Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Istinita, burna priča o Edit Pjaf, pariskoj skitnici koja je zabavljala Francusku i svet svojim pesmama, svojim ljubavima, svojim skandalima, samoj sebi. Napisala Simon Beto, polusestra Edit Pjaf i doživotni partner u nestašluku kada su pevale za napojnice na ulicama, trgovima, kafićima i vojnim kampovima, dok su živele u nizu jeftinih, bednih hotela tokom Pjafovih ranih godina. Edit Pijaf (franc. Édith Piaf, 19. decembra 1915 — 10. (zvanično 11) oktobra 1963) francuska je čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona.[1] Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom a izvodila je uglavnom balade koje su je i proslavile.[2] Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l`amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Njena pesma Hymne à l`amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac. Pesma Hymne à l`amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Džef Barklija i Gari Lukasa. Detinjstvo Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života su još uvek obavijeni velom misterije.[3] Rođena je pod punim imenom Edit Đovana Gasion (franc. Édith Giovanna Gassion) u Belevilu u Parizu,[4] u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Danijel Penak. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edit Kavel, a prezime Pijaf, što na francuskom znači vrabac, dobila je zahvaljujući nadimku 20 godina kasnije).[5][6] Njena majka, Aneta Đovana Majar (1898—1945), bila je Italijanka, tada sedamnaestogodišnja devojka, poreklom iz Livorna, radila je pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa, a od nje je Edit uzela srednje ime Đovana.[7][8][2]‍:5[9] Otac, Luj Alfons Gasijon (1881—1944), bio je ulični akrobat i pozorišni izvođač. Mala Edit je najpre bila ostavljena nakratko kod bake sa majčine strane. Kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji,[10] i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). Tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost i promenili su njen način viđenja života. Od svoje treće do sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije. Godine 1929. pridružila se ocu u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela. Marsela je ubrzo umrla od meningitisa. Venčanje roditelja Luj Gasion, otac Edit Pijaf, pridružio se 89.oj pešadiji ,11 août 1914. godine koja se nalazila u Sansu. Kapetan mu je dozvolio trodnevno odsustvo kako bi se venčao. Venčanje je bilo 4 septembra 1914. godine, sa Anetom Mailard. Izveštaj o venčanju koji se čuva u opštinskim arhivima govori o tome da se ceremonija održala u 10 sati i 30 minuta dok su bitke Prvog svetskog rata besnele na istoku Francuske. Matičar toga dana bio je Dupšez, pomoćnik senatora gradonačelnika Sens-a, od 1872. do 1879. godine. Zbog prisustva u Sensu, Editin otac nastavlja vojnu službu a porodica ostaje u tom gradu zbog njega.[11] Pevačka karijera Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Luj Leple (Louis Leplée), čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: Mali vrabac (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe. Pevačica kabarea U jesen 1935. godine, Edit Pijaf je otkrivena na uglu avenije Mak-Mahon i ulice Troion od strane Luisa Leple, menadžera kabarea Le Gerny`s, koja se nalazi u aveniji Jelisejska polja . e Leple postaje njen mentor i staratelj i koji, angažovanjem u kabareu, bira umetničko ime `Edit Pijaf` (kao `vrabac`). Edit je radila svake večeri i imala je smeštaj. Prvo veče niko nije verovao da će jedna stidljiva devojka osvojiti ceo kabare. Jedne večeri upoznaje poznatog pevača Kanetia koji joj predlaže da joj pomogne oko karijere. 1936. Edit snima svou prvu pesmu Les Mômes de la cloche.[12] Pesma je toliko bila popularna da je bila na svim top listama skoro šest meseci. Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija. Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, `La Vie en rose` pisana je usred nemačke okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata. U to vreme, ona je postajala sve uspešnija. Pevajući za visoke nemačke oficire u par klubova, Edit je zaradila pravo da se slika sa francuskim ratnim zarobljenicima, pod izgovorom da bi im digla moral. Kada bi te slike došle u posed zatvorenicima, oni bi isecali svoje likove na fotografiji, i koristili ih da naprave lažne dokumente za beg iz zatvora. Danas, Editina povezanost sa Francuskim pokretom otpora je poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi i Americi (južnoj i severnoj), gde je postala internacionalno poznata ličnost. Njena popularnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Šou Ed Salivana i dva puta u Karnegi holu (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Šarla Aznavura, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD. Velika ljubav Edit Pijaf, bokser Marsel Serdan, poginuo je 1949. u avionskoj nesreći. Pijaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Žak Pil, pevač; venčali su se 1952. i razveli 1956, a drugi, Teo Sarapo (franc. Théo Sarapo), bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962. Godine 1951, doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je postala zavisnik od morfijuma, od koga se kasnije odvikla. Dvorana Olimpija u Parizu je mesto gde je Pijaf poslednji put održala seriju popularnih koncerata. Tu je držala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. Odlomci pet recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963, Pijaf snima svoju poslednju pesmu: `L`homme de Berlin`. Smrt i zaostavština Grob Edit Pijaf, na groblju u Parizu U svojoj 47. godini, Pijaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt je objavljena 11. oktobra. Taj datum je postao zvanični datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnosti, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ta informacija i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza. Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pijaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata. Danas postoji muzej posvećen Edit Pijaf u Parizu, a ona se pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica.

САДРЖАЈ КО ЈЕ УБИО ГОГОЉА? Како је неписмени Семјон написао мемоаре Гогољ тражи лестве Како је Гогољ проговорио Кљове су ту, али уметности нема Он је чудан, што је нормално Русија се боље види из Венеције него из Туле Вечерњи акт С Минотауром у лавиринту Лутка Цецилија и њен син Андрјуша Страх да га не сахране живог На Христовом гробу Ора ултима Лобања, чизме и ребро Фантазија Пост сцриптум Тестамент ВЕНЕДИКТ ЈЕРОФЕЈЕВ И ХОР ПИЈАНИХ АНЂЕЛА Све је у стању полураспадања Моја будућност је моја прошлост Рунова Поглед белог крокодила Енглеска краљица Пријемни пункт Тихонов Сибелијус Аллегро нон молто Носова Оца су рехабилитовали после 45 година Мој весели отац и увек тужна мајка Јелпашка Арманд Хамер Шапка седог вука Парк Горки Филмска екипа на задатку Секретарица се слатко насмејала Глумац МХАТ-а Глас анђела На дну, у кухињи Брат Јуриј Сестра Тамара Макаренкови синови Најлепши догађај: Свети рат Велики страх од њихове слободе Физику је предавао Лав Ландау Моји универзитети Музикантова Ломача у спаваоници Мој Дневник О користи алкохола Не потцењујте колоњску воду Више пијте, мање једите. Таленти не мезете Како је Мусоргски написао „Хованшчину“ Кратки курс о коктелима Најважније код човека је правилно држање Протеран са факултета и из града Са секретаром Комсомола званично Руси и медведи Ко сте ви, Јерофејеве? Рунова, твоје очи су очи фебруарске мачке Кремљ Петушки Валентина Моја мала Лењинијана Дојава за КГБ Испит код страшног Јорданског Арија Крупске над одром друга Лењина Још мало Лењинијане Октобарска револуција у Петушкима Телеграм Курту Валдхајму Блажено време у животу мог народа Вотка нас је водила у рај Стари и млади Рембрант Предлог другу Шахназарову Патње младог Тихонова Радничка класа мирише на парфимерију Уметност припада народу Суза комсомолке Како је Катајев постао народни уметник Катајев пише Стаљину и добија одговор Хрушчов није волео уметнике Моја велика грешка Рекли су ми да сам говно Најгоре време у животу мог народа Очи мог народа су тупе и празне Зашто волим совјетску власт? Ја сам прилично стидљив човек Загонетку штуцања ни Ајнштајн није решио Како треба разговарати с народом Москва – Петушки Из Дневника: Јурила ме Мухина Постајем светски познат Велике амбиције мале партије Напомена аутора Прво су читали у кухињама Бела Ахмадулина: Тако не говоре, не живе, не пишу Радио „Слободна Европа“ Веничка је мој литерарни јунак, није мој двојник Све је добро што се добро сврши Жења, антиалкохоличарски алкохолик Песник руске вотке? Равнодушност Никада нисам потписао уговор са ђаволом 1 Виктор Јерофејев Колико им налијем, толико вреде Осећао сам се као у утроби маћехе А онда су ми рекли: рак Никада нећу моћи да схватим те скотове Држава ми је закинула 250 грама Наташка, моја последња љубав Из Дневника: време трошим на то да не умрем Крштењње у католичкој цркви Гаља Носова Кад затворим очи све видим Бродски се појављује као дух Не јурите, близу су Петушки БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Наслов: Александар Новачић – Ко је убио Гогоља? Издавач: Logos Страна: 240 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-6040-036-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Džojsovo remek-delo Dablinci odbilo je 40. izdavača, slog je tri puta rasturan, a prvi tiraž uništen, jer je po tadašnjim kanonima knjiga vređala javni moral. Ovo je prvi celovit prevod na srpski jezik. Džojsovo remek-delo `Dablinci` čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje opisuju život u Dablinu s početka XX veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Revolucionarna za svoje vreme, kako po tematici, tako i po stilu, zbirka je bila odbačena od strane čak četrdeset izdavača. Po poslednjoj, ujedno i najpoznatijoj priči, `Mrtvi`, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. Džejms Džojs (engl. James Augustine Aloysius Joyce; Dablin, 2. februar 1882 — Cirih, 13. januar 1941), irski je književnik. Rodio se u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga. Jedan od utemeljitelja modernog romana. Prve uspehe postigao je zbirkom novela „Dablinci” iz 1914, u kojima Džojs prikazuje svakodnevicu i raznolika duševna stanja svojih junaka, kao i zanimljivim autobiografskim romanom „Portret umetnika u njegovim mladim danima” koji je čitalačkoj publici predstavljen 1916. Moglo bi se reći da je njegovo najpoznatije delo Uliks objavljen 1922, vrhunac njegova stvaralačkog genija svakako predstavlja Bdenje Finegana iz 1939. Iako je većinu svog života proveo izvan Dublina, ova rana iskustva u Irskoj su ostavila ogroman uticaj na njegov život i njegova dela Rođen je u dablinskom predgrađu Rotamu, kao najstarije od četrnaestero dece. Otac Džon je imao malu radnju koja je bankrotirala 1891.[2], što je dovelo porodicu u velike probleme.[3] Godine 1891. Džojs je napisao poemu o smrti Čarlsa Stjuarta Parnela. Njegov otac je bio ljut na način na koji je katolička crkva tretirala Parnela, kao i na stav Irske domaće vladajuće stranke i Britanske liberalne stranke, i na rezultirajući neuspeh kolaboracije da osigura lokalnu upravu u Irskoj. Irska partija je odbacila Parnela iz rukovodstva. Međutim, uloga Vatikana u savezu sa Britanskom konzervativnom strankom u sprečavanju lokalne uprave ostavila je trajni utisak na mladog Džojsa.[4] Džojsov otac je uredio da se poema objavi i čak je poslao kopiju u Vatikansku biblioteku. Džojs u svojoj šestoj godini, 1888 Džejms je morao da napusti školu Clongowes Wood College, jer nije više bilo novca za školarinu. Primili su ga u katoličku školu Christian Brothers, gde je bio kad je dobio ponudu za školu Belvedere College.[5][6] Godine 1895, Džojs je u svojoj 13. godini odlučio da se pridruži pokretu Sodality of Our Lady s njegovim vršnjacima u Belvederu. Filozofija Tome Akvinskog je nastavila da vrši jak uticaj na njega tokom većine njegovog života.[7][8] Jezuiti su mu predložili da postane deo njihovog reda, Džejms je to odbio i napustio ih. Naime, Džojs je odgojen u strogoj hrišćanskoj porodici i to je imalo veliki uticaj na njegov život i njegova dela, ali on sam je već u 16 godini okrenuo leđa verovanju za sva vremena. Godine 1898, se upisuje na University College Dublin, gde je diplomirao na modernim jezicima (engleski, francuski i italijanski). Još na koledžu počinje da piše i prvo objavljeno delo mu je osvrt za Ibzenovu dramu. Džojs je prvi pu predstavljen Irskoj publici posredstvom Artura Grifita u njegovim novinama, United Irishman, u novembru 1901. Džojs je napisao jedan članak o Irskom književnom pozorištu, koji je časopis njegovog koledža odbio da štampa. Džojs ga je objavio i lokalno distribuirao. Sam Grifit je napisao članak o cenzuri studenta Džejmsa Džojsa.[9][10] Godine 1901, Irski nacionalni popis navodi Džejmsa Džojsa (19) kao učenog govornika engleskog i irskog koji živi sa svojom majkom i ocem, šest sestara i tri brata na adresi Royal Terrace (sad Inverness Road), Klontarf u Dablinu.[11] Kada je diplomirao odlazi u Pariz da tamo studira medicinu, međutim već nakon pola godine se vratio,[12] jer mu je majka umirala od raka.[13][14] Nakon njene smrti počeo je intenzivno da pije i uspevao je da preživljava zahvaljujući osvrtima za knjige, časovima, i pevanju.[15][16][17] Te 1904. pokušava da objavi i „Portret umetnika u mladosti” ali bez uspeha. U junu 1904. upoznaje svoju buduću ženu Noru Barnakl i oni vrlo brzo napuštaju Dublin. Prvo su otišli u Cirih, pa u Trst gde je uspeo da nađe mesto učitelja engleskog i gde je ostao deset godina. Godine 1905, mu se rodio sin Džordž, a dve godine kasnije i kćerka Lucija. Godine 1909, je posetio Dablin nadajući se da će tamo objaviti zbirku pripovedaka „Dablinci”. To je bilo bezuspešno, i zbirka je ostala neobjavljena. Godine 1915, je otišao u Cirih i tamo sreo Hariet Ša Vivera koji ga je rešio finansijskih problema uzevši ga u zaštitu i plaćajući mu obilno za njegov rad. Godine 1920, je otišao u Pariz i tamo ostao 20 godina. Dana 11. januara 1941. imao je operaciju koja je uzrokovala njegov pad u komu. Probudio se dva dana kasnije i tražio da se pozovu njegova deca. Međutim oni su bili na putu kad je Džejms preminuo. Sahranjen je na Fluntern groblju u Cirihu, gde su također sahranjeni i njegova žena (umrla 1951) i sin Džordž. Književni rad Spomenik Džejmsu Džojsu u Dablinu Džojs se u književnosti javio još kao student, 1899. godine, jednom zanimljivom esejističkom analizom Ibzena. On je eksperimentima u narativnoj tehnici i strukturi romana i primeni toka svesti dao nov pravac modernoj književnosti. Prva zbirka pesama Kamerna muzika izišla mu je 1907. (jedno vreme pripadao je grupi imažinista, sa Paundom i Eliotom), a zatim je pred sam Prvi svetski rat objavio jedinu knjigu pripovedaka Dablince. Portret umetnika u mladosti pojavio se 1916, drama Izgnanci 1918, 1922. svetska književnost dobila je njegovo remek-delo roman Uliks, na kome je radio još od 1914. To delo smatra se biblijom evropskog proznog modernizma i uprkos vrlo oštroj polemici oko Džojsovog književnog dela, izvan svake sumnje je njegov ogroman uticaj na razvoj književne proze 20. veka. Posle Uliksa, Džojs je napisao još samo Fineganovo bdenje (1939), delo na kome je radio više od petnaest godina. Dela Džojs je napisao jednu knjigu pesama (Komorna muzika), te jednu dramu (Izgnanici), međutim proslavio se svojom prozom. Punih se osam godina je Džojs pokušavao da objavi svoju prvu knjigu proze, zbirke pripovedaka Dablinci. Dva puta je prerađivan slog knjige, a nekoliko puta urednici su zahtevali da Džojs promeni ili izbaci deo teksta. U današnje vreme možda zvuči neverovatno da se tadašnjim urednicima reč bloody (krvavo) činila krajnje nepodobnom, te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojemu se ta reč mora izbaciti. Portret umetnika u mladosti je autobiografski roman objavljen prvo u seriji 1914—1915. godine. Reč je o sazrevanju umetnika i o razvoju umetničke ideje kroz vreme. Tu prvi put koristi tehniku unutrašnjeg monologa. Uliks nakon velike potrage za izdavačima koji nisu prihvatali kontraveznost ovoga dela, 1922. delo je napokon objavljeno. I nakon toga delo je pretrpelo mnoge potečkoće, čak kad su 500 primeraka poslali u SAD 1922, oni su zaplenjeni i uništeni. Ipak ovo delo je označilo prekretnicu u književnosti, jer koristi novi stil bogat tehnikama poput „toka svesti” (engl. stream of consciousness), te parodije i humora. Osnova karakteristika joj je kaleodoskopsko pisanje i formalna struktura. Knjiga se sastoji od 18 poglavlja, svako opisuje jedan sat 16. juna i svako je obojeno različitim bojama pri tome se poklapajući sa jednom epizodom Homerove Odiseje. Bdenje Finegana se pojavila pod nekoliko imena sve dok 1939. nije dobila svoj krajnji oblik i ovaj naslov. Radnja se dešava po noći, i delom je nastavak Uliksa. Sve novonastale Džojsove tehnike su ekstremno korištene, tako da su napuštene sve konvencije o toku radnje, izgradnji likova, pa čak i korištenju smislenog jezika. Delo se bazira na dubokim igrama reči. Knjiga završava početkom prve rečenice, a počinje njenim krajem, tako da je knjiga u stvari kružnog toka. Džojs je rekao da bi idealni čitalac trebalo da pati od „idealne nesanice” i kada bi pročitao knjigu vratio bi se opet na početak čitajući je ponovo i tako sve u idealnom krugu. Bloomsday Šesnaesti dan juna, vreme radnje Uliksa, među Džojsovim je pobornicima širom sveta poznat kao Bloomsday, Blumov dan. U celom svetu, u Irskoj, a naročito u Dablinu, organiziraju se brojne manifestacije u čast Uliksa. Dablinci i turisti šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on zalazio šesnaestog dana juna 1904. godine. Ovo je dan kada je Džojs prvi put upoznao svoju buduću suprugu i zauvek je ostao ovekovečen. Džojsovci širom sveta organiziraju i javna čitanja Uliksa. Tokom zadnjih godina stale su se koristiti i prednosti interneta, pa tako na majci svih mreža članovi džojsovskih asocijacija s cele planete glasno čitaju delove Uliksa. Svojevremeno je jedan odlomak pročitala i irska predsednica Mari Robinson.

Filip Višnjić, 1988. Prvo izdanje!!! Sa pogovorom Aleksandra Jerkova Verovatno najbolji i najznačajniji roman Davida Albaharija i uopšte jedan od najboljih romana srpske/jugoslevenske književnosti 20. veka. Apsolutno remek-delo, od prve do poslednje rečenice. Katarina Bugarčić: MOTIV SMRTI U ROMANIMA DAVIDA ALBAHARIJA Kad bih bio knjigopisac, sakupio bih zbirku sa tumačenjima raznih smrti. Onaj ko bi učio ljude da umru, naučio bi ih kako da žive. Mišel Montenj, Ogledi Veći broj istraživača koji su se bavili Albaharijevim romanima su ukazivali da je motiv smrti jedan od dominantnih motiva koji je, u manjoj ili većoj meri, zastupljen u svim Albaharijevim delima. Čedomir Mirković promišljajući o romanu Cink daje naslov svom tekstu „Onomatopeja smrti”, pokazujući na taj način koliko je pomenuti motiv bitan pri tumačenju ovog romana. O istom romanu Nenad Šaponja piše tekst „Smrt kao nasleđe” u čijem naslovu se ponovo ističe ovaj motiv. Mihajlo Pantić je tekst o Snežnom čoveku objavio pod nazivom „Priča, osporavanje smrti”, ističući takođe prisustvo i značaj motiva smrti u Albaharijevoj prozi. Kao što vidimo, motiv smrti je bio predmet interesovanja pojedinih autora, koji su se njime, pokušavajući da otkriju tematsko-motivska jezgra romana, povreme- no bavili. Ovom prilikom navedenom motivu biće posvećena veća pažnja. Pokušaćemo da sagledamo kakvu ulogu ovaj motiv ima kada je reč o kompoziciji nekih Albaharijevih romana i može li motiv smrti, u nekim slučajevima, predstavljati čvorište, polaznu tačku od koje bi se krenulo pri tumačenju drugih značenjskih ravni romana. Takođe, baveći se motivom smrti pokušaćemo da ukažemo na iste, ili vrlo bliske ideje koje su prisutne i u Albaharijevim tekstovima i kod drugih autora, naročito onih čija dela ne pripadaju književ- no-umetničkim. Na taj način pokazaće se širi, univerzalniji aspekti ovih romana i moguć- nost njihove korespondencije prvenstveno sa nekim filozofskim i antropološkim delima. Motiv smrti često je prisutan kako u Albaharijevim kratkim pričama, tako i u romanima. U prilog tome svedoči i naslov treće zbirke priča koja nosi naziv Opis smrti. Ipak, ovaj motiv će prvenstveno biti sagledan u okviru tri romana (Cink, Mamac i Snežni čovek) uz pojedine osvrte na druga Albaharijeva dela. Roman Cink se sastoji od nekoliko narativnih slojeva, a jedan od njih govori o smrti pripovedačevog oca i načinu na koji junak romana smrt doži- vljava. Sam naziv romana, iako to na prvi pogled ne izgleda tako, povezan je sa navedenim motivom. „Tada sam čuo neobičan zvuk, kao da su se dotakla dva metalna vrha ili kao da je neko rekao cink, tiho, tiho, sasvim tiho, sve dok slovo k ne zapucketa na kraju daha.”1 Tradicionalnu predstavu ili alegoriju smrti kao kosca sa srpom ovde zamenjuje zvuk ili reč. Zvuk kojem isprva nije shvatao značenje, junak će kasnije prepoznati kao nagoveštaj smr- ti ili njeno prisustvo. Isti zvuk, tu „onomatopeju smrti”, junak romana čuje jedne noći dok njegov otac leži u bolnici u Tel Avivu, ali i neposredno nakon očeve sahrane kada mu ra- bin simbolično nožem zaseca košulju. „Da li je on morao da umre da bih ja potvrdio svoju 1 David Albahari, Cink, Filip Višnjić, Beograd, 1988, str. 69. ZLATNA GREDA Katarina Bugarčić 147 stvarnost?”2 Postavljajući ovo pitanje, junak romana razmišlja da li nestanak figure oca dono- si samostalnost i potvrdu sopstvenog identiteta. Tragajući za razlikama, junak Cinka uočava sve više sličnosti između sebe i oca. Mesto za stolom na kojem je ranije sedeo otac majka sada dodeljuje njemu. Iako sebe ubeđuje da to ništa ne znači i ne predstavlja nikakvu pro- menu, junak romana počinje da prostor i svet oko sebe posmatra na isti način kao otac. Pozivajući se na Talmud u kojem se kaže da mrtvi ne govore, ali da čuju, junak Cinka odlazi na očev grob gde više puta, prvo šapatom a posle glasnije, ponavlja da nikada neće moći da bude kao otac. Ono što u tom trenutku čuje i oseća tumači kao očev odgovor. „Osetio sam kako mi nešto dotiče dušu: nisam znao šta je to, nisam možda znao ni šta je duša, ali prepoznao sam doticanje. Protumačio sam ga kao njegov odgovor: mogu da budem ono što jesam.”3 Tu, na simboličan način, dolazi do razrešenja unutrašnjeg konflikta. Junak isto- vremeno izlazi iz senke očevog autoriteta i može da se ostvari kao jedinstvena, nezavisna ličnost, dok, s druge strane, uči da prihvati ono nasleđe u sebi koje ga povezuje sa ocem. Roman Mamac može se čitati kao nastavak Cinka. Dok Cink govori o smrti oca i određe- nom vremenu provedenom u Americi, u središtu Mamca je priča o majčinoj smrti, trajnom napuštanju zemlje i odlasku na drugi kontinent. „Kada mi je otac umro, činilo mi se da mogu da poletim, kao da je smrt trambulina sa koje uzlećem u vazduh, oslobođen zemlji- ne teže; kada mi je umrla majka, mogao sam da osetim kako je zemlja tvrda ispod mojih stopala”, 4 kaže pripovedač. U Cinku sećanje na oca poput nekog zastora iskrsava i zakla- nja priču koju pripovedač želi da ispriča. Narator shvata da je bitno zabeležiti to sećanje, a da je priča tu samo da bi oca prizvala. S druge strane, u Mamcu magnetofonske trake ču- vaju majčinu ispovest i neka sećanja na nju. Junak Cinka odlazi na očev grob dok junak Mamca sluša majčin glas snimljen na magnetofonskoj traci koju u jednom trenutku pore- di sa urnom. Pod utiskom očeve smrti, pripovedač podstiče majku da priča o svom životu misleći da će se na taj način pripremiti za njenu smrt. Ipak kasnije shvata da je svaka smrt neočekivana i nikakve pripreme ne pomažu. Majčina smrt donosi spoznaju da je to „čin najvišeg razlikovanja”5 kada čovek postaje ono što zaista, suštinski jeste. Pripovedač po- kušava da se seti koji uzrok smrti su lekari zabeležili u majčinoj umrlici. Ovaj deo romana se može dovesti u vezu sa zapažanjem Simone de Bovoar: „Ne umire se zato što si se ro- dio, ni zato što si živio, niti se umire zato što si star. Umire se od nečega”. 6 Savremeni čovek ne prihvata da svako rođenje za sobom povlači i jednu smrt. Sklon racionalizaciji, on umi- ranje ne može da pojmi kao neminovni kraj nečijeg života a da pre toga ne pokuša da mu utvrdi uzrok. Smrti drugih ljudi su, zapravo, jedini pristup vlastitoj smrti. Kad god pokuša- mo sebi da predstavimo vlastitu smrt, uočavamo da se tada nalazimo u poziciji posmatra- ča, što je psihoanalitičku školu navelo na zaključak kako, zapravo, niko ne veruje u vlastitu smrt, i kako svako, u svom nesvesnom, nosi ideju o svojoj besmrtnosti. „U psihoanalitičkoj školi (...) usudili smo se da tvrdimo da duboko u sebi – niko od nas – ne veruje u sopstvenu 2 Isto, str. 51. 3 Isto, str. 60. 4 David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 147. 5 Isto, str. 184. 6 Simone de Bovoar, Lijepe slike; Vrlo blaga smrt, prev. Ivo Klarić i Smiljka Sučić, Naprijed, Zagreb, 1969, str. 263. 148 smrt. Nju uopšte ne možemo da zamislimo. U svim pokušajima da odslikamo ono što će biti posle naše smrti, ko će nas žaliti, i tako redom, primećujemo da smo uistinu još uvek tamo, kao posmatrači.”7 Umiranje drugih ljudi je jedino iskustvo smrti koje čovek zaista doživljava. Junak Mamaca primećuje da tuđu smrt čovek delimično doživljava i kao svoju. „Kada je majka umrla, jedan moj deo je umro s njom, kao što je jedan njen deo umro za- jedno s mojim ocem, drugi s decom iz prethodnog braka, treći s prvim mužem, i dok je rabin izgovarao molitve (...) nisam mogao da razmišljam ni o čemu drugom osim o tim ma- lim smrtima (...) i pomislio sam kako ću otići negde gde moja smrt neće nikoga ozlediti, gde će svako ostati ceo.”8 Zaključak do kojeg dolazi junak Mamca možemo, kao uopšteno i uni- verzalno zapažanje, naći i kod Tome: „Smrt drugoga ne samo da me podseća da i ja moram umreti, već je ona u izvesnom smislu delimično i moja smrt. Ona je utoliko više moja smrt, ukoliko je taj drugi za mene bio neko jedinstven i nezamenljiv. Dok oplakujem drugoga, ja u isto vreme oplakujem i sama sebe”.9 Očevo prisustvo narator Cinka prepoznaje u drvenom predmetu koji pronalazi u svo- joj studentskoj sobi u Ajovi dok se majčino prisustvo odslikava u snimljenoj ispovesti i re- čima koje, kako pripovedač kaže, „dopiru sa onog sveta”.10 U Cinku autor otvara i pitanje kako se danas, u savremenom svetu, poima smrt drugoga i kako se sa njom pojedinac suočava. Nasuprot arhaičnim društvima u kojima je smrt prihvaćena, bliska, shvaćena kao neminovni deo životnog ciklusa, moderna društva, iako to zvuči apsurdno, smrt prikriva- ju i poriču. Higijena je, na primer, poslužila kao izgovor da se groblja izmeste na periferije gradova, da se što više udalje od mesta življenja. U današnjem društvu prihvatljiva je samo čista, nenametljiva, tiha smrt koja treba što je manje moguće da dotiče ili uznemiru- je žive. Savremeni čovek izražavanje osećanja povodom nečije smrti počinje da shvata kao nešto arhaično i izlišno. Povodom toga junak Cinka kaže: „Osećanja su staromodna; čovek koji pati za umrlim ocem ne spada u sadašnje vreme, koje nema vremena ni za šta osim za samo sebe, ni u prošlo ili mitsko, u kojem se otac jeo i zaboravljao; on spada u neko srednje vreme u kojem su se osećanjima pripisivala raznovrsna svojstva”.11 Moderno poimanje smrti uključuje i nove načine kojima čovek pribegava da se protiv nje bori. U ne tako davnoj prošlosti čovek je smatrao da svoju prolaznost, na neki način, može prevazići nastavljajući život kroz živote svojih potomaka, da obesmrćivanje nečijeg imena omogu- ćuje delo koje taj čovek ostavlja za sobom. Današnji čovek je uočio ispraznost ili bar nedo- voljnost takvih verovanja. Danas, kada rak i umiranje postaju gotovo sinonimi, smrt po- staje bolest kao i svaka druga. Istina, naučna otkrića još uvek ne omogućuju njeno leče- nje, ali ni misao o neumiranju više nije nezamisliva. Luj-Vensan Toma kaže: „Smrtnost nije, ili bar ne više, nužni atribut čoveka; izraz ’čovek je smrtan’ prestao je da bude sintetički sud a priori. Čovek umire, to je empirijska činjenica, nesrećnim slučajem, zbog nemarno- 7 Sigmund Frojd, Mi i smrt, prev. Žarko Martinović, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2001, str. 41. 8 David Albahari, Mamac, str. 184. 9 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, prev. Zoran Stojanović i Miodrag Radović, Prosveta, Beo- grad, 1980, str. 323. 10 David Albahari, Mamac, str. 80. 11 David Albahari, Cink, str. 53. 149 sti, (...) zato što nauka još nije pronašla sredstvo da izleči sve bolesti, a posebno starost”.12 Na neki način, ljudi, prepuštajući se verovanju da će tehnologija sve više napredovati, očekuju vreme kada će umiranje biti prevaziđeno i ustupiće mesto besmrtnosti. Sličnu pretpostavku iznosi i pripovedač Snežnog čoveka: „Smrt, jednostavno govoreći, nije više u modi. Groblja će pomislio sam dok sam se približavao grobljanskoj ogradi, postati nepo- trebna... Svi ćemo biti živi i svi ćemo živeti večno, odnosno, tačnije rečeno, svi će biti živi i živeće večno, oni a ne mi, ili bar ne ja, jer ja neću imati tu sreću ili, sklon sam da pomislim, nesreću da dočekam trijumf genetskog manipulisanja”.13 Dok je besmrtnost kao ideja pri- sutna u ljudskom mišljenju i književnosti u brojnim varijacijama od mitova i Gilgameša do današnjih dana, smrt je realnost koja, kako primećuje narator Mamca, „sve izjednačava”.14 Kada razmišlja o smrti kao univerzalnoj kategoriji svojstvenoj svakom čoveku, narator Cinka poziva se na Hajdegera i parafrazira njegovu misao da se svaki čovek rađa kao mno- gi ljudi, a umire kao jedan. Drugim rečima, koliko god ljudi ga okruživalo, čovek je u smrti uvek usamljen. Smrt koja se obično poima kao nešto apstraktno, u Gecu i Majeru dobija konkretan oblik. Njeno otelotvorenje su sami Gec i Majer. Oni donose smrt gotovo svim pripoveda- čevim rođacima, kao i hiljadama drugih ljudi. Kako narator kaže, oni su „u isto vreme gla- snici smrti i sama smrt”.15 Apsurdno je da ih neki od logoraša doživljavaju kao anđele koji će ih izbaviti iz muka i odvesti na neko bolje mesto za život. Umesto drugačijeg života za- robljenici iz logora dobijaju istu smrt koja u ovom slučaju ne označava i konačan kraj. Na- kon dve godine nemačke vlasti su naredile da se leševi otkopaju, a potom spale. „Tako su moji rođaci ipak umrli dva puta, jednom u mraku kamiona, žudeći za čistim vazduhom, drugi put na kamari leševa, žudeći za spokojem”,16 kaže pripovedač romana. Ni u jednoj Albaharijevoj knjizi sam čin umiranja nije tako detaljno i konkretno opisan kao kada je reč o stradanju jevrejskih žena, dece i staraca u gasnom kamionu. U određenom trenutku stiče se utisak da su neki delovi teksta preuzeti iz udžbenika biologije ili hemije. Pri opisu posebna pažnja se poklanja fiziološkim karakteristikama ljudskog organizma kao i speci- fičnim odlikama nekih hemijskih jedinjenja. Jednostavne rečenice i miran tok pripoveda- nja dodatno pojačavaju utisak koji ove reči ostavljaju na čitaoca i one možda najbolje re- prezentuju šta je „stvarnost koja se odigravala u koordinatama nestvarnog”. 17 Zajednička kategorija na koju bi posebno trebalo skrenuti pažnju, a koja povezuje ju- nake iz više Albaharijevih romana (Cink, Mamac, Snežni čovek, Gec i Majer) može se označi- ti pojmom koji Luj-Vensan Toma naziva „živi mrtvaci”.18 Iste reči koristi i pripovedač u ro- manu Mamac kada govori o životu svoga oca koji je boravio u nemačkom logoru, a po povratku bio suočen sa smrću članova svoje porodice. Ma koliko se savremeni čovek po- 12 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti II, prev. Zoran Stojanović i Miodrag Radović, Prosveta, Beo- grad, 1980, str. 189. 13 David Albahari, Svetski putnik, Stubovi kulture, Beograd, 2004, str. 159. 14 David Albahari, Mamac, str. 78. 15 David Albahari, Gec i Majer, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 20. 16 Isto, str. 135. 17 Isto, str. 149. 18 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, str. 80. nosio razvojem nauke i svojim racionalizmom, u njemu su se ipak zadržala neka arhaična shvatanja i različiti oblici tanatofobije. Smrt se poima kao nekakva zarazna bolest koju treba ograničiti, izolovati kako ne bi postala smrtonosna za druge. „Pre četrnaest godina, ne, pre šesnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govo- rila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio smrću onog trena kada se, četrdeset godina pre toga, našao iza ograde od bodljikave žice u nemačkom logoru za zarobljene oficire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao živi mrtvac.”19 Da život može biti samo privid i prosto trajanje koje je, zapravo, lišeno suštine kaže i junak Snežnog čoveka: „Nekad je ži- vot samo maska iza koje se krije odavno odigrana smrt.”20 Pripovedač Geca i Majera, dok posmatra porodično stablo, poredi sebe sa smežuranom jabukom koja se nalazi na već usahlom drvetu. On shvata da se njihovo stablo dalje neće granati jer su gotovo svi nje- govi rođaci mrtvi, a on je zaražen smrću koja se, kako sam kaže, ne leči. Do umiranja, sim- boličkog i društvenog, može doći pre nego što nastupi zvanična, biološka smrt, koja se pri tome svodi na ispunjavanje formalnosti. Ideju da čovek u suštini nadživljava samog sebe iznosi i Emil Sioran: „Rutineri beznađa, lešine koje sebe prihvataju kao takve, svi mi sami sebe nadživljavamo, a umiremo jedino da bismo obavili jednu uzaludnu formalnost. Kao da je našem životu stalo jedino do toga da odloži trenutak u kome ćemo ga se otarasiti.”21 Dok govori o istoriji naratorove zemlje, istu ideju iznosi i profesor političkih nauka: „Ponekad pomislim da ste vi svi tamo već odavno mrtvi, rekao je, profesor, to još jedino uspeva da me smiri.”22 Različite varijante iste ideje iznesene u tri romana dopuštaju izvesno uopštavanje kad je reč o njihovim junacima. Oni su živi u fizičkom smislu, ali u društvenom smislu ili sa simboličkog aspekta gledano, oni su nevidljivi ljudi koje karakte- riše praznina, a ne ispunjenost. Ne čudi onda što se kao i ideja o živim mrtvacima, u više Albaharijevih tekstova pojavljuje predstava čoveka kao prazne ljušture, olupine, prazne čahure. Većina Albaharijevih junaka su izdvojene, usamljene ličnosti nezainteresovane za društvena dešavanja i uspostavljanje kontakata, osobe izuzetno sklone introspekciji. Kon- flikti koji su u njima samima ili prepreke koje ih dele od ostatka sveta sprečavaju ih da istinski postanu deo društva, onog koje su napustili ili novog u kojem su se zatekli. Oni traju u vremenu i prostoru, obavljaju neke svakodnevne poslove, ponekad vode razgovo- re sa drugima, ali suštinski deo njihovog bića kao da je već odavno mrtav. Imajući sve ovo u vidu možemo se ponovo prisetiti poslednjih stranica Snežnog čoveka. Smrt koja se juna- ku romana davno desila sada se pojavila u krajnjem, formalnom obliku. Naposletku neminovno se javlja pitanje da li se smrt može, makar na trenutak, preva- zići. Luj-Vensan Toma ističe da su moguća tri načina nadilaženja smrti: poricanje, sublimi- sanje i izrugivanje. 23 Ljudi su oduvek nastojali da, na imaginarnom nivou, smrt poreknu što se najlakše može uočiti ako obratimo pažnju na reči i izraze kojima se smrt označava 19 David Albahari, Mamac, str. 7. 20 David Albahari, Svetski putnik, str. 146. 21 Emil M. Sioran, Kratak pregled raspadanja, prev. Milovan Danojlić, Matica srpska, Novi Sad, 1972, str. 18. 22 David Albahari, Snežni čovek, Stubovi kulture, Beograd, 2007, str. 77. 23 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti II, str. 92. 150 – često se ona naziva večnim počinkom ili snom, vezuje se za putovanje tj. seljenje duše. U romanu Gec i Majer nemački oficiri takođe koriste specifične eufemizme – oni obavljaju zadatak, obrađuju, transportuju tovar i isporučuju ga u željenom stanju, a logori su samo prihvatilišta na putu preseljenja u neku nepoznatu zemlju. Sublimisana smrt preobražava pokojnika u pretka, ili donosi verovanje u postojanje drugog, zagrobnog sveta. Ruganje smrti pripada mehanizmu njenog prevazilaženja. Tu bi pripadao jezik argoa, pričanje šala, tzv. crni humor, defunkcionalizovanje predmeta koji služe za pogrebne obrede itd. Pripo- vedač Geca i Majera pronalazi drugačiji put za koji smatra da će omogućiti prevazilaženje smrti. „Pamćenje je, rekao sam, jedini način da se pobedi smrt, čak i kada je telo primora- no na nestajanje.”24 Junak priče Jerusalim kaže: „Pričam sve ovo samo zato što verujem da se jednostavne stvari (smrt) mogu poništiti složenim strukturama (pripovedanje), iako je već odavno trebalo da uvidim da je jednostavnost zamršenija od svake složenosti.”25 Pisanje je zasigurno jedan od načina borbe protiv smrti, pitanje je samo koliko uspešan.

Cd je iz privatne kolekcije - odlicno ocuvan - prodaje se u stanju kao na slikama Pesme grupe Ekatarina Velika (EKV) u obradama izvodjaca izabranih za ovu kompilaciju Tracklist 1 –Crni Zub I Nova Moćna Organizacija Zemlja Arranged By – Crni Zub I Nova Moćna Organizacija Bass – Kojot* Drums – Alek* Guitar, Producer – Koja* Keyboards – Super Sonja Lončar* Recorded By – Vlada Negovanović* Vocals – Biljana Todorovski, Maja Cvetković, Manja Đorđević 8:52 2 –Partibrejkers Zajedno Arranged By – Partibrejkers Backing Vocals – Marija Mihajlović Bass – Žika* Drums – Raka* Guitar – Anton* Producer, Guitar – Vlada Negovanović* Recorded By – Boris Gavrilović Vocals – Cane* 3:43 3 –Dado Topić Jesen Bass, Recorded By – Jadran Ogrin Drums – Zlatko Klun Guitar – Mario Miliković Vocals, Organ [Hammond], Arranged By, Producer – Dado Topić 5:09 4 –Jarboli Idemo Arranged By, Producer – Jarboli Bass – Žolt Kovač Drums – Nemanja Aćimović Guitar, Vocals – Boris Mladenović, Daniel Kovač Keyboards – Sonja Lončar Recorded By – Vlada Negovanović* 3:36 5 –Darkwood Dub Geto Arranged By, Producer, Recorded By – Darkwood Dub Bass – Milorad Ristić Drums – Lav Bratuša Guitar – Bojan Drobac, Vladimir Jerić Vocals – Dejan Vučetić 3:45 6 –Električni Orgazam Krug Bass – Švaba* Drums – Pače* Guitar, Organ, Flute [Fife], Violin [Chinese], Harmonica, Arranged By – Banana* Guitar, Performer [Sounds From Space], Arranged By – Gile* Lead Vocals – Ljuba Đukić* Producer, Performer [Sounds From Space], Arranged By – Koja* Recorded By – Miki Todorović 5:28 7 –Novembar O, O, O... Arranged By – Novembar Bass – Milan Stanimirović Drums – Dragan Stojiljković Guitar – Bojan Ranđelović, Igor Anđelković, Saša Jablanović Producer, Recorded By – Mare* Vocals – Goran Kostić - Kosta* 2:27 8 –Night Shift (4) Ti Si Sav Moj Bol Arranged By – Night Shift (4) Bass, Vocals – Marko Dacić Drums – Danijel Šćepanović Guitar, Producer – Milan Šćepanović Producer – Vlada Negovanović* Recorded By – Boris Gavrilović 3:56 9 –Block Out (2) Soba Backing Vocals – Biljana Todorovski Bass – Aleksandar Balać Drums – Miljko Radonjić Guitar, Arranged By, Mixed By, Producer – Nikola Vranjković Keyboards, Backing Vocals, Recorded By, Co-producer, Mixed By – Dragoljub Marković Vocals – Milutin Jovančić 5:08 10 –Darko Rundek Ona Se Budi Bass, Synthesizer, Guitar, Arranged By, Mixed By, Producer – Darko Rundek Drums – Srđan Gulić Guitar – Žan Jakopač Producer – Đani Pervan Recorded By, Producer – Davor Rocco Saxophone – Jakša Kriletić Trombone – Nikola Santro Trumpet – Igor Pavlica 5:18 11 –Miško Plavi, Fedja Franklin i Slobodan Trkulja Anestezija Accordion, Guitar, Arranged By, Recorded By, Producer – Miško Plavi Kaval – Slobodan Trkulja Percussion – Feđa Franklin* Producer – Vlada Negovanović* Recorded By – Boris Gavrilović 3:01 12 –Vlada Divljan Radostan Dan Bass – Zdenko Kolar Drums – Marko Milivojević Guitar [Feedback] – Dragomir Mihailović - Gagi* Guitar, Vocals, Arranged By, Producer – Vlada Divljan Organ, Percussion [Electronic] – Boris Bunjac Producer – Vlada Negovanović* Recorded By – Boris Gavrilović 5:21 13 –Del Arno Band Novac U Rukama Arranged By, Mixed By [Remix], Producer, Engineer [Post-production] – D. A. B.* Backing Vocals – Tatjana Popović, Tatjana Šuletić Bass – Dalibor Vučić Congas, Djembe – Marin Petrić Drums – Veroljub Spasić Engineer, Recorded By, Programmed By, Mixed By [Remix], Producer, Engineer [Post-production] – Vladimir `Atmanactiv` Stojić* Guitar – Đorđe Ćurčić Guitar, Backing Vocals, Drums, Keyboards, Percussion, Arranged By [Brass], Recorded By – Vladan Matić Keyboards – Milan Petrović (2) Saxophone [Alto], Arranged By [Brass], Recorded By – Aleksandar Petković Trombone – Mihajlo Bogosavljević Trumpet – Dobroslav Predić Vocals, Synthesizer [Bass] – Jovan Matić 4:58 14 –Vrooom Problem Bass [Fretless] – Aljoša Varga Bass, Sampler, Arranged By, Producer – Marko Grubić Drums [Acoustic Drums] – Vladan Rajović Electronic Drums – Branislav Potić Guitar, Recorded By, Producer – Marko Nježić Vocals – Marko Banićević, Vanja Milinković 3:58 15 –Tanja Jovićević Iznad Grada Piano, Arranged By – Aleksandar Banjac Producer, Recorded By – Peđa Pejić* Vocals, Arranged By – Tanja Jovićević 5:06

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovijest iz Ruskoga Zivota Aleksandr Ivanovič Kuprin (ruski: Aleksandr Ivanovič Kuprin; 7. rujna [OS 26. kolovoza] 1870. - 25. kolovoza 1938.) bio je ruski književnik najpoznatiji po svojim romanima Dvoboj (1905.) [2] i Yama: Jama (1915.), kao kao i Moloch (1896), Olesya (1898), `Captain Ribnikov` (1906), `Emerald` (1907) i The Garnet Bracelet (1911) - potonji je snimljen u filmu iz 1965. godine. Alexandr Kuprin rođen je u Narovchatu u Penzi od Ivana Ivanoviča Kuprina, vladinog dužnosnika u Penzanskoj guberniji. [4] i Liubov Alekseyevna Kuprina, rođena Kulunchakova. [5] Otac mu je bio Rus, majka je pripadala plemenitoj tatarskoj obitelji Volga koja je izgubila većinu svog bogatstva tijekom 19. stoljeća. [6] Alexandr je imao dvije sestre, Sofiju (1861–1922) i Zinaidu (1863–1934). [7] Godine 1871. Ivan Kuprin, star 37 godina, umro je od kolere, a tri godine kasnije Aleksandar se s majkom uselio u Udovički dom u Kudrinu u Moskvi, što je razdoblje oslikano u njegovoj priči `Bijela laž` (1914).[8] Godine 1876. ušao je u internat u Razumovskom, što mu je izazvalo mnogo onoga što je kasnije nazvao `pritužbama iz djetinjstva`, ali je također dovelo do njegove razuzdanosti i učinilo ga popularnim među vršnjacima kao vrsnog pripovjedača. [9] Godine 1880., nadahnut ruskom pobjedom u rusko-turskom ratu, [9] Kuprin se upisao u Drugu moskovsku vojnu gimnaziju, 1882. pretvorio se u kadetski zbor. [10] Nekoliko Kuprinovih autobiografskih priča, poput `Na prekretnici` (1900), `Rijeka života` (1906) i `Lenochka` (1910), odnosi se na to razdoblje. `Sjećanje na brezu u Kadetskom zboru ostalo mi je do kraja života`, napisao je nedugo prije smrti.[11] Ipak, tu je razvio interes za književnost i počeo pisati poeziju. Većina njegovih trideset mladenačkih pjesama datira od 1883. do 1887., četiri godine dok je bio u kadetskom korpusu. U tom je razdoblju Kuprin napravio i nekoliko prijevoda stranih stihova (među njima Béranger -ov `Les Hirondelles` i Heine -ov `Lorelei`). [9] [10] Prema znanstveniku Nicholasu Lukeru, `možda je najzanimljivija Kuprinova rana pjesma politički komad` Snovi `, napisan 14. travnja 1887., dan prije nego što je izrečena presuda teroristima koji su planirali ubiti Aleksandra III. godine.`[10] U jesen 1888. Kuprin napušta kadetski zbor i ulazi u Aleksandrovsku vojnu akademiju u Moskvi.[8] U ljeto 1890. diplomirao je na Akademiji kao podzapovjednik i bio je raspoređen u 46. Dnjeparsku pješačku pukovniju (koju je izabrao nasumce) [9] stacioniranu u Proskurovu (sada Hmeljnicki), gdje je proveo sljedeće četiri godine. [4 ] [10] Književna karijera Kuprin početkom 1890 -ih Godine 1889. Aleksandar Kuprin upoznaje Liodora Palmina, etabliranog pjesnika koji je u Ruskom satiričkom letku organizirao objavljivanje njegove prvenstvene pripovijetke `Posljednji debi`, zasnovane na događaju iz stvarnog života, samoubojstvu trovanjem na pozornici pjevačice Yevlalye Kadmine. 1881., tragedija koja je također inspirirala priču Ivana Turgenjeva `Clara Milich`. [5] [10] Prošle su tri godine između pojavljivanja `Posljednjeg debija` i objavljivanja njegove druge priče `Psiha` u prosincu 1892. Kao i `U mjesečevoj noći` koja je uslijedila, komad je pokazao aberacije poremećenog uma, istražujući tanka linija između fantazije i stvarnosti.[10] Za nekoliko godina Kuprinovog vojnog roka objavljen je kratki roman U mraku (1893.) i nekoliko kratkih priča, uglavnom vještih studija abnormalnih stanja duha (`Slavenska duša`, `Ludilo` i `Zaboravljeni poljubac`, sve 1894). [10] Samo `The Inquiry` (1894), njegova prva publikacija koja je izazvala kritičke komentare, bavila se vojskom, započevši seriju kratkih priča na teme ruske vojske: `Mjesto za spavanje` (1897.), `Noćna smjena` (1899.), `Praporshchik` (1897.), `Misija` (1901.) što je konačno rezultiralo njegovim najpoznatijim djelom Dvoboj.[9] Osim sve većeg nezadovoljstva životom u vojsci, objavljivanje `Istrage` vjerojatno je bio glavni razlog Kuprinove ostavke u ljeto 1894. `Nema sumnje da je pojava takvog djela, koju je napisao časnik i potpisala s njegovim punim imenom, imao bi neugodne posljedice po njega `, tvrdi Luker. [10] [12] Nakon povlačenja iz službe, bez ikakvih konkretnih planova za budućnost, `ikakvih znanja, akademskih ili praktičnih` (prema `Autobiografiji`), Kuprin je krenuo na petogodišnje putovanje jugozapadom zemlje. [9] Pokušao je s mnogim vrstama poslova, uključujući zubarsku njegu, izmjeru zemljišta, glumu, bio je cirkusant, pjevač psalama, liječnik, lovac, ribar itd., A sve se to kasnije odrazilo u njegovoj fikciji. Sve vrijeme dok se bavio samoobrazovanjem i mnogo je čitao, Gleb Uspenski sa svojim je skicama postao njegov omiljeni autor. [9] U ljeto 1894. Kuprin je stigao u Kijev i do rujna je počeo raditi za lokalne novine Kievskoe Slovo (Kijevska riječ), Zhizn i Iskusstvo (Život i umjetnost), a kasnije Kievlianin. Kvalitete potrebne za dobrog novinara, vjerovao je, bile su `luda hrabrost, odvažnost, širina pogleda i nevjerojatno pamćenje`, darovi koje je i sam posjedovao u punoj mjeri. [13] Dok je često putovao po jugozapadu Rusije, surađivao je za novine u Novočerkasku, Rostovu na Donu, Caricinu, Taganrogu i Odesi.[14] Uz feljtone i kronike Kuprin je napisao male crtice, istražujući određena okruženja, ili prikazujući ljude specifičnih zanimanja ili okolnosti, kasnije okupljene u zbirku. U ožujku 1896. objavljeno je osam takvih skica u malom izdanju pod naslovom Kijevski tipovi, prva Kuprinova knjiga. [15] U listopadu 1897. izašla je njegova druga zbirka Minijature, jedna od njegovih najpoznatijih cirkuskih priča, `Allez!`, Koja je zaslužila velike pohvale Lava Tolstoja. Kuprin je 1905. opisao minijature kao svoje `prve dječje korake na književnom putu`; definitivno su označile daljnju fazu njegova sazrijevanja kao književnika, kao i njegove `Industrijske skice` nastale 1896–1899 nakon njegova posjeta regiji Donbass. [14] [16] Godine 1896. Russkoye Bogatstvo je objavilo Moloch, prvo veliko Kuprinovo djelo, kritiku brzo rastućeg ruskog kapitalizma i odraz rastućih industrijskih nemira u zemlji.[16] Od tada se samo dva puta nakratko vraćao toj temi, u `Zbrci` (1897.) i `U utrobi zemlje` (1899.). `Na temelju toga netko dolazi u iskušenje zaključiti da je njegova briga za industrijskog radnika u Molochu bila tek samo prolazna faza`, smatra Luker.[14] Godine 1897. Kuprin je otputovao na Voliniju da tamo radi kao upravitelj imanja, a zatim je otišao u područje Polesye u južnoj Bjelorusiji, gdje je pomogao u uzgoju makhorke. [14] [16] `Tamo sam upio svoje najsnažnije, najplemenitije, opsežne i plodonosne utiske ... i upoznao ruski jezik i krajolik`, sjetio se on 1920. Tri priče o svom nedovršenom `Poleskom ciklusu` - `Zaleđe`, mnogo hvaljeni ljubavni komad Olesya i `Vukodlak`, horor priča - objavljeni su između 1898. i 1901. [14] Moloch i Olesya mnogo su pomogli Kuprinu u izgradnji njegove književne reputacije. U rujnu 1901. Viktor Mirolyubov, urednik Zhurnala Dlya Vsekh, pozvao je Kuprina da se pridruži ovom popularnom mjesečniku u Petersburgu, a u prosincu se preselio u glavni grad. [10] 1901–1904 U Petersburgu se Kuprin našao u središtu ruskog kulturnog života. Postao je prijatelj s Antonom Čehovom s kojim se redovito dopisivao sve do njegove smrti 1904., često tražeći njegov savjet. [17] Kuprinovo prijateljstvo s Ivanom Bunjinom trajat će gotovo četrdeset godina, nastavivši se u emigraciji.[18] Druga važna osoba za Kuprina bio je učenjak i kritičar Fjodor Batjuškov iz Mir Božija; 150 sačuvanih pisama predstavljaju manji dio njihove ogromne korespondencije.[19] Kasnije je Kuprin izrazio veliku zahvalnost Viktoru Miroljubovu[20][21] koji je, kao i Maxim Gorky, izvršio snažan utjecaj na njegovu karijeru.[17][22][23] Fjodor Šaljapin i Aleksandar Kuprin Godine 1901. Kuprin se pridružio književnom društvu Moskovska sreda (srijeda) koje je 1899. osnovao Nikolaj Teleshov i ujedinjavalo je uglavnom mlade realističke pisce, među kojima su bili Gorki, Bunjin i Leonid Andrejev. [17] U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom, usvojenom kćeri Alexandre Davydove, urednice Mir Bozhy. Potonji je iste godine umro, Maria Karlovna preuzela je publikaciju i ubrzo je Kuprin napustio Zhurnal Dlya Vsekh kako bi vodio odjeljak fantastike časopisa koji je njegova supruga sada uređivala. [17] U veljači 1903. godine, Znanye (Znanje) koje je osnovao Gorki objavili su zbirku osam Kuprinovih priča, među njima `Istraga` i Moloch. [17] Lav Tolstoj pohvalio je zbirku zbog živopisnog jezika, a kritičari su bili gotovo jednoglasni u odobravanju, ukazujući na Kuprinovu bliskost u temama i tehnici s Čehovom i Gorkim. Angel Bogdanovich iz Mira Bozhyja (koji je 1897. nelaskavo pisao o Molochu) sada je hvalio Kuprinov kompaktan stil i njegovu sposobnost da prenese osjećaj blistave radosti života.[24] Sam Gorki je, pišući Teleshovu u ožujku 1903., Kuprina svrstao u trećeg ruskog autora, pored Čehova i Andrejeva. [25] Unatoč njegovom književnom uspjehu, Kuprinove prve godine u Petersburgu bile su stresne. Zaposlenje u časopisu ostavilo mu je malo vremena za vlastito pisanje, a kada se njegov rad pojavio u Mir Bozhyju, pričalo se da svoj uspjeh duguje obiteljskim vezama.[17] `Život je težak: skandal, tračevi, zavist, mržnja ... Osjećam se vrlo usamljeno i tužno`, priznao je jednom od svojih prijatelja iz Kijeva u pismu. [26] Kuprin je između 1902. i 1905. napisao manje nego što je imao u provincijama, ali, prema Lukeru, `ako bi se smanjila količina njegova spisa - ukupno dvadesetak priča - njegova je kvaliteta bila neusporedivo veća ... Sada svjesniji očiglednih kontrasta koji prevladava u ruskom društvu, skrenuo je pozornost na nevolje `malog čovjeka` slijedeći najbolje tradicije ruske književnosti. `[17] Među zapaženim pričama bile su` U cirkusu `(1902.) koje su Čehov i Tolstoj hvalili, `Močvara` (1902.), tematski povezana s ciklusom Polesye i `Židovka` (1904.), pokazujući Kuprinovu duboku simpatiju prema ovoj progonjenoj manjini u ruskom društvu u vrijeme kada su pogromi bili redovita pojava na ruskom jugozapadu.[17] ] Druge teme Kuprinove proze ovog razdoblja uključuju licemjerje (`Miran život`, 1904.; `Dobro društvo`, 1905.), netrpeljivost (`Ospica` s`, 1904.) i degeneracija besposlene klase (`Veliki svećenik`, 1905.).[23] Dvoboj Kuprin je 1904. počeo raditi na The Duel. Ovaj roman, začet u njegovoj drugoj godini u vojsci, i komentirajući `užas i dosadu u vojnom životu`, objavljen je 3. svibnja 1905. [27] [28] Stvaranje ovog romana bilo je katarzično iskustvo za Kuprina. `Moram se osloboditi teškog tereta utisaka nakupljenih mojim godinama služenja vojnog roka. Nazvat ću ovaj roman Dvoboj, jer će to biti moj dvoboj ... s carskom vojskom. Vojska osakaćuje dušu, uništava sve čovjekove najfinije porive i ponižava ljudsko dostojanstvo... Moram pisati o svemu što sam znao i vidio. I svojim ću romanom izazvati carsku vojsku na dvoboj`, obavijestio je suprugu u pismu.[29] 30] Dvoboj je postao književna senzacija godine u Rusiji. Godine 1905. prodano je oko 45,5 tisuća primjeraka, što je veliki broj za početak 1900 -ih. Kontroverze koje je ovaj roman izazvao nastavile su se do 1917. Kritičari ljevice pozdravili su Duel kao `još jedan čavao u lijes autokracije`, dok su ih njihovi konzervativni kolege osudili kao `perfidan napad na vladajući poredak`. [31] Jedan časnik čak je izazvao Kuprina na dvoboj kroz peterburške novine [28], dok je skupina od dvadeset časnika poslala Kuprinu pismo 1905., izražavajući svoju zahvalnost. Dvoboj je, prema Lukeru, označio `vrhunac Kuprinove karijere... osiguravajući mu besmrtnost u analima ruske književnosti.`[28] 1905–1913 Kuprin u Gatchini (crtani film iz 1910 -ih) Nakon revolucije 1905. Kuprin je otvoreno kritizirao režim. Uspostavio je veze s mornarima Crnomorske flote u Sevastopolju, pa se čak pokušao prijaviti na bojni brod Potyomkin, koji se pobunio u lipnju 1905. Smatra se politički nepouzdanim, stavljen je pod nadzor tajne policije. [10] [15] U `Događajima u Sevastopolju` opisao je uništenje krstarice Očakov, čemu je Kuprin svjedočio u Balaklavi. Njegova kasnija priča `Gusjenica` (1918.) otkriva da je pomogao u spašavanju nekoliko mornara koji su pobjegli s vatrene krstarice. [32] Zapovjednik Crnomorske flote, admiral Grigorij Chukhnin, općenito smatran odgovornim za tragediju, naredio je Kuprinu da napusti Sevastopolj u roku od 48 sati i pokrenuo je pravni postupak zbog klevete. U lipnju 1906. Chukhnin je ubijen, ali slučaj nije zaključen, a dvije godine kasnije u Žitomiru Kuprin je osuđen na novčanu kaznu i deset dana kućnog pritvora. [33] Među njegovim poznatijim pričama sredinom 1900-ih bile su `Snovi`, `Zdravica`, `Umjetnost` i `Ubojica`, a potonji je preuzeo pitanje nasilja koje je zahvatilo Rusiju u to vrijeme. `Mlađi kapetan Rybnikov` (1906.) koji je ispričao priču o japanskom špijunu koji se predstavljao kao ruski časnik, pohvalio je Gorki.[30] Mnogo se raspravljalo o `Uvredi` (1906.) i `Gambrinus` (1907.), emocionalnom sažimanju mnogih motiva njegovog pisanja nakon 1905., odjekujući deklamacijski ton `Događaja u Sevastopolju`, prema Lukeru.[33] Od 1905. nadalje Kuprin se ponovno uključuje u brojna neknjiževna područja. Predao se kao birač prve Državne dume za grad Petersburg. 1909. - 1910. letio je zračnim balonom s uglednim sportašem Sergejem Utochkinom, a zatim se kao ronilac uputio u dubine Crnog mora i pratio zrakoplovca Ivana Zaikina na njegovim zrakoplovnim putovanjima. Godine 1907. razveo se od prve žene i oženio Jelizavetom Geinrikh (1882–1943), koja je 1908. rodila njihovu kćer Kseniju. [34] Godine 1908. odnos Kuprina s Gorkim se pogoršao i on je napustio Znanye. Iste godine objavljena je `Morska bolest`, kratka priča koja govori o silovanju socijaldemokratske heroine i prikazuje njezina muža revolucionara u nepovoljnom svjetlu, što je Gorki smatrao namjernim vređanjem ruskih socijalista.[33] Među ostalim Kuprinovim djelima tog razdoblja su `Smaragd` (1907.), najpoznatija njegova priča o životinjama, `Sulamith` (1908.), oda `vječnoj ljubavi` blisko zasnovana na Pjesmi nad pjesmama, autobiografska `Lenochka` ( 1910.) i Narukvica od granata (1911.), njegova poznata romana o `propaćenom romantizmu` u kojoj beznadna ljubav nalazi svoju tihu tragičnu apoteozu.[33] Lestrigoni (1907–11), niz skica o ribarima iz Balaklave [15], pružili su lirski paean jednostavnom životu i epsko veličanje vrlina njegovih jednostavnih ljudi. [33] [34] U listopadu 1909. Kuprinu je zajedno s Buninom dodijeljena Puškinova nagrada. [9] Rupa. 1909–1917 Godine 1908. Kuprin je počeo raditi na Jami, svom najambicioznijem i najkontroverznijem djelu. Prvi dio ove romaneskne studije o prostituciji pojavio se 1909., drugi 1914., a treći 1915. [35] I. dio, kako je izašao, izazvao je široku kontroverzu, dio II i III naišli su na gotovo univerzalnu ravnodušnost. Kuprin, koji očito nije mogao odlučiti hoće li njegov roman biti dokumentarac ili fikcija, ili je oscilirao između njih dvojice ili ih pokušao spojiti na umjetan način. `Uspješniji je u dokumentarcu tako da je prvi dio, sa svojim detaljima o životu u bordelu, daleko najbolji“, tvrdi Luker.[33][35] Neki ruski kritičari i autori (među njima i Lav Tolstoj) kritizirali su roman zbog toga što je roman bio kritiziran zbog toga što je bio Lav Tolstoj. pretjeran naturalizam, među onima koji su mu se divili bila je i mlada Nina Berberova.[36] Kuprin i njegova supruga tijekom Prvog svjetskog rata Jama je bilo Kuprinovo posljednje veliko djelo, a mnogima je signaliziralo pad njegove kreativnosti. [33] [35] Njegove najpoznatije priče iz 1912.-1914. Su `Crne munje` i `Anatema`, dok je njegov posjet jugu Francuske između travnja i srpnja 1912. doveo do `Azurne obale`, dvadeset skica koje čine ciklus putovanja dojmovi.[15][37] Godine 1911. preselio je svoju obitelj u Gatchinu, blizu Sankt Peterburga.[9] Kako je izbio Prvi svjetski rat, Kuprin je otvorio vojnu bolnicu u svom domu u Gatchini, a zatim je posjećivao gradove na zapadnom frontu. Potkraj 1914. putem medija je zatražio novac za ranjenike, a u prosincu je odbacio ideju o proslavi 25. obljetnice svoje književne karijere. Kao pričuvni časnik, pozvan je u studenom 1914., a u Finskoj je zapovijedao pješačkom četom do svibnja 1915., kada je otpušten zbog lošeg zdravstvenog stanja. To je bio razlog zašto nije mogao postati ratni dopisnik, karijera kojoj je težio tijekom rusko-japanskog rata 1904. – 1905. Među nekoliko njegovih priča koje su odražavale rat, najzapaženije su bile njegove satire (`Goga Veselov`, `Kantaloupi`, `Tata`, `Grunya`), koji su prstom prešli na cinike koji su bogatili na temelju pritužbi nacije. [34 ][35][37] Februarska revolucija pronašla je Kuprina u Helsinkiju, kamo je otišao po liječnički savjet. Vrativši se u Gatchinu, izrazio je svoje oduševljenje slomom carizma u nizu članaka i u svibnju je počeo uređivati ​​novine Svobodnaia Rossiya (Slobodna Rusija) Partije socijalista, doprinoseći također Volnost (Sloboda) i Petrogradskii Listok (Petrograd Leaflet). . Pozdravljajući slobodu koju je donijela Februarska revolucija, predvidio je ekscese koje bi daljnji potresi mogli donijeti i upozorio je da Rusija ne padne u orgiju krvoprolića. [37] Listopadska revolucija malo je pojasnila Kuprinov politički stav. U člancima je doprinosio raznim novinama do sredine 1918.-Petrogradskoe Ekho (Petrogradski odjek), Vecherneye Slovo (Večernja riječ) i Zaria (Zora) među njima-njegov stav prema novom režimu ostao je ambivalentan. Prepoznao je povijesni značaj boljševičke revolucije i divio se Lenjinu kao `poštenom i hrabrom čovjeku`, izjavljujući da `boljševizam čini veliku, čistu, nezainteresiranu doktrinu koja je neizbježna za čovječanstvo.` [38] [39] Ipak, dok je radio kratko vrijeme s Maximom Gorkyjem u izdavačkoj tvrtki World Literature kritizirao je prodrazverstku i politiku ratnog komunizma [9], tvrdeći da su boljševici prijetili ruskoj kulturi, te da je njihovo nedovoljno poznavanje zemlje donijelo patnju seljacima. U lipnju 1918. Kuprin je nakratko uhićen zbog članka u novinama Molva (Glasine) u kojem se kritizira režim. Jedna od njegovih priča iz 1918. (`Gusjenica`) hvalila je herojstvo žena revolucionarki, druga (`Duh Gatchine`) bila je antiboljševička priča o tiraniji novih gospodara Rusije. [37] Krajem 1918. Kuprin je izradio razrađene planove za Zemliju, rad posebno osmišljen za seljaštvo. Njegov predloženi program uključivao je pomoć vladi u radikalnoj transformaciji seoskog života u skladu s načelima komunizma. Podržan od strane Gorkog i odobren od Lenjina koji se sastao s Kuprinom 25. prosinca 1918., projekt je ostao neostvaren. [40] [41] Godine u emigraciji Kuprin 1910 -ih Dana 16. listopada 1919., Gatchina je zauzela Bijela armija koju je predvodio general Nikolaj Yudenich. Dvanaest dana Kuprin je uređivao Prinevsky Krai (Nevska zemlja), rad koji je izdalo sjedište Yudenichove vojske. U listopadu, dok su se Bijeli povlačili prema zapadu, Kuprin je s njima otputovao u Yamburg, gdje se pridružio svojoj ženi i kćeri. Preko Narve obitelj je stigla do Revela u Estoniji, a u prosincu je otišla u Finsku. Nakon pola godine u Helsinkiju otplovili su prema Francuskoj, stigavši ​​u Pariz početkom srpnja 1920. [10] Sljedećih sedamnaest godina u Parizu bilježi pad Kuprinovog stvaralaštva i podleganje alkoholizmu. Ožalošćen zbog odvajanja od Rusije, postao je usamljen i povučen. [42] Obiteljsko siromaštvo pogoršalo je situaciju. `Ostao sam gol ... i siromašan kao stari pas bez krova nad glavom`, napisao je Kuprin Ivanu Zaikinu, starom prijatelju. [43] Sve je to u kombinaciji ometalo njegovo pisanje.[44] `Što je čovjek talentiraniji, teže mu je živjeti bez Rusije`, rekao je Kuprin novinaru 1925. [45] Kuprinova nostalgija objašnjava retrospektivnu kvalitetu njegova djela u emigraciji. Vratio se poznatim temama iz svojih ranijih spisa i zadržao se na osobnim iskustvima koja ga povezuju s domovinom koju je izgubio. [42] Njegov posjet jugozapadnoj Francuskoj 1925. inspirirao je `Crimsan Blood `(1926), živopisan prikaz borbe s bikovima u Bayonneu, nakon čega je 1927. godine uslijedio` Blaženi jug `, četiri skice o Gasconiji i visokim Pirinejima. [15] Zatim su došle pretežno urbane skice napravljene u Jugoslaviji, rezultat Kuprinovog posjeta Beogradu 1928. na konferenciji ruskih književnika u emigraciji. [41] [42] Tri glavna djela Kuprinovih pariških godina bila su Kolo vremena (13 skica stiliziranih kao roman, 1929), autobiografska Junkers (1932) i romantična `Jeannette` (1933), koja opisuje naklonost starijeg profesora prema djevojčici u njegovom susjedstvu. [42] [44] Povratak u Rusiju i smrt Grob Aleksandra Kuprina Do 1930. Kuprinova je obitelj bila u siromaštvu i dugovima. Njegovi honorari za književnost bili su skromni, opijanje je pratilo njegove pariške godine, nakon 1932. počeo mu se pogoršavati vid, a rukopis je postao oštećen. Pokušaji njegove supruge da osnuje knjigoveznicu i knjižnicu za emigrante bili su financijski katastrofalni. Povratak u Sovjetski Savez ponudio je jedino rješenje za Kuprinove materijalne i psihološke poteškoće. Krajem 1936. konačno je odlučio podnijeti zahtjev za vizu. Dana 29. svibnja 1937., ispraćeni samo od svoje kćeri, Kuprinovi su krenuli s Gare du Nord u Moskvu. Tamo su ih 31. svibnja dočekali predstavnici književničkih organizacija i postavili u hotel Metropole. Početkom lipnja preselili su se u daču u vlasništvu Sovjetskog Saveza književnika u Golitsynu, izvan Moskve, gdje je Kuprin dobio liječničku pomoć i odmarao se do zime. Sredinom prosinca on i njegova žena preselili su se u stan u Lenjingradu.[10] Godine u Parizu slomile su mu zdravlje i pretvorile ga u starca. Tragičnu promjenu primijetio je književnik Nikolaj Teleshov, njegov prijatelj s početka 1900 -ih. Posjetivši Kuprin nedugo nakon njegova dolaska, Teleshov ga je zatekao zbunjenog, razdraganog i jadnog. `Napustio je Rusiju ... fizički vrlo robusnu i snažnu`, napisao je kasnije, `ali vratio se mršavog ... ... slabog, slabe volje. To više nije bio Kuprin-taj čovjek izuzetnog talenta-to je bilo nešto. .. slab, tužan i vidljivo umirući. `[46] Kasnije je Bunin inzistirao da je Kuprinova uloga čisto pasivna:` Nije otišao u Rusiju - tamo je odveden, vrlo bolestan, već u drugom djetinjstvu `, napisao je. [46] Kuprin povratak zaslužio je objavljivanje njegovih djela u Sovjetskom Savezu, ali nakon toga nije napisao gotovo ništa novo. U lipnju 1937., na obilježavanje prve godišnjice Gorkijeve smrti u lipnju, Izvestiya je objavila Kuprinove `Fragmente sjećanja`. U listopadu je izašla skica `Moja rodna Moskva`. [46] Uspomene o Kuprinovim posljednjim danima, objavljene u Sovjetskom Savezu, daju nam sliku čovjeka, zadovoljnog povratkom u rodnu zemlju. S druge strane, u svom izvještaju o Kuprinovim posljednjim mjesecima spisateljica Lydia Nord naslikala je sliku razočaranog starca koji se osjećao kao stranac u svojoj rodnoj zemlji. [47] U siječnju 1938. Kuprinovo se zdravlje pogoršalo. Do srpnja njegovo je stanje bilo teško; koji je već bolovao od bubrežnog poremećaja i skleroze, sada je razvio rak jednjaka. Kirurgija nije ništa pomogla. Aleksandar Kuprin umro je 25. kolovoza 1938., a dva dana kasnije sahranjen je na Literaturskim mostima (književni most) u Lenjingradu na groblju Volkovo. [10] Privatni život Liza Geinrikh 1909. godine U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom (1881—1966), posvojenom kćeri Alexandre Davydove, udovice ravnateljice Konzervatorija u Sankt Peterburgu, koja je nakon suprugove smrti 1889. postala urednica časopisa Mir Bozhy. Kad je umrla 1902., preuzela ga je Marija Karlovna i ubrzo je Kuprin postao voditelj beletristike u časopisu njegove supruge. Imali su jednu kćer Lidiju (1903–1924). [4] Sredinom 1900-ih njihovi su se odnosi pogoršali, a glavni razlog za to je Kuprinovo zlostavljanje alkohola. Jednom prilikom, ogorčena njegovim ponašanjem u društvu pijanica i prostitutki koje je doveo na njihovu vikendicu, Maria Karlovna mu je srušila dekanter o glavu. Još jedan incident kada je tijekom ružne svađe pokušao zapaliti njezinu haljinu, pokazao se kao njihov posljednji: 1907. par se razveo. [48] Maria Davydova kasnije se udala za sovjetskog diplomatu Nikolaja Iordanskog; 1966. izašla je njezina knjiga sjećanja Godine mladosti (Gody molodosti, 1966.). [49] Druga supruga Kurpina bila je Yelizaveta Geinrikh (1882–1942), kći mađarskog revolucionara Moritsa Rotoni-Geinricha, koju je odgojila obitelj Dmitrija Mamina-Sibirjaka, supruga njezine sestre Marije. Početkom 1900 -ih bila je milosrdna sestra, kasnije Lidijina guvernanta i dobra prijateljica Alexandre Davydove. Godine 1907. par se vjenčao i nastanio u Gatchini. 1908. rodila im se kći Ksenia. [9] Njihova druga kći Zinaida rođena je 1909., a umrla je od upale pluća 1912. Nakon Kuprinovog povratka u Rusiju, Yelizaveta Kuprina-Geinrikh posvetila se sastavljanju i objavljivanju književne ostavštine svog supruga. Počinila je samoubojstvo 1942. godine, tijekom opsade Lenjingrada.[48] Ksenia Kuprina (1908–1981) krajem 1920 -ih postala je Paul Poiret model, a zatim i glumica koja se, kao Kissa Kuprine, pojavila u 11 filmova, počevši od Le Diable au cœur (1927) Marcela L`Herbiera. Nakon povratka u SSSR 1958. radila je kao scenska glumica, prevoditeljica, spisateljica i scenaristica. Njezina knjiga sjećanja Moj otac Kuprin (Moj otac - Kuprin) izašla je 1978. [50] [51] Naslijeđe Prema Nicholasu Lukeru, Kuprinov položaj u povijesti ruske književnosti vrlo je značajan, ako ne i jedinstven. Rođen u doba koje je zasjenilo veliki ruski roman, koji je svoj zenit dosegao 1860 -ih. okrenuo se kratkoj priči kao žanru koji odgovara i njegovu nemirnom temperamentu i višestrukim preokupacijama njegove generacije ... Sa svojim suvremenicima Čehovom, Gorkim i Buninom. žanr novele doveo je do procvata bez paralele ruskim slovima. Ono što je ustupio suzdržanost Čehovu, uvjerenost Gorkomu i suptilnost Bunjinu, Kuprin je nadoknadio tempom pripovijedanja, konstrukcijom radnje i bogatstvom teme. Ove posljednje kvalitete, zajedno s njegovim stalnim interesom za ljudsku dušu, čine ga i danas vrlo čitljivim. [46] Proslavio ga je njegov roman Dvoboj (1905.), [52] Kuprina su visoko cijenili kolege pisci, uključujući Antona Čehova, Maksima Gorkog, Leonida Andrejeva, nobelovca Ivana Bunina [4] i Lava Tolstoja koji su ga proglasili pravim nasljednikom Čehov. Premda je živio u doba kada su pisce zanosili književni eksperimenti, Kuprin nije tražio inovacije i pisao je samo o stvarima koje je sam doživio, a njegovi su junaci sljedeća generacija nakon Čehovljevih pesimista. Vladimir Nabokov nazvao ga je `ruskim Kiplingom` zbog njegovih priča o patetičnim avanturistima, koji su često `neurotični i ranjivi`. Tijekom cijelog 20. stoljeća Aleksandar Kuprin ostao je `jedan od najčitanijih klasika u ruskoj književnosti`, s mnogim filmovima temeljenim na njegovim djelima, dijelom i zbog `njegovih živopisnih priča o životu običnih ljudi i nesretne ljubavi, njegovih opisa vojske i javne kuće, što ga čini piscem za sva vremena i mjesta. `[6] Po njemu je nazvan manji planet 3618 Kuprin, koji je 1979. otkrio sovjetski astronom Nikolaj Stepanovič Černih...

Odlično Сићево је насељено место у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу. Према попису из 2002. у Сићеву је живело 1.007 становника (према попису из 1948. 1.361 становник). Сићево је виноградарско-воћарско и сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа, на долинским странама у подножју Сврљишких планина, (300–460 нмв), (већи део на десној страни) Нишаве, десне притоке Јужне Мораве, поред магистралног пута и железничке пруге Ниш–Софија (или нишавско-маричке магистрале), 16 km источно од Ниша у почетном делу клисуре, која је по њему и добила назив: Сићевачка клисура. С леве стране нишавско-маричке магистрале налазе се викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечи дол, Кулина, Шутевац, Кусача и Манастир Свете Богородице, који је познат и као манастир Сићево. Вредности овог објекта доприносе фреске из друге и треће деценије 17. века из радионице патријарха Пајсија, познате по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Као споменик културе од великог значаја манастир се налази под заштитом Републике Србије [1] .[2] Историја[уреди | уреди извор] По предању, Сићево је настало у 13. веку када је (Свети Сава 1234. на путу за Цариград „попио и благосиљао“ сеоско вино). Претпоставља се да је старо село временом расељено, а данашње Сићево настало је почетком 18. века од „збегова“. Постоји мишљење да су га формирали житељи села Сићева код Приштине или истоименог села код Клине после Сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690).[3] Значај Сићевачке клисуре за историју Сићева[уреди | уреди извор] Сићевачка клисура је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз Сићевачку клисуру су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Сићевачку клисуру чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном. [4] Зато се трагови материјалне културе на простору Сићевачке клисуре могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. Слабо насељена и без квалитетних путева, Клисура није много помињана за време Османске владавине. Са појавом хајдука она је постала њихово стециште, у новоформираним насељима, а са просецањем пруге с краја 19. века и пута у 20. веку и стециште бројних путописаца, историчара, уметника који су у њој оставили трагове савремене материјалне културе. Сићево у праисторији[уреди | уреди извор] Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње квартарне глацијације (Вирмска глацијација). У то доба хладне климе пре више од 40.000 година, вечити лед спуштао се до 1.500 метара надморске висине. То су потврдила и недавно завршена археолошка истраживања двају пећина — Велике и Мале Баланице (од 2006—2010), у околини насеља Сићево у Сићевачкој клисури.[5] Према тврдњама проф. др Душана Михаиловића, спроведена истраживања, на овом налазишту омогућила су прикупљање више хиљада алатки које је произвео прачовек-неандерталац који је живео на овом простору Србије у друштвеним заједницама од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице које су се углавном бавиле сакупљањем плодова и ловом.[6] Ова истраживања допуњена су и проналаском из дубљих, старијих слојева, пећине Мале Баланице, где је откривена вилица хоминида, још древније људске врсте, која је претходила неандерталцу. Што значи да су исту пећину, али у различита времена, настањивала два типа прачовека, највероватније пре више од 150.000 до 600.000 година.[а] Најновијим истраживањем Вилијама Ринка, из Канаде, утврђено је да је фосил вилице из Беланице стар најмање 397.000 година тј да је вероватно старији од 525.000 година, и да пронађена вилица представља најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида.[8] Оно што је можда и најинтересантније, ако би се утврдило будућим истраживањима, у једној од пећина у околини Сићева, онда би то могло значити да је у једном периоду неандерталски човек живео у практичној кохабитацији са савременим човеком на простору Сићевачке клисуре. На то упућује пронађен део доње виличне кости, за који се верује да је најстарији остатак, јако примитивног човека, који је живео у балканској котлини. Добијени датуми у досадашњим студијама померају границе у проучавању еволуције човека. Истраживања су показала да је Балкан представљао „капију Европе“ и био једно од три рефугијална подручја где су људи, биљке и животиње нашли уточиште током глацијала.[8] Положај и пространство[уреди | уреди извор] Сићево се налази у Региону јужне и источне Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или нишавско-маричке магистрале). Удаљено 5 km од Нишке Бање, 17 km од Ниша и 260 km од Београда, оно је административно у саставу у градске општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском округу Републике Србије. Сићево лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва, у подножју и на падинама планине Вишегрда, (808 m), и делу композитне Нишавске долине у завршном низводном делу Сићевачке клисуре. Атара насеља предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране потолине[б] Нишке и Белопаланачке котлине.[10] Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, дела Сићевачке клисуре у пределу Сићева, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве. За постанак и данашњи изглед рељефа од великог значаја су и најмлађа убирања, насталих као последица, „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, и тиме омеђили асцендентну долину Нишаве“. Атар насеље Сићево почиње западно од насеља Просек где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 8,4 километара, лучно све до западне границе Островичке котлине. На југу граничи се Куновичком површи а на северу планином Вишеград. На основу рељефа Сићавачка клисуре и њене проходности (узводно од Ниша према Белој Паланци) атар села Сићево може се поделити у два међусобно повезана географска дела (која припадају клисурастом делу Сићевачке клисуре); Први део, Кусача Поглед на средишњи део Сићевачке клисуре - Кусача у пределу села Сићево Први део насеља Сићево у Сићевачкој клисури (познат под називом Кусача) дугачак је око 5,4 km и пружа се од насеља Просек (бетонски мост на Нишави) до бетонске бране електричне централе на Нишави код насеља Сићева. На јужној страни клисуре, јужно од леве обале Нишаве, земљиште је већим делом стрмо, и прелази у окомите стене, које клисуру ограђују са југа и истока. Кусача (771 m) је пошумљена храстовом, липовом и грабовом шумом. У централном делу Кусаче (на простору „Петрова ливада“) налази се манастирски комплекс Манастира Свете Богородице‎ окружен ливадама, и виноградима иза којих је густа шума. У том делу се налази кућа у којој је живео Владимир Милетић, знаменити одликовани југословенски обавештајни официр, у улици која данас носи његово име.[11] Северна страна је слична јужној. У нижи пределима делимично је пошумљена, а делом и под виноградима, с том разликом што је, у однос на јужну страну, у вишим пределима претежно гола и непошумљена, брдо Јечава (596 m). Од 1970. године па надаље, овај део клисуре је прерастао у велико викенд насеље са преко 300 викенд кућа, занатских и угоститељских објеката. На месту спајања првог и другог дела клисуре, где из уског корита Нишава прелази у шире, у подножју насеља Сићево, Нишава је преграђена браном 1922. године, која део воде скреће у канал који је потом левом обале Нишаве, 2 км низводно води до турбина хидроцентрале, изграђене 1931.[12] Положај Сићева у Сићевачкој клисури Други део, Селиште Други део насеља Сићево у Сићевачке клисуре почиње од бране хидроцентрале на Нишави, у рејону „Селишта“ и простире се узводно до „Бањице“ у атару насеља Островица, на улазу у Островичку котлину. Дугачак је 3 км и пошумљен ретким растињем. Са леве стране Нишаве, под нагибом од 75-80°, до висине од 300 m уздиже се кањон или брдо Коњарник, преко којег воде једино козје стазе. Десна обала клисуре (предео „Драчје“) такође је каменита и стрма, али нешто блажег нагиба. Преко овог земљишта, сем железничке пруге и међународног пута који иду поред Нишаве, нема других стаза ни путева. Обе стране овог дела Клисуре представљају дивну панораму. Атар села Сићево може се поделити, на основу рељефа Сићавачка клисуре у две међусобно повезана дела; Кусача (лево) и Селиште (десно) Климатске одлике[уреди | уреди извор] Данашњи климатски услови у Сићеву, као и на простору Сићевачке клисуре имају одлике умерено–континенталне климе.[13] Температурни режим као мера топлотних услова, на подручју Сићева првенствено је условљен Сунчевом радијацијом, његовим географским положајем и рељефом Сићевачке клисуре. Окружење високим планинским масивима, чине насеље заштићено од наглих продора и смена ваздушних маса, што утиче на мања температурна колебања и мању количину падавина у овом подручју. Просечна годишња температура ваздуха је око 10 °C, а разлика средњих годишњих температура је мања од 1 °C.[14][15] Сићево се одликује уједначеним годишњим током температуре, при чему су максималне вредности у јулу, а минималне у јануару. Дневне температурне амплитуде су веће за 6–8 °C од истих у Нишкој котлини. Јутра су током лета хладнија за 2–4 °C, чему доприноси и хладна вода Нишаве. Просечне годишње температуре у Сићеву су сличне Нишкој, Пиротској и Белопаланачкој котлини у летњим месецима, док су у зимским бар за један степен више у односу на Нишку котлину, где су зимски месеци увек хладнији, а летњи топлији.[13][15] Средње темературе годишњих доба у Сићевачкој клисури (1950—2009) Годишње доба Зима Пролеће Лето Јесен Средња температура 1,53 °C 11,87 °C 21,37 °C 12,07 °C Најхладнији месец је јануар са просечном темперетуром од -0,6 °C. Најтоплији месец је јул са температурама које варирају од 20 °C до 22 °C.[15] Мала амплитуда средње месечне температуре сврстава Сићевачку клисуру и њену околину у најтоплија подручја Србије. Такође она је у просеку топлија од других клисура у Србији, јер се њене стеновите осојне стране интензивно загревају у току дана. Јесени су топлије од пролећа.[16] У Сићеву дувају; северни ветрови (Кошава), северозападни, „Сићевац“, „Југо“ и други;[13][17] Назив ветра Карактеристике Кошава Северни ветар (северњак, „свињоморац“), који се јавља из североисточног правца. Нема велику честину и дува знатном јачином у хладнијој половини године. Сићевац То је ветар који дува кроз Сићевачку клисуру и најснажнији је ветар у овој области. Често је олујног карактера. Југо Топао и веома неповољан ветар за пољопривредне усеве и стоку. Он исушује тло, усеве и воће, тако да се биљке под његовим утицајем „спаруше“, а стока мршави и гине. Северозападни ветар То је најучесталији ветар на простору клисуре, који дува брзином од 1,5 m/sec до 2,9 m/sec. Облачност у Сићеву доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Смањење облачности почиње са првим пролећним месецима и траје до септембра.[17] Облачност у Сићевачку клисуру и Сићево доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима. Иако подручје Сићева карактерише мала количина падавина, од 551 до 586,8 mm атмосферских талога годишње, она због своје целокупне заклоњености има већу релативну влажност од свог окружења. Зато су у насељу ублажена и дејства мразева, ветрова и суша, а магла се јавља чешће и траје дуже. Изражена јутарња роса честа је појава због повећане релативне влажности ваздуха. Најкишовитији месеци су мај и октобар (тада дувају влажни западни ветрови), док су септембар и фебруар са најмање кише (под утицајем сувих хладних ветрова). Око 68% падавина излучи се у току вегетационог периода.[13] Овај режим се, нажалост, у условима глобалне промене климе на Земљи мења и у Сићевачкој клисури, „тако што у току летњих месеци, када је највећа температура има и највећег одсуства падавина (тзв. аридни месеци). У првих десет година 21. века, по неписаном правилу, падавина нема у летњим месецима или су толико краткотрајне, да то веома подсећа на одлике Јадранског приморја.“[18] Данас су у односу на снеговите године, као у већем делу Србије, и на овом простору чешће године кад снег изостане.[19] Такве је и прва деценија 21. века, када су зиме са врло мало снега, највероватније због глобалних климатских промена на земљиној кугли.[20] Пре почетка савремених климатских промена у Сићевачкој клисури, снежни покривач је често достизао значајну висину да су возови остајали завејавани на железничкој прузи (педесетих година 20. века). Зато су парне локомотиве за зимске услове рада биле снабдевене специјалним раоницима. Тада су многа насеља месецима била одсечена од Ниша или Беле Паланке. Једна од таквих зима била је 1875, када је снег који је нападао 10. новембра, био дубок 142 cm и одржао се чак до 2. априла.[21] Климатски фактори на коридору ауто-пута E-80, деоница Просек —Бела Паланка (у рејону Сићевачке клисуре)[22] Метереолошке станице Средња годишња температура ваздуха Просечна вредност средњих годишњих падавина (mm) Средњи датум првих снежних падавина Средњи датум последњих снежних падавина Просечна годишња облачност (n/10) Трајање сунчаног времена (%) Средња вредност годишњег ваздушног притиска (mb) Ниш (Бела Паланка) 12 °C (11 °C) 586,8 16.12. 1.3. (16.3.) 5,5 55 1019—1020 Инфраструктура привреда, култура и спорт[уреди | уреди извор] Сићево обједињује три „мале“: Горњу, Средњу и Доњу и викенд-насеља: Црвеница, Кутлеш, Мечји дол, Кулина и Шутевац, а код манастира Св. Богородице викенд-насеље Кусача. Површина атара, где на месту Горелица расте ендемска биљка жалфија, (по којој је међу пчеларима и љубитељима лековитог биља познат овај крај), износи 2.179 ha. Електрично осветљење село је добило 1925, телефонске везе почетком осамдесетих година 20. века, а водом се снабдева преко сеоског водовода, са извора Врело. Пре ослобођења од Турака ту није било праве школе. Као и другде и у Сићеву би општински писар окупио око себе децу и у општинској судници их учио читању и писању, за шта је био од родитеља плаћан.[23] Сићево сада има (осморазредну) основну школу која је почела са радом 1882. године, (школске 2000/2001. школа је имала 88 ученика). Урбархитектура Сићева Вински подрум с почетка 20. века са помоћном зградом и лођом Сићево, је пример збијеног брдског насеља под Чуком Вишеград Кућа с почетка 20. века, са тремом и винским подрумом . Поред сеоске православна црква Светог пророка Илије подигнуте 1800. (реновиране 1990) и месне камцеларије, село има стари (изграђен 1934) и нови задружни дом (изгређен 1948/49), Земљорадничку виноградарску задругу „Сићево“, спомен чесму борцима палим у Првом и Другом светском рату, здравствену станицу, апотеку, пошту, мотел „Сићево“ и железничку станицу. „Познато је по виноградарству које је било развијено и за време турске владавине. Виноделско-воћарско удружење основано је 1895. Винарски подруми су до 1878. грађени у виноградима, потом у насељу, а 1931, када је почела са радом ХЕ „Сићево“, купљен је Винарски подрум за потребе задруге, поред кога је 1937/38 изграђен нови. Производња грожђа, вина, ракије и шљиве тржишног је карактера.“ У новије време Сићево је познато и по културним и спортским манифестацијама: Ликовна колонија „Сићево“ — најстарија у земљи основане 1905), Књижевна колонија „Сићево“ — једине на Балкану, основане 1991) Светски параглајдинг куп „Дани жалфије“, као манифестација општине Нишка Бања Графичка радионица Сићево, основана 2005. године Демографија[уреди | уреди извор] Расположива историјска грађа, и други извори, указују на вишевековну насељеност Сићевачке клисуре претежно српским становништвом.[24] Праћење континуитета стариначког становништва, које већином датира из средњовековног периода, у великој мери је отежано због променљивости и наглашене нестабилности овог простора под дејством многобројних и разноврсних историјско-географских прилика–ратна разарања праћена исељавањем становништва и каснијим обнављањем насеља, постојање привремених насеља („збегова”), читлучење појединих насеља итд.[25] Прерасподеле становништва је основна одлика развоја насеља Сићево;[24] насељавање (досељавање) или пресељавањем из слабије развијених села у економски значајнија насеља, демографско пражњење насеља и расељавање појединих околних села.[24] У насељу Сићево живи 667 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,8 година (44,7 код мушкараца и 46,9 код жена). У насељу има 256 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа примећен је пад у броју становника. Због природних лепота Сићевачке клисуре у Сићеву је задњих 40 година изграђено једно од највећих викенд насеља у околини Ниша.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

KATARINA OTO-DORN ISLAMSKA UMETNOST Prevod - Gordana Tomić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1971 278 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PREDGOVOR UVOD I. ISTORIJSKI PREGLED II. NASTAJANJE DŽAMIJA I PRVA OSTVARENJA RELIGIOZNE ARHITEKTURE III. UMETNOST OMAJADA Građenje džamija (19): Mihrab (20), Mimbar (22), Minare; Velika džamija u Damasku (23), Džamija u Medini (32), Džamija Sidi Okba (33), Džamija al-Aksa (33), Kupola na steni u Jerusalimu (36). Izgradnja palata (40): Kusajr-Amra (42), Kasr al-Kajr al-Garbi (46), Kirbet al-Mefdžir (48). Mšata (56). Kasr al-Kajr eš-Šarki (58); Rusafa-Sergiopolis (59). Ribat iz Susa (60). Primenjena umetnost (60): Bronzani ibrik kalife Marvana II (63). Zaključak (64) IV. STARA ABASIDSKA UMETNOST Bagdad (65): Plan grada (66). Velika džamija (66); arhitektura palata (67). Raka (71). Samara (72): Velika džamija (75). Nadgrobna arhitektura (76). Arhitektura palata: Mutasimova palata (77). Palata Balkuvara (78). Stele sa likovima (80). Ahthamar, ogledalo abasidskog dvora (83); Dekoracija u štuku iz Samare (86). Prvobitni oblici arabeske (88). Mimbar iz džamije Sidi Okba (89). Primenjena umetnost (89). Zaključak (93) V. UMETNOST TULUNIDA Džamija Ibn Tuluna (95) VI. SAMANIDSKA UMETNOST Mauzolej Samanida Ismaila u Buhari; Nišapur; dekoracija u štuku (97) Zidno slikarstvo; keramika (98) VII. UMETNOST GAZNAVIDA Religiozna arhitektura (100): Mahmudov mauzolej (102). Arhitektura palata (102): Laškari-Bazar (103). Gazna (104) VIII. UMETNOST FATIMIDA Građenje džamija: Džamija iz Mahdije; Džamija al-Azhar (106). Al-Hakimova džamija (107). Džamija al-Akmar (107). Arhitektura palata u doba Fatimida (108). Kapela Palatina (110). Primenjena umetnost Fatimida: Keramika (112); Slonovača (112). Umetnost u metalu, staklo (114). Tkanine (115). Zaključak (116) IX. UMETNOST U ŠPANIJI I MAGREBU Španija: Velika džamija u Kordovi (117). Arhitektura palata (120). Medina ez-Zahra (121). Primenjena umetnost: Keramika, slonovača, mermerne kade, umetnost u metalu (122). Severna Afrika: Almoravidi (123). Almohadi (125). Velika džamija u Sevilji; Palate Almoravida i Almohada, Nasridi, Alhambra (126). Mudehar stil (129). Primenjena umetnost: Keramika (129), umetnički predmeti od metala, tekstil (130). Tepisi (131). Zaključak (132) X. SELDŽUČKA UMETNOST Persija (132): Medresa (133), Podizanje džamija. Mezdžid-i-Džuma (133). Mihrab (134); minare (135). Minare iz Džama (135). Nadgrobna arhitektura (136). Arhitektura palata (140). Primenjena umetnost: Keramika (140). Sjajna (lister) keramika i »minaj« keramika (140). Keramika za oblaganje (145). Slikarstvo ispod gleđi; plastika (147). Sirijska keramika (147). Keramika bez gleđi; umetnička obrada metala (149). Bronzani predmeti iz Mosula, sirijska bronza (152). Staklo (154). Mala Azija (154): Džamije (156), Predvorja (158). Mihrab (159). Minar (160). Džamije sa drvenim stubovima (162). Medresa (163). Nadgrobna arhitektura (165). Zodijak (167). Nadgrobno kamenje; dvorska arhitektura u Koniji (169). Dekoracija u štuku (170). Palata u Kobadabadu (171). Pločice (172). Kameni reljef (174). Karavan-saraj (177). Primenjena umetnost: Keramika (178). Umetnička obrada metala (179). Tepisi (180). Zaključak (181). XI. UMETNOST MONGOLA Ilkani (182). Timuridi: Samarkand (184). Velika džamija; medresa (185). Nadgrobna arhitektura; arhitektura palata (186). Primenjena umetnost: Keramika, tepisi, tkanine (187) XII. OSMANLIJSKA UMETNOST Rana faza: Džamija (189). Medresa; imaret (190). Keramika emaljiranim slikarstvom, »plavo-bele« fajansne pločice (192). »Plavo-belo« luksuzno posuđe (193). Vrhunac osmanlijske umetnosti: Arhitektura džamija (193), Arhitekta Sinan (194). Džamija sultana Ahmeda; profana arhitektura: palate (196). Kupatila (amami); arhitektonska dekoracija: keramika iz Iznika (197). Luksuzno posuđe (200). Carigradska keramika; slikarstvo (200); Tepisi (201). Tkanine (204). Turski rokoko. Zaključak (204). XIII. MAMELUČKA UMETNOST Religiozna arhitektura: Bahridski Mameluci. Džamija i medresa (205). Čerkeski Mameluci; džamije i medrese (207). Profana umetnost. Primenjena umetnost: Keramika (209). Staklo, umetnost u metalu (210). Tepisi (210), tkanina (211). Zaključak (211) XIV. SEFEVIDSKA UMETNOST Religiozna arhitektura: Džamija (213), medresa (214). Arhitektura palata (214). Primenjena umetnost: Keramika (216), tepisi (218). Tkanine (220). Zaključak (220) XV. MINIJATURA Bagdadska škola (222). Persijske minijature: Mongolska epoha (224). Timuridska epoha, Herat (226); Behzad (228). Reza Abasi (228). Turska minijatura: Sijah Kalem (228) XVI. O FIGURATIVNOM SLIKARSTVU NAPOMENE PRILOZI Pregled planova (240). Pregled karata (242). Planovi (243). Karte (254). Literatura (257). Pregled crteža (259). Pregled tabli u boji (262). Poreklo tabli u boji (163). Indeks (266) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Katharina Otto-Dorn l`art de l`islam Abas Abasidi Avganistan Aladinova Džamija Aladin Kajkobad Alep Al Kajr Almoravidi Alhambra Anadolija Andaluzija Ankara Antika Ahtamar Bagdad Brusa Buhari Carigrad Crkva Svete Sofije Ćaba Damask Delhi Dijarbekir Divan Dvor Abasidski Džamija Sidi Okba Keruan Kufi Džingis Kan Egipat Fatimidi Fatimidska Fostat Gazna Gaznavidi Gotika Granada Harun Al Rašid Herat Hišam Ivan Iznik Nikeja Indija Irak Irački Isfahan Jedrene Jermenija Jerusalim Jordan Kavkaz Kairo Kapela Palatinska Karavijan Kasr Al Kajr Al Garbi Eš Šarki Kašan Keruan Kibla Kina Kirbet Al Mefdžir Konija Koran Kordova Kosi Rez Krstaški Ratovi Kupola Na Steni Kusajr Amra Kurgan Khutba Maksura Mameluci Marakeš Mahmud Iz Gazne Medina Medresa Jakutija Meka Mesopotamija Mefdžir Mimbar Minare Mihrab Monogli Mongolija Mosul Muktadir Muhamed Mšata Neshi Nišapur Omajadi Otomani Palestina Paradeison Persija Raka Reja Rum Rusija Salahedin Saladin Samara Samarkand Sasanidi Sevilja Seldžuci Sirija Stepa Stepska Tradicija Stil Sulejman Šivas Tabriz Timur Timuridski Timuridi Tirac Tulunidi Tulut Turbe Turekstan Ujguri Valid Venecia Vizantija Zapad

KATARINA OTO-DORNISLAMSKA UMETNOSTPrevod - Gordana TomićIzdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1971278 strana24 cmEdicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnovePovez - TvrdStanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenjaSADRŽAJ:PREDGOVOR UVOD I. ISTORIJSKI PREGLEDII. NASTAJANJE DŽAMIJA I PRVA OSTVARENJA RELIGIOZNE ARHITEKTURE III. UMETNOST OMAJADAGrađenje džamija (19): Mihrab (20), Mimbar (22), Minare; Velika džamija u Damasku (23), Džamija u Medini (32), Džamija Sidi Okba (33), Džamija al-Aksa (33), Kupola na steni u Jerusalimu (36). Izgradnja palata (40): Kusajr-Amra (42), Kasr al-Kajr al-Garbi (46), Kirbet al-Mefdžir (48). Mšata (56). Kasr al-Kajr eš-Šarki (58); Rusafa-Sergiopolis (59). Ribat iz Susa (60). Primenjena umetnost (60): Bronzani ibrik kalife Marvana II (63). Zaključak (64)IV. STARA ABASIDSKA UMETNOSTBagdad (65): Plan grada (66). Velika džamija (66); arhitektura palata (67). Raka (71). Samara (72): Velika džamija (75). Nadgrobna arhitektura (76). Arhitektura palata: Mutasimova palata (77). Palata Balkuvara (78). Stele sa likovima (80). Ahthamar, ogledalo abasidskog dvora (83); Dekoracija u štuku iz Samare (86). Prvobitni oblici arabeske (88). Mimbar iz džamije Sidi Okba (89). Primenjena umetnost (89). Zaključak (93)V. UMETNOST TULUNIDA Džamija Ibn Tuluna (95)VI. SAMANIDSKA UMETNOSTMauzolej Samanida Ismaila u Buhari; Nišapur; dekoracija u štuku (97) Zidno slikarstvo; keramika (98)VII. UMETNOST GAZNAVIDAReligiozna arhitektura (100): Mahmudov mauzolej (102). Arhitektura palata (102): Laškari-Bazar (103). Gazna (104)VIII. UMETNOST FATIMIDAGrađenje džamija: Džamija iz Mahdije; Džamija al-Azhar (106). Al-Hakimova džamija (107). Džamija al-Akmar (107). Arhitektura palata u doba Fatimida (108). Kapela Palatina (110). Primenjena umetnost Fatimida: Keramika (112); Slonovača (112). Umetnost u metalu, staklo (114). Tkanine (115). Zaključak (116)IX. UMETNOST U ŠPANIJI I MAGREBUŠpanija: Velika džamija u Kordovi (117). Arhitektura palata (120). Medina ez-Zahra (121). Primenjena umetnost: Keramika, slonovača, mermerne kade, umetnost u metalu (122). Severna Afrika: Almoravidi (123). Almohadi (125). Velika džamija u Sevilji; Palate Almoravida i Almohada, Nasridi, Alhambra (126). Mudehar stil (129). Primenjena umetnost: Keramika (129), umetnički predmeti od metala, tekstil (130). Tepisi (131). Zaključak (132)X. SELDŽUČKA UMETNOSTPersija (132): Medresa (133), Podizanje džamija. Mezdžid-i-Džuma (133). Mihrab (134); minare (135). Minare iz Džama (135). Nadgrobna arhitektura (136). Arhitektura palata (140). Primenjena umetnost: Keramika (140). Sjajna (lister) keramika i »minaj« keramika (140). Keramika za oblaganje (145). Slikarstvo ispod gleđi; plastika (147). Sirijska keramika (147). Keramika bez gleđi; umetnička obrada metala (149). Bronzani predmeti iz Mosula, sirijska bronza (152). Staklo (154). Mala Azija (154): Džamije (156), Predvorja (158). Mihrab (159). Minar (160). Džamije sa drvenim stubovima (162). Medresa (163). Nadgrobna arhitektura (165). Zodijak (167). Nadgrobno kamenje; dvorska arhitektura u Koniji (169). Dekoracija u štuku (170). Palata u Kobadabadu (171). Pločice (172). Kameni reljef (174). Karavan-saraj (177). Primenjena umetnost: Keramika (178). Umetnička obrada metala (179). Tepisi (180). Zaključak (181).XI. UMETNOST MONGOLAIlkani (182). Timuridi: Samarkand (184). Velika džamija; medresa (185). Nadgrobna arhitektura; arhitektura palata (186). Primenjena umetnost: Keramika, tepisi, tkanine (187)XII. OSMANLIJSKA UMETNOSTRana faza: Džamija (189). Medresa; imaret (190). Keramika emaljiranim slikarstvom, »plavo-bele« fajansne pločice (192). »Plavo-belo« luksuzno posuđe (193). Vrhunac osmanlijske umetnosti: Arhitektura džamija (193), Arhitekta Sinan (194). Džamija sultana Ahmeda; profana arhitektura: palate (196). Kupatila (amami); arhitektonska dekoracija: keramika iz Iznika (197). Luksuzno posuđe (200). Carigradska keramika; slikarstvo (200); Tepisi (201). Tkanine (204). Turski rokoko. Zaključak (204).XIII. MAMELUČKA UMETNOSTReligiozna arhitektura: Bahridski Mameluci. Džamija i medresa (205). Čerkeski Mameluci; džamije i medrese (207). Profana umetnost. Primenjena umetnost: Keramika (209). Staklo, umetnost u metalu (210). Tepisi (210), tkanina (211). Zaključak (211)XIV. SEFEVIDSKA UMETNOSTReligiozna arhitektura: Džamija (213), medresa (214). Arhitektura palata (214). Primenjena umetnost: Keramika (216), tepisi (218). Tkanine(220). Zaključak (220)XV. MINIJATURABagdadska škola (222). Persijske minijature: Mongolska epoha (224). Timuridska epoha, Herat (226); Behzad (228). Reza Abasi (228). Turska minijatura: Sijah Kalem (228)XVI. O FIGURATIVNOM SLIKARSTVUNAPOMENEPRILOZIPregled planova (240). Pregled karata (242). Planovi (243). Karte (254). Literatura (257). Pregled crteža (259). Pregled tabli u boji (262). Poreklo tabli u boji (163). Indeks (266)Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.Katharina Otto-Dorn l'art de l'islam Abas Abasidi Avganistan Aladinova Džamija Aladin Kajkobad Alep Al Kajr Almoravidi Alhambra Anadolija Andaluzija Ankara Antika Ahtamar Bagdad Brusa Buhari Carigrad Crkva Svete Sofije Ćaba Damask Delhi Dijarbekir Divan Dvor Abasidski Džamija Sidi Okba Keruan Kufi Džingis Kan Egipat Fatimidi Fatimidska Fostat Gazna Gaznavidi Gotika Granada Harun Al Rašid Herat Hišam Ivan Iznik Nikeja Indija Irak Irački Isfahan Jedrene Jermenija Jerusalim Jordan Kavkaz Kairo Kapela Palatinska Karavijan Kasr Al Kajr Al Garbi Eš Šarki Kašan Keruan Kibla Kina Kirbet Al Mefdžir Konija Koran Kordova Kosi Rez Krstaški Ratovi Kupola Na Steni Kusajr Amra Kurgan Khutba Maksura Mameluci Marakeš Mahmud Iz Gazne Medina Medresa Jakutija Meka Mesopotamija Mefdžir Mimbar Minare Mihrab Monogli Mongolija Mosul Muktadir Muhamed Mšata Neshi Nišapur Omajadi Otomani Palestina Paradeison Persija Raka Reja Rum Rusija Salahedin Saladin Samara Samarkand Sasanidi Sevilja Seldžuci Sirija Stepa Stepska Tradicija Stil Sulejman Šivas Tabriz Timur Timuridski Timuridi Tirac Tulunidi Tulut Turbe Turekstan Ujguri Valid Venecia Vizantija Zapad