Knjiga Istine i legende o opstanku naroda srpskog dolazi u pravo vrijeme da razagna tamu istorijskih neistina i snagom izvora i činjenica ukaže kojim se tokovima kretao istorijski hod srpskog naroda.Ova istorija predstavlja uspješan spoj struke (koja traga „kako je to uistinu bilo“) i metoda pripovijedanja i svjedočenja. Živo i neposredno izlaganje i pripovijedanje približava prošlost sadašnjosti, jer bez nje nema vidika. Upravo istraživač g. Draško Šćekić otvara viziju izlaska iz postojećeg istorijskog bespuća. Padovi u istoriji srpskog naroda dolaze zakonomjerno — destrukcija nesloge zaustavlja ili usporava društveno kretanje. Autor svestrano analizira propast srpskog carstva kao posledicu nesloge feudalaca, koja je odvela srpski rod u ropstvo azijatskom mraku sve do vaskrsa i obnove srpske državnosti u Crnoj Gori pod Sv. Petrom, a u Srbiji pod Karađorđem.Ova studija predstavlja uspjelu sintezu isgorije srpskog naroda tokom proteklih 13 vjekova. Ona ima snagu zbornika dokumenata pred kojim sagorijevaju svi falsifikati; ona ima pedagošku funkdiju, jer formira istorijsku svijest srednjoškolaca i studenata. Značajan je doprinos našoj istoriografiji. Iz iznesenih razloga toplo je preporučujem. prof. dr Vladimir Jovićević Povez knjige : tvrd Strana : 323 Format knjige : 24 cm Pismo : ćirilica

„Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!"

Opis proizvoda Posle Vožda Karađorđa najopevaniji srpski kralj je njegov unuk Kralj Petar I Oslobodilac. Samo o njima su pevali ne samo domaći nego i strani pesnici, a među njima i oni najveći. Karađorđu je posvećena i kruna srpskog pesničkog genija, srpska nacionalna biblija Gorski vijenac. Životopis Kralja Petra Oslobodioca liči na sadržaj nekog velikog epa. Heroika Srbije neodvojivo je od njega i njegove dinastije. Vožd je Srbe „dizao iz mrtvih“ i „dunuo život srpskoj duši“, a vladavina njegovog unuka od 1903 – 1921 je trijumf slobode i demokratije, najsrećniji primer u novijoj istoriji Srbije. Srbija je prošireno Karađorđevo imanje, a tim imanjem vladao je Kralj Petar „sa prstom na ustavu“ kao najomiljeniji, najobrazovaniji, najskrominiji, a najpobožniji srpski kralj, upoređivan sa slavnim kraljevima naše najslavnije Nemanjićske dinastije. Znao je da su „bez ljubavi narodne slabi svi prestoli zemaljski“. Kao i svi Karađorđevići i Kralj Petar je živeo u izgnanstvu.Više od pola života bio je izgnanik – uhođen, praćen, hapšen i suđen. Mnoge godine proveo je u vojničkim rovovima ratujući u Francuskoj, Bosanskoj Krajini i Srbiji. Živeo je u Parizu, Ženevi, Pešti, Beču, Temišvaru, Petrogradu, Cetinju… U izgnanstvu je preveo i napisao predgovor uz knjigu O slobodi Džona Stjuarta. Svoju vladavinu u Srbiji započeo je zakonom koji je imao samo jedan član: „Štampa u Srbiji je slobodna“. Posle slavnih pobeda u Balkanskim ratovima došao je Prvi svetski rat u kome je „Srbija izgubila sve osim časti“. Tada je državu izneo iz zemlje i stupio na biblijski put i Albansku Golgotu. Svaka njegova stopa je ostala živa i prešla u nadležnost istorije i poezije. Oslobodio je i ujedinio svoj narod rasejan u Osmanskom i Habzburškom carstvu. „Idući po vodi kao po suvu, kao Mojsije, izveo je svoj narod iz Egipta i zla“. Zlo vreme je zabranilo pesme posvećene njemu, srušilo je sve njegove spomenike, promenilo imena ulica i trgova koji su nosili njegovo ime – sem spomenika i ulice blizu Jelisejskih polja i Trijumfalne kapije. Dejan Tomić, neumorni čuvar kulturne baštine i skrajnute povesnice APOTEOZOM Nj. V. KRALjU PETRU I KARAĐORĐEVIĆU je sve zaboravljene pesme i srušene spomenike posvećene Kralju Petru – obnovio i vratio čitaocima i srpskom narodu. Matija Bećković, akademik

Odlomak: Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!

После Вожда Карађорђа најопеванији српски краљ је његов унук Краљ Петар I Ослободилац. Само о њима су певали не само домаћи него и страни песници, а међу њима и они највећи. Карађорђу је посвећена и круна српског песничког генија, српска национална библија Горски вијенац. Животопис Краља Петра Ослободиоца личи на садржај неког великог епа. Хероика Србије неодвојиво је од њега и његове династије. Вожд је Србе „дизао из мртвих“ и „дунуо живот српској души“, а владавина његовог унука од 1903 – 1921 је тријумф слободе и демократије, најсрећнији пример у новијој историји Србије. Србија је проширено Карађорђево имање, а тим имањем владао је Краљ Петар „са прстом на уставу“ као најомиљенији, најобразованији, најскроминији, а најпобожнији српски краљ, упоређиван са славним краљевима наше најславније Немањићске династије. Знао је да су „без љубави народне слаби сви престоли земаљски“. Као и сви Карађорђевићи и Краљ Петар је живео у изгнанству. Више од пола живота био је изгнаник – ухођен, праћен, хапшен и суђен. Многе године провео је у војничким рововима ратујући у Француској, Босанској Крајини и Србији. Живео је у Паризу, Женеви, Пешти, Бечу, Темишвару, Петрограду, Цетињу… У изгнанству је превео и написао предговор уз књигу О слободи Џона Стјуарта. Своју владавину у Србији започео је законом који је имао само један члан: „Штампа у Србији је слободна“. После славних победа у Балканским ратовима дошао је Први светски рат у коме је „Србија изгубила све осим части“. Тада је државу изнео из земље и ступио на библијски пут и Албанску Голготу. Свака његова стопа је остала жива и прешла у надлежност историје и поезије. Ослободио је и ујединио свој народ расејан у Османском и Хабзбуршком царству. „Идући по води као по суву, као Мојсије, извео је свој народ из Египта и зла“. Зло време је забранило песме посвећене њему, срушило је све његове споменике, променило имена улица и тргова који су носили његово име – сем споменика и улице близу Јелисејских поља и Тријумфалне капије. Дејан Томић, неуморни чувар културне баштине и скрајнуте повеснице АПОТЕОЗОМ Њ. В. КРАЉУ ПЕТРУ I КАРАЂОРЂЕВИЋУ је све заборављене песме и срушене споменике посвећене Краљу Петру – обновио и вратио читаоцима и српском народу. Матија Бећковић, академик Наслов: Апотеоза Њ. В. краљу Петру I Карађорђевићу Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 365 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 × 24 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-515-1817-4

Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941-1944: Otkopana istina Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala. Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu. Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944: otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Ratni dnevnik Lazara Trklje Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala. Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944, otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Opis proizvoda Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala.Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944: otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Opis proizvoda Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala.Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944: otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Autor: Lazar TrkuljaRatni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala.Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944, otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. ocenjena je kao kapitalno delo naše istoriografije. Bitka je trajala dvadeset dva dana, od 12. septembra do 3. oktobra 2016. godine. Bila je to prva pobeda srpske vojske posle albanske golgote. Prva na Solunskom frontu i prvi put da su srpske jedinice posle izgnanstva zakoračile na tlo Srbije. Na toj koti, na 2.520 metara, prolazila je državna granica koju je označavala piramida visoka dva i po metra. Prizori su bili više nego potresni, vojnici su plakali, klečali na zemlji, ljubili planinski kamen, predosećajući dalje napredovanje. Ipak, posle ovog obračuna ni saveznici, ni Bugari nizu imali dovoljno snage za veće akcije. Uglavnom su vođene rovovske borbe i dopremano oružje, čekao se pravi trenutak za juriš, a on je došao septembra 2018. godine, kada je za samo dve nedelje Bugarska kapitulirala, a za manje od dva meseca oslobođen Beograd. Diskusija koja je izazivala neslaganja vodila se oko toga da li su Kajmakčalan osvojili Drinci iz 5. puka, četnici vojvode Vuka, ili Dunavci iz 7. puka. Opisujući te slavne događaje autor je izmirio sve njih i odao im podjednaku zaslugu za ovo veliko delo. Pored korišćenja 16, 17. i 18. knjige iz zvanične istorije Prvog svetskog rata Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije, autor je istorijske scene „oživeo“ svedočanstvima neposrednih učesnika događaja. Među njima su i naši veliki pisci i javni radnici, Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko, Rudolf Arčibald Rajs. Prikaži više

Ратни дневник Лазара Тркље аутентично је сведочење о голготи током Другог светског рата на територији Југославије, коју је званична историја углавном прећуткивала. Хиљаде трагичних људских судбина забележено је и отргнуто од заборава у потресним ратним записима које је Лазар Тркља, професор теологије, секретар Земљорадничке странке и блиски сарадник Драже Михаиловића, водио од пролећа 1941. до јесени 1944. године. На више стотина густо куцаних страница сачуваног текста налазе се спискови убијених, али и убица, наредбе, одлуке, политичке и војне процене ситуације на терену, описи прогона, страдања и трагедије народа у Србији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Лици, масовних и монструозних усташких злочина, братоубилачког рата, ратних операција партизана, четника, усташа, Немаца и Италијана, пружајући читаоцу аутентично сведочење из прве руке о збивањима у Другом светском рату. Ово драгоцено историјско штиво, у којем се описује сурова природа грађанског рата вођеног на рушевинама Краљевине Југославије, скривано је деценијама, закопано у земљу као највећа породична тајна, коју ни Озна није успела да открије. У књизи Ратни дневник Лазара Тркље 1941–1944, откопана истина први пут је предочена јавности. Наслов: Ратни дневник Лазара Тркље: 1941-1944: откопана истина Издавач: Službeni glasnik Страна: 436 (cb) Страна у боји: 436 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-519-2398-5

"Тамо где Господ хоће, побеђује се природни поредак", каже једна црквена песма. Ова књига говори о тој победи љубави и правде Божије над природним поретком, поретком у ком је "природно" живети у греху, у нељубави, поретку у коме је природно умрети. Бог у Кога верују православни је Бог Који превазилази људски ум; истовремено Он је Бог Који учествује у историји народа и читавог човечанства и Који учествује у сваком људском животу појединачно, Чуда су доказ тог Божијег учествовања - од чуда помоћи и исцелења до чуда очинске опомене и казне. Оно што православног хришћанина највише радује јесте чињеница да Бог Који је створио све галаксије и сав бескрај космоса, у исти мах са очинском љубављу брине о једној малој планети на рубу Млечног пута и њеним становницима. Поставши човек, Бог је показао да му нису страни људске патње и људске радости, а Своја чуда је оставио да би нам то и доказао. Србија, Русија, Грчка, Румунија: у свакој земљи Божјој налазе се докази Његовог благовољења према грешном али и кајућем се човечанству. Оно што ћете читати записано је од веродостојних сведока; циљ написанога је сведочење да Бог Живи и Истинити дела у сваком па и у нашем маловерном времену, и да је спреман да помогне сваком оном ко Га из дубине душе призива. Ова књига сваком ко то жели може бити повод за дубоко размишљање и искрену молитву јер је заиста велики Господ и чудесна су дела Његова. САДРЖАЈ Јеромонах Сергије (Рибко) О ЧУДИМА БОЖИЈИМ, 5 ЧУДА БОЖИЈА У XX ВЕКУ ЧУДА У ГРЧКОЈ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖЈЕ, 15 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 17 ПОМОЋ БОЖИЈА, 19 МИРОТОЧЕЊЕ, 21 Василика Василопулу ВЕЛИКОМУЧЕНИК СВЕТИ ЈЕФРЕМ ЧУДОТВОРАЦ, 24 Житије светог Јефрема, 26 На рушевинама старог манастира, 39 Виђења и чуда Светог великомученика Јефрема Чудотворца (1384-1426), 42 Чуда светог Јефрема, 43 ХИМНЕ СВЕТОМ ЈЕФРЕМУ ЧУДОТВОРЦУ, 97 Митрополит Игуменице, Аксиопоља и Поликастра Димитрије ЖИВОТ ИЗ ГРОБОВА ПОТРЕСНА ИСТИНИТА СВЕДОЧЕЊА О ЧУДЕСНОМ ЈАВЉАЊУ СВЕТИХ РАФАИЛА, НИКОЛАЈА И ИРИНЕ МНОГОВЕКОВНА ПРЕД ИСТОРИЈА, 99 На Ораховом брежуљку, 99 Тајанствени монах, 102 ”ПУНОЋА ВРЕМЕНА", 106 Гроб непознатог покојника, 106 Испуњење завета, 107 Неочекивано откриће, 109 Почетак откривања, 111 "Кости су моје", 114 Преподобни мученик Рафаило, 115 Прво чудо, 116 Цолакисово покајање, 118 "Име ми је Рафаило", 120 Чудесна знамења, 123 НОВА ГОЛГОТА, 128 Гроб ђакона Николаја, 129 "Код оца Василија из Морије", 129 Проналазак доње вилице, 131 Митрополитове недоумице, 132 Нагореле дечије кости, 133 Тачна локација, 134 Период одлагања искушења, 135 Несумњива похвала, 138 "Ја сам свети Николај", 142 Званична канонизација светих Рафаила, Николаја и Ирине, 146 Литија, 148 Нова ископавања, 149 Откриће новог мученика, 149 ,,Горите јер газите по нама", 151 Гробови осталих мученика, 153 ИЗВОРНИ СИНАКСАР, 156 Манастир на Ораховом брежуљку, 156 Последље године Византије, 157 Избегли на Лезвос, 160 Мучеништво Христа ради, 162 "Заклани као јагњад", 166 Борили су се као једна душа, 168 Надгробна тугованка, 172 СЛАВА ЦРКВЕ, 174 Извор нових духовних блага, 175 Агијазма, 175 "Видеће многи и уплашиће се" (Псе, 39,4), 177 "Светлост свијету” (Јн 8, 12), 180 Мистагогија светих Рафаила и Николаја, 184 Света Ирина на икони и у светој служби, 186 Нови период, 190 Нови пут, 190 Велико чудо, 191 Преподобна мученица Олимпија, 194 Црква посвећена мученицима и светковање Светлог уторка, 195 Крипта старог манастира, 197 ЧУДА У РУСИЈИ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖИЈЕ, 200 ЉУДИ БОЖИЈИ, 208 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 250 ЧУДЕСНА СПАСЕЊА, 262 ПОМОЋ БОЖИЈА, 273 ОТКРИВЕЊА БОЖИЈА, 286 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 291 КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 304 МИРОТОЧЕЊЕ, 309 С ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА, 311 ЧУДА У СРБИЈИ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖИЈЕ, 333 ЉУДИ БОЖИЈИ, 341 ЧУДЕСА СВЕТИХ ВРАЧА У МАНАСТИРУ ЗОЧИШТУ, 347 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 362 ЧУДЕСНА СПАСЕЊА, 383 ПОМОЋ БОЖИЈА, 395 ОТКРИВЕЊА БОЖИЈА, 400 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 410 КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 122 С ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА, 434 ЧУДА У РУМУНИЈИ, 439 ЧУДА У СВЕТУ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖЈЕ, 495 ЉУДИ БОЖЈИ, 499 ОТКРИВЕЊА БОЖЈА, 510 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 512 КАЗНЕ БОЖЈЕ, 513 МИРОТОЧЕЊА, 514 УМЕСТО ЕПИЛОГА, 523 ГОСПОД ЈЕ СВУДА И СА СВИМА БЛАЖЕНИ АНДРЕЈ КАНАДСКИ И ЊЕГОВО "МАЛО ОТКРИВЕЊЕ", 527 АМЕРИЧКИ ДОМОРОДАЦ - САБЕСЕДНИК АНГЕЛА, 541 НЕНАДОКНАДИВИ ГУБИТАК ЗА РУСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЗАГРАНИЧНУ ЦРКВУ - ЈОСИФ МУЊОЗ РАЗГОВОРИ И СЕЋАЊА, 547 ЈЕРОМОНАХ ПРИПОВЕДА О ЧУДИМА, 560 МОЛИТЕ СЕ И ДАЋЕ ВАМ СЕ - ЧУДА ОД ЛОЗЕ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ, 569 БЕСЕДА ОЦА јОИЛА, настојатеља манастира Светог Кирила и Методија ЧУДА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ, 573 УМЕСТО ЕПИЛОГА СУСРЕТ СА ГОСПОДОМ, 577 Наслов: Чуда Божија: Знаци времена Издавач: Образ светачки Страна: 600 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-86555-59-5

У јеку зиме 1915/1916. године, српска војска у клештима армија Централних сила, присиљена је на повлачење у пратњи масе народа. На албанским обалама Јадрана спасена је изванредном хуманитарно-војном операцијом италијанске Краљевске морнарице, уз учешће француских и енглеских бродова, те пребачена на другу обалу мора. У намери да потпуно новом, до сада непознатом архивском грађом, употпуни приказ завршне фазе операција повлачења необезбеђене српске војске на обале Албаније, склопљен је мозаик изванредног напора савезника Србије да се спасе војска и народ прабацивањем бродовима на сигурну територију. На челу ових операција нашла се Краљевска морнарица Италије. Међу свим савезницима, поднела је готово целокупан терет и одговорност подухвата. Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника - заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар. Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа. У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника1 и краљ Никола И са породицом. Ова поморска операција може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника. Та евакуација била је одлучујућа за победу савезника, баш као што је то била ова, обављена током зиме 1915/1916. После дугогодишњих исцрпљујућих рововских борби без икаквог помака на свим савезничким фронтовима, тек је српска војска, у јуришу 15. септембра 1918, успела да пробије Солунски фронт и да у незадрживом напредовању одлучи победу у мање од два месеца. Али те војске победе не би било, да пар година раније, на обалама Албаније, није било италијанске Краљевске морнарице да јој пружи руку и превезе је до спаса. Иако по значењу и бројкама сличне, операције масовне евакуације из Албаније и Денкерка никако се не могу поистоветити: евакуација у Денкерку била је искључиво војна операција, док је она у Албанији била хуманитарна у условима рата. Операција у Денкерку односила се искључиво на евакуацију 1 Реч је о добровољцима у црногорској војсци. Највећим делом чинили су их Херцеговци и Бокељи. Још јануара 1915. су у војсци Црне Горе формирана четири добровољачка батаљона: Гатачки, Билећки, Требињски и Бокељски. Чинили су их Срби добровољци пребегли у Црну Гору пре или после принудне мобилизације у аустроугарску војску. Сви су се ставили под команду краља Николе. Знајући да према заробљеним Србима Аустроугарска није примењивала међународна правила о ратним заробљеницима, а да је на дезертере из аустроугарске војске - у које су сврставане и пребеглице, иначе аустроугарски војни обвезници - примењивана смртна казна по кратом поступку, краљ Никола је пред повлачење, из борбених редова прве повукао добровољачке формације. Оне су упућене на албанску обалу и одатле евакуисане, да би потом биле укључене у састав Српске војске и учествовале у пробоју Солунског фронта. О овоме и Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник, 2014, 135 и 269 и Костић, Васко. Бокељи у Првом свјетском рату. Обалска Албанска голгота. Херцег Нови: НВО “Матица Боке”, 2014, 17-18.__ војске, па тиме била унапред предвиђена, прецизно испланирана и спроведена по свим војним правилима и процедурама. Супротно томе, евакуација српске војске и народа из Албаније само се делимично односила на евакуацију војске. Највећи део евакуисаних били су цивили, а добар део војника чинили су болесни и рањени. Осим тога, требало је евакуисати и више десетина хиљада заробљеника српске војске који су међу првима стигли на албанске обале Јадрана. Сложеност и ризици ситуације постали су скоро непремостиви проблем у уском морском каналу посебне конфигурације, као што је то простор доњег Јадрана. Можемо слободно да кажемо да је Отрантски канал за Јадран једнако проблематичан као што је то Ламанш за Северно море. Ако је за Енглеску транспорт трупа у Француску значио тешки испит стратешког умећа, жртава и храбрости, италијанска морнарица се, транспортујући своје трупе у Валону и евакуишући српску војску и народ на другу обалу Јадрана, суочила са далеко тежим проблемима. Зашто? Канал Ламанш је широк двадесет четири морске миље, са релативно плитким водама које је требало блокирати и чувати, док је Отрантски канал широк преко четрдесет морских миља, са водама дубине од око хиљаду метара, у којима се не могу користити једноставни системи одбране као у Ламаншу. Осим тога, у непосредној близини Отрантског канала био је Котор, тада моћна аустријска поморска база, док је специфична конфигурација морског залеђа источне обале Јадрана пружала непријатељу могућности да се лако заклони, да извештава и снабдева своје подморнице. Такође, док се енглески експедициони корпус искрцавао у праве луке и на територију припремљену за ратна дејства, па дакле већ снабдевену свом материјалном организацијом која омогућава живот и ратна дејства бројној армији са друге стране мора, италијанска морнарица је морала да све то створи ex-novo. У Албанији није било ничега: ни путева, ни пристаништа, ни лука. Стога је италијанска морнарица морала да одреди и створи простор за искрцавање, обезбеђујући истовремено одбрану и све организационе аспекте, пре свега за своју војску, а потом за огроман број Срба у повлачењу. И све то у само пар месеци у јеку зиме 1915/1916. године. О улози савезника у помоћи српској војсци у повлачењу постоји озбиљно размимоилажење у ставовима када је реч о помоћи Француске и Италије. У том погледу, историјској грађи, извору и сведоку историје, мора да се пружи апсолутно првенство. И то посебно онда, када се у тумачење историје увуку емоције. Никада се, ни у једном трену, не сме сметнути с ума да је истина та која увек има предност, па чак и у односу на традиционално српско франкофилство. У овом случају, када се после равно стотину година појављује нова архивска грађа, неминовна је могућност промене схватања прошлости, која се постиже критиком постојеће, познате архивске грађе о српско-француским односима и везама за време Великог рата. Италијански архиви пружају управо такву прилику и отварају ново поље развоја историографије у Србији. Осим тога, у досадашњој историјској анализи односа Србије са савезницима, примећује се и озбиљан недостатак коришћења архивске грађе других савезника, док се процене углавном заснивају, као досије једне пропаганде, на пријатељству Срба и Француза. Утицај Француске на српску интелектуалну послератну елиту био је општеприсутан, а ставови српске јавности почивају на одушевљењу Француском и њеном моћи и француском помоћи обнови српске војске, помоћи коју је Србија платила до последње пертле на војничкој цокули. Француски официри су уживали харизму у српском официрском колективу од којих је добар број био школован у француским војним школама, био профранцуске културне оријентације и француске војне доктрине. А официри су уживали подршку франкофонских политичара. Тако се и политика дубоко уплела у историјске процене. На страницама које следе, чињеницама се отвара слика онога шта се дешавало и како се одигравало. Износи се релевантна и прецизно одређена, досад непозната архивска грађа, која шири погледе и допуњује знања о значају Италије као српског савезника, а нарочито о њеној хуманитарној и медицинској помоћи пруженој у зиму 1915/1916. године. Нове чињенице растерују маглу с једног поља српске историографије и стварају услове новим генерацијама српских историчара да донесу суд о помоћи Италије, али и да преиспитају искуства Србије са другим савезницима. Наслов: Италијански морнари за српску војску: залог хуманости у одисеји пакла (1915 - 1916) Издавач: Čigoja štampa Страна: 249 (cb) Страна у боји: 249 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-531-0304-0

Књига о страдању Азањаца у ратовима од 1912. до 1918. године. Матичар Жарко Талијан сачувао је од заборава хероје из Азање. Током ратова од 1912. до 1918. године мала варош код Смедеревске Паланке заслужила је своје часно место у историји. Матичар Жарко Талијан јунаке сачувао од заборава Када се српска војска у Битољу борила за ослобођење земље 1915. године, породици Станојевић у Азању стигла је вест да је њихов син Илија, војник Првог пука, погинуо за слободу. Локални прота га је уписао у књигу умрлих. По ослобођењу 1918. године Илија се појавио жив на кућном прагу. Када су му признали да су га опевали у цркви, Илија је лаконски одговорио: "Зато сам ја у туђини стално осећао мирис тамјана!" А био је тешко рањен. Метак му је остао у телу. Више дана је, ни жив ни мртав, лежао у води у рову. И извукао се. Ово је само једна од више стотина прича о Азањцима у Великом рату, коју је прибележио локални матичар Жарко Талијан. Инспирисан судбином Илије Станојевића, овај хроничар је својој књизи дао наслов "Мирис тамјана". - Илија је симбол пожртвоване борбе житеља доскора највећег српског села Азање код Смедеревске Паланке, која је у Великом рату дала 800 хероја борбе за слободу. Станојевић је имао срећу да се из мртвих врати у живот, ожени Милицом и изроди три ћерке. Био је качар по занимању, а умро је 1972. године. Међутим, многим другим Азањцима рат је "сакрио" судбину. И то ме је нагнало да их потражим и опишем њихов живот - прича Жарко Талијан, чији су деда Живко и стричеви Светозар и Дмитар били српски ратници. Азања је добила име по турској речи хазаин - житница. Пред Велики рат имала је 1.400 домова и око 10.000 житеља. У мутним и прекретним временима током ратова од 1912. до 1918. године ова мала варош је имала своје часно место. Њени најхрабрији синови бранили су отаџбину крвљу и својим животима. Када их је краљ Петар И Карађорђевић позивао да у Балканском и потом у Првом светском рату бране отаџбину зборно место су им били дуд на раскрсници, гробље и друм Азања - Паланка. По угледу на претке, Азањци су масовно стали на браник отаџбине. - Остављали би куће, њиве, родитеље, жене, тек рођену и нерођену децу. У Велики рат заједно су кренули очеви, синови, браћа, стричеви, синовци, кумови, рођаци, комшије. У одбрану Србије из најбројнијег села отишли су азањски домаћини, сељаци, учитељи, свештеници, кметови, деловође, трговци, занатлије, ђаци. У бежанијама било је стараца, жена и деце. Наишле су године патњи, страдања, туге и бола, црних барјака и марама. Завладао је непрекидни мирис тамјана - прича хроничар Жарко. Страдали су у борби за слободу, умирали су у болницама Грчке, Туниса и Француске. Многи Азањци су избегли из вароши и отишли чак у Америку и у Аустралију. Њихови потомци нису знали каква им је судбина и где су све док их није пронашао Жарко Талијан. - Годинама сам обилазио породице војника и официра, записивао њихове приче и суочавао се са истином о смрти мојих варошана. Несрећним родитељима Ђорђу и Јовани Агатоновић пет синова и један унук су погинули у рату. Вељку и Марији Мирковић од петорице вратио се само један син. Петорица људи истог имена и презимена - Петар Јелић - дали су живот за слободу - набраја Талијан. Провео је Талијан сате и сате у Историјском архиву у Карнегијевој и Музеју Патријаршије Српске православне цркве, листајући тефтере од 1823. године наовамо. Истражујући корене сопственог породичног стабла, али и других Азањаца, ушао је у готово сваку кућу у месту. Нашао је гроб свог претка Милосава Арсенијевића на Зејтилнику. Надгробни споменик Илије Димитријевића у Бизерти, у Тунису. У првим истраживањима дошао је до податка о 400 страдалих Азањаца, што је и званична историја забележила, а потом је открио још 400 судбина Азањаца који су голготу преживели. Многе од њих је нашао преко разгледница које су писали најмилијима. - Реч је о 800 хероја Азање, који су донели слободу отаџбини и својој вароши. Отео сам их од заборава. Захваљујући њима Азања је почетком педесетих била највеће и најлепше село, са чак 25 венчања месечно. Данас нема ниједно... - разочаран је матичар Жарко. Прича да је у некада највећем српском селу данас више развода него свадби и више умрлих него беба и ђака првака. - Азања стари и одумире, а моја жеља је да се прошлост не заборави, да јој се врате потомци хероја Великог рата и да оживи - поручује Жарко Талијан. ТРИ БРАТА РОЂЕНА Хроничар Азање наводи да је у овом селу у преко педесет случајева погинуло и по три рођена брата. Он каже да су посебно истакнути борци били Срејић, Јаковљевић и Никосавић. РАШАЈСКИ ПОСТАО ЈЕЛИЋ Током рата окупаторски војник Михајло Рашајски, пореклом из села Уљма код Вршца, као аустроугарски солдат у Азањи је спасавао животе сељана од разјарених Шваба. Спасао је и Јаворку Јелић, која није хтела окупатору да преда жито. Писао је мајкама српских бораца писма и слао на фронт. После рата Рашајски је оженио Јаворку, дошао у њен дом и из поштовања према њеној породици узео презиме Јелић. Са новим именом Миша Јелић је постао прави Србин, који је славио Ђурђиц и Светог Николу. Умро је 1967. у Азањи. Наслов: Мирис тамјана: Азањци у ратовима од 1912. до 1918. године Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 593 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-515-0985-1

ПРЕПОРОД РУСИЈЕ ПОЧЕО ЈЕ КАНОНИЗАЦИЈОМ СВЕТИХ ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА Ранко Гојковић Чињеница наведена у наслову овог предговора потврђује да су речи игумана Серафима (Кузњецова)1, које је записао 1920. године у време страшног бољшевичког терора, уистину биле пророчке: „Проћи ће туж-ни дани потреса и смутњи док руски народ не постане свестан своје кри-вице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажња-вања због невино проливене крви Божијег Помазаника и његове поро-дице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“ Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа увенчана је владавином једног високо духовног Цара, и тај уистину дивни дар од Бога уништен је управо од стране руског народа, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је на Русију попустио тешко искушење — власт богобораца. Прошло је 100 година од тог страшног црног дана руске и светске историје, страшног злочина у Јекатеринбургу, када су духовни наследници христораспинател>а помрачили свест мно-гих православних руских људи, па су их клеветама и лажима подстакли на бунт и издају свога Руског Цара. Но, слава Богу, Бог није у сили него у истини, па смо ми данас живи сведоци истине из наслова предговора. Данас у милионима руских домова стоји икона Царских Страстотерпаца, а широм руске земл»е граде се храмови у част Светог Цара и његове Свете Породице, што није могло да се не одрази и на поновно уздизање Русије у ранг велесиле. Но, са отрежњењем руског народа и његовом спознајом шта је Русија изгубила губитком Царства и убиством Царских Мученика, са јачањем ------------- 1 Серафим Кузњецов био је игуман Серафимског скита у Пермској епархији, и после револуције се повлачио са белима. Познат је по томе што је пратио ковчег са моштима свог духовног чеда, велике кнегиње свете Јелисавете Фјодоровне, све до Јерусалима. (прим. прев.) Цркве у Русији, либерални прозападни христомрзитељи покренули су нови рат против Светог Цара и Царске Породице. Посебан удар покушали су да нанесу прошле, 2017. године, на стогодишњицу пада Царства, богохулним филмом „Матилда“ Један од циљева данашње содомске западне цивилизације јесте и уништење породице, а Света Царска Породица представља узор свим благочестивим људима, каква треба да буде хришћанска породица као „мала Црква“. Цар Николај је сваки слободан тренутак кад се ослобађао државничких обавеза посвећивао својој породици. Он је у браку био изузетно срећан. Кротост, смирење, узвишеност, речју, све најбоље хришћанске врлине, толико су красиле ову дивну породицу да она заиста може представљати узорни пример свим благочестивим хришћанима. Било је, свакако, могућности и путева да се побегне у иностранство, што је чинило небројено мноштво владара у таквим ситуацијама током људске историје; међутим, избор Цара Николаја и као мужа, и као оца, и као владара - био је пут Голготе, опредељења за Царство Небеско, пут добровољног распећа његовог и његове породице зарад Царства Небеског, зарад помоћи ближњем (а ти ближњи били смо и ми Срби; видети ниже речи владике Николаја). Цара Николаја је током целог периода његове владавине (са 26 го-дина је изненада остао без оца и ступио на престо) пратила издаја, као нека зла коб. Издавали су га чак и чланови породице Романов, и његови министри, издао га је и официрски кадар његове армије који му је положио заклетву, издала га је обезбожена руска интелигенција, издали су га и западни „савезници" (на жалост, увек на крају испадне да се ради о лажним савезницима, како Руса, тако и Срба), својим непротивљењем цареборству и цареубиству издао га је и добар део народа, издао га је, на крају крајева, и један део црквеног клира РПЦ. Једина истинска потпора, која ни у једном тренутку није помишљала на издају Цара Николаја, била је његова благочестива породица. Када је Цару Николају II постало познато да по резултатима Брест-Литовског споразума (Цар је тада рекао да би радије пристао да му одсеку руку него што би потписао такав сраман споразум), Немци траже да им Царска Породица буде предата цела и неповређена, он је, по сведочењу Пјера Жилијара, то сматрао увредом, а не нуђењем помоћи. A Царица Александра је додала: „После онаквог њиховог понашања према Господару, ја ћу радије умрети у Русији, него бити спасена од Немаца“. Ово је у својству личног сведока посведочио странац, римокатолик, Пјер Жилијар. Нажалост, неки неодговорни људи данас у Србији штампају бљутаве пашквиле енглеских шпијуна из 1917. године, које је потом раширио либерални издајнички заверенички олош, о наводној сарадњи Царице Александре са Немцима. Ни царска деца нису могла замислити живот без Русије, и сачувана писма сведоче о заиста несвакидашњој благочестивости, оданости, патриотизму целе једне породице, која је без двоумљења и без роптања делила и поделила све невоље и туге, патње, сузе, зној и крв свог народа, ни у једном тренутку не гордећи се својим високим пореклом, него је кротко и са смиреношћу молила Бога и за своје непријатеље. Испили су Царски Мученици горку чашу до дна и, по људским мерилима, тешко је предочити њихова страдања. Због тога свакако њихов светачки ореол не само да је заслужен, него он светли међу православним верницима, и кроз иконе Цара Николаја и Царских Мученика Господ већ пројављује чудеса. He можемо, а да са тугом не кажемо, да је дух христораспинатеља помрачио и умове многих Срба у 19. веку, као што са радошћу не можемо да не кажемо да многи Срби данас исказују поштовање према Цару-спасиоцу, чему су доказ и два дивна споменика у две српске престонице. Тешко је на стогодишњицу овог гнусног злочина христомрзитеља говорити о томе, а не сетити се речи светог српског златоустог владике Николаја Велимировића о Цару Николају II: „Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али, дуг којим је Русија обавезала србски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. To је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христове. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али, љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“ Ове речи српског светитеља обавезују сваког православног Србина да не буде равнодушан на догађаје у Русији, поготово уколико су везани за име светог Цара Николаја. Нека и ова књига буде мала лепта у општесрпској благодарности светом Цару Николају II. (Узгред, књигу „Царв и Россил“, из које је већина текстова преведена у овој књизи, добио сам на поклон у Јелисаветинском манастиру у Алапајевску, у Сибиру, од игуманије манастира, мати Смарагде која је благословила превођење... СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 0 ЦАРУ НИКОЛАЈУ Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу. и да се радујемо, и када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ - народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. To је дуг љубав, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него ко положи душу своју за другове своје - то су речн Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбраниИ Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив, и са разних страна оспораван. испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог - није ли то прилепљење к Царству Небеском? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватнцје, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. 18/28. јула 1932.године, на Светог Равноапостолног Кнеза Владимира Pyског Садржај Предговор Ранко Гојковић: Препород Русије почео је канонизацијом Светих Царских Мученика, 5 Генерал Михаил Дитерихс: Предговор књизи Убиство Царске Породице и чланова Дома Романових на Уралу, 15 Николај Обручев: Истински лик Цара-мученика као човека, хришћанина и монарха, 30 Кнез Димитрије Оболенски: Император Николај II и његово царевање (1894-1917), 117 Царска породица Романов - фото албум Николај Павлов: Његово Величанство Господар Николај II, 193 Николај Тихмењев: Духовни лик Императора Николаја II, 285 Георгиј Њекрасов: Император Николај II као војсковођа, 295 Иван Солоњевич: Велики фалсификат Фебруара, 304 Архиепископ сиракушки и тројицки Аверкије (Таушев): Први весник казне Божије руском народу, 348 Архиепископ сиракушки и тројицки Аверкије (Таушев): Отац Јован Кронштатски као пророк Божији, послат Русији ради уразумљења, 362 Свети Тихон, патријарх московски и целе Русије: Беседа поводом убиства Господара, 383 Поглавар РПЦЗ, митрополит источноамерички и њујоршки Анастасије (Грибановски): Беседа на седму годишњицу мученичке кончине Господара Императора Николаја II и целе Царске Породице, 385 Свети Јован (Максимович), архиепископ шангајски и санфранциски: О Цару и цареубиству (одломци из проповеди изговорених током разних година), 391 Протојереј Александар Шаргунов: О значају канонизације Светих Царских Страстотерпаца, 400 Протојереј Александар Шаргунов: Поговор, 410 О ауторима, 415 Наслов: Свети цар: размишљања о господару императору Николају II: поводом стогодишњице страдања свете царске породице Романових Издавач: Бернар Страна: 421 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 25 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-6431-078-9

Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949Naslov Afrika / Rastko Petrović ; [putopisnu kartu izradio Aleksandar Deroko]Vrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 1955Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1955 (Beograd : Beogradski grafički zavod)Fizički opis 232 str. : geogr. karta ; 19 cm.Drugi autori - osoba Deroko, Aleksandar, 1894-1988 = Deroko, Aleksandar, 1894-1988Predmetne odrednice Afrika – PutopisAfrika (1930) je putopis Rastka Petrovića, autentičan opis putešestvija u nepoznate, neistražene i divlje krajeve sveta, gde se autor susreće sa kulturama primitivnih plemena, ali i kolonijalnim svetom u kome vlada kakofonija jezika, običaja i tradicija. Na svom egzotičnom putu Rastko će se oduševljavati religijskim i magijskim aspektima ovih društava, ne posmatrajući ih očima modernog, mondenskog Evropejca, već usvajajući domorodačke tačke gledišta i brižljivo beležeći njihove reči, verovanja, rituale i sujeverja. Čitavu ovu knjigu prožima simpatija, ljubav i razumevanje, kojima pravi kontrapunkt donosi kritika Zapada i „belačke” civilizacije.Rastko Petrović (1898–1949)Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja.Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku.Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena.Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića.Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove.Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja.Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu.Književni rad Rastka PetrovićaKnjiževni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati.Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika.Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo.Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima.Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja.Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive.Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom.Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog.Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova.Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija.Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana.Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci.3/4