Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915/1915-1918.Silvija Djuric/Vidosav Stevanovic.Izdavac BIGZ/Partizanska knjiga,1986 godine.Tvrd povez,omoti na par mesta malo pohabani,ostalo veoma dobro ocuvano.

Izdavac:Bigz.Napomena:posveta na predlistu prve knjige.Priredjivaci Silvija Djuric i Vidosav Stevanovic

Izdavač Bigz Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 630 + 810 stranica M2

IZDAVAC ; ZRINJSKI - BEOGRAD 1989 GOD. 644 + 777 STR. ILUSTROVANO , TVRDI POVEZ , VECI FORMAT , IZUZETNO DOBRO OCUVANO

VASKRS DRŽAVE SRPSKE 1804-1813: Stojan Novaković Naslov Vaskrs države srpske : političko-istorijska studija o Prvom srpskom ustanku 1804-1813 / napisao Stojan Novaković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1904 Izdanje 2. popunjeno i popravljeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1904 (Beograd : štampano u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije) Fizički opis [4], 252 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 87 ISBN (Karton) Napomene `(Ova je knjiga nagrađena iz fonda pok. Đorđa S. Đorđevića)` --> nasl. str. Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Prvi srpski ustanak -- 1804-1813 Dobro očuvana knjiga. sd

Jedini put: sile Antante i odbrana Srbije 1915. godine / Miloš Ković Beograd 2016. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 262 strane + 48 strana sa tablama. Knjiga je odlično očuvana. R23 Odbrana Srbije od udruženog napada Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske 1915. godine, povlačenje preko Crne Gore i Albanije, obnova na Krfu i pobeda na Solunskom frontu sa puno prava su nazvani Golgotom i Vaskrsom. Poraz i egzodus iz 1915-1916, događaji koji se ubrajaju u najtragičnije trenutke srpske istorije, dobili su svoj naknadni, dubinski smisao pošto su u nacionalnoj tradiciji i sećanju spojeni sa potonjom obnovom i pobedom. Ipak, kada se proučava samo godina 1915, od napada na Srbiju prvih dana oktobra do napuštanja otadžbine i uspona srpske vojske i izbeglica ka crnogorskim i albanskim planinama početkom decembra, slika srpskog poraza postaje mnogo stvarnija i mračnija. Šta se i zašto dogodilo? Ova knjiga ne nudi jednostavne i uprošćene odgovore. Njena ključna teza je, ipak, da su sile Antante Srbima pomoć prvo obećale, potom su ih sprečile da preventivnim napadom na Bugarsku sami sebi pomognu, da bi ih na kraju prepustile milosti i nemilosti neprijatelja. Istorija odbrane Srbije 1915. ovde je sagledana kao celina, koja obuhvata i vojnu i diplomatsku istoriju, kao i svakodnevna iskustva „običnih ljudi“. Pripovedanje o srpskom Velikom ratu ne sme da izostavi ni epsko junaštvo ni mučenička stradanja. U ovoj knjizi zato su sa skoro podjednakom pažnjom saslušani glasovi kralja Petra, njegovih oficira i vojnika, srpskih i savezničkih ministara i diplomata, novinara, pripadnika medicinskih misija i zarobljenih neprijatelja, žena i dece iz izbegličkih kolona.

Uspon Srbije od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata Nebojša Bogunović Press ekspress Beograd 2002, odlično očuvano, tvrd povez, format 25 x 22,5 cm , ilustrovano, ćirilica, ilustrovano , 255 strana, sadržaj : Dr Slavenko Terzic-REČ O OVOJ KNjIZI Nebojša Bogunović-AUTOR ČITAOCIMA ZNAČAJNI DOGAĐAJI Karađorđe pre prvog srpskog ustanka AUSTRIJSKI VOJNIK Buna na dahije KAKO JE KARAĐORĐE POSTAO VOŽD Boj na Mišaru NAJVEĆA POBEDA U PRVOM SRSKOM USTANKU Oslobodjenje Beograda 1806. ČARAPIĆEVA POGIBIJA NA STAMBOL KAPIJI Život u Beogradu za vreme Prvog srpskog ustanka VOŽD ZAVODI RED Propast Karađorđeve Srbije VOŽDOVA BOLEST U ZAO ČAS Ubistvo vožda Karađorđa KRVAVA SEKIRA RADOVANJSKA Takovski ustanak EVO MENE,A ETO VAMA RATA SA TURCIMA Vojne i diplomatske pobede kneza Miloša BOLJI JE DOBAR MIR NEGO NEIZVESTAN RAT Borba kneza Miloša za srpsku autonomiju CILJ OPRAVDAO SREDSTVA Prosperitet Miloševe Srbije DOK SE NE OPISMENE NAŠI SINOVI Knez Miloš kao neimar HRABRI RATNIK,VREDAN GRADITELj Prvi strani diplomati u Srbiji KNEŽEV NALOG-BEZ LjUBLjENjA I GRLjENjA Abdikacija kneza Miloša U SLOBODI STASAVA DEMOKRATSKA SVEST Kratkotrajna vladavina Miloševih sinova SAMO MESEC DANA NA PRESTOLU Dolazak na vlast Aleksandra Karađorđevića SRBIJA NA KLACKALICI VELIKIH SILA Vlada ustavobranitelja KNEZ KAO PARAVAN Život kneza Miloša u emigraciji HRVATSKI ZATVOR ZA SRPSKOG KNEZA Svetoandrejska skupstina NAJMIRNIJA REVOLUCIJA U SRPSKOJ ISTORIJI Druga vladavina Miloša Obrenovića STARI KNEZ DOČEKAN OVACIJAMA Knez Mihailo ponovo na kneževom tronu POBORNIK NACIONALNOG POMIRENjA Bombardovanje Beograda 1862 POGIBIJA SIME TERDŽUMANA Velika srpska diplomatska pobeda KLJUČEVI BEOGRADA U RUKAMA KNEZA MIHAILA Prvi Beogradski hoteli SRBI VEĆI ENGLEZI OD ENGLEZA Novogodišnje dvorske svečanosti VEČERAS,GOSPO,KOD KNEZA NA BALU Veliko slavlje u Topčideru DO MIHAILA I JULIJE - KĆERI KARAĐORĐEVE Bračne nevolje kneza Mihaila STO SE BORE MISLI MOJE Ubistvo kneza Mihaila UMESTO VENČANjA SAHRANA Izgradnja narodnog pozorišta u Beogradu POSMRTNA SLAVA KNEZA MIHAILA Otkrivanje spomenika knezu Mihailu A GDE MU JE KAPA Namesnički rezim DOK DEČAK NE DORASTE ZA KNEZA Prvi srpsko turski rat POBEDA NA ŠUMATOVCU Drugi srpsko turski rat BERLINSKOM KONGRESU U SUSRET Oslobodjenje Niša SVEČANI DOČEK KNEZA MILANA Posle pet vekova SRBIJA POSTAJE KRALJEVINA Osnivanje radikalske stranke i dizanje Timočke bune SELJAČKI POKRET PROTIV BIROKRATSKE DRŽAVE Srpsko - bugarski rat OLAKO IZGUBLJEN TEŠKO STEČENI UGLED Razvod braka kralja Milana i kraljice Natalije SRCU SE NE MOŽE KOMANDOVATI Dva atentata na kralja Milana GLAVA ČITAVA,REPUTACIJA TEŠKO RANJENA Smrt kralja Milana u Beču CAR FRANJO JOSIP CEREMONIJAL-MAJSTOR SAHRANE Dolazak na presto Aleksandra Obrenovića Jedna država a dva kralja Knjaz Nikola u Beogradu KO ĆE KOME PRE U GOSTE Fatalni brak kralja Aleksandra KAD KUMUJE RUSKI CAR Tragičan kraj dinastije Obrenović KRVAVI EPILOG MAJSKOG PREVRATA Beograd ukorak sa svetom KAD SE TELEFON TRKAO SA KONJANICIMA Uređenje Kalemegdanskog parka PAŠIĆ ISPUNIO AMANET KNEZA MIHAILA Ponovni dolazak dinastije Karađorđević NA PRESTOLU VOŽDOV UNUK Protesti u Srbiji protiv aneksije Bosne i Hercegovine ZAKON SILE UMESTO SILE ZAKONA Balkanski ratovi LAKŠE OSVOJITI NEGO PODELITI Sarajevski atentat EPICENTAR SVETSKOG ZEMLJOTRESA Početak prvog svetskog rata ULTIMATUM KAO PARAVAN Cerska i Kolubarska bitka DOŠO SVABA SVE DO RALJE,A OD RALJE NIKUD DALJE Odbrana Beograda 1915 ZA OBRAZ PRESTONICE,IZBRISANI IZ BROJNOG STANJA Niška i Krfska deklaracija U VIHORU RATA RAZMIŠLJA SE O NOVOJ DRŽAVI Srpska golgota TAMO DALEKO JEDINI BIO JE PUT Okupacija Srbije 1915 - 1918 PRAĆENI SVIM JAHAČIMA APOKALIPSE Solunski proces KO JE KRIV ZA APISOVU SMRT Solunski front SA SOKOLA SE,REKOŠE NAM,VIDI OTADŽBINA Oslobodjenje Srbije 1918 godine KA BEOGRADU-BRŽE OD OLUJE ZNAMENITE LIČNOSTI biografija 85 najznačajnijih ličnosti ovog perioda

G. Kostić - DA SE NE ZABORAVI... (Beograd, 1954, tvrd povez, 143 str., ilustrovano) Amerikanac Džon Frotingam bio je najveći srpski dobrotvor i nacionalni heroj Srbije koji je obeležio početak dvadesetog veka Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Njegov humanitarni rad i pomoć koju je pružio u sudbonosnim trenucima po opstanak Srbije i srpskog naroda svrstavaju ga u najznačajnije ličnosti. Njegov život i višedecenijski rad u Srbiji i Makedoniji ostavili su vidan trag na svim poljima u stvaranju i razvoju nove države posle završetka Prvog svetskog rata. SADRŽAJ - Izdavači čitaocu - Kobna devtstopetnaesta - Svoju golgotu Srbija nije dočekala sama - Glavni zadatak izaslanice Džona Frotinghama biće spasavanje dece - Osnivanje Doma za ratnu siročad - Oružani napad na voz sa ranjenicima i decom - Mitrovica-Bitolj u komordžijskim kolima - Rastanak sa rodnom grudom - Poslednji čin narodne tragedije još nije bio završen - Bombardovanje Soluna i selidba doma u Falero - Početak rada u osnovnoj školi - Oduševljeni prijem srpske dece u Njujorku - Saveznička okupacija Grčke i selidba Doma u Francusku - U tuđini - Ulazak Amerike u rat i depeša pretsednika Vilsona srpskoj ratnoj siročadi - Najprijatniji dani Džona Frotinghama - Srpski pukovnik i američki major - Drugo veliko delo Džona Frotinghama - dečji dom u Vranju - `Da ne zna levica šta čini desnica` - Proboj Solunskog fronta dočekali su radosno pitomci Srpsko-amerikanskog doma - U prihv

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Novaković, Stojan, 1842-1915 = Novaković, Stojan, 1842-1915 Naslov Istorija i tradicija : izabrani radovi / Stojan Novaković ; priredio Sima Ćirković Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 478 str., [8] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ75 ; ǂknj. ǂ496 (Karton) Napomene Tiraž 4000 Str. [VII]-XX: Tradicija i istorija u delu Stojana Novakovića / Sima Ćirković Dopune i objašnjenja: str. 437-478 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Uroš, srpski car, 1336-1371 -- Ubistvo Stefan Dečanski, kralj, 1321-1331 -- Smrt Branković (porodica) Srpska narodna književnost -- Istoriografija Grbovi – Srbija Konstantin „Stojan“ Novaković (1842-1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta). Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873–1875 i 1880–1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer). Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve. Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković. Bibliotekar Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836–1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“ i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Prevodilac Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine. Akademik Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Ukazom kralja je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915. 10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika, koji se ostvario sledećeg veka: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Bio je član Ruske akademije nauka i dopisni član Académie des sciences morales et politiques. Književnik i istoričar Osnovao je 1865. časopis „Vila“ i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi „Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja. Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja). Priredio je Dušanov zakonik („Zakonik Stefana Dušana cara srpskog“) i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu. Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Njegova najznačajnija dela su: „Srpska bibliografija za noviju književnost 1741–1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.) „Istorija srpske književnosti“, Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.) „Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika“, Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.) „Srpske narodne zagonetke“, Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.) „Selo“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.) „Srbi i Turci XIV i XV veka“, Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.) „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.) „Srpska gramatika“, Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.) „S Morave na Vardar – putne beleške“ Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.) „Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku“, SKZ, Beograd 1900. (118 str.) „Vaskrs države srpske“, Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.) „Ustanak na dahije 1804“, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.) „Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.) „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.) „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.) „Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.) „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903“, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.) „Kaluđer i hajduk“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Tursko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge. Nagrade „Stojan Novaković“ Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine, godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. 2004. godine pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, sa namerom da se dodeljuje svake godine. MG30

Odlično stanje Izdavač: Akademska knjiga - Beograd, 2009. god. Tvrd povez, 23 cm. 151 str. Ilustrovano …Tek se sa Prvim svetskim ratom Srbija i srpski narod našao u žiži interesovanja Švajcarske, kada su mnogi švajcarci pritekli u pomoć srpskom narodu, sledeći primer znamenitog Arčibalda Rajsa, koji je svojim celokupnim i razgranatim radom od Prvog svetskog rata nadalje stekao izuzetne zasluge za srpski narod. Među mnogim, pre svega zdravstvenim radnicima, bolničkim osobljem i bolničkim sestrama, našla se i Katarina Šturceneger. O svom boravku u Srbiji, o svojim utiscima, koje je stekla boraveći u njoj rukovođena prevashodno željom da pomogne napaćenom srpskom narodu, objavila je više knjiga na nemačkom jeziku sa mnoštvom izvanrednih snimaka koje imaju izuzetnu kulturnu vrednost. Ovaj spis Katarine Šturceneger, koji je do sada, kao i njeni ostali spisi, kod nas bio nedostupan, na upečatljiv način svedoči o jednom humanom angažmanu u teško vreme kada je Srbiji zapretila totalna propast. On istovremeno svedoči o ljubavi i nepokolebljivoj veri Katarine Šturceneger u snagu srpskog naroda… Katarina Klara Šturceneger (Catharina Clara Sturzenegger, 5. decembar 1854, Spajher — 11. oktobar 1929, Cirih) bila je švajcarska publicistkinja i bolničarka, član švajcarskog Crvenog krsta.[1] Godine 1912. kao i u periodu od 1914—1915. boravila je u Srbiji kao ratni izveštač i dobrovoljna bolničarka.[2][3] Svoje uspomene iz tog perioda objavila je u šest knjiga o Srbiji. Katarina Klara Šturceneger rođena je 5. decembra 1854. godine u Spajheru (Speicher) u Švajcarskoj, kao šesto dete u siromašnoj porodici farmera i tkača Johana Ulriha i njegove žene Ane Barbare, rođene Koler, ćerke lokalnog fabrikanta. Sa šest godina prešla je da živi kod tetke, ali je morala pored školskih obaveza i da radi kako bi se dopunio kućni budžet. Sav novac koji je zarađivala uzimala je tetka, pa Klara već sa 12 godina beži od kuće i zapošljava se u fabrici, a zarađeni novac šalje majci.[5] Godine 1872. uprkos nemaštini upisuje Učiteljski fakultet u Bernu, na kome je školovanje trajalo je dve godine. Odmah po završetku školovanja počinje da radi kao nastavnica i narednih osam godina ovaj posao obavlja u školama u Kandergrundu (Kendergrund), Ramzenu (Ramsen) i Maglingenu (Magglingen). Od nastavničke karijere morala je da odustane zbog zdravstvenih problema, kada oboljeva od tifusa, a zatim doživljava i nesreću sa konjem i kolima.[1][5] Posle nesreće dobija mesto šefa pošte u Volfhaldenu (Wolfhalden), gde ostaje naredne dve godine, a zatim prelazi na isto radno mesto u pošti u Grubu (Grub). Kao šef pošte radi sve do 1899. godine, kada prelazi u Bern, gde se zapošljava kao rukovodilac štamparije. Na tom poslu ostaje sve do 1903. godine, kada započinje njen misionarski rad u Crvenom krstu.[1] Tokom službovanja u Volfhaldenu započinje i njena borba za pravdu i radnička prava. Zalaže se za povećanje broja radnika, bolje plate i postaje jedan od pionira u borbi za izmene zakona o državnim penzijama.[5] Novinarska karijera Novinarsku karijeru Katarina Klara Šturceneger započinje tokom službovanja u Volfhaldenu. Pisala je pod pseudonimom K. Albertini, a kasnije K. Šturceneger kako bi sakrila činjenicu da je žensko. Prvi objavljeni članci odnosili su se na prava radnika. Međutim, početni entuzijazam nestao je čim je otkriveno da iza tih tekstova stoji žena, što je naišlo na osudu okoline. Pisala je za skoro sve švajcarske novine, bila urednik novina u Cirihu i Vircburgu, a bavila se i fotografijom, što joj je kasnije bilo od velike koristi. Za svoje tekstove Katarina dobija nagrade, a njena knjiga „Kratka istorija Švajcarske” (Kurzgefasste Schweizergeschichte), dobija mnoge pohvale, između ostalih i na nacionalnoj izložbi u Ženevi 1896. godine i Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.[1][5] Rad u Crvenom krstu Švajcarske Upoznavši Anri Dinana, švajcarskog filantropa i osnivača Crvenog krsta, Katarina postaje vatreni pobornik njegovih ideja, pa postaju lični prijatelji i ona piše prvu Dinanovu biografiju. Godine 1901. prisustvovala je svečanosti na kojoj je Dinanu dodeljena Nobelova nagrada za mir.[5] Katarina Šturceneger u rusko-japanskom ratu Po izbijanju rusko-japanskog rata Katarina Šturceneger, po Dinanovoj želji, odlazi u Japan, gde boravi od 1904. do 1908. godine kao humanitarni radnik i ratni izveštač, šireći ideju misije Crvenog krsta. Inspiraciju za humanitarni rad na ratom zahvaćenim područjima pronašla je i u delatnosti Florens Najtingejl. Stigavši u Japan suočava se sa činjenicom da joj u tradicionalnom Japanu, kao ženi, nije dozvoljeno da se bavi ni jednom delatnošću zbog koje se tamo obrela. Zato u Tokiju pokreće školu nemačkog jezika i obilazi vojne bolnice, kako bi se upoznala sa radom japanskog Crvenog krsta. Svoja iskustva opisala je u knjizi „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat”.[1]Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Japan i Japanski narod.[5] Katarina Šturceneger u Srbiji Katarina Klara Šturceneger je, uz Arčibalda Rajsa, najpoznatija Švajcarkinja koja je u teškim danima 1914. i 1915. godine pritekla u pomoć Srbiji.[6] Tokom angažovanja u ciriškom Crvenom krstu Katarina upoznaje svoju imenjakinju, Srpkinju Katarinu Jovanović, istoričarku, humanitarnu radnicu, između ostalog i ćerku jednog od najzačanijih srpskih fotografa, Anastasa Jovanovića. Iz ovog poznanstva proisteklo je interesovanje Šturcenegerove za Srbiju i zbivanja na Balkanu početkom 20. veka, pa se u vreme Balkanskih ratova (1912−1913) priključuje Švajcarskoj misiji Crvenog krsta, kao bolničarka i ratni dopisnik iz Srbije.[7] Katarina je u Srbiji boravila dva puta. Prvi put u vreme Balkanskih ratova, a zazim i tokom Prvog svetskog rata, već u dobi od 60 godina, od avgusta 1914. do proleća 1915. godine.[8] Balkanski ratovi U vreme balkanskih ratova Katarina Šturceneger je prvi put došla u Srbiju i to po preporuci ciriške sekcije Crvenog krsta. Neko vreme provela je u Beogradu obilazeći bolnice i radeći sa turskim i bugarskim zarobljenicima. Tu se zarazila dizenterijom, ali je odmah po ozdravljenju nastavila sa svojim humanitarnim radom u beogradskim bolnicama, kasarnama i školama koje su bile adaptirane u bolničke svrhe. Tada je obišla 1, 5, 7. i 15. rezervnu bolnicu, zatim rusku, englesku, holandsku i austrijsku sanitetsku misiju, kao i poljski odsek Ruskog crvenog krsta.[9] U svojim sećanjima iz tog perioda ona ističe stručnost srpskih lekara, njihovu predusretljivost i blagonaklonost, zatim disciplinovanost i trpeljivost srpskih ranjenika i posebno požrtvovanost i rodoljublje srpskih žena.[10] 1914—1915 Od avgusta 1914. do proleća 1915. godine Katarina Šturceneger boravi kao predstavnik Crvenog krsta Švajcarske i medicinski stručnjak, najpre u Nišu, potom u Kragujevcu i Beogradu, da bi se ponovo vratila u Niš.[6] Kao medicinski stručnjak najviše je doprinela tokom epidemije pegavog tifusa, kada je boravila u Nišu sa rasporedom u Prvoj rezervnoj bolnici na Crvenom krstu, u kojoj, zajedno sa lekarima i članicama Kola srpskih sestara, radi na prijemu i previjanju ranjenika.[2][4] Kao predstavnik švajcarskog Crvenog krsta i veliki sledbenik Anri Dinana bila je ujedno i izveštač koji beleži sva dešavanja o ratnim zbivanjima. Za razliku od Japana, u Srbiji je mogla slobodno da učestvuje u zbrinjavanju bolesnika i prati dešavanja na bojištima. Sve događaje i važne ličnosti fotografisala je i ostavilan za sobom fotografije koje su sada vredni dokumenti. Pisala je samo o događajima kojima je lično prisustvovala, šireći istinu o onome što se u to vreme dešavalo na tlu Srbije. Svoje prve utiske o Nišu zabeležila je u Pismima sa Balkana, a kasnije svoja svedočenja ovekovečila je u šest knjiga na preko 700 strana, pisanih na nemačkom i francuskom jeziku i sa nekoliko stotina fotografija.[8][5] U svojim knjigama Katarina Šturceneger visoko je ocenila rad srpskog saniteta, stručnost i humanost lekara, čovekoljublje i optimizam, uprkos stradanjima. Bila je ganuta tužnim sudbinama izbeglog naroda, posebno ranjenika, invalida, rasturenih porodica i iznenađena moralnim i pravnim kodeksom u tretmanu neprijateljskih zarobljenika koji su bili dobro hranjeni i lečeni sa srpskim vojnicima u istim bolnicama.[2] Katarinu Šturceneger posebno je interesovala pravna i moralna strana ponašanja i boravka Austrougarske i Bugarske vojske na okupiranim teritorijama, a posebno njihov odnos prema stanovništvu. Austrougarsku, a zatim i nemačku i Bugarsku optužila je za tri prekršaja međunarodnog prava: Za zločine koje su njihove vojske izvršile nad civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima u vreme ofanzive na Srbiju 1914, a zatim i 1915. godine; Za deportaciju neboračkog stanovništva koju su Austrougarske vojne vlasti izvršile u privremeno okupiranim krajevima Srbije 1914. godine, a koje je masovno umiralo po improvizovanim logorima, bez sanitetskog staranja i pod surovim postupcima logorskih vlasti; Za upotrebu dum-dum municije (čak i na civilnom stanovništvu).[9] Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Srbiju i Srpski narod pod okupacijom i školovanje sedamnaest srpskih đaka i studenata, koji su se kao izbeglice školovali u Švajcarskoj.[9] Zahvalnost Srbije Katarina Šturceneger umrla je 11. oktobra 1929. godine. Sahranjena je u blizini Dinanovog groba u Cirihu.[5] U znak zahvalnosti za sve što je učinila za srpski narod Kraljevina Jugoslavija je snosila troškove njene sahrane.[1] Odlikovanja Za knjigu o svojim iskustvima u rusko-japanskom ratu „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat” nagrađena je medaljom japanskog Crvenog krsta.[5] Za zasluge učinjene Srbiji princ Aleksandar Karađorđević odlikovao je Klaru Šturceneger ordenom Svetog Save 4. reda.[1] Knjige o Srbiji i Balkanu Klara se tokom boravka u Srbiji upoznala sa srpskim narodom i njegovom borbom. Nakon povratka u domovinu svoja sećanja objavila je u nekoliko knjiga o Srbiji i srpskom narodu, na oko 700 stranica i sa nekoliko stotina fotografija.[6] Srbija 1912-1913. Srpski i međunarodni Crveni Krst za vreme balkanskih ratova (Cirih, 1914) Srbija na kraju 1915 (Cirih, 1915) Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Cirih, 1916) Svetlost u zapletima Balkana (Cirih, 1917) Srbija u ratu 1914-1916 (Nešatel-Pariz, 1916) Vaskrs Srbije (Bern-Berlin, 1920)[8] Do sada su na srpskom objavljene knjige: Srbija u ratu 1914-1916 (Dečije novine, Gornji Milanovac, 1989 i Prometej, Novi Sad, 2014)[11] i Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Akademska knjiga, Novi Sad, 2009) u novosadskom časopisu „Dnevnik” tokom 2014. godine objavljivani su memoari Katarine Šturceneger u feljtonu „Švajcarkinja na balkanskom frontu”.[12] Svedočenja Katarine Klare Šturceneger spadaju među najvažnije radove i dokumenta u našoj i stranoj literaturi o ratnim zločinima koje je u Srbiji izvršila Austro-Ugarska vojska. Prema vrednosti stoje rame uz rame sa radovima Arčibalda Rajsa, zatim francuskog novinara Anri Barbi i holandskog lekara Arion van Tienhoven.[13] Svojim publicističkim radom veoma mnogo je doprinela da se čuje istina o zverstvima okupatora, o herojskoj borbi srpske vojske i humanom odnosu Srbije prema zarobljenicima.[4] O delima Katarine Šturceneger i njihovom značaju za srpski narod akademik Vladimir Stojančević, u pogovoru knjizi Srbija u ratu 1914—1916 kaže: „Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja... ona je pružila autentična svedočanstva o organizaciji i delatnosti srpske sanitetske službe i o radu Crvenog krsta — domaćeg i međunarodnih misija, svedočanstva koja su danas gotovo jedina, pa otuda i veoma dragocena.” [9] Uticaj na savremenu kulturu O ulozi Katarine Šturceneger, ali i drugih žena, u Velikom ratu govori i monodrama „Čelične ratnice - Žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu” koja je izvedena decembra 2014. godine u Istorijskom muzeju Srbije, u pratećem programu izložbe „Srbija 2014”. Pored Katarine Šturceneger ova monodrama prenosi i svedočenja Milunke Savić, Vasilije Vukotić, Milice Marka Miljanova Popović, Antonije Javornik, Flore Sends, Nadežde Petrović, Delfe Ivanić, Elsi Inglis, Diane Budisavljević, Zorice Sare Mitić, Sofije Jovanović, Mileve Marić Ajnštajn, Žane Merkus, Meri Geldvin i drugih žena dobrovoljaca koje su u Prvom svetskom ratu učestvovale kao vojnici, humanitarne radnice i bolničarke...[14] Monodrama je realizovana u izvođenju, režiji i po tekstu Jelene Mile. Tekst je stvaran na osnovu originalnih zapisa, autentičnih izjava i odlomaka iz biografija konkretnih ratnica.

Nensi J. Kramer POVLAČENJEM DO POBEDE Arhiv Vojvodine, 2022. 207 strana, udžbenički format. PRIČA O KOJOJ SE MALO ZNA: Amerikanka napisala knjigu o srpskim dečacima, herojima iz Prvog svetskog rata! Američka književnica Nensi Kramer napisala je i objavila knjigu ”Povlačenjem do pobede 1915”, koja govori o slavnom putu srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Gospođa Kramer po zanimanju je pedagog, predavač za decu i odraslih, dugogodišnja volonterka u Nacionalnom muzeju i Memorijalu u Kansas Sitiju, a do sada objavila je pet knjiga o Prvom svetskom ratu. Poslednju u nizu posvetila je herojskoj srpskoj vojsci i tako ispričala priču koja je nepoznata većini Amerikanaca, ali, kako se navodi u kratkom prikazu, o vojsci i narodu dostojnom svog junaštva, hrabrosti, determinizma i teškoća. Mnogi Srbi su ostavili živote da ne padnu u ruke neprijatelja, da se ne predaju, a ovu golgotu je samo polovina njih preživela. PRIČA O DEČACIMA HEROJIMA Proučavajući dokumenta u Nacionalnom muzeju Prvog svetskog rata u Kanzas Sitiju, autorka je naišla na podatak da je tokom rata 20.000 srpskih dečaka, uzrasta od 12 do 16 godina, bilo regrutovano, kao i da je tek oko 5.000 njih preživelo strahote Velikog rata. Ova činjenica, kako sama ističe, duboko ju je potresla, pre svega kao majku četvoro dece, a zatim i kao pedagoga, s obzirom da je, kao prosvetni radnik, čitav svoj radni vek posvetila deci. Upravo iz tog razloga, započela je svoje istraživanje o ulozi Srbije u Velikom ratu, koje je upotpunila putovanjem u Srbiju u dva navrata. Nensi je, opisujući kako je došla do svih podataka za knjigu, u autorskom tekstu na veb stranici Worldwar1 centennial, napisala da je 2012. godine posetila sve balkanske zemlje, osim Srbije, i da je pretražujući na internetu o Srbiji naišla na priču o 20.000 dečaka koji su bili regrutovani i odbranili otadžbinu. Priča o pomenutim dečacima me je duboko dirnula, kao majku i učiteljicu u osnovnoj školi. Ova priča je malo poznata u zapadnim zemljama, pa čak i među mnogim američkim Srbima. Nensi Kramer “Priča o pomenutim dečacima me je duboko dirnula, kao majku i učiteljicu u osnovnoj školi. Dok sam boravila u Srbiji, postavila sam sagovornicima mnoga pitanja o povlačenju, snimila brojne fotografije i popunila nekoliko beležnica. Po povratku kući, shvatila sam sam da je priča o povlačenju knjiga koju moram da napišem. Zato sam još dva puta boravila u Srbiji gde sam angažovala pofesionalnog vodiča koji je odlično govorio engleski i nekoliko lokalnih jezika. Moje divljenje prema ovim hrabrim ljudima, ne samo vojnicima, već seljacima koji su ih pratili na povlačenju, rasli su kako je moje znanje raslo o njihovoj nevolji. Druge zemlje, posebno medicinski timovi iz Engleske, odgovorili su na medicinske potrebe Srba, ali to je bilo nedovoljno. O civilima gotovo da se niko nije brinuo. Krajem 1914. godine, na primer, Srbiju je pogodila najteža epidemija tifusa, kakvu svet do tada nije video. Rad ovih medicinskih timova jedna je od tema u mojoj knjizi”, piše Nensi Kramer. “Ova priča je malo poznata u zapadnim zemljama, pa čak i među mnogim američkim Srbima. Od velike pomoći mi je bio otac Aleksandar iz lokalne Srpske pravolsavne crkve Sveti Đorđe. I ako je i dalje postojala sumnja u moje pisanje ove priče, završilo se kada sam slučajno srela dva rođaka jednog od preživelih koji u Kanzas Sitiju.”, otkriva američka autorka. KROZ STRAHOTE DO POBEDE Ona kaže da joj je u proučavanju pomogli i članci nekoliko neustrašivih engleskih i američkih novinskih dopisnika, koji su pisali o velikoj nesebičnosti, hrabrosti i spremnosti srpskih vojnika da izdrže najgoru vrstu poteškoća koje je predstavljao povlačenje. “Bili su suočeni sa izgladnjivanjem, smerzavanjem, napadima Nemaca i zasedama neprijateljskih Albanaca. Izbeglice, vojnici i volovi padali su sa ledenih planinskih prelaza, ginuli ili teško bili povređeni u provalijama i potocima ispod njih. Mnogi su hodali sa polomljenim rukama i nogama, napadale su ih razne bolesti posebno upala pluća i tuberkuloza. Lokalni Albanci su mnoge Srbe ubijali, klali i pljačkali”, prepričava srpske strahote Nensi Kramer. Knjiga „Povlačenjem do pobede 1915″, američke autorke Nensi Krejmer, predstavljena je prošle godine u Generalnom konzulatu Srbije u Njujorku. Predstavljajući svoju knjigu, Nensi Krejmer je nadahnuto govorila o poduhvatu srpske vojske, koji je u istoriji zabeležen kao jedinstven taktički vojni manevar. Citirala je predsednika SAD Vudroa Vilsona, koji je o Srbiji u Prvom svetskom ratu rekao: „Iako im je teritorija bila razorena i domovi opljačkani, duh srpskog naroda nije bio slomljen”. Izvor: Ministarstvo spoljnih poslova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zašto se niste ubili Između 1942. i 1945. godine, Frankl je bio zatočen u četiri različita konclogora, uključujući Aušvic. Zašto se niste ubili je memoarska proza, ali i važan i uticajan filozoski esej o prevladavanju užasa rata i užasa nepostojanja smisla. Frankl tvrdi da ne možemo da izbegnemo patnju, ali možemo da biramo kako da se nosimo sa njom, kao i da pronađemo smisao u njoj. Zato je Zašto se niste ubili i dan-danas jedna od retkih i najglasovitijih pohvala čoveku i njegovim mogućnostima prevladavanja tamnih i mučnih životnih okolnosti. Viktor Frankl (nem. Viktor Frankl; Leopoldštat, 26. mart 1905 — Beč, 2. septembar 1997) bio je austrijski neurolog i psihijatar, poznat i kao čovek koji je preživeo golgotu Holokausta. Najpoznatiji je kao osnivač logoterapije, tj. terapije smislom, čije su tehnike i cilj koncentrisani na smisao egzistencije i traženje tog smisla. Frankla smatraju osnivačem Treće bečke psihijatrijske škole[1], posle psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera. Frankl je traženje smisla smatrao primarnom motivacionom snagom u čoveku nazivajući je volja za smislom, nasuprot principu zadovoljstva iz klasične psihoanalize, odnosno Adlerovoj volji za moć.[2] Najpoznatija knjiga Viktora Frankla je Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznata pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, koja opisuje njegova iskustva u koncentracionom logoru, gde on govori o traženju smisla življenja i gde nudi razlog za život, uprkos teškim okolnostima. Frankl je postao jedan od ključnih stručnjaka u egzistencijalnoj terapiji i izvor inspiracije humanističkim psiholozima. Viktor Emil Frankl je rođen 26. marta 1905. godine u Beču, Austrija, u jevrejskoj porodici državnih službenika. Rano je postao zainteresovan za psihologiju i za odnos i granice između filozofije i psihologije, te za osnovna pitanja smisla i vrednosti - što je i postalo lajtmotiv njegovog rada. Posle završetka Gimnazije 1923. godine, studirao je medicinu na Univerzitetu u Beču, gde je i doktorirao 1930. godine. Specijalizirao je neurologiju i psihijatriju, sa posebnim akcentom na pitanja depresije i suicida. Upoznao se sa Frojdom, ali je sa Adlerom uspostavio bolji i dugotrajniji odnos. Još kao student, Frankl je organizovao savetodavne centre za mlade, prvo u Beču, a onda još u šest gradova. U to vreme se nije desilo ni jedno samoubistvo u Beču, tako da je Franklov rad privukao pažnju međunarodne javnosti, a i samog Vilhelma Rajha.[3] U to vreme je Frankl pozivan da drži predavanja u Pragu i Beču na fakultetima. U Pragu je upoznao Oto Pecla (Otto Pötzl), koji je bio na čelu Odeljenja za neorologiju i psihijatriju Univerzitetske klinike u Beču od 1928. do 1945. godine, pod čijim supervizorstvom će raditi posle diplomiranja. Već 1929. godine razvio je koncept tri grupe vrednosti, ili tri moguća načina na koji možemo pronaći smisao u životu. Te tri mogućnosti su: 1. kroz stvaranje nečega, kroz rad; 2. kroz ljubav, neko poznanstvo, iskustvo; 3. kada se sretnemo sa neumoljivom sudbinom koju ne možemo promeniti (kao što je, na primer, neizlečiva bolest) možemo promeniti sopstveni stav prema toj sudbini.[4] To su bili počeci Franklove logoterapije. Kada su nacisti došli na vlast u Austriji marta 1938., Frankl je premešten na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba. Nekoliko meseci pre toga je bio otvorio privatnu praksu (1937), koju je morao da napusti. Pozicija lekara, načelnika Odeljenja za neurologiju mu je donekle pružala zaštitu od deportacije u koncentracioni kamp. Bilo mu je dozvoljeno da leči samo Jevreje. Među njima je stopa suicida postajala sve veća, te je Frankl usmerio napore da spase što više ljudi. Frankl je mogao da izbegne sudbinu miliona Jevreja koji su odvedeni u nacističke koncentracione logore, jer je neposredno pre napada na Perl Harbor bio dobio vizu da emigrira u SAD. Ipak, odlučio je da ne emigrira, jer se viza odnosila samo na njega, a nije hteo da u teškim vremenima napusti roditelje.[5] 1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su tada bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Jevrejima je tada bilo zabranjeno da dobijaju decu. Trudne Jevrejke su odmah slali u koncentracioni logor. Tako je Tili morala da pobaci dete koje je nosila. Frankl je svoju knjigu Nečujan vapaj za smislom posvetio svom nerođenom detetu.[6] Frankl je sa suprugom ubrzo deportovan u koncentracioni logor Terezin. Svi članovi njegove porodice, osim sestre koja je emigrirala u Australiju, su završili u koncentracionim logorima. Od svih njih, samo je Viktor Frankl preživeo. Proveo je tri godine u ukupno četiri koncentraciona logora, jedan od njih je bio i Aušvic. Nekoliko puta je zamalo ubijen, ali je igrom slučaja preživeo. Održavala ga je misao da mora da ponovo napiše knjigu Doktor i duša koju je poneo u rukopisu u logor, ali ju je izgubio. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj i dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru, i to distanciranje od svakodnevnih užasa u logoru mu je pomoglo da preživi. Život i rad posle 1945. Oslobođen, posle tri godine provedene u koncentracionim logorima, Viktor Frankl se vratio u Beč. Tamo je saznao da mu je supruga nastradala u logoru Bergen-Belsen. Narednih godine, Frankl je radio na razvijanju svog pristupa psihološkom lečenju. Delo Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznato pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja Frankl je napisao za samo devet dana 1945. godine. Ono govori o tome šta je doživljavao tokom tri godine u četiri koncentraciona logora. Franklova ideja nije bila toliko da piše o koncentracionim logorima kao takvim, koliko da iznese pouke koje bi iz svega toga trebalo izvući i koje bi vredele za budućnost. Ova knjiga svedoči o tome da život ne samo da ima smisao, nego ga i zadržava u svim uslovima i u svim okolnostima, ma kako se one čoveku činile teškim i neizdrživim.[7] Ova Franklova knjiga je na srpski jezik prevedena tek 1994. godine, a za tu priliku je Frankl napisao predgovor, gde poručuje: Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju... I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?[8] 1946. godine Frankl je postavljen na čelo Poliklinike za neurologiju u Beču gde ostaje do 1971.[9] 1947. se oženio Eleonorom Švindt. Oni su dobili ćerku Gabrijelu, koja je postala dečji psiholog. 1948. Frankl je dobio doktorat iz filozofije. 1955. postao je profesor neurologije i psihijatrije na Univerzitetu u Beču, a kao gostujući profesor predavao je na Harvardu, Kembridžu, Univerzitetima u Dalasu, Pitsburgu, Masačusetsu, San Dijegu (Kalifornija), gde je 1970. osnovana i katedra za logoterapiju, teorijski pravac čiji je on osnivač.[2] U Beču je 1992. osnovan Institut Viktor Frankl. Frankl je umro 2. septembra 1997. godine, u 92. godini života. Iza njega ostala je njegova supruga Eleonora, ćerka dr Gabrijela Frankl-Veseli, unuci Katarina i Aleksandar, i praunuka Ana-Viktorija, kao i 39 knjiga prevedenih na 40 svetskih jezika. [9] Zaostavština Viktor Frankl je smatrao da su psihoanaliza i individualna psihologija nedovoljno posvećene ljudskoj dimenziji, koja mora biti okosnica teorijskog i praktičnog rada svakog psihoterapijskog pravca.[2] On je smatrao da se problemi ljudi koji se obraćaju za psihološku pomoć ne odnose toliko na seksualnost ili osećanje inferiornosti, već da je u njihovom korenu potreba da se zadovolji potreba za smislom. Franklova psihologija se naziva visinskom jer on govori o veri u ljudsku humanost, i samo verovanje u više ljudske težnje može pomoći da se one pokrenu i razviju. U okviru logoterapije, koja se smatra jednom od kategorija humanističke psihologije, Frankl je razvio dve inovativne tehnike: paradoksnu intenciju (suprotnu nameru) i derefleksiju. Nekoliko autora tvrdi da je logoterapija jedina koja je uspela da razvije psiohoterapijske tehnike u pravom smislu te reči.[10] Bibliografija dela Viktora Frankla prevedenih na srpski jezik Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, Beograd: Ž. Albulj, 199 Nečujan vapaj za smislom: Psihoterapija i humanizam, Beograd: IP Žarko Albulj, 2000 Psihoterapija i egzistencijalizam: smisao i duševno zdravlje, Beograd: Ž. Albulj, 2009 sa Brunom Betelhajmom - Ubijanje duše, Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003 Bog podsvesti : psihoterapija i religija, Beograd : Ž. Albulj, 2001

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bog podsvesti Najveća vrednost Franklove teorije izložene u knjizi BOG PODSVESTI jeste u tome što na jedan kompleksan način pristupa problemima savremene ličnosti, ne zanemarujući duhovno-religijsku dimenziju čoveka, njegovu strasnu čežnju za smislom življenja, ali i odolevajući iskušenju da ponudi univerzalne recepte za spas, kao što to čine mnoge utopističke ideologije. Ovaj veliki psiholog i humanista ne propisuje “ispravan” ili “smislen” način života nego, naprotiv, hrabri pojedinca da otkrije, pronađe i proživi svoj vlastiti smisao postojanja; bodri ga da preuzme odgovornost (pred drugima, Bogom i svojom savešću) za svoj izbor smisla i za svoj način samoprevazilaženja. Viktor Frankl (nem. Viktor Frankl; Leopoldštat, 26. mart 1905 — Beč, 2. septembar 1997) bio je austrijski neurolog i psihijatar, poznat i kao čovek koji je preživeo golgotu Holokausta. Najpoznatiji je kao osnivač logoterapije, tj. terapije smislom, čije su tehnike i cilj koncentrisani na smisao egzistencije i traženje tog smisla. Frankla smatraju osnivačem Treće bečke psihijatrijske škole[1], posle psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera. Frankl je traženje smisla smatrao primarnom motivacionom snagom u čoveku nazivajući je volja za smislom, nasuprot principu zadovoljstva iz klasične psihoanalize, odnosno Adlerovoj volji za moć.[2] Najpoznatija knjiga Viktora Frankla je Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznata pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, koja opisuje njegova iskustva u koncentracionom logoru, gde on govori o traženju smisla življenja i gde nudi razlog za život, uprkos teškim okolnostima. Frankl je postao jedan od ključnih stručnjaka u egzistencijalnoj terapiji i izvor inspiracije humanističkim psiholozima. Viktor Emil Frankl je rođen 26. marta 1905. godine u Beču, Austrija, u jevrejskoj porodici državnih službenika. Rano je postao zainteresovan za psihologiju i za odnos i granice između filozofije i psihologije, te za osnovna pitanja smisla i vrednosti - što je i postalo lajtmotiv njegovog rada. Posle završetka Gimnazije 1923. godine, studirao je medicinu na Univerzitetu u Beču, gde je i doktorirao 1930. godine. Specijalizirao je neurologiju i psihijatriju, sa posebnim akcentom na pitanja depresije i suicida. Upoznao se sa Frojdom, ali je sa Adlerom uspostavio bolji i dugotrajniji odnos. Još kao student, Frankl je organizovao savetodavne centre za mlade, prvo u Beču, a onda još u šest gradova. U to vreme se nije desilo ni jedno samoubistvo u Beču, tako da je Franklov rad privukao pažnju međunarodne javnosti, a i samog Vilhelma Rajha.[3] U to vreme je Frankl pozivan da drži predavanja u Pragu i Beču na fakultetima. U Pragu je upoznao Oto Pecla (Otto Pötzl), koji je bio na čelu Odeljenja za neorologiju i psihijatriju Univerzitetske klinike u Beču od 1928. do 1945. godine, pod čijim supervizorstvom će raditi posle diplomiranja. Već 1929. godine razvio je koncept tri grupe vrednosti, ili tri moguća načina na koji možemo pronaći smisao u životu. Te tri mogućnosti su: 1. kroz stvaranje nečega, kroz rad; 2. kroz ljubav, neko poznanstvo, iskustvo; 3. kada se sretnemo sa neumoljivom sudbinom koju ne možemo promeniti (kao što je, na primer, neizlečiva bolest) možemo promeniti sopstveni stav prema toj sudbini.[4] To su bili počeci Franklove logoterapije. Kada su nacisti došli na vlast u Austriji marta 1938., Frankl je premešten na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba. Nekoliko meseci pre toga je bio otvorio privatnu praksu (1937), koju je morao da napusti. Pozicija lekara, načelnika Odeljenja za neurologiju mu je donekle pružala zaštitu od deportacije u koncentracioni kamp. Bilo mu je dozvoljeno da leči samo Jevreje. Među njima je stopa suicida postajala sve veća, te je Frankl usmerio napore da spase što više ljudi. Frankl je mogao da izbegne sudbinu miliona Jevreja koji su odvedeni u nacističke koncentracione logore, jer je neposredno pre napada na Perl Harbor bio dobio vizu da emigrira u SAD. Ipak, odlučio je da ne emigrira, jer se viza odnosila samo na njega, a nije hteo da u teškim vremenima napusti roditelje.[5] 1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su tada bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Jevrejima je tada bilo zabranjeno da dobijaju decu. Trudne Jevrejke su odmah slali u koncentracioni logor. Tako je Tili morala da pobaci dete koje je nosila. Frankl je svoju knjigu Nečujan vapaj za smislom posvetio svom nerođenom detetu.[6] Frankl je sa suprugom ubrzo deportovan u koncentracioni logor Terezin. Svi članovi njegove porodice, osim sestre koja je emigrirala u Australiju, su završili u koncentracionim logorima. Od svih njih, samo je Viktor Frankl preživeo. Proveo je tri godine u ukupno četiri koncentraciona logora, jedan od njih je bio i Aušvic. Nekoliko puta je zamalo ubijen, ali je igrom slučaja preživeo. Održavala ga je misao da mora da ponovo napiše knjigu Doktor i duša koju je poneo u rukopisu u logor, ali ju je izgubio. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj i dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru, i to distanciranje od svakodnevnih užasa u logoru mu je pomoglo da preživi. Život i rad posle 1945. Oslobođen, posle tri godine provedene u koncentracionim logorima, Viktor Frankl se vratio u Beč. Tamo je saznao da mu je supruga nastradala u logoru Bergen-Belsen. Narednih godine, Frankl je radio na razvijanju svog pristupa psihološkom lečenju. Delo Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznato pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja Frankl je napisao za samo devet dana 1945. godine. Ono govori o tome šta je doživljavao tokom tri godine u četiri koncentraciona logora. Franklova ideja nije bila toliko da piše o koncentracionim logorima kao takvim, koliko da iznese pouke koje bi iz svega toga trebalo izvući i koje bi vredele za budućnost. Ova knjiga svedoči o tome da život ne samo da ima smisao, nego ga i zadržava u svim uslovima i u svim okolnostima, ma kako se one čoveku činile teškim i neizdrživim.[7] Ova Franklova knjiga je na srpski jezik prevedena tek 1994. godine, a za tu priliku je Frankl napisao predgovor, gde poručuje: Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju... I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?[8] 1946. godine Frankl je postavljen na čelo Poliklinike za neurologiju u Beču gde ostaje do 1971.[9] 1947. se oženio Eleonorom Švindt. Oni su dobili ćerku Gabrijelu, koja je postala dečji psiholog. 1948. Frankl je dobio doktorat iz filozofije. 1955. postao je profesor neurologije i psihijatrije na Univerzitetu u Beču, a kao gostujući profesor predavao je na Harvardu, Kembridžu, Univerzitetima u Dalasu, Pitsburgu, Masačusetsu, San Dijegu (Kalifornija), gde je 1970. osnovana i katedra za logoterapiju, teorijski pravac čiji je on osnivač.[2] U Beču je 1992. osnovan Institut Viktor Frankl. Frankl je umro 2. septembra 1997. godine, u 92. godini života. Iza njega ostala je njegova supruga Eleonora, ćerka dr Gabrijela Frankl-Veseli, unuci Katarina i Aleksandar, i praunuka Ana-Viktorija, kao i 39 knjiga prevedenih na 40 svetskih jezika. [9] Zaostavština Viktor Frankl je smatrao da su psihoanaliza i individualna psihologija nedovoljno posvećene ljudskoj dimenziji, koja mora biti okosnica teorijskog i praktičnog rada svakog psihoterapijskog pravca.[2] On je smatrao da se problemi ljudi koji se obraćaju za psihološku pomoć ne odnose toliko na seksualnost ili osećanje inferiornosti, već da je u njihovom korenu potreba da se zadovolji potreba za smislom. Franklova psihologija se naziva visinskom jer on govori o veri u ljudsku humanost, i samo verovanje u više ljudske težnje može pomoći da se one pokrenu i razviju. U okviru logoterapije, koja se smatra jednom od kategorija humanističke psihologije, Frankl je razvio dve inovativne tehnike: paradoksnu intenciju (suprotnu nameru) i derefleksiju. Nekoliko autora tvrdi da je logoterapija jedina koja je uspela da razvije psiohoterapijske tehnike u pravom smislu te reči.[10] Bibliografija dela Viktora Frankla prevedenih na srpski jezik Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, Beograd: Ž. Albulj, 199 Nečujan vapaj za smislom: Psihoterapija i humanizam, Beograd: IP Žarko Albulj, 2000 Psihoterapija i egzistencijalizam: smisao i duševno zdravlje, Beograd: Ž. Albulj, 2009 sa Brunom Betelhajmom - Ubijanje duše, Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003 Bog podsvesti : psihoterapija i religija, Beograd : Ž. Albulj, 2001