1. Dnevnik pobeda: Srbija u Balkanskim ratovima 1912-1913 2. Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915 3. Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918 Priredili Silvija Đurić, Vidosav Stevanović, 431 + 644 + 777 strana, sa fotografijama, izdanje IRO „Beograd“ / TIZ „Zrinski“ - Čakovec 1990, tvrdi povezi, ćirilica, poneko neznatno oštećenje ćoška, generalno dobro očuvane. Kako se vidi, jedna knjiga nema zaštitni omot

Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918 BIGZ Beograd 1971. Tvrd povez Format 25×31 cm Ilustrovano Ćirilica, 432 strane. Stanje Vrlo dobro, posveta na predlistu.

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1916 - 1918 Izdavač: BIGZ Beograd Godina izdanja: 1971. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 432 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

U odlicnom stanju, izvrstan primerak. Golgota i VASKRS Srbije 1-2/ 1914-1915. 1915-1918. BIGZ Beograd 1986. Knjiga I: Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915 Knjiga II: Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918 Priredili: Silvija Đurić, Vidosav Stevanović

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914-1915 / 1915-1918 - Silvija Đurić, Vidosav Stevanović Izdavač: ZRINSKI Čakovec Godina izdanja: 1989. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

vrlo dobro stanje , 24 x 18 ,

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914-1915, 1915-1918 priređivači Silvija Đurić i Vidosav Stevanović , Sezam Medico Beograd 1989 , 2 knjige , tvrd povez, odlično očuvano, zaštitni omot, ilustrovano, 644 + 777 strana format , 24 x 17 cm. iz sadržaja : Austrugarski ultimatum, Odgovor Srpske vlade, Objava rata, Regent Aleksandar, Beograd, Arčibald Rajs, Valjevo, 1300 Kaplara, Vinaver, Kolubarska bitka, Niš, Albanija, Dečaci dobrovoljci, Prizren, Drač, 3. Pešadijski puk, Crna Gora, Skadar, Ćele-kula, VIDO ostrvo smrti, Srpski đaci u Francuskoj, Korzika, Bizerta, Vojvoda Mišić, Krf, Front 1917, Dobrudža, Solunski front, Bugarski zločini u Srbiji, Arčibajd Rajs, Fotografije stanje vrlo dobro

Kosta Stojanović - Slom i vaskrs Srbije Knjiga je nova i nekoriscena Izdavač : RTS Kosta Stojanović, istaknuti naučnik, profesor Velike škole i Univerziteta, čije delo mnogi danas smatraju pretečom kibernetike i moderne teorije sistema, imao je sudbinu da bude na isturenim državnim i političkim položajima u najtežim vremenima po srpski narod. Pored toga, nije zaboravio ni da ostavi trag o svom vremenu pišući memoare „Slom i vaskrs Srbije`, u kojima je objasnio uzroke vojnog poraza Srbije 1915. U ovoj „raspravi` posebno se okomljuje na Nikolu Pašića, videći u njemu svu moralnu niskost čoveka spremnog na sve samo da bi očuvao svoj dominantni položaj, kao i na naše povlačenje kroz Crnu Goru i Albaniju, ističući kao bolju i spasonosnu varijantu povlačenje ka Solunu.

Knjiga:Dnevnik pobeda 1912 - 1913 ,431 str. 1990, 25 cm. Knjiga:Golgota i Vasrks Srbije 1914 - 1915 ,644 str. 1990, 25 cm. Knjiga:Golgota i Vasrks Srbije 1915 - 1918 ,777 str. 1990, 25 cm.

Opis Povodom obeležavanja stogodišnjice od Prvog svetskog rata, u znak sećanja na naše slavne pretke, u spomen na njihova junačka dela i hrabrost, da nikad ne zaboravimo koliku su žrtvu dali za slobodu i kakvo su nadljudsko stradanje podneli u Velikom ratu, saterani u bespuća Albanije, željno iščekujući savezničke lađe za izbavljenje. Da nikad ne zaboravimo hrabrost i odvažnost, kojima se divio čitav svet, pa i generali i zapovednici protivničkih vojski koji su krenuli da porobe jedan mali narod; da nikad ne zaboravimo kako su se poput feniksa digli iz pepela i kako su ti živi leševi vaskrsli i u jurišu krenuli ka porobljenoj otadžbini oslobađajući pedalj po pedalj namučene Srbije. Monografija u kojoj su sabrani zapisi, sećanja i dnevnički izveštaji vojnika ali i običnih građana, pesnika, glumaca, stranih diplomata i prijatelja srpskog naroda, započinje onog odsudnog trenutka kad je više nego jasno da drugog izbora nema već da i Vlada i vrhovna komanda i sav živalj moraju u povlačenje jer je zemlja sa svih strana opkoljena neprijateljima, a Bugari mučki napadaju s leđa. „Saveznici su oprali ruke, neprijatelj je zaurlao: ’Raspni ga!’ Krst je već sadeljan, a Golgota je pred nama. Krećimo i penjimo se na nju!”, kaže Branislav Nušić, jedan od onih koji su doživeli albansku golgotu. „Krećemo u planine, krećemo svi: i kralj i vlada, i vojvode i đenerali, i vojska i narod. Krećemo u planine, u gudure; krećemo u glad i u smrt! Format: 30 x 25 cm Broj strana: 262 Pismo: ćirilica Povez: Tvrd

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

Knjiga Istine i legende o opstanku naroda srpskog dolazi u pravo vrijeme da razagna tamu istorijskih neistina i snagom izvora i činjenica ukaže kojim se tokovima kretao istorijski hod srpskog naroda.Ova istorija predstavlja uspješan spoj struke (koja traga „kako je to uistinu bilo“) i metoda pripovijedanja i svjedočenja. Živo i neposredno izlaganje i pripovijedanje približava prošlost sadašnjosti, jer bez nje nema vidika. Upravo istraživač g. Draško Šćekić otvara viziju izlaska iz postojećeg istorijskog bespuća. Padovi u istoriji srpskog naroda dolaze zakonomjerno — destrukcija nesloge zaustavlja ili usporava društveno kretanje. Autor svestrano analizira propast srpskog carstva kao posledicu nesloge feudalaca, koja je odvela srpski rod u ropstvo azijatskom mraku sve do vaskrsa i obnove srpske državnosti u Crnoj Gori pod Sv. Petrom, a u Srbiji pod Karađorđem.Ova studija predstavlja uspjelu sintezu isgorije srpskog naroda tokom proteklih 13 vjekova. Ona ima snagu zbornika dokumenata pred kojim sagorijevaju svi falsifikati; ona ima pedagošku funkdiju, jer formira istorijsku svijest srednjoškolaca i studenata. Značajan je doprinos našoj istoriografiji. Iz iznesenih razloga toplo je preporučujem. prof. dr Vladimir Jovićević Povez knjige : tvrd Strana : 323 Format knjige : 24 cm Pismo : ćirilica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Srbija je istorijska studija Vladimira Ćorovića u kojoj u sažetom i prijemčivom obliku prikazuje istoriju srpske države od vladavine Stefana Nemanje do pobede u Prvom svetskom ratu i stvaranja jugoslovenske države. Ćorović opisuje vaskrs srpske državne misli nakon oslobođenja od Osmanlija a potom i austrougarske vladavine, ideje o ujedinjenju Jugoslovena, narodne ideale s kraja 19. i početka 20. veka, ratove s Bugarskom i Austrougarskom, savezništva s evropskim silama, prelazak preko Albanije, poraze ali i nesalomivi duh srpske vojske. Ćorović progovara i o intimnim podacima iz života srpskih kraljeva, o njihovim političkim strategijama, o odnosu naroda i državnog sistema. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti).[4] Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006). Bibliografija Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Istorija Jugoslavije (V. Ćorović). Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Velika Srbija (V. Ćorović). Veoma je velik Ćorovićev stvaralački opus, koji čine brojne knjige i pojedinačni tekstovi rastureni po raznim časopisima i listovima. Iako su činjeni i značajni pokušaji, još nije sastavljena i kompletna bibliografija njegovih radova i priloga o njemu. Ovo su samo neke njegove knjige: Vojislav Ilić (Mostar, 1906) Srpske narodne pripovijetke (Matica srpska: Novi Sad, 1909) Pokreti i dela (Geca Kon: Beograd, 1920) Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. Ćorović, Vladimir (1923). Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862. godine. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Ćorović, Vladimir (1924). Velika Srbija. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga. Ćorović, Vladimir (1928). Ujedinjenje. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1929). Naše pobede. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Mostar i njegova Srpska pravoslavna opština. Beograd: Planeta. Ćorović, Vladimir (1936). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije.(Zabranjeno izdanje-tiraž uništen) Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika. Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija.[6] Posthumno: Istorija Srba (BIGZ: Beograd, 1989), koristeći originalni rukopis Vladimira Ćorovića, priredili istoričari Rade Mihaljčić i Radoš Ljušić. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 1. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 2. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 3. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1992). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Biblioteka grada Beograda.

Francuska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1929 / Stanislav Sretenović Beograd 2008. Tvrd povez, 511 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). R4 Knjiga se bavi odnosima između Francuske i Kraljevine SHS u dvadesetim godinama XX veka, godinama koje su usledile posle Prvog svetskog rata i koje su bile ispunjene nadanjima da će biti stvorena mirna, demokratska i prosperitetna Evropa. Odnosi između Francuske i nove Kraljevine SHS počivali su na zajedničkom ratnom iskustvu na Solunskom frontu...Knjiga je deo projekta (Ne)uspešna integracija - (ne)dovršena modernizacija: međunarodni položaj i unutrašnji razvoj Srbije i Jugoslavije 1921-1991. Sadržaj: PREDGOVOR UVOD Prvi deo : OSNOVE FRANCUSKE POLITIKE U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA (1878-1921) Poglavlje I : FRANCUSKO-SRPSKI ODNOSI OD BERLINSKOG KONGRESA DO POČETKA VELIKOG RATA (1878-1914) 1. Slika Srbije u Francuskoj od srpske nezavisnosti do kraja aneksione krize (1878-1909/10) 1) Južni Sloveni u očima francuskih publicista i univerzitetskih delatnika 2) Srbija u očima diplomata 2. Francuski ekonomski i vojni prodor (1878—1909/10) 1) Zajmovi, sređivanje finansija i naoružavanje Srbije 2) Srpske železnice 3. Prelomna 1909/10. godina i francusko ekonomsko i kulturno ustoličenje u Srbiji l) Univerzitetske, školske, novinarske i slobodnozidarske veze 2) Osnivanje Francusko-srpske banke 3) Javni radovi Poglavlje II : PRVI SVETSKI RAT, OSNIVANJE KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA I NJEN POLOŽAJ U NOVOJ EVROPI (1914-1921) 1. Funkcionisanje francusko-srpskog savezništva (1914—1915/16) 1) Francuska podrška 2) Italijanski činilac 3) Francuzi u srpskoj Golgoti 2. Francuska pritiče u pomoć Srbima (1915/16—1918) 1) Srbi u Francuskoj: učenici, studenti, profesori i propagandisti 2) Razvoj predstave o Srbiji kod francuskih univerzitetskih nastavnika 3) Oko Solunskog fronta 3. Uloga Francuske u osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921) 2) Jugoslovenski problem na Mirovnoj konferenciji 3) Nova Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 4) Položaj Kraljevine SHS u francuskom sistemu 5) Kraljevina SHS u planovima nove francuske ekonomske i kulturne diplomatije Poglavlje III: ODLUČUJUĆA ULOGA FRANCUSKE U ORGANIZACIJI I PRVIM KORACIMA KRALJEVINE SHS (1 918-1921) 1. Na tragu francusko-srpskog prijateljstva 1) Izrazito aktivan ambasador: vikont Žozef d`Fontene 2) Uloga vojnih lica neposredno posle rata 2. Ponovno oživljavanje francuskih interesa 1) Značaj pomorskog puta 2) „Kontinentalisti” udruženja i grupe za podršku Francuske ekonomskim odnosima sa Kraljevinom SHS 3) Planovi i prepreke 4) Problem srpskih dugova i posebni francuski zahtevi: afere Manž, Martini, Pomorska osiguranja iz Pariza 3. Kulturna politika Francuske i njena ograničenja 1) Vojna propaganda 2) Jezik — privilegovan nosilac francuskog uticaja 3) Školska konvencija i njena primena 4. Verska pitanja, kulturni i politički ulog 1) Francuzi između južnoslovenske države i katoličkog sveštenstva 2) Francuski sveštenici u službi diplomatije 3) Francusko-italijansko rivalstvo Drugi deo : U POTRAZI ZA „SNAŽNOM I NAPREDNOM DRŽAVOM”: PRINCIPI I OSTVARENJA FRANCUSKE POLITIKE (1921-1924) Poglavlje IV : JEDNA KARIKA U FRANCUSKOJ POLITICI PRIMENE MIROVNIH UGOVORA 1. Diplomatska podrška — do koje mere? 1) Kako umiriti centralnu Evropu? 2) Kako sprečiti belgijsko-srpski rascep? 2. Kraljevina SHS u francuskoj „istočnoj” politici 1) Kraljevina SHS i francusko-britansko suparništvo na Sredozemlju 2) Naoružavati Kraljevinu SHS: politička i finansijska gledišta 3) Kupovina Istočnih železnica i afera Gavrilović-Get 3. Različiti pogledi na Kraljevinu SHS u francuskom Parlamentu 1) Francusko Ministarstvo inostranih poslova suočeno sa izveštajima Margena i Marena 2) Senator Anri Beranže i ekonomski razlozi francuske pozajmice 4. Francusko opažanje diplomatskog kora Kraljevine SHS 1) Frankofilija kraljevskih diplomata 2) Miroslav Spalajković u Parizu Poglavlje V: POLITIKA UTICAJA 1. Učesnici u širenju francuskog jezika: diplomate, profesori i sveštenici 1) Odvajanje od Fonteneovog nasleda: novi poslanik Frederik Kleman-Simon 2) Profesori 3) Sveštenici 2. Ekonomski poslovi u teškoćama 1) Ograničena trgovina 2) Povratak nemačkog ekonomskog uticaja 3) Francusko povlačenje: poslovi u predratnoj Srbiji 3. Francuski vojni interesi i simbolika odnosa 1) Neuspeh osnivanja francusko-srpske fabrike oružja 2) Francuski uticaj na kopnenu vojsku Kraljevine SHS 3) „Otkriće” javnih proslava 4. Francuska podrška mornarici Kraljevine SHS i njena ograničenja 1) Politika mira na Jadranu 2) Francusko-kraljevski pomorski program 3) Unutrašnja pitanja mornarice Kraljevine SHS Treći deo: FRANCUSKA - SLABA ZAŠTITNICA? (1924-1929) Poglavlje VI: FRANCUSKA NASPRAM ITALIJANSKE I NEMAČKE KONKURENCIJE 1. Rastući značaj Italije 1) Francuska i italijansko-jugoslovensko zbližavanje 2) Kraljevina SHS između Italije i Francuske 3) Povratak Kraljevine SHS pod francusko okrilje? 2. Nemačka konkurencija? 1) Problem stranih radnika i službenika u Kraljevini SHS 2) Jačanje nemačkog ekonomskog i kulturnog uticaja 3) Francuska i nemačko-jugoslovenski trgovinski sporazum 4) Stvaranje vojne industrije Kraljevine SHS 3. Mornarički ulog i teško ostvarivanje pomorskog programa 1) Francuski rivali 2) Posledice francusko-italijanske napetosti 3 ) Posete mornarica Francuske i Kraljevine SHS Poglavlje VII: REALIZACIJA POLITIKE NAORUŽAVANJA KRALJEVINE: JEDNO PORAVNANJE 1. Austrougarsko naslede vojske Kraljevine SHS 1) Francusko viđenje mornarice Kraljevine SHS 2) Pitanje oficira kraljevske mornarice 3) Protivrečni pogledi na kopnenu vojsku 2. Teška realizacija francuske pozajmice 1) Problem kupovine pomorske opreme i francuska obaveštajna služba 2) Francuska slabost 3) Francuska vlada između naoružavanja Kraljevine SHS i smirivanja italijansko-jugoslovenskih odnosa 3. Srednja putanja Ke Dorsea 1) Kako udovoljiti Srbima, a ne isprovocirati Italijane? 2) Ke Dorse između zahteva Ministarstva rata i Ministarstva finansija 3) Uobičajeni odnosi sa prijateljskom vojskom Poglavlje VIII: TEŽAK PRELAZ OD FRANCUSKO-SRPSKOG KA FRANCUSKO-JUGOSLOVENSKOM PRIJATELJSTVU 1. Francuski kulturni uticaj između Kraljevine SHS, Italije, Svete Stolice i katoličkog sveštenstva 1) Francusko-srpski kulturni odnosi — između prijateljstva i podozrenja 2) Francusko versko obrazovanje u Hrvatskoj i njegov neuspeh 3) Italijanska konkurencija u Južnoj Srbiji (Makedoniji) 2. Restrukturisanje francuskog ekonomskog i kulturnog uticaja 1) Reorganizacija konzularnih okruga: francusko udaljavanje od centralne vlade? 2) Kako se boriti protiv nemačkog uticaja u zagrebačkom konzularnom okrugu? 3) Pojačana kulturna akcija u Srbiji i Vojvodini 4) Zbližavanje sa Srpskom pravoslavnom crkvom 5) Bilans kulturne akcije Francuske kroz širenje francuskog jezika 3. Stvaranje slika, percepcije i „produkcija” spomenika 1) Proslava 11. novembra 1927. 2) „Produkcija” spomenika 3) Ilirski praznik ZAKLJUČAK CONCLUSION IZVORI I LITERATURA REGISTAR IMENA BELEŠKA O AUTORU

TEŽINA ZAKLETVE Ratni put Užičana i spomenica nastradalima za Kralja i Otadžbinu 1941-1945 Dejan Đerić Društvo istoričara Užica, 2023. 685 strana, tvrd povez, A4 format. Knjiga je odlično očuvana ali joj nedostaje pola trećeg predlista gde je bila posveta (pogledajte sve slike). Расветљавање ратних и поратних судбина припадника ЈВуО Књига Дејана Ђерића „Тежина заклетве” својеврсно је подсећање на епопеју Југословенске војске у отаџбини у ужичком крају Војевали су храбро у ратовима за ослобођење Србије и служили народу, краљу и отаџбини. Кад је букнуо Други светски рат, а зреле године их стигле, нису се склонили и заклетву погазили, наставили су да јој служе. Одгајани су тако и васпитавани, положена заклетва краљу и отаџбини правно и морално их је обавезивала да не чине другачије. Стали су под барјак првог герилца окупиране Европе, пошли на пут страдања са тешким бременом и осетили тежину заклетве. Да су били верни револуцији сада би се тргови, булевари, школе, касарне звали по њима. Нису, па им се ни гробови не знају. Ово бележи управо објављена књига `„Тежина заклетве” (на 678 страна, издавач Историјски архив Ужице) младог аутора Дејана Ђерића, познатог по књизи „Сломљена крила Златибора” о четничком спасавању савезничких авијатичара , коју је на српском и енглеском објавио 2020. године. Родом Ужичанин, с послом у Београду, Ђерић истиче да се у слободно време бави истраживањем и писањем скривене историје. У том духу му је и „Тежина заклетве” која баца светло на затамњене судбине и страдања припадника Југословенске војске у отаџбини у ратном и поратном времену: официра, подофицира, Дражиних сабораца из ужичког краја. Обимна „Тежина заклетве” расветљава више периода. Почиње поглављем „Од отпора до грађанског рата” у коме пише о четништву у ужичком крају, формирању првих одреда, односима четника и партизана, о Ужицу под комунистима, хапшењу и страдању штаба Златиборско-четничког одреда од окупатора... Следе странице о формирању Златиборског корпуса у поглављу „Ужичка бригада ЈВуО”, о репресалијама окупатора, борби на Тари, прогону Дражиних присталица у Ужичком срезу, учешћу ђенерала Драже у политици, о бици на Јеловој гори, па и о ликвидацијама партизана и њихових присталица. Део „На путу Голготе” открива детаље о ликвидацији Душана Радовића Кондора, о преласку Златиборског корпуса у Босну, формирању комунистичке власти у Ужицу уз обрачунавање са „дезертерима и јатацима” , те о прогон свештеника и верника, као и запис „Ђенерал Михаиловић пред ’Часним судом’”... Споменице настрадалим официрима, подофицирима и редовима ЈВуО из ужичког краја са биографијама, списак ратних заробљеника повратника и друго у оквиру су завршног поглавља „Ужичани у вихору рата”. Аутор истиче да је ту дат до сада најдетаљнији попис настрадалих Ужичана, не само припадника свих војних формација него и цивилног становништва. „Ретки су тако посвећени истраживачи периода наше затамњене прошлости као што је Дејан Ђерић”, пише у рецензији др Немања Девић, док проф. др Милоје Пршић истиче да је ова књига незаобилазан извор драгоцених података за оне који ће истраживати узроке раскола и међусобних српских убијања 1941–1945. како би се то за сва времена превазишло и у народу повратило јединство. За помирење уистини и љубави залаже се и аутор Ђерић, који је, шест година радећи на овој књизи, обилазио архиве, села, породице страдалих. Књига „Тежина заклетве”, како у њеном предговору наводи пуковник у пензији Драган Крсмановић, једна је од првих у којој идеологија није основни критеријум за опис и вредновање ратних догађаја и актера. „Аутор је уронио у архивску грађу трагајући за занемареним, маргинализованим, намерно изостављеним документима. У Војном архиву детаљно је прегледао све фондове од значаја за ЈВуО, а грађу је прикупљао и у Архиву Србије, Југославије, Београда, Ужица, као и тешко доступну а јако корисну грађу из Фонда БИА”, пише Крсмановић и закључује: „Српском народу је неопходно помирење, али не на прихватању лажи и обмане. Због тога је ова књига одлично штиво за оне који, скоро осам деценија после Другог светског рата, покушавају да ставе тачку на српске поделе и окрену се новим изазовима.” b

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.