Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Životi pesnika (s gitarom) - Ray Robertson Broj strana: 243 „Trinaest pesnika s gitarom o kojima govorim mogu se uklopiti u određeni profil – svaki od njih se stilski oslanjao na tradicionalnu američku muziku (bluz, kantri, sirovi rokenrol); uglavnom su svi za života (a često i dan danas) bili potcenjivani, i to ne samo kad je reč o njihovim vrhunskim pesmama i sviranju već i o njihovom antižanrovskom ikonoborstvu; njihove životne priče su upečatljive poput najboljih romana i, baš kao i svaki drugi život, protkane stalnim moralnim dilemama – samo što je njihov spisak krajnje ličan. Ipak postoje dobra i loša umetnost, ali čim napravite tu nužnu distinkciju, dolazite do onoga što nazivamo ukusom. Životi pesnika (s gitarom) je ukus mog ukusa.“Ray RobertsonEseje u „Životima pesnika (s gitarom)“, koji govore o žanrovski raznorodnim, više ili manje poznatim muzičarima različitih sudbina i karaktera, objedinjuju piščeva jasna vokacija, suverena narativna ekonomija, duhovita i inteligenta poentiranja, hitre i jezgrovite rečenice koje dosadi ne ostavljaju nimalo prostora. Ali ih pre svega objedinjuju vatrena ljubav i strast prema muzici, i umetnosti uopšte, bez čega bi ovo delo, i pored neupitnog stilskog umeća iskusnog pisca, bilo samo pošteno napisana zbirka kratkih i zanimljivih biografija. – Biografija ljudi koji retko umiru prirodnom smrću, uzimaju previše nečega (i to najčešće u kombinaciji sa flašom koječega), koji donose pogrešne odluke i iščezavaju iz vidokruga javnosti, uz visok rizik da im dela završe na beskrajnom groblju muzičkih komada. Ray Robertson ih i pored toga voli i ako možda i ne uspeva da svakoga zarazi svojom strašću prema njihovom stvaralaštvu, svakako mu uspeva da za svakog od njih izazove interesovanje.

Futrola za gitaru sa ruckom i kaisem Malo koriscen

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Životi pesnika (s gitarom) – trinaest autsajdera koji su promenili savremenu muziku - Ray Robertson Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2018 Broj strana: 243 Format: 21 cm Povez: Broširani „Trinaest pesnika s gitarom o kojima govorim mogu se uklopiti u određeni profil – svaki od njih se stilski oslanjao na tradicionalnu američku muziku (bluz, kantri, sirovi rokenrol); uglavnom su svi za života (a često i dan danas) bili potcenjivani, i to ne samo kad je reč o njihovim vrhunskim pesmama i sviranju već i o njihovom antižanrovskom ikonoborstvu; njihove životne priče su upečatljive poput najboljih romana i, baš kao i svaki drugi život, protkane stalnim moralnim dilemama – samo što je njihov spisak krajnje ličan. Ipak postoje dobra i loša umetnost, ali čim napravite tu nužnu distinkciju, dolazite do onoga što nazivamo ukusom. Životi pesnika (s gitarom) je ukus mog ukusa.“ Ray Robertson Eseje u „Životima pesnika (s gitarom)“, koji govore o žanrovski raznorodnim, više ili manje poznatim muzičarima različitih sudbina i karaktera, objedinjuju piščeva jasna vokacija, suverena narativna ekonomija, duhovita i inteligenta poentiranja, hitre i jezgrovite rečenice koje dosadi ne ostavljaju nimalo prostora. Ali ih pre svega objedinjuju vatrena ljubav i strast prema muzici, i umetnosti uopšte, bez čega bi ovo delo, i pored neupitnog stilskog umeća iskusnog pisca, bilo samo pošteno napisana zbirka kratkih i zanimljivih biografija. – Biografija ljudi koji retko umiru prirodnom smrću, uzimaju previše nečega (i to najčešće u kombinaciji sa flašom koječega), koji donose pogrešne odluke i iščezavaju iz vidokruga javnosti, uz visok rizik da im dela završe na beskrajnom groblju muzičkih komada. Ray Robertson ih i pored toga voli i ako možda i ne uspeva da svakoga zarazi svojom strašću prema njihovom stvaralaštvu, svakako mu uspeva da za svakog od njih izazove interesovanje.

Metronom i štimer za gitaru, bas gitaru, violinu i ukulele sa "hromatskom" funkcijom. Tonski i polutonski generator, A4 kalibracija od 410 do 490 Hz. Napajan s 2 x AAA baterijma (dolaze u kompletu). Spoljna mikrofonska zakačaljka dolazi u kompletu sa štimerom/metronomom.

Novo, nečitano, nema posvete. Klementina 2: Talentovana Klementina - Sara Penipaker Godina izdanja: 2009 Broj strana: 144 Povez: Mek Preći ćemo sve moje talente po azbučnom redu", reče Margareta. Otišla je do police po akustičnu gitaru. pogledala je u moje ruke pa u žice. Vratila je gitaru. "Pokidaćeš ih", rekla je. Onda mi je pružila palice. Koje sam ispustila. "Baratanje palica otpada." "Šta je sa tvojim cimbalom?", upitala sam. Margareta je odmahnula glavom. "Otisci prstiju." "D kao dramska sekcija", rekla mi je. "Pravi se da si upravo čula neku iznenađujuću vest". Zviznula sam se dlanovima po obrazima i usne isturila u slovo O. "I gluma otpada."

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Korzikanske bajke - Jugana Stojanović Godina izdanja: 2016 Broj strana: 124 Ovu knjigu čine bajke, legende i šaljive priče, nekada davno kazivane, pod zvedanim nebom Korzike uz zvuke gitare i sanjarsko pevušenje prisutnih. Likovi su životni, čas hrabri, čas malodušni, čas plemeniti, čas uskogrudi. Bajke obiluju ljubavlju prema svemu što je deo života, prema životinjama i rastinju, prema prema velikim strvarima i sitnicama. Njihova poruka je nepokolebljiva vera u dobro, koje pobeđuje nad silama zla, a koje dolazi samo sa hrabrošću i moralnom čistotom.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Toliko o sebi znam - Hose Jero Izdavač: Treći trg Godina izdanja: 2019 Broj strana: 81 Format: 21 cm Povez: Broširani Avantura Tražiš dane. Vraćaš se starim putem. Kažeš: „Beše ovde… na ovom mestu” Tražiš dane. Hvataš se za prizore koji su odraz sna u senci sna. Tražiš dane. Uranjaš u ledenu vodu. Hodaš nasumice. „Beše ovde…” Kidaš svoje meso. (S crnih borovih iglica padaju kapi muzike.) Bilo je to ovde. Tražiš dane. (Lakše je ovaj kamen naterati da nikne.) More prebira po žicama svojih prolaznih gitara od zalazećeg bakra. Talasi, na rubu duše, razbijaju se u zvezdani prah. Pokušavaš da se vratiš u svoje dane. Srebrne niti (pauk koji tka sećanje), srebrne niti šaraju spokojnu, nagu noć. Krstariš, po njima, kroz dane, vraćaš se starim putem: tvoji dani. Tražiš sebe. Hose Jero del Real (1922—2002). Španski pesnik, likovni kritičar i akademik Kraljevske akademije za jezik. Pored mnogih nacionalnih i internacionalnih nagrada za poetsko stvaralaštvo, najveće priznanje iskazano mu je uručivanjem Nagrade Servantes, najuglednije nagrade koju jedan pisac, ili pesnik, na španskom jeziku može da dobije. Jerova čistota izraza i besprekoran kastiljanski , tj. španski jezik, kao i raskošna emotivnost njegove poezije, učinili su da se smatra jednim od najznačajnijih pesnika književnosti na španskom jeziku, pa samim tim i svetske književnosti. U zbirci Toliko o sebi znam Jero peva karakterističnim povišenim glasom, uznemireno i raspevano, o ljubavi, smrti, slobodi, melanholiji… sa stalnom težnjom ka nečem većem i nedostižnom, u očaravajućem kovitlacu koji stvara ova poezija, iznad svega – puna života. Veliki pesnik jedne generacije, najbolji, jedinstven… Hose se ne štedi, Hose puši i pije, Hose je akademik, Hose ima dušu siromaha i biografiju princa, ili obrnuto. Stvorio je najopsežnije, najkoherentnije i najličnije poetsko delo u drugoj polovini XX veka. Fransisko Umbral

Novo, nečitano, nema posvete. Uvjerljivo drugi - Sven Popović Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 192 Format: 21 cm Povez: Broširani Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu. Diplomirao je komparativnu književnost, engleski jezik i književnost i amerikanistiku na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Piše muzičke i književne kritike za časopise i portale. Prozu je objavljivao u Quorumu, Zarezu, Fantomu slobode, časopisima Nova riječ i Script, zborniku Record Stories, antologiji mladih prozaika “Bez vrata, bez kucanja” i na raznim internet-portalima. Knjigu kratkih priča Nebo u kaljuži objavio je 2015. Jedan je od osnivača “Tko čita?”, programa namijenjenog mladim autorima, i jedan od urednika zbornika TKO ČITA? za sezone 2015/16 i 2016/17. Priče su mu ušle u antologiju Best European Fiction 2017 i prevedene na engleski, nemački, poljski i rumunski. Živi i ne radi u Zagrebu. “Osjetio sam kako mi svjetlost natapa odjeću. Te posljednje zrake svjetlosti koje izgaraju na koži i betonu i asfaltu i limu. I ne može biti bolje. Jer ovih nekoliko sati opet smo samo nas trojica. U nekom prošlom vremenu. Nas trojica. Dok smo još vjerovali. U vječnu sadašnjost i beskonačnu cestu. Instant-satori. Nešto bolje i sjajnije i uzvišenije nalazi se odmah iza ugla. Nas trojica. Bas, bubanj i gitara rokenrol benda koji spašava duše brzinom od 33 okretaja u minuti.” “Stojimo dok tulum bjesni. Tulumi: ti pokretni hramovi naše mladosti koji sprječavaju prodor vanjskog svijeta. I odjednom shvaćam da dugo nisam bio ovako dobre volje. Okrenuo sam se prema Judy, pomaknuo joj kosu i poljubio je. Žmirio sam, a iza kapaka treperile su zvijezde.” “Izbrisali smo naš svijet i međuigrom noći, neona i gradskih svjetala stvorili krajolik koji nam je bio po volji i cestu koja nije vodila nigdje. Nigdje osim u zavjese noći koja nudi zaborav zaborav zaborav i plavičasto, meko jutro tamo daleko na drugoj strani gdje mi više nismo ono što jesmo, nego ono što bismo htjeli biti. “ “Promatram nas. Mladići i djevojke začeti u pukotinama, rođeni u vakuumu između dva razdoblja. Kao djeca naviknuti na smijeh, stabla i sunce, odgajani uz motivaciju ako dovoljno radimo, učimo, obavljamo domaću zadaću, da ćemo biti nagrađeni. Zrelost dolazi s prihvaćanjem činjenice da su nam roditelji i učitelji lagali, bacili su nam vrući krumpir i ostavili nas s opeklinama. A govore nam da smo cinični, da smo lijeni i da je ironija lajtmotiv

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Lovište - Katarina Nikolić Izdavač: Arete Godina izdanja: 2021 Broj strana: 258 Format: 20 cm Povez: Broširani Lovište je intrigantan triler koji preispituje prošlost kao i okolnosti u kojima čovek ispoljava najmračnije strane svoje ličnosti. Osveta kao motiv, nerazjašnjeni odnosi, želja da se prevaziđu strahovi, košmari. I šta to znači u Lovištu? Šuma ne trpi oklevanja, život se nastavlja baš tamo gde je i stao. U Lovištu si uvek predator ili plen, jedan na jedan, potpuno sam. Svaki trenutak je novi preobražaj, patnja, život i smrt. Katarina Nikolić (1988) je rođena u Pančevu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti 2011. godine kao audio vizuelni umetnik iz oblasti dramaturgije. Piše, s vremena na vreme, za književni časopis “Kvartal”. Autor je romana Kazablanka (2008), Igra jednog časa (2013) i Dete Prirode (2014). Jednu od mnogobrojnih priča izdala je u saradnji sa Vasom Pavkovićem Leksikon božijih ljudi (Službeni glasnik, 2010). Časopis “NIN” objavio joj je priču Šerlok Holms. Bez kokaina 2012. godine. Obožava kinematografiju, Alfreda Hičkoka, Hemfrija Bogarta, američke pisce Fantea, Bukovskog, Judžina O’Nila ali i gitaru Džoa Satrianija. Kratku recenziju o iranskom novom talasu Prošlost i sadašnjost objavio je magazin “ReStart online” (2012).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada  u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti  –  pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju  i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Mešavinar - Aleksandar Dobrijević Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 123 Format: 20 cm Povez: Broširani Mešavinar, fascinantno je štivo koje se čita u jednom dahu, opis višestruke ljubavne odiseje glavnog junaka na relaciji Beograd -Kanada, protkane idejom o lečenju ljubavnih i drugih patnji čitanjem, ima u sebi nešto od francuskih i engleskih romana bezbrižnog i lepršavog XVIII veka… „Mogao bih bez preterivanja da kažem kako je mešavinarenje, u periodim mojih raspadanja ili poluraspadanja, ali i sasvim nezavisno od tih perioda, za mene predstavljalo najbolji, možda i jedini pažnje vredan proces krpljenja, koji je, kao proces, bio prilično neprivlačan mojim najboljim prijateljima, koji jesu poštovali tu moju uvrnutu strast ka čitanju svega i svačega, ali su je sami bili lišeni, pa su proces krpljenja prijatelja, onda kad je taj proces bio neophodan, radije shvatali i u pogon puštali kao sofisticirani oblik glupiranja, koji je na neki način mogao biti u vezi sa održavanjem i negovanjem deteta u sebi, što sam sve imao na umu dok sam razmišljao kakao da svoju mlađu, depresivnu, ali i nače preozbiljnu sestru zakrpim pre nego što njeno raspadanje uzme maha.“ Aleksandar Dobrijević (1971) predaje etiku na Odeljenju za filozofiju Filozovskog fakulteta u Beogradu; svira gitaru u fjužn bendu „Mangus“; autor je romana Potrepštine po Martinu (Medijska knjižara Krug, 2009), dve naušne monografije i brojnih članaka iz oblasti filozofske etike.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući - Stiv Erl Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2014 Broj strana: 240 Format: 20 cm Povez: Broširani Deset godina nakon glasina da je Henku (Vilijamsu) dao smrtonosnu injekciju morfi juma, godine 1963. Dok je i sam ljudska olupina i zavisnik koji je izgubio lekarsku licencu. Živi u kraju crvenih fenjera u San Antoniju, obavlja abortuse i krpi rane od čudnih uboda nožem. Ali kada se, u potrazi za Dokovim uslugama, pojavi Grasijela, mlada meksička emigrantkinja, počinju da se događaju čudnovate stvari. Svi koji je sretnu, menjaju se nabolje, osim – možda – Henkovog ljutitog duha kome nimalo nije drago što vidi da i Dok postaje bolji. Stiv Erl (1955) rodio se u Virdžiniji, ali je prva zemlja na koju je spustio stopalo, bila teksaška, koju su mu baba i deda – sa svoje porodične farme u Teksasu – poslali u konzervi. Stiv Erl je sa jedanaest godina naučio da svira gitaru, a sa trinaest osvojio nagradu na okružnom takmičenju talenata. Stiv Erl je već sa četrnaest godina napustio porodični dom i otišao u Hjuston, gde se sprijateljio sa Taunsom van Zantom, koji mu je postao stvarno dobar učitelj muzičkog zanata, a – pošto je bio akloholičar i zavisnik – i stvarno loš uzor u životu. Stiv Erl ga je pratio do Nešvila, gde je danju radio sve i svašta da se prehrani i plati račune, a noću svirao sa raznim bendovima. Njegov prvi zabeleženi snimak je sa Gajom Klarkom na njegovom legendarnom albumu Old no 1, na kom je svirao bas gitaru i sa Emi Lu Haris pevao prateće vokale u pesmi Desperado Waiting For A Train. Stiv Erl pio je burbon, šmrkao kokain i heroin i ubrizgavao analgetike, što mu je bila omiljena droga, a taj neskrivani porok spojen sa buntovničkim ponašanjem, koštao ga je podrške u konzervativnom i industrijskom gradu kakav je Nešvil. Stiv Erl je uhapšen zbog posedovanja heroina, kokaina i oružja, i za to je dobio godinu dana. Stiv Erl je odležao šezdeset dana kazne, izašao čist i trezan, i postao uspešan. Stiv Erl se ženio sedam puta, i imao je šest žena. Stiv Erl je sa svojih šest žena dobio tri sina. Stiv Erl ima i dva brata i dve sestre. Stiv Erl je objavio čertnaest solo, sedam živih albuma i osam kompilacija. Stiv Erl je napisao jednu zbirku kratkih priča – Doghouse Roses. Stiv Erl je napisao jedan roman – I’ll Never Get Out Of This World Alive (Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući). Stiv Erl je napisao jedan pozorišni komad – Karla, o Karli Fej Taker, prvoj ženi koja je pogubljena u Teksasu posle 1984, dok je guverner bio Džordž Voker Buš, kome je mnogo toga možda oprošteno, ali ne i ovo. Stiv Erl je glumio zavisnika koji se očistio u seriji Wire, dilera droge u filmu Leaves Of Grasss i muzičara u seriji Treme. Stiv Erl je četrnaest puta bio nominovan za nagradu Gremi. Stiv Erl je tri puta dobio nagradu Gremi. Stiv Erl je pesme o korupciji, pohlepi, buntovnicima, izgubljenoj generaciji, nepravdi, piću i drogi napisao toliko realistično da su razotkrile koliko su komercijalne pesme koje pokušavaju da se bave tim temama – ljigavo i prazno đubre. Zbog toga se u Nešvilu njegovo ime retko spominje. Stiv Erl je u svoju muziku unosio sopstvene antiratne i levičarske stavove. „Jednom me je neko pitao šta posle socijalizma. Rekao sam: Pa, prvo moramo da ga probamo. Toliko smo pokušavali da ga sprečimo, a zapravo ga nismo ni okusili.“ N. T.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Tvrdo srce zemlje - Benedikt Vels Izdavač: Plato Godina izdanja: 2022 Broj strana: 259 Format: 20 cm Povez: Broširani Grejdi u Misuriju, gradić sa sedamnaest hiljada duša, četrdeset devet tajni i jednim slavnim pesnikom, 1985. godine. Šesnaestogodišnji Sem je tih, povučen, uplašen i usamljen. Ne ume sa vršnjacima, ali ume sa gitarom i sa brojevima. Kako bi pobegao od briga kod kuće i majčine teške bolesti, tokom letnjeg raspusta počinje da radi u jedinom bioskopu u gradu. Bioskop je doduše pred zatvaranjem, baš kao i lokalna knjižara i dajner u kom se već generacijama okupljaju srednjoškolci, jer otkako je zatvorena fabrika tekstila, nekadašnji stub zajednice, i proizvodnja premeštena tamo gde je jeftinija radna snaga, stanovništvo se osipa, a grad propada. U srži teskobe, kada moraš da napraviš korak napred, makar za sobom ostavio ono što voliš, i kada nikada više ne možeš biti onakav kakav si bio nekad, ipak će ovo biti priča o prvom poljupcu, o prijateljstvu koje nastane kada vidimo druge onakvima kakvi jesu umesto onakvim kako ih mi zamišljamo, o tome šta se dešava na krovu bioskopa u toplim letnjim noćima za vreme festivala na jezeru, o tome šta je skok u ponor bez udarca o tlo, o tome zašto Džordž Lukas ne može da omane, o pokušajima da se nasnimi kaseta sa radija, a da voditelj ne priča tokom pesme, o gibsonki Martija Mekflaja, o tome šta znači kada se zakuneš u Bilija Ajdola i šta je Brusomobil. Red melanholije, red euforije, nežno ljubavno pismo odrastanju i jednoj posebnoj deceniji.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Idoli i poslednji dani - Ana Marija Grbić Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2018 Broj strana: 131 Format: 21 cm Povez: Broširani Kada smo počeli da radimo na ovoj knjizi, potpisnik ovih redova je o Idolima znao samo da ne mogu da spavaju i uče bez nje. Vođen predrasudama i nedovoljnom upućenošću, početak rada na ovoj knjizi je kao jedinu referentnu tačku imao autorkinu strast prema ovom bendu i svemu što su oni radili i predstavljali. Strpljivo radeći na ovoj biografiji benda, autorka je otkrivala pre svega meni, a onda i vama koji se odlučite da je pročitate, svet dečačke (ne)snalažljivosti, religijskog misticizma, kraja adolescencije, opskurnih sovjetskih pesnika, nesrećnih ljubavi, pogrešnih životnih izbora, preispitivanja osnovnih životnih načela… Čitajući ovu knjigu, otkrićete pre svega kako je moguće da je jedna grupa tako različitih ljudi uspela da kroz alhemijski proces, sa ne previše muzičkog znanja (što za rock and roll nikada nije bila presudna stvar), stvori muziku koja već skoro četiri decenije uspeva da i dalje bude inovativna i provokativna. Njihove različitosti (kulturne, ekonomske, intelektualne i mnoge druge) tokom perioda od ne više od četiri godine, vodile su ih u najrazličitija iskušenja koja su na kraju rezultirala i definitivnim razlazom. Pucala su prijateljstva, gitare, menjali su se članovi benda, ali kada se podvuče crta ispod svedočanstva uobličenog u ovoj knjizi, ostaje jedan album koji je 1985. godine proglašen najboljim albumom jugoslovenske muzičke scene. Nadam se da će vas ta neupitna činjenica podsetiti ili naterati da otkrijete album Odbrana i poslednji dani, koji večno svež stoji kao testament jednog vremena, nepresušne kreativne energije i duhovne povezanosti ovih beogradskih dečaka. Vladimir Manigoda

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život - Kit Ričards Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2011 Broj strana: 581 Format: 20 cm Povez: Broširani Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu. „Zabavno… ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to.“ Dejvid Remnik, New Yorker „Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“ Kevin Felon, Atlantic

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Doba teskobe - Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 Format: 20 cm Povez: Broširani Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

Knjiga je kao nova. Voz M - Peti Smit Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2018 Broj strana: 236 Format: 20 cm Povez: Broširani “U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja.” Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi “gubitaka” Peti Smit: voljenog supruga (Freda “Sonika” Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, “njenog” kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. – Vladislav Bajac “Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora.” – M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti…A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: “Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije”). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. – Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji “Album izgovorene reči” (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavi la fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

U dobrom stanju! Na engleskom jeziku! Dvadeset i četiri osnovne kompozicije Davida Bovieja, plus deset fotografija na punoj stranici. Dogovoreno za klavir / vokal, sa kutijama i akordima gitare. Naslovi su: `Sva luđaka`, `Svi mladi ljudi`, `Andi Varhol`, `Bevlai Brothers`, `Changes`, `Cignet Co.... Dejvid Robert Hejvord-Džouns (engl. David Robert Hayward-Jones; 8. januar 1947 — 10. januar 2016), poznat pod pseudonimom Dejvid Boui (engl. David Bowie), bio je jedan je od najpoznatijih britanskih rok muzičara, pevača, kompozitora i glumaca. Bouijeva muzička karijera trajala je više od pet decenija, a bio je sklon stalnom menjanju muzičkog stila i imidža, naročito od 1970. godine.[1] Preminuo je 10. januara 2016. godine[2], posle osamnaestomesečne borbe sa rakom jetre. Boui je rođen kao Dejvid Robert Džouns 8. januara 1947. godine u Brikstonu. Njegova majka, Margaret Meri „Pegi” (1913 – 2001.)[3][4] je rođena u vojnom kampu Šornklif, pored Čeritona u Kentu. Roditelji njenog oca su bili irski imigranti koji su se naselili u Mančester. Ona je radila kao konobarica u bioskopu Rojal Tanbridž Vels.[5] Njegov otac Hejvud Stenton „Džon” Džouns (1912–1969) je bio iz Donkastera i radio je kao promoter za dečiju humanitarnu organizaciju Bernando. Porodica je živela na granici između Brikstona i Stokvela u južnom Londonskom okrugu Lambet. Boui je pohađao školu za decu Stokvel do šestogodišnjeg doba i tada je dobio reputaciju nadarenog, jednoobraznog deteta i prkosne svađalice.[6] Boui se preselio sa porodicom u Bromli. Dve godine kasnije, započeo je pohađanje Brnt Eš osnovne škole. Školski hor je smatrao da ima „adekvatan” glas, a pokazao je nadprosečne veštine sviranja flaute. Kada je imao devet godina, njegov ples na časovima pokreta je bio veoma maštovit, toliko da su nastavnici nazivali njegove interpretacije „živopisno umetničkim”, a njegov stil „zadivljujućim” za dete.[6] Iste godine, porastao je njegov interes za muziku kada mu je otac kupio kolekciju ploča među kojima su bile ploče grupa Tinejdžers, Platers, Fets Domino, Elvis Prisli i Litl Ričard. Nakon slušanja pesme Litl Ričarda Tutti Frutti, Boui je kasnije rekao da je tada „čuo Boga”.[7] Boui je studirao umetnost, muziku i dizajn. Njegov polubrat Teri Berns je uticao na njegov entuzijazam kada je reč o džez muzici. Boui je tada naročito bio zainteresovan za Čarlsa Mingusa i Džona Koltrejna, zbog čega mu je majka kupila Grafton saksofon 1961. godine. Nakon toga je započeo časove kod baritona saksofoniste Ronija Rosa.[8] U školi je 1962. godine zadobio ozbiljne povrede oka kada se posvađao sa Džordžom Andervudom oko devojke. Imao je nekoliko operacija tokom petomesečnog perioda.[9] Tada mu je doktor rekao da šteta ne može u potpunosti biti otklonjena, zbog čega je Boui imao pogrešnu percepciju dubine i promenu u boji oka. Ovakvo oko je kasnije postalo najprepoznatljiviji znak Bouija.[10] Uprkos svađi, Boui je ostao u dobrim odnosima sa Andervudom, koji je kreirao umetnička dela za Bouijeve ranije albume. Muzičar Boui 1975. godine Najranija pesma kojom se proslavio bio je singl Space Oddity iz 1969, koji je zbog spuštanja na Mesec imao velik uspeh. Najznačajniji Bouijev album bio je The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars. To je bio konceptualni album sa pričom o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju, postaje megazvezda a na kraju ga ubijaju obožavaoci. Zaštitni znak turneje bio je ogromni stakleni pauk, posebno izrađen za tu priliku. Turneju za album `Rijaliti`(2005), morao je da prekine zbog manjeg srčanog udara. Diskografija David Bowie (1967) Space Oddity (1969, 1972 ponovno izdanje UK #17, US #16) The Man Who Sold the World (1970, 1972 ponovno izdanje UK #26) Hunky Dory (1971, US #93, 1972 ponovno izdanje UK #3) The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972, UK #5, US #75) Aladdin Sane (1973, UK #1, US #17) Pin Ups (1973, UK #1, US #23) Diamond Dogs (1974, UK #1, US #5) Young Americans (1975, UK #1, US #9) Station to Station (1976, UK #5, US #3) Low (1977, UK #2, US #11) Heroes (1977, UK #3, US #35) Lodger (1979, UK #4, US #20) Scary Monsters (and Super Creeps) (1980, UK #1 US #12) Let`s Dance (1983, UK #1, US #1) Tonight (1984, UK #1, US #11) Never Let Me Down (1987, UK #6, US #34) Black Tie White Noise (1993, UK #1, US #39) The Buddha of Suburbia (1993, UK #87) 1.OUTSIDE (1995, UK #8, US #21) Earthling (1997, UK #6, US #39) `hours...` (1999, UK #5, US #47) Heathen (2002, UK #5, US #14) Reality (2003, UK #3, US #29) The Next Day (2013) Blackstar (2016) Smrt Sa suprugom Iman (2009) Cveće ispred Bouijevog apartmana u Njujorku, januar 2016. Boui je preminuo od raka jetre, 10. januara 2016. godine, samo dva dana nakon 69. rođendana i izdavanja albuma Blackstar.[11] Rak mu je dijagnostikovan 18 meseci ranije, ali nije iznosio ove vesti u javnost.[12] Belgijski pozorišni reditelj, Ivo van Hov, koji je radio sa pevačem na mjuziklu Lazarus, izjavio je da Boui nije mogao da dođe na probe zbog progresije bolesti. Takođe je rekao da je pevač radio i tokom bolesti.[13] Bouijev producent Toni Viskonti je napisao:[14][15] Uvek je radio ono što je hteo. I radio je to na svoj način i najbolje moguće. Njegova smrt se ne razlikuje od njegovog života - umetničko delo. Napravio je Blekstar za nas kao oproštajni poklon. Znao sam oko godinu dana da će ovako biti. Međutim, nisam bio spreman za to. Bio je izuzetan čovek, pun ljubavi i života. On će uvek biti sa nama. Za sada je prikladno plakati. — Toni Viskonti Nakon njegove smrti, fanovi su se okupili, položili cveće kod njegovog murala u rodnom gradu Brikstonu i pevali njegove pesme. Spomen obeležja nalaze se i u Berlinu, Los Anđelesu i kod njegovog apartmana u Njujorku. Posle njegove smrti, porasla je prodaja albuma.[16] Boui je insistirao da ne želi sahranu pa je kremiran u Nju Džerziju 12. januara.[17] Po njegovoj želji, pepeo je prosut na Baliju, u Indoneziji