AUTOR: grupa autora NASLOV: Golgota i vaskrs Srbije IZDAVAC: BIGZ GODINA: 1971. POVEZ: tvrd (KB:166)

Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918.Glavni urednik Kosta Todorovic Srbija i Albanija, Krf i Vido, Tunis, Dobrudza, Solunski front, Kajmakcalan... Izdavac - BIGZ, Beograd navlaka kao na slici, unutra dobra polz

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914-1915 Velicanstvena epopeja Srbije u prvom svetkom ratu. Priredjivaci obradili su sve znacajnije momente ove epopeje, sa mnogo fografija i dokumenata daju nam sliku ovih dogadjaja. Izdavac IP Beograd Povez tvrd sa omotom. Strana 644 Godina 1990 ⭐️Knjiga u ODLIČNOM stanju ✔️ 1w

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914 - 1915 / 1915 - 1918 (1 - 2) ; приређивачи Силвија Ђурић, Видосав Стевановић Београд : Београдски издавачко-графички завод : Партизанска књига, 1986 , tvrdi povez, omoti, Fizički opis 636 стр. : фотогр. ; 24 cm + 815 стр. : илустр. ; 24 cm Zbirka Историјско-мемоарска дела Хронолошки преглед ратних операција 1914-1915. године: стр. 633-634. Србија -- Историја -- 1914-1915 -- У успоменама Први светски рат 1914-1918 -- Србија -- У успоменама Očuvanost 4-.

Golgota i Vasksr Srbije 1916 - 1918Izdavač Bigz / Udruženje nosilaca Albanske spomenice 1915-1916Beograd 1971,Tvrdi povez, omot, veliki format, str. 432.Prvi svetski rat; Srbi; Sećanja.Zbornik tekstova.13/0

KAO NA SLICI.. DOBRO OCUVANA..TVRD POVEZ SA ZASTITNIM OMOTOM, MNOSTVO FOTOGRAFIJA I PODATAKA.. IZDAVAC:`BIGZ-PARTIZANSKA KNJIGA` 1986 GODINE,636 STRANA

veliki format veliki rat prvi svetski rat prelaz albanije odlično očuvana dnsob

Tvrd povez sa omotom - 2 knjige BIGZ 1986 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Potpis na predlistima- precrtan Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja 1- 4

ISTORIJSKA KNJIGA..GOLGOTA I VASKRS SBIJE 1916-1918,,STAMPA BIGZ 1971 GODINE,UDRUZENJE NOSILACA ALBANSKE SPOMENICE 1915-1916 GODINE.

RETKO. Odabrana dela, Dragiša Vasić.Beograd, 1990. Razmišljanja autora i sagledavanje stradanja Srba tokom burnih previranja i rojnih ratova početkom XX veka, u Balkanskim ratovima, I svetskom ratu, golgota i vaskrs Srbije tokom povlačenja vojkse i naroda 1913., Krf, sverana Afrika... Knjiga je kao nova, bočne stranice neznatno požutele od stajanja na polici.

ok

U dobrom stanju Istorija Franjevačkog reda u Beogradu i Župe Sv. Ante Padovanskog / Zoran M. Jovanović Jezik srpski Godina 2014 Beograd : Beogradska nadbiskupija, 2014 (Valjevo : Caritas) Fizički opis VIII, 173 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Hočevar, Stanislav, 1945- = Hočevar, Stanislav, 1945- Zbirka ǂBiblioteka ǂTreći milenijum ISBN 978-86-89179-08-8 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. III-VIII: O našem trajanju i trajanju naših franjevaca i njihovom zvezdarskom gnezdu / beogradski nadbiskup i metropolit Stanislav Hočevar Napomene: str. 121-136 Bibliografija: str. 137-145 Registar. Predmetne odrednice Rimokatolička župa Sv. Ante Padovanskog (Beograd) -- Istorija Franjevci -- Istorija -- Beograd SADRŽAJ O našem trajanju i trajanju naših franjevaca i njihovom zvezdarskom gnezdu, predgovor beogradskog nadbiskupa i metropolite Stanislava Hočevara ...III-VIII O počecima franjevačke misije kraj ušća Save u Dunav do dolaska Osmanlija (1521) ...1 O vremenu između pada Beograda pod Osmanlije (1521) i vaskrsa Srbije početkom XIX veka ...15 Od početka XIX veka do obnove Beogradsko-smederevske nadbiskupije (1924) i potonjih godina ...59 O župi i samostanu Sv. Ante, novom beogradskom gnezdu Bosne Srebrene ...77 Hronotaksa nadbiskupa beogradskih (beogradsko-smederevskih) od obnove Nadbiskupije 1924. godine ...107 Životopis sadašnjeg nadbiskupa beogradskog i metropolite mons. Stanislava Hočevara ...109 Hronotaksa župnika župe Sv. Ante u Beogradu ...114 Životopis sadašnjeg župnika fra Ilije Alandžaka ....115 Hronotaksa gvardijana samostana Sv. Ante ... 116 Životopis sadašnjeg gvardijana (i župnog vikara) fra Benedikta Vujice ... 117 Napomene ... 121 Bibliografija izvora navedenih u knjizi ... 137 Registar ličnosti, toponima i verskih objekata ... 147 Župa i samostan Sv. Ante u Beogradu, život i slike ... 159 O autoru knjige ... 171

Nataša Drakulić DARA IZ JASENOVCA Nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac. Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat. Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava. Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije. „Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja” – napisao je u tekstu o knjizi režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević. Knjiga je N O V A ----------------------------

Nepodobni profesor: Slučaj Stevana Đorđevića / Jovica Trkulja Beograd 2016. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 300 strana. Knjiga je odlično očuvana. R3 Stevan Đorđević je rođen u Leskovcu 1927. godine. Gimnaziju je učio u Vranju i Leskovcu, da bi nakon učešća u NOB-u, maturirao 1951, u Beogradu. Iste godine se upisuje na Pravni fakultet na kojem je diplomirao 1955. godine. Doktorsku disertaciju na temu o kontinuitetu država odbranio je 1963. godine. Na istom fakultetu je biran u sva univerzitetska zvanja za predmet Međunarodno javno pravo. Bio je instruktor CK Narodne omladine Srbije, član Glavnog štaba omladinskih brigada na izgradnji Novog Beograda. U periodu 1967-1971. bio je poslanik Savezne skupštine. U periodu od 1977. do 1982. bio je udaljen iz nastave, zbog kritike ustavnih amandmana 1971. godine. Vraćen je u nastavu 22. juna 1982. a 1992. godine je penzionisan. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod i Medaljom za hrabrost. Knjiga Nepodobni profesor sadrži podatke o izgonu iz nastave profesora Stevana Đorđevića i opremljena je odgovarajućim naučnim aparatom i iscrpnim dokumentima, koji omogućavaju da se celovito sagleda hronologija zbivanja, stvaralaštvo i sudbina ovog samosvojnog nastavnika. Glavna dela; O kontinuitetu država s posebnim osvrtom na međunarodnopradni kontinuitet KraljeVine Jugoslavije i FNRJ, Praktikum za međunarodno jadno prado (koautor), Uvod u međunarodno pravo, Diplomatsko i konzularno pravo (koautor), Pravo međunarodnih ugovora (koautor), Potraživanja Jugoslavije i Srbije na osnovu ratne odštete. Nepodobni profesor, knjiga prof. Jovice Trkulje, sadrži celovit prikaz života i dela prof. Stevana Đorđevića. U knjizi je detaljno i objektivno opisana borba nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta za poštovanje zahteva pravne struke i demokratije kod usvajanja ustavnih promena i, na taj način, za zaštitu vitalnih interesa, uključujući i sam opstanak države Jugoslavije i njenih građana, pri čemu je dat detaljni prikaz istupa prof. Đorđevića. Prikazane su i represivne akcije prema prof. Đorđeviću i prema njegovim kolegama i, konačno, prikazan je proces ispravljanja učinjenih nepravdi i nezakonitosti. U knjizi je na razumljiv, pregledan i detaljan način prikazana životna priča prof. Stevana Đorđevića, a posebno mračna strana jednog vremena u kojoj je sloboda izražavanja bila ozbiljno limitirana. Prof. dr Branko Rakić Sudbina prof. Stevana Đorđevića je krajnje neobična. U debati na Pravnom fakultetu, Đorđević se suprotstavio amandmanu XXXVI u kojem je Tito predložen za doživotnog predsednika Republike. S. Đorđević nikada nije partijski kažnjen. Ostao je u nastavi sve do 1977, kad je primio kratko rešenje da je isključen iz nastave, ali bez obrazloženja. Očigledno, obrazloženje je bilo neugodno i onome ko je napisao rešenje, jer je u tom slučaju trebalo reći da se Đorđević udaljuje iz profesure zato što je bio protiv XXXVI amandmana. Đorđević je tako, kao „moralno-politički nepodoban“, bio izvan nastave sve do 22.6.1982. Ukratko, to je priča o ishodu rasprave o ustavnim amandmanima na beogradskom Pravnom fakultetu, posle koje je deset nastavnika prošlo ljudsku i profesionalnu golgotu. Slavoljub Đukić

Dr Sava Stanojević: narodni lekar, humanist i patriota / Aleksandar D.  Milićević Trstenik 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 104 strane. Knjiga je odlično očuvana. J14 Dr Sava Stanojević,  jedan od najhrabrijih lekara Srbije  je još kao 17-godišnjak, gimnazijalac, radio pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji, prošao je golgotu povlačenja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu, u Trsteniku spasao više od 300 svojih pacijenata romske nacionalnosti. Medicinu je završio na Sorboni 1935. godine, gde je odbranio doktorsku tezu `Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca`. Lečio je u Sarajevu, Drvaru, Dragačevu, Guči, Užicu, Smederevu i sve od 1931. do 1966. godine neumorno, u Trsteniku. Danas, Dom zdravlja u ovom gradu nosi njegovo ime, nimalo slučajno. Sadržaj: — Uvod  — Porodica dr Save Stanojevića   — Mladog gimnazijalca Savu određuju za zvaničnog dobrovoljnog tumača pri francuskoj vojno - lekarskoj misiji  — Zarobljavanje sanitetskog broda `Kenig Albert` od strane austro-ugarske ratne mornarice  — Putovanje brodom do više sredozemnih luka i najzad iskrcavanje u Marseju  — Pohađanje gimnazije u Nici, tugovanje za majkom i pismo španskom kralju Alfonsu XIII — Završetak medicinskih studija na Sorboni 1925. godine, povratak i službovanje u otadžbini, a od 1931. godine. stalno u Trsteniku  — Dr Sava, u Trsteniku, veran sledbenik Hipokratove zakletve: `Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika`   — Predvečerje Drugog svetskog rata. Strah u narodu. Okupacija  — `Kume, doktore Savo, spasavaj, nas će Nemci pobiti!` — `Doktor Sava naša slava!` sećanje i zahvalnost Roma na 1942. godinu i film „Zahvalnost.“  — Pružanje lekarske pomoći povređenim, i bolesnim pripadnicima raznih vojnih formacija za vreme rata  — Neki primeri uspešno ostavljenih dijagnoza bolesti i hitne intervencije u ambulantnim uslovima i svakom mestu događaja  — Upućivanje u Drvar i danonoćni rad. Krajnja  psihofizička iscrpljenost. Šećerna bolest — Lekar na gradilištu buduće fabrike `Prva petoletka“. Upravnik zdravstvene stanice medicine rada „Prva petoletka”. Saradnik Crvenog krsta  — Imenovanje dr Save za načelnika službe opšte medicine doma zdravlja  — Kolo vodi doktor Sava, na lekarskoj slavi Sveti mučenici Kozma i Damjan  — Doktor Sava ne želi da ide u penziju. Radi i dalje, mada ima zdravstvene probleme  — Dr Sava samoinicijativno učestvuje u intervenciji prilikom jednog saobraćajnog udesa na pruzi  — Doktor Sava, socijalni radnik  — Dr Sava u običnom, svakodnevnom životu i van lekarske ordinacije  — Kako su se društvo i narod zahvalili svom lekaru za njegovog života  — Poslednji dani njegovog života i oproštaj od dr Save Stanojevića  — Zaključak  — Fotografije i prilozi  — Beleška o autoru

Algoritmi geopolitike i strategije tajnih ratova svetske zakulise Izdavač: Sveta Rusija, Beograd Prevod: Ranko Gojković Povez: broširan Broj strana: 264 Sadržaj priložen na slici. Odlično očuvana. U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš... (K-162)

Tatjana Gračova: KADA VLAST NIJE OD BOGA Najamnici u vlasti. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Kako uništavaju tradicionalnu državnost? Novo ropstvo preko vakcinacije sa čipovima. Najamnici u crkvi: Vatikan protiv svete Rusije. Zašto se oni plaše Ivana Groznog? Mek povez, 264strane, ilustrovano,izdavač: SVETA RUSIJA - Beograd U svojoj novoj knjizi, Tatjana Gračova nam pokazuje, pre svega, primer hrišćanskog stajanja u Istini, života po pravdi – bez laskanja, laži, licemerja. Slično Svetom Jovanu Preteči, ona poziva narod da se obrati istinskoj veri svojih predaka, zato što zna, kako su iščezli i bili rasejani drevni Judeji zbog bogoodstupništva. Pamti šta se desilo dvadeset vekova kasnije sa dvorjanima, spahijama, trgovcima i oficirima Rusije, koje je zbog bezverja razobličavao Sveti pravedni Jovan Kronštantski. Gde su oni sada? Gde su njihovi dvorci, spahiluci, unosne kuće i veleposedi? Ali, i razobličavati i opominjati – danas je znatno složenije nego što je to bilo početkom dvadesetog veka. Kako ubediti ljude u to da je sadašnja vlast dopuštena od Boga zbog naših grehova? Više od osamdeset godina genetske selekcije, praktično genetskog rata protiv ruskog naroda, uništenje naslednog odabira ruske nacije, dovelo je do toga da mnoge Ruse danas sa velikom teškoćom možemo nazvati Rusima. Propaganda današnjih sredstava javnog informisanja, aktivno koristeći mnoga `kulturna` sredstva, formira lik nekakvog novog Rusa – nešto potpuno bezidejno, bezvoljno, egoistično, ogrezlo u strastima, bez Otadžbine, bez privrženosti i ljubavi prema svojoj naciji. Iz ženskog mentaliteta su skoro izbačeni geni skromnosti, stida, celomudrija, muškarci se lišavaju ruske neustrašivosti, odvažnosti, časti... Pa ipak, uprkos svoj tragičnosti sovjetskog perioda, naša Crkva je živa, i Sveta Rusija je takođe živa. A spasile su ih, po rečima patrijarha Pimena, `bele marame`, naše žene koje nisu odstupile od vere, koje su svojim molitvenim podvigom pomogle našem narodu da odnese pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu i preživi sve strahote dvadesetog veka. I evo, u naše lukavo i tragično vreme, kada nevidljiva Hazarija sve žešće i aktivnije sprema Rusiji novu Golgotu, Gospod opet daje odvažnu muževnost ženi. Kao što je On dao muževnost ženama mironosicama da odstoje kod Krsta (kada su se svi učenici, osim mladog Jovana Bogoslova, uplašili i pobegli u strahu, napustivši Učitelja), tako je On danas darovao tu žensku neustrašivost Tatjani Gračevoj, čiji nas primer nadahnjuje na muževnost, otrežnjuje naš zemaljski um, koji je prestao da misli o Višem, o spasenju sopstvene porodice i rođene Otadžbine, koji je prestao da razlikuje neprijatelje koji su ušli u svaku rusku (i srpsku; prim. prev.) kuću... Knjiga Tatjane Gračove je poziv našoj omladini da se izvuče iz zombiranog informacionog prostranstva, poziv da se promene životna načela – od potrošačkih i naslađivačkih ka požrtvovanom služenju Bogu, Otadžbini i Narodu. Da pojme svu odgovornost za sudbinu Rusije (i Srbije; prim. prev.) tako što će u skoroj budućnosti uzeti kormilo upravljanja državom. Ova knjiga – čiji izlazak smatra neophodnim i pravovremenim arhiepiskop Vladivostočni i Dalekoistočni Venijamin – plameni je poziv patriotama Rusije da se vrate veri svojih otaca, koju su čuvali tokom cele istorije Rusije, da se vrate Bogu i postanu Božiji. Zato, ako želimo da spasemo Rusiju bez Boga, tada ni rat više neće biti Božiji, već naš...

Autor - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Naslov Spomenica karlovačkog Sokola : 1904-2014 / Žarko Dimić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Sokolsko društvo : Kulturni centar `Karlovačka umetnička radionica` ; Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2014 (Bački Petrovac : HL print) Fizički opis 247 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Njegovan, Drago ISBN (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 237-241: Beleška o autoru / Drago Njegovan. Na nasl. str.: `Dragom i poštovanom Radovanu Popoviću, od srca Žarko Dimić, Sremski Karlovci 12. 9. 2014.`: NBU: Z 061.237(497.113) Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sokolsko društvo -- Sremski Karlovci -- 1914-2014 Sokolski pokret se javlja u drugoj polovini devetnaestog veka kao društveni fenomen karakterističan za slovenske narode Austorugarske. U tom smislu, može se posmatrati i kao vid njihovog nacionalnog pokreta i težnje za emancipacijom od germanskog uticaja u mnogim sferama života. Sa nacionalnim predznakom u svom imenu, sokolska društva su bili nosioci nacionalne svesti i predvodnici borbe za oslobođenje i ujedinjenje slovenskih naroda. Godine 1904. u Sremski Karlovcima je osnovano prvo sokolsko društvo „Srpski soko“, a ubrzo potom, sledeće 1905., i prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska“. Odatle, sokolski pokret se brzo širio dalje među Srbima i drugim balkanskim narodima – preko Save i Dunava, sve do Makedonije, Bugarske i Jadranskog mora. (Đorđe Bošković) Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929. Uvod Osnivanje u Češkoj Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”. Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi. Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”. Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa. Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD. Slovenija Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908). Hrvatska Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905). Bosna i Hercegovina U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910). Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije. Vojvodina Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”. Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre. Makedonija Na teritoriji Južne Srbije, odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908). Srbija U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola, a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima. Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”, a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije. Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”, pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji. Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka. Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac. Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu. Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez. Osnivanje Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza. Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj. Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen. Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu. Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez. Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković. Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo. Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza. Organizacija Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu. Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije: Savez – vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu. Župa – udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo – osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa – obično u seoski sredinama Bratstvo – najmanje 6 članova Povereništvo – najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5–10 članova i njihovih zamenika i 3–5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5–10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika. Sokolski savez Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15–25 članova i 7–11 njihovih zamenika i 5–7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa. Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941. Sokolane Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m. Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm. Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje. Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike. Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji. Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović. Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. Sokolski sletovi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu. Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo. Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter. Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu. Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28–29. juna 1933. soko sokoli sokolić sokolski pokret Sremski Karlovci istorija mesta topografija sremskih karlovaca Sport u kraljevini jugoslaviji Vitezi viteštvo MG118 (N)

Светислав Пушоњић: ИДОЛИ ПОРОБЉЕНОГ СВЕТА ( огледи, есеји, сведочанства ) Издавач: Виогор, Београд, 2019 Број страна: 352 Ћирилица, мек повез са клапнама ИСТОРИЈСКО И САВРЕМЕНО СРПСТВО ( Уводно поглавље у књигу есеја и полемика ``Идоли поробљеног света`` Светислава Пушоњића ) Српски ХХ век обележиле су германске инвазије током два светска рата, при чему су Срби остављени без трећине у Првом, а затим четвртине становништва у Другом светском рату. Праћене и помогнуте серијским холокаустима од стране германских савезника ( Хрвата, муслимана, Бугара, Мађара, Албанаца ), који су вршили масовно истребљивање и протеривање Срба са њихових вековних територија, оне су Србима нанеле губитке као ниједан историјски непријатељ пре тога. И тек што се с окончањем Другог светског рата смирила толика деструкција, уследио је комунистички терор који је половином века усмртио стотине хиљада Срба, разбаштинио и раскоренио српско биће и до крајности измучио и понизио српску душу. Голгота је на крају века крунисана поновном хрватско-муслиманско-шиптарском агресијом, подстакнутом и помогнутом овај пут од такозване „међународне заједнице’’, Уједињених нација, САД и Европске Уније, које су је запечатиле радиоактивним бомбама НАТО-пакта. И колико год да су необјашњива толика српска страдања, још је мање схватљива помама антисрпства која се продужила до данас. На крају XX и почетку XXI века Срби су проглашени „злочиначким’’ и „геноцидним’’, поставши као ниједан народ у историји жртвом невиђених медијских, интелектуалних и политичких манипулација. Та се хистериja претворила у планетарни феномен, светски тренд јефтиног доказивања сопствене моралности, просвећености и цивилизованости. Сем светских сила и осведочених непријатеља из окружења, томе су на тренутке подлегали чак и они у чије историјско пријатељство нисмо сумњали. Сећамо се како су лета 1995. под притиском србофобије распаљене по светским медијима и међународним институцијама, чак и Грци срамно извиждали наше кошаркаше на победничком постољу у Атини. Изненадили су нас и Румуни, са којима смо одувек имали добросуседске односе, када су добровољно уступили ваздушни простор НАТО-бомбардерима, придруживши се у томе Бугарима, Хрватима и Мађарима. А недуго потом изразили и наводну „забринутост’’ због „права Влаха’’ у Источној Србији, баш када су се и други „бринули’’ због права Мађара, муслимана, Шиптара, Бугара и других националних мањина, што је код свију разоткривало подмукле претензије на српску територију. Нову историјску прилику за лешинарско распарчавање српства очигледно није желео пропустити нико. Као ни прилику да бездушном острвљеношћу на обележену мету пред такозваним „светом’’ докаже „политичку коректност’’ и „високу демократску свест’’ ( сличним „морално-политичкој подобности’’ и „високој пролетерској свести’’ у доба комунизма, које су се међу „братским’’ народима Југославије доказивале истим односом према Србима ). Но искушења савременог српства и даље су тешка и претешка. Са почетком XXI века невоље и пошасти нису се престале умножавати, немилосрдно наваљујући са свију страна. Привреда се плански уништава, под најлицемернијим изговорима, како би је што лакше монополисали светски мега-лихвари. Војска се слаби и интернационализује како би народ остао незаштићен пред настојањима великих и малих освајача. Међу мањинама у Србији и даље се подгревају регионализми и сепаратизми. У омладини подстиче наркоманија, атеизам, егоцентризам, хомосексуализам, презир према сопственом пореклу, народу и отаџбини. Гомилају се увреде, уцене, понижења, снимају наручени филмови и документарци пуни лажи и клевета о Србима, безочно манипулише историјским чињеницама. Подмукло и ништачки се растачу српски језик и ћирилица, лажира историја, присваја баштина, негирају историјске победе и заслуге. Као да су све земаљске силе устале на нас, па је и сама држава, упркос поверењу које је народ полагао у њу, постала инструмент тих сила, прикључујући се разградњи српске територије, наслеђа и душе. И као да нас некаква натчовечанска мржња, недокучиво космичко зло, хоће заувек избрисати не само са лица земље, већ и из памћења човечанства. Не чуди стога што очај, туга и апатија овладавају душама савремених Срба и што се они од виталних људи радосног и борбеног духа претварају у народ потиштених, измрцварених и раскорењених. Па ипак, и под притиском тако мучних стања и упркос безнадежним околностима, ми више него икад желимо да опстанемо као заједница и као духовна суштина. Као Срби и као Српство. Као „ово име и ово презиме’’ како би то рекао философ Владимир Меденица, односно овај народ, ова душа, овај језик, ово писмо, ова култура. И није ту реч о политичком опредељивању или пуком „национализму’’, већ о дубоком осећању власности и насушној потреби за њом. О мистичном страху пред могућношћу ишчезнућа или утапања у светско безобличје, што би значило стопостотни тријумф земаљских сила – тријумф зла. О греху космичких размера када би поклекли пред злом, помирили се са њим и одрекли слободе и сопства, чиме би престали да постојимо и као личности и као народ. Не можемо сматрати за случајност што се светско зло са толиком силином, цинизмом и злурадошћу обрушило баш на Србе, више него на било који други народ, чак и ништа мање омражене Русе. Зашто се, народски речено, кола ломе баш на Србима? Одакле толико мржње и непојамне острвљености према народу невеликом по броју и територији, коме се пошто-пото хоће приписати најгора и најмрачнија својства људске природе? Крајње неразумно, бестидно, такорећи бестијално, без икаквог озбиљног покрића у прошлости и садашњости?! Штавише, на темељу лажирања, гнусних подметања, запрепашћујуће подлих обртања и замењивања теза?! Одакле толика спремност на кривотворење историјских, антрополошких и духовних чињеница, чак и голим оком видљивих и доказивих? Можемо ли прихватити тумачења многих ововремених зналаца да се ради о некаквој „српској кривици’’ пред тим и таквим, у суштини поробљеним светом? „Кривици’’ коју „проевропска интелигенција’’ види у недостатку воље да се идеали „светске заједнице’’ ( заправо идеали „хуманистичког прогреса’’ ) прихвате и остварују са довољно елана, макар и на уштрб изворних народних идеала ( које је „модерно доба’’ наводно превазишло као „заостатке прошлости’’ ). Док академска „просрпска интелигенција’’ ( по духу такође западноевропска ) српску „кривицу’’ види у недостатку политичког прагматизма, рационалне логике и дипломатског лукавства, из арсенала омиљене им „реал-политике’’, без чега се по њима не може ефикасно учествовати у „напредним светским процесима’’ на начин користан по сопствени народ и државу. Готово целокупну српску интелигенцију, без обзира на њене међусобне несугласице и повремене оштре сукобе ( али увек око небитног, споредног или баналног ), краси тежња да се драма савременог српства, дубински конфликт између Србије и Света, који има дубљи смисао, васељенски карактер и светски значај, разреши на прагматичан начин, применом ових или оних концепата, правно-економских мера или преговарачких вештина. Тако она невољама и страдањима савременог српства придаје искључиво политички, економски, друштвени или идеолошки карактер, упињући се да их разреши на некој од тих равни, што је немогуће, осим привидно и лажно. Код српске интелигенције углавном изостаје духовно понирање у смисао нашег историјског постојања, сагледавање тог смисла и трагање за његовим тајанственим изворима. Она се уместо тога бави „горућим питањима’’ од дневно-политичког значаја и решавањем проблема „на модеран и цивилизован начин’’. Бави се нагађањима око ћудљивих намера светских центара моћи и безглавим позиционирањем у односу на њих. Бирање између „алијанси’’, „геополитичких савеза’’, „унија’’, „федерација’’, „стубова спољне политике’’, препирање око прагматичких метода и евентуалних савезника – то је смисао њихових јалових и отужних „сукоба’’, „дебата’’, „дискусија’’, „округлих столова’’. Готово сва српска интелигенција у ствари се испоставља као дубоко безверна, неоригинална, заведена и духом поробљена. Ухваћена у калупе западноевропских политичких доктрина, левих или десних, она прича туђим језиком на туђе теме. Она не представља органски изданак сопственог народа, јер не осећа његово оригинално биће нити има жив однос према њему. О народу чију би судбину да усмерава српска интелигенција такорећи ништа и не зна. Агонија савременог српства, страшна искушења кроз које оно пролази стављају нас, међутим, пред много теже и озбиљније задатке, који изискују суштаственије одговоре од оних које је српска интелигенција до сада давала, уколико је таквих судбоносних задатака уопште и била свесна. Попут древних јунака из бајки који су се морали досетити правог одговора на загонетку постављену од натприродних сила да би се пред њима размакле гранитне стене, отворили подруми заточеног народа, откриле ризнице са благом, да би себе или ближњег ослободили ланаца или савладали неко друго искушење, и ми смо данас у сличној ситуацији. Изложени смо као народ стихијама светске мржње, безумља и лицемерја, да би кроз сво то претешко искуство, кроз сопствене доживљаје, надања и веровања, докучили тајанствене одговоре и решења. Да би се пред нама размакле стене Светског Зла које нас је опколило и отвориле ризнице вечних истина без којих вене људска душа, неопходних како нама, тако и читавом палом и поробљеном човечанству, које и несвесно жуди за дубинском самоспознајом. Уочљиво је, наиме, да се планетарни тријумф „хуманистичког прогреса’’ поклапа са геноцидно-културоцидним разарањем српства од стране водећих земаља Западне Европе, „међународних институција’’ и илегалних елита. Тај се рушитељски подухват одвија у име највећих идеала тог прогреса као што су мир, просперитет, економски развој, људска права и сл. Али хистерија, мржња и инквизиторска охолост у осуди Срба као „светских криваца’’, ликовање при њиховом непрекидном политичком, економском, бирократском и медијском терорисању, као да се баш тиме демонстрира највиша правда и обезбеђује највеће добро за „демократски свет’’, разоткривају присуство јаких демонских сила у позадини „светских процеса’’. Разоткривају умну и душевну поремећеност човечанства, његову дубоку неурозу, као и неприродност и лажност његовог „јединства’’ у виду такозваног Новог светског поретка. Без охолог узношења, већ на основу онога што нам се дешава и више него уочљивог континуитета у том дешавању, ми Срби с пуно права можемо рећи да се на нашој страдалној судбини показују скривене суштине од општељудског и светског значаја. Верујемо зато да су узроци српске драме дубљи од политичких, друштвених и економских, да је криза српства на тајанствен начин повезана са духовном кризом света, односно кризом личности ( о којој је често говорио професор Жарко Видовић ) на којој такав свет почива. У доба коначног остварења „хуманистичког прогреса’’ у виду поретка наддржавних и наднационалних институција као регулатора слободе, безбедности и материјалног благостања, човек се никада није осећао усамљеније, тужније и бесмисленије. На прагу достизања највећих хуманистичких идеала, човекову душу обузима никад већа тескоба, а његов положај указује се трагичнијим и беспомоћнијим него икад. Савремени човек све се очигледније разоткрива као растрзан и растемељен, дубински меланхоличан и пуст, гладан смисла и суштине, биће кога осећање промашености и празнине не напушта ни када постиже највеће друштвене успехе. Он је збуњен и конфузан, дубински преплашен и несигуран и онда када, споља гледано, за то не постоје видљиви разлози. Па ипак, он се пред другима гради као сигуран и самопоуздан, док га ковитлац противречних стихија буквално доводи на руб самоуништења. И тада се он уклапа у „напредне’’ системе, свесно или несвесно усваја њихове друштвене принципе, правећи се да их прихвата и разуме. Али најчешће несвестан онога што је дао у замену или потиснуо и сахранио у себи. Несвестан и бола који осећа због тога, а који се сублимише у низ накарадних манифестација у његовом личном животу. Истовремено, савремени човек је горди индивидуалиста, незасити хедониста, неуротични себичњак, најчешће равнодушан спрам ближе и даље околине, односно свега што га се наводно „не тиче лично’’. Неретко је безочни манипулатор који без гриже савести користи туђе слабости, огорчен на „друштвени хаос и неморал’’ само када га туђа себичност ( истоветна његовој ) непосредно оштети или увреди. Он је користољубиви такмац у бескрајној трци за материјалним добрима, животним задовољствима, успесима и признањима. Трци која га исцрпљује, исушује и на концу свега оставља празног и пораженог, с мутним осећањем да је читав живот јурио за сенкама и привидима. Дакле, иако жртва вишевековног прогреса, савремени ( модерни ) човек је истовремено и војник прогреса, добровољац у његовим редовима, саучесник у уништавању вредносног система, историјског наслеђа, архетипова и образаца сопствене заједнице. Свега што му је „прогрес’’ представио као тековине „мрачне прошлости’’ и „препреке’’ за напредовање, усавршавање и укупно лично остварење. Тако је модерни човек најпарадоксалнији створ у историји људског рода. Роб над робовима, који је то постао ослобађајући се наводно свега „ропског’’. Биће које живи без љубави, смисла и слободе, убеђено да му је све то доступно у највећој мери. Усамљено биће, јер се одродило од свега што га је родило, а коме је вишевековни „прогрес’’ то одрођење протумачио као „ослобођење’’. Па иако крајњи узрок његових унутрашњих расцепа лежи у том „прогресистичком ослобођењу’’ ( одрођењу, отуђењу и забораву ), он их и даље тумачи његовим „непотпуним остварењем’’. А оно ће се наводно догодити када се као појединац у потпуности „осамостали’’ ( „еманципује’’ ) од чинилаца који га изграђују у припадника једне биолошке, језичке, културне и духовне заједнице. Од свега што му гради и обликује личност и без чега се она не може ни одржати ни потврдити. Очишћен од конкретности, отргнут од своје крвне, завичајне и духовне заједнице, човек престаје да буде личност и по речима философа Жарка Видовића постаје индивидуа. Нешто апстраховано и обезличено, изгубљено и дезоријентисано, осуђено на робовање времену и околностима, осуђено на вечни себични страх за себе и своју најприземнију егзистенцију. Без наде да тај понижавајући страх икада превлада и доспе до своје надвременске суштине. Апстраховани човек, жртва прогресистичког насиља, јесте понижен човек или како каже Видовић „човек у кризи’’. Србин као личност, Србија као личност и Српство као велика личносна снага, која се као одраз божанског логоса у непоновљивом земаљском облику потврдила у свим историјским епохама – није ли то оно тајанствено начело које „хуманистички прогрес’’ доживљава као туђе и противно? Које је ујединило „напредни свет’’ у заједничком анти-делу уништавања и искорењивања тог личносног начела где год се сачувало у изворном облику. Вођени злим инстинктима и демонском интуицијом, горди „спаситељи човечанства’’ као да у васцелом православном словенству, а понајвише у самом српству, препознају оно што их дубински онеспокојава и што би могло да обесмисли и поништи њихове „усрећитељске’’ напоре. Да и код осталог човечанства, код „човека у кризи’’ пробуди религиозну свест и савест и неугасиву жудњу ка божанским клицама сопства. Заправо, исконским темељима личности из којих се рађа љубав према Истини, Правди и Слободи, стремљење ка Богу и Вечности и стваралаштво надахнуто тим стремљењем. Нису ли и уранијумске бомбе, бацане по Србији на самом крају XX века, израз подсвесне тежње да се то тајанствено начело уништи у самом семену, да се радиоактивним зрачењима продре и у мајчину утробу, у генетске кодове новорођенчади, чијим би се мењањем и изопачавањем заувек онемогућила да се развију у синове својих очева и унуке својих дедова. Да се развију у Богом дана створења, у Србе, у људе са пореклом, Именом и Презименом или кратко речено – у личности. Глобалној демократији – идеологији уједињене светске малограђанштине – не требају личности, већ на биологију и физиологију сведени индивидууми – идеални поданици светског царства куповине, потрошње, удобности, разуларених и настраних порока. Тако се хуманистичка слобода – покретачко начело западноевропске цивилизације – у наше дане разоткрила као анти-слобода, јер се показала опредмећена и бесадржајна, лишена божанског смисла и пуноће. Зато се напослетку и претворила у своју супротност – начело принуде – на коме се данас успоставља светска демократска империја. Док се јавно куне у човекову слободу, хуманистички прогрес прибегава најокрутнијој формализацији живота, тежећи да нормира и стандардизује буквално све његове аспекте. Да управља друштвеним токовима, надгледа приватност, контролише умирање и рађање, овлада планетарним ресурсима. Чак и да побележи и означи живи свет, што је већ учинио са домаћим животињама, а што сасвим извесно намерава и са људима, суочавајући нас са суровом реалношћу апокалиптичких предсказања. „Жиг звери’’ у виду микро-чипа који ће се људима стављати под кожу, заправо је формална и коначна потврда сопствене опредмећености, себе као не-ја, имитације човека. Таква принудна слобода – парадокс над парадоксима, реалан оксиморон кога све више осећамо на сопственој кожи – понизила је изворност људске личности теже него иједна историји позната тиранија. Она не само што је понизила личност, него ју је одвојила од себе, разбила њену целовитост и претворила у нешто илузорно и прозирно. Уистину слободан, међутим, може се бити само у спремности да се живи у Истини и Правди као реалним манифестацијама божанског бића и да се бране по било коју земаљску цену. Вероватно у томе и лежи највећа „српска кривица’’ пред Светом – што су се и тако малобројни и незаштићени, Срби понашали слободно, као личности – онако како то одавно не чине ни далеко већи, богатији и бројнији. Отуда разуларени повици Света чији се прави смисао експлицитно разоткрива и у изјави Дејвида Гомперта, некадашњег члана Бушове администрације: „Ми би требало да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи, не избрише”, на шта се поред осталих хорски одазвала и дописница женевског Јуропијена: „Срби су раса парија – труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!’’. Таквих и још горих изјава пуни су светска штампа, телевизија и литература у последњих двадесет година. Демонски набој у речима инквизитора новог доба неодољиво подсећа на оно „распни га, распни га’’, када се на првим демократским изборима у историји човечанства, фарисејским клеветама заведена Већина обрушила на Исуса Христа, кога су оставили најближи и највернији, устрашени гневом и галамом обезумљене гомиле. Али иако је остао Сам пред Светом и поднео нељудске муке, Христос се није одрекао себе као Сина Божијег и Сина Човечијег. Није се одрекао Себе као Личности. Историјски ход српског народа представља сведочење и потврђивање ове најдубље истине о човеку коју је Бог открио људима преко Исуса Христа. Спремност претходних генерација да ту истину бране и од надмоћнијих земаљских сила, нису плод никаквог „мазохизма’’ или „назадности’’, како би то најрадије да тумачи савремена српска интелигенција ( често и она „патриотског’’ усмерења ), већ страсне жудње да се остане доследан тајни човека и васељенским принципима на којима почива личност, односно њена божанска суштина, слобода и достојанство. Због тог свог исконског и свевременог значаја, историјско српство мора постати целина са савременим српством, које се од њега отуђило. Мора се изнутра залечити њихов расцеп изазван насиљем прогресистичких идеологија. Само ће се тако отворити ризнице духовног обиља, а наше душе испунити божанским силама неопходним да се одоли страдањима, превладају искушења и тријумфује над злом епохе. Без историјског српства, савремено српство остаје кастрирано и нецело и уколико они не постану део једне органске целине – народа као историјске и васељенске личности – будућег српства неће ни бити. Барем не у оном од памтивека особеном и непоновљивом облику, у коме се једино и можемо оправдати пред Богом и заслужити своје место у вечности.