Preobraženje i vaskrs slovenstva Izdavač: Svetosavska omladinska zajednica, Kraljevo Edicija Posebna izdanja Povez: broširan Broj strana: 215 Odlično očuvana. Retko u ponudi. Ova knjiga govori tihim glasom o Bogu i Njegovima u ovom svetu; o Bogu Lubavi i Žrtve u Njegovima, narodima koji čine jedan Narod - Novi Izrail, Crkvu Božju. U njoj su članci i ogledi na raznovrsne teme. U „Obretanjima“ autorka piše o preobraženju i vaskrsu Rusije, najveće pravoslavne Mučenice XX veka; o Srbiji koja može postati manastir - u veri, nadi, ljubav, ako se vrati sebi; o uzajamnim vezama Srba i Rusa kroz vekove; o Caru-Mučeniku Nikolaju II Romanovu, koji je u svetski rat ušao da bi Srbe zaštitio. U „Obrazu predačkom“ ona kliče srbskim novomučenicima, plače sa srbskim izgnanicima, razmišlja pred dverima hrama, daje nam predivan uvid u žitija Svetaca Ruske Pravoslavne Crkve, i sa ljubavlju se klanja gospodinu i ocu našem, Patrijarhu Pavlu. U „Stopama prosvetitelja“ ona, i sama prosvetar, raspravlja o prosveti sa Hristom i prosveti bez Hrista, koja je tama i škrgut zuba i lelek osakaćenih duša; na kraju, u „Slavoslovlju i slovoljublju“, nudi naučno preciznu i sa pobožnim poštovanjem pisanu raspravu o bogoslužbenom jeziku Srbske Crkve, mogućnostima njegovog prevođenja i prepevavanja, načinu da se jezik Božanskih himni približi savremenom čoveku. (K-144)

На крају своје хиљадугодишње историје, Руска Црква је изашла на своју Голготу. Данашњи страстотерпци Русије и Србије, сједињују ово наше време са временом страдалника за Христа првих векова и будућих великих мученика који ће бити убијени од антихриста и његових присталица. Међу те претече и предводнике у историји човечанства последњих мученика, спадају и монаси Оптине Пустиње, оци Василије, Трофим и Терапонт убијени од руке сатанисте априла 1993. Размишљајући о њима, сама од себе нам се намеће мисао св. муч. протојереја Јована Восторгова: „На жртву Богу приноси се не оно што је лоше већ оно што је најбоље“. Заиста, сваки од тројице мученика пострадалих за Христа, још за живота је принео Богу на дар све што је имао: вољу, разум и осећања. Мучеништво јесте најделотворнија проповед Јеванђеља и један је од најсилнијих доказа постојања Вечносуштног Бога, истинитости Христовог учења, бесмртности душе, будућег свеопштег васкрсења. Богоугодност подвига јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта, потврђена је и оним сведочанствима благодатне помоћи по молитвама њима које су забележене. Важно је приметити да, упоредо са случајевима помоћи у животним невољама и исцељењима од тешких болести, догодили су се и случајеви духовног препорода, благодатне промене душе. (350 стр., илустровано)

Sveti Sava sa srbima vjekovima (Srpske golgote) Milisav Lj. Bojović Izdavač: Slovo, Kraljevo Godina izdanja: 1990 Format: 24 X 16,5 cm. Povez: Meki Pismo: Ćirilica Broj strana: 304 86-7463-014-6 Sveti Sava (oko 1175—14. januar 1236) bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. mart 1196), podigao manastir Hilandar (1198—99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I. Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik, kao i Zakonopravilo. Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete. Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba. ***Odlično očuvano, sa posvetom autora***

Tatjana Gračova: KADA VLAST NIJE OD BOGA Najamnici u vlasti. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Kako uništavaju tradicionalnu državnost? Novo ropstvo preko vakcinacije sa čipovima. Najamnici u crkvi: Vatikan protiv svete Rusije. Zašto se oni plaše Ivana Groznog? Mek povez, 264strane, ilustrovano,izdavač: SVETA RUSIJA - Beograd U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš...