Unutrašnjost odlična, spoljašnjost kao na slikama. Sifra adp18.3

VLADAN ĐORĐEVIĆ GOLGOTA - silazak sa prestola: roman iz balkanskog života - sa 20 slika Izdavač - Savremena biblioteka, Beograd Godina - 19?? 514 strana 21 cm Edicija - Savremena biblioteka Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Kroz roman Golgota, dr Vladan vešto upoznaje čitaoca sa svim manama i vrlinama kao i privatnim i javim naravima kralja Milana Obrenovića. Veoma nesrećan u privatnom životu, povređen razvodom, zastrašivan drugim pretendentima, a sa druge strane vrlo sposoban u opstanku na vlasti, vrlo vešt u manipulaciji političkim protivnicima, ipak vidi dalje od svih. Rane kralja Milana ostavile su ožiljke na Srbiju. Srbiju vidi kroz prizmu jedne moderne i savremene države, ali na tom putu ima prepreke srazmerne Heraklovim zadacima. Dr Vladan je uspeo da uđe u psihologiju kralja Milana, njegovih najbližih saradnika i političkih prvaka. Iako predator, političke pirane odnose prevagu. Sve mane ovog čoveka preovalade su nad krunom i dužnošću.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Vladan Đorđević GolgotaMeki povezKroz roman Golgota, dr Vladan vešto upoznaje čitaoca sa svim manama i vrlinama kao i privatnim i javim naravima kralja Milana Obrenovića. Veoma nesrećan u privatnom životu, povređen razvodom, zastrašivan drugim pretendentima, a sa druge strane vrlo sposoban u opstanku na vlasti, vrlo vešt u manipulaciji političkim protivnicima, ipak vidi dalje od svih. Rane kralja Milana ostavile su ožiljke na Srbiju. Srbiju vidi kroz prizmu jedne moderne i savremene države, ali na tom putu ima prepreke srazmerne Heraklovim zadacima. Dr Vladan je uspeo da uđe u psihologiju kralja Milana, njegovih najbližih saradnika i političkih prvaka. Iako predator, političke pirane odnose prevagu. Sve mane ovog čoveka preovalade su nad krunom i dužnošću.6/16

40630) VREME VASKRSA , Nikola Moravčević , Arhipelag Beograd 2009 , Istorijski roman Nikole Moravčevića o Srbiji u Prvom svetskom ratu i o prvim godinama nove jugoslovenske države, sve do smrti Nikole Pašića 1926. godine. Uzbudljiv roman o ratnim frontovima u Srbiji, o povlačenju srpske vojske preko Albanije do Krfa, o srpskoj vojsci i političkoj eliti na Krfu, o Solunskom procesu Apisu i “Crnoj ruci”, o Solunskom frontu i oslobođenju Srbije, o nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, o političkim trvenjima i nesporazumima u novoj državi. Vrhunski istorijski roman koji obnavlja interesovanje srpske književnosti za jedan od najvažnijih perioda naše novije istorije. Pišući roman Vreme vaskrsa, Nikola Moravčević je obavio obimna istraživanja istorijske građe i istorijskih arhiva kako bi na tom temelju uspostavio celovitu i razgranatu, produbljenu i dinamičnu sliku jednog istorijskog perioda. Istorija kao priča, priča kao moćna rekonstrukcija istorije. mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, 351 strana , potpis na predlistu

SRBOBRANKE iz Bosne i Hercegovine,period 1886-1940. *6362*11-2022 Srpske rodoljubive pesme period 1886-1940.g iz Bosne i Hercegovine-oko 300 pesama Dejan Tomić autor izdavač: Nekvoš Novi Sad 1997.g povez karton-naknadno, ćirilica, 305 stranica, format 24 x 17 cm, težina 570.grama stanje: vrlo dobro očuvano-.-nema ispisivanja sadržaj na slikama Bosanskavila,..Na grobu našeg guslara,..Kosovo1398-1889,..Srpska vila,...Zavet,...O Vaskrsu kod mojih milih,..Na Vidov dan1889.,...Pred zadužbinom,...Na grobu brata svoga,..Srpkinji,..Slavni rod,..Srpstvu,..Ponosna Bosno-podigni glavu,...,Kosovkinja,..Junakov grob,..Molitva ranjenika,...Srpsko ime,..Otadžbina,..Padajte braćo,...Ustani,Lazare,...Vaskrsavajte,...Noć na Kosovu,...Lazarica,..Vojnikov oproštaj,..Haj,drš se silni,....Srpskoj vojsci,..iz tuđine,..ispovjed,..Heroji,...i doći će doba,..Kosovska zvona,..Pomen,..Na obali Drača,..Zaboravljenoj braći,....Vidov dan, ..Oslobođenoj Bosni,..Jugovića majka,..Jefimija,..Plač Srbije,..Izdajnici,..Beli orao,..Pesma Uni,..Ostajte Ovđe,..Plač Serbije,..Mračni vidici,..Jadna Bosna,...Bosanski begunci,..Strepi tiranko

Lagum Svetlana Velmar Janković Stubovi Kulture Beograd 2004g./279 str. Mek povez,odlicno ocuvana. -`Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima`. Lagum je mesto tame. -`Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine`... vr182

Autor:: Svetlana Velmar-JankovićŽanrovi:: Domaći pisci, DramaIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 18. maj 2017.Broj strana: 280Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cm„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ PhoebusLagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.Lagum je mesto tame.Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine.„Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine2/26

„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ Phoebus Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima. Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ Mihajlo Pantić „Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ Le Figaro magazine Mek povez, 284 strane. Posveta na prvoj strani. Studio Mono, džepna knjiga, Beograd, 1995.

Душан Баранин: ДЕЛИГРАД Издавач: ВУК КАРАЏИЋ, Београд, 1966.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама `Душан Баранин (Жабљак,3.августа 1903. — Београд,1.септембар 1978) је био књижевник, публициста и учитељ. Писао је романе и романсиране биографије о догађајима и личностима из српске историје 19. века. Писао је о Проти Матеји Ненадовићу, Мехмед-паши Соколовићу, Карађорђу, хајдук Вељку Петровићу, кнезу Милошу Обреновићу, кнезу Михаилу Обреновићу, султанији Мари Бранковић и другим историјским личностима. Биографија Душан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду. Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости.`

DOBRICA ĆOSIĆ DALEKO JE SUNCE Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

HRISTOVA JAGNJAD - Aćim Todorović Hristova jagnjad“ – slika golgote srpskog naroda u stihu Сонетни вијенац ХРИСТОВА ЈАГЊАД (Јасеновачким Мученицима) I Христолику јагњад чељуст таме гуши, мученици живи населили поље. Под кором се нада од живота суши, Завр’јежила патња на храстово коље. Наваљује туга, змијају колоне, сиротиња пуста из немушти руди. Повезана стада логору догоне, смртоносном стрепњом натекле им груди. Унутра бараке и високе чеке опасане стражом крволочних звјери, уз обале дуге злокрвнице р’јеке, изоштрени зуби жичаној тестери. Запретене наде, безнађа их голе, рањени у срца под крстом се моле. II Рањени у срца под крстом се моле, убремљени слутњом, олује их бију. Опиру се гр’јеху-мржњи да одоле, распојани ћутњом чате литургију. Наједрала крила, магла пала густа, на паперју злочин небесима стреми. Крик се крику руга, н’јеме гладна уста, свиреп урлик звјери изнад жртви пјени. Распламсава главња, диже огањ ватри. У ризама црним „За дом спремни“ кољу србосјеци, хуље, празнодушни фратри на џелатске руке дигли самовољу. У темељу муља задњи мост се руши. Из очаја стрепњи млад се церић суши. III Из очаја стрепњи млад се церић суши, неће бити Бадњак кад се Христос роди. Можда ће га џелат брадвом да угуши док гробови буду стремили слободи. Од њега ће дићи вјешала да штрче- замашћеном гредом да се јате вране. Да му се под сјеном објешени грче, док једном не струли, ил’ на огњу плане. Модар крпељ гмиже, трује грдне ране, поломљене кости испод тврдог маља. Недоношче јеца, збира задње дане. Мутна Сава хучи и трупала ваља. Ситна дјеца пала на кољена, моле. Студен задах смрти ломи гране голе. IV Студен задах смрти ломи гране голе. Забокорен злочин у кор’јењу жбуна. Мијеша се мирис липе и тополе јауцима ношен с Лике и Кордуна. Крајином се бију вјетрови горчине, Козара се с болом у црнини мучи. Процвиљела села око хладне Дрине, тврда Херцег-земља у јаме се сручи. Догор’јева жижак, пада ноћца густа, гасне поглед задњи у зјеници мутној. Намочена земља крвљу лежи пуста, свједочанство таји немани окрутној. Ножеви се тупе, мртве главе лете, тихо шапат пада на гробове свете. V Тихо шапат пада на гробове свете- осушене руже модрога дјетињства. Пробадају груди оштре бајонете, на хиљаде мртвих, читуља се листа. Глува ноћ се коми у свирали ћука: на прегачи мајка крвав пород љуби. Негдје псине реже, жртва гласно кука, деру живо месо-гризу оштри зуби. Полудјеле псовке ничу у трњаке. Попуцала леђа од волујске жиле. На крваве дупље најатиле свраке. Гласну ноћни цврчци, свици свјетокриле- то рабови мртви излазе пред Христа. Од очију свјетлост кроз бусење блиста. VI Од очију свјетлост кроз бусење блиста, качи се за поруб небескога сача. Наваљује губа испод шумолиста, смртоносни тифус поред ње корача. Глад пустила клице-крушне мрве фали, слабе студен зобље, ваши кожу ждеру. Стршљенови брује, коте се рафали, крволоци људски узимају мјеру. Над логором злочин крије облак тмасти и ноћ траје дуго, предуго за жртве. Сотоне се даве, пијане од страсти, гавранови лове златокриле утве. Злогук патњи мрежу паукову плете. Васкрсли анђели над кланицом лете. VII Васкрсли анђели над кланицом лете. Спутана колона мученика стиже. Мртво снопље пада, безбожје се плете: рука, кама, јама, кољач поглед диже. „Ти, матори, приђи, на ивицу крочи! Одакле си, гњидо?“- припитује старца. Умири се небо, засв’јетлише очи: „Вукашин ме вичу, из села Клепаца!“ И смирено рече, као пред олтаром: „Учини шта мораш, свој ти пос’о ради!“ Са три прста руком закрсти се старом. Док га кољач с’јече и очи му вади, старачка му глава ореолом блиста. Алка спаса пуца, разапињу Христа! VIII Алка спаса пуца, разапињу Христа! Расц’јепи се тама, душа к небу мину, на врх ножа око набодено блиста, затресе се земља, дажд небески лину. Подиже се облак крви и пијеска, са долама мртвим покида ревере. У спаљеној цркви мироточи фреска Преподобне мајке, Свете Параскеве. Вода спира гареж, таласи се бију, мутном Савом језди уморена војска- Србадија листом плови за Србију, тијела им копне жутом бојом воска. Глуво доба брани зори да заруди! Јасеновац грца од бола и студи! IX Јасеновац грца од бола и студи! У лобање шупље угн’јездиле гује. Мртво чедо мајка јецајима буди, у тканицу бола јагње опасује. Нестало је суза-пресушила врела, ни кап бистре росе да на образ па’не. Тек капатка слана, с гробаревог чела, низ дубоку бору на мртваца кане. Сиромашна врећа у закрпе пала, глад притишће логор, по порама глоби, навалила куга диже се из кала. Оштрим клином сужњу тјемењачу проби. Заклане су ноћи, чуваркућа страда, авај, судбо болна, уплаканих нада! X Авај, судбо болна, уплаканих нада! Авељева руко, стиду из живота! Смрчени ћувици, крвав земан влада. Залутала штенад људскога накота, чељустима пасјим младе траве брсте- хиљаде Српчића приведених јате, скинули их с дојки, да их они крсте и задоје мржњом у нове џелате. Како ће кроз олуј кад им перје стаса и кљунови оштри буду окоштали, и када се небо злобом заталаса, куда ћете кренут’ соколићи мали- хоћете ли моћи да будете људи? Голоруке душе џелат камом буди. XI Голоруке душе џелат камом буди. Нанизана вјечност на конопцу чами. Понестаје даха издајнику, Јуди, похлепа га храни, сребрењак га мами. Пет година дугих на наковњу зала, крв натапа, прска из свесрпске ране. Задња нада пада, с болом малаксава. Украј неба јутро никако да сване. Крцати вагони, огољели шине, тешки оклоп стење, ђаво ушур иште. Ижџикљала неман из Доње Градине гута, зобље, дави до Старе Градишке. Набремиле груди чемера и јада, њивом ужас клија, зрело жито пада. XII Њивом ужас клија, зрело жито пада, литургију дижу мртви свештеници. Са небеса роса на откосу страда, из пепела ничу Свети мученици. Расте војска силна одрубљених глава. Над мочваром хладном крта трска тањи. Барјаци се дижу, гробље васкрсава, кудјеље се магле, крвав мјесец мањи. У зјенама згаслим ничу крајпуташи. Невидљивим пољем ћутња јеца реско, пут Кумове сламе језде логораши- утабаном стазом у Царство небеско. Нагрћу колоне сићушнијех мрава, а сузе се слиле у модрину трава. XIII А сузе се слиле у модрину трава. Кроз житија патњи мирно луге ћуте. Фрескописно небо од светијех глава у бесмртност вјере жртве огрнуте. Попаљене луче, света смола мири- опојно се шири са борове коре. Богослужбом звоне српски манастири, мученици стигли пред Господа-горе. Под подстригом светим нова свјетлост руди; из очињих зјена и рањених прса, наједрала личи на мајчине груди- на набрекле дојке пуне светог мрса. Руменилом жара тамјан распламсава, дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава! ... Gornji Milanovac 2022 99 str tvrdi povez K.D.S.3.2.

Autor - osoba Krleža, Miroslav Naslov Aretej / Miroslav Krleža Ostali naslovi Sabrana djela Vrsta građe drama ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Oslobođenje, 1981 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 211 str. ; 21 cm Zbirka Sabrana djela Miroslava Krleže ; 5 ISBN (Tvrdi povez) Napomene Jubilarno izd. u povodu 65-te godišnjice autorova rada Napomena: str. 209-211 Bilješke uz tekst Popis imena. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG41 (N)

Божур Хајдуковић: ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ Издавач: Виогор, Београд, 2017 Број страна: 125 Мек повез Књига је нова Светислав Пушоњић СВЕТ КОЈИ ЈЕ НЕСТАО ( Поговор књизи приповедака Божура Хајдуковића, која је изашла у издању ``Виогора``, након 39 година од првог објављивања ) Негде до половине XX века, сељаци су чинили преко осамдесет процената укупног српства. За разлику од већине европских народа, Срби никада нису били грађанска нација нити је грађанство као сталеж икада представљало значајнији чинилац. Велики градови почивају на великим индустријама, а пошто су земљорадња и сточарство одувек важиле за примарне делатности код Срба, то се на овим просторима велики градови никада нису могли ни успоставити. У односу према селу, градови су били споредна и пратећа појава, мала стецишта неколицине занатлија и трговаца, неопходних зарад нешто производа који се нису могли направити у кругу сеоских домаћинстава. Разлози су и етнопсихолошки. Као народу широке душе и слободног срца, Србима је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање на малим просторима, у тескоби и загушљивости градских квартова, препуних несносног жамора и дућанских испарења. И баш у чињеници да је српство одувек било сељачко, а само успут и донекле грађанско, лежала је његова највећа снага, толико пута историјски потврђена. Јер управо је село представљало најјаче и најсигурније упориште српства, а сељаци најздравији, највиталнији и најборбенији део нације. Свакодневно изложен суровим животним стихијама, прекаљен безбројним искушењима у борби са силама природе, силама друштвених система, силама историје, српски сељак је изграђивао све чвршће и стабилније кодексе, везујући их током дуге историје у специфични, хришћанством надахнути српски стоицизам, поставши узор непоколебиве вере, моралне отреситости, физичке и духовне крепкости. Само такав, могао је на плећима изнети голготу балканских и светских ратова, тући неупоредиво бројнијег и до зуба наоражаног непријатеља, газити ледене висове Албаније данима празног стомака, јуришати на Кајмакчалан, пробијати Солунски фронт брже од француске коњице, чиме је изазивао дивљење и савезничке и непријатељске војске. Као у бајци о Баш-Челику, чији извор снаге није био у мишицама и оружју, него у неком малом врапцу иза седам гора и седам мора, тако ни снага Србије никада није почивала у бројности, наоружању, економији, огромности територије, него баш у селу, у непобедивој сили његовог вечно младог живота. У селу, српство је имало свој најдубљи и најживотворнији корен. Кроз село и са селом оно се напајало са исконских врела живота и духовности. Хришћански идеал саборности нигде није постао тако реалан и целовит као у српском селу. Управо због тога српско хришћанство никада није боловало од склеротичног догматизма и високоумне казуистике попут византијског, блискоисточног или модерног, него је увек било радосно, живо и борбено. Захваљујући Светом Сави, који је дух Христове науке и дух аутентичног народног живота везао у складан, готово савршен органски спој, српско сељачко хришћанство током векова се разрастало у величанствену културу, најпотпуније изражену целокупним усменим стваралаштвом, по којој нас, захваљујући Вуку Караџићу, свет једино и (пре)познаје. Упркос томе, немали број интелектуалаца ( попут рецимо Светислава Басаре ), искомплексираних пореклом, а отрованих духом проевропског квазиелитизма, згража се над некаквим „простонародњаштвом” српске културе, упињући се да јој претпоставе „елитизам” грађанског и средњовековног стваралаштва (по њима наводно „аутентичнијег” и „српскијег” од сељачког). Но довољан је овлашан поглед на творевине српске грађанске културе ранијих векова, па схватити да су оне, сем у ретким изузецима, бледе имитације грчких, римских и западноевропских узора, малокрвне спрам силине, раскоши и надахнућа српске усмене баштине, поникле и однеговане управо међу сељацима. То племићима, грађанима, интелектуалцима свих епоха ипак није сметало да се горде над „говедарским” језиком и „говедарском” културом, али према Христовим речима да ће „први бити последњи, а последњи први”, вазда презирани и поругани сељаци би у свим критичним фазама историје показали блиставост, лепоту и снагу српског духа, док је њихова горда квазиелита увек показивала унутрашњу беду, одрођеност и срамоту. И у давнијим епохама понајпре су племићи и главари („Великаши, проклете им душе”, како рече Његош), а у последња два века грађани и интелектуалци, постајали склони да се приклоне дувајућим ветровима из света и одрекну сопства, турчећи се и западњачећи, а одувек су сељаци бивали они који су до краја остајали непоколебиви, доследни и верни идеалима заједнице, спремни да се зарад њих одрекну овоземаљских угодности и поднесу сва страдања. Срби су имали праву елиту само када је она била здрава сељачка, попут Карађорђа и његових доглавника или Марка Миљанова и других сердара и војвода. Зато су највећи српски светитељи, хероји, војсковође, уметници, научници били углавном сељачки синови, и све док је српским венама текла сељачка крв, Срби као народ никада нису оскудевали у Карађорђима, Миљановима, Мишићима, Николајима, Теслама, Пупинима. Село је представљало духовни, историјски и привредни стожер, оно је било исконски чувар свих тајни на којима српство почива. Али као што се Баш-Челик није могао победити борбом прса у прса, већ је требало наћи и удавити оног малог врапца у коме је почивала његова снага, тако се ни српство није могло уништити турским и немачким инвазијама, јасеновцима, голим отоцима и пасјим гробљима, него једино – разорењем села. У последња два века, безмало са ослобођењем од турске окупације, интелектуална елита Србије, образована по француским и немачким универзитетима, није ни радила друго осим разграђивала кодексе сељачког стоицизма, настојећи да их искорени и потисне, а саме сељаке ментално преобликује у духу нових и „напредних” философских доктрина. Тако су сељаци непрестано тровани прогресистичким вирусима о наводној „примитивности” њиховог рада, живота, мишљења, „ропском положају жене”, „превазиђености патријархалног система”, „потреби модернизације” и слично. Но имајући више поверења у наслеђену и хиљадугодишњим искуством потврђену мудрост, него у плитко и на брзу руку стечено знање надмених и убеђених „вилозофа”, сељаци су остајали темељни и чврсти у свом духовном и моралном ставу, вазда сумњичави и неповерљиви спрам свега што долази са стране. Све до 1945. године када убрзани и вештачки подстицан индустријски развој изазива талас масовне урбанизације, што селу задаје најтежи ударац, а на српској души оставља трајне и можда неизлечиве повреде. Приче Божура Хајдуковића инспирисане су баш овим мучним периодом у коме српско село бива распето између органске тежње да остане до краја верно још увек живим матрицама на којима је хиљадама година почивало, и надолазећих либерално-прогресистичких схватања којима је пут крчила агресивна титокомунистичка идеологија. Као чедо Старе Херцеговине, простора изразите патријархалности и укорењености – и то њеног веома специфичног региона на тромеђи трију бивших југословенских република (потом држава) који обухвата градове Прибој, Пријепоље, Пљевља ( западни део и такозваног „Санџака”, односно Рашке области ) – Божур Хајдуковић је могао јасније него писци са других подручја осетити суштину овог унутрашњег конфликта у бићу народа. Тај „судар светова” нигде није тако уочљив као у његовој причи-писму Не остављај трагове за собом. Брижна мајка, жена старинског соја, ужаснута сеоским скандалом који је донео нови начин живљења, поручује својим синовима-студентима: „Знала сам ја, богоми, чим вас посласмо на те школе, да ћете ви нама неку муку на дроб савити. Неће вас тамо ничему поштеном научити, не бој се”. Иако неписмена, ова бистра и отресита сељанка лако прозире да се корен моралне раслабљености нових генерација налази баш у школи, у њеним сумњивим доктринама којима се отровао и покварио карактер њихове деце. Све чему су деца учена у побожним патријархалним домовима, насилно је искорењивано из њихових душа баш у школама. Јер, инсистирајући на свему прошлом као „мрачном” и „превазиђеном” и свему будућем као „светлом” и „напредном”, школа и јесте посејала семе раздора међу генерацијама, отимајући децу родитељима као „данак у крви” и окрећући их против њихових тобож „назадних” и „застарелих” веровања и размишљања. Део тог разарајућег процеса је и либерализација мушко-женских односа, која у послератним деценијама хвата све дубљи корен међу омладином. Еволуирајући касније у „сексуалну револуцију”, она ће током времена још агресивније легитимисати и умножавати промискуитет, порнографију, хомосексуализам, и тиме до краја изобличити и унаказити лепоту и смисао полне љубави. „Боље ти је и не живљети, но живљети под црним образом”, каже ова честита жена из најдубље моралне стрепње, вероватно крајње неразумљиве и смешне неком данашњем тинејџеру, навикнутом да мења девојке као гардеробу. Али управо је та стрепња, тај божији страх од зла, представљала исконски темељ српства, његово надахнуће ка врлини и Богу. Из ње су се временом породиле институције образа, срамоте и грехоте, хришћанске категорије које су међу другим сталежима постојале теолошки или етички апстрактно, али међу сељацима сасвим реално и живо. Међутим, индоктринацијом младих генерација кроз школу, медије, новокомпоновану и рок културу, ове спонтано кристалисане институције замењене су идеалима „напретка”, „светле будућности” и „бољег живота”, па је све претходно ваљало уклонити као неразумну и непотребну сметњу. Намамљени причама о богатијем, безбеднијем и лакшем животу по градовима, деца окрећу леђа својим родитељима и буквално „беже” са села, у гомилама. Зато се надничари из истоимене Хајдуковићеве приче с правом питају: „Какав је то кастиг завладо те све побјеже од земље?”, закључујући: „Мора да је пред неко грдило”. Да су прогресистичке кованице о „напретку” и „срећној будућности” биле само ђавоље маске за „грдило” потврдиле су наредне деценије све до наших дана. У страсној жудњи да задобију грађански идентитет, ове прве генерације сељака-грађана крајње некритички усвајају нова мерила, прилагођавајући се монденским хировима урбане културе, доводећи своју, још увек сељачку душу, у неописиви раскорак. Следећа генерација, тј. њихова деца, већ говоре енглески, лупају у бубњеве, кљукају се електричном музиком, разврставајући се по псеудозаједницама као рокери, панкери, хеви-металци или репери. Она знају сваку песму Ролингстонса, Пинк Флојда, Мадоне или Ту Пака, али о себи и свом пореклу готово ништа, јер родитељи то и несвесно крију од њих, унесрећујући их за сва времена. Тако између дедова са села, и унука стасалих по градовима, настаје прекид, празнина. Нема наслеђа, нема предања. Једна карика је пукла и ланац више не може да се споји. Деда и унук гледају се као странци. Оба Срби, али се не препознају. Деда са тугом гледа у унука, тражећи најмањи знак своје крви на његовом бледом, испијеном лицу, у његовим празним, туђим очима. Унук, затрован духом постмодерног цинизма, исмева деду, његову шајкачу и опанке, његово причање, понашање, поимање. Ништа му није јасно и све му је смешно. Јер, унук више није Србин. Номинално да, али душом не. Унук је tabula rasa која се може исписати било чим; унук је генерација х, y, z која живи у вечитој садашњости, дрска и себична индивидуа без завичаја и заједнице. Он нема породицу, фамилију и нацију. Њему више нико није род. Ова велика послератна сеоба Срба из Богом створене природе у бетонско-челичну, човекову, довела је Србе тамо где нису могли ни турски колац, ни немачке инвазије, ни усташка кама – на саму ивицу биолошког и духовног опстанка. Готово читава нација, дотле раштркана по брдима и планинама, за свега пар деценија сабила се у зграде, солитере и друга бетонска саћа. Од здравих, стаситих и отреситих горштака претворила се у бледуњаво, психотично и послушно грађанство, подложно свим видовима манипулације. По селима остају само старци и нешто млађих, који такође чекају своју прилику за бег. Тако отприлике изгледа многохваљена „будућност” – тада комунистичко, а данас европско и глобалистичко златно теле коме су се поклонили сви послератни нараштаји. Но Божур Хајдуковић се не бави превише последицама и коначним исходима. Нови живот који се разбуктава у низинама назире се посредно, у одблесцима, као нешто надолазеће и претеће спрам свега старог. Његово село је село родитеља, деца су негде на страни, по школама, фабрикама, градовима. Пишчев поглед не излази ван сеоског круга и онога што се у њему сачувало, иако дух либерализма, увелико одомаћен по нарастајућим градовима, куца и на врата села, нагризајући моралне кодексе и реметећи духовну равнотежу. Слободнији однос према љубави, на пример, закомпликовао је мушко-женске односе, због чега и удаја постаје проблем. „Ко ће данас момку вјеровати”, каже Јеленка у причи Ђевојачка спрема, што значи да обећање брака ( као и било које друго обећање ) више не постоји као неписани закон, односно реч која једном изговорена постаје обавезујућа, већ само као израз тренутног расположења које се може прекршити са његовим проласком. Али без обзира на бројна искушења са којима се суочава, Хајдуковићево село задржало је свој исконски дух, и као његов носталгичар он тежи да га сачува од заборава, да свет који нестаје и који је у наше време готово сасвим ишчезао, остане жив макар у његовим причама. Главни јунак свих Хајдуковићевих прича јесте заједница, и то не некаква апстрахована, интересна, утопијска ( попут колектива, друштва, човечанства ), него заједница која је заснована спонтано, на природним, историјским и духовним везама. Заједница, каква данас, хтели то да признамо или не, више не постоји чак ни у остацима. Заједница предочена Хајдуковићевим причама јесте органска, самоникла. Она је у исти мах и биће и душа и свест. Без обзира на самосталност и непоновљивост њених чланова, њихове врлине и мане, њихове свађе и сукобе, она постоји као надцелина која је присутна у свакој појединачној свести. У причи Прољеће у Санџаку, једној од најлепших у збирци, удовица Стака страда због сопствене ускогрудости и осветољубља које изазивају мржњу села, али након њене смрти, сељаци превазилазе страсти изазване сукобом и преузимају бригу о Стакиној нејакој деци. Та племенитост која се јавља одмах иза мржње и пакости, показује широк распон међуљудских односа у заједници, сву њихову динамику и сложеност. Јер заједница није заједница истих, нити заједница ваљаних, она је заједница некада чврстих и постојаних, а некад слабих и несавршених људи, распетих свим овоземаљским искушењима. У таквој заједници има места и за Кола Пољака. Иако скитница, блудник и пијаница Коле Пољак је оличење сирове снаге и неисцрпног животног елана који делује подстицајно и окрепљујуће. Својом ведрином и необузданим темпераментом он као да озарује и остале, уносећи разбибригу и веселост. Није случајно Хајдуковићево потенцирање овог живописног јунака. Свеприсутност Кола Пољака буди скривене животне силе и суочава са бескрајним пољима слободе у условима сурове егзистенције. У њему има нечега дивљег и варварског што пркоси ушкопљеничком духу надируће цивилизације. И његова „освета” земљацима, којом се бави прича Чудо у Буковику, ма како етички могла бити протумачена, ипак оличава животворну стихију која се опире кастративним идеолошким механизмима ( на један, додуше, прилично бизаран начин ). Тамо где су ти механизми опустошили и обезвредили живот у његовом исконском трајању, остављајући село без порода и становништва, а тиме и будућности, јављају се Колова „копилад” као резултат дејства оних тајанствених сила које стоје наспрам сила смрти, а то је сила рађања и плодности, сила живота који чини последњи трзај да би самог себе обновио и продужио. Таква је Хајдуковићева заједница: раскошна, разноврсна, динамична, бивствена. У њој ври као у лонцу јер је жива, није статична и непокретна, баш зато што је непосредније изложена ударима елементарних стихија. Она пролази кроз агоније и сукобе, она се дели и цепа долазећи на ивицу распада и катастрофе, али се после прележане температуре ипак враћа покајању и љубави као својим исконским темељима. У причи Спровод старац Василије се крвнички завађа са комшијом Ристаном, али га на самрти ипак зове да се опросте као најрођенији. Подлегање слабостима људске природе је стално, али је стално и настојање да се оне превазиђу, зато што је стална и свест о вечном закону зарад кога ваља, колико год је могуће, остати у љубави, у врлини, не огрешити се о другог. Ту се огледа српском бићу толико својствена душевна динамика, која долази од искрене и дубоко укорењене светосавске побожности и представља основни принцип српског заједништва, чији најизворнији и најистинитији вид представља управо село. Док је село било јако и српство је било јако. Са умирањем села почело је да умире и српство. Раслабљено и пролетеризовано градско становништво пало је далеко испод критеријума својих предака и идеала које српство оличава. Највећи узлет Хајдуковићева заједница доживљава у причи Злоћудна ријека. У густој и чаровитој атмосфери сеоске вечери, чекајући да проточи првенац из казана, сељаци се препуштају опојном духу приповедања. Пијанка, веселост и савршена спонтаност прожете су здравим и обесним хумором, прерастају у саборност која просто кипи животним обиљем. Сви постају једна душа, а сама душа се прелива преко ивица својих могућности. Ни ноћ није обична. Осећа се присуство оностраног и бесконачног. Тромост материје је побеђена, живи се само духом. Песма, шала и смех узводе ка небу, надилазе сва искушења овоземаљског. Стари свет вероватно губи битку пред новим, али ће наставити да постоји као слутња, као идеал, као духовна суштина. Као виши облик стварности који ће се у неким бољим временима поново материјализовати. Некада кочоперни и свадљиви, а некада широкогруди и душевни, јунаци ових прича најпотпуније оличавају широк распон српске душе и њену глад за смислом, лепотом и љубављу. Круг око ракијског казана јесте оаза поетичности, последње уточиште слободног духа наспрам линеарног света опустошеног рационалистичко-прогресистичким моделима живљења. Света који више не уме ни да се радује ни да тугује, ни да мрзи ни да воли, јер је сатеран под идеолошке лењире који су га испразнили од емоција и потопили у сатанску равнодушност. Међутим, колико год тврдокорно и непоколебиво, у судару са духом нових времена ни село не успева да одоли. Распаљивање потрошачких снова квари душу и самих сељака. Новоотворена кафана Шумски рај и заносна певачица Шестоперка јесу прејако искушење чак и за непопустљиве старохерцеговачке домаћине. Они занемарују своје послове и преко ноћи се мењају. Стари, патријархални морал попушта пред новим, либералним. „Ја дивнијег ли времена, мајко моја рођена”, уздише стари Стеван гледајући у заносну Шестоперку, „Док си млад, гледај што можеш у се, и на се, и пода се. Ништа не жали, само гледај да се што боље проведеш, ионако све прође”, завршава он, употпуњујући тиме капитулацију српског патријархалног кодекса пред агресивним либерализмом. Земаљско тријумфује над небеским, пролазно над вечним. Све баријере су пукле, сва ограничења, смисао је премештен из оностраног у овострано, а човек више не дугује ничему, осим себи и својим жељама. Стеванове речи, иако искрене и духовите, јесу коначно опредељење за царство земаљско. И село, као последњи чувар завета, последње упориште српства, губи себе и нестаје у потрошачким стихијама. Тако је у судару са разорним духом модернитета, за свега неколико деценија пропала једна величанствена култура – српска сељачка култура. Најезда западних и источних идеологија распарчала је српску душу доводећи је у стање тешко замисливе анархије. Као сведок тог умирања, Божур Хајдуковић хвата њене последње одблеске и од својих прича прави венац којим одаје почаст тој култури. Патња, дерт и хумор у овим причама помешани су са несвакидашњом једноставношћу, како то и јесте у животу. Јер живот није ни трагедија ни комедија, ни лирика ни епика, он је све то у исто време и зато га не треба разврставати по жанровима. Душом детета Старе Херцеговине ( Црљенице, Пљевља ) Божур Хајдуковић је осетио пуноту таквог живота и потрудио се да нам је предочи. Рана смрт спречила га је да се на том пољу до краја оствари. Али иако скромно, његово дело је балсамовало и сачувало остатке света који је нестао, за нека будућа времена, када ће их неки освешћени потомци искористити да тај свет наново реконструишу и оваплоте. Није непознат случај да једна умрла култура доживи своје васкрсење после много векова. И будућа српска ренесанса може започети само са селом, са повратком његовим традицијама и кодексима. Савремени живот, који се сваким даном разоткрива као умножавање лудила, бесмисла и очаја, тек ће потврђивати неопходност обнове села. Невелико обимом, али набијено исконском лепотом првобитног света, дело Божура Хајдуковића деловаће пионирски и подстицајно у једном таквом подухвату.