Kao novo. Bez posvete. Dara iz Jasenovca - Nataša Drakulić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 184 Povez: Mek Nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac.Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat.Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava.Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije.„Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja.”– o knjizi, režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević

Tvrd povez, 112 strana, izdanje Rad Beograd 1988, dobro očuvana, deo sadržaja ima na slikama Milan Rakić (Beograd, 30. septembar 1876 — Zagreb, 30. jun 1938) bio je srpski književnik, pesnik i diplomata. Biografija Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića i sestrom Vidosave Kovačević. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu[2] i Skadru. Kao konzul u Prištini revnosno je izveštavao Kraljevinu Srbiju o događajima na terenu, slao je upozoenja, spiskove uhapšenih i mučenih Srba, na silu poturčenih sunarodnika, silovanih Srpsinja, kao i detaljne informacije o drugim planovima i zločinima koje je činio deo Šćipetara.[4] U vreme Prvog balkanskog rata učestvovao je u oslobođenju Kosova i postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga (njega ubrzo smenjuje Todor Stanković).[5] Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje autor pesme Na Gazimestanu koju su oni često pevali pred borbu. Rakić ovako opisuje dolazak na Kosovo polje: „Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe. Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: `Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?` U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače. `Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić...` Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: `Na Gazimestanu od Milana Rakića!` Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: `Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!` I odmah odjeknu komandantov glas: `Dobrovoljac Rakić, napred!` Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.“[6] U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu.[7] Dobio je više stranih odlikovanja, čak i pre nego što je dobio neko domaće.[8] U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.[1] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbij

Milan Rakić PesmeTvrdi povezIzdavač RadO autoruМилан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.[1]БиографијаЊегов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића и сестром Видосаве Ковачевић.Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу.[1] По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[2] и Скадру.[3]Као конзул у Приштини ревносно је извештавао Краљевину Србију о догађајима на терену, слао је упозоења, спискове ухапшених и мучених Срба, на силу потурчених сународника, силованих Српсиња, као и детаљне информације о другим плановима и злочинима које је чинио део Шћипетара.[4]У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[5]Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује аутор песме На Газиместану коју су они често певали пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље:„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[6]У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[7] Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће.[8] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.[1]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.[9]Додељен му је Орден круне данске краљвине.[8]Списак књижевних радоваРакић се својим првим песмама јавио у Српском књижевном гласнику 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903, 1912. и 1924. године), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.9/3

Vrlo dobro očuvana, 370 strana, izdanje Službeni glasnik 2022, detaljniji opis: Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških nauka

T14) Наслов: Прича о Сакијет Сиди Јусeфу-Прошло је жездесет година Аутор: Милоје Поповић Каваја. Издавач: Удружење српско-тунижанског пријатељства- Друштво пријатеља Алжира и Карић Фондације. Година издања: 2019 Број страна: 107 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена нити читана. 10/10. О књизи: Поповићева књига представља узбудљиве записе и фотографије о солидарности једне генерације младих са Алжирском револуцијом шездесетих и седамдесетих година XX века. Млади са свих континената, изградили су школу, у малом туниском месту Сакијет Сиди Јусефу, на граници са Алжиром, које су бомбардовали и срушили француски бомбардери, 8. фебруара 1959. године, и којом приликом је живот изгубило 11 невиних малишана. У овој акцији храбрости и солидарности, учествовало је и пет Југословена (један од њих је био и Милоје Поповић), студената из југословенских република, ризикујући животе на ратном подручју, у којем су се водиле жестоке битке за слободу. Биографија Милоје Поповић Каваја (1936) је рођен у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Као новинар, радио је у Политици и РТС-у, био је директор Информативног центра Југославије у Њујорку, директор Сава центра. Проглашен је и песником града Њујорка 1976. годину за поему о Великој јабуци, познат је и по томе што је написао стихове за Марш на Дрину, аутор је 30 књига. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996. „Милоје Поповић се кроз свој новинарски рад деценијама борио да југословенској и српској јавности представи борбу афричких народа за своју независност. Пријатељство Србије и Туниса потиче још из доба Првог светског рата, када је народ ове северноафричке земље примио на опоравак 52.000 српских ратника који су прошли голготу Албаније. До данашњег дана Тунис са великом пажњом и поштовањем води бригу о гробљима Срба који су у овој пријатељској земљи оставили своје кости`, нагласио је Драгомир Карић, народни посланик и председник скупштинске Групе за сарадњу са Тунисом (такође и дугогодишњи председник Друштва српско-тунижанског пријатељства, чији је аутор Поповић био први председник почетком 2000-тих).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. Gladni zemlje / Njih troje 5. Osamsto deveta 6. Zamke 7.Toma Vučić Perišić od vojvode do prosjaka 8.Smail-aga / Dvojnik 9.Niče raja 10.Pripovetke Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903. — Beograd, 1. septembar 1978)[1] bio je književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Biografija Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu.[2] Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta. Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti. Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka. Dušan Baranin je, sa suprugom Ružicom, dvadesetih godina prošlog vijeka, bio učitelj u velikom semberskom selu Brodac (Republika Srpska) i tu je napisao tri romana: `Golaći`, `Njih troje` i `Gladni zemlje`. Sa Bročanima je osnovao i pozorišnu grupu sa kojom je pripremao i izvodio u ovom selu, ali i u Semberiji i Mačvi, djela Milovana Glišića, Petra Kočića, Janka Veselinovića i drugih srpskih autora. Kada je odlazio iz Broca ispratilo ga je cijelo selo. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. Važnija dela Podaci dati na osnovu izdanja: Dušan Baranin — Sabrana dela u 15 knjiga, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969. Niče raja Drino vodo! Karađorđe Hajduk Veljko Smail Aga Dvojnik Golaći Deligrad Zamke Osamsto deveta Veliki gospodar Knez Mihailo Mehmed paša Sokolović Gladni zemlje Njih troje Pripovetke U oluji 1-2 Toma Vučić Perišić, od vojvode do prosjaka Carica Mara Đavo u manastiru Hajdučica u haremu Milan Obrenović Stevan Nemanja Šume Padaju Drame: Troja vrata Eseji: Sloboda je hrabrost Zbirke pesama: Šum krvi u besanim noćima U senci Balkana Zbirke pripovedaka: Seljaci Šume padaju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. Gladni zemlje / Njih troje 5. Veliki gospodar 6. Osamsto deveta 7. Zamke 8. Smail-aga / Dvojnik 9.Niče raja 10.Drino, vodo / Karađorđe 11.Knez Mihailo 12.Pripovetke Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903. — Beograd, 1. septembar 1978)[1] bio je književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Biografija Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu.[2] Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta. Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti. Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka. Dušan Baranin je, sa suprugom Ružicom, dvadesetih godina prošlog vijeka, bio učitelj u velikom semberskom selu Brodac (Republika Srpska) i tu je napisao tri romana: `Golaći`, `Njih troje` i `Gladni zemlje`. Sa Bročanima je osnovao i pozorišnu grupu sa kojom je pripremao i izvodio u ovom selu, ali i u Semberiji i Mačvi, djela Milovana Glišića, Petra Kočića, Janka Veselinovića i drugih srpskih autora. Kada je odlazio iz Broca ispratilo ga je cijelo selo. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. Važnija dela Podaci dati na osnovu izdanja: Dušan Baranin — Sabrana dela u 15 knjiga, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969. Niče raja Drino vodo! Karađorđe Hajduk Veljko Smail Aga Dvojnik Golaći Deligrad Zamke Osamsto deveta Veliki gospodar Knez Mihailo Mehmed paša Sokolović Gladni zemlje Njih troje Pripovetke U oluji 1-2 Toma Vučić Perišić, od vojvode do prosjaka Carica Mara Đavo u manastiru Hajdučica u haremu Milan Obrenović Stevan Nemanja Šume Padaju Drame: Troja vrata Eseji: Sloboda je hrabrost Zbirke pesama: Šum krvi u besanim noćima U senci Balkana Zbirke pripovedaka: Seljaci Šume padaju

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke… Komentari čitalaca - KRILA Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Karijera Naslovi na sajmu knjiga 2013. godine u Beogradu Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.[5] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Film je prikazan novembra 1940.[6] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija Život čoveka na Balkanu Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.

Autor - osoba Popović, Danko Naslov Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem] ; [razgovarao Zoran Petrović] / Danko Popović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1990 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Petrović, Zoran Zbirka Biblioteka Književne novine (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Danko Popović je napisao knjigu koju su čekale sve generacije tokom pola veka našeg istorijskog posrtanja, raslabljivanja i ponižavanja. Zato se u ovoj knjizi iščitava sudbina srpskog naroda, potresna priča o njegovom robovanju pogrešnom konceptu života. Ovo je otvorena knjiga, ona ništa ne prećutkuje, ništa ne skriva, njen autor sa bolnom otvorenošću govori o putu ka Golgoti, kojim ide njegov narod, posrćući pod krstom svog pogrešnog istorijskog izbora, narod izmučen, zastrašen brojem žrtava koje je dao tokom dva poslednja rata, ućutkan, sabijen u svoje nacionalno kolektivno pamćenje. Ima naroda koji su srećni što nemaju „Vreme laži”. Srpski narod je morao imati ovakvu knjigu. Romansijer Danko Popović u ovim razmišljanjima o Srbiji podseća na sve ono što joj podgriza životne žile i sapinje udah života. On govori o komunističkoj pošasti u zemlji Sv. Save, Karađorđa i Vuka, u zemlji koja se posvetila krvlju prolivenom za slobodu, on traga za korenima trpljenja i pokoravanja zlu, njegova samozapitanost nastoji da otkrije zašto smo bili mali kad smo morali biti veliki i zašto su nam manji od nas naneli više zla nego svi veliki koji su nas napadali. Govoreći o osnovnim institucijama društvenog života, državi, crkvi, kulturi, Popović uvek polazi od savremenog stanovišta, otvarajući horizont svojih razmišljanja prema onom što je slika konkretnog života, što je, dakle, vreme današnje. Malo je knjiga koje su tako strasno angažovane u otkrivanju istine kao što je „Vreme laži”. Glavni protok njenih tema i ideja obuhvata najtragičniju modernu srpsku priču, priču o tome kako smo pola veka svoje nacionalne energije rasuli u entropiju i kako smo najdarovitije u svim generacijama onemogućili prevarnim inženjeringom Brozove epohe, njenim smišljenim radom na duhovnom i privrednom osakaćenju Srbije. Po principu svoje zasnovanosti „Vreme laži” spada u političku esejistiku, čiji stilski i semantički kod ima očigledne bliskosti sa književno-umetničkim izražavanjem ovog pisca. Iza mnogih njenih gledišta i zaključaka, iza pokretanja i problematizovanja glavnih pitanja koja nas danas razjedaju, naziremo Čarapiće, Lukiće, Ostojiće, vidimo kako preko mnogih asocijativnih polja njenih muka i gorčina korača Milutin Ostojić, najkompleksniji i sudbinski najpotpuniji seljak srpske književnosti. U izvesnom smislu „Vreme laži” je knjiga koju su mogli ispričati svi glavni junaci Popovićeve literature. Ako se može reći da je „Vreme laži” knjiga posleratnih generacija u istorijskom zbiru njihovih promašenih mogućnosti, neće biti izvan istine ni tvrdnja da je ova knjiga našeg romansijera sudbinska za svaki pojedinačni čovekov nesporazum sa životom. Pričajući o zajedničkim nevoljama „Vreme laži” je u isti mah i ogledalo svega onog što smo promašili na ličnom planu, ogledalo koje nas opominje da smo bili ono što nismo hteli. Ima u njoj nešto do bola tragično: ta priča o Srbiji neprekidno opominje da su čovek i njegova otadžbina u svemu obavezni jedno drugom, jer nema otadžbine koja sme zaboraviti da je njen narod samo zbir pojedinaca, ni čoveka koji može pomisliti da je rastao i sazrevao u bezvazdušnom prostoru apatrida. Stoga je „Vreme laži” knjiga-istina, dramatična povest o zlu u doba vladavine Josipa Broza, svedočenje o tome kako su pas svirepo ponizile obmane i samoobmane. Ona pamti prošlost zato što zna da je ne sme ponoviti. Milutin Srećković Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relevantan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna. istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda. U svakom njegovom redu oseća se nagon, unutrašnja potreba da se kaže i ostavi svedočenje o drami, uzvišenosti, lepoti ali i tragediji u životu njegovog naroda. Ponirući snažno i duboko u suštinu ljudske drame Danko Popović se u svojim delima uzdiže do visina univerzalnih tema. lojalnosti, žrtvovanja, ljudskih i moralnih izbora i ostaje trajan izvor inspiracije kome se iznova vraćamo. Jedan od najvažnijih posleratnih otpadnika od ideološkog mejnstrima, Danko Popović je slikar srpskog sela upravo u njegovoj punoj realnosti. Niko tako snažno kao on ne ulazi u anatomiju problema srpskog društva polazeći od pretpostavke da smo uvek pre svega sami krivi za sopstvenu sudbinu. Knjiga o Milutinu Slobodan Danko Popović (Aranđelovac, 19. avgust 1928 – Beograd, 7. avgust 2009[1][2]) bio je srpski književnik. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Radio je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije u Odeljenju vojnog arhiva. Autor je više radio-drama i filmskih scenarija, romana i knjiga pripovedaka. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o Milutinu. Umro je 7. avgusta 2009. i sahranjen 11. avgusta u Aranđelovcu u porti Bukovičke crkve. Opelo u Bukovičkoj crkvi služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop šumadijski Jovan. Nasleđe Postoji Nagrada „Danko Popović” koja se dodeljuje svake godine u okviru manifestacije „Pod Dankovom lipom”. U Beogradu je živeo na Banovom brdu, ulica Požeška 150, gde je 2016. godine postavljena spomen-ploča. Ulice nazvane po njemu postoje u Beogradu, u Gradskoj opštini Palilula i u selu Popoviću, i u Banji, Toponici i Bukoviku. Nagrade Nagrada „Stražilovo”, za roman Kuća Lukića, 1981. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Knjiga o Milutinu, 1986. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2006. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2007. Dela Knjige pripovedaka Svečanosti, 1962. Kukurek i kost, 1976. Romani Čarapići, 1969. Oficiri, 1979. Kuća Lukića, 1980. Gospodari, 1985. Knjiga o Milutinu, 1985. Konak u Kragujevcu, 1988.[8] Svinjski ujed, 1990. Udovice, 1992. TV drame Karađorđeva smrt, TVB 1984. MG62 (N)

Kao novo Autor - osoba Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 Naslov Srbijanka / Sima Milutinović Sarajlija ; priredio Nikola Strajnić Ostali naslovi Serbianka Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Bačka Palanka : Društvo za nauku i stvaralaštvo Logos, 2008 (Čelarevo : Grafoofset) Fizički opis 578 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Strajnić, Nikola, 1945-2023 = Strajnić, Nikola, 1945-2023 Zbirka Sabrana dela Sime Milutinovića Sarajlije ǂBiblioteka ǂSrpska kulturna baština Sadržaj S a d r ž a j: Hristofor (9-12); Blagorazumni čitatelju! (13-14); Sret (17-20); Priziv (21); Pobud (22-23); Neprekid (24-26); Dokazi noviji (27-33); Velikačka malešnost (34-50); Obzor istorije Slavjan` (51-61); Čestitost (62-67); Polza frajkorstva (68-69); Podstrek (70-73); Načalo ustanka Serbov` (74-80); Puškaranja (81-84); Prvi važni boj (85-86); Prvi pohod na Užice (87-89); Uzetje Poreča i Ključa (90); Boj na Čučugam` (91-92); Rasprostran k Nišu (93); Pohod na Kruševac (94-95); Boj na Dživdži - bari (96-97); Predšestva Mišarskog boja (98-111); Boj na Mišaru polju (112-121); Prva opsada Deligrada (125-128); Rođenje i neke čerte Voždova nrava (129-145); Spasenije istoga (146-150); Narodnji vožda izbor (151-153); Pomazanje vožda (154-155); Sopernik vožda (156-161); Istreb sopernika (162-167); Pospjesi uzet Beograd (168-173); Priziv Gušanca (174-176); Turak` u Beogradu stanje (177-179); Ravnodušje Turstva (180-188); Pokušenija Gušanca (189-190); Veličestvenovidnost (191-194); Postavak sovjetstva (195-196); Slavotaštnost (197-199); Doček muhasila (200); Konde pribjeg (201-202); Juriš na Beograd (203-207); Stališ Turak` u tvrdinji (208-209); Uzetje Beograda konečno (210-215); Radovan (216-217); Uzetje Šapca (218-220); Uzetje Užica (221-222); Spasenije Ička (223-225); Serpski arsenal (226-228); Intrige u Beogradu (229-231); Blagonamjernost (232-233); Nečuvenost (234-239); Uzeće Kladova (240-242); Najvećost (243-244); Nazovost (245-249); Prosvit (250-257); Krivoslavje (258-260); Narodoljubje (261-263); Divotnik (267-281); Božestvenomoćije (282-284); Rudokopnja (285-287); Jedincatost (288-290); Ciganstvo (291-293); Kačestva Petra Ičkoglije (294-295); Poziv Moraita (296-297); Selačinost (298); Rumun (299-302); Vožda barjaktar (303-306); Sraženje malajničko (307-310); Niskodušje (311-316); Besmrtnik (317-319); Dika slijepaca (320-322); Samostalnost (323-329); Neoprostnost (330-336); Opažnost (337-339); Osnovanje učišta (340-343); To gore (344-355); Blagorazumija sila (356-361); Najusuđenost (362-368); Istoželanije (369-372); Primjernost istorodija (373-375); Nadobičnost (376-377); Boj suhodolski (378-380); Juriš na Novi Pazar (381-388); Otpobjedije (389-392); Vtorična opsada Deligrada (395-398); Pohod na Srebrnicu (399-401); Oslobod Loznice (402-405); Boj na Runjan`ma (406-409); Slavni boj na polju Tičaru (410-417); Nes`otvjetna sljedstvija (418-422); Pustošnost je štetnost (423-426); Srpska vječitost (427-436); Odaja Loznice (437-439); Razbitije Zasavice (440-443); Naročni sunovrat (444-446); Izgub Šapca (447-452); Provid (453-455); Pritjeha (456-458); Serpskost (459-468); Vraždebnosti otreba (469-475); Strašnosudja nepremjenost (476-480); Otnošnja k Srbam` Austrije (481-483); Nesreće ščednost (484-486); Raspjev slavom otečestva ushićena Srpčića (487-488); Mrtca vaskrs (489-492); Bitka na Dublju (493-495); Sodjejstva postranska (496-498); Vid mira (499-502); Srpska najvažnost (503-504); Povratak nesrećan (505-514); Najveća žertva (515-517); Otpjev (518-520); Dodatak (523-526). Rječnik manje poznatih riječi (527-560). Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić (561-577); Napomena / N. S. (578). (karton) Napomene Autorova slika Tiraž 1.000. Rječnik manje poznatih riječi: str. 527-560 Str. 561-577: Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić Str. 578: Napomena / N. S. Predmetne odrednice Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 -- `Srbijanka` Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sedam dana u Budimpešti Dobrica Ćosić Izdavač: NOLIT, Beograd 1957; Detaljnije: mek povez, strana 75, 21cm Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti...

Autor - osoba Čokić, Živadin T. Naslov Život jednog srpskog vojnika : memoari Živadina T. Čokića Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1999 Ima posvetu Izdavanje i proizvodnja Beograd : BMG, 1999 (Beograd : BMG) Fizički opis 309 str., [VIII] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Ilić, Miodrag Čokić, Vladan P. Katić, Velibor (karton s omotom) Napomene Autorove slike Titan iz Kovačevca / Miodrag Ilić: str. 5-7 Biografija Živadina T. Čokića: str. 301-302 Pogovor / Vladan P. Čokić: str. 303-307 [Pogovor] / Velibor Katić: str. 308-309. Genealoško stablo / Vladan P. Čokić: str. 233-269 Predmetne odrednice Čokić, Živadin P., 1894-1988 -- Memoari Čokić (porodica) -- Genealogije Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama Titan iz Kovačevca Među 707.343 mobilisana srpska vojnika 1914. našao se i redov Živadin T. Čokić iz Kovačevca. Imao je sreću u velikoj nesreći srpskog naroda da bude u onoj polovini vojske koja je – posle svih stradanja i nedaća, posle albanske golgote i bezbrojnih bitaka – izišla iz krvi i ratnog užasa, sa ranama i ožiljcima u duši, sa mučnim i uzvišenim sećanjima. Živadinova kazivanja unuku i praunuku, a još više njegovi nevičnom rukom napisani ratnički memoari, dragocen su doprinos onoj zvaničnoj, naučno fundiranoj istoriografiji, kao ilustracija, kao niz ubedljivih primera i autentičnih doživljaja. Zasluga za uobličenu, sređenu, dodatnim faktima obogaćenu knjigu, pripada mladom lekaru, dr Vladanu Čokiću, praunuku Titana iz Kovačevca, koji je prionuo da ispuni zavet pradede. Nije li to ipak mnogo više od pukog duga savesti? Nije li to iskra samosvesti u mladoj generaciji, koja se u ovo sumorno doba pretnji i nasilja, vraća svojim korenima, svojoj slobodarskoj i duboko humanoj tradiciji? Kako bilo, srpska kulturna baština dobija još jedno svedočanstvo o svojoj suštini. Iskren, spontan, neopterećen sholastičkim zahtevima, a bistrog uma i životne mudrosti, iskovane velikim iskustvom, ugledni domaćin iz Kovačevca priča svoju priču, slikovito i sugestivno, priču koja odjekuje kao sudbinska povest jedne žrtvovane gene- racije i jednog izmučenog i ponosnog naroda. Opservacije, uhvaćene u hodu, kao snimci jednog stanja, predstavlja- ju nam ispovednika Čokića i kao svojevrsnog majstora spisateljskog zanata. „Vatrište se delilo na dva dela: pročelje se zvala strana na koju su okretani deblji krajevi drva, a zavala je kraj na koji su okretani tanji krajevi drva. Na pročelju su sedeli ljudi i gosti, ako dođu, a žene su sedele sa decom u zavali. Na pročelje može sesti i žena koja je nova prija pa je došla kod ćerke u goste, ali i ona je morala da ustane kad čovek naiđe...“ Ili: „Pada sneg sa kišom, duva vetar pa samo ledi. Mi goli i bosi, neki bez pantalona, u košulji i gaćama imalo nas je i sa šeširima. Stižemo istoga dana u Izvor. Tu smo noćili u nekom blatu, bez vatre. Preko noći se izvedri i zaledi. Ono blato hladno a noć zimska, velika...“ Ili: „Sretnem artiljerijske konje begaju sa sve amovima. Jedan ranjen u butinu, odvaljen mu komad mesa. Za za njim trče dva vojnika iz poljske baterije. Pronose ranjenike, vidim da su neki usput i umrli...“ Pred nama je knjiga neobične strukture i smelog zahvata, koja – zabeleženim uspomenama, svojim i tuđim – vezuje dalju i bližu prošlost, recidive turskog porobljavanja i uzrastanje slobodne Srbije, običaje i shvatanja dva veka, dve dinastije. Kroz mobilizacije, pokrete trupa, prekomandovanja, okršaje, duga putovanja i pešačenja, u dokolici između dramatičnih zbivanja, promiče bezbrojna kolona stvarnih ličnoti – seljaka, vojnika, mučenika, oficira, činovnika, lekara, „finih gospođa“ i manje finih, ali čestitih srpskih žena. Odnos našeg Živadina prema svima njima obeležen je jasno definisanom kulturom ophođenja, svešću o sebi i svom mestu u vremenu dovitljivošću i sveobuhvatnom pameti, skromnošću, saosećanjem i dobrotom. A zar sve to nisu odlike nacionalnog mentaliteta? Zadivljujuća je potreba neukog čoveka da nadvlada vreme, da iza svog neumitnog završetka trajanja ostavi trag proživljenog, da izrekne i ovekoveči ono što nosi u duši i pamćenju. Redak je primer takvog unutarnjeg podsticaja, ali retki su i oni koji su prošli kroz tolike strahote i iskušenja budnim okom i probuđenom savešću. I malo je naroda u svetu koji imaju svoje Živadine i nakupljenu gorčinu istorijskog pamćenja. Dirljivi su i trajno ulaze u memoriju mnogi detalji, realistička opažanja koja ukazuju na odnose i emotivne relacije u još neraslojenoj patrijarhalnoj Srbiji, u porodicama, među ljudima, koja ističu moralne principe naroda, sviklog na žrtvu i pogibiju, na odbranu dostojanstva i časti, pravde i svoje vere. Živadin Čokić se može posmatrati kao tipičan slučaj, arhetipska figura, kao jedinka u sudbinski povezanom nizu istovetnih iskustava, na je njegov pogled događaje u prelomnom istorijskom trenutku otuda značajniji. To je pogled srpskog seljaka, onog što „hrani i brani“, pogled naroda, „pogled odozdo“, kojim se upotpunjavaju stručne analize i naučna istraživanja. Jednostavna i čista, jezički svedena na elementarnost, nepretenciozna i kao dokument i kao literarni pokušaj, ali upravo zbog toga potresna, zanimljiva i neodoljivo dopadljiva, ratnička ispovest Živadina Čokića je vredan prilog podizanju patriotskog duha, čije očigledno kolebanje u novim naraštajima traži uporišta za ponovni uzlet. Miodrag Ilić

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano Autor - osoba Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 Naslov Srbijanka / Sima Milutinović Sarajlija ; priredio Nikola Strajnić Ostali naslovi Serbianka Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Bačka Palanka : Društvo za nauku i stvaralaštvo Logos, 2008 (Čelarevo : Grafoofset) Fizički opis 578 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Strajnić, Nikola, 1945-2023 = Strajnić, Nikola, 1945-2023 Zbirka Sabrana dela Sime Milutinovića Sarajlije ǂBiblioteka ǂSrpska kulturna baština Sadržaj S a d r ž a j: Hristofor (9-12); Blagorazumni čitatelju! (13-14); Sret (17-20); Priziv (21); Pobud (22-23); Neprekid (24-26); Dokazi noviji (27-33); Velikačka malešnost (34-50); Obzor istorije Slavjan` (51-61); Čestitost (62-67); Polza frajkorstva (68-69); Podstrek (70-73); Načalo ustanka Serbov` (74-80); Puškaranja (81-84); Prvi važni boj (85-86); Prvi pohod na Užice (87-89); Uzetje Poreča i Ključa (90); Boj na Čučugam` (91-92); Rasprostran k Nišu (93); Pohod na Kruševac (94-95); Boj na Dživdži - bari (96-97); Predšestva Mišarskog boja (98-111); Boj na Mišaru polju (112-121); Prva opsada Deligrada (125-128); Rođenje i neke čerte Voždova nrava (129-145); Spasenije istoga (146-150); Narodnji vožda izbor (151-153); Pomazanje vožda (154-155); Sopernik vožda (156-161); Istreb sopernika (162-167); Pospjesi uzet Beograd (168-173); Priziv Gušanca (174-176); Turak` u Beogradu stanje (177-179); Ravnodušje Turstva (180-188); Pokušenija Gušanca (189-190); Veličestvenovidnost (191-194); Postavak sovjetstva (195-196); Slavotaštnost (197-199); Doček muhasila (200); Konde pribjeg (201-202); Juriš na Beograd (203-207); Stališ Turak` u tvrdinji (208-209); Uzetje Beograda konečno (210-215); Radovan (216-217); Uzetje Šapca (218-220); Uzetje Užica (221-222); Spasenije Ička (223-225); Serpski arsenal (226-228); Intrige u Beogradu (229-231); Blagonamjernost (232-233); Nečuvenost (234-239); Uzeće Kladova (240-242); Najvećost (243-244); Nazovost (245-249); Prosvit (250-257); Krivoslavje (258-260); Narodoljubje (261-263); Divotnik (267-281); Božestvenomoćije (282-284); Rudokopnja (285-287); Jedincatost (288-290); Ciganstvo (291-293); Kačestva Petra Ičkoglije (294-295); Poziv Moraita (296-297); Selačinost (298); Rumun (299-302); Vožda barjaktar (303-306); Sraženje malajničko (307-310); Niskodušje (311-316); Besmrtnik (317-319); Dika slijepaca (320-322); Samostalnost (323-329); Neoprostnost (330-336); Opažnost (337-339); Osnovanje učišta (340-343); To gore (344-355); Blagorazumija sila (356-361); Najusuđenost (362-368); Istoželanije (369-372); Primjernost istorodija (373-375); Nadobičnost (376-377); Boj suhodolski (378-380); Juriš na Novi Pazar (381-388); Otpobjedije (389-392); Vtorična opsada Deligrada (395-398); Pohod na Srebrnicu (399-401); Oslobod Loznice (402-405); Boj na Runjan`ma (406-409); Slavni boj na polju Tičaru (410-417); Nes`otvjetna sljedstvija (418-422); Pustošnost je štetnost (423-426); Srpska vječitost (427-436); Odaja Loznice (437-439); Razbitije Zasavice (440-443); Naročni sunovrat (444-446); Izgub Šapca (447-452); Provid (453-455); Pritjeha (456-458); Serpskost (459-468); Vraždebnosti otreba (469-475); Strašnosudja nepremjenost (476-480); Otnošnja k Srbam` Austrije (481-483); Nesreće ščednost (484-486); Raspjev slavom otečestva ushićena Srpčića (487-488); Mrtca vaskrs (489-492); Bitka na Dublju (493-495); Sodjejstva postranska (496-498); Vid mira (499-502); Srpska najvažnost (503-504); Povratak nesrećan (505-514); Najveća žertva (515-517); Otpjev (518-520); Dodatak (523-526). Rječnik manje poznatih riječi (527-560). Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić (561-577); Napomena / N. S. (578). (karton) Napomene Autorova slika Tiraž 1.000. Rječnik manje poznatih riječi: str. 527-560 Str. 561-577: Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić Str. 578: Napomena / N. S. Predmetne odrednice Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 -- `Srbijanka` Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847), srpski pesnik i Njegošev učitelj. U društvu beogradskih književnih ljudi na početku druge polovine XIX veka Milutinović je bio pretpostavljan Gunduliću dok je Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Koristio je ponekad u svojim djelima pseudonim Čubro Čojković. Sima Milutinović ima veliki značaj kao prvi zapisivač više od stotine srpskih narodnih pjesama, koje su time sačuvane od zaborava. Životopis Rođen je u trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac je rodom iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, pa je zbog kuge prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina. Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Slavonski Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Sima je bio pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda. Učestvuje u ustanku protiv Turaka u četi „golaća“. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Nemačku, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta“. Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje Crkve Svetog Marka. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi). Njegov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti. Delo Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo (čiju prvu pesmu je posvetio svojoj prijateljici Katarini Ivanović), epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: „Istorija Srbije“, koja obuhvata samo vreme od 1813. do 1815, i „Istorija Crne Gore“ od davnih do novijeg vremena. Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom „Serbijankom“ napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Tragedija „Obilić“ je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a „Dika crnogorska“ je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet“. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Nemačkoj upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod, napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu u Beogradu se zove Čubrina ulica. MG91 (L)

Srbijanka - Sima Milutinović Sarajlija Autor - osoba Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 Naslov Srbijanka / Sima Milutinović Sarajlija ; priredio Nikola Strajnić Ostali naslovi Serbianka Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2008 VRLO DOBRO OCUVANA ,fali samo prva najavna stranica ,verovatno je bila posveta ,pa je neko otkinuo sabrana dela SIME MILUTINOVICA Izdavanje i proizvodnja Bačka Palanka : Društvo za nauku i stvaralaštvo Logos, 2008 (Čelarevo : Grafoofset) Fizički opis 578 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Strajnić, Nikola, 1945-2023 = Strajnić, Nikola, 1945-2023 Zbirka Sabrana dela Sime Milutinovića Sarajlije ǂBiblioteka ǂSrpska kulturna baština Sadržaj S a d r ž a j: Hristofor (9-12); Blagorazumni čitatelju! (13-14); Sret (17-20); Priziv (21); Pobud (22-23); Neprekid (24-26); Dokazi noviji (27-33); Velikačka malešnost (34-50); Obzor istorije Slavjan` (51-61); Čestitost (62-67); Polza frajkorstva (68-69); Podstrek (70-73); Načalo ustanka Serbov` (74-80); Puškaranja (81-84); Prvi važni boj (85-86); Prvi pohod na Užice (87-89); Uzetje Poreča i Ključa (90); Boj na Čučugam` (91-92); Rasprostran k Nišu (93); Pohod na Kruševac (94-95); Boj na Dživdži - bari (96-97); Predšestva Mišarskog boja (98-111); Boj na Mišaru polju (112-121); Prva opsada Deligrada (125-128); Rođenje i neke čerte Voždova nrava (129-145); Spasenije istoga (146-150); Narodnji vožda izbor (151-153); Pomazanje vožda (154-155); Sopernik vožda (156-161); Istreb sopernika (162-167); Pospjesi uzet Beograd (168-173); Priziv Gušanca (174-176); Turak` u Beogradu stanje (177-179); Ravnodušje Turstva (180-188); Pokušenija Gušanca (189-190); Veličestvenovidnost (191-194); Postavak sovjetstva (195-196); Slavotaštnost (197-199); Doček muhasila (200); Konde pribjeg (201-202); Juriš na Beograd (203-207); Stališ Turak` u tvrdinji (208-209); Uzetje Beograda konečno (210-215); Radovan (216-217); Uzetje Šapca (218-220); Uzetje Užica (221-222); Spasenije Ička (223-225); Serpski arsenal (226-228); Intrige u Beogradu (229-231); Blagonamjernost (232-233); Nečuvenost (234-239); Uzeće Kladova (240-242); Najvećost (243-244); Nazovost (245-249); Prosvit (250-257); Krivoslavje (258-260); Narodoljubje (261-263); Divotnik (267-281); Božestvenomoćije (282-284); Rudokopnja (285-287); Jedincatost (288-290); Ciganstvo (291-293); Kačestva Petra Ičkoglije (294-295); Poziv Moraita (296-297); Selačinost (298); Rumun (299-302); Vožda barjaktar (303-306); Sraženje malajničko (307-310); Niskodušje (311-316); Besmrtnik (317-319); Dika slijepaca (320-322); Samostalnost (323-329); Neoprostnost (330-336); Opažnost (337-339); Osnovanje učišta (340-343); To gore (344-355); Blagorazumija sila (356-361); Najusuđenost (362-368); Istoželanije (369-372); Primjernost istorodija (373-375); Nadobičnost (376-377); Boj suhodolski (378-380); Juriš na Novi Pazar (381-388); Otpobjedije (389-392); Vtorična opsada Deligrada (395-398); Pohod na Srebrnicu (399-401); Oslobod Loznice (402-405); Boj na Runjan`ma (406-409); Slavni boj na polju Tičaru (410-417); Nes`otvjetna sljedstvija (418-422); Pustošnost je štetnost (423-426); Srpska vječitost (427-436); Odaja Loznice (437-439); Razbitije Zasavice (440-443); Naročni sunovrat (444-446); Izgub Šapca (447-452); Provid (453-455); Pritjeha (456-458); Serpskost (459-468); Vraždebnosti otreba (469-475); Strašnosudja nepremjenost (476-480); Otnošnja k Srbam` Austrije (481-483); Nesreće ščednost (484-486); Raspjev slavom otečestva ushićena Srpčića (487-488); Mrtca vaskrs (489-492); Bitka na Dublju (493-495); Sodjejstva postranska (496-498); Vid mira (499-502); Srpska najvažnost (503-504); Povratak nesrećan (505-514); Najveća žertva (515-517); Otpjev (518-520); Dodatak (523-526). Rječnik manje poznatih riječi (527-560). Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić (561-577); Napomena / N. S. (578). (karton) Napomene Autorova slika Tiraž 1.000. Rječnik manje poznatih riječi: str. 527-560 Str. 561-577: Mamutsko jezičko čudo / Nikola Strajnić Str. 578: Napomena / N. S. Predmetne odrednice Milutinović-Sarajlija, Sima, 1791-1847 -- `Srbijanka` Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847), srpski pesnik i Njegošev učitelj. U društvu beogradskih književnih ljudi na početku druge polovine XIX veka Milutinović je bio pretpostavljan Gunduliću dok je Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Koristio je ponekad u svojim djelima pseudonim Čubro Čojković. Sima Milutinović ima veliki značaj kao prvi zapisivač više od stotine srpskih narodnih pjesama, koje su time sačuvane od zaborava. Životopis Rođen je u trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac je rodom iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, pa je zbog kuge prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina. Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Slavonski Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Sima je bio pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda. Učestvuje u ustanku protiv Turaka u četi „golaća“. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Nemačku, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta“. Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje Crkve Svetog Marka. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi). Njegov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti. Delo Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo (čiju prvu pesmu je posvetio svojoj prijateljici Katarini Ivanović), epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: „Istorija Srbije“, koja obuhvata samo vreme od 1813. do 1815, i „Istorija Crne Gore“ od davnih do novijeg vremena. Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom „Serbijankom“ napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Tragedija „Obilić“ je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a „Dika crnogorska“ je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet“. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Nemačkoj upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod, napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. (kutija keno)

DNEVNIK 1 - 5 - KOMPLET - Miroslav Krleža AUTOR: Miroslav Krleža NASLOV: Dnevnik 1-5 IZDAVAC: Oslobođenje ,Sarajevo GODINA: 1981 POVEZ: tvrd Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada Kolo: DNEVNIK 1–5 Godina: 1981 Izdavanje i proizvodnja: Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost : Globus, Povez: tvrdi Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada 446 + 459 + 488 + 354 + 553 strana 20x13 cm Tvrd povez sa zlatotiskom Stanje: VRLO dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Životopis Rođen u Zagrebu u građanskoj obitelji niže-srednjega socijalnoga statusa (razdoblje opisano u dojmljivoj prozi `Djetinjstvo u Agramu`), Krleža pohađa vojnu kadetsku školu u Pečuhu. Još od djetinjstva 1902-1903 je bio prijatelj sa Đurom Cvijićem.[1] Krleža od školskih dana pripada omladinskom revolucionarnom pokretu, kao jedan od intelektualnih vođa hrvatske ljevice.[1] Pripadao je krugu lijevih intelektualaca, kao Đuro Cvijić, August Cesarec, Kamilo Horvatin, Sima Miljuš. Prvi svjetski rat Neposredno uoči 1. svjetskoga rata, u doba Balkanskih ratova, Krleža pod utjecajem jugoslavenske ideologije bježi u Srbiju. Godine 1913. prekida vojni studij u peštanskoj Ludovicejskoj akademiji. Preko Pariza i Soluna dolazi u Srbiju s nakanom da bude dobrovoljac u srpskoj vojsci. Osumnjičen je kao špijun i srbijanske ga vlasti protjeruju. Vraća se u Austro-Ugarsku i u Zemunu biva uhićen na osnovi tjeralice Ludoviceuma. Godine 1915. mobiliziran je kao domobran i poslan na bojišnicu u istočnoj Europi (Galicija) gdje doživljuje Brusilovljevu ofanzivu. Na bojištu je kratko vrijeme, a ostatak rata provodi po vojnim bolnicama i toplicama zbog slaboga zdravstvenoga stanja, a i objavljuje prve književne i novinske tekstove. Period Kraljevine Po stvaranju Kraljevine SHS Krleža se, fasciniran Lenjinom i sovjetskom revolucijom, angažira u komunističkom pokretu novonastale države i razvija snažnu spisateljsku djelatnost: u to je doba, gotovo do Radićeva ubojstva, pisao srpskom ekavicom, kao i niz drugih hrvatskih pisaca (Šimić, Ujević, Cesarec, Majer, Cesarić, Donadini, Andrić..). Već je potkraj dvadesetih godina prošlog stoljeća dominantan lik u književnom životu jugoslavenske države, a neka od najsnažnijih ostvarenja na svim poljima (poezija, roman, drama, esej, memoarska proza, polemike i publicistika, novelistika) objavljuje u tridesetima, u vrijeme jačanja desnih i lijevih totalitarizama. Đuro Cvijić, jedan od najboljih Krležinih prijatelja iz detinjstva, ubijen u Staljinovim čistkama. Krleža postaje izrazito kritičan prema Staljinu u vreme velike čistke, kada je Staljin iskorijenio većinu stare boljševičke garde, i pobio jugoslovenske komuniste, Krležine prijatelje koji su potražili utočište u komunističkoj obećanoj zemlji. Rodoljub Čolaković je zapisao Krležine stavove o staljinskim proce­sima 1936. godine, prilikom razgovora u Krležinom stanu: Još ljetos, kad smo razgovarali o procesu u Moskvi, Krleža je oštro osuđivao Staljinovu politiku. Pogotovu je bio oštar te večeri govoreći o nečovječnosti i političkoj štetnosti pogubljenja istaknutih ljudi Boljševičke partije i bliskih Lenjinovih suradnika. Upitao me: ’Ajde reci bi li Lenjin tako postupao sa onima koji ise s njim ne slažu, jer valjda ne vjeruješ da ima zrna istine u onome što je Višinski lajao na procesu. Zašto ih Staljin nije prognao u Sibir i učinio ih neškodljivim, nego im skida glave za izmišljene krivice?’[2] – Rodoljub Čolaković Zgađen nad svim opcijama koje su bile na političko-ideološkom meniju – od liberalno-imperijalnih sila, preko nacističkog i fašističkog totalitarizma kojeg je dobro procijenio kao slijepu ulicu civilizacije do Staljinove diktature (početni entuzijazam o planiranom društvu socijalne i nacionalne pravde splasnuo je u srazu sa stvarnošću realsocijalizma), Krleža je 2. svjetski rat dočekao praktički usamljen i posvađen s prijašnjim sudruzima iz KPJ. Krleža je nosio bradu, koju je obrijao u rano proleće 1938.[3] 1939. je pokrenuo časopis Pečat koji je kratko trajao (1939–1940) ali će znatno utjecati na razvoj poratne književnosti tako u Hrvatskoj kako i općenito na južnoslavenskom prostoru. Život u NDH Ubrzo nakon proglašenja NDH Miroslav Krleža biva od gestapa uhapšen, ispitivan i zlostavljan dok će u samom zatvoru biti vređan od uhapšenih komunista koji ga optužuju da je trockist.[4]. Na kraju zahvaljujući utjecajnim prijateljima Krleža neće biti pogubljen nego pušten tako da će po riječima Stanka Lasića on postati trajni NDH talac.[4]. Tokom prvog mjeseca NDH biva uhapšena i Krležina žena Bela koja će također biti puštena iz zatvora. Tokom sledeće 4 godine on živi povučeno u strahu za svoj život pod direktnom zaštitom ustaškog ministra Đure Vranešića dok njegova žena postaje jedna od najvećih tadašnjih kazališnih zvijezda. Od početka 1942 godine pa sve do kraja postojanja NDH dijela Miroslave Krleže su zabranjena, a do jedinog njegovog spominjanja u medijima dolazi krajem godine kada se on našao na popisu izbranih hrvatskih pisaca čija dijela će fašistička Italija prevesti na svoj jezik [4]. Prema memoarskim izvorima, partizani su željeli Krležu za potpredsjednika AVNOJ-e.[5] Nakon kapitulacije Italije Krleža biva priveden na sastanak s Pavelićem koji mu nudi razne najviše kulturne funkcije u državi što sve će on odbiti [4] i vratiti se u svoj de facto pritvor. Nakon propasti NDH i obnove Jugoslavije zahvaljujući svom utjecaju Krležinoj ženi Beli neće biti suđeno na `sudu časti`, ali on neće biti u stanju spasiti Đuru Vranječića koji je bio istovremeno NDH ministar i agent gestapa.[6] Period SFRJ Te 1945. godine u komunizam razočarani Krleža odmah ima prvi poratni susret s Titom koji mu kaže:`S tobom polemika neće biti, a partijski staž ti se priznaje od početka`. U tadašnjoj Jugoslaviji samo su ministri vanjskih poslova, policije i vojske i Krleža mogli doći Titu bez ikakve najave ili razloga kada god požele. Sve u svemu on je imao zamerke na novi jugoslovenski sistem, ali ga je bez obzira na to aktivno i iskreno podržavao.[6] Već 1946. godine Krleža je jedan od obnovitelja Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti čiji postaje podpredsednik, ali njegova dela se ne objavljuju zbog protivljenja dela partije na čelu s Đilasom. Odnos Ive Andrića i Miroslava Krleže bio je izrazito turbulentan, što se pogoršalo nakon što je Andriću uručena Nobelova nagrada. Iako su javno iskazivali poštovanje, Krleža se nerijetko kritički osvrtao na Andrića i njegov rad. Sve se menja ubrzo nakon rezolucije informbiroa kada zbog svojih predratnih književnih svesci njegov ugled u komunističkoj partiji naglo raste. U klimi liberalizacije on pokreće 1950. Jugoslavenski leksikografski zavod, današnji Leksikografski zavod Miroslav Krleža, čiji postaje predsednika, već 1952. godine nakon ljubljanskog referata kojim žestoko osuđuje književni smjer socijalističkog realizma on postaje nedodirljiva književna veličina. Ono što je u jugoslovenskoj politici bio Tito to je u književnosti od tada Krleža [6]. Godine 1967. potpisuje `Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika` (vidi Hrvatski jezik), što je dovelo do njegove ostavke u Centralnom komitetu SKH nakon hajke na `nacionalizam` izražen, navodno, u tom dokumentu. U doba Hrvatskoga proljeća simpatizirao je zahtjeve proljećara, no povukao se kad je postalo očito da je Tito odlučio slomiti hrvatski nacionalni pokret (jedina Krležina uspješna intervencija smanjivanje zatvorske kazne Tuđmanu). Do kraja života djeluje u Leksikografskom zavodu, a zadnje godine provodi narušenoga zdravlja i poluparaliziran. To je razdoblje Krležina života iscrpno prikazano u nekonvencionalnim višesveščanim monografijama njegova Eckermanna, Enesa Čengića. Djela Spomenik Miroslavu Krleži u Zagrebu Poezija i proza “Pjesme” I i II, (1918.) “Pjesme” III, (1919.) “Hrvatski bog Mars” (1922.; potpuna i konačna varijanta 1933.) “Pjesme u tmini” (1937.) “Novele” (1924.) “Hiljadu i jedna smrt” (1932.) “Povratak Filipa Latinovicza” (1932.) “Novele” (1937.) “Balade Petrice Kerempuha” (1936.) “Na rubu pameti” (1938.) “Banket u Blitvi” (1938.), (1939.), (1962.) “Zastave” (1969.) Drame “Kraljevo” (1915.) “Kristofor Kolumbo” (1917.) “Michelangelo Buonarroti” (1918.) “U logoru” (1920.) `Adam i Eva` (1922.) `Galicija` (1922.) `Golgota` (1922.) “Vučjak” (1924.) `Gospoda Glembajevi` (1929.) `U agoniji`, (1928.) “Leda”, (1930.) “Aretej”, (1959.) `Deset krvavih godina`, (1937.) (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. * Glavni junak prvog romana iz trilogije Ivan Katić „grešni“ je saputnik komunistâ koji doživljava životni sunovrat jer im se 1936. zamerio. Proglašen za buržuja i trockistu, biva odbačen od „drugova“ i posle rata, kada je dospeo na robiju, a na slobodi dolazi u sukob sa porodicom koja se raspada... „Ovo je roman o sukobu komunizma sa fašizmom u ljudskoj klanici u kojoj su jugoslovenska plemena dodala tom manihejskom sukobu dvostruku dimenziju paroksizma: Srbija je zaglibila u totalitarizam, osakaćena građanskim ratom koji će se po svoj prilici ponoviti, ne usuđujući se da se pogleda u ogledalu krvoprolića prošlog rata i nastupanja komunizma.“ (Žorž Niva) Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti... Njegoševa nagrada Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića * „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) * Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Daleko je sunce - Koreni - Deobe I - Deobe II - Deobe III - Bajka - Prilike - Odgovornost Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti... Njegoševa nagrada Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića * „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) * Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Vreme smrti 3 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DEOBE Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DEOBE Tvrdi povez Kompletan roman u jednoj knjizi Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ DALEKO JE SUNCE Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер