Meine liebe Milica Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život. Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge“, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom senjačkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira. „Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam... hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje... Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka... ne znam šta. Kad zadremam izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana... Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje...“

Nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac. Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat. Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava. Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije. "Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja" – napisao je u tekstu o knjizi režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević. Čitaj dalje

Nataša Drakulić DARA IZ JASENOVCA Nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac. Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat. Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava. Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije. „Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja” – napisao je u tekstu o knjizi režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević. Knjiga je N O V A ----------------------------

Odlično stanje Izdavač: Akademska knjiga - Beograd, 2009. god. Tvrd povez, 23 cm. 151 str. Ilustrovano …Tek se sa Prvim svetskim ratom Srbija i srpski narod našao u žiži interesovanja Švajcarske, kada su mnogi švajcarci pritekli u pomoć srpskom narodu, sledeći primer znamenitog Arčibalda Rajsa, koji je svojim celokupnim i razgranatim radom od Prvog svetskog rata nadalje stekao izuzetne zasluge za srpski narod. Među mnogim, pre svega zdravstvenim radnicima, bolničkim osobljem i bolničkim sestrama, našla se i Katarina Šturceneger. O svom boravku u Srbiji, o svojim utiscima, koje je stekla boraveći u njoj rukovođena prevashodno željom da pomogne napaćenom srpskom narodu, objavila je više knjiga na nemačkom jeziku sa mnoštvom izvanrednih snimaka koje imaju izuzetnu kulturnu vrednost. Ovaj spis Katarine Šturceneger, koji je do sada, kao i njeni ostali spisi, kod nas bio nedostupan, na upečatljiv način svedoči o jednom humanom angažmanu u teško vreme kada je Srbiji zapretila totalna propast. On istovremeno svedoči o ljubavi i nepokolebljivoj veri Katarine Šturceneger u snagu srpskog naroda… Katarina Klara Šturceneger (Catharina Clara Sturzenegger, 5. decembar 1854, Spajher — 11. oktobar 1929, Cirih) bila je švajcarska publicistkinja i bolničarka, član švajcarskog Crvenog krsta.[1] Godine 1912. kao i u periodu od 1914—1915. boravila je u Srbiji kao ratni izveštač i dobrovoljna bolničarka.[2][3] Svoje uspomene iz tog perioda objavila je u šest knjiga o Srbiji. Katarina Klara Šturceneger rođena je 5. decembra 1854. godine u Spajheru (Speicher) u Švajcarskoj, kao šesto dete u siromašnoj porodici farmera i tkača Johana Ulriha i njegove žene Ane Barbare, rođene Koler, ćerke lokalnog fabrikanta. Sa šest godina prešla je da živi kod tetke, ali je morala pored školskih obaveza i da radi kako bi se dopunio kućni budžet. Sav novac koji je zarađivala uzimala je tetka, pa Klara već sa 12 godina beži od kuće i zapošljava se u fabrici, a zarađeni novac šalje majci.[5] Godine 1872. uprkos nemaštini upisuje Učiteljski fakultet u Bernu, na kome je školovanje trajalo je dve godine. Odmah po završetku školovanja počinje da radi kao nastavnica i narednih osam godina ovaj posao obavlja u školama u Kandergrundu (Kendergrund), Ramzenu (Ramsen) i Maglingenu (Magglingen). Od nastavničke karijere morala je da odustane zbog zdravstvenih problema, kada oboljeva od tifusa, a zatim doživljava i nesreću sa konjem i kolima.[1][5] Posle nesreće dobija mesto šefa pošte u Volfhaldenu (Wolfhalden), gde ostaje naredne dve godine, a zatim prelazi na isto radno mesto u pošti u Grubu (Grub). Kao šef pošte radi sve do 1899. godine, kada prelazi u Bern, gde se zapošljava kao rukovodilac štamparije. Na tom poslu ostaje sve do 1903. godine, kada započinje njen misionarski rad u Crvenom krstu.[1] Tokom službovanja u Volfhaldenu započinje i njena borba za pravdu i radnička prava. Zalaže se za povećanje broja radnika, bolje plate i postaje jedan od pionira u borbi za izmene zakona o državnim penzijama.[5] Novinarska karijera Novinarsku karijeru Katarina Klara Šturceneger započinje tokom službovanja u Volfhaldenu. Pisala je pod pseudonimom K. Albertini, a kasnije K. Šturceneger kako bi sakrila činjenicu da je žensko. Prvi objavljeni članci odnosili su se na prava radnika. Međutim, početni entuzijazam nestao je čim je otkriveno da iza tih tekstova stoji žena, što je naišlo na osudu okoline. Pisala je za skoro sve švajcarske novine, bila urednik novina u Cirihu i Vircburgu, a bavila se i fotografijom, što joj je kasnije bilo od velike koristi. Za svoje tekstove Katarina dobija nagrade, a njena knjiga „Kratka istorija Švajcarske” (Kurzgefasste Schweizergeschichte), dobija mnoge pohvale, između ostalih i na nacionalnoj izložbi u Ženevi 1896. godine i Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.[1][5] Rad u Crvenom krstu Švajcarske Upoznavši Anri Dinana, švajcarskog filantropa i osnivača Crvenog krsta, Katarina postaje vatreni pobornik njegovih ideja, pa postaju lični prijatelji i ona piše prvu Dinanovu biografiju. Godine 1901. prisustvovala je svečanosti na kojoj je Dinanu dodeljena Nobelova nagrada za mir.[5] Katarina Šturceneger u rusko-japanskom ratu Po izbijanju rusko-japanskog rata Katarina Šturceneger, po Dinanovoj želji, odlazi u Japan, gde boravi od 1904. do 1908. godine kao humanitarni radnik i ratni izveštač, šireći ideju misije Crvenog krsta. Inspiraciju za humanitarni rad na ratom zahvaćenim područjima pronašla je i u delatnosti Florens Najtingejl. Stigavši u Japan suočava se sa činjenicom da joj u tradicionalnom Japanu, kao ženi, nije dozvoljeno da se bavi ni jednom delatnošću zbog koje se tamo obrela. Zato u Tokiju pokreće školu nemačkog jezika i obilazi vojne bolnice, kako bi se upoznala sa radom japanskog Crvenog krsta. Svoja iskustva opisala je u knjizi „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat”.[1]Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Japan i Japanski narod.[5] Katarina Šturceneger u Srbiji Katarina Klara Šturceneger je, uz Arčibalda Rajsa, najpoznatija Švajcarkinja koja je u teškim danima 1914. i 1915. godine pritekla u pomoć Srbiji.[6] Tokom angažovanja u ciriškom Crvenom krstu Katarina upoznaje svoju imenjakinju, Srpkinju Katarinu Jovanović, istoričarku, humanitarnu radnicu, između ostalog i ćerku jednog od najzačanijih srpskih fotografa, Anastasa Jovanovića. Iz ovog poznanstva proisteklo je interesovanje Šturcenegerove za Srbiju i zbivanja na Balkanu početkom 20. veka, pa se u vreme Balkanskih ratova (1912−1913) priključuje Švajcarskoj misiji Crvenog krsta, kao bolničarka i ratni dopisnik iz Srbije.[7] Katarina je u Srbiji boravila dva puta. Prvi put u vreme Balkanskih ratova, a zazim i tokom Prvog svetskog rata, već u dobi od 60 godina, od avgusta 1914. do proleća 1915. godine.[8] Balkanski ratovi U vreme balkanskih ratova Katarina Šturceneger je prvi put došla u Srbiju i to po preporuci ciriške sekcije Crvenog krsta. Neko vreme provela je u Beogradu obilazeći bolnice i radeći sa turskim i bugarskim zarobljenicima. Tu se zarazila dizenterijom, ali je odmah po ozdravljenju nastavila sa svojim humanitarnim radom u beogradskim bolnicama, kasarnama i školama koje su bile adaptirane u bolničke svrhe. Tada je obišla 1, 5, 7. i 15. rezervnu bolnicu, zatim rusku, englesku, holandsku i austrijsku sanitetsku misiju, kao i poljski odsek Ruskog crvenog krsta.[9] U svojim sećanjima iz tog perioda ona ističe stručnost srpskih lekara, njihovu predusretljivost i blagonaklonost, zatim disciplinovanost i trpeljivost srpskih ranjenika i posebno požrtvovanost i rodoljublje srpskih žena.[10] 1914—1915 Od avgusta 1914. do proleća 1915. godine Katarina Šturceneger boravi kao predstavnik Crvenog krsta Švajcarske i medicinski stručnjak, najpre u Nišu, potom u Kragujevcu i Beogradu, da bi se ponovo vratila u Niš.[6] Kao medicinski stručnjak najviše je doprinela tokom epidemije pegavog tifusa, kada je boravila u Nišu sa rasporedom u Prvoj rezervnoj bolnici na Crvenom krstu, u kojoj, zajedno sa lekarima i članicama Kola srpskih sestara, radi na prijemu i previjanju ranjenika.[2][4] Kao predstavnik švajcarskog Crvenog krsta i veliki sledbenik Anri Dinana bila je ujedno i izveštač koji beleži sva dešavanja o ratnim zbivanjima. Za razliku od Japana, u Srbiji je mogla slobodno da učestvuje u zbrinjavanju bolesnika i prati dešavanja na bojištima. Sve događaje i važne ličnosti fotografisala je i ostavilan za sobom fotografije koje su sada vredni dokumenti. Pisala je samo o događajima kojima je lično prisustvovala, šireći istinu o onome što se u to vreme dešavalo na tlu Srbije. Svoje prve utiske o Nišu zabeležila je u Pismima sa Balkana, a kasnije svoja svedočenja ovekovečila je u šest knjiga na preko 700 strana, pisanih na nemačkom i francuskom jeziku i sa nekoliko stotina fotografija.[8][5] U svojim knjigama Katarina Šturceneger visoko je ocenila rad srpskog saniteta, stručnost i humanost lekara, čovekoljublje i optimizam, uprkos stradanjima. Bila je ganuta tužnim sudbinama izbeglog naroda, posebno ranjenika, invalida, rasturenih porodica i iznenađena moralnim i pravnim kodeksom u tretmanu neprijateljskih zarobljenika koji su bili dobro hranjeni i lečeni sa srpskim vojnicima u istim bolnicama.[2] Katarinu Šturceneger posebno je interesovala pravna i moralna strana ponašanja i boravka Austrougarske i Bugarske vojske na okupiranim teritorijama, a posebno njihov odnos prema stanovništvu. Austrougarsku, a zatim i nemačku i Bugarsku optužila je za tri prekršaja međunarodnog prava: Za zločine koje su njihove vojske izvršile nad civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima u vreme ofanzive na Srbiju 1914, a zatim i 1915. godine; Za deportaciju neboračkog stanovništva koju su Austrougarske vojne vlasti izvršile u privremeno okupiranim krajevima Srbije 1914. godine, a koje je masovno umiralo po improvizovanim logorima, bez sanitetskog staranja i pod surovim postupcima logorskih vlasti; Za upotrebu dum-dum municije (čak i na civilnom stanovništvu).[9] Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Srbiju i Srpski narod pod okupacijom i školovanje sedamnaest srpskih đaka i studenata, koji su se kao izbeglice školovali u Švajcarskoj.[9] Zahvalnost Srbije Katarina Šturceneger umrla je 11. oktobra 1929. godine. Sahranjena je u blizini Dinanovog groba u Cirihu.[5] U znak zahvalnosti za sve što je učinila za srpski narod Kraljevina Jugoslavija je snosila troškove njene sahrane.[1] Odlikovanja Za knjigu o svojim iskustvima u rusko-japanskom ratu „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat” nagrađena je medaljom japanskog Crvenog krsta.[5] Za zasluge učinjene Srbiji princ Aleksandar Karađorđević odlikovao je Klaru Šturceneger ordenom Svetog Save 4. reda.[1] Knjige o Srbiji i Balkanu Klara se tokom boravka u Srbiji upoznala sa srpskim narodom i njegovom borbom. Nakon povratka u domovinu svoja sećanja objavila je u nekoliko knjiga o Srbiji i srpskom narodu, na oko 700 stranica i sa nekoliko stotina fotografija.[6] Srbija 1912-1913. Srpski i međunarodni Crveni Krst za vreme balkanskih ratova (Cirih, 1914) Srbija na kraju 1915 (Cirih, 1915) Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Cirih, 1916) Svetlost u zapletima Balkana (Cirih, 1917) Srbija u ratu 1914-1916 (Nešatel-Pariz, 1916) Vaskrs Srbije (Bern-Berlin, 1920)[8] Do sada su na srpskom objavljene knjige: Srbija u ratu 1914-1916 (Dečije novine, Gornji Milanovac, 1989 i Prometej, Novi Sad, 2014)[11] i Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Akademska knjiga, Novi Sad, 2009) u novosadskom časopisu „Dnevnik” tokom 2014. godine objavljivani su memoari Katarine Šturceneger u feljtonu „Švajcarkinja na balkanskom frontu”.[12] Svedočenja Katarine Klare Šturceneger spadaju među najvažnije radove i dokumenta u našoj i stranoj literaturi o ratnim zločinima koje je u Srbiji izvršila Austro-Ugarska vojska. Prema vrednosti stoje rame uz rame sa radovima Arčibalda Rajsa, zatim francuskog novinara Anri Barbi i holandskog lekara Arion van Tienhoven.[13] Svojim publicističkim radom veoma mnogo je doprinela da se čuje istina o zverstvima okupatora, o herojskoj borbi srpske vojske i humanom odnosu Srbije prema zarobljenicima.[4] O delima Katarine Šturceneger i njihovom značaju za srpski narod akademik Vladimir Stojančević, u pogovoru knjizi Srbija u ratu 1914—1916 kaže: „Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja... ona je pružila autentična svedočanstva o organizaciji i delatnosti srpske sanitetske službe i o radu Crvenog krsta — domaćeg i međunarodnih misija, svedočanstva koja su danas gotovo jedina, pa otuda i veoma dragocena.” [9] Uticaj na savremenu kulturu O ulozi Katarine Šturceneger, ali i drugih žena, u Velikom ratu govori i monodrama „Čelične ratnice - Žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu” koja je izvedena decembra 2014. godine u Istorijskom muzeju Srbije, u pratećem programu izložbe „Srbija 2014”. Pored Katarine Šturceneger ova monodrama prenosi i svedočenja Milunke Savić, Vasilije Vukotić, Milice Marka Miljanova Popović, Antonije Javornik, Flore Sends, Nadežde Petrović, Delfe Ivanić, Elsi Inglis, Diane Budisavljević, Zorice Sare Mitić, Sofije Jovanović, Mileve Marić Ajnštajn, Žane Merkus, Meri Geldvin i drugih žena dobrovoljaca koje su u Prvom svetskom ratu učestvovale kao vojnici, humanitarne radnice i bolničarke...[14] Monodrama je realizovana u izvođenju, režiji i po tekstu Jelene Mile. Tekst je stvaran na osnovu originalnih zapisa, autentičnih izjava i odlomaka iz biografija konkretnih ratnica.

Vrlo dobro očuvana, 370 strana, izdanje Službeni glasnik 2022, detaljniji opis: Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških nauka

Садржај О ОВОЈ КЊИЗИ, 5 Епископ Будимски Данило (Крстић) СРБ ЈЕ ХРИСТОВ (ВЕРОНАУКА ЗА ПОЧЕТНИКЕ) , 11 КО CY СРБИ И КАКО ВЕРУЈУ НАШ ПЛЕМИЋКИ ГРБ, 35 КАКВА ЈЕ СВЕТОСАВСКА ВЕРА, 38 СМИСАО ПРАЗНИКА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 45 ТРАДИЦИОНЛНИ КЛЕНДАР И ХРИШЋАНСТВО У СРБА, 48 СРБСКИ РЕЛИГИОЗНИ АКТ ПО КЊИЗИ „ГОДИНА ПРОЛЗИ КРОЗ АВЛИЈУ“ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА, 53 Начин на који верујемо, 55 Кроз пробуђену природу до храма, 57 Народ постаје иконичан, 59 Небеска војска, 60 Повратак у свет, 61 Мајстор за велико и несхватљиво, 62 ИЗ ИСТОРИЈЕ КРСНЕ CЛАBE ХРИШЋАНСКО ПОРЕКЛО КРСНЕ СЛАВЕ У СРБА, 65 НАЈСТАРИЈИ СПОМЕН КРСНЕ СЛАВЕ, 71 СВЕТИ САВА И КРСНА СЛАВА, 77 СЛАВА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, 80 У БОСНИ И КОД РИМОКАТОЛИКА, 81 ВЕКОВНА БОРБА ЗА КРСНУ СЛАВУ, 83 ВУК КАРАЏИЋ О СЛАВИ, 89 РАТ ПРЕВЕРИЦА ПРОТИВ КРСНЕ СЛАВЕ, 92 КОМУНИСТИ ПРОТИВ КРСНЕ СЛАВЕ, 95 Поука монаха Митрофана Хиландарца, 101 ЗНАЧЕЊЕ СЛАВСКИХ ОБИЧАЈА СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О КРСНОЈ СЛАВИ, 105 ВУК ВРЧЕВИЋ О СЛАВСКИМ ОБИЧАЈИМА, 116 СЛАВА КАО ОСНОВА ОБИЧАЈНОГ ИДЕНТИТЕТА, 120 КРСНА СЛАВА У БАЊАЛУЧКОМ КРАЈУ/ СВЕДОЧЕЊЕ ЈОВАНА ДУШАНИЋА, 125 Аманет од ђеда, 129 Знам ја шта сам, 130 Сеоска слава Масла, 132 РОДБИНА И СВОЈТА Y НАШЕМ НАРОДУ, 133 Епископ Браничевски Хризостом (Војиновић) ЗАШТО И КАКО СЕ СЛАВИ CЛАBA Српска слава или крсно име, 137 Штаје слава?, 137 Како су наши преци поштовали и славили славу, 140 Откуда гозбе о славама, 142 Како треба да славимо славу, 143 Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена - славе, 144 Каквих има слава, 147 Освештање славске водице, 148 Уочи славе, 151 На дан славе, 151 Како се прави славски колач, 157 Како се спрема славско жито, 159 НАРОДНЕ ПЕСМЕ О КРСНОЈ СЛАВИ КАКО СЕ КРСНО ИМЕ СЛУЖИ, 163 МАРКО КРАЉЕВИЂ И БЕГ КОСТАДИН, 164 ТУРЦИ НЕ ДАДУ ПИТИ У СЛАВУ БОЖИЈУ, 165 КО КРСНО ИМЕ СЛАВИ, ОНОМ И ПОМАЖЕ, 168 ПРИЧЕ И СВЕДОЧЕЊА О КРСНОЈ СЛАВИ , 171 Свештеник Милослав Гвоздић РОЂЕНДАН НАШЕГ ДОМА, 171 Григорије Божовић УОЧИ СВЕТОГА, 174 Свештеник Боривоје Симоновић МОЋ КРСНЕ CЛABE, 185 Воја Јоцић БОЖИЈА ПОМОЋ, 187 Петар Петровић КРСНА CЛABA, 190 Јеромонах Caвa Вазнесењски КРСНА CЛABA ЈЕ СПАСИЛА ОД ГРЕХА, 194 ХРИШЋАНСКИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ, 199 БАДЊИ ДАН, 203 БАДЊЕ ВЕЧЕ, 209 БОЖИЋ, 212 СРБСКА НОВА ГОДИНА, 215 КРСТОВДАН, 217 БОГОЈАВЉЕЊЕ, 217 ЈОВАЊДАН, 219 САВИНДАН, 219 ВЕЛИКИ ПОСТ И ВАСКРС, 220 СТРАСНА СЕДМИЦА И ВАСКРС, 223 Фарбање васкршњих јаја, 230 НАЈРАДОСНИЈИ ДАН, 231 Побусани понедељак, 231 ОБИЧАЈИ ЗА ДРУГЕ ПРАЗНИКЕ, 233 НЕХРИШЋАНСКИ ОБИЧАЈИ, СУЈЕВЕРЈА И ВРАЏБИНЕ СУКОБ ПАГАНСКОГ И ХРИШЋАНСКОГ КАО ИЗВОР СУЈЕВЕРЈА, 239 ИЗ ИСТОРИЈЕ ПРАЗНОВЕРЈА, 244 ВЕРОВАЊЕ У СНОВЕ, 247 ПРЕДОСЕЋАЊА, 250 ДОБРО И ЛОШЕ „ЗНАМЕЊЕ", 250 МЕШАЊЕ РЕЧИ БОЖЈЕ С ПРАЗНОВЕРЈЕМ, 251 АМАЈЛИЈЕ, 251 ЛЕЧЕ ЛИ ВРАЧАРИ?, 252 ПОСТОЈИ ЛИ УРОК? ДА ЛИ „САЛИВАТИ СТРАВУ“?, 253 КАКО ЦРКВА БРИНЕ О НАМА? О МОЛИТВАМА ЦРКВЕ ЗА СВАКОГ ВЕРНОГ, 259 СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА, 263 ТАЈНА КРШТЕЊА, 263 ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА, 265 ТАЈНА ПОКАЈАЊА, 267 ТАЈНА БРАКА, 268 ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА, 269 МОЛИТВОСЛОВЉА, 271 СЛУЖБА ОПЕЛА: ИСПРАЋАЈ У ВЕЧНИ ЖИВОТ, 275 ЖИВОТ Y ЦРКВИ ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БОГ СТВОРИО ЦРКВУ?, 293 ПОНАШАЊЕ У ХРАМУ, 293 Како се понашати у храму Божјем?, 294 Зашто жена у храму покрива главу?.297 СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА, 300 ЦРКВА ЈЕ ОРГАНИЗАМ, АЛИ И ОРГАНИЗАЦИЈА, 301 ЖИВОТ ПРАВОСЛАВНИХ У ДOMУ КАКАВ ЈЕ ДОМ ХРИШЋАНИНА, 303 ПОСТ, 316 БЛАГОЧЕСТИВИ ОБИЧАЈИ ЗАШТО ПОСТОЈИ ПОБОЖНА ОБИЧАЈНОСТ?, 318 О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ, 319 О ИКОНАМА ШТАМПАНИМ У НОВИНАМА, 320 О БРОЈАНИЦАМА, 325 КАКО ПОСТУПАТИ СА СВЕТИЊАМА ВАН УПОТРЕБЕ, 328 НЕРАДНИ ДАНИ И ЦРВЕНО СЛОВО, 328 ДА ПОНОВИМО, 329 КАКО УПРАЖЊАВАТИ ОБИЧАЈЕ Y ВЕЛИКИМ ГРАДОВИМА / РАЗМИШЉАЊЕ НА КРАЈУ, 331 НАРОДНИ МОЛИТВЕНИК СЛАВАРИЦА или „дизање" славе при ломљењу колача према народном обичају, 339 СРПСКЕ НАРОДНЕ МОЛИТВЕ Народна молитва из Црне Горе, 341 Молитва гатачког сељака, 342 Молитва Светом Николи, 343 Српска народна молитва, 343 Молитва из Левча и Темнића, 344 Молитва са Косова, 344 Славска молитва, 345 МОЛИТВЕ У РАЗНИМ ПРИЛИКАМА Народна молитва, 347 Чин узимања Богојављенске воде после припреме, 347 СЛАВСКИ ТРОПАРИ, 351 КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА, 376 О овој књизи Књига коју читалац има у рукама настала је поводом хиљадугодишњег помена крсне славе у Срба. Она се бави не само славом, него и нашим верским обичајима, а укратко даје и преглед основних верских истина које би сваки православни хришћанин у нашем народу требало да зна. Крсна слава је израз светосавске духовности, онога што је Свети владика Николај звао „православљем србског стила и искуства“. Али, светосавље је, пре свега и изнад свега, хришћанска вера која је нашла сво) обичајни израз у нашем народу. Професор Богословског факултета СПЦ, Теодор Титов, Рус, који је у часопису „Светосавље“ 1934. написао први програмски чланак на ову тему, забележио је, између осталог, и следеће: Свечовечанска Савина идеологија није била никако пансловенски филетизам. Свети Сава је био одушевљени панправославац. Више година свог просветитељског рада у Србији провео је у путовањима за Грчку, Свету Земљу, Египат и Бугарску. Главни је циљ ових путовања био чување,снажење и одржавање најближих односа и по могућности чак јединства између различитих помесних Православних Цркава/... / Само и једино светосавље је могло да спасе и очува српско племе за време његовог многовековног ропства, које је дошло као последица косовске катастрофе. То значи светосавље није етнофилетизам, него самосвојни израз свечовечанске суштине хришћанства. Чувени србски философ и теолог, др Димитрије Најдановић, који је такође много урадио на тумачењу светосавља, вели: „Наша Црква исповеда једну,свету,саборну и апостолску Цркву. Никад никоме није пало на памет да исповеда некакву „светосавску Цркву./... / Ниједан Србин није од памтивека до данас венчан у име Светога Саве него Свете Тројице. Нити причешћен пресветим и пречистим телом Светога Саве, него Господа и Спаса Исуса Христа. Једном речи, ниједна Света Тајна није обављена у име Светога Саве /... / Најмање је Светоме Сави падало на ум „светосавље“. Он је био васцео православац превасходно светогорског православља”. Свети Јустин Ћелијски, са своје стране, у „Светосављу као философији живота“, јасно вели: „Кад се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега, она је била слепа; кроз њега, она је прогледала и први пут угледала вечну Истину и вечни смисао живота. Од смртног, он је душу нашу окренуо Бесмртном, од временог Вечном, од човечјег Богочовечном". А Свети Николај Жички у свом предавању „Национализам Светог Саве“ истиче: „Сава није постао интернационалист, него жарки еванђелски националист. И касније као старац он није дао да се до његова срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљним, него је пружао своју помоћ сваком народу Божјем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште (поштовања, нап. прир.) и љубави према свим народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове”. Дакле, бити светосавски Србин значи бити свечовечански православни хришћанин. Зато ова књига почиње једном нарочитом веронауком, под насловом „Срб је Христов", што је реч коју је Свети ђакон Авакум, мученик за веру, рекао Турцима кад су хтели да га преведу на ислам да би му поштедели живот. Али, Христос му је био дражи од живота. „Срб је Христов” је веронаука коју нам је, кроз своја предавања, оставио велики духовник друге половине 20. века, блаженопочивши епископ будимски Данило (Крстић). Ми је у овој књизи доносимо кроз низ одговора на питања што их свако кога занимају Бог и душа може поставити. Благодарни смо брату у Христу Мирку Нанићу који нам је доставио прекуцане белешке с његових предавања. У поглављу „Ко су Срби и како веру ју“ бавимо се неколиким питањима која се тичу србског религиозног акта начина на који је наш народ одговорио на Христов позив у Цркву. Пошто је србска слава један од најрадоснијих празника, дали смо тумачење смисла празновања, објасни ли везу између традиционалног ратарског календара наше патријархалне цивилизације и празничног календара Цркве, а слику србске народне побожности понудили у повести о начину на који је наш човек примао Свето Причешће на Васкрс, доживљавајући, како каже Милован Данојлић, Бога као „Мајстора за велико и несхватљиво". Наша крсна слава имала је и свој развој од тзв. „праславе", какву је, пре хиљаду година, славио војвода Ивац у околини Охрида, преко средњовековног периода, када јој Свети Сава даје данашње уобличење, до наших дана. Против крсне славе су се бориле преверице, бивши Срби, који су, убијајући своје сународнике, настојали да убију своје сећање на издају. И комунисти су желели да разоре наше славско сећање у Христу, али нису успели у томе. Шта значе наши славски обичаји? После дубинског тумачења овог породичног обреда, које нам даје Владика Николај, понуђен је низ сведочења о многоликости србске славе, који указују на дубину народне душе која благодари Господу за сва доброчинства Његова. Из разних крајева чују се славословни гласови Срба. Пошто слава окупља породицу, дати су и називи родбине и својте у некад најпородичнијем народу на Балкану, које смо, авај, почели да заборављамо. Подробни практични приручник за слављење славе дат је у тексту блаженопочившег владике браничевског Хризостома (Војиновића), под насловом „Зашто и како се слави слава ”. Дати су одговори на многобројна питања шта је слава, како су наши преци поштовали крсну славу, откуда гозбе о славама, шта је потребно припремити за слављење славе, како се спремају колач и жито... Наслов: Ко слави славу њему и помаже: хиљаду година крсне славе у Срба: слава, верски обичаји и понашање у цркви - приручник за сваку породицу Издавач: Образ светачки Страна: 386 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 18 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-84595-86-9

Pismo:Latinica Br.strana: 169 Format:24 cm God.izdanja:2021. Povez:Mek/Broširan DRUGO IZDANJE KNJIGE KOJA JE POBUDILA VELIKO INTERESOVANJE ČITALAČKE PUBLIKE. Autori su afirmisani pisci Mirjana Belić Koročkin Davidović i Radivoje Davidović nagrađivani na mnogim konkursima književno-publicističkog sadržaja. UDRUŽENJE NOVINARA SRBIJE NAGRADILO JE AUTORE PRIZNANJEM „ŽIKA M. JOVANOVIĆ“ A KNJIGU ZA NAJBOLJE DELO IZ OBLASTI PUBLICISTIKE U 2012.GODINI. U knjizi je opisano senzacionalno otkriće i ujedno rešena enigma stara 80 godina ko je snimio čuvenu fotografiju sa vešanja Stevana Filipovića u Valjevu za vreme Drugog svetskog rata koja se nalazila u Palati Ujedinjenih nacija u Njujorku i štampana u milionskom tiražu u istorijskim knjigama Sovjetskog saveza. Ekspertizu fotografije uradio je Đorđe Odanović redovni profesor fotografije na Akademiji lepih umetnosti u Novom SAadu. Rezenzent je ugledni doktor istorijskih nauka Venceslav Glišić. Stevan Filipović je kratko živeo samo 26 godina ali njegovo ime ostaće trajno zapisano u istoriji našeg naroda kao simbol pobune protiv okupatora i simbol borbe za slobodu. Njegova fotografija sa podignutim rukama uvis i stisnitim pesnicama snimljena nekoliko trenutka pred smrt učinila ga je besmrtnim. Njegov lik bio je inspiracija mnogim umetnicima. Po njemu su nazvane mnoge škole, ulice ustanove. Ovo je najpotpunija napisana biografija o Stevanu Filipoviću. Autori su opisali genezu njegovog imena. Rođen je kao Stipan, u Hrvatskoj ga zovu Stjepan a u Srbiji je poznat po imenu Stevan ili Steva Kolubarac. U monografiji je opisan ceo životStevana Filipovića i šta se sve dešavalo posle smrti sa njegovim imenom do današnjeg dana. Delovi knjige: Početak golgote porodice Filipović Kragujevac, centar slobodarske Šumadije Valjevo živortna prekretnica Osnivanje Valjevskog partiz.odreda Akcije Kolubarske čete Napad na Lajkovac Oslobođenje Stolica Bitka za Krupanj Formiranje Rađevskog partiz.bataljona Prva neprijateljska ofanziva Savetovanje u Dragodolu Rešenje za prodor u Pocerinu i Mačvu Kobno prepoznavanje U Šabačkom logoru Prebacivanje u zatvor Gestapoa Ponovo u valjevskom zatvoru Vešanje Stevana Filipovića Govor pod vešalima Svedoci događaja Traganje za autorom fotografije Anonimna poruka Snimi vešanje Put do vešala Nepokor naroda na jednoj slici Srpska rašomonijada Spomenik na Vidraku Lik S.Filipovića u delima stvaralaca Spomen ploče, biste Hronologija Izvori Literatura Članci

Knjiga Dara iz Jasenovca Knjiga Dara iz Jasenovca nam dolazi nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac. Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat. Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava. Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije. „Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja” – napisao je u tekstu o knjizi režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević. Karakteristike: Pismo: ćirilica Broj strana: 184 Broširano izdanje (mek povez) Dimenziije: 17 x 24 cm Autor: Nataša Drakulić Izdavač: Vukotić Medija Prodavac: Oprema za sport doo Sve knjige iz vojne i istorijske literature pogledajte ovde. Pratite i naše video prezentacije proizvoda na zvaničnom You Tube kanalu!

Nepodobni profesor: Slučaj Stevana Đorđevića / Jovica Trkulja Beograd 2016. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 300 strana. Knjiga je odlično očuvana. R3 Stevan Đorđević je rođen u Leskovcu 1927. godine. Gimnaziju je učio u Vranju i Leskovcu, da bi nakon učešća u NOB-u, maturirao 1951, u Beogradu. Iste godine se upisuje na Pravni fakultet na kojem je diplomirao 1955. godine. Doktorsku disertaciju na temu o kontinuitetu država odbranio je 1963. godine. Na istom fakultetu je biran u sva univerzitetska zvanja za predmet Međunarodno javno pravo. Bio je instruktor CK Narodne omladine Srbije, član Glavnog štaba omladinskih brigada na izgradnji Novog Beograda. U periodu 1967-1971. bio je poslanik Savezne skupštine. U periodu od 1977. do 1982. bio je udaljen iz nastave, zbog kritike ustavnih amandmana 1971. godine. Vraćen je u nastavu 22. juna 1982. a 1992. godine je penzionisan. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod i Medaljom za hrabrost. Knjiga Nepodobni profesor sadrži podatke o izgonu iz nastave profesora Stevana Đorđevića i opremljena je odgovarajućim naučnim aparatom i iscrpnim dokumentima, koji omogućavaju da se celovito sagleda hronologija zbivanja, stvaralaštvo i sudbina ovog samosvojnog nastavnika. Glavna dela; O kontinuitetu država s posebnim osvrtom na međunarodnopradni kontinuitet KraljeVine Jugoslavije i FNRJ, Praktikum za međunarodno jadno prado (koautor), Uvod u međunarodno pravo, Diplomatsko i konzularno pravo (koautor), Pravo međunarodnih ugovora (koautor), Potraživanja Jugoslavije i Srbije na osnovu ratne odštete. Nepodobni profesor, knjiga prof. Jovice Trkulje, sadrži celovit prikaz života i dela prof. Stevana Đorđevića. U knjizi je detaljno i objektivno opisana borba nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta za poštovanje zahteva pravne struke i demokratije kod usvajanja ustavnih promena i, na taj način, za zaštitu vitalnih interesa, uključujući i sam opstanak države Jugoslavije i njenih građana, pri čemu je dat detaljni prikaz istupa prof. Đorđevića. Prikazane su i represivne akcije prema prof. Đorđeviću i prema njegovim kolegama i, konačno, prikazan je proces ispravljanja učinjenih nepravdi i nezakonitosti. U knjizi je na razumljiv, pregledan i detaljan način prikazana životna priča prof. Stevana Đorđevića, a posebno mračna strana jednog vremena u kojoj je sloboda izražavanja bila ozbiljno limitirana. Prof. dr Branko Rakić Sudbina prof. Stevana Đorđevića je krajnje neobična. U debati na Pravnom fakultetu, Đorđević se suprotstavio amandmanu XXXVI u kojem je Tito predložen za doživotnog predsednika Republike. S. Đorđević nikada nije partijski kažnjen. Ostao je u nastavi sve do 1977, kad je primio kratko rešenje da je isključen iz nastave, ali bez obrazloženja. Očigledno, obrazloženje je bilo neugodno i onome ko je napisao rešenje, jer je u tom slučaju trebalo reći da se Đorđević udaljuje iz profesure zato što je bio protiv XXXVI amandmana. Đorđević je tako, kao „moralno-politički nepodoban“, bio izvan nastave sve do 22.6.1982. Ukratko, to je priča o ishodu rasprave o ustavnim amandmanima na beogradskom Pravnom fakultetu, posle koje je deset nastavnika prošlo ljudsku i profesionalnu golgotu. Slavoljub Đukić

Nensi J. Kramer POVLAČENJEM DO POBEDE Arhiv Vojvodine, 2022. 207 strana, udžbenički format. PRIČA O KOJOJ SE MALO ZNA: Amerikanka napisala knjigu o srpskim dečacima, herojima iz Prvog svetskog rata! Američka književnica Nensi Kramer napisala je i objavila knjigu ”Povlačenjem do pobede 1915”, koja govori o slavnom putu srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Gospođa Kramer po zanimanju je pedagog, predavač za decu i odraslih, dugogodišnja volonterka u Nacionalnom muzeju i Memorijalu u Kansas Sitiju, a do sada objavila je pet knjiga o Prvom svetskom ratu. Poslednju u nizu posvetila je herojskoj srpskoj vojsci i tako ispričala priču koja je nepoznata većini Amerikanaca, ali, kako se navodi u kratkom prikazu, o vojsci i narodu dostojnom svog junaštva, hrabrosti, determinizma i teškoća. Mnogi Srbi su ostavili živote da ne padnu u ruke neprijatelja, da se ne predaju, a ovu golgotu je samo polovina njih preživela. PRIČA O DEČACIMA HEROJIMA Proučavajući dokumenta u Nacionalnom muzeju Prvog svetskog rata u Kanzas Sitiju, autorka je naišla na podatak da je tokom rata 20.000 srpskih dečaka, uzrasta od 12 do 16 godina, bilo regrutovano, kao i da je tek oko 5.000 njih preživelo strahote Velikog rata. Ova činjenica, kako sama ističe, duboko ju je potresla, pre svega kao majku četvoro dece, a zatim i kao pedagoga, s obzirom da je, kao prosvetni radnik, čitav svoj radni vek posvetila deci. Upravo iz tog razloga, započela je svoje istraživanje o ulozi Srbije u Velikom ratu, koje je upotpunila putovanjem u Srbiju u dva navrata. Nensi je, opisujući kako je došla do svih podataka za knjigu, u autorskom tekstu na veb stranici Worldwar1 centennial, napisala da je 2012. godine posetila sve balkanske zemlje, osim Srbije, i da je pretražujući na internetu o Srbiji naišla na priču o 20.000 dečaka koji su bili regrutovani i odbranili otadžbinu. Priča o pomenutim dečacima me je duboko dirnula, kao majku i učiteljicu u osnovnoj školi. Ova priča je malo poznata u zapadnim zemljama, pa čak i među mnogim američkim Srbima. Nensi Kramer “Priča o pomenutim dečacima me je duboko dirnula, kao majku i učiteljicu u osnovnoj školi. Dok sam boravila u Srbiji, postavila sam sagovornicima mnoga pitanja o povlačenju, snimila brojne fotografije i popunila nekoliko beležnica. Po povratku kući, shvatila sam sam da je priča o povlačenju knjiga koju moram da napišem. Zato sam još dva puta boravila u Srbiji gde sam angažovala pofesionalnog vodiča koji je odlično govorio engleski i nekoliko lokalnih jezika. Moje divljenje prema ovim hrabrim ljudima, ne samo vojnicima, već seljacima koji su ih pratili na povlačenju, rasli su kako je moje znanje raslo o njihovoj nevolji. Druge zemlje, posebno medicinski timovi iz Engleske, odgovorili su na medicinske potrebe Srba, ali to je bilo nedovoljno. O civilima gotovo da se niko nije brinuo. Krajem 1914. godine, na primer, Srbiju je pogodila najteža epidemija tifusa, kakvu svet do tada nije video. Rad ovih medicinskih timova jedna je od tema u mojoj knjizi”, piše Nensi Kramer. “Ova priča je malo poznata u zapadnim zemljama, pa čak i među mnogim američkim Srbima. Od velike pomoći mi je bio otac Aleksandar iz lokalne Srpske pravolsavne crkve Sveti Đorđe. I ako je i dalje postojala sumnja u moje pisanje ove priče, završilo se kada sam slučajno srela dva rođaka jednog od preživelih koji u Kanzas Sitiju.”, otkriva američka autorka. KROZ STRAHOTE DO POBEDE Ona kaže da joj je u proučavanju pomogli i članci nekoliko neustrašivih engleskih i američkih novinskih dopisnika, koji su pisali o velikoj nesebičnosti, hrabrosti i spremnosti srpskih vojnika da izdrže najgoru vrstu poteškoća koje je predstavljao povlačenje. “Bili su suočeni sa izgladnjivanjem, smerzavanjem, napadima Nemaca i zasedama neprijateljskih Albanaca. Izbeglice, vojnici i volovi padali su sa ledenih planinskih prelaza, ginuli ili teško bili povređeni u provalijama i potocima ispod njih. Mnogi su hodali sa polomljenim rukama i nogama, napadale su ih razne bolesti posebno upala pluća i tuberkuloza. Lokalni Albanci su mnoge Srbe ubijali, klali i pljačkali”, prepričava srpske strahote Nensi Kramer. Knjiga „Povlačenjem do pobede 1915″, američke autorke Nensi Krejmer, predstavljena je prošle godine u Generalnom konzulatu Srbije u Njujorku. Predstavljajući svoju knjigu, Nensi Krejmer je nadahnuto govorila o poduhvatu srpske vojske, koji je u istoriji zabeležen kao jedinstven taktički vojni manevar. Citirala je predsednika SAD Vudroa Vilsona, koji je o Srbiji u Prvom svetskom ratu rekao: „Iako im je teritorija bila razorena i domovi opljačkani, duh srpskog naroda nije bio slomljen”. Izvor: Ministarstvo spoljnih poslova

Dr Sava Stanojević: narodni lekar, humanist i patriota / Aleksandar D.  Milićević Trstenik 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 104 strane. Knjiga je odlično očuvana. J14 Dr Sava Stanojević,  jedan od najhrabrijih lekara Srbije  je još kao 17-godišnjak, gimnazijalac, radio pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji, prošao je golgotu povlačenja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu, u Trsteniku spasao više od 300 svojih pacijenata romske nacionalnosti. Medicinu je završio na Sorboni 1935. godine, gde je odbranio doktorsku tezu `Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca`. Lečio je u Sarajevu, Drvaru, Dragačevu, Guči, Užicu, Smederevu i sve od 1931. do 1966. godine neumorno, u Trsteniku. Danas, Dom zdravlja u ovom gradu nosi njegovo ime, nimalo slučajno. Sadržaj: — Uvod  — Porodica dr Save Stanojevića   — Mladog gimnazijalca Savu određuju za zvaničnog dobrovoljnog tumača pri francuskoj vojno - lekarskoj misiji  — Zarobljavanje sanitetskog broda `Kenig Albert` od strane austro-ugarske ratne mornarice  — Putovanje brodom do više sredozemnih luka i najzad iskrcavanje u Marseju  — Pohađanje gimnazije u Nici, tugovanje za majkom i pismo španskom kralju Alfonsu XIII — Završetak medicinskih studija na Sorboni 1925. godine, povratak i službovanje u otadžbini, a od 1931. godine. stalno u Trsteniku  — Dr Sava, u Trsteniku, veran sledbenik Hipokratove zakletve: `Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika`   — Predvečerje Drugog svetskog rata. Strah u narodu. Okupacija  — `Kume, doktore Savo, spasavaj, nas će Nemci pobiti!` — `Doktor Sava naša slava!` sećanje i zahvalnost Roma na 1942. godinu i film „Zahvalnost.“  — Pružanje lekarske pomoći povređenim, i bolesnim pripadnicima raznih vojnih formacija za vreme rata  — Neki primeri uspešno ostavljenih dijagnoza bolesti i hitne intervencije u ambulantnim uslovima i svakom mestu događaja  — Upućivanje u Drvar i danonoćni rad. Krajnja  psihofizička iscrpljenost. Šećerna bolest — Lekar na gradilištu buduće fabrike `Prva petoletka“. Upravnik zdravstvene stanice medicine rada „Prva petoletka”. Saradnik Crvenog krsta  — Imenovanje dr Save za načelnika službe opšte medicine doma zdravlja  — Kolo vodi doktor Sava, na lekarskoj slavi Sveti mučenici Kozma i Damjan  — Doktor Sava ne želi da ide u penziju. Radi i dalje, mada ima zdravstvene probleme  — Dr Sava samoinicijativno učestvuje u intervenciji prilikom jednog saobraćajnog udesa na pruzi  — Doktor Sava, socijalni radnik  — Dr Sava u običnom, svakodnevnom životu i van lekarske ordinacije  — Kako su se društvo i narod zahvalili svom lekaru za njegovog života  — Poslednji dani njegovog života i oproštaj od dr Save Stanojevića  — Zaključak  — Fotografije i prilozi  — Beleška o autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke… Komentari čitalaca - KRILA Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Karijera Naslovi na sajmu knjiga 2013. godine u Beogradu Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.[5] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Film je prikazan novembra 1940.[6] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija Život čoveka na Balkanu Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.

Algoritmi geopolitike i strategije tajnih ratova svetske zakulise Izdavač: Sveta Rusija, Beograd Prevod: Ranko Gojković Povez: broširan Broj strana: 264 Sadržaj priložen na slici. Odlično očuvana. U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš... (K-162)

Tatjana Gračova: KADA VLAST NIJE OD BOGA Najamnici u vlasti. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Kako uništavaju tradicionalnu državnost? Novo ropstvo preko vakcinacije sa čipovima. Najamnici u crkvi: Vatikan protiv svete Rusije. Zašto se oni plaše Ivana Groznog? Mek povez, 264strane, ilustrovano,izdavač: SVETA RUSIJA - Beograd U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš...

Autor - osoba Popović, Danko Naslov Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem] ; [razgovarao Zoran Petrović] / Danko Popović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1990 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Petrović, Zoran Zbirka Biblioteka Književne novine (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Danko Popović je napisao knjigu koju su čekale sve generacije tokom pola veka našeg istorijskog posrtanja, raslabljivanja i ponižavanja. Zato se u ovoj knjizi iščitava sudbina srpskog naroda, potresna priča o njegovom robovanju pogrešnom konceptu života. Ovo je otvorena knjiga, ona ništa ne prećutkuje, ništa ne skriva, njen autor sa bolnom otvorenošću govori o putu ka Golgoti, kojim ide njegov narod, posrćući pod krstom svog pogrešnog istorijskog izbora, narod izmučen, zastrašen brojem žrtava koje je dao tokom dva poslednja rata, ućutkan, sabijen u svoje nacionalno kolektivno pamćenje. Ima naroda koji su srećni što nemaju „Vreme laži”. Srpski narod je morao imati ovakvu knjigu. Romansijer Danko Popović u ovim razmišljanjima o Srbiji podseća na sve ono što joj podgriza životne žile i sapinje udah života. On govori o komunističkoj pošasti u zemlji Sv. Save, Karađorđa i Vuka, u zemlji koja se posvetila krvlju prolivenom za slobodu, on traga za korenima trpljenja i pokoravanja zlu, njegova samozapitanost nastoji da otkrije zašto smo bili mali kad smo morali biti veliki i zašto su nam manji od nas naneli više zla nego svi veliki koji su nas napadali. Govoreći o osnovnim institucijama društvenog života, državi, crkvi, kulturi, Popović uvek polazi od savremenog stanovišta, otvarajući horizont svojih razmišljanja prema onom što je slika konkretnog života, što je, dakle, vreme današnje. Malo je knjiga koje su tako strasno angažovane u otkrivanju istine kao što je „Vreme laži”. Glavni protok njenih tema i ideja obuhvata najtragičniju modernu srpsku priču, priču o tome kako smo pola veka svoje nacionalne energije rasuli u entropiju i kako smo najdarovitije u svim generacijama onemogućili prevarnim inženjeringom Brozove epohe, njenim smišljenim radom na duhovnom i privrednom osakaćenju Srbije. Po principu svoje zasnovanosti „Vreme laži” spada u političku esejistiku, čiji stilski i semantički kod ima očigledne bliskosti sa književno-umetničkim izražavanjem ovog pisca. Iza mnogih njenih gledišta i zaključaka, iza pokretanja i problematizovanja glavnih pitanja koja nas danas razjedaju, naziremo Čarapiće, Lukiće, Ostojiće, vidimo kako preko mnogih asocijativnih polja njenih muka i gorčina korača Milutin Ostojić, najkompleksniji i sudbinski najpotpuniji seljak srpske književnosti. U izvesnom smislu „Vreme laži” je knjiga koju su mogli ispričati svi glavni junaci Popovićeve literature. Ako se može reći da je „Vreme laži” knjiga posleratnih generacija u istorijskom zbiru njihovih promašenih mogućnosti, neće biti izvan istine ni tvrdnja da je ova knjiga našeg romansijera sudbinska za svaki pojedinačni čovekov nesporazum sa životom. Pričajući o zajedničkim nevoljama „Vreme laži” je u isti mah i ogledalo svega onog što smo promašili na ličnom planu, ogledalo koje nas opominje da smo bili ono što nismo hteli. Ima u njoj nešto do bola tragično: ta priča o Srbiji neprekidno opominje da su čovek i njegova otadžbina u svemu obavezni jedno drugom, jer nema otadžbine koja sme zaboraviti da je njen narod samo zbir pojedinaca, ni čoveka koji može pomisliti da je rastao i sazrevao u bezvazdušnom prostoru apatrida. Stoga je „Vreme laži” knjiga-istina, dramatična povest o zlu u doba vladavine Josipa Broza, svedočenje o tome kako su pas svirepo ponizile obmane i samoobmane. Ona pamti prošlost zato što zna da je ne sme ponoviti. Milutin Srećković Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relevantan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna. istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda. U svakom njegovom redu oseća se nagon, unutrašnja potreba da se kaže i ostavi svedočenje o drami, uzvišenosti, lepoti ali i tragediji u životu njegovog naroda. Ponirući snažno i duboko u suštinu ljudske drame Danko Popović se u svojim delima uzdiže do visina univerzalnih tema. lojalnosti, žrtvovanja, ljudskih i moralnih izbora i ostaje trajan izvor inspiracije kome se iznova vraćamo. Jedan od najvažnijih posleratnih otpadnika od ideološkog mejnstrima, Danko Popović je slikar srpskog sela upravo u njegovoj punoj realnosti. Niko tako snažno kao on ne ulazi u anatomiju problema srpskog društva polazeći od pretpostavke da smo uvek pre svega sami krivi za sopstvenu sudbinu. Knjiga o Milutinu Slobodan Danko Popović (Aranđelovac, 19. avgust 1928 – Beograd, 7. avgust 2009[1][2]) bio je srpski književnik. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Radio je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije u Odeljenju vojnog arhiva. Autor je više radio-drama i filmskih scenarija, romana i knjiga pripovedaka. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o Milutinu. Umro je 7. avgusta 2009. i sahranjen 11. avgusta u Aranđelovcu u porti Bukovičke crkve. Opelo u Bukovičkoj crkvi služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop šumadijski Jovan. Nasleđe Postoji Nagrada „Danko Popović” koja se dodeljuje svake godine u okviru manifestacije „Pod Dankovom lipom”. U Beogradu je živeo na Banovom brdu, ulica Požeška 150, gde je 2016. godine postavljena spomen-ploča. Ulice nazvane po njemu postoje u Beogradu, u Gradskoj opštini Palilula i u selu Popoviću, i u Banji, Toponici i Bukoviku. Nagrade Nagrada „Stražilovo”, za roman Kuća Lukića, 1981. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Knjiga o Milutinu, 1986. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2006. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2007. Dela Knjige pripovedaka Svečanosti, 1962. Kukurek i kost, 1976. Romani Čarapići, 1969. Oficiri, 1979. Kuća Lukića, 1980. Gospodari, 1985. Knjiga o Milutinu, 1985. Konak u Kragujevcu, 1988.[8] Svinjski ujed, 1990. Udovice, 1992. TV drame Karađorđeva smrt, TVB 1984. MG62 (N)

Autor - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Naslov Spomenica karlovačkog Sokola : 1904-2014 / Žarko Dimić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Sokolsko društvo : Kulturni centar `Karlovačka umetnička radionica` ; Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2014 (Bački Petrovac : HL print) Fizički opis 247 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Njegovan, Drago ISBN (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 237-241: Beleška o autoru / Drago Njegovan. Na nasl. str.: `Dragom i poštovanom Radovanu Popoviću, od srca Žarko Dimić, Sremski Karlovci 12. 9. 2014.`: NBU: Z 061.237(497.113) Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sokolsko društvo -- Sremski Karlovci -- 1914-2014 Sokolski pokret se javlja u drugoj polovini devetnaestog veka kao društveni fenomen karakterističan za slovenske narode Austorugarske. U tom smislu, može se posmatrati i kao vid njihovog nacionalnog pokreta i težnje za emancipacijom od germanskog uticaja u mnogim sferama života. Sa nacionalnim predznakom u svom imenu, sokolska društva su bili nosioci nacionalne svesti i predvodnici borbe za oslobođenje i ujedinjenje slovenskih naroda. Godine 1904. u Sremski Karlovcima je osnovano prvo sokolsko društvo „Srpski soko“, a ubrzo potom, sledeće 1905., i prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska“. Odatle, sokolski pokret se brzo širio dalje među Srbima i drugim balkanskim narodima – preko Save i Dunava, sve do Makedonije, Bugarske i Jadranskog mora. (Đorđe Bošković) Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929. Uvod Osnivanje u Češkoj Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”. Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi. Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”. Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa. Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD. Slovenija Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908). Hrvatska Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905). Bosna i Hercegovina U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910). Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije. Vojvodina Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”. Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre. Makedonija Na teritoriji Južne Srbije, odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908). Srbija U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola, a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima. Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”, a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije. Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”, pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji. Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka. Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac. Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu. Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez. Osnivanje Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza. Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj. Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen. Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu. Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez. Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković. Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo. Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza. Organizacija Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu. Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije: Savez – vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu. Župa – udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo – osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa – obično u seoski sredinama Bratstvo – najmanje 6 članova Povereništvo – najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5–10 članova i njihovih zamenika i 3–5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5–10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika. Sokolski savez Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15–25 članova i 7–11 njihovih zamenika i 5–7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa. Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941. Sokolane Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m. Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm. Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje. Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike. Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji. Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović. Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. Sokolski sletovi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu. Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo. Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter. Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu. Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28–29. juna 1933. soko sokoli sokolić sokolski pokret Sremski Karlovci istorija mesta topografija sremskih karlovaca Sport u kraljevini jugoslaviji Vitezi viteštvo MG118 (N)

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla. Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor… Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Autor - osoba Čokić, Živadin T. Naslov Život jednog srpskog vojnika : memoari Živadina T. Čokića Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1999 Ima posvetu Izdavanje i proizvodnja Beograd : BMG, 1999 (Beograd : BMG) Fizički opis 309 str., [VIII] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Ilić, Miodrag Čokić, Vladan P. Katić, Velibor (karton s omotom) Napomene Autorove slike Titan iz Kovačevca / Miodrag Ilić: str. 5-7 Biografija Živadina T. Čokića: str. 301-302 Pogovor / Vladan P. Čokić: str. 303-307 [Pogovor] / Velibor Katić: str. 308-309. Genealoško stablo / Vladan P. Čokić: str. 233-269 Predmetne odrednice Čokić, Živadin P., 1894-1988 -- Memoari Čokić (porodica) -- Genealogije Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama Titan iz Kovačevca Među 707.343 mobilisana srpska vojnika 1914. našao se i redov Živadin T. Čokić iz Kovačevca. Imao je sreću u velikoj nesreći srpskog naroda da bude u onoj polovini vojske koja je – posle svih stradanja i nedaća, posle albanske golgote i bezbrojnih bitaka – izišla iz krvi i ratnog užasa, sa ranama i ožiljcima u duši, sa mučnim i uzvišenim sećanjima. Živadinova kazivanja unuku i praunuku, a još više njegovi nevičnom rukom napisani ratnički memoari, dragocen su doprinos onoj zvaničnoj, naučno fundiranoj istoriografiji, kao ilustracija, kao niz ubedljivih primera i autentičnih doživljaja. Zasluga za uobličenu, sređenu, dodatnim faktima obogaćenu knjigu, pripada mladom lekaru, dr Vladanu Čokiću, praunuku Titana iz Kovačevca, koji je prionuo da ispuni zavet pradede. Nije li to ipak mnogo više od pukog duga savesti? Nije li to iskra samosvesti u mladoj generaciji, koja se u ovo sumorno doba pretnji i nasilja, vraća svojim korenima, svojoj slobodarskoj i duboko humanoj tradiciji? Kako bilo, srpska kulturna baština dobija još jedno svedočanstvo o svojoj suštini. Iskren, spontan, neopterećen sholastičkim zahtevima, a bistrog uma i životne mudrosti, iskovane velikim iskustvom, ugledni domaćin iz Kovačevca priča svoju priču, slikovito i sugestivno, priču koja odjekuje kao sudbinska povest jedne žrtvovane gene- racije i jednog izmučenog i ponosnog naroda. Opservacije, uhvaćene u hodu, kao snimci jednog stanja, predstavlja- ju nam ispovednika Čokića i kao svojevrsnog majstora spisateljskog zanata. „Vatrište se delilo na dva dela: pročelje se zvala strana na koju su okretani deblji krajevi drva, a zavala je kraj na koji su okretani tanji krajevi drva. Na pročelju su sedeli ljudi i gosti, ako dođu, a žene su sedele sa decom u zavali. Na pročelje može sesti i žena koja je nova prija pa je došla kod ćerke u goste, ali i ona je morala da ustane kad čovek naiđe...“ Ili: „Pada sneg sa kišom, duva vetar pa samo ledi. Mi goli i bosi, neki bez pantalona, u košulji i gaćama imalo nas je i sa šeširima. Stižemo istoga dana u Izvor. Tu smo noćili u nekom blatu, bez vatre. Preko noći se izvedri i zaledi. Ono blato hladno a noć zimska, velika...“ Ili: „Sretnem artiljerijske konje begaju sa sve amovima. Jedan ranjen u butinu, odvaljen mu komad mesa. Za za njim trče dva vojnika iz poljske baterije. Pronose ranjenike, vidim da su neki usput i umrli...“ Pred nama je knjiga neobične strukture i smelog zahvata, koja – zabeleženim uspomenama, svojim i tuđim – vezuje dalju i bližu prošlost, recidive turskog porobljavanja i uzrastanje slobodne Srbije, običaje i shvatanja dva veka, dve dinastije. Kroz mobilizacije, pokrete trupa, prekomandovanja, okršaje, duga putovanja i pešačenja, u dokolici između dramatičnih zbivanja, promiče bezbrojna kolona stvarnih ličnoti – seljaka, vojnika, mučenika, oficira, činovnika, lekara, „finih gospođa“ i manje finih, ali čestitih srpskih žena. Odnos našeg Živadina prema svima njima obeležen je jasno definisanom kulturom ophođenja, svešću o sebi i svom mestu u vremenu dovitljivošću i sveobuhvatnom pameti, skromnošću, saosećanjem i dobrotom. A zar sve to nisu odlike nacionalnog mentaliteta? Zadivljujuća je potreba neukog čoveka da nadvlada vreme, da iza svog neumitnog završetka trajanja ostavi trag proživljenog, da izrekne i ovekoveči ono što nosi u duši i pamćenju. Redak je primer takvog unutarnjeg podsticaja, ali retki su i oni koji su prošli kroz tolike strahote i iskušenja budnim okom i probuđenom savešću. I malo je naroda u svetu koji imaju svoje Živadine i nakupljenu gorčinu istorijskog pamćenja. Dirljivi su i trajno ulaze u memoriju mnogi detalji, realistička opažanja koja ukazuju na odnose i emotivne relacije u još neraslojenoj patrijarhalnoj Srbiji, u porodicama, među ljudima, koja ističu moralne principe naroda, sviklog na žrtvu i pogibiju, na odbranu dostojanstva i časti, pravde i svoje vere. Živadin Čokić se može posmatrati kao tipičan slučaj, arhetipska figura, kao jedinka u sudbinski povezanom nizu istovetnih iskustava, na je njegov pogled događaje u prelomnom istorijskom trenutku otuda značajniji. To je pogled srpskog seljaka, onog što „hrani i brani“, pogled naroda, „pogled odozdo“, kojim se upotpunjavaju stručne analize i naučna istraživanja. Jednostavna i čista, jezički svedena na elementarnost, nepretenciozna i kao dokument i kao literarni pokušaj, ali upravo zbog toga potresna, zanimljiva i neodoljivo dopadljiva, ratnička ispovest Živadina Čokića je vredan prilog podizanju patriotskog duha, čije očigledno kolebanje u novim naraštajima traži uporišta za ponovni uzlet. Miodrag Ilić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti... Njegoševa nagrada Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića * „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) * Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

Opis Komplet knjiga 1 – 3: Misli znamenitih Srba, Dušanov zakonik i Krsne slave Komplet sadrži tri knjige: Misli znamenitih Srba Dušanov zakonik Krsne slave Misli znamenitih Srba Misli znamenitih Srba i izreke srpskih velikana. Velikana koji su svojim životom, radom, delom ostavili veliki trag u istoriji, kulutri i duhovnosti ovog naroda… Iz sadržaja knjige Misli znamenitih Srba: Aleksa Šantić Arčibald Rajs Arsen Diklić Bora Todorović Borisav Stanković Borislav Pekić Branislav Nušić Branko Ćopić Branko Miljković car Stefan Dušan Silni Danilo Bata Stojković Danilo Kiš Desanka Maksimović despot Stefan Lazarević Dobrica Erić Vožd Đorđe Petrović ‒ Karađorđe Đorđe Vajfert Dositej Obradović Dragan Nikolić Dragiša Vasić Duško Radović Filip Višnjić Hajduk Veljko Petrović Ignjat Bajloni Ilija Milosavljević Kolarac Isidora Sekulić Ivan Gundulić Ivo Andrić Josif Pančić Jovan Cvijić Jovan Dučić Jovan Jovanović Zmaj Jovan Ristić Jovan Skerlić Jovan Sterija Popović Jovan Žujović Karl Malden (Mladen Sekulović) Katarina Ivanović kneginja Milica Hrebeljanović knez Aleksandar Karađorđević knez Lazar Hrebeljanović knez Mihailo Obrenović knjaz Miloš Obrenović Veliki kralj Aleksandar I Karađorđević Ujedinitelj kralj Milan Obrenović kralj Nikola I Petrović Njegoš kralj Petar I Karađorđević Ksenija Atanasijević Laza Kostić Laza Lazarević Ljuba Popović Ljuba Tadić Luka Ćelović Trebinjac Marija Maga Magazinović Meša Selimović Mihajlo Bata Paskaljević Mihailo Miša Janketić Mihajlo Pupin Mija Aleksić Milan Kujundžić Aberdar Milan Rakić Milena Dravić Milena Pavlović-Barili Mileva Marić Ajnštajn Milić od Mačve Milica Jakovljević – Mir Jam Milica Stojadinović – Srpkinja Milorad Pavić Miloš Crnjanski Miloš Obilić Miloš S. Milojević Milovan Glišić Milunka Savić – srpska Jovanka Orleanka Milutin Milanković Miodrag Petrović Čkalja Mira Stupica Miroslav Mika Antić Momčilo Nastasijević Monah Teodosije Monahinja Jefimija / Despotica Jelena Mrnjavčević Nadežda Petrović Neda Arnerić Nikola Simić Nikola Spasić Nikola Tesla Mihajlo Omer paša Latas Oskar Davičo Paja Jovanović Patrijarh srpski Pavle Patrijarh srpski Varnava Pavle Vujisić Petar II Petrović Njegoš Petar Kočić Petar Kralj Predrag Ejdus Predrag Pepi Laković Radoje Domanović Rastko Petrović Josip Ruđer Bošković Ružica Sokić Sava Šumanović Sava Tekelija Sima Pandurović Simo Matavulj Simo Milutinović Sarajlija Skender Kulenović Slobodan Jovanović Slobodan Marković – Libero Markoni Sofija Soja Jovanović Sonja Savić Stanislav Binički Stanislav Vinaver Stanoje Glavaš Starina Novak kralj Stefan Tvrtko I Kotromanić Stevan Hristić Stevan Jakovljević Stevan Sremac Stevan Stojanović Mokranjac Stevo Žigon Stojan Novaković knez Strojimir Vlastimirović Sveti Prohor Pčinjski Sveti Sava Sveti Simeon Mirotočivi (kralj Stefan Nemanja) Sveti Vasilije Ostroški Svetozar Marković Taško Načić Uroš Predić Uzun-Mirko (Apostolović) Vasilije Vasa Čarapić – Zmaj od Avale Vasko Popa veliki vezir Mehmed-paša Sokolović Velimir Bata Živojinović vladika Nikolaj Velimirović Vladislav Petković Dis Vlastimir Đuza Stojiljković Vojislav Lubarda vojvoda Petar Bojović vojvoda Radomir Putnik vojvoda Stepa Stepanović vojvoda Živojin Mišić Vuk Stefanović Karadžić Zaharije Stefanović Orfelin Živana Žanka Stokić Živojin Žika Pavlović Zoran Hristić Zoran Radmilović Zulfikar Zuko Džumhur Dušanov zakonik Dušanov zakonik je nedovoljno izučavan i nedovoljno shvaćen. Oni koji su se bavili prikazivanjem zakonika uviđali su da je rađen na osnovu običajnog prava. Oni se nisu upuštali u objašnjenje kojeg i kakvog običajnog prava. Ako već postoji običajno pravo kod jednog naroda onda se mora razumeti da je ono zasnovano na posebnim shvatanjima prava i pravde kod tog naroda, čiji su koreni vrlo stari. Tačno je da je Dušanov Zakonik rađen na osnovu srbskog običajnog prava i dopunjen crkvenim pravom. Car Dušan je staro običajno pravo kod Srba uredio kao državno zakonodavstvo za tadašnju državu Srbiju. Time je Srbija postala pravna država u modernom smislu poimanja organizovanja države. \”Ovaj Zakonik postavljamo od pravoslavnoga sabora našega s preosvećenim patrijarhom gospodinom Janićijem, svima arhijerejima i kliricima, i malima i velikima, i sa mnom, blagovernim carem Stefanom, i sa svim vlastelinima carstva mi, malima i velikima.\” Dušanov zakonik – Postanak i značaj Dr Aleksandar V. Solovjev – Uvod Južna Srbija sačuvarala je mnogobrojne spomenike srednjovekovne srpske kulture, nenadmašne srpske umetnosti. U gračanici, u Nagoričanu, u Dečanima i na drugim mestima – svuda vidimo kako je u XIV veku snažni srpski narod umeo da prisvoji mnogovekovno blago vizantijske umetnosti i da tu umetnost nadahne novim jačim stvaralačkim strujama. Ali južna Srbija dala je srpskom narodu još jedan možda najznačajniji spomenik srednjovekovne srpske kulture. To je čuveni Dušanov zakonik, donet u Skoplju godine 1349. I on je postao u isto doba najvećeg poleta srpskog naroda, onda kad je srpska država čvrsto osvojila čitavu dolinu Vardara; postao je kao plod stvaralačkog genija srpskog naroda koji se koristio mudrim iskustvom visoko razvijenog rimsko-vizantijskog prava. Dušanov zakonik javlja se onda, kad je pojačana srpska država izašla na poprište široke međunarodne politike, kad je njezin vladar od skromnog \”kralja srpskih i pomorskih zemalja\” postao \”car i samodržac Srba i Grka\”. Nova politika formacija izazvala je potrebu ozbiljnog zakonodavnog rada. Srpsko zakonodavstvo pre cara Dušana Ima vrlo malo podataka o zakonodavnom radu srpskih vladara pre Dušana. Ne postoji nikakav srpski samostalni zakonik pre godine 1349. Mnogobrojni pravni spomenici, sačuvani od doba Stefana Nemanje i njegovih naslednika, mogu biti podeljeni u tri vrste: Prva vrsta To su prevođeni vizantijski pravni zbornici, Vizantijska carevina je od vremena Justinojanova raspolagala velikim brojem pisanih zakona za sve potrebecrkvenog i svetovnog društvenog reda. Srpska pravoslavna crkva služi se u svemu vizantijskim odredbama. U doba Sv. Save javljaju je srpski prevodi najvažnijih vizantijskih crkveno-pravnih zbornika. Hilandarsko-Studenički tipik (preveden s grčkog) treba da uredi život srpskih manastira, Svetosavski Nomokanon (oko g. 1219) – da rukovodi ceo život srpske pravoslavne crkve. Kao jedan deo Svetosavskog Nomokanona javlja se i prevod Prohirona – vizantijskog svetovnog zakonika god. 879, koji obuhvata celokupno građansko i krivično pravo. Tako su krijumčarksim putem (po rečima St. Novakovića) dolazili u Srbiju i vizantijski svetovni zakoni, dolazili u crkvenim knjigama kao sastavni deo vere. Ipak svi ovi svetovni zakoni (kao npr. Prohiron) nisu mogli da budu mnogo primenjivani u Srbiji XIII veka. Suviše velik bio je jaz između vizantijskih i srpskih pravnih shvatanja. Npr. u oblasti krivičnog prava vizantijski je sistem uvek stajao na gledištu, da sve svako krivično delo mora kažnjavati od države, obično smrtnom ili telesnom kaznom. Dok staro srpsko pravo još u doba kralja Milutina (podatak iz g. 1308) kažnjava krivca samo novčanom globom, postalom iz običaja mirenja vražde, i ne zna za smrtnu kaznu. Srpski narod u ovo doba živeo je u glavnome po svome običajnom pravu, koje se čuvalo u predanju i nije bilo zapisano. Druga vrsta U ponekim slučajevima ipak javlja se potreba da pojedine odredbe budu napisane i od vladara potvrđene. Ova potreba dolazi obično onda, kad odredbe običajnog prava mogu da dođu u sukob sa drugim pravnim sistemom. Stoga se javlja druga vrsta pravnih spomenika – to su međunarodni ugovori. Trgvinske i prijateljske veze Srba sa primorskim gradovima regulisane su pismenim međunarodnim ugovorima još od god. 1185, od doba Kulina bana i Stefana Nemanje. Trgovci (Dubrovčani i drugi) traže od srpskih vladara zaštitu svojih prava, izvesne povlastice, i unose u ove ugovore iste tačke što se nalaze i u ugovorima XI-XIII veka između Dubrovćana i italijasnkih gradova na zapadnoj obali Jadrana. U tim ugovorima ove opšte odredbe srednjovekovnog \”rimsko-jadranskog\” prava preovlađuju nad srpskim običajima. Treća vrsta Ipak, postoji jedna značajna vrsta pravnih spomenika, iz kojih se vidi srpsko pravo, vide se oni običaji po kojima su živeli Srbi u unutrašnjosti zemlje. To su mnogobrojne manastirske povelje. Kao i svuda u Evropi tog doba, srpsko zakonodavstvo počinje ne od izrađenih kodeksa, nego od ukaza povodom pojedinih slučajeva. Kao i svuda u Evropi, stvaraju se dva povlašćena staleža – crkva i plemstvo. Povlastice tih staleža dugo vreme nisu regulisane nikakvim opštim zakonom. Vladar obično izdaje svakom pojedinačnom članu tih staleža (episkopu, manastiru, vlastelinu) zasebnu povelju, u kojoj se nabrajaju povlastice dotičnih lica. Ove povlastice mogu da se razlikuju između sebe u sitnicama, u glavnome su ipak slične. Sve ove povelje (privilegia) daju povlašćenim licima potpuno pravo svojine na zemlju, naročita prava prema seljacima i izuzetan položaj (immunitates) prema državnoj blagajni i administraciji. Povlašćeni zemljoposednik sam uzima danke od seljaka i ništa (ili gotovo ništa) ne plaća državnoj blagajni. On ima obično i pravo suđenja svojim seljacima, što znači da on uzima u svoju korist i sudske globe… Krsne slave Iz sadržaja knjige Krsne slave: Nepokretni Gospodnji praznici Pokretni Gospodnji praznici Bogorodičini praznici Srpske slave Zdravice Posni kuvar na vodi Iz uvoda knjige Krsne slave: Naša je dužnost da propovedamo svima nauku Hristovu, nenaturajući je. Najpre u svojoj najbližoj sredini, svojoj porodici, pa onda redom, dalje, nikada ne naturajući nauku Božju. Mi svedočimo u ovom svetu Sina Božijega i nauku Njegovu i rečima i svojim životom. „Da vide vaša dobra djela, i proslave Oca vašega koji je na nebesima“. (Mt. 5, 16) Čuvati se mnogogovorljivosti. Pogotvu od nametanja vere ljudima rečima svojim, kao što rade oni sektanti. Životom svojim svedočiti da je živ Gospod Bog naš i da je nauka Njegova moguća da se njome živi i da se ona u život uvodi. Jer ljudima, pa i nama ovakvi kakvi smo, mi smo već navikli na greh i nauka Božja, zapovesti Božje izgledaju teške. A one su u stvari nesravnjivo lakše nego greh. Ali kada se navikne na ono što je greh, onda je zapovest Božja teška, a greh je lak, jer je čovek stekao grešnu naviku. Čovek je slobodno biće. Može da živi i bez greha, može i da ne greši. Uz pomoć blagodati Božje može. Šta će onu činiti, na koju će stranu okrenuti, da li da ide od Oca Nebeskog u suprotnom pravcu ili da ide Ocu Nebeskom, Domu Njegovom i Carstvu Nebeskom, to će on odlučiti. Mi, dakle, da svojom verom, životom po veri, svedočimo Sina Božijeg i Njegovu nauku u ovome svetu. Trudimo se da reč Božija, istina Božija, uvek ima mesta u nama, pa ćemo i mi imati mesta u Carstvu Nebeskom, u blaženstvu toga Carstva. „Ko ima uši da čuje, neka čuje“, što kaže Gospod naš Isus Hristos. Patrijarh srpski Pavle (delovi beseda iz knjige „Život po Jevanđelju“, Beograd, 1998.) CRKVENI PRAZNICI Crkva je određene dane u godini posvetila najznačajnijim događajima iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Presvete Majke Marije i Svetiteljima koji su svojim životom na zemlji ugodili Bogu i koji su sada naši zastupnici i molitvenici pred Njim. Crkveni praznici dele se na Gospodnje, Bogorodičine i Svetiteljske. Nekim Svetiteljima posvećeno je više dana u godini. Praznici mogu biti nepokretni i pokretni. Nepokretni se slave uvek istog dana, a pokretni zavise od datuma Vaskrsa (Pashe). Srpska Pravoslavna Crkva vreme računa po starom kalendaru. U ovoj knjizi datumi će biti i po starom, julijanskom, koji kasni trinaest dana, i po novom, grigorijanskom, koji je u upotrebi u svakodnevnom životu.

format: 7` SP gatefold artist: KRAJAČ - METIKOŠ - PROHASKA (LBLAĆE, Branko & KAŠAJ, Marijan),(Croatia, Yugoslavia) title: GUBEC BEG rock opera: Bratska zakletva / Naricaljka nad obješenima release date: 1975 label, Cat. No.: Jugoton, SY 22871 style: rock opera Ploča i omot: NM (5-), odličan primerak. 1. pressing, sa oznakom SAKOJ (ne SOKOJ) na etiketi, gde su stranice obeležene sa `a` i `b` (ne STRANA 1 i STRANA 2). SFRJ muzička industrija je pratila sve svetske trendove, pa smo 70-ih dobili i nekoliko rock opera (pored ove, i `Jalta, Jalta`, `Grička vještica` i dr.). Pošto je kompozitor bio Karlo Metikoš, logično je da je jednu od glavnih rola pevala njegova muza Josipa Lisac. Pored LP ploče u veoma neobičnom pakovanju, sa `džak omotom` od jute, objavljena su i dva gatefold singla, što dokazuje da je tadašnja hrvatska politička vrhuška stala iza ovog projekta, podrškom u svakom smislu, a posebno finansijskom. Zašto? Seljačka buna je bila veoma, veoma bitna za stvaranje hrvatskog nacionalnog identiteta kroz vekove, a postala je i dodatno bitna u komunizmu, jer to nije bila neka pobuna bogataša, plemića - nego seljaštva, što se uklapalo u komunistčku ideologiju, pa su o toj temi snimani filmovi, crtani stripovi, i rađene rock opere. Naravno, nikom nije palo na pamet da u Srbiji finansira rock operu o Prvom srpskom ustanku, golgoti prelaska Albanije 1915, Kosovskom boju ili mnogim brojnim slavnim detaljima bogate srpske istrije, jer se komunistička vrhuška trudila da uništi srpski nacionalni ponos, te je izmišljanjem novih naroda cepala srpski nacionalni korpus, i podgrejavala šovinizme drugih ex-YU naroda. `Gubec-beg` je postavljen na scenu 1975. godine. Bilo je to vreme posle Maspoka, pa je i ova rock opera dobro poslužila da se i dalje podgrejava nacionalna euforija među Hrvatima, ali na prikriveniji način. Sve je to urodilo plodom 15-ak godina kasnije, kada su Hrvati secesijom, u želji da imaju svoju državu u kojoj neće biti Srba, izazvali raspad SFRJ i krvavi rat. A: BRANKO BLAĆE – Bratska zakletva B: MARIJAN KAŠAJ – Naricaljka nad obješenima ====================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeće ploče Karla Metikoša - Matt Collinsa: MATT COLLINS - kompletna vinilna (LP i EP) diskografija: 1a) EP MATT COLLINS - `En Écoutant La Pluie` (1963, Philips) 1b) EP MATT COLLINS - `En Écoutant La Pluie` (1964, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74863093_EP-MATT-COLLINS-En-Ecoutant-La-Pluie-1964-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72897901_EP-MATT-COLLINS-En-Ecoutant-La-Pluie-1964-G- https://www.kupindo.com/Ploce/74863097_EP-MATT-COLLINS-En-Ecoutant-La-Pluie-1964-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72897885_EP-MATT-COLLINS-En-Ecoutant-La-Pluie-1964-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72897893_EP-MATT-COLLINS-En-Ecoutant-La-Pluie-1964-3-press 2) EP MATT COLLINS - `Petite Fille Sauvage` (1963, Philips) 3) EP MATT COLLINS - `Collins pjeva Metikoša` (1964, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/72897917_EP-MATT-COLLINS-Pjeva-Metikosa-1965-2-press-VG- 4) EP MATT COLLINS I ANSAMBLE `CRVENI KORALJI` - `Peggy Sue` (1964, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74863017_EP-MATT-COLLINS-i-CRVENI-KORALJI-Peggy-Sue-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72897929_EP-MATT-COLLINS-i-CRVENI-KORALJI-Peggy-Sue-1965-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72897945_EP-MATT-COLLINS-i-CRVENI-KORALJI-Peggy-Sue-1965-G- https://www.kupindo.com/Ploce/74863005_EP-MATT-COLLINS-i-CRVENI-KORALJI-Peggy-Sue-4-press 5) Flexi, 6` MATT COLLINS - `Sick And Tired` (1964, Jugoton) 6) EP MATT COLLINS i dr. (Arsen, Crveni koralji...) - `melodije tjedna I` (1964, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/75120521_EP-V-A-Melodije-tjedna-I-1964-Arsen-Matt-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/75120525_EP-V-A-Melodije-tjedna-I-1964-Arsen-Matt-Koralji https://www.kupindo.com/Ploce/75120529_EP-V-A-Melodije-tjedna-I-1964-Arsen-Matt-Collins 7) EP MATT COLLINS - `Sick And Tired` (1965, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/72897985_EP-MATT-COLLINS-Sick-And-Tired-1965-PLAVI-VINIL- https://www.kupindo.com/Ploce/72897973_EP-MATT-COLLINS-Sick-And-Tired-1965-1-pressing-G 8) EP MATT COLLINS - `Sings R&R` (1965, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/72897913_EP-MATT-COLLINS-Sings-RnR-1965-ODLICNA-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74863113_EP-MATT-COLLINS-Sings-RnR-1965-2-pressing-G-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74863137_EP-MATT-COLLINS-Sings-RnR-1965-4-pressing-VG- 9) LP MATT COLLINS AND HIS BEAT BAND - `It`s Beat Time` (1966, Somerset) 10) LP MATT COLLINS - `16 originalnih snimaka (1962-66)` (1981, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74863181_LP-MATT-COLLINS-16-originalnih-snimaka-81-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/72921809_LP-MATT-COLLINS-16-originalnih-snimaka-1981-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/74863185_LP-MATT-COLLINS-16-originalnih-snimaka-1981-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74863189_LP-MATT-COLLINS-16-originalnih-snimaka-1981-VG-VG- _____________________________________________________________________ KRAJAČ - METIKOŠ - PROHASKA 1) LP `Gubec-beg: rock opera` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/64937865_LP-V-A-Gubec-beg-rock-opera-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/63232429_LP-V-A-Gubec-beg-rock-opera-1975-3-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/63232461_LP-V-A-Gubec-beg-rock-opera-1975-4-press-RETKO 2) SP `Gubec-beg, rock opera: Ljubavna pjesma / Balada o nesretnoj ljubavi` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/72898025_SP-V-A-GUBEC-BEG-Ljubavna-pjesma-75-Josipa-VG-NM 3) SP `Gubec-beg, rock opera: Bratska zakletva / Naricaljka nad obješenima` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/72898049_SP-V-A-GUBEC-BEG-Bratska-zakletva-1975-ODLICNA 4) 2LP `Grička vještica: rock opera` (1979, Jugoton)

Светислав Пушоњић: ИДОЛИ ПОРОБЉЕНОГ СВЕТА ( огледи, есеји, сведочанства ) Издавач: Виогор, Београд, 2019 Број страна: 352 Ћирилица, мек повез са клапнама ИСТОРИЈСКО И САВРЕМЕНО СРПСТВО ( Уводно поглавље у књигу есеја и полемика ``Идоли поробљеног света`` Светислава Пушоњића ) Српски ХХ век обележиле су германске инвазије током два светска рата, при чему су Срби остављени без трећине у Првом, а затим четвртине становништва у Другом светском рату. Праћене и помогнуте серијским холокаустима од стране германских савезника ( Хрвата, муслимана, Бугара, Мађара, Албанаца ), који су вршили масовно истребљивање и протеривање Срба са њихових вековних територија, оне су Србима нанеле губитке као ниједан историјски непријатељ пре тога. И тек што се с окончањем Другог светског рата смирила толика деструкција, уследио је комунистички терор који је половином века усмртио стотине хиљада Срба, разбаштинио и раскоренио српско биће и до крајности измучио и понизио српску душу. Голгота је на крају века крунисана поновном хрватско-муслиманско-шиптарском агресијом, подстакнутом и помогнутом овај пут од такозване „међународне заједнице’’, Уједињених нација, САД и Европске Уније, које су је запечатиле радиоактивним бомбама НАТО-пакта. И колико год да су необјашњива толика српска страдања, још је мање схватљива помама антисрпства која се продужила до данас. На крају XX и почетку XXI века Срби су проглашени „злочиначким’’ и „геноцидним’’, поставши као ниједан народ у историји жртвом невиђених медијских, интелектуалних и политичких манипулација. Та се хистериja претворила у планетарни феномен, светски тренд јефтиног доказивања сопствене моралности, просвећености и цивилизованости. Сем светских сила и осведочених непријатеља из окружења, томе су на тренутке подлегали чак и они у чије историјско пријатељство нисмо сумњали. Сећамо се како су лета 1995. под притиском србофобије распаљене по светским медијима и међународним институцијама, чак и Грци срамно извиждали наше кошаркаше на победничком постољу у Атини. Изненадили су нас и Румуни, са којима смо одувек имали добросуседске односе, када су добровољно уступили ваздушни простор НАТО-бомбардерима, придруживши се у томе Бугарима, Хрватима и Мађарима. А недуго потом изразили и наводну „забринутост’’ због „права Влаха’’ у Источној Србији, баш када су се и други „бринули’’ због права Мађара, муслимана, Шиптара, Бугара и других националних мањина, што је код свију разоткривало подмукле претензије на српску територију. Нову историјску прилику за лешинарско распарчавање српства очигледно није желео пропустити нико. Као ни прилику да бездушном острвљеношћу на обележену мету пред такозваним „светом’’ докаже „политичку коректност’’ и „високу демократску свест’’ ( сличним „морално-политичкој подобности’’ и „високој пролетерској свести’’ у доба комунизма, које су се међу „братским’’ народима Југославије доказивале истим односом према Србима ). Но искушења савременог српства и даље су тешка и претешка. Са почетком XXI века невоље и пошасти нису се престале умножавати, немилосрдно наваљујући са свију страна. Привреда се плански уништава, под најлицемернијим изговорима, како би је што лакше монополисали светски мега-лихвари. Војска се слаби и интернационализује како би народ остао незаштићен пред настојањима великих и малих освајача. Међу мањинама у Србији и даље се подгревају регионализми и сепаратизми. У омладини подстиче наркоманија, атеизам, егоцентризам, хомосексуализам, презир према сопственом пореклу, народу и отаџбини. Гомилају се увреде, уцене, понижења, снимају наручени филмови и документарци пуни лажи и клевета о Србима, безочно манипулише историјским чињеницама. Подмукло и ништачки се растачу српски језик и ћирилица, лажира историја, присваја баштина, негирају историјске победе и заслуге. Као да су све земаљске силе устале на нас, па је и сама држава, упркос поверењу које је народ полагао у њу, постала инструмент тих сила, прикључујући се разградњи српске територије, наслеђа и душе. И као да нас некаква натчовечанска мржња, недокучиво космичко зло, хоће заувек избрисати не само са лица земље, већ и из памћења човечанства. Не чуди стога што очај, туга и апатија овладавају душама савремених Срба и што се они од виталних људи радосног и борбеног духа претварају у народ потиштених, измрцварених и раскорењених. Па ипак, и под притиском тако мучних стања и упркос безнадежним околностима, ми више него икад желимо да опстанемо као заједница и као духовна суштина. Као Срби и као Српство. Као „ово име и ово презиме’’ како би то рекао философ Владимир Меденица, односно овај народ, ова душа, овај језик, ово писмо, ова култура. И није ту реч о политичком опредељивању или пуком „национализму’’, већ о дубоком осећању власности и насушној потреби за њом. О мистичном страху пред могућношћу ишчезнућа или утапања у светско безобличје, што би значило стопостотни тријумф земаљских сила – тријумф зла. О греху космичких размера када би поклекли пред злом, помирили се са њим и одрекли слободе и сопства, чиме би престали да постојимо и као личности и као народ. Не можемо сматрати за случајност што се светско зло са толиком силином, цинизмом и злурадошћу обрушило баш на Србе, више него на било који други народ, чак и ништа мање омражене Русе. Зашто се, народски речено, кола ломе баш на Србима? Одакле толико мржње и непојамне острвљености према народу невеликом по броју и територији, коме се пошто-пото хоће приписати најгора и најмрачнија својства људске природе? Крајње неразумно, бестидно, такорећи бестијално, без икаквог озбиљног покрића у прошлости и садашњости?! Штавише, на темељу лажирања, гнусних подметања, запрепашћујуће подлих обртања и замењивања теза?! Одакле толика спремност на кривотворење историјских, антрополошких и духовних чињеница, чак и голим оком видљивих и доказивих? Можемо ли прихватити тумачења многих ововремених зналаца да се ради о некаквој „српској кривици’’ пред тим и таквим, у суштини поробљеним светом? „Кривици’’ коју „проевропска интелигенција’’ види у недостатку воље да се идеали „светске заједнице’’ ( заправо идеали „хуманистичког прогреса’’ ) прихвате и остварују са довољно елана, макар и на уштрб изворних народних идеала ( које је „модерно доба’’ наводно превазишло као „заостатке прошлости’’ ). Док академска „просрпска интелигенција’’ ( по духу такође западноевропска ) српску „кривицу’’ види у недостатку политичког прагматизма, рационалне логике и дипломатског лукавства, из арсенала омиљене им „реал-политике’’, без чега се по њима не може ефикасно учествовати у „напредним светским процесима’’ на начин користан по сопствени народ и државу. Готово целокупну српску интелигенцију, без обзира на њене међусобне несугласице и повремене оштре сукобе ( али увек око небитног, споредног или баналног ), краси тежња да се драма савременог српства, дубински конфликт између Србије и Света, који има дубљи смисао, васељенски карактер и светски значај, разреши на прагматичан начин, применом ових или оних концепата, правно-економских мера или преговарачких вештина. Тако она невољама и страдањима савременог српства придаје искључиво политички, економски, друштвени или идеолошки карактер, упињући се да их разреши на некој од тих равни, што је немогуће, осим привидно и лажно. Код српске интелигенције углавном изостаје духовно понирање у смисао нашег историјског постојања, сагледавање тог смисла и трагање за његовим тајанственим изворима. Она се уместо тога бави „горућим питањима’’ од дневно-политичког значаја и решавањем проблема „на модеран и цивилизован начин’’. Бави се нагађањима око ћудљивих намера светских центара моћи и безглавим позиционирањем у односу на њих. Бирање између „алијанси’’, „геополитичких савеза’’, „унија’’, „федерација’’, „стубова спољне политике’’, препирање око прагматичких метода и евентуалних савезника – то је смисао њихових јалових и отужних „сукоба’’, „дебата’’, „дискусија’’, „округлих столова’’. Готово сва српска интелигенција у ствари се испоставља као дубоко безверна, неоригинална, заведена и духом поробљена. Ухваћена у калупе западноевропских политичких доктрина, левих или десних, она прича туђим језиком на туђе теме. Она не представља органски изданак сопственог народа, јер не осећа његово оригинално биће нити има жив однос према њему. О народу чију би судбину да усмерава српска интелигенција такорећи ништа и не зна. Агонија савременог српства, страшна искушења кроз које оно пролази стављају нас, међутим, пред много теже и озбиљније задатке, који изискују суштаственије одговоре од оних које је српска интелигенција до сада давала, уколико је таквих судбоносних задатака уопште и била свесна. Попут древних јунака из бајки који су се морали досетити правог одговора на загонетку постављену од натприродних сила да би се пред њима размакле гранитне стене, отворили подруми заточеног народа, откриле ризнице са благом, да би себе или ближњег ослободили ланаца или савладали неко друго искушење, и ми смо данас у сличној ситуацији. Изложени смо као народ стихијама светске мржње, безумља и лицемерја, да би кроз сво то претешко искуство, кроз сопствене доживљаје, надања и веровања, докучили тајанствене одговоре и решења. Да би се пред нама размакле стене Светског Зла које нас је опколило и отвориле ризнице вечних истина без којих вене људска душа, неопходних како нама, тако и читавом палом и поробљеном човечанству, које и несвесно жуди за дубинском самоспознајом. Уочљиво је, наиме, да се планетарни тријумф „хуманистичког прогреса’’ поклапа са геноцидно-културоцидним разарањем српства од стране водећих земаља Западне Европе, „међународних институција’’ и илегалних елита. Тај се рушитељски подухват одвија у име највећих идеала тог прогреса као што су мир, просперитет, економски развој, људска права и сл. Али хистерија, мржња и инквизиторска охолост у осуди Срба као „светских криваца’’, ликовање при њиховом непрекидном политичком, економском, бирократском и медијском терорисању, као да се баш тиме демонстрира највиша правда и обезбеђује највеће добро за „демократски свет’’, разоткривају присуство јаких демонских сила у позадини „светских процеса’’. Разоткривају умну и душевну поремећеност човечанства, његову дубоку неурозу, као и неприродност и лажност његовог „јединства’’ у виду такозваног Новог светског поретка. Без охолог узношења, већ на основу онога што нам се дешава и више него уочљивог континуитета у том дешавању, ми Срби с пуно права можемо рећи да се на нашој страдалној судбини показују скривене суштине од општељудског и светског значаја. Верујемо зато да су узроци српске драме дубљи од политичких, друштвених и економских, да је криза српства на тајанствен начин повезана са духовном кризом света, односно кризом личности ( о којој је често говорио професор Жарко Видовић ) на којој такав свет почива. У доба коначног остварења „хуманистичког прогреса’’ у виду поретка наддржавних и наднационалних институција као регулатора слободе, безбедности и материјалног благостања, човек се никада није осећао усамљеније, тужније и бесмисленије. На прагу достизања највећих хуманистичких идеала, човекову душу обузима никад већа тескоба, а његов положај указује се трагичнијим и беспомоћнијим него икад. Савремени човек све се очигледније разоткрива као растрзан и растемељен, дубински меланхоличан и пуст, гладан смисла и суштине, биће кога осећање промашености и празнине не напушта ни када постиже највеће друштвене успехе. Он је збуњен и конфузан, дубински преплашен и несигуран и онда када, споља гледано, за то не постоје видљиви разлози. Па ипак, он се пред другима гради као сигуран и самопоуздан, док га ковитлац противречних стихија буквално доводи на руб самоуништења. И тада се он уклапа у „напредне’’ системе, свесно или несвесно усваја њихове друштвене принципе, правећи се да их прихвата и разуме. Али најчешће несвестан онога што је дао у замену или потиснуо и сахранио у себи. Несвестан и бола који осећа због тога, а који се сублимише у низ накарадних манифестација у његовом личном животу. Истовремено, савремени човек је горди индивидуалиста, незасити хедониста, неуротични себичњак, најчешће равнодушан спрам ближе и даље околине, односно свега што га се наводно „не тиче лично’’. Неретко је безочни манипулатор који без гриже савести користи туђе слабости, огорчен на „друштвени хаос и неморал’’ само када га туђа себичност ( истоветна његовој ) непосредно оштети или увреди. Он је користољубиви такмац у бескрајној трци за материјалним добрима, животним задовољствима, успесима и признањима. Трци која га исцрпљује, исушује и на концу свега оставља празног и пораженог, с мутним осећањем да је читав живот јурио за сенкама и привидима. Дакле, иако жртва вишевековног прогреса, савремени ( модерни ) човек је истовремено и војник прогреса, добровољац у његовим редовима, саучесник у уништавању вредносног система, историјског наслеђа, архетипова и образаца сопствене заједнице. Свега што му је „прогрес’’ представио као тековине „мрачне прошлости’’ и „препреке’’ за напредовање, усавршавање и укупно лично остварење. Тако је модерни човек најпарадоксалнији створ у историји људског рода. Роб над робовима, који је то постао ослобађајући се наводно свега „ропског’’. Биће које живи без љубави, смисла и слободе, убеђено да му је све то доступно у највећој мери. Усамљено биће, јер се одродило од свега што га је родило, а коме је вишевековни „прогрес’’ то одрођење протумачио као „ослобођење’’. Па иако крајњи узрок његових унутрашњих расцепа лежи у том „прогресистичком ослобођењу’’ ( одрођењу, отуђењу и забораву ), он их и даље тумачи његовим „непотпуним остварењем’’. А оно ће се наводно догодити када се као појединац у потпуности „осамостали’’ ( „еманципује’’ ) од чинилаца који га изграђују у припадника једне биолошке, језичке, културне и духовне заједнице. Од свега што му гради и обликује личност и без чега се она не може ни одржати ни потврдити. Очишћен од конкретности, отргнут од своје крвне, завичајне и духовне заједнице, човек престаје да буде личност и по речима философа Жарка Видовића постаје индивидуа. Нешто апстраховано и обезличено, изгубљено и дезоријентисано, осуђено на робовање времену и околностима, осуђено на вечни себични страх за себе и своју најприземнију егзистенцију. Без наде да тај понижавајући страх икада превлада и доспе до своје надвременске суштине. Апстраховани човек, жртва прогресистичког насиља, јесте понижен човек или како каже Видовић „човек у кризи’’. Србин као личност, Србија као личност и Српство као велика личносна снага, која се као одраз божанског логоса у непоновљивом земаљском облику потврдила у свим историјским епохама – није ли то оно тајанствено начело које „хуманистички прогрес’’ доживљава као туђе и противно? Које је ујединило „напредни свет’’ у заједничком анти-делу уништавања и искорењивања тог личносног начела где год се сачувало у изворном облику. Вођени злим инстинктима и демонском интуицијом, горди „спаситељи човечанства’’ као да у васцелом православном словенству, а понајвише у самом српству, препознају оно што их дубински онеспокојава и што би могло да обесмисли и поништи њихове „усрећитељске’’ напоре. Да и код осталог човечанства, код „човека у кризи’’ пробуди религиозну свест и савест и неугасиву жудњу ка божанским клицама сопства. Заправо, исконским темељима личности из којих се рађа љубав према Истини, Правди и Слободи, стремљење ка Богу и Вечности и стваралаштво надахнуто тим стремљењем. Нису ли и уранијумске бомбе, бацане по Србији на самом крају XX века, израз подсвесне тежње да се то тајанствено начело уништи у самом семену, да се радиоактивним зрачењима продре и у мајчину утробу, у генетске кодове новорођенчади, чијим би се мењањем и изопачавањем заувек онемогућила да се развију у синове својих очева и унуке својих дедова. Да се развију у Богом дана створења, у Србе, у људе са пореклом, Именом и Презименом или кратко речено – у личности. Глобалној демократији – идеологији уједињене светске малограђанштине – не требају личности, већ на биологију и физиологију сведени индивидууми – идеални поданици светског царства куповине, потрошње, удобности, разуларених и настраних порока. Тако се хуманистичка слобода – покретачко начело западноевропске цивилизације – у наше дане разоткрила као анти-слобода, јер се показала опредмећена и бесадржајна, лишена божанског смисла и пуноће. Зато се напослетку и претворила у своју супротност – начело принуде – на коме се данас успоставља светска демократска империја. Док се јавно куне у човекову слободу, хуманистички прогрес прибегава најокрутнијој формализацији живота, тежећи да нормира и стандардизује буквално све његове аспекте. Да управља друштвеним токовима, надгледа приватност, контролише умирање и рађање, овлада планетарним ресурсима. Чак и да побележи и означи живи свет, што је већ учинио са домаћим животињама, а што сасвим извесно намерава и са људима, суочавајући нас са суровом реалношћу апокалиптичких предсказања. „Жиг звери’’ у виду микро-чипа који ће се људима стављати под кожу, заправо је формална и коначна потврда сопствене опредмећености, себе као не-ја, имитације човека. Таква принудна слобода – парадокс над парадоксима, реалан оксиморон кога све више осећамо на сопственој кожи – понизила је изворност људске личности теже него иједна историји позната тиранија. Она не само што је понизила личност, него ју је одвојила од себе, разбила њену целовитост и претворила у нешто илузорно и прозирно. Уистину слободан, међутим, може се бити само у спремности да се живи у Истини и Правди као реалним манифестацијама божанског бића и да се бране по било коју земаљску цену. Вероватно у томе и лежи највећа „српска кривица’’ пред Светом – што су се и тако малобројни и незаштићени, Срби понашали слободно, као личности – онако како то одавно не чине ни далеко већи, богатији и бројнији. Отуда разуларени повици Света чији се прави смисао експлицитно разоткрива и у изјави Дејвида Гомперта, некадашњег члана Бушове администрације: „Ми би требало да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи, не избрише”, на шта се поред осталих хорски одазвала и дописница женевског Јуропијена: „Срби су раса парија – труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!’’. Таквих и још горих изјава пуни су светска штампа, телевизија и литература у последњих двадесет година. Демонски набој у речима инквизитора новог доба неодољиво подсећа на оно „распни га, распни га’’, када се на првим демократским изборима у историји човечанства, фарисејским клеветама заведена Већина обрушила на Исуса Христа, кога су оставили најближи и највернији, устрашени гневом и галамом обезумљене гомиле. Али иако је остао Сам пред Светом и поднео нељудске муке, Христос се није одрекао себе као Сина Божијег и Сина Човечијег. Није се одрекао Себе као Личности. Историјски ход српског народа представља сведочење и потврђивање ове најдубље истине о човеку коју је Бог открио људима преко Исуса Христа. Спремност претходних генерација да ту истину бране и од надмоћнијих земаљских сила, нису плод никаквог „мазохизма’’ или „назадности’’, како би то најрадије да тумачи савремена српска интелигенција ( често и она „патриотског’’ усмерења ), већ страсне жудње да се остане доследан тајни човека и васељенским принципима на којима почива личност, односно њена божанска суштина, слобода и достојанство. Због тог свог исконског и свевременог значаја, историјско српство мора постати целина са савременим српством, које се од њега отуђило. Мора се изнутра залечити њихов расцеп изазван насиљем прогресистичких идеологија. Само ће се тако отворити ризнице духовног обиља, а наше душе испунити божанским силама неопходним да се одоли страдањима, превладају искушења и тријумфује над злом епохе. Без историјског српства, савремено српство остаје кастрирано и нецело и уколико они не постану део једне органске целине – народа као историјске и васељенске личности – будућег српства неће ни бити. Барем не у оном од памтивека особеном и непоновљивом облику, у коме се једино и можемо оправдати пред Богом и заслужити своје место у вечности.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949 Naslov Poezija ; Sabinjanke / Rastko Petrović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1974 (Subotica : Biografika) Fizički opis 380 str. ; 21 cm. Zbirka Dela Rastka Petrovića ; knj. 2 Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG80 (L)

Lepo očuvano 1. izdanje 1931 Miroslav Krleža (Zagreb, 7. jul 1893 — Zagreb, 29. decembar 1981) bio je jugoslovenski i hrvatski književnik i enciklopedista.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1893. u Zagrebu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Srednjoškolsko i više obrazovanje dovršio je u domobranskoj kadetskoj školi u Pečuju i vojnoj akademiji u Budimpešti.[1] Još kao učenik gimnazije, Krleža se interesovao za društvena i politička pitanja svoga vremena, i iz tog perioda počinje njegova naklonost prema radničkom pokretu. „Kao nižegimnazijalci“, kaže Krleža, „mi smo zalazili u onu za dobre purgere tako strašnu dvokatnicu u Ilici pedeset i pet, na kojoj se prvoga maja vijao crveni barjak i iz koje je stranka sa tamburaškim zborom išla na prvomajsku proslavu u Pivovaru“. Opšti talas nacionalnog i opštejugoslovenskog raspoloženja uoči oslobodilačkih balkanskih ratova poneo je i mladog Krležu, i on je, kao i pod krovom austro-mađarskih vojnih škola, ubeđeno očekivao nacionalni prevrat koji će ostvariti ideju jugoslovenskog ujedinjenja. Sa takvim osećanjima on je prešao u Srbiju[1] s namerom da kao dobrovoljac stupi u njenu vojsku. Ali srpske vojne vlasti nisu razumele mladog nacionalistu, pa su ga posle hapšenja i mnogih sumnjičenja predale austrijskim vlastima u Zemunu. Osumnjičen, posle toga, da je srpski špijun, Krleža je ponovo uhapšen, lišen čina i, kad je otpočeo Prvi svetski rat, poslat na Istočni front kao običan vojnik. Njegova lična drama, kao i tragični događaji u svetskoj ratnoj katastrofi, razvejali su njegove mladićke iluzije, i on otada pokušava da sudbinu južnoslovenskih naroda sagleda u idealima socijalističke ideologije. Nekada strasni obožavalac „Dušanovih četa“, „belih orlova“ i pijemontske uloge Srbije u ostvarivanju nacionalnog sna i ujedinjenju, postao je pesnik „svete komune“ koja je uz trijumfalnu huku zvona obarala krune i prestole. Književna aktivnost[uredi | uredi izvor] Spomenik Miroslavu Krleži u Zagrebu. Krležina književna aktivnost počinje tokom Prvog svetskog rata, kada je još uvek bio naivni materijalista, oduševljeni četrdesetosmaš i košutovac koji je s radosnim nemirom osluškivao požare na prostorima Jugoslavije. U tom periodu i nekoliko godina posle rata, on je svoje pesničke nemire oblikovao „romantičnim slikama i likovima“. U tim delima je odslikana i tadašnja književna i politička atmosfera koju su stvarale patriotske omladinske generacije. Iz tog perioda potiču drame Legenda, Zaratustra i mladić, Mikelanđelo Buonaroti, Kristifor Kolumbo, Maskerata, Adam i Eva i ratna lirika. Miroslav Krleža je ostavio najveći opus u hrvatskoj književnosti do danas. Za 88 godina života i 66 godina književnog rada napisao je pedesetak zbirki pesama, pripovedaka, romana, drama, eseja, političke publicistike, polemika, putopisa, dnevnika, memoara, enciklopedijskih članaka: u njegovom stvaralaštvu možemo naći sve oblike književnog izražavanja. Rat je bezuslovno jedna od prvih i najopsesivnijih Krležinih tema, kojom se intenzivno bavi i u pesmama, i u prozi, i u dramama. Njegovu ratnu liriku („Pjesme“ I i II, 1918; „Pjesme“ III, 1919) često prožimaju motivi Golgote i Velikog Petka, ali iz njih, katkad i prenaglašeno, progovara zagovornik lenjinističke ideologije, koji bučnim akordima pronosi jeku ruskog Oktobra 1917. Zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ (1922; potpuna i konačna varijanta 1933), svakako jedna od najsnažnijih, umetnički najvrednijih antiratnih knjiga u evropskim književnostima, kao i drama “U logoru” (u prvobitnoj varijanti, pod naslovom „Galicija“ zabranjena na sam dan zakazane premijere, 30. decembra 1920, u beogradskom Narodnom pozorištu prikazana 1937[2]), sakupile su u svojim likovima svu tragiku i sve rane hrvatskih ljudi, koji već vekovima ratuju i krvare, uvek zarad tuđe koristi, „kao veleizdajnici svoje vlastite narodnosti“. Ali već i u ideološki obojenoj ratnoj lirici ima pesama s diskretnim, lirski cizeliranim motivima i intimističkim ugođajima (“Jesenja pjesma”), najavljujući konačnu zbirku “Pjesme u tmini” (1937), zbirku nadahnutu humanim građanskim saučestvovanjem nad socijalnom bedom, ali bez ideološke patetike, kao što odmah posle prvog izdanja „Hrvatskog boga Marsa“ izlaze najpre „Novele“ (1924), zatim „Hiljadu i jedna smrt“ (1932), pa opet „Novele“ (1937), s prozom čvrsto usidrenom u hrvatskom, naročito zagrebačkom, (malo)građanskom životu posle Prvog svetskog rata: potvrda da Krležina literatura ne živi samo od jednostranog političkog angažmana, nego se hrani i nadahnjuje totalitetom životnih ideja i motiva, koji se međusobno dramatično sukobljavaju; i upravo tada ona se objavljuje kao velika umetnost (novele “Veliki meštar sviju hulja”; “Cvrčak pod vodopadom”). Potvrđuju to i „Balade Petrice Kerempuha“ (1936), velelepno pesničko delo pisano (re)konstrukcijom starog kajkavskog jezika prema jeziku Habdelića i Vramca, Belostenca, Mikloušića, Brezovačkog i Lovrenčića, jezikom prema kome je pokazivao trajnu nostalgiju. U dvadesetak pesama ove zbirke odvija se danse macabre hrvatskih kajkavaca kroz vekove, u stilu Boša i Brojgela. Motivi svih bitnih Krležinih tema, kojima je ispunjen najvredniji deo njegovog pesničkog, proznog i dramskog dela, opravdavaju misao da on, iako nije bio matoševac, nastavlja Matoševim putem. Grmeo je protiv gluposti, kao i Matoš, koju je prepoznavao i u novim društvenim okolnostima, ali je njegova retorika bila pritom bitno drukčija. U vreme društvenih promena i permanentne nestabilnosti, izazvanih sve zaoštrenijim političkim suprotnostima dvadesetih i tridesetih godina, koje sve više dobijaju ideološku boju, predviđa slom građanskog poretka, rastočenog i obezvređenog malograđanskim mentalitetom hrvatske inteligencije i moralnom neosetljivošću vladajućeg sloja. Nakon mladalačkog ciklusa poetsko-ekspresionističkih dramskih vizija „Legende“, koji obuhvata poznate drame „Kraljevo“ (1915), „Kristifor Kolumbo“ (1917) i „Mikelanđelo Buonaroti“ (1918), zatim drame „Vučjak“ (1924), koja tematski i stilski stoji uz novele „Hrvatski bog Mars“, tri drame iz glembajevskog ciklusa („Gospoda Glembajevi“, 1929; „U agoniji“, 1928; „Leda“, 1930), sledeći metodu ibzenovske građanske dramaturgije, raščlanjuju kompleksne odnose u jednoj imaginarnoj zagrebačkoj porodici iz kruga vodeće finansijske oligarhije. Ne može se reći da je to društvena drama u pravom smislu reči. U tadašnjem Zagrebu tako velikih finansijskih magnata nije bilo. Krleža je izmislio Glembajeve i glembajevsku lozu da bi mogao da demonstrira ne samo svoje životne poglede, nego još više literarnu metodu napregnutog psihologiziranja, što ovaj ciklus, a posebno prve dve drame, stilski obeležava kao reprezentativne primere našeg psihološkog ekspresionizma. Romani[uredi | uredi izvor] Krležini romani se odlikuju sledećim karakteristikama: pisani bujnim, baroknim stilom i jezikom koji vrvi novokovanicama i složenicama, bogati esejističkim odlomcima u tradiciji srednjoevropskog intelektualističkog romana (Robert Musil, Rajner Marija Rilke), ali i ruskog romana ideja karakterističnog za Dostojevskog, nabijeni su radnjom i dramskim scenama koje se prepliću s kontemplativnim pasažima o prirodi ljudskog postojanja, umetnosti, politici i istoriji. Dominira egzistencijalistička vizija ljudske sudbine, izrečena povišenom retorikom, često prenapregnutim i isprekidanim dijalozima, kao i bujicom slika, zvukova i asocijacija u kojima se mešaju glasovi likova i autorov implicitni komentar. Kao esejistički romani ideja, Krležina dela su bliska romanesknoj struji modernizma prevladavajućoj u književnosti nemačkog jezika (Tomas Man, Robert Musil), ali se od njih razlikuju po dramatičnosti radnje i silovitim vrtlogom političkih zbivanja koji ne dopušta detaširano intelektualiziranje, po čemu je Krleža sličan Arturu Kestleru ili Malrou. Uz ponešto zanemarene romane „Tri kavalira frajle Melanije“ i „Vražji otok“, za Krležinu romanesknu umetnost reprezentativna su četiri dela: „Povratak Filipa Latinovića“, „Na rubu pameti“, „Banket u Blitvi“ i „Zastave“. „Povratak Filipa Latinovića“ je roman o umetniku, često dovođen u vezu s prustovskim ciklusom (Krleža je Prusta izuzetno cenio), ali bliže je istini mišljenje da se radi o protoegzstencijalističkom delu senzibiliteta stranog francuskom romanopiscu: otuđenje i mučnina, incestuozni seksualni porivi i frustracije, ideološko-politički dijalozi vođeni na rubu histerije, rastakanje svesti izraženo u gongoristički iskrivljenim rečenicama koje neretko krše pravila konvencionalne sintakse. To je još vidljivije u satirično-političkim romanima. „Na rubu pameti“ je još dinamičniji spoj dramske radnje izražene u groteskno hipertrofiranim scenama i dijaloškim dvobojima, lirsko-metafizičkih solilokvijuma i naglog upada kajkavskog vernakulara kao moralnog sudije cele kafkijanske more, koja za temu ima najotporniju ljudsku osobinu: glupost. Sledeći u nizu velikih romana koji su nastajali uoči Drugog svetskog rata (iako je poslednju knjigu dovršio posle rata) je „Banket u Blitvi“, smešten u imaginarnoj baltičkoj državi i baveći se temom teme totalitarizma i borbe protiv njega. Ta, kako su ju neki nazvali, „poema o politici“, nije samo izuzetan politički roman, nego sadrži i bitne autorove uvide i mišljenja o determinizmu i slobodi u tkanju ljudskog života i sudbine, prikazanim u nezaboravnoj sceni marioneta lutkarskog pozorišta - još jedan piščev dug srednjovekovnoj i renesansnoj plebejskoj kulturi. Četvrti, najopsežniji od istaknutih Krležinih romana, „Zastave“, istovremeno je i najhrvatskiji i najteži za prevođenje, i najteže uspostavlja komunikaciju s potencijalnim stranim čitaocem. Taj hrvatski „Rat i mir“ ili summa krležiana (kako su ga kritičari nazvali), panorama je hrvatskog društva uoči i posle Prvog svetskog rata, koje daje konačnu autorovu presudu o zanosima i zabludama mladosti: najviše o raspadu Austrougarske, hrvatskom nacionalnom pitanju, stvaranju i održivosti Jugoslavije, a sadrži i Krležinu filozofiju istorije. Dok prethodni romani ne zahtevaju od čitaoca uranjanje u ideološko-istorijski okvir iz koga je nastala jugoslovenska država, „Zastave“ su pisane kao veliki solilokvijum u kome pisac više uopšte ne haje za žanrovske konvencije ni za efekat kod čitalaca. Posednji veliki roman je Krležin obračun, ali sa samim sobom. Kao bujica teče radnja koja počinje arhetipskim sukobom oca i sina Emeričkih, i koja u svom toku guta konvencije, žanrove i stilove - sve sa ciljem što plastičnijeg prikaza jugoslovenske ideologije i hrvatske sudbine u presudnim momentima prve dve decenije 20. veka. Krležu su često (naravno, dok je imao status državnog pisca u SFRJ) prozivali što se nije javno distancirao od komunističkog totalitarizma i što se stalno vraća na „austrougarske teme“. Ta ocena je nepravedna i površna. Autor se obračunao s totalitarizmom, bilo koje boje, u političkim romanima. No, njegov uvid da je za hrvatsku nacionalnu sudbinu važnija Jugoslavija (kao ideja) od komunizma (kao ideje)- nedavna prošlost, kao i sadašnjost s raznorodnim zapadnobalkanskim kombinacijama svetskih političkih manipulatora, i nakon propasti komunizma, više je nego dovoljno potvrdila. U „Zastavama“ je bilo kakva ideja jugoslovenstva temeljno razorena, pa su nagrade koje je taj roman dobio u vreme SFRJ samo znak piščevog statusa nedodirljive veličine - a, valja reći, i mešavine gluposti i nezainteresovanosti jugoslovenske političke i kulturne elite, koja nije ni primetila svu subverzivnu snagu „Zastava“. (Godine 1966, je roman „Zastave“ dobio Njegoševu nagradu.) Nabijene političkom istorijom, nezaboravnim likovima i situacijama, problematiziranjem hrvatske, srpske, makedonske i albanske nacionalne sudbine - „Zastave“ su istovremeno i nadgrobni spomenik jugoslovenstvu i predviđanje sudbine naroda koji su činili tu zajednicu. Politika[uredi | uredi izvor] Bio je od pisaca kojima je politika jedna od magistralnih tema. Politika je u pozadini i onih njegovih dela koja se ne bave politikom. To su i putopis „Izlet u Rusiju“ (1926), koji je do danas izašao u više izdanja, uvek menjan u duhu aktualnog političkog trenutka, i eseji „Europa danas“ (1935) i „Deset krvavih godina“ (1937). Političku težinu imaju i njegovi časopisi, od „Plamena“, „Književne republike“ (1923) i „Danasa“ (1934), do „Pečata“ (1939),[3] u kome je izašao i njegov veliki polemički esej „Dijalektički antibarbarus“. Njegov Predgovor „Podravskim motivima“ Krste Hegedušića (1933) doveo je do razilaženja s politikom komunističkih partija u umetnosti i književnosti, sadržanom u „teoriji odraza“ Todora Pavlova, a sada je, ovim tekstom u „Pečatu“, taj „sukob na ljevici“ dosegao kulminaciju. Ni njegovo lično prijateljstvo s Josipom Brozom nije pomoglo da se spor prevlada, pa kad je 1941. došlo do sloma Jugoslavije, stvaranja Nezavisne Države Hrvatske i komunističke oružane pobune nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, Krleža se nije pridružio svojim ideološkim drugovima, nego je ceo period građanskog rata 1941—1945. proveo u Zagrebu, u strogoj tišini, pod zaštitom vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje su mu predlagale i saradnju, ali ju je on u dva razgovora sa Pavelićem izbegao, bojeći se osvete komunista. U četvrtom broju časopisa „Republika“, časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampani su njegovi zapisi iz godina 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. u kojima vrlo pogrdno piše o Srbima nazivajući ih „ušljivim balkanskim Ciganima“ i „bagrom za vešala“.[4] Enciklopedista[uredi | uredi izvor] Leksikografski zavod u Zagrebu koji nosi njegovo ime. Pojavio se u javnosti tek u leto 1945, kao jedan od urednika novog časopisa „Republika“, u kome je obelodanio i uvodni esej „Književnost danas“, koji u najboljoj šenoinskoj tradiciji ocenjuje puteve i zadatke hrvatske književnosti u novom vremenu. Ali ovim još nije postigao punu reafirmaciju. Još neko vreme bio je izolovan od vlasti kojoj je želeo da se pokajnički približi, pa se člankom „Staljinska pobjeda pred Moskvom“ (u „Borbi“ 1946) pridružio legiji poniznih pisaca koji su slavili Staljinov genij, a odmah posle Rezolucije Informbiroa 1948. istupao je u osudi svega što je samo godinu dana ranije uzdizao do zvezda. Pokazavši tako spremnost da služi vladajućoj partijskoj politici, stekao je naklonost i onih ljudi u vlasti, koji su dotad prednjačili u osudi njegovog „izdajstva“. To ga je dovelo na čelo Leksikografskog zavoda u Zagrebu. Uz pomoć Mate Ujevića, nastavljajući Ujevićevu „Hrvatsku enciklopediju“ (1940—1945), organizovao je plodnu enciklopedijsku proizvodnju u nekoliko opštih i specijalizovanih višeknjižnih enciklopedija, i sa nekoliko desetina zamašnih tomova dostojno razvio tradiciju hrvatske enciklopedistike, ali ipak zavisnu od ideološkog barometra. Memoari[uredi | uredi izvor] Istovremeno i plodan pisac, objavio je, između ostalog, izvrsnu memoarsku knjigu „Davni dani“ (1956), refleksivnu dramsku legendu „Aretej“ (1959) i opširan roman u pet tomova „Zastave“ (1969). „Davni dani“ su Krležin povratak samom sebi i svojim korenima, poetska evokacija vlastite životne drame. Njom se potvrdio i kao pesnik Zagreba, zadobivši opravdano mesto u trolistu najzagrebačkijih pisaca, uz Šenou i Matoša. Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Krleža je bio kum sa srpskim piscem Dragišom Vasićem (ubijen u logoru Stara Gradiška od strane ustaša). Pisaća mašina koju je Krleža poklonio Vasiću danas je u vlasništvu čačanskog vajara Živorada Maksimovića. Književna dela[uredi | uredi izvor] „Pjesme“ I i II, (1918) „Pjesme“ III, (1919) „Hrvatski bog Mars“ (1922; potpuna i konačna varijanta 1933) „Pjesme u tmini“ (1937) „Novele“ (1924) „Hiljadu i jedna smrt“ (1932) „Povratak Filipa Latinovića“ (1932) „Novele“ (1937) „Balade Petrice Kerempuha“ (1936) „Na rubu pameti“ (1938) „Banket u Blitvi“ (1938), (1939), (1962) „Zastave“ (1969) Drame[uredi | uredi izvor] „Kraljevo“ (1915) „Kristifor Kolumbo“ (1917) „Mikelanđelo Buonaroti“ (1918) „U logoru“ (1920) „Vučjak“ (1924) „Gospoda Glembajevi“ (1929) „U agoniji“ (1928) „Leda“ (1930, u Beogradu prikazana 1937[5]) „Aretej“ (1959) jugoslovenski ekspresionizam srpski hrvatski

Autor - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 Naslov Na rubu pameti : roman / Miroslav Krleža Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 2012 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Agora, 2012 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 259 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka `Pogled` ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o piscu: str. 257 Na koricama beleška o delu. Danilo Kiš je u intervjuu iz 1982. godine govorio o Miroslavu Krleži i tom prilikom kazao je kako u Krležinoj rečenici uvek ima vetra, te da zbog toga njegova zastava neprestano treperi. Skoro četrdeset godina kasnije, pred vama se nalazi roman Na rubu pameti, koji je prvi put objavljen daleke 1938. godine, a koji ćete čitati imajući utisak da ga je napisao vaš savremenik. Ovo je priča o onima koji su se bar jednom zapitali da li je svaka borba za istinu uzaludna ukoliko je društvena stvarnost zasnovana na licemerstvu i gluposti. Ovo je priča i o onima koji se nikada nisu pomirili sa takvom stvarnošću. Naposletku, ovo je priča o pojedincu koji je odlučio da se suoči sa takvom stvarnošću i suprotstavi joj se. Zbog svega toga je Danilo Kiš bio u pravu – Miroslav Krleža je jedan od onih pisaca čija će se zastava vijoriti u svim stolećima. „Roman Na rubu pameti možda nije poput Povratka Filipa Latinovicza i Gospode Glembajevih među najviše citiranim ili najčešće tumačenim ostvarenjima Miroslava Krleže, najznačajnijeg hrvatskog, i jednog od najznačajnijih južnoslovenskih pisaca dvadesetog stoleća. Pa ipak, to je danas možda i najaktuelnije delo ovog izuzetno plodnog i angažovanog autora, koji se – kao istinski angažovani intelektualac – tokom cele karijere nije libio toga da u svojim književnim delima tematizuje najvažnije probleme i događaje epohe u kojoj je živeo.“ Tihomir Brajović Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG16 (N)