Nova knjiga, necitana, nema posvete. Lovište - Katarina Nikolić Izdavač: Arete Godina izdanja: 2021 Broj strana: 258 Format: 20 cm Povez: Broširani Lovište je intrigantan triler koji preispituje prošlost kao i okolnosti u kojima čovek ispoljava najmračnije strane svoje ličnosti. Osveta kao motiv, nerazjašnjeni odnosi, želja da se prevaziđu strahovi, košmari. I šta to znači u Lovištu? Šuma ne trpi oklevanja, život se nastavlja baš tamo gde je i stao. U Lovištu si uvek predator ili plen, jedan na jedan, potpuno sam. Svaki trenutak je novi preobražaj, patnja, život i smrt. Katarina Nikolić (1988) je rođena u Pančevu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti 2011. godine kao audio vizuelni umetnik iz oblasti dramaturgije. Piše, s vremena na vreme, za književni časopis “Kvartal”. Autor je romana Kazablanka (2008), Igra jednog časa (2013) i Dete Prirode (2014). Jednu od mnogobrojnih priča izdala je u saradnji sa Vasom Pavkovićem Leksikon božijih ljudi (Službeni glasnik, 2010). Časopis “NIN” objavio joj je priču Šerlok Holms. Bez kokaina 2012. godine. Obožava kinematografiju, Alfreda Hičkoka, Hemfrija Bogarta, američke pisce Fantea, Bukovskog, Judžina O’Nila ali i gitaru Džoa Satrianija. Kratku recenziju o iranskom novom talasu Prošlost i sadašnjost objavio je magazin “ReStart online” (2012).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada  u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti  –  pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju  i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Pre nešto više od četrdeset godina, u Nišu su se srela dva mlada „čupavca“. Jednog je gonila potreba da što bolje ukroti gitaru, drugi se predano posvetio ispitivanjima dubine i visine svog zlatnog glasa. Bili su to Tomislav Nikolić Tomica i Goran Šepa Gale, koji, uz Branislava Božinovića Baneta, čine okosnicu čuvenog niškog benda Kerber. Slava im je bila suđena, a rokenrol poziv koji se nije smeo ignorisati. Gale, Tomica, Bane i drugari zakleli su se ideji da mu ostanu verni. I, kao u svim velikim rok epopejama, od strelovitog uspeha i rasprodatih tiraža, preko pauza i ponovnog sviranja, ovaj bend istrajava i dan-danas živi svoju muziku. Proverite – svratite ponekad u prepune sale kojima gospodari troglavi pas, garantovano je da ćete se naježiti... U ovoj zvaničnoj biografiji benda Kerber, Miloš Petković iznosi mnoštvo važnih podataka i izjava ljudi nezaobilaznih u istoriji benda, koji jasno pokazuju i dokazuju veličinu i važnost ove jedinstvene rok grupe. Ipak, mnogo više od toga pokazuje nam dušu i karakter ljudi iza imena Kerber, njihove snove i nade, želje i stremljenja, kao i njihovu potrebu da, uprkos slavi i nasleđu dobrog zvuka koji su izgradili, ostanu obični ljudi, stanovnici svog voljenog Niša.

Novo, nečitano, nema posvete. Kerber-hronike troglavog psa - Miloš Petković Broj strana: 208 Povez: Mek Pre nešto više od četrdeset godina, u Nišu su se srela dva mlada „čupavca“. Jednog je gonila potreba da što bolje ukroti gitaru, drugi se predano posvetio ispitivanjima dubine i visine svog zlatnog glasa. Bili su to Tomislav Nikolić Tomica i Goran Šepa Gale, koji, uz Branislava Božinovića Baneta, čine okosnicu čuvenog niškog benda Kerber. Slava im je bila suđena, a rokenrol poziv koji se nije smeo ignorisati. Gale, Tomica, Bane i drugari zakleli su se ideji da mu ostanu verni. I, kao u svim velikim rok epopejama, od strelovitog uspeha i rasprodatih tiraža, preko pauza i ponovnog sviranja, ovaj bend istrajava i dan-danas živi svoju muziku. Proverite – svratite ponekad u prepune sale kojima gospodari troglavi pas, garantovano je da ćete se naježiti...U ovoj zvaničnoj biografiji benda Kerber, Miloš Petković iznosi mnoštvo važnih podataka i izjava ljudi nezaobilaznih u istoriji benda, koji jasno pokazuju i dokazuju veličinu i važnost ove jedinstvene rok grupe. Ipak, mnogo više od toga pokazuje nam dušu i karakter ljudi iza imena Kerber, njihove snove i nade, želje i stremljenja, kao i njihovu potrebu da, uprkos slavi i nasleđu dobrog zvuka koji su izgradili, ostanu obični ljudi, stanovnici svog voljenog Niša.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Mešavinar - Aleksandar Dobrijević Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 123 Format: 20 cm Povez: Broširani Mešavinar, fascinantno je štivo koje se čita u jednom dahu, opis višestruke ljubavne odiseje glavnog junaka na relaciji Beograd -Kanada, protkane idejom o lečenju ljubavnih i drugih patnji čitanjem, ima u sebi nešto od francuskih i engleskih romana bezbrižnog i lepršavog XVIII veka… „Mogao bih bez preterivanja da kažem kako je mešavinarenje, u periodim mojih raspadanja ili poluraspadanja, ali i sasvim nezavisno od tih perioda, za mene predstavljalo najbolji, možda i jedini pažnje vredan proces krpljenja, koji je, kao proces, bio prilično neprivlačan mojim najboljim prijateljima, koji jesu poštovali tu moju uvrnutu strast ka čitanju svega i svačega, ali su je sami bili lišeni, pa su proces krpljenja prijatelja, onda kad je taj proces bio neophodan, radije shvatali i u pogon puštali kao sofisticirani oblik glupiranja, koji je na neki način mogao biti u vezi sa održavanjem i negovanjem deteta u sebi, što sam sve imao na umu dok sam razmišljao kakao da svoju mlađu, depresivnu, ali i nače preozbiljnu sestru zakrpim pre nego što njeno raspadanje uzme maha.“ Aleksandar Dobrijević (1971) predaje etiku na Odeljenju za filozofiju Filozovskog fakulteta u Beogradu; svira gitaru u fjužn bendu „Mangus“; autor je romana Potrepštine po Martinu (Medijska knjižara Krug, 2009), dve naušne monografije i brojnih članaka iz oblasti filozofske etike.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Đavolski dobar bluz - Ivan Nešić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 264 Povez: Mek Džimi Dikson je povučeni tinejdžer koji skromno živi sa samohranom majkom. Svakodnevno ga maltretira lokalna družina koju predvodi nasilnik zvani Kameni. Džimi utehu nalazi u sviranju gitare, čemu ga podučava neobični lokalni bluzer Džerom Halford. Ali njegov muzički napredak budno prati tajanstvena komšinica Bibop Mama, u čijoj se kući neprestano vri jedna te ista pesma iz samo njoj znanih razloga. Kada se u Džimijevoj prilično sumornoj stvarnosti iznenada pojavi misteriozni Iluzionista, talentovani momak započeće putovanje koje će se završiti faustovskom dilemom. Da li će imati dovoljno snage da odoli više nego privlačnoj opsenarevoj ponudi? Roman Đavolski dobar bluz predstavlja omaž tvorcu delta bluza Robertu Džonsonu: ima 29 poglavlja jer je upravo toliko pesama snimio tokom svog kratkog života ovaj izvanredni muzičar, a priča o Diksonu zasnovana je upravo na legendi o Džonsonovom susretu na raskršću – čovek u crnom nudi nešto jedinstveno, ali cena je previsoka, u šta će se glavni junak vrlo brzo uveriti… „Džordž Romero, Vejlon Dženings i nečastivi na stranicama jednog romana srpskog pisca! Meni je to dovoljno.“ – Žikica Simić „Svoju strast prema muzici i hororu Ivan Nešić je objedinio u furioznom romanu nadahnutom ne samo bluzom iz Delte i legendom o Robertu Džonsonu, već i najupečatljivijim pasažima žanrovskih literarnih međaša kao što su Kingovo To ili Simonsovo Leto noći. Za sve ljubitelje čiste, duboke misterije i strave!“ – Goran Skrobonja

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući - Stiv Erl Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2014 Broj strana: 240 Format: 20 cm Povez: Broširani Deset godina nakon glasina da je Henku (Vilijamsu) dao smrtonosnu injekciju morfi juma, godine 1963. Dok je i sam ljudska olupina i zavisnik koji je izgubio lekarsku licencu. Živi u kraju crvenih fenjera u San Antoniju, obavlja abortuse i krpi rane od čudnih uboda nožem. Ali kada se, u potrazi za Dokovim uslugama, pojavi Grasijela, mlada meksička emigrantkinja, počinju da se događaju čudnovate stvari. Svi koji je sretnu, menjaju se nabolje, osim – možda – Henkovog ljutitog duha kome nimalo nije drago što vidi da i Dok postaje bolji. Stiv Erl (1955) rodio se u Virdžiniji, ali je prva zemlja na koju je spustio stopalo, bila teksaška, koju su mu baba i deda – sa svoje porodične farme u Teksasu – poslali u konzervi. Stiv Erl je sa jedanaest godina naučio da svira gitaru, a sa trinaest osvojio nagradu na okružnom takmičenju talenata. Stiv Erl je već sa četrnaest godina napustio porodični dom i otišao u Hjuston, gde se sprijateljio sa Taunsom van Zantom, koji mu je postao stvarno dobar učitelj muzičkog zanata, a – pošto je bio akloholičar i zavisnik – i stvarno loš uzor u životu. Stiv Erl ga je pratio do Nešvila, gde je danju radio sve i svašta da se prehrani i plati račune, a noću svirao sa raznim bendovima. Njegov prvi zabeleženi snimak je sa Gajom Klarkom na njegovom legendarnom albumu Old no 1, na kom je svirao bas gitaru i sa Emi Lu Haris pevao prateće vokale u pesmi Desperado Waiting For A Train. Stiv Erl pio je burbon, šmrkao kokain i heroin i ubrizgavao analgetike, što mu je bila omiljena droga, a taj neskrivani porok spojen sa buntovničkim ponašanjem, koštao ga je podrške u konzervativnom i industrijskom gradu kakav je Nešvil. Stiv Erl je uhapšen zbog posedovanja heroina, kokaina i oružja, i za to je dobio godinu dana. Stiv Erl je odležao šezdeset dana kazne, izašao čist i trezan, i postao uspešan. Stiv Erl se ženio sedam puta, i imao je šest žena. Stiv Erl je sa svojih šest žena dobio tri sina. Stiv Erl ima i dva brata i dve sestre. Stiv Erl je objavio čertnaest solo, sedam živih albuma i osam kompilacija. Stiv Erl je napisao jednu zbirku kratkih priča – Doghouse Roses. Stiv Erl je napisao jedan roman – I’ll Never Get Out Of This World Alive (Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući). Stiv Erl je napisao jedan pozorišni komad – Karla, o Karli Fej Taker, prvoj ženi koja je pogubljena u Teksasu posle 1984, dok je guverner bio Džordž Voker Buš, kome je mnogo toga možda oprošteno, ali ne i ovo. Stiv Erl je glumio zavisnika koji se očistio u seriji Wire, dilera droge u filmu Leaves Of Grasss i muzičara u seriji Treme. Stiv Erl je četrnaest puta bio nominovan za nagradu Gremi. Stiv Erl je tri puta dobio nagradu Gremi. Stiv Erl je pesme o korupciji, pohlepi, buntovnicima, izgubljenoj generaciji, nepravdi, piću i drogi napisao toliko realistično da su razotkrile koliko su komercijalne pesme koje pokušavaju da se bave tim temama – ljigavo i prazno đubre. Zbog toga se u Nešvilu njegovo ime retko spominje. Stiv Erl je u svoju muziku unosio sopstvene antiratne i levičarske stavove. „Jednom me je neko pitao šta posle socijalizma. Rekao sam: Pa, prvo moramo da ga probamo. Toliko smo pokušavali da ga sprečimo, a zapravo ga nismo ni okusili.“ N. T.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Tvrdo srce zemlje - Benedikt Vels Godina izdanja: 2022 Broj strana: 260 Povez: Mek Grejdi u Misuriju, gradić sa sedamnaest hiljada duša, četrdeset devet tajni i jednim slavnim pesnikom, 1985. godine. Šesnaestogodišnji Sem je tih, povučen, uplašen i usamljen. Ne ume sa vršnjacima, ali ume sa gitarom i sa brojevima. Kako bi pobegao od briga kod kuće i majčine teške bolesti, tokom letnjeg raspusta počinje da radi u jedinom bioskopu u gradu. Bioskop je doduše pred zatvaranjem, baš kao i lokalna knjižara i dajner u kom se već generacijama okupljaju srednjoškolci, jer otkako je zatvorena fabrika tekstila, nekadašnji stub zajednice, i proizvodnja premeštena tamo gde je jeftinija radna snaga, stanovništvo se osipa, a grad propada.U srži teskobe, kada moraš da napraviš korak napred, makar za sobom ostavio ono što voliš, i kada nikada više ne možeš biti onakav kakav si bio nekad, ipak će ovo biti priča o prvom poljupcu, o prijateljstvu koje nastane kada vidimo druge onakvima kakvi jesu umesto onakvim kako ih mi zamišljamo, o tome šta se dešava na krovu bioskopa u toplim letnjim noćima za vreme festivala na jezeru, o tome šta je skok u ponor bez udarca o tlo, o tome zašto Džordž Lukas ne može da omane, o pokušajima da se nasnimi kaseta sa radija, a da voditelj ne priča tokom pesme, o gibsonki Martija Mekflaja, o tome šta znači kada se zakuneš u Bilija Ajdola i šta je Brusomobil.Red melanholije, red euforije, nežno ljubavno pismo odrastanju i jednoj posebnoj deceniji.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Tvrdo srce zemlje - Benedikt Vels Izdavač: Plato Godina izdanja: 2022 Broj strana: 259 Format: 20 cm Povez: Broširani Grejdi u Misuriju, gradić sa sedamnaest hiljada duša, četrdeset devet tajni i jednim slavnim pesnikom, 1985. godine. Šesnaestogodišnji Sem je tih, povučen, uplašen i usamljen. Ne ume sa vršnjacima, ali ume sa gitarom i sa brojevima. Kako bi pobegao od briga kod kuće i majčine teške bolesti, tokom letnjeg raspusta počinje da radi u jedinom bioskopu u gradu. Bioskop je doduše pred zatvaranjem, baš kao i lokalna knjižara i dajner u kom se već generacijama okupljaju srednjoškolci, jer otkako je zatvorena fabrika tekstila, nekadašnji stub zajednice, i proizvodnja premeštena tamo gde je jeftinija radna snaga, stanovništvo se osipa, a grad propada. U srži teskobe, kada moraš da napraviš korak napred, makar za sobom ostavio ono što voliš, i kada nikada više ne možeš biti onakav kakav si bio nekad, ipak će ovo biti priča o prvom poljupcu, o prijateljstvu koje nastane kada vidimo druge onakvima kakvi jesu umesto onakvim kako ih mi zamišljamo, o tome šta se dešava na krovu bioskopa u toplim letnjim noćima za vreme festivala na jezeru, o tome šta je skok u ponor bez udarca o tlo, o tome zašto Džordž Lukas ne može da omane, o pokušajima da se nasnimi kaseta sa radija, a da voditelj ne priča tokom pesme, o gibsonki Martija Mekflaja, o tome šta znači kada se zakuneš u Bilija Ajdola i šta je Brusomobil. Red melanholije, red euforije, nežno ljubavno pismo odrastanju i jednoj posebnoj deceniji.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Idoli i poslednji dani - Ana Marija Grbić Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2018 Broj strana: 131 Format: 21 cm Povez: Broširani Kada smo počeli da radimo na ovoj knjizi, potpisnik ovih redova je o Idolima znao samo da ne mogu da spavaju i uče bez nje. Vođen predrasudama i nedovoljnom upućenošću, početak rada na ovoj knjizi je kao jedinu referentnu tačku imao autorkinu strast prema ovom bendu i svemu što su oni radili i predstavljali. Strpljivo radeći na ovoj biografiji benda, autorka je otkrivala pre svega meni, a onda i vama koji se odlučite da je pročitate, svet dečačke (ne)snalažljivosti, religijskog misticizma, kraja adolescencije, opskurnih sovjetskih pesnika, nesrećnih ljubavi, pogrešnih životnih izbora, preispitivanja osnovnih životnih načela… Čitajući ovu knjigu, otkrićete pre svega kako je moguće da je jedna grupa tako različitih ljudi uspela da kroz alhemijski proces, sa ne previše muzičkog znanja (što za rock and roll nikada nije bila presudna stvar), stvori muziku koja već skoro četiri decenije uspeva da i dalje bude inovativna i provokativna. Njihove različitosti (kulturne, ekonomske, intelektualne i mnoge druge) tokom perioda od ne više od četiri godine, vodile su ih u najrazličitija iskušenja koja su na kraju rezultirala i definitivnim razlazom. Pucala su prijateljstva, gitare, menjali su se članovi benda, ali kada se podvuče crta ispod svedočanstva uobličenog u ovoj knjizi, ostaje jedan album koji je 1985. godine proglašen najboljim albumom jugoslovenske muzičke scene. Nadam se da će vas ta neupitna činjenica podsetiti ili naterati da otkrijete album Odbrana i poslednji dani, koji večno svež stoji kao testament jednog vremena, nepresušne kreativne energije i duhovne povezanosti ovih beogradskih dečaka. Vladimir Manigoda

Kao novo. Bez posvete. Život - Kit Ričards Godina izdanja: 2011 Broj strana: 585 Povez: Mek Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom.Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire.Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu.„Zabavno... ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to.“Dejvid Remnik, New Yorker„Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“Kevin Felon, Atlantic

Knjiga je kao nova. Noćne životinje - Nikola Đurica Izdavač: PPM Enklava Godina izdanja: 2020 Broj strana: 55 Format: 20,4 cm Povez: Broširani Uznemiravaju me. Noćne životinje. Mjauču i motaju se pod krevetom, grebu vrata. Saplićem se o prag, izlazim. Ulice vode uglavnom ka piću. U redu. U meni uvek prvo rastu krila. Kasnije rep. Završava otrovnom bodljom. Koristim ga kao katarku dok plovim nazad kući. Noć je gotova, tako kažu autobusi. Najčešće se ujutru zateknem sa sopstvenom žaokom posred čela. Nikada ne pravim šale o tome. Ogromna greška. Nikola Đurica piše pesme kada čuje Noćne životinje, njihove žudnje, očnjake, račvaste jezike, koje razaznaje jasno, i razume, jer u nama su. Ipak, autor im prilazi bez velikih i skrivenih namera, neagresivno, samo želeći da prepozna njihove oblike među senkama – dok noć pada brzo, noć pada potpuno, on ih se i ne plaši, niti se bori da ih ulovi ili o njima isuviše sazna; malim brojem biranih i neretko obojenih reči, Nikola slika, ne priča, s ponekim nenametljivim zaključkom na umu: dobro je znati / još bolje videti. Pored stihova koji blesnu kao sudar na pustom autoputu što se smatrao gotovo nemogućim, i sličnih, u ulozi kapije, ulaska u dvorište pesme kao u život nanovo izmišljen (crvenih očiju ulazim u sada zelen svet), ovaj pesnik, tokom zabrane lova na samog sebe, ostavlja nam mamac dozrele misli i u onim pesmama za koje nismo znali da bismo ih mogli voleti – upravo jer u njima vrebaju Noćne životinje, podsećajući nas da i u mraku budemo budni za svet, i sebe, gledajući kako možda odavno nismo, onako… kako jeste? Nikola Đurica je rođen 1986. u Beogradu. Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Osnivač je organizator i voditelj poetskih večeri Pet Minuta Pažnje koje se održavaju jednom mesečno od 2017. godine. Moderira različita književna dešavanja. Svira bas gitaru u bendu Potop.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život - Kit Ričards Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2011 Broj strana: 581 Format: 20 cm Povez: Broširani Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu. „Zabavno… ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to.“ Dejvid Remnik, New Yorker „Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“ Kevin Felon, Atlantic

Label: PGP RTS ‎– DVD 490484 Format: DVD, Compilation Country: Serbia 1 Bila Je Tako Lijepa Arranged By – J. Adamov*Lyrics By – B. Stojadinović*Music By – A. Barriere* 2:58 2 Maestro I Violina Arranged By – J. Adamov*Lyrics By – S. Kovač*Music By – K. Kovač* 4:06 3 Jelisejska Polja Arranged By – J. Adamov*Lyrics By – S. Vuković*Music By – Deigham*, Wilchi* 1:28 4 Miholjsko Leto (L`Ete Indien) Arranged By – S. Marković*Lyrics By – S. Vuković*Music By – P. Losito*, T. Cotugno* 3:36 5 Jedan Čovek I Jedna Žena Arranged By – V. Borisavljević*Lyrics By – F. Beli*Music By – Z. Runjić* 1:36 6 Rastanak Arranged By – V. Borisavljević*Lyrics By – S. Vuković*Music By – J. Dalaras* 4:13 7 Šta Imam S Tim Arranged By – V. Borisavljević*Lyrics By – G. Janković*Music By – K. Munro*, M. Panas* 3:42 Doviđenja Ljubavi Arranged By – S. Marković*Lyrics By – G. Janković*Music By – K. Munro*, M. Panas* 6:05 9 Još Si Tu Arranged By – S. Marković*Lyrics By – G. Janković*Music By – C. Porter* 4:04 10 Adagio Arranged By – V. Borisavljević*Lyrics By – S. Vuković*Music By – T. Albinoni* 3:17 11 Vino I Gitare Arranged By – F. Jenč*Lyrics By – A. Dedić*Music By – S. Kalođera* 1:59 12 Stare Slike Arranged By – S. Marković*Lyrics By – G. Janković*Music By – M. Philippe 3:31 13 Još Te Pamtim Arranged By – V. Borisavljević*Lyrics By – G. Janković*Music By – K. Munro*, M. Panas* 2:36 14 Boem Arranged By – V. Nedanoski*Lyrics By – M. Sepe*Music By – Ch. Aznavour* 3:50 15 Život Moj Arranged By – J. Adamov*Lyrics By – B. Stojadinović*Music By – A. Barriere* 3:19 16 Moj Put Arranged By – F. Jenč*Lyrics By – Đ. Debač*Music By – P. Anka* 3:58 Na DVD ima sitnih linjica ,ne utiče na gledanje.

Text Oglasa Prodavac prihvata svu odgovrnost za ovaj predmet oglasavanja. IN predmet broj: 115630 NAJBOLJA PIZZA NOVI SAD NAJBOLJA PIZZA NOVI SAD Garden pizza & salad bar Lokal je otvorio čuveni novosadski ugostitelj Mile Pica po povratku u Novi Sad 2017. godine. Objekat je smešten u jednoj od najlepših novosadskih ulica, uređen je moderno i kako mu i samo ime kaže ima prelepu baštu. Ovde se pravi pica izuzetnog kvaliteta. Ističu da se testo sa najkvalitenijim sastojcima peče svega 3 minuta u tradicionalnoj peći na drva sa temperaturom od preko 450℃.Receptura njihove pice se usavršavala više od 40 godina, od kada je ovaj poznati novosadski ugostitelj, otvorio prvu piceriju kod socijalnog – „Napoli” 1973. godine. Još jedna specifičnost našeg restorana jeste da se hrana gostima donosi u tiganju i služi direktno pred njima. Pored legendarnih pica, u ponudi restorana Garden nalaze se i drugi specijaliteti italijanske kuhinje, kao što su paste i brusketi. Na našem meniju očekuju Vas još: omleti, supe, stekovi, rižoto, specijaliteti od lososa i tune. U Garden salad baru možete pronaći zdrave obrok salate sa govedinom, lososom, mlevenim mesom, piletinom… Napravljene od uvek svežeg povrća koje na Garden stolove dolazi iz lokalnih bašti, naše salate će oduševiti sve one koji tragaju za laganim, a ukusnim obrokom. Uskoro će naši gosti imati mogućnost da sami izaberu sastojke od kojih žele da bude napravljena njihova salata. Posebno mesto u ponudi restorana zauzima bogata karta pića na kojoj se nalazi preko 30 etiketa vrhunskog vina, kao i 12 vrsta piva. Petkom i subotom naši gosti mogu da uživaju u akustičnim svirkama na gitari i klaviru. Takođe, postoji mogućnost dostave pica na teritoriji Novog Sada. Uvek sveže, uvek kvalitetno – Garden Pizza & Salad Bar! Vise o nama : https://www.gardenpizza.rs/ Za sve informacije : 021/6333222

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Kuća od zemlje - Vudi Gatri Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2013 Broj strana: 169 Format: 20 cm Povez: Broširani Jedini završeni roman Vudija Gatrija, nastao 1947, pronađen 2012. na stogodišnjicu njegovog rođenja., objavljen je u SAD 2013. godine. Prva knjiga u novoosnovanoj izdavačkoj kući Džonija Depa Infinitum Nihil (uz HarperKolins). Da je ovaj realistični roman, blizak Stajnbeku, D.H. Lorensu, ali i Šolohovu (!), u vreme nastanka i obznanjen, moguće je da u doba makartizma ne bi ni mogao biti objavljen, što zbog svojih levičarskih ideja što zbog eksplicitnih scena seksa. Vudi Gatri (Vudro Vilson Gatri, 1912-1967) ikona američke folk muzike, autor je preko tri hiljade pesama, među kojima je i neformalna himna Sjedinjenih Američkih Država „This Land Is Your Land“ („Ova zemlja je tvoja zemlja“, 1940). Smatra se duhovnim ocem Boba Dilana, a presudno je uticao i na stotine drugih muzičara sklonih trubadurskoj, buntovnoj poeziji i muzici. Među njima su Pit Siger, Brus Springstin, Džo Stramer, Džon Melenkamp, Bili Breg… Obilazeći Ameriku prve polovine dvadesetog veka, ponajviše peške, potekao iz sirotinje, po ubeđenju levičar i komunista, podizao je moral toj istoj sirotinji pevajući pod sloganom „Ova mašina ubija fašiste“ ispisanim na njegovoj gitari. Izrazito sociopolitički osvešćen, pokušavao je da uz pomoć države institucionalizuje ideju izgradnje jeftinih kuća za siromašno stanovništvo, što je diljem Amerike živelo u drvenim straćarama koje su, kao i čitave slojeve zemlje, tridesetih godina uništavale strašne peščane oluje (Dust Bowl). Ova njegova gotovo fiks-ideja masovnog jeftinog zidanja kuća od čerpića, na suncu sušene opeke, nije uspela, te se u vreme američke Velike depresije pretvorila u Gatrijev lični politički protest protiv banaka i vlasnika zemljišta. No, šezdeset i šest godina kasnije pred svetom je, makar, autorska knjiga sa tom temom i originalnim Gatrijevim crtežima. Gatri je 1943. objavio autorsku knjigu Na putu ka slavi (Bound For Glory). Posthumno mu je 1976. objavljen roman Čovekovo seme (Seeds of Man). Ovenčan je mnogim priznanjima, post mortem. Vladislav Bajac

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Doba teskobe - Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 Format: 20 cm Povez: Broširani Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Sakupljanje vune - Peti Smit Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2015 Broj strana: 94 Format: 20 cm Povez: Broširani Deca nemaju svest o tome koliko je detinjstvo čarobno; ono je za njih, sasvim jednostavno i bez viška poetičnosti, život. Auru čudesnog dobija tek kad odrastemo, no tada obično nismo u stanju da toj nostalgičnoj iluziji odredimo pravu prirodu i poreklo. Tako nešto polazi za rukom samo odabranima, onima koji svojim delom umeju da pokažu da su sačuvali dete u sebi. Upravo to čini Peti Smit u knjizi Sakupljanje vune, impresionističkoj zbirci slika, utisaka i osećanja iz detinjstva. Sakupljanje vune istovremeno je i poetska proza i roman o odrastanju, u kome junakinja, dok upoznaje svet, manje razmišlja o tom svetu, a više osluškuje sopstveni doživljaj bolnog prelaska iz sveta nevinosti u svet iskustva. Zbog toga u njenoj priči imaginacija odnosi pobedu nad razumom, a umetnost nad životom – čuvajući pri tom svu njegovu lepotu i uzvišenost. Zoran Paunović Izuzetno uticajna figura na njujorškoj pank-rok sceni, pesnikinja, spisateljica i vizuelna umetnica. Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavila fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

SLEPI PUTNIK - Dušan Gojkov Beograd 1994 145 str 1965. Rođen u Beogradu. 1970-1976. Voditelj emisije «Dobro jutro, deco» Dečijeg programa Radio Beograda. 1976-1983. Glumac u pozorištima KPGT, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu – Beograd, na Televiziji Beograd, kao i u nekoliko filmova. Asistent reditelja u Dramskom programu Radio Beograda.Svira klavir, kontrabas i bas gitaru u nekoliko džez sastava.Komponuje muziku za nekoliko pozorišnih predstava. 1983. Odslužio vojni rok. 1984. Lutajući reporter Radio Beograda, voditelj jutarnjeg programa Programa 202, potom urednik jutarnjeg programa.Upisao klasičnu arheologiju i kulturnu antropologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. 1985. Obnavlja Beogradsko čitalište (osn. 1848.) – neformalni prostor za književne večeri, izložbe, kamerne koncerte, pozorišne predstave. Jedan od prvih urednika obnovljenih Novina beogradskog čitališta.Tokom jesenjeg semestra u Istraživačkoj stanici Petnica predaje sintetičku arheologiju i antropologiju istorije. Učestvuje u organizaciji i realizaciji međunarodnog studentskog simpozijuma Anarheologija. 1986 – 1987. Živi u Londonu, šalje priloge za Radio Beograd, piše svoju prvu knjigu «Džez roman» i radi kao kuvar u francuskim restoranima. 1987-1989. Kao dopisnik, specijalni izveštač ili reporter Radio Beograda i beogradskog dnevnog lista «Politika» piše reportaže i izveštava iz čitave Evrope, Mediterana, sa Bliskog i Dalekog Istoka, iz Afrike, bivšeg Sovjetskog Saveza, Azije, Sjedinjenih Država. Skoro čitave dve godine ne vraća se u svoju zemlju.Takođe, iz inostranstva piše za jugoslovenske listove NIN, Vreme, vršačku Košavu, Borbu, Književne novine, Književnu reč, Reč... 1990. Nakon izbijanja prvih međunacionalnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije prelazi u YUTEL. 1991. Odlazi iz zemlje: Grčka, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija, Velika Britanija i Sjedinjene Države. U privremenoj emigraciji piše svoj prvi roman Slepi putnik. Radi kao kuvar po francuskim restoranima. U Sjedinjenim Državama radi kao lektor i urednik u izdavačkoj kući GLG – Chicago. 1992. Krajem godine, vraća se u zemlju, kratko radi u redakciji dokumentarnog programa Radio Beograda, sve dok nije otpušten zbog antiratnog komentara. 1993. Prelazi u tada opozicioni Radio B92, gde radi kao urednik Svetskog informacionog servisa Odraz B, urednik Književne redakcije i književni kritičar.Osniva Književni klub Jazzbina, u kojem za deset meseci predstavlja više od četiri stotine najrelevantnijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije. Objavljuje svoju prvu knjigu kratkih priča Grand hotel, koja izlazi u četiri izdanja. 1994. Objavljuje svoj prvi roman Slepi putnik, koji ulazi u uži izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman. Pridružuje se mirovnoj misiji UN na granici Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine. 1995-1997. Nakon odsluženog roka, vraća se u Beograd, i počinje da radi kao urednik Dramskog programa radio stanice Politika i, nešto docnije, urednik u Dokumentarnom programu Televizije Politika. Za to vreme napisao i režirao nešto više od pedeset sopstvenih, originalnih drama i radiofonskih eseja. Za radio dramatizovao i režirao nešto manje od dve stotine proznih i poetskih dela domaćih i stranih autora. 1997-1999. Za televiziju pripremio i režirao tridesetak kratkih dokumentarnih filmova u seriji »Politika govori« kojom je Kuća želela da obeleži svoju nastupajuću stotu godišnjicu. Takođe, kao reditelj i scenarista snimio desetak epizoda dokumentarne serije »Sećanja« o starom Beogradu. Objavljuje drugi roman Opšta mesta (nagrada LAZA K. LAZAREVIĆ), zbirku radiofonskih eseja Evropa pleše u dva izdanja (nagrada KRITIKE), potom zbirke dokumentarno – dramskih radiofonskih eseja Fotografije glasova i Utuljena baština, te izabrane eseje Une nuit (un jour) d`une vie, i roman Passager clandestine (nagrade CENTRE NATIONAL DU LIVRE i CENTRE RÉGIONAL DES LETTRES MIDI-PYRÉNÉES). 1999. Pred kraj NATO bombardovanja, zajedno sa većom grupom novinara otpušten iz Radio Televizije »Politika«. 1999-2005. Prelazi u slobodne umetnike. Završava roman Album fotografija, objavljuje ga 2003. Trenutno živi u Beogradu, radi kao Programme Manager BITEF Art Centra. BIBLIOGRAFIJA: Grand Hotel, kratke priče, bibliofilsko izdanje 1993, dva izdanja 1994; Slepi putnik, roman, tri izdanja 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995, 1996; Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno-dramski radiofonski eseji, 1997; Une nuit (un jour) d`une vie, izabrani eseji, 1997; Passager clandestine, roman, 1998; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998. Album fotografija 1991 – 1993., roman, 2003. K.D.S.3.1.

Knjiga je kao nova. Voz M - Peti Smit Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2018 Broj strana: 236 Format: 20 cm Povez: Broširani “U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja.” Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi “gubitaka” Peti Smit: voljenog supruga (Freda “Sonika” Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, “njenog” kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. – Vladislav Bajac “Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora.” – M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti…A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: “Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije”). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. – Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji “Album izgovorene reči” (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavi la fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

U dobrom stanju! Na engleskom jeziku! Dvadeset i četiri osnovne kompozicije Davida Bovieja, plus deset fotografija na punoj stranici. Dogovoreno za klavir / vokal, sa kutijama i akordima gitare. Naslovi su: `Sva luđaka`, `Svi mladi ljudi`, `Andi Varhol`, `Bevlai Brothers`, `Changes`, `Cignet Co.... Dejvid Robert Hejvord-Džouns (engl. David Robert Hayward-Jones; 8. januar 1947 — 10. januar 2016), poznat pod pseudonimom Dejvid Boui (engl. David Bowie), bio je jedan je od najpoznatijih britanskih rok muzičara, pevača, kompozitora i glumaca. Bouijeva muzička karijera trajala je više od pet decenija, a bio je sklon stalnom menjanju muzičkog stila i imidža, naročito od 1970. godine.[1] Preminuo je 10. januara 2016. godine[2], posle osamnaestomesečne borbe sa rakom jetre. Boui je rođen kao Dejvid Robert Džouns 8. januara 1947. godine u Brikstonu. Njegova majka, Margaret Meri „Pegi” (1913 – 2001.)[3][4] je rođena u vojnom kampu Šornklif, pored Čeritona u Kentu. Roditelji njenog oca su bili irski imigranti koji su se naselili u Mančester. Ona je radila kao konobarica u bioskopu Rojal Tanbridž Vels.[5] Njegov otac Hejvud Stenton „Džon” Džouns (1912–1969) je bio iz Donkastera i radio je kao promoter za dečiju humanitarnu organizaciju Bernando. Porodica je živela na granici između Brikstona i Stokvela u južnom Londonskom okrugu Lambet. Boui je pohađao školu za decu Stokvel do šestogodišnjeg doba i tada je dobio reputaciju nadarenog, jednoobraznog deteta i prkosne svađalice.[6] Boui se preselio sa porodicom u Bromli. Dve godine kasnije, započeo je pohađanje Brnt Eš osnovne škole. Školski hor je smatrao da ima „adekvatan” glas, a pokazao je nadprosečne veštine sviranja flaute. Kada je imao devet godina, njegov ples na časovima pokreta je bio veoma maštovit, toliko da su nastavnici nazivali njegove interpretacije „živopisno umetničkim”, a njegov stil „zadivljujućim” za dete.[6] Iste godine, porastao je njegov interes za muziku kada mu je otac kupio kolekciju ploča među kojima su bile ploče grupa Tinejdžers, Platers, Fets Domino, Elvis Prisli i Litl Ričard. Nakon slušanja pesme Litl Ričarda Tutti Frutti, Boui je kasnije rekao da je tada „čuo Boga”.[7] Boui je studirao umetnost, muziku i dizajn. Njegov polubrat Teri Berns je uticao na njegov entuzijazam kada je reč o džez muzici. Boui je tada naročito bio zainteresovan za Čarlsa Mingusa i Džona Koltrejna, zbog čega mu je majka kupila Grafton saksofon 1961. godine. Nakon toga je započeo časove kod baritona saksofoniste Ronija Rosa.[8] U školi je 1962. godine zadobio ozbiljne povrede oka kada se posvađao sa Džordžom Andervudom oko devojke. Imao je nekoliko operacija tokom petomesečnog perioda.[9] Tada mu je doktor rekao da šteta ne može u potpunosti biti otklonjena, zbog čega je Boui imao pogrešnu percepciju dubine i promenu u boji oka. Ovakvo oko je kasnije postalo najprepoznatljiviji znak Bouija.[10] Uprkos svađi, Boui je ostao u dobrim odnosima sa Andervudom, koji je kreirao umetnička dela za Bouijeve ranije albume. Muzičar Boui 1975. godine Najranija pesma kojom se proslavio bio je singl Space Oddity iz 1969, koji je zbog spuštanja na Mesec imao velik uspeh. Najznačajniji Bouijev album bio je The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars. To je bio konceptualni album sa pričom o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju, postaje megazvezda a na kraju ga ubijaju obožavaoci. Zaštitni znak turneje bio je ogromni stakleni pauk, posebno izrađen za tu priliku. Turneju za album `Rijaliti`(2005), morao je da prekine zbog manjeg srčanog udara. Diskografija David Bowie (1967) Space Oddity (1969, 1972 ponovno izdanje UK #17, US #16) The Man Who Sold the World (1970, 1972 ponovno izdanje UK #26) Hunky Dory (1971, US #93, 1972 ponovno izdanje UK #3) The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972, UK #5, US #75) Aladdin Sane (1973, UK #1, US #17) Pin Ups (1973, UK #1, US #23) Diamond Dogs (1974, UK #1, US #5) Young Americans (1975, UK #1, US #9) Station to Station (1976, UK #5, US #3) Low (1977, UK #2, US #11) Heroes (1977, UK #3, US #35) Lodger (1979, UK #4, US #20) Scary Monsters (and Super Creeps) (1980, UK #1 US #12) Let`s Dance (1983, UK #1, US #1) Tonight (1984, UK #1, US #11) Never Let Me Down (1987, UK #6, US #34) Black Tie White Noise (1993, UK #1, US #39) The Buddha of Suburbia (1993, UK #87) 1.OUTSIDE (1995, UK #8, US #21) Earthling (1997, UK #6, US #39) `hours...` (1999, UK #5, US #47) Heathen (2002, UK #5, US #14) Reality (2003, UK #3, US #29) The Next Day (2013) Blackstar (2016) Smrt Sa suprugom Iman (2009) Cveće ispred Bouijevog apartmana u Njujorku, januar 2016. Boui je preminuo od raka jetre, 10. januara 2016. godine, samo dva dana nakon 69. rođendana i izdavanja albuma Blackstar.[11] Rak mu je dijagnostikovan 18 meseci ranije, ali nije iznosio ove vesti u javnost.[12] Belgijski pozorišni reditelj, Ivo van Hov, koji je radio sa pevačem na mjuziklu Lazarus, izjavio je da Boui nije mogao da dođe na probe zbog progresije bolesti. Takođe je rekao da je pevač radio i tokom bolesti.[13] Bouijev producent Toni Viskonti je napisao:[14][15] Uvek je radio ono što je hteo. I radio je to na svoj način i najbolje moguće. Njegova smrt se ne razlikuje od njegovog života - umetničko delo. Napravio je Blekstar za nas kao oproštajni poklon. Znao sam oko godinu dana da će ovako biti. Međutim, nisam bio spreman za to. Bio je izuzetan čovek, pun ljubavi i života. On će uvek biti sa nama. Za sada je prikladno plakati. — Toni Viskonti Nakon njegove smrti, fanovi su se okupili, položili cveće kod njegovog murala u rodnom gradu Brikstonu i pevali njegove pesme. Spomen obeležja nalaze se i u Berlinu, Los Anđelesu i kod njegovog apartmana u Njujorku. Posle njegove smrti, porasla je prodaja albuma.[16] Boui je insistirao da ne želi sahranu pa je kremiran u Nju Džerziju 12. januara.[17] Po njegovoj želji, pepeo je prosut na Baliju, u Indoneziji