Photo - BT - art Autorska umetnička fotografija Aleksandar Trajković (r. 1972.) Snimljeno u Nišu 2008. godine. Dimenzija fotografije 18 x 24 cm Dimenzija rama 23,5 x 32 cm.

Naučite sami vizuelno - gitara, knjiga je u vrlo dobrom stanju. Izdanje:Beograd Povez:tvrd Broj strana:303 Težina:1080g OP

RM TOČAK škola za gitaru DR studio, 2007. A4 format, 130 strana. Lepo očuvana, ima fleku u sadržaju. Radomir Mihailović Točak

Linorezi DOGOVOR-za male novce ulepsajte svoje zidove ili obradujte nekog poklonom za slavu , rodjendan. . . dimenzije 20x28cm, radjeni 1980-1985 autora Mome Mirkovica, kolekcija se nalazi i u Aleksincu u Zavicajnom muzeju, ovo su fotografije prvog otiska 2024g. II/2 stampano prvi put posle 40 godina, moze po narudzbini, u drugoj boji , sve zajedno, pojedinacno, po zelji. . . U kolekciji je 10 linoreza + 2 van te kolekcije kao i 2 stara otiska iz 1954g. devojka i gitara. Posedujem i Vece linoreze zgrade opstine i gimnazije u Aleksincu i druge. . .

Grupa autora Format: 22,5x28 Povez: tvrd Ukupan br. strana: 800 Izdavač: Znanje, Zagreb Jezik: hrvatski Komplet sadrži 5 knjiga: - Glazbeni velikani - Neobična i stara glazbala - Od orgulja do gitare - Opera-opereta - Razvoj klasične glazbe NAPOMENA: Molili bih Vas, da pre same kupovine, putem poruke proverite da li je knjiga još na stanju. Hvala!

Vazna napomena: na poledjini ove slike nalazi se jos jedna slika uljana skica Devojcice koja svira gitaru tako da prakticno dobijate dve slike u jednoj. Zivan Vulic Motiv sa periferije, 1952 ulje na kartonu 44 x 55 cm potpisano, datirano fotosertifikat Po verbalnoj iznetoj oceni dr Stanislava Zivkovica iz 2014. godine ovo je jedna od najboljih Vulicevih slika koje je imao prilike da vidi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ponegde ostavljane beleske na marginama grafitnom olovkom. Branimir Džoni Štulić (Skoplje, 11. april 1953) nekadašnji je jugoslovenski kompozitor,[1] pevač i gitarista rok grupe Azra. Smatra se kontroverznim autorom i jednim od najvećih mističara jugoslovenske rok scene.[2] Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa (The Beatles). Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu Azra. Prvi album Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka.[2] Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje milion prodatih nosača zvuka.[3] Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika. Biografija Detinjstvo Njegov otac Ivan Štulić, Srbin poreklom iz Nina kod Zadra[4], služio je kao oficir JNA u tenkovskoj jedinici u kasarni „Maršal Tito“ u Skoplju. Godinu dana nakon što je Branimir rođen, njegova majka Slavica rodila je i drugo dete, njegovu mlađu sestru Branku. Kada mu je bilo pet godina, njegov otac je dobio premeštaj u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, gde se čitava porodica preselila u novi stan krajem 1950-ih. Branimir je nastavio da pohađa osnovnu školu u Jastrebarskom i bio je odličan učenik.[5] Godine 1960. porodica se seli u Novi Zagreb, u novoizgrađeno naselje Siget u stan na 11. spratu, gde Džonijeva majka i danas živi. U tom naselju, kada su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji Branimira upisali u školu u obližnjem Trnskom. Na letovanje su često išli u Nin, koji Džoni smatra „prekrasnim gradićem i povijesnim mestom.“[5] U jednom intervjuu izjavio je da mu je mogući predak Grgur Ninski.[6] Rana mladost Džoni je kao tinejdžer počeo da luta ulicama Zagreba, gde se početkom 1960-ih rađala rok i hipi scena. Detinjstvo u Skoplju je obeležilo njegov govor, pa su zbog neobičnog naglaska u zagrebačkim gradskim krugovima mnogi mislili da je Bosanac.[7] Upisao je Šestu gimnaziju u Gornjem gradu. Pored gimnazije se nalazilo rok okupljalište Lapidarij (popularno Lap), gde su Džoni i ostali izlazili. U prvom razredu gimnazije počeo je da svira akustičnu gitaru. Prvu akustičnu gitaru mu je pozajmila drugarica Maja Oštir. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe i svirao, da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta.[7] Krajem 1960-ih su na ulicama mnogih gradova Evrope, pa i Zagreba, počeli studentski nemiri, što je uticalo i na mladog Štulića. U gimnaziji je maturirao 1972. godine radom „Pariška komuna“, koji je ocenjen odličnom ocenom. Rad oslikava njegovo zanimanje za socijalne teme, a pisan je neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine. Štulić je imao tek dvojku (dovoljnu ocenu) iz hrvatskosrpskog jezika.[8] Nakon gimnazije Štulić je prvo odslužio vojsku. Otišao je u proleće 1973. godine a vratio se 15 meseci kasnije i počeo studirati. Studentski dani Kada sam došao iz vojske upisao sam fonetiku i povijest ali to sam napravio isključivo zato da bih imao alibi pred starcima. Morao sam nešto raditi, meni je život kod kuće oduvijek bio pakao. U njoj sam se osjećao kao stranac. Upisao sam se, dakle, da bih dobio na vremenu, jer nisam mogao očekivati da ću odmah moći živjeti od muzike. — Štulić u prvom intervju u Polet-u, 30. 01. 1980. Štulić je studirao Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, a odsek je više puta menjao (fonetika, istorija, sociologija). U to vreme Štulić se fanatično posvetio akustičnoj gitari, akordima, tekstovima i komponovanju. Sviranje je preselio u podrum Filozofskog fakulteta, gde je svirao svaki dan od dva do devet. Na fakultetu se Čupko (kako su ga tada zvali) uglavnom družio s ljudima koje je zanimao anarhizam, a svoje „revolucionarne“ aktivnosti su uglavnom izvodili za šankom. Tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima je svirao svoje i tuđe kompozicije.[9] U to vreme je kosu pleo u dugačak perčin, na glavi je nosio heklanu kapicu, izučavao je mudrosti indijske filozofije i pevao uglavnom romantične balade. Džoni je jedno vreme bio vegetarijanac. Neko vreme je boravio kod kolege Bože Kovačevića, koji je studirao filozofiju i sociologiju. Božo je u sobi 22 u studentskom domu na Savi kao ilegalce udomljavao razne mlade umetnike, među kojima su bili Ivan Ivas, Darko Rundek, Jura Stublić i drugi. Štulić bi došao rano izjutra pa bi satima svirao u Božinoj sobi. Stanari nisu mogli učiti, razgovarati, a neretko ni zaspati od njegove svirke.[10] Tih godina je Štulić letovao na ostrvu Silba, gde su mladi alternativci (članovi Buldožera, Lajbaha, Irvina i drugi) provodili vreme svirajući i sunčajući se nagi, odnosno upražnjavajući nudizam. Tamo je i svirao u letnjem bendu „Dobra voda“, koji je imao petnaestak akustičnih gitara i svirao klasiku, makedonske narodne pesme i obrade Bitlsa. Na tom ostrvu je upoznao i Graciju Pedić, u koju je bio zaljubljen i kojoj je posvetio čuvenu pesmu Gracija, napisavši je za jedan dan. Tu je letovala i Austrijanka Suzi F. iz Beča, s kojom je bio u kratkoj ali strasnoj vezi i kojoj je posvetio pesme „Suzy F“ i „Hladan kao led”.[11] Inače, Štulić je mnogim svojim devojkama i prijateljicama posvećivao pesme, a nekima je i svirao pod prozorom. Mada ga hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić smatra „odvratnim seksistom, muškom šovinističkom svinjom“, žene koje su ga volele smatraju ga najnežnijim muškarcem kojeg su upoznale.[5] Fakultet nije završio, odnosno „zalutao“ je negde „između prve i četvrte godine“. Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaže do diplome), Džoni napušta fakultet. Sviranje Mnogi Džonijevi poznanici iz tog vremena govore da on nije znao note, da je svirao prosečno i da mu ukus nije bio u skladu s vremenom. Smatrao je da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Iako samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vežbanje. Prva grupa koju je osnovao se zvala Balkan sevdah bend. Svirali su sve, od autorskih pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do Bitlsa. Glavni hit im je bila pesma Balkan koju je Štulić napisao po povratku iz vojske, 1974. godine, a izvorno je vukla na melanholičnu bosansku sevdalinku. Zbog njegovog, još uvek neizgrađenog glasa, prijatelji su ga odgovarali od pevanja. Da nema tog novog vala vjerovatno nikad ne bih ni zapjevao. Tek pod uticajem panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Na te promene dosta je uticao prvi zagrebački nastup Pankrta, kojima je bio oduševljen (što je i opevao u pesmi Balkan). Ubrzo nakon toga je korenito promenio imidž, ošišavši dugu kosu i obrijavši bradu i brkove. Tada je Štulić samom sebi dao nadimak Džoni, umesto dotadašnjeg Čupko. Svoje iskustvo sa Balkan sevdah bendom je kasnije komentarisao: „Balašević je zadnji roker prema onome što smo mi tada radili. Ja u stvari nisam brutalan čovjek, to su me tek kasnije naučili.“

Hranislav Đurić: MUZIKA SRBA u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja, knjiga I–II Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 1 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine : Zavod za kulturu Vojvodine : Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 431 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Napomene: str. 373-405 Na omotu beleška o autoru s njegovom slikom Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 2 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine = Zavod za kulturu Vojvodine = Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 427 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir ISBN 978-86-80384-44-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Na omotu autorova slika i beleška o njemu Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Bibliografija: str. 385-404 Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Rad „Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja“, koji je nastao kao prilog upoznavanju nedovoljno ispitane i proučene muzike pretkornelijevskog perioda, predstavlja jedan svojevrsan obrađeni zbornik novijih i delom starijih arhivskih dokumenata, koji su prema odgovarajućoj tematici raspoređeni u četiri relativno zaokružena i međusobno razgraničena dela, sa odgovarajućim glavama i napomenama, a sa zadatkom da se uz primenu analitičko-sintetičke metode otkriju i rekonstruišu malo poznate činjenice koje se odnose na narodnu, crkvenu, scensku, te građansku i umetničku muziku Srba u prvoj polovini XIX veka u Ugarskoj, Kneževini Srbiji i delimično u Hrvatskoj i Austriji. (Hranislav Đurić, iz Predgovora) Koreni srpske građanske vokalne muzike u Ugarskoj, u prvoj polovini XIX veka, potiču iz XVIII stoleća. Ona je bila u najužoj vezi s ondašnjom slavenoserbskom i građanskom poezijom iz XVIII veka. Ondašnja srpska poezija ruskoslavenskog doba, koja je bila pod uticajem rusko-ukrajinske književnosti, poprimila je izvesna barokna obeležja. Najveći broj pesama srpske barokne i građanske lirike najčešće se pevao uz pratnju nekog muzičkog instrumenta: gitare, mandoline, tambure, teorbe, violine (hegede), harfe, špineta, cimbala, flaute i sl. Ta melomanija, koja je bila veoma karakteristična za Vojvodinu u XVIII veku, bila je dugotrajna, strasna i vrlo popularna. Čak je i Lukijan Mušicki nešto kasnije, 1817. godine, uzdahnuo, govoreći u duhu svoga doba: „Eh da znam gitar udarati“. (Hranislav Đurić) MG148

LOM Beograd 2011 NOVA Skoro tri decenije života Partibrejkersa su tri decenije naših života ovde, i ova knjiga je kao ogledalo Vremena u kome vidimo kako se Cane i Anton menjaju iz godine u godinu, zajedno sa nama. . . Flavio Rigonat Teško bi bilo naći nekog na muzičkoj sceni ko je na svom početku tako mnogo obećavao, a onda, uprkos svemu, još više postigao. Prvi album Paribrejkersa i danas je jedan od najsnažnijih rok istupa u istoriji ove muzike kod nas. Kao jedna od par najuticajnijih jugoslovenskih ploča, svojim bazičnim rokenrol zvukom kombinovanim sa ovdašnjim uličnim slengom, direktno je odgovorna za pojavu gomile autentičnih rok bendova širom zemlje, od sredine osamdesetih pa sve do danas. Naravno, oni se nikad nisu odrekli svog puta niti njegove moralne poruke – Partibrejkersi su nastavili produbljujući isti zvuk sve do najnovijih vremena, ostajući često sami na poprištu. Ne znam šta može više biti simbol otpadničkog rok stava, izgleda i zapitanosti od Canetovog nezaboravnog glasa i Antonove režeće gitare. Kao Rolling Stonesi i Led Zeppelin, i Partibrejkersi su stvorili svoju mitološku sliku, koja stiže pre njihove muzike, čineći ih poznatim i tamo gde se rokenrol ne sluša, dali su nam naš arhetip kako rokenrol jedino može da izgleda i zvuči. iz recenzije Dragana Ambrozića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Zoran Jovanović Jus (Gornji Milanovac, Srbija, 2. septembar 1951. g.) je srpski i francuski slikar, karikaturista i autor filmskih plakata. U domenu crteža, multimedija i grafičkog dizajna kreirao je za mnoge poznate svetske časopise. Radio je plakate za velike filmske kompanije: 20th Century Fox, Warner Bros, AMLF, AAA, UGC, Orion Pictures [en], kao i za brojne filmske hitove. Dobitnik je Jugoslovenske nagrade za karikaturu Pjer 1979. godine i nagrade ULUPUDS-a na Oktobarskom salonu 1980. godine. Bio je nominovan za nagradu Sezar francuske Akademije filmske umetnosti i tehnike [fr] za najbolji filmski plakat za film Smaragdna šuma Džona Burmana, a dobio je i priznanja za kampanje filmova Ambis Džejmsa Kamerona 1988. godine i Kad je Hari sreo Sali Boba Rejnera 1989. godine. Biografija Zoran Jovanović Jus je rođen 1951. godine u Gornjem Milanovcu, SFRJ. Kao srednjoškolac, počeo je da objavljuje radove u izdanjima Dečjih novina. Kasnije, za vreme studija u Džuboksu, Intervju i Dugi. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu 1977. godine. Naredne 1978. godine postaje član ULUS-a. U Pariz se seli 1980. godine gde počinje da objavljuje u francuskim časopisima Le Crapouillot, Telerama, Marianne. Član je Francuskog udruženja likovnih umetnika (франц. La maison des artistes) od 1981. godine, kao i Francuske filmske akademije. Trenutno živi i stvara u Pančevu. Profesionalni rad Zoran Jovanović Jus je počeo da sa umetničkim opusom još u srednjoj školi. Eminentni jugoslovenski kritičari primetili su njegov talenat i njegove radove počinje da objavljuje izdavačka kuća Dečje novine, koja je, u to vreme, spadala u red najvećih evropskih i svetskih izdavača za decu i omladinu. Već kao šesnaestogodišnjak dobija priznanje Dečjih novina. Po završetku srednje škole iz rodnog mesta odlazi u Beograd na studije. Tokom studija njegove radove objavljuju časopisi Džuboks, Intervju i Duga. Karikatura Tine Tarner koju je kreirao Jus, naišla je na pozitivan odjek, svidela se i samoj pevačici, koja je, zbog te ilustracija, pristala da da intervju za jedan domaći časopis.[2] Kao student uradio je karikature rok muzičara među kojima Bob Dilana, grupe Smak i dr. Završava Fakultet likovnih umetnosti 1977. godine, a već naredne godine postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije. Na 12. konkursu za nagrade Pjer koje dodeljuju Novosti, 1979. godine, dobio je nagradu za najbolju portret-karikaturu. Dobija plaketu ULUPUDS-a na Oktobarskom salonu za dizajn allbuma Srebrnih krila Ja sam samo jedan od mnogih sa gitarom u izdanju Jugotona. Iste godine radio je i dizajn albuma Dragana Lakovića Verujem u trista čuda u izdanju PGP RTS. U domenu crteža, multimedije i grafičkog dizajna nastavlja da stvara u Parizu od 1980. godine. Radio je za Le Monde Diplomatique, GDF, Le Figaro, Paris Match, Le Musée Grévin, Stafford Miller, Moët et Chandon, Ville de Vincennes, Muzej Nikole Tesle... Takođe radi filmske plakate za poznate svetske produkcijske kuće 20th Century Fox, Warner Bros, AMLF, AAA, UGC, Kanal plus...

Originally published in 1980 and cherished by fans and collectors, I, Me, Mine is the closest we will come to George Harrison s autobiography. It is `a sly paradox of a title,` to quote Derek Taylor, The Beatles spokesperson, `chosen by a man concerned for many years and for many reasons to send his ego packing...a book which tells a story of growing up, not necessarily the hard way, but certainly not the easy way.` Featuring George Harrison in conversation with Taylor, it touches on everything from early Beatlemania to India and Ravi Shankar to his love of gardening. The lyrics to over 80 of his songs, many in his own hand, are accompanied by his uniquely intimate and humorous commentary. As well, 50 archival photographs of George with the Beatles and solo capture a journey of creative and spiritual transformation. Brimming with the wit, warmth, and grace that characterized his lyrics and his life, I, Me, Mine is a treasured portrait of George Harrison and his music. From Publishers Weekly A 400-page memoir from the Quiet Beatle? Can it be? Well, yes and no: only about 60 pages of this earnest tome, originally published in 1980, are devoted to Harrison`s recollections of life before, during and (notably) after the Beatles. His memories, which manage to feel fresh and distant at the same time, come to readers via transcripts of his conversations with Derek Taylor (1932-1997), the Beatles press officer and ghostwriter of Brian Epstein`s memoir. Harrison (1943-2001) was only in his late 30s when I Me Mine came out-the Beatles had formed, changed music forever and disbanded before his 28th birthday. The rest of this volume consists of photos with whimsical captions (`the author enjoying a cheese sandwich with some friends` is assigned to a picture of Harrison with a sitar) and facsimiles of his handwritten lyrics (including a fairly different version of `Taxman`), each accompanied by a brief explanation (ideas expressed in `It`s All Too Much,` for example, were inspired by LSD and `confirmed in meditation`). Most of the songs were composed after Harrison`s immersion in Hinduism; divorced from their melodies, lyrics espousing love, peace and harmony tend to take on a certain sameness. This volume offers much to Beatles zealots, but for the casual fan, Harrison will likely remain as admirable and as inscrutable as ever. B&w photos and illustrations throughout. Copyright 2002 Reed Business Information, Inc. From Library Journal Guitars gently wept the world over November 29, 2001, when George Harrison succumbed to cancer. Originally released in 1980, this volume includes some very casual recollections by `the quiet one` about his life, including his Liverpool childhood and interest in music, meeting the other kids who would become the 20th century`s most influential band, his fascination with Eastern religions, and more. The book features roughly 50 photos taken throughout his life, but the meat of the book is the more than 80 song lyricsDmany of which are reproductions of his hand-written sheets with corrections intactDalong with background on each. There is also a new introduction by Harrison`s widow. For millions of diehard fans, there is no such thing as too much information on the Beatles, so this should circulate well. Copyright 2002 Reed Business Information, Inc. About the Author George Harrison (1943-2001) joined The Beatles in 1958 when he was just 15. In addition to his musical career as a solo artist, producer, and member of the Traveling Wilburys, he is remembered as a producer of such films as Monty Python s Life of Brian . George married Olivia Harrison in 1978. Džordž Harison Džordž Harison (engl. George Harrison; Liverpul, 25. februar 1943 — Los Anđeles, 29. novembar 2001) je bio poznati engleski gitarista, pevač, tekstopisac i filmski producent, najpoznatiji kao član Bitlsa. Iako su Pol Makartni i Džon Lenon bili glavni tekstopisci u grupi, mnogi njihovi albumi sadržali su makar jednu Harisonovu kompoziciju, kao što su `While My Guitar Gently Weeps`, `Here Comes the Sun` i `Something`. Džordž Harison George Harrison 1974.jpg Džordž Harison u Beloj kući 1974. godine Osnovne informacije Puno ime Džordž Harison Datum rođenja 25. februar 1943. Mesto rođenja Liverpul, Lankašir, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 29. novembar 2001. (58 god.) Mesto smrti Los Anđeles, Kalifornija, SAD Aktivni period 1958—2001 Zanimanje muzičar, pevač, tekstopisac, muzički i filmski producent Žanr(ovi) rok, pop Instrument(i) vokal, gitara Izdavačka kuća Parlophone, Capitol, Swan, Apple, Vee-Jay, Dark Horse, Gnome Veb-sajt www.georgeharrison.com Od 1965. počeo je da vodi Bitlse u folk-rok kroz svoj interes prema muzici Boba Dilana kao i prema klasičnoj indijskoj muzici kroz njegovo korišćenje sitara (tradicionalnog instrumenta) u pesmi `Norwegian Wood (This Bird Has Flown)`. Razvio je ljubav prema indijskoj kulturi i misticizmu koje je prestavio ostalim članovima Bitlsa i njihovoj publici kroz njeno uvođenje u njihovu muziku. Nakon raspada Bitlsa 1970. objavljuje trostruki album All Things Must Pass, sa koga su nastala dva hit singla. Takođe je 1971. organizovao Koncert za Bangladeš sa Ravijem Šankarom, kao prethodnica za kasniji veliki humanitarni koncert Live Aid. Objavio je više komercijalno uspešnih singlova i albuma kao solo izvođač, takođe je i jedan od osnivača grupe Traveling Wilburys. Kao uspešan muzičar učestvovao je u svojstvu gostujućeg gitariste u pesmama Bedfingera, Ronija Vuda i Bilija Prestona, poznate su i njegove kolaboracije sa Bobom Dilanom, Erikom Kleptonom i Tomom Petijem. Magazin Roling stoun ga je proglasio 11. najboljim gitaristom svih vremena (`100 Greatest Guitarists of All Time`). Harisonov prvi brak sa Peti Bojd okončan je razvodom 1977. Sledeće godine oženio se Olivijom Trinidad Aris sa kojom ima jednog sina. Harison je preminuo 2001, u 59. godini života, od raka pluća. Kremiran je i njegov pepeo je rasut u rekama Gang i Jamuna u skladu sa hinduističkom tradicijom. Beatles Bitlsi biografija pesme tekstovi muzika album albumi

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

Istina o Bijelom dugmetu Danilo Štrbac Prva, izuzetno retka, knjiga o Bijelom Beograd 1977. knjiga je veoma dobro očuvana kao na slikama, vidi se da je malo čitana ili listana, znači nije baš kao nova, ali nema cepanja stranica i podvlačenja. Na jednom mestu ispod teksta na dnu stranice ima mala zuta fleka kao da je kapnuo čaj ili kafa, zanemarljivo ali čisto da navedem. RETKO U PONUDI sve u svemu lepo očuvano za ovaj tip knjige (kompletna i kompaktna) potpis uslikan grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Prva, izuzetno retka knjiga o Bijelom dugmetu sa potpisom Gorana Bregovića,potpis se vidi na trećoj slici, mek povez, ilustrovano, 63 strane , (kompletna i kompaktna) grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta. Istina o Bijelom dugmetu, Danilo Štrbac Izdato u Beogradu, 1977god. Originalni pečat `Džuboks poklon`. Malo iskrzane prednje korice po ćoškovima. Unutrašnjost odlično očuvana! ----------------------------------------- Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Priredio Slavko Timotijević, Autori tekstova: Slavko Timotijević, Vujica Rešin Tucić, Slobodan Tišma, Stevan Vukajlović, Sava Stepanov i Nenad Milošević, Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine - Novi Sad, 2015. god. Tvrd povez, 26,5X22,5 cm. 185 str. Kunstdruk, ilustrovano Dei Leči - Radovi 1957/1965 Objavljena monografija o dvojcu „Dei leči”, koji je pre pola veka performansima zabavljao Novosađane, a američki umetnički časopis objavio je njihov portfolio na šest strana. Po dvorištima, trgovima, parkovima i rečnim obalama Novog Sada, još pre pola veka, između 1957. i 1965, gimnazijalci Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac izvodili su svoje akcije, hepeninge i performanse, praveći parodije na malograđanski duh i spasavajući prolaznike od uštogljenosti i dosade. Filmofili, odrasli na stripu i rokenrolu - mladi i buntovni, mangupčići s kipućom željom da se pobune, da šokiraju i da ne pristanu, bili su u stalnoj potrazi za nekom frkom, zbrkom i igrom. Snimali su filmove i fotografije koje je časopis „Art in America” objavio na čak šest strana, a kad su se ove preteče novosadske konceptualne umetnosti malo uozbiljile, počeli su da pišu poeziju i da privlače pažnju svojim izložbama. Alergični na sivilo i jednoobraznost, delovali su na periferiji umetničkog sistema, jer su institucije za njih geto, zatvoren za duh ove urbane gerile. Dragoljub i Bora, koji su se pojavili pre evropskih performera Džilberta i Džordža, u oneobičavanju svakodnevnih situacija videli su pribežište slobode. A ako bi usred njihovih akcija naišao policajac, uzvikivali bi „Dei leči”, a potom i svoj dvojac prozvali tako, što na šatrovačkom znači „ide čile”, čilac, stariji čovek da razjuri omladinu. Priču za naš list počinje Bora Vitorac (76): „Obojica smo bili slabijeg materijalnog stanja, i umesto da odemo na umetnost, završili smo poljoprivredni fakultet. Mene privlači periferija grada, gde nalazim drugare, igranke, ali i tuče, i u jednoj zadobijam povredu, zbog koje sam oslobođen vojske. Radio sam i kao tapkaroš, drugovao i sa nosačima sa železničke stanice. Otac mi dopada zatvora zbog verbalnog delikta i govora protiv komunista, a ja ću kasnije praviti svoje neke verbalne kalambure.” „Inspirisani nemim komedijama, u filmu ’Protrčavanje’ snimili smo kako četvoronoške prelazimo prometnu raskrsnicu. Fotografija ’Spomenik’ je parodija na spomenike dizane bez jasnog povoda, a ispod postamenta montirali smo slavinu iz koje curi voda, da detronizuje uvaženu figuru sa spomenika. Zabeležili smo i kako na pijaci jedemo burek. Bunili smo se protiv onih koji žele da nahrane narod sa nekakvim iluzijama”, seća se Bora Vitorac, poznat po izložbama rađenim hemijskom olovkom i naliv-perom. Tek od 2007. „Dei leči” prave svoje izložbe u Novom Sadu, Bečeju, Beogradu, Zrenjaninu, Nišu. Istoričar umetnosti Slavko Timotijević pravi monografiju „Dei leči”, u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, koja je predstavljena nedavno u Domu kulture „Studentski grad”, a Nenad Milošević snima o njima film. Bilo je to doba kada dvojac auto-stopom ide iz Novog Sada do Kinoteke. Otkrivaju dadaiste, Džojsa, stari džez koji je za njih tera inkognita. Znali su za Armstronga, Benija Gudmana i Glena Milera, ali ne i za Kinga Olivera, Badija Boldena, Besi Smit. „Saznajemo za Ma Rejni, a njenu stvar ’Misery blues’ i danas kad slušam obuzme me ushićenje. Dok slušate Vilija Džonsona i Lemona Džefersona kao da ste negde bosi na prašini, a kad Ledbeli svira na gitari na 12 žica, to je neverovatan doživljaj, maltene kao orgulje”, opisuje Pavlov. Naš sagovornik je osmislio svoje izložbe sa biljnim pigmentima, nazvavši ih florelima. Kaže da su pravili i slike – omaže dragim likovima, komičarima iz nemih filmova: Basteru Kitonu koji nije koristio mimiku, osnovno oruđe glumca u nemom filmu, nego je imao kameno lice i pogled kao jedino izražajno sredstvo. Fotografija „Četkar” inspirisana je Gručom Marksom; vole i komičare prvih zvučnih filmova, koji su zadržali tu burlesknost. I u vojsci je Pavlov snimao fotografije, na kojim je nosio čaplinovske brkove, a osmelio se i na performans. Prvi – u Opatiji u luna-parku, gde se publika valjala od smeha. Govorilo se da ruši ugled armije, ali kapetan je video da je bezazlen i da se samo ludira. „Drugi sam izveo na vojnoj vežbi u Učki, na ivici šume. Prvi sam se probudio i izveo rimejk scene iz filma ’Sedam samuraja’, gde samuraj sam vežba odbranu za napad s leđa, uz onaj njihov krik. Kapetan je mislio da sam skrenuo... Jednom je Tristan Cara rekao: ’Umetnost je privatna stvar. Umetnik stvara sam za sebe.’ I mi smo bili apsolutno slobodni u svojim svetovima koji su nedodirljivi”, ističe Pavlov. Njegove prve pesme izlaze 1966. u „Poljima”, a poslednja zbirka „Dunavska”, u izdanju „Prometeja”, 2010. posvećena je Novom Sadu. Iz te zbirke, pesmičurak „Ledara” kaže: „Spokojan, pun neostvarenih želja, prolazim kraj ledare”. A pesma „Pred raspust” glasi: „Nagli dolazak leta, glas nastavnika dobija boju, kakotanja.” „U časopisu ’Sport i svet’, izlazio je kurs za jogu, sa opisima vežbi. U gimnaziji otkrivam neverovatan polet za te vežbe koje su mi dale smirenost i entuzijazam za raznorazne akcije”, ističe Pavlov. Ovaj inženjer voćarstva i vinogradarstva ovako je maštao o životu: zaposliće se u Sremu, na nekom imanju. Neće da ide traktorom i mopedima, to mu je bezveze, već će da uzjaše konja kroz plantažni breskvik. „Breskve su procvetale, pčelice zuje, ja jašem, dolazim kući, puštam Baha i slikam. Na fakultetu su me zanimale genetika i organska hemija, koje su povezane sa suštinskim stvarima tela i života, tako da ni to nije u koliziji sa umetnošću. Možda bih bio umetnik – vuk samotnjak, ali završio sam kao berzanski agent. Od nečeg se moralo živeti. Život je pun iznenađenja!” U časopisu „Art in America”, skulptori Vejd Saunders i Ana Rošet zapisali su: „Mesec jul 2009. proveli smo boraveći kao artists-in-residence u severnoj Srbiji. Tamo smo upoznali Boru Vitorca i zapanjili se kada smo pregledali katalog iz 2007. sa izložbama fotografija koje su sačinili on i njegov drug od detinjstva Dragoljub Pavlov. Mi smo izdvojili svoje favorite među više od 40 njihovih fotografija. Na jednoj, pod nazivom ’Manifest’ (1957), u tamno odeven mladić sa štrikanom kapom iz male beležnice čita momku koji stoji pred zidom vezanih ruku i sa povezom preko očiju. Ta scena mogla se odigrati bilo gde, bilo kad, a momci se igraju u doba rata, kao uvod u pogubljenje. Danas se može tumačiti kao jezgrovita predigra jugoslovenskog krvavog raspleta. Prestali su da fotografišu i ove slike ostale su tajna do 2007. Negativi razvijeni u kućnoj radinosti, nestali su. Većina fotografija predstavlja unikate. Nijedna nije retuširana. Prikazi stoje mirno i divno.” Politika Četvrtak, 24.03.2016.