u holandskom Ajndhovenu, radi se filipsovom cd nosaču zvuka na kom su zabeležena Vivaldijeva ‘Četiri godišnja doba’, i tu su mišljenja nepodeljena. Datum koji ćemo dobro upamtiti svi mi, zaljubljenici u crni vinil jer, postepeno se prelazilo na pomenuti nosač zvuka, koji će gotovo istisnuti proizvodnju i prodaju tih, no, na svu sreću, danas je situacija znatno povoljnija i ide u prilog vinilu, ne samo crnom, nego i u ostalim bojama, a kao primer imamo našu najznačajniju diskografsku kuću Jugoton/Croatia Records iz Zagreba. U pravoj eksploziji zbivanja na ondašnjoj domaćoj rokenrol sceni, autor beleži ono, veoma bitno za karijeru Džonija i Azre jer, susreće se sa Borisom Lajnerom i Srdjanom Šaherom kada će na kratko promeniti naziv grupe u Sindikat. Od iznimne važnosti je objavljivanje prvog singla grupe na kom su se našle Balkan/A šta da radim, stvari, godina je 1979. uz napomenu da su u sastavu samo njih dvojica, dakle Boris i Džoni. Autor je tako došao do saznanja vezanih za nastanak songa ‘Kad Miki kaže da se boji’ , stoji tako da je izvesni slovenački političar izjavo kako postoji tendencija po kojoj svi mladi koji ne žele učiti pribegavaju formiranju rock grupa, a što je Štulića i navelo da napiše pomenutu. U grupi je potom bas gitarist Mišo Hrnjak (ex Eustahijevi virtuozi). Poznanstvo sa izvesnom Silvijom na ostrvu Silba rezultira napisanom i isto tako naslovljenom, mada je i onaj, prvi album njoj posvećen, album koji se na tržištu javio 1980. Stoji ovde da je po kriterijumima Džona Lenona, ploča uspešna ukoliko su sve sa te hitovi, te je Džoni u potpunosti odgovorio tim. Naravno, ono što je izvesni napisao u povodu izlaska tog i ne stoji, ali takvi imaju medijski prolaz te mogu sebi dozvoliti luksuz iznošenja sopstvenih stavova, stajali oni ili ne, no to nije u kontekstu priče ovde. Ističe Maksimović sedam nastupa Azre u SKCu beogradskom, pa onda dvostruki album ‘Sunčana stana ulice’ a ono što posebno zadivljuje je autorovo iskreno i realno iznošenje, pisanje o karijeri grupe, kao i to da se nije upuštao u onu, ne znam kakvu analizu brojeva sa svih albuma grupe. Džoni i Azra su samo izvor inspiracije njegove, uz njihovu muziku je odrastao, to je uz napisano ovde sasvim dovoljno za iskazivanje poštovanja njegovim junacima. Azra i Džoni tako, Maksimoviću znače koliko i nama starijima Siluete, Roboti, Grupa 220, Grupa Mi, Korni Grupa, Crni biseri, Džentlmeni, SmaK, Tajm itd. Podseća Maksimović i na onovremena zbivanja u Poljskoj , sve vezano za nezavisni sindikat Solidarnost sa Lehom Valensom na čelu, jer, Džoni je iskazao podršku tim ljudima napisanom onom, ‘ Poljska u mom srcu’, dakle insiprisana je pomenutim. Zabeležio je autor tako i trostruki Lp album na kom su se našle probrane one, iz Kulušića, prostora zagrebačkog u kom su (kao i beogradskom SKCu) održali sedam koncerata. Autor se nije uopšte upuštao kažem u detaljnu analizu svih brojeva sa Azrinih albuma, i to je stvaran pokazatelj njegovog, ne nekog besciljnog lutanja ka negativnoj konotaciji ili u superlativu pisanju vezanim za kvalitet snimljenih, te se tako nije pridružio grupaciji onih koji su ne znam koliko cenili Azru i Džonija, a pri tom se uglavnom negativno odnosili prema njegovom stvaralaštvu. Song zbirka Džonijeva, naslovljena sa ‘Filigranski pločnici’ je objavljena 1982. godine a stvar ‘Pit i to je Amerika’ napisao je njegov frend Mile Rupčić. U osvrtu na 1982. godinu, autor prenosi kako je pomenute snimljen izvestan album izvesne grupe koji će kasnije (od nekolicine njih) biti proglašen za najbolji ikada snimljen u Yu, što, naravno da ne stoji, daleko je od tog, ali je zahvaljujući prolazu u medijima, grupica tih uspela u nameri plasiranja svog mišljenja, mada, ruku na srce, barem nama starijima to ne znači apsolutno ništa, nema tu težinu objektivnosti nego navijačku obojenost. Dolazimo tako i do poglavlja vezanog za prvi Džonijev odlazak u Holandiju, zemlju u kojoj će se javiti nj. druga song zbirka, naslovljena sa Big beng. Autor podseća i na Davida Albaharija, koji je svojevremeno napisao kako Džoni svoju iskrenost iznosi u tekstovima kroz zastrašujuće slike, a da se odlično uočavaju ili zapažaju i druge konstante Štulićevog pesništva, ubacivanje citata na za to odgovarajuća mesta uz parodijski onaj prilaz kako književnom onom, tako i muzičkom delu rezimirani prikazi ili u prevodu oni elementi bez kojih postmodernizam to i ne bi bio. Snima Džoni u NL trostruki album na engleskom jeziku (It Ain’t Like In The Movies At All). On i Lajner upoznaju Stivena Kipa, bas gitaristu, koji im se odmah pridružuje. Vezano za ovaj trostruki album, autor iznosi detalje one, o nastanku tog. Sve je u stvari vezano za strip u kom kosmonaut napušta svoj brod, istražuje površinu planete na koju su se spustili pa tako zatiče ostatke starog broda, ulazi zatim u taj, pogleda kroz prozor a sve što je video je crnilo prošarano zvezdama te izgovara ključno ono: It Ain’t Like It The Movies At All’’ (po mome engleskom to je u prevodu, da vidjeno nije kao što smo gledali u filmovima). I zbilja su bitni ti detalji vezani za nastanak songova bilo koje grupe, pa tako i ovde iznosim autorova saznanja te mu od srca zahvaljujem na svemu što je podelio sa nama. Imamo ovde i autorovo podsećanje na Žiku Pavlovića i nj. ono, doba Juge ostaće upamćeno kao Periklovo doba za umetnost (muziku, književnost, film i sport) a važan činilac u tom (izmedju ostalih) je i jugoslovenska grupa Azra sa Džonijem Štulićem. Vredno iznošenja je svakako i autorovo saznanje da je sarajevski gitarist, kompozitor i producent Zoran Šerbedžija saradjujući sa Džonijem na albumu Blasé (prezasićen) rekao da je on jedan divan i pošten čovek, te da od njega možemo naučiti kako ne biti pohlepan. Uspeo je u onom, da ga ljudi zavole, poistovetio se sa svojim stvaralaštvom, mada za uzvrat nije tražio a niti dobio bilo šta i tu leži njegova genijalnost. Autor je, na koncu, nadasve iskrenim, neizvrnutim, neispeglanim i objektivnim pisanjem o Džoniju i Azri, kapiram, hteo poručiti svima, ono, jedan je Džoni, njegov udeo u ispisivanju stranica jugoslovenskog rocka je nemerljiv, zato ga ostavite na miru, jednom i za svagda. Džoni će za kritičare izjaviti, kako ga isti seciraju, a misle o sebi i kao u džudou koriste moju snagu ne bi li me oborili! Za kraj izdvajam ono Maksimovićevo gde stoji: Ako odgonetnemo ličnost njegovu, pratimo mapu na kojoj su ljubav prema muzici, fudbalu, književnosti i umetnosti generalno. Tags: Dzoni Štulić grupa Azra biografija Filigrantski pločnici ploče albumi