GOLGOTA - Vladan Đorđević Roman iz balkanskog života Autor: Vladan Đorđević Izdavač: Književne Novine, Beograd Godina izdanja: 1987. Broj strana: 436 Pismo : latinica Povez: mek Format: 21x12 Stanje kao na slici. Kroice iskrzane, prvih par strana ispada, zadnji list iscepan, ima posvetu na predlistu, izuzev toga nema drugih oštećenja. Kroz roman Golgota, dr Vladan vešto upoznaje čitaoca sa svim manama i vrlinama kao i privatnim i javim naravima kralja Milana Obrenovića. Veoma nesrećan u privatnom životu, povređen razvodom, zastrašivan drugim pretendentima, a sa druge strane vrlo sposoban u opstanku na vlasti, vrlo vešt u manipulaciji političkim protivnicima, ipak vidi dalje od svih. Rane kralja Milana ostavile su ožiljke na Srbiju. Srbiju vidi kroz prizmu jedne moderne i savremene države, ali na tom putu ima prepreke srazmerne Heraklovim zadacima. Dr Vladan je uspeo da uđe u psihologiju kralja Milana, njegovih najbližih saradnika i političkih prvaka. Iako predator, političke pirane odnose prevagu. Sve mane ovog čoveka preovalade su nad krunom i dužnošću.

Vladimir Putin i vaskrs Rusije,sa tragovima pisanja i podvlačenja grafitnom i hemijskom olovkom. Autor:Vinko Đurić. Izdavač:Čigoja,Beograd 2001. Format:20,5cm x 14cm. Broj Strana:192 strana,mek povez,latinica. Prva knjiga u Srbiji i Evropi u kojoj se analizira dolazak Putina na vlast u Rusiji. Đurić daje niz argumenata koji ukazuju na pravce reformskih poteza Putina u cilju povratka Rusije među najznačajnije svetske sile.

Milan Janjušević 1300 kaplara manji format tvrd povez,omot Beograd 1985g lepo očuvana Хиљаду триста каплара је назив батаљона недошколованих официра који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици. 1300 каплара је историјски роман који прати голготу великог батаљона од хиљаду и три стотине ђака током Првог светског рата. Хиљаду триста каплара представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их чинили, махом, голобради младићи који су свесно кренули у борбу. Очима аутора, читаоци могу да виде бруталност и бесмисао рата, али и храброст и пријатељство које су ти млади војници делили у овим тешким околностима. Књига је написана у форми успомена (мање-више дневника) и садржи детаљне описе битака, као и разговоре каплара и надређених официра поред тога, књига осликава и друштвене и политичке околности Србије и света током рата, као и утицај рата на животе обичних људи. Аутор је Милан Р. Јањушевић, 1300 каплара је његово најпознатије дело и сматра се једним од најбољих српских романа о Првом светском рату.

VELIKI GOSPODAR - Dušan Baranin Vuk Karadžić Beograd 1969, tvrd povez, format 14 x 20 cm , zlatotisak, ćirilica,399 strana Roman Veliki gospodar govori o Milošu Obrenoviću. On je bio knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegve vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu. Dušan Baranin Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903?Beograd, 1978) je bio književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću.Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu. Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta.Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti.Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka.Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost.Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. 1. KUT. 48

Izdavač:VUK KARADŽIĆ Beograd Broj strana:357 Pismo:Ćirilica Povez:TVRD Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1966 Očuvana knjiga,ima pečat bivšeg vlasnika, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dušan Baranin Kњижевник, публициста и учитељ. Писао је романе и романсиране биографије о догађајима и личностима из српске историје 19. века. Писао је о Проти Матеји Ненадовићу, Мехмед-паши Соколовићу, Карађорђу, хајдук Вељку Петровићу. Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду. Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости.

VELIKI GOSPODAR - Dušan Baranin Vuk Karadžić, Beograd, 1966. tvrd povez 405 strana Roman Veliki gospodar govori o Milošu Obrenoviću. On je bio knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegve vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu. Dušan Baranin Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903?Beograd, 1978) je bio književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću.Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu. Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta.Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti.Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka.Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost.Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. U `Velikom gospodaru` Baranin osvetljava lik Milosa Obrenovica i sa istorijskog i sa psiholoskog aspekta, te ce ovaj roman biti rado prihvacen i citan od strane svih onih koji zele da bolje upoznaju srpsku proslost. K.34

DUŠAN BARANIN KNEZ MIHAILO Tvrdi povez Izdavač Vuk Karadžić Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Важнија дела Уреди Подаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969. Ниче раја Дрино водо! Карађорђе Хајдук Вељко Смаил Ага Двојник Голаћи Делиград Замке Осамсто девета Велики господар Кнез Михаило Мехмед паша Соколовић Гладни земље Њих троје Приповетке У олуји 1-2 Тома Вучић Перишић, од војводе до просјака Царица Мара Ђаво у манастиру Хајдучица у харему Милан Обреновић Стеван Немања Шуме Падају Драме:[2] Троја врата Есеји:[2] Слобода је храброст Збирке песама:[3] Шум крви у бесаним ноћима У сенци Балкана Збирке приповедака:[3] Сељаци Шуме падају

DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODAR Tvrdi povez Izdavač Vuk Karadžić Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Важнија дела Уреди Подаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969. Ниче раја Дрино водо! Карађорђе Хајдук Вељко Смаил Ага Двојник Голаћи Делиград Замке Осамсто девета Велики господар Кнез Михаило Мехмед паша Соколовић Гладни земље Њих троје Приповетке У олуји 1-2 Тома Вучић Перишић, од војводе до просјака Царица Мара Ђаво у манастиру Хајдучица у харему Милан Обреновић Стеван Немања Шуме Падају Драме:[2] Троја врата Есеји:[2] Слобода је храброст Збирке песама:[3] Шум крви у бесаним ноћима У сенци Балкана Збирке приповедака:[3] Сељаци Шуме падају

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

Dobrica Ćosić Vreme smrti 3 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povezRoman Daleko je sunce odmah se izdvojio iz dotadašnje literature o narodnoj revoluciji. Dobrici Ćosiću nije nedostajala smelost da o bitnim problemima učešća našeg čoveka u revoluciji, i to prvenstveno seljaka, progovori mimo već oveštale crno - bele tehnike u moralno - političkom tretiranju ljihovih likova i sudbina. Odbacujući literarne šablone, on je objektivno i neposredno oživeo jednu potresnu, ljudsku dramu u danima revolucije. Kao partizanski ratnik i istaknuti politički rukovodilac, Ćosić je najbolje znao `kako je revolucija živela u mislima i željama` boraca, koliko je njen korak bio bolan, a putevi teški i trnoviti. U njegovom delu je progovorio očevidac revolucije, čovek koji je gledao ljudske patnje, legendarnu smelost, junaštvo i pregalaštvo, krvave prizore masovne neprijateljske odmazde, tragične padove i moralne niskosti. Kao i u stvarnosti, revolucija je ovde sva u patnjama, krvi i suzama, u herojskim podvizima i kukavičkim izdajama. Ćosić je o svemu što je video pisao bez preterivanja. Njegovi junaci nisu ulepšavani ličnim simpatijama, niti su njihovi protivnici tendenciozno senčeni. Posvedočemi partizanski junaci znaju da zaplaču i imaju svoje trenutke sumnji i kolebanja, kao što i zaslepljeni neprijatelj zna da i pred smrću sačuva svoju upornost.Fabula romana građena je na slikama borbe Rasinskog partizanskog odreda, koji se pod izuzetno teškim okolnostima partizanskog ratovanja odupire nadmoćnijem neprijatelju. Pod svakodnevnim udarcima brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja odred se vešto brani i odstupa u neprohodne klance Jastrepca. Bez veza sa višim partijskim i vojnim rukovodstvom, razjedan pojavom demoralizacije među borcima i kobnim neslaganjima u štabu, on doživljuje teške, tragične trenutke, koji su znali da zaprete porazom i uništenjem.Zaplet je u romanu građen na sukobu među članovima štaba u traženju najpogodnijeg rešenja da se lukavi i nadmoćniji neprijatelj savlada. Politički komesar Pavle smatra da bi odred trebalo veštim manevrisanjem prebaciti na potpuno nov teren, pa iznenadnim, smelim maršem i napadima mobilisati nove borce i ponovo se vratiti na Jastrebac. Zamenik komandanta Gvozden, međutim, sasvim je drukčijeg mišljenja. On smatra da bi u ovako izuzetnim okolnostima trebalo odred rasformirati i sačekati pogodniji trenutak za nastavljanje borbe. U uslovima revolucije takav stav je bio ravan izdaji, i Pavle uspeva da se zamenik komandanta osudi i strelja kao izdajnik. Prateći dalju sudbinu odreda, pisac prikazuje tragičan epilog Učine čete na obroncima Jastrepca i velike uspehe Pavlove grupe, koja se, posle akcije u Pomoravlju, osvežena i ojačana novim borcima, vraća na Jastrebac i sastaje sa petoricom preživelih partizana iz čete komandanta Uče.Iako se pretežno bavio prikazivanjem sudbine odreda i psihologijom nekoliko značajnijih i markantnijih likova, Ćosić je, u stvari, naslikao srbijansko selo u revoluciji. Kao odličan poznavalac sela i seljaka, on je pokazao da je njihovo učešće u ovom sudbonosnom istorijskom činu za mnoge predstavljalo duboku intimnu dramu. Svaki piščev susret sa selom i seljakom u ovoj knjizi je novo otkrivanje pojava, tipičnih za naše selo i njegovo mesto u revoluciji. Plamsa revolucija punom snagom u svakom borcu i simpatizeru pokreta, u scenama masovne pogibije, u krvavim slikama masakriranog zbega, u seljačkom strahu i kukavičluku, ali još više u njegovoj hrabrosti, u javnim i tajnim simpatijama prema partizanima. U burnim trenucima oslobodilačkog ratovanja neko je krenuo u borbu i postojano stoji pod teškim bremenom ličnog samopregora, drugi je zastao na pola puta slomljen tragikom žrtava kojima se plaćala sloboda, treći se lukavo pritajio bojeći se svakog opredeljenja, dok je četvrti krenuo opasnom strminom izdaje.Centralna dramska ličnost romana Daleko je sunce jeste zamenik komandanta odreda Gvozden. Iako, u romanu, rano gine, on je i mrtav prisutan u mislima boraca. Kao predratni seljak komunista, on je najzaslužnijii čovek za formnranje ovog odreda pretežno seljačkog sastava. Na položaj zamenika komandanta došao je junaštvom posvedočenim u borbi. On je junačan, odvažan i hrabar, ali su se u njemu tragično splele i hrabrost i klonulost. U njegovoj čovečnosti je naglašeno osećanje bolećivosti i razumevanja ljudskih patnji. On se ne plaši za svoju glavu, on nije kukavica, ali njega duboko boli stradanje nevinog seoskog stanovništva. Da bi što potpunije otkrio te crte njegovog karaktera, pisac ga stavlja u situaciju da bude očevidac stradanja napaćenog seljačkog sveta koji se sklanja ispred neprijateljske odmazde. Našavši se tako među seljacima, i sam bolno dirnut njihovim patnjama. Gvozden posrće i stavlja pod sumnju opravdanost gerilske borbe partizanskag odreda kojim komanduje. U podnožju snežne planine dižu se gusti i crni dimovi sa zgarišta popaljenih sela, a ovde, pred njim, na ljutom januarskom mrazu, stoje bosi i goli starci, žene i deca, gledajući ga s mržnjom i nerazumevanjem.- To mi stradamo zbog vas, drugova - ironično mu prebacuje stariji seljak i nastavlja: Dajte vi slobodu živima, grobovi su slobodii i bez vas. Gledajući ove ljude a misleći u isto vreme i na svoju porodicu, Gvoden počinje da malaksava. Kad nekoliko trenutaka kasnije, na tom istom mastu, kraj toplog tela ubijene krave spazi na okrvavljenom snegu bosog dečaka, u njemu se sve ruši i zamračuje. Gotovo nesvesno, on uzima dečaka i, gušeći se u suzama, daje ga komesaru i klonulo pada u sneg.Takav Gvozden, za većinu boraca nesumnjiv autoritet - za Pavla je očajnik koji dovodi u pitanje dalji opstanak odreda. Pavle žali svog druga, on se dugo muči pre nego što donosi odluku, ali svestan odgovornosti za sudbinu i opstanak odreda, on se odlučuje da predloži tragičnu osudu. Međutim, Gvozden u tim trenucima zadivljuje svojom postojanošću. Ostajući dosledan svom očajanju, on pred puščanim cevima mirno skida sa sebe gunj i daje ga svojim drugovima. Scena Gvočdenovog streljanja predstavlja najsnažnije i najdramatičnije mesto ovog Ćosićevog romana.Pavle je drugačiji tip čoveka i borca. Pre nego što je postao njen vojnik, Povle je revoluciju zamišljao kao uskovitlanu šumu pesnica i pušaka koja se tiska po gradskim ulicama, kao reku ljudi koji sa Lenjinovom slikom i parolama `Živela socijalistička revolucija` i `Dole buržoazija` jurišaju na barikade. Po njegovom knjiškom uverenju iz mladosti revolucija kratko traje: u njoj se brzo ili gine. Međutim, taj revolucionarni čin, u koma i on učestvuje sa oduševljenjem fanatika, pretvorio se na ovom plannnekom terenu u dugo usamljeno ratovanje jednog odrada od sto ljudi i sa nekoliko stotina metaka, sa neslaganjima u štabu, sa porazima, povlačenjima, sa komplikovanmm odlukama i odgovornostima... Ali, i pored ovog sukoba mladićkih snova i revolucionarne prakse, Pavle je uspeo da ostane i jak i postojan.Ćosić je Pavlov lik gradio na mnogim kontrastima i unutrašnjim protivrečnostima. Na momente on je hladan rezoner, a nekad je bolno rastrgnut između političke odgovornosti za opstanak odreda i ljubavi prema čoveku i drugu. Gvozdena je, na izgled, hdadno poslao u smrt, ali on zna da osetljivo i čovečno brine o svojim drugovima.Komandant Uča je naslikan kao napredni učitelj koji se nepokolebljivo vezao za sudbinu svoga naroda. Olučan je kao komandant, hrabar je i nastoji da ostane dosledan svojim uverenjima. U njemu živi i intimna ljubav prema partizanki Bojani, ali, svestan da u ratu nema mesta takvim osećanjima, on svoju ljubav postojano uzdržava i skriva u sebi.Komandir čete Vuk je po svojoj prirodi suprotan Gvozdenu. I on je, kao i Gvozden, seljačkog porekla, i on je doživeo tešku porodičnu tragediju, ali ga lična nesreća nije pokolebala. On je ljut, prek, katkad i nagao, i ne zna za strah i milost. Stradanja i patnje nezaštićenog stanovništva njega ne obeshrabruju kao Gvozdena. Nepokolebljivo je bio na Pavlovoj strani kad se odlučivalo o Gvozdenovom slučaju, iako ga je sudbina ratnog druga duboko dirnula. U trenutku kad treba da strelja Gvozdena on se uzbuđuje do te mere da za trenutak gubi prisustvo duha. On vidi da pred sobom ima tvrdog i doslednog očajnika, i teška srca stavlja ruku na obarač mašinke. Ljubav prema ženi i detetu i njegove patnje zbog ženine tragične smrti otkrivaju njegovu duboko čovečnu i osećajnu prirodu.Bez dovoljnog romansijerskog iskustva, Ćosić je pri portretisanju likova katkad unosio i detalje koji su opterećivali radnju njegovog romana. On ponekad zastane da sam saopšti biografske podatke nekih svojih junaka, čime je inače živi tempo radnje u znatnoj meri usporavan. Ovom usporavanju su nekad uzrok i neki nepotrebno dugi monolozi.__________________________________Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu `Đuro Đaković`. Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i član AGITROP - a CK KP Srbije. Republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje član SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran Đinđić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je presečena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Čomski je otvoreno podržao ovaj predlog, nazvavši ga `najboljim mogućim`.Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz Narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se može odrediti kao politički roman, Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romanski život u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina između romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija započeta romanom Koreni.12/29

Autor - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 Naslov Balade Petrice Kerempuha / Miroslav Krleža Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1973 Izdanje jubilarno izd. povodom 80-godišnjice rođenja Miroslava Krleže Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Oslobođenje, 1973 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 152 str. ; 20 cm : slika autora Zbirka [Izabrana djela] / Miroslav Krleža ; ǂkolo ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Rečnik manje poznatih riječi, fraza i pojmova: str. 121-152. Stanje: rikna u dnu prednje strane iskrzana (v. sliku), pečat biblioteke Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG10 (L)