Beograd štamparija Drag.gregorića 1931 odlično očuvana potpis prethodnog vlasnika na predlistu

ПРАВОСЛАВЉЕ ПРЕГЛЕД УЧЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СЕРГИЈ БУЛГАКОВ КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА НОВОГ САДА НОВИ САД 1991 а) Православље .......................................................... Предговор Проф. др НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ Р е ф е р е н ц е Црква Свето писмо Свето предања Црквена хијерархија Јединство цркве Светост цркве Верско учење Свете тајне Освећујућа сила Цркве Поштовање Богородице Поштовање светаца у православљу Богослужење у православљу Икона у православљу Иконопоштовање у православљу Мистика у православљу Етика у православљу Православље и држава Православље и привредни живот Православље и апокалиптика Православна есхатологија Православље и неправославље ........................................................... Поговор о животу и стваралаштву оца Сергија Булгакова (Д.Зандер) Ћирилица Тврде корице Шивен повез Обележивач страница 283 странице ОДЛИЧАН ПРИМЕРАК

izdanje rajha slike pripadnika naroda koji žive u jugosviji ikone karađorđevići ... stanej kao na slici

JEVREJSKI MITOLOŠKI REČNIK Prof. dr RADMILO PETROVIĆ Centar za mitološke studije Srbije - Rača i Filozofski fakukltet u Kosovskoj Mitrovici 2 O O 3 a) Jevreji - Religija b) Ikone - Vinica - 5-6 vek c) Oneka - Motivi - Menora - Čelarevo - Srednji vek d) Iluminacije - Jevrejski rukopisi ........................................................... Pažnja !!! 16 tabli ilustracija u boji !!!!!!!!!!! Ilustracije Latinica Tvrde korice Omot Šiven povez 4OO stranica NEKORIŠĆENO NEOTVORENO Izvrsno za poklon !!!!!!!!!!!!!

Šarl Dil Istorija Vizantijskog Carstva Geca Kon 1933. *2502-N1*2020 izdanje. Geca Kon. 1933 godina Tvrd povez,X+ 228 strana,ćirilica,ilustrovana, format: 19,5 x 13,5 cm,težina 395.grama-nema mape u prilogu stanje: kao nova,nekorištena...neznam da li je orginalno ili naknadno koričena knjiga Istorija vizantijskog carstva (Š. Dil) Sadržaj ГЛАВА I. Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.) 1 Оснивање Цариграда и обележје новога царства 2 Криза услед варварске најезде 3 Верска криза 4 Источно римско царство крајем V и на почетку VI века ГЛАВА II. Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.) 1 Ступање на престо Јустинове династије 2 Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина 3 Јустинијанова спољна политика 4 Јустинијанова унутрашња владавина 5 Византиска цивилизација у VI веку 6 Крај Јустинијановог дела (565-610 г.) ГЛАВА III. Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.) 1 Обнова царства у доба Ираклија 2 Арабљанска опасност 3 Верска политика и Запад 4 Преображај царства у VII веку 5 Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.) ГЛАВА IV. Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.) 1 Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.) 2 Иконоборство (726-780 г.) 3 Ирина и успостављање икона (780-802 г.) 4 Друго доба иконоборства (802-842 г.) 5 Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.) ГЛАВА V. Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.) 1 Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије 2 Спољна политика македонских царева (867-1025 г.) 3 Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку 4 Узроци слабости царства 5 Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.) ГЛАВА VI. Век Комнина (1081-1204 г.) 1 Владаоци из династије Комнина 2 Спољна политика Комнина (1081-1180 г.) 3 Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку 4 Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.) ГЛАВА VII. Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.) 1 Распад византиског царства 2 Латинско цариградско царство 3 Грчко никејско царство 4 Ослобођење Цариграда 5 Ахајска кнежевина ГЛАВА VIII. Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.) 1 Стање грчког царства 1261 г. Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). 2 Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.) Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови Друштвене и верске распре. Финансиске и војничке невоље. Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. Турци Византија и Латини. Пад Цариграда. 3 Византиска цивилизација у доба Палеолога Деспотовина Мистра. Грчко трапезунтско царство. - ДОДАТАК I Византиски цареви Константинова династија Константин I Велики 306-337 г.; сам владао 323-337 г. Констанције II 337-361 г.; сам владао 353-361 г. Јулијан 361-363 г. Јовијан 363-364 г. Валенс 364-378 г. Теодосијева династија Теодосије I Велики 379-395 г. Аркадије 395-408 г. Теодосије II 408-450 г. Маркијан 450-457 г. Лав I 457-474 г. Зенон 474-491 г. Анастасије 491-518 г. Јустинова династија Јустин I 518-527 г. Јустинијан I 527-565 г. Јустин II 565-578 г. Тиберије II 578-582 г. Маврикије 582-602 г. Фока (отмичар) 602-610. г. Ираклијева династија Ираклије 610-641 г. Константин III и Ираклона 641-642 г. Констант II 624-668 г. Константин IV Погонат 668-685 г. Јустинијан II Ринотмит 685-695 г. Леонтије (отмичар) 695-698 г. Тиберије III (отмичар) 698-705 г. Јустинијан II (по други пут) 705-711 г. Филипик 711-713 г. Анастасије II 713-716 г. Теодосије III 716-717 г. Исавријанска (сирска) династија Лав III 717-740 г. Константин V Копроним 740-775 г. Лав IV 775-780 г. Константин VI 780-797 г. Ирина 797-802 г. Никифор I (отмичар) 802-811 г. Ставракије 811 г. Михаило I Рангав 811-813 г. Лав V Јерменин 813-820 г. Михаило II Тепави 820-829 г. Теофило 829-842 г. Михаило III Пијаница 842-867 г. Македонска династија Василије I 877-886 г. Лав VI Мудри 886-912 г. Александар 912-913 г. Константин VII Порфирогенит 913-959 г., имајући за савладара Романа I Лакапина (отмичара) 919-944 г. Роман II 959-963 г. Никифор II Фока 963-969 г. Јован I Цимискије 969-976 г. Василије II Бугароубица 976-1025 г. Константин VIII 1025-1028 г. Зоја 1028-1050 г., имајући за савладаре своје узастопне мужеве: - Роман III Аргир 1028-1034 г. - Михаило IV Пафлагонац 1034-1041 г. - Михаило V Калафат (сестрић Михаила IV, усињеник Зојин) 1041-1042 г. - Константин IX Мономах 1042-1054 г. Теодора 1054-1056 г. Михаило VI Стратиотик 1056-1057 г. Династија Дука и Комнина Исак I Комнин 1057-1059 г. Константин X Дука 1059-1067 г. Роман IV Диоген 1067-1071 г. Михаило VII Дука 1071-1078 г. Никифор III Вотанијат (отмичар) 1078-1081 г. Алексије I Комнин 1081-1118 г. Јован II Комнин 1118-1143 г. Манојло I Комнин 1143-1180 г. Алексије II Комнин 1180-1183 г. Андроник I Комнин 1183-1185 г. Династија Анђела Исак II 1185-1195 г. Алексије III 1195-1203 г. Исак II (по други пут) имајући за савладара свога сина Алексија IV 1203-1204 г. Алексије V Мурзуфло (отмичар) 1204 г. Латински цариградски цареви Балдуин Фландриски 1204-1205 г. Хенрик од Ангра 1206-1216 г. Петар од Куртнеја 1217 г. Јоланда 1217-1219 г. Роберт II од Куртнеја 1221-1228 г. Балдуин II 1228-1261 г., имајући за намесника Јована од Бријена 1229-1237 г., сам владао 1240-1261 г. Грчки никејски цареви Теодор I Ласкар 1204-1222 г. Јован III Ватац 1222-1254 г. Теодор II Ласкар 1254-1258 г. Јован IV Ласкар 1258-1259 г. Михаило VIII Палеолог (отмичар) 1259-1261 г. Династија Палеолога Михаило VIII 1261-1282 г. Андроник II 1282-1328 г., имајући за савладара свога сина Михаила IX 1295-1320 г. Андроник III 1328-1341 г. Јован V 1341-1376 г. Јован VI Кантакузин (отмичар) 1341-1355 г. Андроник IV (син Јована V) 1376-1379 г. Јован V (по други пут) 1379-1391 г. Јован VII (син Андроника IV, отмичар) 1390 г. Манојло II 1391-1425 г. Јован VIII 1425-1448 г. Константин XI Драгаш 1448-1453 г. Грчки деспоти Мистре Манојло Кантакузин 1348-1380 г. Матија Кантакузин 1380-1383 г. Теодор I Палеолог 1383-1407 г. Теодор II 1407-1443 г. Константин Драгаш 1428-1448 г. Тома 1432-1460 г. Димитрије 1449-1460 г. II Хронолошки преглед најважнијих догађаја византиске историје 330 г. - 11 маја. — Константин Велики извршио освећење Цариграда, Новог Рима. 343 г. — Црквени сабор у Сердици. 351 г. — Битка код Мурсе. 353 г. — Констанције сам влада. 359 г. — Црквени сабор у Риминиу. 376 г. — Насељење Западних Гота у Мезији. 378 г. — Битка код Адријанопоља и смрт цара Валенса. 381 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 395 г. — Теодосијева смрт. Подела царства између његових синова Аркадија и Хонорија. 396 г. — Аларихова најезда у Грчку. Стилихон опколио Западне Готе код Фолоје. 399-400 г. — Гаинасова буна. 404 г. — Збацивање и прогонство св. Јована Златоустог. 410 г. — Аларих осваја Рим. 431 г. — Васељенски сабор у Ефесу. 438 г. — Објављивање Теодосијевог Законика. 439 г. — Грађење великог цариградског бедема. 441 г. — Атилина најезда у Панонију. 447 г. — Нова Атилина најезда. 449 г. — Црквени сабор прозван Ефеско разбојништво. 451 г. — Васељенски сабор у Халкедону. 476 г. — Пад западног римског царства. 482 г. — Унијонистички указ или Хенотикон. 487 г. — Теодорих, краљ Источних Гота, добио је налог од Зенона да поврати Италију. 502 г. — Продужење рата са Персијанцима. 512 г. — Грађење Анастасијевог Дугог Зида. 514 г. — Виталијанова буна. 519 г. — Успостављање споразума са Римом и крај Акакијеве шизме (484-519). 527 г. — Продужење рата са Персијанцима. 529 г. — Објављивање Јустинијановог Законика. 529 г. — Затварање школа у Атини. 532 г. — Вечити мир склопљен са Персијанцима. 532 г. — Побуна Ника. 533 г. — Објављивање Дигеста и Институција. 533-534 г. — Велизар поново осваја Африку. 535 г. — Јустинијанове Новеле за административно преустројство царства. 535 г. — Рат са Источним Готима. 536 г. — Црквени сабор у Цариграду. 537 г. — Освећење Свете Софије. 537-538 г. — Опсада Рима који брани Велизар. 540 г. — Велизар осваја Равену. 540 г. — Хозроје упада у Сирију. 540 г. — Најезда Хуна у Илирик. 543 г. — Јустинијанов указ о Трима поглављима. 548 г. — Теодорина смрт. 549 г. — Тотила наново осваја Рим. 552 г. — Пораз Источних Гота код Тагине и крај њиховог краљевства. 553 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 554 г. — Освајање југоисточног дела Шпаније. 559 г. — Хуни пред Цариградом. 562 г. — Мир са Персијанцима. 568 г. — Најезда Лангобарда у Италију. 572 г. — Продужење рата са Персијанцима. 579 г. — Смрт Хозроја Великог. 581 г. — Авари освајају Сирмиј. Око 582 г. — Оснивање афричког и равенског егзархата. 591 г. — Мир са Персијанцима. 601 г. — Прискове победе над Аварима. 602 г. — Фокин устанак. 608 г. — Персијанци освајају Сирију и стижу у Халкедон. 610 г. — Ираклијев устанак и Фокин пад. 615 г. — Персијанци освајају Јерусалим. 617 г. — Персијанци покоравају Мисир. 622 г. — Ираклије предузима напад против Персијанаца. 626 г. — Авари и Персијанци нападају Цариград. 627 г. — Битка код Ниниве. 629 г. — Мир са Персијанцима. Почетак VII века. — Насељење Хрвата и Срба у Илирику. 634 г. — Арабљани упадају у Сирију. 636 г. — Битка на Јармуку. 637 г. — Предаја Јерусалима. 638 г. — Ираклије објављује Ектезу или Тумачење вере. 640-642 г. — Арабљани покоравају Мисир. 647 г. — Арабљани у северној Африци. 648 г. — Константин II објављује Тип. 655 г. — Пораз византиске флоте у ликиским водама. Средина VII века. — Установљење азиских тема. 668 г. — Арабљани у Халкедону. 673-678 г. — Арабљани опсађују Цариград. 679 г. — Насељење Бугара јужно од Дунава. 680-681 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 692 г. — Арабљани побеђују Јустинијана II код Севастопоља. 697-698 г. — Арабљани освајају Картагину. Губитак Африке. 708 г. — Неуспех Јустинијана II против Бугара. 710 г. — Устанак у Италији. 712-717 г. — Напредовање Арабљана у Малој Азији. 717-718 г. — Арабљани опсађују Цариград. 726 г. — Указ против икона. 727 г. — Устанак у Грчкој и Италији. 739 г. — Битка код Акроина. 740 г. — Објављивање Еклоге. 751 г. — Лангобарди освајају Равену. 752 г. — Успеси над Арабљанима. 753 г. — Иконоборачки црквени сабор у Ијерији. 754 г. — Пипинов дар папству. Губитак византиске Италије. 755 г. — Рат са Бугарима. 762 г. — Пораз Бугара код Анхијала. 765 г. — Гоњење присталица икона. 787 г. — Васељенски сабор у Никеји. 797 г. — Ирина обара Константина VI. 800 г. — Обнављање западног римског царства. 809 г. — Најезда бугарског кана Крума. 811 г. — Цар Никифор убијен у борби са Бугарима. 813 г. — Крум пред Цариградом. 813 г. — Победа Византинаца код Месимврије. 815 г. — Иконоборачки сабор у Цариграду. 822 г. — Томин устанак. 826 г. — Арабљани освајају Крит. 827 г. — Арабљани у Сицилији. 832 г. — Теофилов указ против икона. 838 г. — Арабљани освајају Амориј. 842 г. — Арабљани освајају Месину. 843 г. — Црквени сабор у Цариграду и успостављање православља. 858 г. — Збацивање Игњатија. Фотије изабран за патријарха. 863 г. — Посланство Ћирила и Методија у Моравској. 864 г. — Прелажење Бугара у хришћанство. 867 г. — Црквени сабор у Цариграду. Раскид са Римом. 869 г. — Црквени сабор у Цариграду. 876 г. — Грци освајају Бари. 878 г. — Арабљани освајају Сиракузу. 879 г. — Црквени сабор у Цариграду. 887-893 г. — Објављивање Василика. 893 г. — Раскид са бугарским царем Симеоном. 902 г. — Арабљани освајају Таормину. Губитак Сицилије. 904 г. — Арабљани освајају Солун. 915 г. — Битка на Гариљану. 917 г. — Победа Бугара код Анхијала. 919 г. — Роман Лакапин отима престо. 924 г. — Симеон пред Цариградом. 927 г. — Смрт цара Симеона. 934 г. — Византинци освајају Мелитину. 944 г. — Освајање Нисива и Едесе. 944 г. — Пад Романа Лакапина. 961 г. — Никифор Фока повраћа Крит. 963 г. — Никифор Фока отима престо. 965 г. — Покорење Сицилије. 967 г. — Продужеше рата са Бугарима. 968 г. — Руси у Бугарској. 968 г. — Освајање Антиохије. 969 г. — Убиство Никифора Фоке. 971 г. — Устанак Варде Фоке. 971 г. — Пораз Руса код Силистрије. Присаједињење Бугарске. 976 г. — Цимискијино ратовање у Сирији. 976-979 г. — Буна Варде Склира. 977-986 г. — Напредовање македонског цара Самуила. 986 г. — Пораз Грка код Трајанове Капије. 987-989 г. - Буна Варде Фоке. 989 г. — Руси примају хришћанство. 995 г. — Ратовање Василија II у Сирији. 996 г. — Пораз Македонских Словена на Сперхију. 998 г. — Ратовање у Сирији. 1000-1014 г. — Рат са Македонским Словенима. 1010 г. — Буна у јужној Италији. 1014 г. — Битка код Кимвалонге. Смрт цара Самуила. 1018 г. — Пропаст македонског словен. царства. 1018 г. — Победа код Кане. 1021-1022 г. — Присаједињење Јерменске. 1032 г. — Грци освајају Едесу. 1038 г. — Успеси Ђорђа Манијака у Сицилији. 1040 г. — Устанак у Македонији. 1042 г. — Буна у Цариграду. Пад Михаила V. 1043 г. — Устанак Ђорђа Манијака. 1054 г. — Патријарх Керуларије раскида са Римом. 1057 г. — Устанак Исака Комнина. 1064 г. — Турци Селџуци освајају Ани. 1071 г. — Нормани освајају Бари. Губитак Италије. 00 г. — Битка код Манзикерта. 1078 г. — Устанак Вријенија и Вотанијата. 1078 г. — Турци у Никеји. 1081-1084 г. — Најезда Роберта Гвискара у Епир. 1082 г. — Уговор са Млецима. 1091 г. — Пораз Печенега код Левунија. 1096 г. — Крсташи у Цариграду. 1097 г. — Крсташи освајају Никеју. 1107-1108 г. — Рат са Бохемундом. 1116 г. — Битка код Филомила. 1122 г. — Пораз Печенега. 1122-1126 г. — Рат са Млецима. 1124-1126 г. — Посредовање у Угарској. 1137-1138 г. — Ратовање Јована Комнина у Киликији и Сирији. 1147 г. — Други крсташки рат. 1147-1149 г. — Рат са Рожером II краљем Сицилије. 1151 г. — Византинци у Анкони. 1152-1154 г. — Рат са Угарском. 1158 г. — Ратовање Манојла Комнина у Сирији. 1168 г. — Присаједињење Далмације. 1171 г. — Раскид са Млецима. 1176 г. — Битка код Мириокефала. 1182 г. — Устанак Андроника Комнина. 1185 г. — Нормани освајају Солун. 1185 г. — Оснивање другог бугарског царства. 1189 г. — Фридрих Барбароса на Истоку. 1190 г. — Исак Анђел потучен од Бугара. 1197-1207 г. — Бугарски цар Јоаница. 1204 г. — Латини освајају Цариград. Оснивање латинског цариградског царства. 1205 г. — Пораз Латина код Адријанопоља. 1206 г. — Теодор Ласкар крунисан за никејског цара. 1210 г. — Сабор у Равеници. 1222 г. — Епирски Грци ослобођавају Солун. 1230 г. — Бугари уништавају грчко солунско царство. 1236 г. — Грци и Бугари нападају Цариград. 1244 г. — Солунска деспотовина никејски вазал. 1254 г. — Потчињење епирског деспота Михаила. 1259 г. — Битка на пољу Пелагонији. 1261 г. — Нимфејски уговор. 1261 г. — Грци ослобођавају Цариград. 1262 г. — Византинци ступају у Мореју. 1267-1272 г. — Напредовање Карла Анжујског у Епиру. 1274 г. — Црквени сабор у Лиону. 1281 г. — Пораз анжујских трупа код Берата. 1302-1311 г. — Каталонски велики одред на Истоку. 1311 г. — Битка на Копајском Језеру. 1326 г. — Турци освајају Брусу. 1325-1328 г. — Рат између двојице Андроника. 1330 г. — Бугари потучени од Срба на Велбужду. 1340 г. — Напредовање Срба у Епиру и Турака у Азији. 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина. 1342-1349 г. — Устанак Зилота у Солуну. 1341-1351 г. — Исихастички спор. 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију. 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу. 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград. 1348 г. — Оснивање деспотовине Мистре. 1354 г. — Турци у Галипољу. 1355 г. — Смрт Стефана Душана. 1365 г. — Турци преносе своју престоницу у Адријанопољ. 1371 г. — Битка на Марици. 1373 г. — Јован V Палеолог султанов вазал. 1376 г. — Устанак Андроника IV. 1389 г. — Бој на Косову. 1390 г. — Устанак Јована VII. 1391 г. — Турци освајају Филаделфију. 1396 г. — Никопољски крсташки рат. 1397 г. — Бајазит напада Цариград. 1402 г. — Битка код Ангоре. 1422 г. — Турци опседају Цариград. 1423 г. — Турски поход на Мореју. 1430 г. — Турци освајају Солун. 1439 г. — Црквени сабор у Флоренци. 1444 г. — Битка код Варне. 1446 г. — Турска најезда у Мореју. 1451 г. — Ступање на престо Мухамеда II. 1453 г. — 29 маја. — Турци освајају Цариград.

U dobrom stanju! MALI POMENIK , L(uka) Lazarević , Planeta Beograd 1933 , Agatonović Radoslav, Alimpić Dušan, Anđelković Đoka, Bakić Vojislav, Belimarković Jovan, Bogićević Milan, Branković Georgije, Veselinović Janko, Vuković Gavro, Vulović Svetislav, Gavrilović Andra, Garašanin Milutin, Geršić Giga, Glišić Milovan, Grujić Sava, Daničić Đura, Dučić Nićifor, Đaja Jovan, Đorđević Vladan, J. J. Zmaj, Vladimir Karić ... i mnogi drugi tvrd povez, format 16 x 23 cm , ćirilica,385 strana Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje, pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog, zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Time je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je pravi Srbenda. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji, i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića. Štampana je u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu - poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, to jest Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio u mogućnosti da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine. Delo Laze K. Lazarevića izučavala je Vukosava Milojević koja je o tome objavila monografiju „Laza K. Lazarević” 1985. godine

OKUPACIJA napisao Dragiša Lapčević Београд : `Туцовић`, [б. г.] (Београд : `Туцовић`) 96 стр., [1] лист са сликом аутора : илустр. ; 21 cm. 1926. ilustracija na koricama Pjer Križanić odlično očuvana za svoje godine pogledati slike Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Pjer Križanić Pjer Krizanic.jpg P. Križanić, karikaturista Datum rođenja 19. maj 1890. Mesto rođenja Glina Austrougarska monarhija Datum smrti 31. januar 1962. (71 god.) Mesto smrti Beograd FNR Jugoslavija Polje karikatura Najvažnija dela Kuku, Todore! (1927) Protiv fašizma (1948) Biografija Uredi Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje Uredi U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Uredi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Uredi Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Uredi Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period Uredi U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Uredi Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Uredi Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Uredi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Uredi Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime. tags: Србија - Окупација - 1914-1918, srbija, istorija srba, srpska istorija, prvi svetski rat prvom svetskom ratu, dizajn, avangarda, avangardni...

stanje DOBRO, meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm cvijanovic sabac Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

Život i običaji `Planinaca`pod Fruškom Gorom *6252*10-2022 Miloš Đ. Škarić autor, naslov: Život i običaji `Planinaca` pod Fruškom Gorom, narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- jela i pića- tumačenje snova... izdavač: Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik knj. LIV. Drugo odeljenje Život i običaji narodni knj. 24, Beograd, 1939.g Povez mek-naknadno pvc karton,ćirilica,274.strane, format: x cm, težina .grama stanje: vrlo dobro-ima tragova sejlotepa na pojedinim tabacimapri sredini poveza-nema ispisivanja...stanje kao na slikama geografski položaj,stanovništvo,privreda,sprave, alati,gajenje životinja, ..pčela,..zanatstvo,.pokućanstvo..,jela i pića,...narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- - tumačenje snova... Sadržaj NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA BEĆARAC OSTALE MOMAČKE PESME v) DEVOJAČKE PESME g) PESME RAZNE SADRŽINE PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) I Vino pije Gromović Ilija II Razbole se jedinac u majke III Robila je Rosa robinjica IV Rodi majka nejaka Stevana V Seja brata na večeru zvala VI Bol boluje bolani Radule VII Rodi majka devet devojaka VIII Devojka se Suncu protivila IX Rodi majka dva sina nejaka X Zazvonilo rano na jutrenje XI Vino piju oci kaluđeri XII Boga moli Džaver-begovica XIII Rani majka nejakog Stevana XIV Sunce zađe za neven za goru XV Čujte, braćo, da Vam pevam samo XVI Lepo ti je pod noć pogledati XVII Devojka posadi XVIII Kad Lazaru osekoše glavu XIX Čujte, braćo, jednu pesmu novu XX Puče puška sa grada Peškira XXI Diže se vojvoda XXII Tri bumbula svu noć propevaše XXIII Tresla je Toda jabuke XXIV Čobanine, brigo materina PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST XXV Obrodila ranka kruška XXVI Bere uja jagode XXVII Pade listak na livadu XXVIII Obrodio drenak XXIX Kaloper Pero, Jelo XXX Vrana vranu karala XXXI Igralo kolo pod Budim XXXII Ide šorom devojčica OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA XXXIII San me mori, san me lomi XXXIV Pijem vino i rakiju XXXV Dobro jutro, moj bekrijo XXXVI Sinoć meni knjiga stiže XXXVII Srdo moja, ne srdi se na me XXXVIII Pastirče mlado Danilo XXXIX Haj, lumpuj, lumpuj, lumpuj de HL Kad sam sinoć išla iz dućana HLI Oj jesenske duge noći * * * BEĆARAC Uredi To je bila, a i sad je, najomiljenija pesma Planincima, a može se reći i svima Sremcima. Iz Srema se raširio, može se reći, po svima krajevima srpstva. Pevaju ga najviše momci, a i zreliji ljudi. U svima veselijim zgodama peva se, a naročito ako su tu i svirači. „Bećarac“ se obično sastoji od dva, ređe od tri, stiha. Ako je od dva stiha, svaki se stih u pevanju ponavlja, a između stihova će koji uzviknuti „ih-haj“. Ako su tri stiha, samo se prvi ponavlja. Pesme koje se pevaju kao „bećarac“ mogu imati i po četiri ili šest ili deset stihova. 1. Misli nana da ja spavam sama 2. Švigarice, rano ste počele 3. A što mene sad svetuju žene 4. Ala sam se šilera navuko 5. Znaš li, curo, šta ti dolikuje 6. Niko tako u selu ne živi 7. Volem diku, dika vole mene 8. Jebo otac popa i žandara 9. Bećar jesam, bećarski se vladam 10. Nisam bećar, ko št’ ima bećara 11. Da sam bećar celo selo znade 12. Mano bi se šora i sokaka 13. Ovim šorom nikad blata nema 14. U mog dike oči povelike 15. U mog dike drombuljasta usta 16. Voleli se ja i moja dika 17. Pijem bela kad šilera nema 18. Pevaj, Mila, živa braći bila 19. Crna zemljo i zelena travo 20. Mlati, tuci, al’ nemoj po ruci 21. Zagrli me, lolo, oko struka 22. Mene mati i psuje i tuče 23. Mesečina, moje zlato spava 24. Mila mati, podaj me za diku 25. Ljubila sam, ni gledala nisam 26. Što ću tužan, kad sam mnogo dužan 27. Poznaje se jedinac u majke 28. Poznaje se ko je bećar pravi 29. Sjaj, meseče, al’ nemoj s večeri 30. Ala volem garavo čeljade 31. Ala volem garavo, pa malo 32—33. Nije znala ni zemlja ni trava 34. Oj komšijo, moja stara lolo 35. Da znaš, mati, kako švaler ljubi 36-37. Kaži pravo, ti curice bela 38. Ide jesen i kiselo vino 39. Ta j... m mu i oca i sina 40. Mesec sjao kad sam konje krao 41. Desetice, crveno ti lice 42. Svirajte mi, sedam tamburaša 43. Svirajte mi, tamburaši, besno 44. Da sam gazda, da imam ovaca 45. Da sam gazda, ko što sam jedinac 46. Ja ne pevam što ja brige nemam 47. Brigo moja, pređi na drugoga 48. Da sam gazda, ne bi’ nikad spavo 49. Caruj, care, al’ nemoj ko lane 50. Oči crne i obrve vrane 51. Mesečina i tijo je vreme 52. Garavušo, moja moraš biti 53. Garav lola svaki je pijanac 54. Oj devojko u košulji tankoj 55. Iroš jesam, iroški se vladam 56. Svi iroši na divan su došli 57. Umri, ženo, da te više nema 58. Poljubi me, lolo, ma jedared 59. Sviraj, svirče, u tu žicu tanku 60. Ala volem rapavo da ljubim 61. A gle gada što govori sada 62. Oči moje, i vi ste mi krive 63. Garavušo, mezimice mala 64. Daj mi, curo, što si obećala 65. Srce moje, cepaj se na dvoje 66. Pomrčina svu nedelju dana 67. Kaži pravo, ti zelena travo 68. Oj, bećaru, a što bećaruješ 69—71. Oj devojko, brigo materina 72—73. Meni moja svekrva zamera 74. Lolo, tiče, bar da si jedinče 75. Lolo, tiče, tebe oči diče 76. Pevaj, Mile, ti se ne boj vile 77. Ovim šorom potkresuju granje 78—79. Kad sam bila od sedam godina 80. U garave oči na vr’ glave 81. Ala sam se, imena mi moga 82. Umri, gadu, da te više nema 83. Što ću, što ću, kad ne spavam noću 84. A gle šora kud sam prolazio 85. Pevaj meni, moj golube beli 86. Nije mene rodila Ciganka 87. Pi’te momci, ja ću iz bokala 88. Grlo moje, što si me izdalo 89. Šaren ćilim po jendeku pružen 90. Preko neba pružio se lanac 91—92. Di si, lolo, opaprio usta 93. Pevala bi’, al’ ne mogu sama 94. Pevaj, drugo, nećemo zadugo 95. Drugarice, a di ti je lola 96. Gori lampa nasred Karlovaca 97. A što mi se lola zaštudiro 98—99. Dođi, lolo, doveče zacelo 100—101. Zete, pseto i obešenjače 102. Aoj moja soldačijo gorka 103. Misli svako da je baki lako 104. Telećaku, dokle ću te vući 105. Ovim šorom šlingujedu leđa 106. Curu moju pomorandžom ranim 107. Curo moja, nemoj se srditi 108—109. Curo moja, je l’ te tukla mati 110—111. Curo moja, doveče izađi 112—113. Časti, Geco, bečkerečke lole 114. Rodi, mati, još jednoga sina 115. Žali, curo, žalićeš za veka 116. Curo moja, otvor’ pendžer levi 117—118. Misli cura da ću je moliti 119. Vidiš, curo, onaj mesec gore 120—121. Kad popevam tio oko sela 122. Di si, curo, di si, pa šta radiš 123. Oči moje i obrve tvoje 124. Idem šorom, pa se fino lolam 125. Curo moja, volem oči tvoje 126. Svi mi kažu da ja ljubim lažu 127. Skidaj, curo, te dukate s vrata 128. Curo moja, ne lezi, ne spavaj 129. Sve ću moje da potrošim novce 130. Cura bela i opet se beli 131. Sve su cure otvorile vrata 132. Što si, curo, obrve navukla 133. Misli nana da j’ rodila kralja 134—135. Svi bećari sobe molovali 136. Garavušo, al sam te zavolo 137. Oj garava, šteta što si mala OSTALE MOMAČKE PESME 138. Šta si curo mislila 139. Oj garava, garava 140. Oj Jelena, Jelena 141. Oj Jelena, Jelena 142. Oj Jelena, Jelena 143. Oj Jelena, Jelena 144. Oj Jelena, Jelena 145. Tri curice, a ja sam 146. Ala mati, ala ti 147. Mesečina sijala 148. Ala i to ne volem 149. Što ću mati, gadan sam 150. Ja sam, mati, sitan, žut v) DEVOJAČKE PESME Mogu se pevati istom arijom kao i bećarac; ali devojke pevaju većinom kao onu poznatu: „Ej, čija frula ovim šorom svira“. 1. Ja sam đavo, a moj dika lola 2. Ja sam moju uljuljala lolu 3. Stragan kapa i za njome gomba 4. Vidiš, mati, koga banda prati 5. Lolo moja, da si ko ikona 6. Lolo moja u šarenoj beni 7. Lolo, pazi, ranije dolazi 8. Mesečina uprla na vrata 9. Da j’ umreti kad je čija volja 10. Imam ruva, imam i odela 11. Zalud, lolo, tvoje irošenje 12. Sinoć mala s velikim stajala 13. Ljubila sam u majke jedinca 14. Ala sam se, imena mi moga 15. Staro lane, našla sam ti mane 16. Mene snajka zove trešnja ranka 17. Ljubi, varaj, moja mila diko 18. Mila mati, sve ću te slušati 19. Mesečina, čarape se bele 20. Ide dika, sija se cigara 21. Veruj, nano, veruj milom Bogu 22. Čuj, derane, šta naši divane 23. Ja i moja lola preko dola 24. A što mi se drugarica koči 25. Drugarice, ti duše ne gubi 26. Imam diku ko ruzmarin lepu 27. Mesec sija, ne sija po modi 28. Mene moji i grde i tuku 29. Pazi, lolo, kad od mene pođeš 30. Teraj, lolo, tvoje konje vrane 31. Bolje s milim leći, pa umreti 32. Trune, vene, dudovo korenje 33. A što mi se rasrdilo grožđe 34. Da je lola makar kakvo drvce 35. Lolo moja, da si ko sunašce 36. Ne vole se po lepoti dika 37. Nije ruga kad poljubi sluga 38. Ala sam se narumenisala 39. U mog lole za šeširom lala 40. Moj se lola na mašinu šiša 41. Mila mati, dukate mi veži 42. Prodaj mati krmaču i njivu 43. Moja mati ćuriće sapela 44. A što mi se bunar-voda muti 45. Kunem nanu što me rodi lepu 46. Lolo moja, nemoj ni mišljati 47. Je l’ još koga ostavila lola 48. Crna oka u dragana moga 49. Crne oči, lolo, posvedoči 50. Ljubičice, i ja bi te brala 51. S one strane Mitrovice male 52. Ala imam umiljato lane 53. Ala su mi nedra puna jeda 54. Ala sam se navarala Raca 55. Diko moja u starom šeširu 56. Maramica na skale savita 57. Kad popevam na zelenoj travi 58. Navio se oblak dole Savi 59. Imam oči ko dve trnjinice 60. Sokolovi, gazdački sinovi 61. Imam oči ko dve trnjinice 62. Oči plave varaju garave 63. Bela rekla na izvoru prana 64. Imam oči, vrede Varadina 65. Maramica od četiri špica 66. Kaži, bela, ko te je ljubio 67. Voleli se ja i moja lola 68. Gospodine, kako se zovete 69. Imala sam, al’ umela nisam 70. Imala sam tri para švalera 71. Kakva bi se ja devojka zvala 72. Gospodine, kako Vam je ime 73. Sve ću redom da napojim jedom 74. Peva tica u šumi lepojče 75. Peva tica u šumi na grani 76. Ala i ja i lola trunemo 77. Dolom, ladom ide lola kradom 78. Laž’te momci oko švigarica 79. Mene nana u staklo zatvara 80. Cvetala je ljubičica plava 81. Svi švaleri jedu šećer beli 82. Što ću, nano, dika me se mano 83. Što se Bela na mene napela 84. Mila mi je kuća švalerova 85. Stejanovci, ni selo ni varoš 86. Ja poznajem diku po koraku 87. Znaš li, lolo, kad smo bili mali 88—89. Što ću, mati, umreću ti mlada 90. Ljubi mene, neženjeno dere 91. Drugarice, ja ti nisam kriva 92. Lolo moja iz drugoga šora 93. Ja sam moje minđuše prodala 94. Duni, vetre, iz prekog sokaka 95. Ja ću moje obrve lagirat 96. Misli dika da za njega marim 97. U Srem neću ni za gospodara 98. Prođi, lolo, šorom venta radi 99. Kad popevam tio, pa polako 100. Svi me moji imenom zovedu 101. Voleću se s bratovim ortakom 102. Ja ću bratu maramu navesti 103. Boluj leti, moja mila diko Ove se pesme dalje pevaju kao ona: „Ja sam cura šabačka“: 104. Da znaš, mati, šta ja znam 105. Moj se lola šalio 106. Mesečina s večera 107. Oj šumice zelena 108. Oči moje, očice 109. Lolo moja odavde 110. Čuješ, mati, ne čula 111. Šta ja, lolo, čujem glas 112. Širok Dunav, ravan Srem 113. Oko moje garavo 114. Zelen ora’, debo lad 115. Oči moje, očice 116. Zelen ora’ ko gora 117. Zelen ora’ u gori 118. Bela dika, bela ja 119. Vinogradi zeleni 120. Idem gore i dole 121. Ide momak iz Rače 122. Lolo moja, al’ si lep 123. Mesečina s večera 124. Što ću mati pa što ću 125. Zeleni se zimzelen 126. A gle mati, a gle, gle 127. A gle lole šta oće 128. Ja sam cura, pa cura 129. Ja sam cura šabačka 130. Bačka kola klokoću 131. Ja sam cura nevina 132. Zelen ora’, debo lad 133. Široka je avlija 134. Tri jabuke i gunje 135. Mesec sija, Mesec sja 136. S one strane Srbije 137. Imala sam švalera 138. Imala sam šeboj plav 139. Imala sam švalera 140. Meni mati ćilim tka 141. Sunce jarko visoko 142. Sinoć ja i moj mili 143. Moja dika rođena 144. Sjajno sunce zaseda 145. Mnoge cure ne znaju 146. Zeleni se livada 147. Otkad sam se rodila 148. Kad sam diku ja htela 149. Na Dunavu debo led 150. Lolo moja, i jesi i nisi 151. Svinje pasu, a ja berem sasu 152. Sinoć mi je vražala Ciganka 153. Šta je kome za marame moje 154. Peva peto na dudu jalovcu 155. Jedva čekam da nedelja dođe 156. Zeleni se avlija 157. Moga lolu ujela komara 158. Ide lola, al’ ne ide meni 159. Oj jeseni, ide Sveti Savo 160. Padaj, kišo, al’ nemoj po putu 161. Oči moje na zejtinu stoje 162. Tri sam dana kukuruzu brala 163. Dođi, lolo, doveče 164. Dođi, lolo, i nemoj Momačke pesme pevaju momci, a devojačke devojke, a na sastancima i zajedno. g) PESME RAZNE SADRŽINE 1. Svi šajkaši odoše 2. Ori, pluže, zaori 3. Kad sam bio i ja mlad 4. Ljudi kažu — to je šala 5. Čuj, braca, ne buncaj 6. Sinoć sam pio iz bokala 7. Čije je ono luče 8. Brala sam papriku 9. Šorom ajka, treba ženi štranka PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO 10. Car je David kazo 11. Tri devojke trumbetale, trumbeto 12. Česte su male gomilice 13. Tri sam pića ostavio 14. Popevajte, moja braćo mila 15. Sprem’te, braćo, tog veselja nama 16. Što je nama do tog stalo

Retko! Beda filozofije - Karl Marx 1934 Svetlost Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj.[1], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[2][3] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[4] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[5][6] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][3] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[7][3] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[8][3] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[9] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[10][3] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[11][12] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[14][15] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[16] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[17] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [18] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[19] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [20] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[20] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[21] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[21][21] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[22] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[23] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[25][26] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[27] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891)