Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918 BIGZ Beograd 1971. Tvrd povez Format 25×31 cm Ilustrovano Ćirilica, 432 strane. Stanje Vrlo dobro, posveta na predlistu.

Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918 BIGZ Beograd 1971. Tvrd povez Format 25×31 cm Ilustrovano Ćirilica, 432 strane. Stanje Vrlo dobro, posveta na predlistu.

Fenomenalna istoriografija,odlično očivano! U dva toma.

U odlicnom stanju, izvrstan primerak. Golgota i VASKRS Srbije 1-2/ 1914-1915. 1915-1918. BIGZ Beograd 1986. Knjiga I: Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915 Knjiga II: Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918 Priredili: Silvija Đurić, Vidosav Stevanović

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914-1915 / 1915-1918 - Silvija Đurić, Vidosav Stevanović Izdavač: ZRINSKI Čakovec Godina izdanja: 1989. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

vrlo dobro stanje , 24 x 18 ,

Polovne i antikvarne knjige Priređivači: Silvija Đurić, Vidosav Stevanović Izdavač: BIGZ, Partizanska knjiga Povez: tvrdi sa omotom, šiveno Format: 17 x 24 cm Strana: 636, 815 Na povezu kod zadnje korice vidljiv znak korišćenja ISTORIJSKO-MEMOARSKA DELA / 69 pripovedanja... Gergard Gazeman, Ogist Bop, Nikola Trajković, Veselin čajkanović, Tadija Pejović, Arčibald Rajs, Aleksandar Deroko, Milan Đoković, Vilijam Drajton, Izabela Haton, F.Ž.Dega... Hronološki pregled ratnih operacija 1915 - 1918, Slike (141), Ćirilica, Šiven povez, Omot, 814 str, Mag/S2 Oblast: Istorija

Kosta Stojanović - Slom i vaskrs Srbije Knjiga je nova i nekoriscena Izdavač : RTS Kosta Stojanović, istaknuti naučnik, profesor Velike škole i Univerziteta, čije delo mnogi danas smatraju pretečom kibernetike i moderne teorije sistema, imao je sudbinu da bude na isturenim državnim i političkim položajima u najtežim vremenima po srpski narod. Pored toga, nije zaboravio ni da ostavi trag o svom vremenu pišući memoare „Slom i vaskrs Srbije`, u kojima je objasnio uzroke vojnog poraza Srbije 1915. U ovoj „raspravi` posebno se okomljuje na Nikolu Pašića, videći u njemu svu moralnu niskost čoveka spremnog na sve samo da bi očuvao svoj dominantni položaj, kao i na naše povlačenje kroz Crnu Goru i Albaniju, ističući kao bolju i spasonosnu varijantu povlačenje ka Solunu.

ЈУНСКА ГОЛГОТА 1993. ДОКУМЕНТИ СРПСКА РЕЧ БЕОГРАД 2012 БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ РЕЧИ ДОКУМЕНТИ а) СРБИЈА - ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ - 1993 - У ШТАМПИ ......................................................... На насловној страни корица ФОТОГРАФИЈА ПРЕТУЧЕНОГ Вука Драшковића *********** ВУК ДРАШКОВИЋ и његова политичка голгота у режиму Слободана Милошевића ****** ФОТОГРАФИЈЕ У БОЈИ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ОМОТ ШИВЕН ПОВЕЗ 921 СТРАНА ТЕЖИНА КЊИГЕ ОКО 3 кг НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********

Knjiga:Dnevnik pobeda 1912 - 1913 ,431 str. 1990, 25 cm. Knjiga:Golgota i Vasrks Srbije 1914 - 1915 ,644 str. 1990, 25 cm. Knjiga:Golgota i Vasrks Srbije 1915 - 1918 ,777 str. 1990, 25 cm.

DAN ŠESTI RASTKO PETROVIĆ NOLIT B e o g r a d 1 9 8 2 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ Р о м а н .... Најбоља књига и најаутентичније потресно казивање о великој српској пропасти/Голготи - прелазу преко Албаније из пера сјајног писца и једног од 1300 ђака каплара, брата сликарке Надежде Петровић, чије је младе животе отаџбина као маћеха трошила за пропалу, сулуду и погрешну политику Николе Пашића, званог `Баја зна шта ради`, са његовим мумлањем у браду, црнорукцима и тврдолинијашима, недораслим краљем Петром, мегаломанским престолонаследником Александром, удворичком војном камарилом, црквеним врхом и осталом булументом корупционашких, пропалих и корумпираних политичара што је резултирало библијском пропашћу српског народа од преко милион сатртих СРПСКИХ живота од чега се Србија никада није опоравила.. Чињеница да је у последњих 1ОО година ове године рођено у Србији најмање беба говори о страшној будућности и судбини Срба - о њиховом историјском нестајању, а Срби се и даље деле, држава рехабилитују квислинге, а српски народ не позива на одговорност корумпирану српску политику, српске политичаре и кукавну српску елиту - сви апсолутно одговорни за ово безнадежно стање! Радикалско-карађорђевићевска осовина држана под руском антизападном контролом, настављена под комунистичком диктатуром Србију је увела у потпуни С Л О М ! 50 година власти радикала + 50 година власти комуниста, то је биланс српског Термидора! Шта даље? Једина узданица је српска младост ако у међувремену комплетна не /о д е/ на Запад или не буде корумпирана страначким и лажним школским дипломама, али то онда више неће ни бити важно. Нећемо бити ни први ни последњи народ који је нестао са лице Земље !!!!!!! Читаш и плачеш!!! ................................................... Поговор: ЂОРЂИЈЕ ВУКОВИЋ Напомена о тексту Биографски и библиографски подаци Ћирилица Тврде корице Класичан шивен повез, /н и ј е/ лепљено !!! 677 страница НЕКОРИШЋЕНО Одлично Кондиција: 1О Српски Зид плача !!! Књига да je златом плаћаш !!!

Reč izdavača: ’’Knjiga je plod istraživanja dvojice istoričara iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju. Sadrži opširan pregled sudbine snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) iz Srbije i Crne Gore, posle ulaska partizanskih snaga u te dve pokrajine, kao i ulaska snaga Sovjetske armije na područje Srbije u jesen 1944. godine. Pod pritiskom partizanskih i sovjetskih snaga, jedinice JVuO iz Srbije povukle su se tokom kasne jeseni te godine na područje Bosne, u nestvarnom očekivanju iskrcavanja Saveznika. Ubrzo, njima su se priključile i snage JVuO iz Crne Gore, koje su pratile hiljade civilnih izbeglica bežeći pred partizanskom revolucionarnom pravdom. Posle niza iskušenja i bezizlaznih situacija na području Bosne, obe grupacije JVuO su stradale: crnogorska, delom na Lijevča polju, a delom u Sloveniji posle predaje Britancima kod Blajburga (Pliberka), a srpska u vrletima Zelengore. Partizani su izvršili masovnu likvidaciju ostataka obe grupe, i to posle formalnog završetka Drugog svetskog rata u drugoj polovini maja 1945. godine, tako smeštajući te masovne zločine u epilog višestrukog građanskog rata u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji 1941–1945. Knjiga donosi nova istraživanja zločina na širem području istočne Bosne i ilustrovana je sa više od 200 fotografija, od kojih se mnoge prvi put objavljuju u javnosti.’’

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Jedini put: sile Antante i odbrana Srbije 1915. godine - Miloš Ković Broj strana: 262 Povez: Mek Odbrana Srbije od udruženog napada Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske 1915. godine, povlačenje preko Crne Gore i Albanije, obnova na Krfu i pobeda na Solunskom frontu sa puno prava su nazvani Golgotom i Vaskrsom. Poraz i egzodus iz 1915-1916, događaji koji se ubrajaju u najtragičnije trenutke srpske istorije, dobili su svoj naknadni, dubinski smisao pošto su u nacionalnoj tradiciji i sećanju spojeni sa potonjom obnovom i pobedom. Ipak, kada se proučava samo godina 1915, od napada na Srbiju prvih dana oktobra do napuštanja otadžbine i uspona srpske vojske i izbeglica ka crnogorskim i albanskim planinama početkom decembra, slika srpskog poraza postaje mnogo stvarnija i mračnija.Šta se i zašto dogodilo? Ova knjiga ne nudi jednostavne i uprošćene odgovore. Njena ključna teza je, ipak, da su sile Antante Srbima pomoć prvo obećale, potom su ih sprečile da preventivnim napadom na Bugarsku sami sebi pomognu, da bi ih na kraju prepustile milosti i nemilosti neprijatelja.Istorija odbrane Srbije 1915. ovde je sagledana kao celina, koja obuhvata i vojnu i diplomatsku istoriju, kao i svakodnevna iskustva „običnih ljudi“. Pripovedanje o srpskom Velikom ratu ne sme da izostavi ni epsko junaštvo ni mučenička stradanja. U ovoj knjizi zato su sa skoro podjednakom pažnjom saslušani glasovi kralja Petra, njegovih oficira i vojnika, srpskih i savezničkih ministara i diplomata, novinara, pripadnika medicinskih misija i zarobljenih neprijatelja, žena i dece iz izbegličkih kolona.

Tvrd povez sa omotom, veliki format, nova 382 strane L Bogato ilustrovana. Prvi svetski rat veliki ilustrovani vodič od Sarajeva do Versaja Dalibor Denda, R. G. Grant Prvi svetski rat, vođen od 1914. do 1918. godine, bio je tragičan sukob epskih razmera što je ostavio neizbrisiv trag u kolektivnom sećanju zemalja koje su u njemu izgubile čitavu jednu mladu generaciju. U ovoj vizuel­no impresivnoj knjizi neposredno se pripoveda o toku rata, pri čemu se oživljavaju iskustva kolosalnih sukoba, kao što su Galipoljska bitka, bitka na Somi, Verdenska bitka i Kolubarska bitka, i beleže lična svedočenja bora­ca i civilnog stanovništva. Posebna pažnja posvećena je razvoju tehnike i tehnologije i njenom uticaju na ratna dejstva. Autori nisu zanemarili ni život običnog čove­ka u pozadini fronta, društvene promene podstaknute ratom, kao ni stradanja i patnje civilnog stanovništva. Knjiga PRVI SVETSKI RAT – VELIKI ILUSTROVANI VODIČ napisana je na osnovu proverenih činjenica koje su pot­krepljene velikim brojem fotografija da bi se omogući­lo lakše razumevanje rata što je promenio tok istorije.Skupo plaćeno učešće Srbije u Velikom ratu maestralno je predstavio srpski vojni istoričar dr Dalibor Denda, koji u autorskom tekstu čitalačkoj publici prijemčivim jezi­kom otkriva novi pogled na istorijske događaje. U delu Srbija 1914–1918. prikazane su velike pobede srpske vojske 1914. godine, njeno stradanje tokom povlačenja preko Crne Gore i Albanije, ali i vaskrs i nove pobede na Solunskom frontu 1916–1918. godine. Ubedljivi opisi epidemije tifusa, stradanja vojnika i civila u logorima i pod okupacijom, potkrepljeni svedočanstvima očevida­ca, duboko se urezuju u pamćenje čitalaca. U tekstu je istaknut i doprinos srpskih dobrovoljaca iz Vojvodine, Bosne, Hercegovine, Like, Banije, Korduna, Dalmacije i Boke Kotorske trijumfu Srbije u Velikom ratu i dat je opis Topličkog ustanka kao jedine pobune u Evropi pod vlašću Centralnih sila. Pažljivo odabrane autentične i do sada retko korišćene ili potpuno nepoznate fotografije slavnog perioda srpske istorije dugo ostaju u sećanju i zato je PRVI SVETSKI RAT – VELIKI ILUSTROVANI VODIČ knjiga koja se izdvaja od ostalih. Prvi svetski rat Istorija Izdavač Data status 2018.

Knjiga Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. godine Igora Gojkovića, novinara i publiciste, predstavlja nam rekonstrukciju jedne od najznačajnijih bitaka Prvog svetskog rata. Na vrhu Kajmakčalana bugarska vojska je bila dobro utvrđena, nalazeći se na položajima koji su im pružali prednost i do 1.000 metara većoj visini od srpske vojske. Uprkost tome, na 2.520 metara nadmorske visine srpska vojska je krenula u juriš ostvarivši svoju prvu pobedu nakon albanske golgote i ponovo stadoše na tlo Srbije. Na toj koti nalazi se piramida visine oko dva metra, koja je označavala državnu granicu. Vođene su uglavnom rovovske borbe, a obe vojske su čekale pravi trenutak za juriš, koji je došao i za samo dve nedelje Bugarska je kapitulirala, a za manje od dva meseva oslobođen je Beograd. Autor je istorijske scene upotpunio svedočenjima učesnika, među kojima su bili i Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko, Rudolf Arčibald Rajs.

CRNA RUKA Major Dobrivoje R. Lazarević IX srbski pešadijski puk L o z a n a 1 9 1 7 Centar za istorijski revizionizam Dr Lazo Kostić Berlin-Minhen-Beograd 2 0 1 2 DOBRIVOJE (Radovan) LAZAREVIĆ, m a j o r, Rođen 1872. u Šapcu, svršio vojnu akademiju 1893. godine u činu potporučnika. Zbog svoje Kontrazavereničke akcije izbačen iz vojske i presudom Velikog vojnog suda osuđen 1903. godine na dve godine zatvora, izdržao godinu dana. Godine 1917. na predlog tadašnjeg ministra pravde u Solunu, generala Božidara Terzića, razrešen službe i lišen čina, što se desilo i mnogim oficirima, koji su u Ženevi pokrenuli /t v r d u/ Opozicionu Akciju protiv tadašnje radikalsko-pašićevsko-karađorđevićevske /s u m a n u t e/ politike narodne propasti... POPIS ZAVERENIKA/ 1. OFICIRI I ČINOVNICI ...koji su učestvovali u komplotu ubistva kralja Aleksandra i ...kraljice Drage 29. maja 1903 (57 imena) 2. PREMINULI I POGINULI U RATU (69 imena) 3. `CRNA RUKA` (55 imena) UKUPNO - 181 ime! ... Из овога се види да покојни краљ Александар Обреновић, није имао апсолутно никакву шансу да преживи... ..................................................... ... 29. maj 1903. godine, jedan je od naj/Crnjih dana u istoriji srpskog naroda. Tog crnog dana, /z a k l e t i/ kraljevi oficiri, pod vođstvom generalŠtabnog pukovnika srpske vojske, Dragutina Dimitrijevića, zvanog `Apis`, izvršiše državni udar i u `Vartolomejskoj noći`, hicima iz više pištolja, likvidiraše kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu. Nije im to bilo dovoljno, nego su već mrtva tela srpskog kralja i srpske kraljice, njihovi `verni` oficiri /i s k a s a p i l i/ sabljama i bacili sa terase Starog dvora. Taj bestijalni čin zaprepastio je Evropu, a srpsku državu gurnuo u bezDan propasti koja i danas traje. Ovim činom likvidirana je i proEvropska Srbija i vraćena na istočni kolosek... Ruski uticaj bio je fatalan po srpsku državu... ... Dragocena knjiga za srpsku istoriju o delovanju Crne ruke, Pašića, Radikala i drugih zavereničkih /m r a č n i h/ likova u rušenju srpske države... a onda je sledila kazna: Slom Srbije, Albanska golgota, Solunski front i /m i l i o n/ izgubljenih српских života. Srbija se није od tog слома do današnjeg dana опоравила! - Ćirilica - 41 stranica ODLIČAN PRIMERAK KOndicija: 1O

Kao novo. Bez posvete. Karađorđe - knjiga prva - Luka Mičeta Godina izdanja: 2018 Broj strana: 536 Povez: Mek Povest o životu srpskog vožda, njegovom dobu i vaskrsu države srpske.Povest o srpskom voždu koji je pokazao Srbima da opet mogu da imaju otadžbinu.Sveobuhvatna biografija jedne od najznačajnijih ličnosti u srpskoj istoriji, smeštena u evropski kontekst revolucionarnog XIX veka.Do Karađorđa Srbija je bila u Evropi, ali nije bila evropska zemlja. Od Karađorđa ona počinje ponovo da dobija evropske obrise. Karađorđe je zauvek promenio i ram i sliku Srbije. Ako bi se kao merilo među ljudima uzimali intenzitet strasti, snaga volje i veličina cilja, onda se, u tom dobu, sa Karađorđem može meriti samo jedan čovek – Napoleon. „Karađorđe, njegovi borci i tadašnja Srbija odigrali su za stvar slobode tokom epohalne strukturne promene svetskog društva u Svetskoj revoluciji 18. i 19. veka svoju svetsku ulogu, nezaobilaznu, veliku i dalekosežno značajnu. Knjiga Luke Mičete priča je o tome. Veoma dobra, poučna, iznijansirana, `ni po babu, ni po stričevima` ispričana priča o slobodi i revoluciji, iz pera jednog vrednog istraživača, pouzdanog znalca i veoma dobrog pisca.“ Iz pogovora Ljubomira KljakićaPoreklo vožda Karađorđa ▪ Kako je Đorđe postao Karađorđe ▪ Predustaničko stanje u srpskim zemljama ▪ Seča knezova ▪ Internacionalizacija ustanka ▪ Bonaparta postaje Napoleon ▪ Turske pripreme za napad na Srbiju 1806 ▪ Boj na Mišaru ▪ U ruskom zagrljaju ▪ Atentat na Karađorđa ▪ Karađorđe i ostale vođe ▪ Kampanja Huršid-paše na Srbiju...

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941-1944: Otkopana istina - Lazar Trklja Godina izdanja: 2020 Broj strana: 436 Povez: Tvrd Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala.Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944: otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. - Igor Gojković Godina izdanja: 2022 Broj strana: 250 Povez: Mek Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. ocenjena je kao kapitalno delo naše istoriografije. Bitka je trajala dvadeset dva dana, od 12. septembra do 3. oktobra 2016. godine. Bila je to prva pobeda srpske vojske posle albanske golgote. Prva na Solunskom frontu i prvi put da su srpske jedinice posle izgnanstva zakoračile na tlo Srbije. Na toj koti, na 2.520 metara, prolazila je državna granica koju je označavala piramida visoka dva i po metra. Prizori su bili više nego potresni, vojnici su plakali, klečali na zemlji, ljubili planinski kamen, predosećajući dalje napredovanje. Ipak, posle ovog obračuna ni saveznici, ni Bugari nizu imali dovoljno snage za veće akcije. Uglavnom su vođene rovovske borbe i dopremano oružje, čekao se pravi trenutak za juriš, a on je došao septembra 2018. godine, kada je za samo dve nedelje Bugarska kapitulirala, a za manje od dva meseca oslobođen Beograd. Diskusija koja je izazivala neslaganja vodila se oko toga da li su Kajmakčalan osvojili Drinci iz 5. puka, četnici vojvode Vuka, ili Dunavci iz 7. puka. Opisujući te slavne događaje autor je izmirio sve njih i odao im podjednaku zaslugu za ovo veliko delo. Pored korišćenja 16, 17. i 18. knjige iz zvanične istorije Prvog svetskog rata Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije, autor je istorijske scene „oživeo“ svedočanstvima neposrednih učesnika događaja. Među njima su i naši veliki pisci i javni radnici, Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko, Rudolf Arčibald Rajs.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. Gladni zemlje / Njih troje 5. Osamsto deveta 6. Zamke 7.Toma Vučić Perišić od vojvode do prosjaka 8.Smail-aga / Dvojnik 9.Niče raja 10.Pripovetke Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903. — Beograd, 1. septembar 1978)[1] bio je književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Biografija Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu.[2] Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta. Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti. Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka. Dušan Baranin je, sa suprugom Ružicom, dvadesetih godina prošlog vijeka, bio učitelj u velikom semberskom selu Brodac (Republika Srpska) i tu je napisao tri romana: `Golaći`, `Njih troje` i `Gladni zemlje`. Sa Bročanima je osnovao i pozorišnu grupu sa kojom je pripremao i izvodio u ovom selu, ali i u Semberiji i Mačvi, djela Milovana Glišića, Petra Kočića, Janka Veselinovića i drugih srpskih autora. Kada je odlazio iz Broca ispratilo ga je cijelo selo. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. Važnija dela Podaci dati na osnovu izdanja: Dušan Baranin — Sabrana dela u 15 knjiga, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969. Niče raja Drino vodo! Karađorđe Hajduk Veljko Smail Aga Dvojnik Golaći Deligrad Zamke Osamsto deveta Veliki gospodar Knez Mihailo Mehmed paša Sokolović Gladni zemlje Njih troje Pripovetke U oluji 1-2 Toma Vučić Perišić, od vojvode do prosjaka Carica Mara Đavo u manastiru Hajdučica u haremu Milan Obrenović Stevan Nemanja Šume Padaju Drame: Troja vrata Eseji: Sloboda je hrabrost Zbirke pesama: Šum krvi u besanim noćima U senci Balkana Zbirke pripovedaka: Seljaci Šume padaju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Hajduk Veljko 2. Mehmed-paša Sokolović 3. Golaći / Deligrad 4. Gladni zemlje / Njih troje 5. Veliki gospodar 6. Osamsto deveta 7. Zamke 8. Smail-aga / Dvojnik 9.Niče raja 10.Drino, vodo / Karađorđe 11.Knez Mihailo 12.Pripovetke Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903. — Beograd, 1. septembar 1978)[1] bio je književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću, knezu Milošu Obrenoviću, knezu Mihailu Obrenoviću, sultaniji Mari Branković i drugim istorijskim ličnostima. Biografija Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu.[2] Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta. Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti. Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka. Dušan Baranin je, sa suprugom Ružicom, dvadesetih godina prošlog vijeka, bio učitelj u velikom semberskom selu Brodac (Republika Srpska) i tu je napisao tri romana: `Golaći`, `Njih troje` i `Gladni zemlje`. Sa Bročanima je osnovao i pozorišnu grupu sa kojom je pripremao i izvodio u ovom selu, ali i u Semberiji i Mačvi, djela Milovana Glišića, Petra Kočića, Janka Veselinovića i drugih srpskih autora. Kada je odlazio iz Broca ispratilo ga je cijelo selo. Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti. Važnija dela Podaci dati na osnovu izdanja: Dušan Baranin — Sabrana dela u 15 knjiga, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969. Niče raja Drino vodo! Karađorđe Hajduk Veljko Smail Aga Dvojnik Golaći Deligrad Zamke Osamsto deveta Veliki gospodar Knez Mihailo Mehmed paša Sokolović Gladni zemlje Njih troje Pripovetke U oluji 1-2 Toma Vučić Perišić, od vojvode do prosjaka Carica Mara Đavo u manastiru Hajdučica u haremu Milan Obrenović Stevan Nemanja Šume Padaju Drame: Troja vrata Eseji: Sloboda je hrabrost Zbirke pesama: Šum krvi u besanim noćima U senci Balkana Zbirke pripovedaka: Seljaci Šume padaju

U vrlo dobrom stanju, naknadni tvrdi povez, originalne korice zadržane. Krakov, Stanislav, 1895-1968 = Krakov, Stanislav, 1895-1968 Naše poslednje pobede / Stanislav Krakov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1928 (Beograd : Vreme) Fizički opis XII, 68 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Srbija -- U uspomenama Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih Jevreja. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu, za šta je odlikovan Ordenom Belog orla, Ordenom Jugoslovenske krune, Ordenom Svetog Save, Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova. Rođen je 28. marta 1895. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog Jevrejina i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu, a završio 1905. u Zaječaru. Posle toga je 1913. godine završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles. Tokom 1916. godine je uređivao časopis Rovovac. Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja. Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika. Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava. Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939). Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine. Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 9. jula 1940. do 1941. godine. Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997). Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940. Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata. Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.

Francuska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1929 / Stanislav Sretenović Beograd 2008. Tvrd povez, 511 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). R4 Knjiga se bavi odnosima između Francuske i Kraljevine SHS u dvadesetim godinama XX veka, godinama koje su usledile posle Prvog svetskog rata i koje su bile ispunjene nadanjima da će biti stvorena mirna, demokratska i prosperitetna Evropa. Odnosi između Francuske i nove Kraljevine SHS počivali su na zajedničkom ratnom iskustvu na Solunskom frontu...Knjiga je deo projekta (Ne)uspešna integracija - (ne)dovršena modernizacija: međunarodni položaj i unutrašnji razvoj Srbije i Jugoslavije 1921-1991. Sadržaj: PREDGOVOR UVOD Prvi deo : OSNOVE FRANCUSKE POLITIKE U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA (1878-1921) Poglavlje I : FRANCUSKO-SRPSKI ODNOSI OD BERLINSKOG KONGRESA DO POČETKA VELIKOG RATA (1878-1914) 1. Slika Srbije u Francuskoj od srpske nezavisnosti do kraja aneksione krize (1878-1909/10) 1) Južni Sloveni u očima francuskih publicista i univerzitetskih delatnika 2) Srbija u očima diplomata 2. Francuski ekonomski i vojni prodor (1878—1909/10) 1) Zajmovi, sređivanje finansija i naoružavanje Srbije 2) Srpske železnice 3. Prelomna 1909/10. godina i francusko ekonomsko i kulturno ustoličenje u Srbiji l) Univerzitetske, školske, novinarske i slobodnozidarske veze 2) Osnivanje Francusko-srpske banke 3) Javni radovi Poglavlje II : PRVI SVETSKI RAT, OSNIVANJE KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA I NJEN POLOŽAJ U NOVOJ EVROPI (1914-1921) 1. Funkcionisanje francusko-srpskog savezništva (1914—1915/16) 1) Francuska podrška 2) Italijanski činilac 3) Francuzi u srpskoj Golgoti 2. Francuska pritiče u pomoć Srbima (1915/16—1918) 1) Srbi u Francuskoj: učenici, studenti, profesori i propagandisti 2) Razvoj predstave o Srbiji kod francuskih univerzitetskih nastavnika 3) Oko Solunskog fronta 3. Uloga Francuske u osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921) 2) Jugoslovenski problem na Mirovnoj konferenciji 3) Nova Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 4) Položaj Kraljevine SHS u francuskom sistemu 5) Kraljevina SHS u planovima nove francuske ekonomske i kulturne diplomatije Poglavlje III: ODLUČUJUĆA ULOGA FRANCUSKE U ORGANIZACIJI I PRVIM KORACIMA KRALJEVINE SHS (1 918-1921) 1. Na tragu francusko-srpskog prijateljstva 1) Izrazito aktivan ambasador: vikont Žozef d`Fontene 2) Uloga vojnih lica neposredno posle rata 2. Ponovno oživljavanje francuskih interesa 1) Značaj pomorskog puta 2) „Kontinentalisti” udruženja i grupe za podršku Francuske ekonomskim odnosima sa Kraljevinom SHS 3) Planovi i prepreke 4) Problem srpskih dugova i posebni francuski zahtevi: afere Manž, Martini, Pomorska osiguranja iz Pariza 3. Kulturna politika Francuske i njena ograničenja 1) Vojna propaganda 2) Jezik — privilegovan nosilac francuskog uticaja 3) Školska konvencija i njena primena 4. Verska pitanja, kulturni i politički ulog 1) Francuzi između južnoslovenske države i katoličkog sveštenstva 2) Francuski sveštenici u službi diplomatije 3) Francusko-italijansko rivalstvo Drugi deo : U POTRAZI ZA „SNAŽNOM I NAPREDNOM DRŽAVOM”: PRINCIPI I OSTVARENJA FRANCUSKE POLITIKE (1921-1924) Poglavlje IV : JEDNA KARIKA U FRANCUSKOJ POLITICI PRIMENE MIROVNIH UGOVORA 1. Diplomatska podrška — do koje mere? 1) Kako umiriti centralnu Evropu? 2) Kako sprečiti belgijsko-srpski rascep? 2. Kraljevina SHS u francuskoj „istočnoj” politici 1) Kraljevina SHS i francusko-britansko suparništvo na Sredozemlju 2) Naoružavati Kraljevinu SHS: politička i finansijska gledišta 3) Kupovina Istočnih železnica i afera Gavrilović-Get 3. Različiti pogledi na Kraljevinu SHS u francuskom Parlamentu 1) Francusko Ministarstvo inostranih poslova suočeno sa izveštajima Margena i Marena 2) Senator Anri Beranže i ekonomski razlozi francuske pozajmice 4. Francusko opažanje diplomatskog kora Kraljevine SHS 1) Frankofilija kraljevskih diplomata 2) Miroslav Spalajković u Parizu Poglavlje V: POLITIKA UTICAJA 1. Učesnici u širenju francuskog jezika: diplomate, profesori i sveštenici 1) Odvajanje od Fonteneovog nasleda: novi poslanik Frederik Kleman-Simon 2) Profesori 3) Sveštenici 2. Ekonomski poslovi u teškoćama 1) Ograničena trgovina 2) Povratak nemačkog ekonomskog uticaja 3) Francusko povlačenje: poslovi u predratnoj Srbiji 3. Francuski vojni interesi i simbolika odnosa 1) Neuspeh osnivanja francusko-srpske fabrike oružja 2) Francuski uticaj na kopnenu vojsku Kraljevine SHS 3) „Otkriće” javnih proslava 4. Francuska podrška mornarici Kraljevine SHS i njena ograničenja 1) Politika mira na Jadranu 2) Francusko-kraljevski pomorski program 3) Unutrašnja pitanja mornarice Kraljevine SHS Treći deo: FRANCUSKA - SLABA ZAŠTITNICA? (1924-1929) Poglavlje VI: FRANCUSKA NASPRAM ITALIJANSKE I NEMAČKE KONKURENCIJE 1. Rastući značaj Italije 1) Francuska i italijansko-jugoslovensko zbližavanje 2) Kraljevina SHS između Italije i Francuske 3) Povratak Kraljevine SHS pod francusko okrilje? 2. Nemačka konkurencija? 1) Problem stranih radnika i službenika u Kraljevini SHS 2) Jačanje nemačkog ekonomskog i kulturnog uticaja 3) Francuska i nemačko-jugoslovenski trgovinski sporazum 4) Stvaranje vojne industrije Kraljevine SHS 3. Mornarički ulog i teško ostvarivanje pomorskog programa 1) Francuski rivali 2) Posledice francusko-italijanske napetosti 3 ) Posete mornarica Francuske i Kraljevine SHS Poglavlje VII: REALIZACIJA POLITIKE NAORUŽAVANJA KRALJEVINE: JEDNO PORAVNANJE 1. Austrougarsko naslede vojske Kraljevine SHS 1) Francusko viđenje mornarice Kraljevine SHS 2) Pitanje oficira kraljevske mornarice 3) Protivrečni pogledi na kopnenu vojsku 2. Teška realizacija francuske pozajmice 1) Problem kupovine pomorske opreme i francuska obaveštajna služba 2) Francuska slabost 3) Francuska vlada između naoružavanja Kraljevine SHS i smirivanja italijansko-jugoslovenskih odnosa 3. Srednja putanja Ke Dorsea 1) Kako udovoljiti Srbima, a ne isprovocirati Italijane? 2) Ke Dorse između zahteva Ministarstva rata i Ministarstva finansija 3) Uobičajeni odnosi sa prijateljskom vojskom Poglavlje VIII: TEŽAK PRELAZ OD FRANCUSKO-SRPSKOG KA FRANCUSKO-JUGOSLOVENSKOM PRIJATELJSTVU 1. Francuski kulturni uticaj između Kraljevine SHS, Italije, Svete Stolice i katoličkog sveštenstva 1) Francusko-srpski kulturni odnosi — između prijateljstva i podozrenja 2) Francusko versko obrazovanje u Hrvatskoj i njegov neuspeh 3) Italijanska konkurencija u Južnoj Srbiji (Makedoniji) 2. Restrukturisanje francuskog ekonomskog i kulturnog uticaja 1) Reorganizacija konzularnih okruga: francusko udaljavanje od centralne vlade? 2) Kako se boriti protiv nemačkog uticaja u zagrebačkom konzularnom okrugu? 3) Pojačana kulturna akcija u Srbiji i Vojvodini 4) Zbližavanje sa Srpskom pravoslavnom crkvom 5) Bilans kulturne akcije Francuske kroz širenje francuskog jezika 3. Stvaranje slika, percepcije i „produkcija” spomenika 1) Proslava 11. novembra 1927. 2) „Produkcija” spomenika 3) Ilirski praznik ZAKLJUČAK CONCLUSION IZVORI I LITERATURA REGISTAR IMENA BELEŠKA O AUTORU

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar