Nasov: `Byzantinische Ikonen` Autor: Paul Johannes Muller Izdavač: Weber Genf Godina izdanja: 1978, Nemačka Broj strana: 126 Opis stanja: Zaštitni omot, tvrde korice, platno, veliki format. Stanje vrlo dobro. Knjiga je štamparsko luksuzno izdanje predstavljeno sa tablama reprodukcije u velikom formatu.

И К О Н Е и тајновити извори хришћанства РИЧАРД ТЕМПЛ Каленић Крагујевац 2 О О 9 a) Хришћанска иконографија - Историја I. ТАЈНОВИТА ОСНОВА ХРИШЋАНСТВА II. ТУМАЧЕЊЕ ИКОНА ......................................................... Регистар Забелешке Илустрације Цртежи Ћирилица 207 страница НЕКОРИШЋЕНО КОндиција: 10+

PRAVOSLAVLJE Ogledi o pravoslavno učenju SERGIJ BULGAKOV Mediteran B u d v a 1 9 9 1 A R H E a) PravoSlavlje I. O CRKVI II. Crkva kao predanje III. Jedinstvo crkve IV. Svetost crkve V. Učenje o veri VI. O tajnama VII. PoŠtovanje Majke Božje i svetih u pravoSlavlju VIII. BogoSluženje u pravoSlavlju IX. Ikona i poŠtovanje ikona u pravoSlavlju X. Mistika u pravoSlavlju XI. Etika u pravoSlavlju XII. PravoSlavlje i država XIII. PravoSlavlje i ekonomski život XIV. PravoSlavlje i apokalipsa XV. PravoSlavna eshatologija XVI. PravoSlavlje i inoSlavlje - heterodoksija Z A K LJ U Č A K .......................................................... PoGovor i preVod sa ruskog: MIRKO ĐORĐEVIĆ _ Ćirilica - Šiven povez - Tvrde korice LEPO OČUVANO

ДЕСАНКА МИЛОШЕВИЋ ИКОНЕ БОКОКОТОРСКА ИКОНОПИСНА ШКОЛА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ БЕОГРАД 1971 КАТАЛОГ 6. ПОКРЕТНЕ ИЗЛОЖБЕ Предговор ДЕСАНКА МИЛОШЕВИЋ .............................................................. 24 ФОТОГРАФИЈА ЦРНО-БЕЛИХ + ТЕКСТ ЗА СВАКУ КАТАЛОШКУ ЈЕДИНИЦУ БРОШ ЋИРИЛИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ..................

Povez: meki Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Obim: 374 Stanje: odlično

UMETNOST I UMETNICI , Milan Kašanin , Jugoistok Beograd, 1943. godine tvrd povez, format 24,5 x 33 cm , 234 str. ćiriilica Bogato ilustracijama crno-belim i u boji sadržaj : Umetnost i umetnici ; Srpski srednjovekovni portret ; Freske u Dečanima ; Ohridske ikone ; Srpska srednjovekovna skulptura ; Civilna i vojna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji ; Grad Maglič : Oltarske slike u crkvi na Dančama ; Nikola Božidarević; Mihailo Hamzić ; Rembrantov Kvint Fabije Maksim ; Prado u Ženevi ; Memlingova izložba u Brižu; Odlično očuvana, bez natpisa i podvlačenja. Stranice su požutele od prašine, za tu godinu izdanja nema nikakvih oštećenja

Istorija Vizantijskog carstva - Šarl Dil Geca Kon 1933 god. ГЛАВА I. Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.) 1 Оснивање Цариграда и обележје новога царства 2 Криза услед варварске најезде 3 Верска криза 4 Источно римско царство крајем V и на почетку VI века ГЛАВА II. Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.) 1 Ступање на престо Јустинове династије 2 Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина 3 Јустинијанова спољна политика 4 Јустинијанова унутрашња владавина 5 Византиска цивилизација у VI веку 6 Крај Јустинијановог дела (565-610 г.) ГЛАВА III. Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.) 1 Обнова царства у доба Ираклија 2 Арабљанска опасност 3 Верска политика и Запад 4 Преображај царства у VII веку 5 Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.) ГЛАВА IV. Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.) 1 Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.) 2 Иконоборство (726-780 г.) 3 Ирина и успостављање икона (780-802 г.) 4 Друго доба иконоборства (802-842 г.) 5 Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.) ГЛАВА V. Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.) 1 Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије 2 Спољна политика македонских царева (867-1025 г.) 3 Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку 4 Узроци слабости царства 5 Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.) ГЛАВА VI. Век Комнина (1081-1204 г.) 1 Владаоци из династије Комнина 2 Спољна политика Комнина (1081-1180 г.) 3 Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку 4 Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.) ГЛАВА VII. Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.) 1 Распад византиског царства 2 Латинско цариградско царство 3 Грчко никејско царство 4 Ослобођење Цариграда 5 Ахајска кнежевина ГЛАВА VIII. Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.) 1 Стање грчког царства 1261 г. Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). 2 Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.) Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови Друштвене и верске распре. Финансиске и војничке невоље. Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. Турци Византија и Латини. Пад Цариграда. 3 Византиска цивилизација у доба Палеолога Деспотовина Мистра. Грчко трапезунтско царство. - ДОДАТАК I Византиски цареви Константинова династија Константин I Велики 306-337 г.; сам владао 323-337 г. Констанције II 337-361 г.; сам владао 353-361 г. Јулијан 361-363 г. Јовијан 363-364 г. Валенс 364-378 г. Теодосијева династија Теодосије I Велики 379-395 г. Аркадије 395-408 г. Теодосије II 408-450 г. Маркијан 450-457 г. Лав I 457-474 г. Зенон 474-491 г. Анастасије 491-518 г. Јустинова династија Јустин I 518-527 г. Јустинијан I 527-565 г. Јустин II 565-578 г. Тиберије II 578-582 г. Маврикије 582-602 г. Фока (отмичар) 602-610. г. Ираклијева династија Ираклије 610-641 г. Константин III и Ираклона 641-642 г. Констант II 624-668 г. Константин IV Погонат 668-685 г. Јустинијан II Ринотмит 685-695 г. Леонтије (отмичар) 695-698 г. Тиберије III (отмичар) 698-705 г. Јустинијан II (по други пут) 705-711 г. Филипик 711-713 г. Анастасије II 713-716 г. Теодосије III 716-717 г. Исавријанска (сирска) династија Лав III 717-740 г. Константин V Копроним 740-775 г. Лав IV 775-780 г. Константин VI 780-797 г. Ирина 797-802 г. Никифор I (отмичар) 802-811 г. Ставракије 811 г. Михаило I Рангав 811-813 г. Лав V Јерменин 813-820 г. Михаило II Тепави 820-829 г. Теофило 829-842 г. Михаило III Пијаница 842-867 г. Македонска династија Василије I 877-886 г. Лав VI Мудри 886-912 г. Александар 912-913 г. Константин VII Порфирогенит 913-959 г., имајући за савладара Романа I Лакапина (отмичара) 919-944 г. Роман II 959-963 г. Никифор II Фока 963-969 г. Јован I Цимискије 969-976 г. Василије II Бугароубица 976-1025 г. Константин VIII 1025-1028 г. Зоја 1028-1050 г., имајући за савладаре своје узастопне мужеве: - Роман III Аргир 1028-1034 г. - Михаило IV Пафлагонац 1034-1041 г. - Михаило V Калафат (сестрић Михаила IV, усињеник Зојин) 1041-1042 г. - Константин IX Мономах 1042-1054 г. Теодора 1054-1056 г. Михаило VI Стратиотик 1056-1057 г. Династија Дука и Комнина Исак I Комнин 1057-1059 г. Константин X Дука 1059-1067 г. Роман IV Диоген 1067-1071 г. Михаило VII Дука 1071-1078 г. Никифор III Вотанијат (отмичар) 1078-1081 г. Алексије I Комнин 1081-1118 г. Јован II Комнин 1118-1143 г. Манојло I Комнин 1143-1180 г. Алексије II Комнин 1180-1183 г. Андроник I Комнин 1183-1185 г. Династија Анђела Исак II 1185-1195 г. Алексије III 1195-1203 г. Исак II (по други пут) имајући за савладара свога сина Алексија IV 1203-1204 г. Алексије V Мурзуфло (отмичар) 1204 г. Латински цариградски цареви Балдуин Фландриски 1204-1205 г. Хенрик од Ангра 1206-1216 г. Петар од Куртнеја 1217 г. Јоланда 1217-1219 г. Роберт II од Куртнеја 1221-1228 г. Балдуин II 1228-1261 г., имајући за намесника Јована од Бријена 1229-1237 г., сам владао 1240-1261 г. Грчки никејски цареви Теодор I Ласкар 1204-1222 г. Јован III Ватац 1222-1254 г. Теодор II Ласкар 1254-1258 г. Јован IV Ласкар 1258-1259 г. Михаило VIII Палеолог (отмичар) 1259-1261 г. Династија Палеолога Михаило VIII 1261-1282 г. Андроник II 1282-1328 г., имајући за савладара свога сина Михаила IX 1295-1320 г. Андроник III 1328-1341 г. Јован V 1341-1376 г. Јован VI Кантакузин (отмичар) 1341-1355 г. Андроник IV (син Јована V) 1376-1379 г. Јован V (по други пут) 1379-1391 г. Јован VII (син Андроника IV, отмичар) 1390 г. Манојло II 1391-1425 г. Јован VIII 1425-1448 г. Константин XI Драгаш 1448-1453 г. Грчки деспоти Мистре Манојло Кантакузин 1348-1380 г. Матија Кантакузин 1380-1383 г. Теодор I Палеолог 1383-1407 г. Теодор II 1407-1443 г. Константин Драгаш 1428-1448 г. Тома 1432-1460 г. Димитрије 1449-1460 г. II Хронолошки преглед најважнијих догађаја византиске историје 330 г. - 11 маја. — Константин Велики извршио освећење Цариграда, Новог Рима. 343 г. — Црквени сабор у Сердици. 351 г. — Битка код Мурсе. 353 г. — Констанције сам влада. 359 г. — Црквени сабор у Риминиу. 376 г. — Насељење Западних Гота у Мезији. 378 г. — Битка код Адријанопоља и смрт цара Валенса. 381 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 395 г. — Теодосијева смрт. Подела царства између његових синова Аркадија и Хонорија. 396 г. — Аларихова најезда у Грчку. Стилихон опколио Западне Готе код Фолоје. 399-400 г. — Гаинасова буна. 404 г. — Збацивање и прогонство св. Јована Златоустог. 410 г. — Аларих осваја Рим. 431 г. — Васељенски сабор у Ефесу. 438 г. — Објављивање Теодосијевог Законика. 439 г. — Грађење великог цариградског бедема. 441 г. — Атилина најезда у Панонију. 447 г. — Нова Атилина најезда. 449 г. — Црквени сабор прозван Ефеско разбојништво. 451 г. — Васељенски сабор у Халкедону. 476 г. — Пад западног римског царства. 482 г. — Унијонистички указ или Хенотикон. 487 г. — Теодорих, краљ Источних Гота, добио је налог од Зенона да поврати Италију. 502 г. — Продужење рата са Персијанцима. 512 г. — Грађење Анастасијевог Дугог Зида. 514 г. — Виталијанова буна. 519 г. — Успостављање споразума са Римом и крај Акакијеве шизме (484-519). 527 г. — Продужење рата са Персијанцима. 529 г. — Објављивање Јустинијановог Законика. 529 г. — Затварање школа у Атини. 532 г. — Вечити мир склопљен са Персијанцима. 532 г. — Побуна Ника. 533 г. — Објављивање Дигеста и Институција. 533-534 г. — Велизар поново осваја Африку. 535 г. — Јустинијанове Новеле за административно преустројство царства. 535 г. — Рат са Источним Готима. 536 г. — Црквени сабор у Цариграду. 537 г. — Освећење Свете Софије. 537-538 г. — Опсада Рима који брани Велизар. 540 г. — Велизар осваја Равену. 540 г. — Хозроје упада у Сирију. 540 г. — Најезда Хуна у Илирик. 543 г. — Јустинијанов указ о Трима поглављима. 548 г. — Теодорина смрт. 549 г. — Тотила наново осваја Рим. 552 г. — Пораз Источних Гота код Тагине и крај њиховог краљевства. 553 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 554 г. — Освајање југоисточног дела Шпаније. 559 г. — Хуни пред Цариградом. 562 г. — Мир са Персијанцима. 568 г. — Најезда Лангобарда у Италију. 572 г. — Продужење рата са Персијанцима. 579 г. — Смрт Хозроја Великог. 581 г. — Авари освајају Сирмиј. Око 582 г. — Оснивање афричког и равенског егзархата. 591 г. — Мир са Персијанцима. 601 г. — Прискове победе над Аварима. 602 г. — Фокин устанак. 608 г. — Персијанци освајају Сирију и стижу у Халкедон. 610 г. — Ираклијев устанак и Фокин пад. 615 г. — Персијанци освајају Јерусалим. 617 г. — Персијанци покоравају Мисир. 622 г. — Ираклије предузима напад против Персијанаца. 626 г. — Авари и Персијанци нападају Цариград. 627 г. — Битка код Ниниве. 629 г. — Мир са Персијанцима. Почетак VII века. — Насељење Хрвата и Срба у Илирику. 634 г. — Арабљани упадају у Сирију. 636 г. — Битка на Јармуку. 637 г. — Предаја Јерусалима. 638 г. — Ираклије објављује Ектезу или Тумачење вере. 640-642 г. — Арабљани покоравају Мисир. 647 г. — Арабљани у северној Африци. 648 г. — Константин II објављује Тип. 655 г. — Пораз византиске флоте у ликиским водама. Средина VII века. — Установљење азиских тема. 668 г. — Арабљани у Халкедону. 673-678 г. — Арабљани опсађују Цариград. 679 г. — Насељење Бугара јужно од Дунава. 680-681 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 692 г. — Арабљани побеђују Јустинијана II код Севастопоља. 697-698 г. — Арабљани освајају Картагину. Губитак Африке. 708 г. — Неуспех Јустинијана II против Бугара. 710 г. — Устанак у Италији. 712-717 г. — Напредовање Арабљана у Малој Азији. 717-718 г. — Арабљани опсађују Цариград. 726 г. — Указ против икона. 727 г. — Устанак у Грчкој и Италији. 739 г. — Битка код Акроина. 740 г. — Објављивање Еклоге. 751 г. — Лангобарди освајају Равену. 752 г. — Успеси над Арабљанима. 753 г. — Иконоборачки црквени сабор у Ијерији. 754 г. — Пипинов дар папству. Губитак византиске Италије. 755 г. — Рат са Бугарима. 762 г. — Пораз Бугара код Анхијала. 765 г. — Гоњење присталица икона. 787 г. — Васељенски сабор у Никеји. 797 г. — Ирина обара Константина VI. 800 г. — Обнављање западног римског царства. 809 г. — Најезда бугарског кана Крума. 811 г. — Цар Никифор убијен у борби са Бугарима. 813 г. — Крум пред Цариградом. 813 г. — Победа Византинаца код Месимврије. 815 г. — Иконоборачки сабор у Цариграду. 822 г. — Томин устанак. 826 г. — Арабљани освајају Крит. 827 г. — Арабљани у Сицилији. 832 г. — Теофилов указ против икона. 838 г. — Арабљани освајају Амориј. 842 г. — Арабљани освајају Месину. 843 г. — Црквени сабор у Цариграду и успостављање православља. 858 г. — Збацивање Игњатија. Фотије изабран за патријарха. 863 г. — Посланство Ћирила и Методија у Моравској. 864 г. — Прелажење Бугара у хришћанство. 867 г. — Црквени сабор у Цариграду. Раскид са Римом. 869 г. — Црквени сабор у Цариграду. 876 г. — Грци освајају Бари. 878 г. — Арабљани освајају Сиракузу. 879 г. — Црквени сабор у Цариграду. 887-893 г. — Објављивање Василика. 893 г. — Раскид са бугарским царем Симеоном. 902 г. — Арабљани освајају Таормину. Губитак Сицилије. 904 г. — Арабљани освајају Солун. 915 г. — Битка на Гариљану. 917 г. — Победа Бугара код Анхијала. 919 г. — Роман Лакапин отима престо. 924 г. — Симеон пред Цариградом. 927 г. — Смрт цара Симеона. 934 г. — Византинци освајају Мелитину. 944 г. — Освајање Нисива и Едесе. 944 г. — Пад Романа Лакапина. 961 г. — Никифор Фока повраћа Крит. 963 г. — Никифор Фока отима престо. 965 г. — Покорење Сицилије. 967 г. — Продужеше рата са Бугарима. 968 г. — Руси у Бугарској. 968 г. — Освајање Антиохије. 969 г. — Убиство Никифора Фоке. 971 г. — Устанак Варде Фоке. 971 г. — Пораз Руса код Силистрије. Присаједињење Бугарске. 976 г. — Цимискијино ратовање у Сирији. 976-979 г. — Буна Варде Склира. 977-986 г. — Напредовање македонског цара Самуила. 986 г. — Пораз Грка код Трајанове Капије. 987-989 г. - Буна Варде Фоке. 989 г. — Руси примају хришћанство. 995 г. — Ратовање Василија II у Сирији. 996 г. — Пораз Македонских Словена на Сперхију. 998 г. — Ратовање у Сирији. 1000-1014 г. — Рат са Македонским Словенима. 1010 г. — Буна у јужној Италији. 1014 г. — Битка код Кимвалонге. Смрт цара Самуила. 1018 г. — Пропаст македонског словен. царства. 1018 г. — Победа код Кане. 1021-1022 г. — Присаједињење Јерменске. 1032 г. — Грци освајају Едесу. 1038 г. — Успеси Ђорђа Манијака у Сицилији. 1040 г. — Устанак у Македонији. 1042 г. — Буна у Цариграду. Пад Михаила V. 1043 г. — Устанак Ђорђа Манијака. 1054 г. — Патријарх Керуларије раскида са Римом. 1057 г. — Устанак Исака Комнина. 1064 г. — Турци Селџуци освајају Ани. 1071 г. — Нормани освајају Бари. Губитак Италије. 00 г. — Битка код Манзикерта. 1078 г. — Устанак Вријенија и Вотанијата. 1078 г. — Турци у Никеји. 1081-1084 г. — Најезда Роберта Гвискара у Епир. 1082 г. — Уговор са Млецима. 1091 г. — Пораз Печенега код Левунија. 1096 г. — Крсташи у Цариграду. 1097 г. — Крсташи освајају Никеју. 1107-1108 г. — Рат са Бохемундом. 1116 г. — Битка код Филомила. 1122 г. — Пораз Печенега. 1122-1126 г. — Рат са Млецима. 1124-1126 г. — Посредовање у Угарској. 1137-1138 г. — Ратовање Јована Комнина у Киликији и Сирији. 1147 г. — Други крсташки рат. 1147-1149 г. — Рат са Рожером II краљем Сицилије. 1151 г. — Византинци у Анкони. 1152-1154 г. — Рат са Угарском. 1158 г. — Ратовање Манојла Комнина у Сирији. 1168 г. — Присаједињење Далмације. 1171 г. — Раскид са Млецима. 1176 г. — Битка код Мириокефала. 1182 г. — Устанак Андроника Комнина. 1185 г. — Нормани освајају Солун. 1185 г. — Оснивање другог бугарског царства. 1189 г. — Фридрих Барбароса на Истоку. 1190 г. — Исак Анђел потучен од Бугара. 1197-1207 г. — Бугарски цар Јоаница. 1204 г. — Латини освајају Цариград. Оснивање латинског цариградског царства. 1205 г. — Пораз Латина код Адријанопоља. 1206 г. — Теодор Ласкар крунисан за никејског цара. 1210 г. — Сабор у Равеници. 1222 г. — Епирски Грци ослобођавају Солун. 1230 г. — Бугари уништавају грчко солунско царство. 1236 г. — Грци и Бугари нападају Цариград. 1244 г. — Солунска деспотовина никејски вазал. 1254 г. — Потчињење епирског деспота Михаила. 1259 г. — Битка на пољу Пелагонији. 1261 г. — Нимфејски уговор. 1261 г. — Грци ослобођавају Цариград. 1262 г. — Византинци ступају у Мореју. 1267-1272 г. — Напредовање Карла Анжујског у Епиру. 1274 г. — Црквени сабор у Лиону. 1281 г. — Пораз анжујских трупа код Берата. 1302-1311 г. — Каталонски велики одред на Истоку. 1311 г. — Битка на Копајском Језеру. 1326 г. — Турци освајају Брусу. 1325-1328 г. — Рат између двојице Андроника. 1330 г. — Бугари потучени од Срба на Велбужду. 1340 г. — Напредовање Срба у Епиру и Турака у Азији. 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина. 1342-1349 г. — Устанак Зилота у Солуну. 1341-1351 г. — Исихастички спор. 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију. 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу. 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград. 1348 г. — Оснивање деспотовине Мистре. 1354 г. — Турци у Галипољу. 1355 г. — Смрт Стефана Душана. 1365 г. — Турци преносе своју престоницу у Адријанопољ. 1371 г. — Битка на Марици. 1373 г. — Јован V Палеолог султанов вазал. 1376 г. — Устанак Андроника IV. 1389 г. — Бој на Косову. 1390 г. — Устанак Јована VII. 1391 г. — Турци освајају Филаделфију. 1396 г. — Никопољски крсташки рат. 1397 г. — Бајазит напада Цариград. 1402 г. — Битка код Ангоре. 1422 г. — Турци опседају Цариград. 1423 г. — Турски поход на Мореју. 1430 г. — Турци освајају Солун. 1439 г. — Црквени сабор у Флоренци. 1444 г. — Битка код Варне. 1446 г. — Турска најезда у Мореју. 1451 г. — Ступање на престо Мухамеда II. 1453 г. — 29 маја. — Турци освајају Цариград. 230 str ilust. karte L. 1. POL. BELA 2.

UMETNOST i UMETNICI Milan Kašanin Jugoistok 1943.g *736*2020 Milan Kašanin , izdavač: Jugoistok Beograd 1943 .god tvrd povez, 234 strane ,ćiriilica, ilustrovano, format 24,5 x 33 cm , bogato ilustrovanailustracije crno-bele i u koloru ,težina 1200.grama stanje: dobro očuvana, nema ispisivanja,Opšte stanje: vidljivi tragovi upotrebe Vrlo retka sa orig. omotom i u vrlo dobrom stanju očuvanosti. sadržaj : Umetnost i umetnici ; Srpski srednjovekovni portret ; Freske u Dečanima ; Ohridske ikone ; Srpska srednjovekovna skulptura ; Civilna i vojna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji ; Grad Maglič : Oltarske slike u crkvi na Dančama ; Nikola Božidarević; Mihailo Hamzić ; Rembrantov Kvint Fabije Maksim ; Prado u Ženevi ; Memlingova izložba u Brižu ; * * * Милан Кашанин (Бели Манастир, 21. фебруар 1895 — Београд, 22. новембар 1981) је био српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, историчар књижевности и културни радник. Потиче из сиромашне сељачке породице. Мајка Анка Кашанин и отац Никола Поповић нису били венчани, па су старији брат Радивој Кашанин и он уписани у матичне књиге рођених под мајчиним презименом Кашанин. Историју уметности студирао је на Сорбони код професора Малеа, Баша и Шнајдера. Тезом Бела црква Каранска докторирао је у Београду 1926. године. Био је кустос Музеја савремене уметности, директор Музеја кнеза Павла и Галерије фресака у Београду. Значајан је и као један од организатора првих великих европских изложби у Београду: Италијански портрет кроз векове (1938) и Француско сликарство 19. века (1939). Био је покретач и уредник часописа Уметнички преглед који је излазио између 1937. и 1941. године. Музејом кнеза Павла, како се тада звао данашњи Народни музеј у Београду, управљао је од 1935. до 1944. године. Ради формирња уметничке збирке Музеја кнеза Павла, Кашанин је путовао по Европи и боравио, између осталог, и у Холандији, о чему сведоче његови путописи, објављени најпре у дневним новинама Политика[1], Српски књижевни гласник[2], а касније и у збирци „Пронађене ствари“ (1962). Кашанин је такође заслужан и за организације изложби југословенске уметности у Амстердаму као и холандске уметности у Београду, за шта је одликован орденом Краљевине Холандије.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, na naslovnoj strani ima dve crte povicene hem olovkom nista strasno, sve ostalo uredno. Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.